| 13.12.2021. | Predlog rezolucije o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (1941-1945) |
odbačen
|
| 26.11.2021. | Predlog zakona o Memorijalnom centru genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (1941- 1945) |
odbačen
|
| 12.05.2021. | Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica |
odbačen
|
čeka se odgovor 1 godina i 2 meseca i 19 dana
Postovani Da li je moguce da se predlozi izmena zakona o legalizaciji objekta a koja se tice parcelacije zemljista? Po sadasnjem zakonu za deobu tj parcelaciju zemljista neophodna je saglasnost svih suvlasnika sto je nemoguce dobiti, pogotovu zato sto nisu zavrsene ostavinske rasprave, zbog inata...
čeka se odgovor 1 godina i 5 meseci i 11 dana
G. Linta,ja sam Miroslav Tesic ,zivim u Smederevu,porodican covrk, rodjen u Kninu 1954,g. Imam sina koji je zavrsio Filozofski fakultet odsek istorija u Beogradu i sada momentalno radi u koli sa normom od pet casova i prima cca 16000.00 dinara.
Poštovani gospodine predsedniče, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici.
Ja ću govoriti o jednoj temi koja je jedna od važnih preduslova istinske normalizacije odnosa na prostoru bivše Jugoslavije. To je pitanje ratnih zločina. Nažalost prošlo je više od tri decenije od početka oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Mi i dalje imamo dvostruke standarde o suđenjima za ratne zločine u odnosu prema žrtvama.
Nažalost zapadni deo međunarodne zajednice i dalje zastupa lažni mit da su Srbi krivci za ratove na prostoru bivše Jugoslavije, da su oni zločinačka strana, da su oni agresori, a da su tobože Hrvati, Muslimani, kako se sada zovu Bošnjaci i Albanci nevine žrtve velikosrpske agresije.
Taj lažni mit zastupaju i službeni Zagreb, i službeno Sarajevo, i institucije privremene samouprave u Prištini. Postoje brojni dokazi da pravosuđe, hrvatsko pravosuđe, bošnjačko pravosuđe i pravosuđe u Prištini, nisu nezavisna, nepristrasna, pravosudna pravosuđa, u pitanju etnički motivisana pravosuđa, koja su u funkciji ratnih politika u Zagrebu, Sarajevu i Prištini.
Mogu samo da navedem nekoliko primera etnički motivisanih pravosuđa u regionu, od 1991. godine, do danas u tri decenije rada hrvatskog pravosuđa, dakle od dolaska na vlast proustaškog Franje Tuđmana, podignuto je, pokrenuto je više od tri hiljade 700 krivičnih postupaka za ratne zločine. Od tog broja 98,5 posto su krivični postupci protiv Srba, a 1,5 posto su svega krivični postupci protiv Hrvata, od tog broja je podignuto više od dve hiljade optužnica, protiv Srba, pripadnika bivša JNA i vojske i policije Republike srpske Krajine.
Takođe, donešeno je blizu 700 osuđujućih presuda protiv Srba. Istovremeno od ulaska Hrvatske u EU, imamo sve veći broj montiranih sudskih postupaka u Zagrebu protiv srpskih veterana koji su se časno, hrabro i pošteno borili za svoj narod i državu.
Šta je cilj etničkih motiva srpskog pravosuđa? Sa jedne strane da izaziva konstantni strah i da zastrašuje srpske borce, da se ne vraćaju svoja imanja, da ne posećuju svoj rodni kraj, sa jedne strane.
Sa druge strane da se sa donošenjem što većeg broja lažnih presuda verifikuje lažni mit koji je temelj hrvatske politike, a koji je formulisan u Deklaraciji o …..ratu, koji je Hrvatski sabor, konsenzusom doneo 2000. godine, a toj deklaraciji jasno stoji da su Srbija, JNA i Krajiški Srbi agresori, da je Hrvatska bila žrtva veliko srpske agresije.
Takođe, etnički motivi su na pravosuđe u Sarajevu. Navešću samo ko je takođe u funkciji Bošnjačke ratne politike. Imamo niz skandaloznih presuda. Navešću samo jednu od njih iz 2018. godine, kada je sud BiH oslobodio ratnog zločinca Nasera Orića i time amnestirao bošnjačke ratne zločince za brojne zločine koje su počinili nad srpskim narodom u zapadnom Podrinju i širom BiH.
Ono što je posebno važno i želim da se obratim gospođi ministarki Popović…
Vrlo brzo završavam. Ovo je veoma važna tema.
Obraća mi se veliki broj srpskih veterana koji su uplašeni i koji su prepušteni sami sebi.
Ja želim da zamolim gospođu ministarku pravde Popović, da bi bilo jako dobro da se u okviru Ministarstva pravde formira jedna kancelarija koja bi imala ozbiljan budžet, koja bi imala ozbiljne pravnike, advokate koji bi pružali svakodnevno stručnu i pravnu pomoć srpskim veteranima koje progoni muslimansko, odnosno bošnjačko i hrvatsko pravosuđe, da ti ljudi ne budu prepušteni sami sebi, jer su se, ponavljam borili časno i pošteno za svoj narod i državu, a sada mnogi od njih jedva sastavljaju kraj s krajem i zato im je veoma važno da se pomogne finansijski, stručno i pravno da se zaštite od montiranih sudskih postupaka.
Takođe je veoma važno da se učini sve što se može da se uspostave isti standardi vezano za žrtve. Sada, nažalost, bošnjačke, hrvatske i albanske žrtve se veličaju. Njima se odaju počasti, dok, s druge strane, srpske žrtve se nipodaštavaju, omalovažavaju, umanjuju, pa čak i negiraju.
Zbog toga bi bilo veoma važno da imamo jednu posebnu instituciju, to je memorijalni centar srpskih žrtava koje su stradale na prostoru bivše Jugoslavije, koji bi se borio snažno, politički, diplomatski, pravno, za istinu o stradanju našeg naroda na prostoru bivše Jugoslavije.
Takođe je veoma važno, gospođo Popović, da i naše Tužilaštvo za ratne zločine konačno počne da radi svoj posao. Prema podacima iz 2021. godine, koje je dostavilo Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, podignuto je 217 optužnica, od toga 190 protiv Srba, 21 protiv Albanaca, od kojih je 17 oslobođeno, to su pripadnici „Gnjilanske grupe“ koji su počinili stravične zločine na području Metohije, četiri svega protiv muslimana, bošnjaka i svega dve protiv Hrvata.
Mislim da je krajnje vreme došlo i ohrabrujući je korak što je naše tužilaštvo podiglo optužnice protiv četiri hrvatska pilota za stravične zločine na Petrovačkoj cesti mestu Svodna, ali moram da kažem da imamo brojne primere masovnih sistematskih i planskih zločina koji su počinjeni nad srpskim narodom, nad srpskim civilima, ratnim zarobljenicima na području današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine, KiM i da je krajnje vreme da naše tužilaštvo počne da pokreće istrage, podiže optužnice za te brojne i masovne zločine protiv srpskog naroda.
Samo uspostavom istih standarda osuđenima za ratne zločine i prema žrtvama možemo da idemo prema istinskoj normalizaciji.
Na kraju, posebno bih vas zamolio, gospođo Popović, kada se dešavaju česta hapšenja srpskih veterana od strane hrvatskog pravosuđa na osnovu hrvatskih poternica, da bi bilo veoma važno da uputite protesnu notu, da tražite razgovor sa hrvatskim ministrom pravosuđa i da kažete da je to neprihvatljivo za državu Srbiju, da se svake godine barem desetak srpskih boraca hapse na taj način jer su prepušteni sami sebi. Hvala.
Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, želim na početku da kažem da se Srbija suočava sa ogromnim brojem izazova koji našu zemlju dovode zaista u jednu tešku i složenu situaciju.
Uprkos tome, želim da pohvalim činjenicu da je predloženi budžet realan, dobro balansiran i da je njime predviđeno veliko i značajno povećanje sredstava i za kapitalne investicije i za energetiku, zaštitu životne sredine, prosvetu, zdravstvo, nauku, a ono što je meni posebno važno je za socijalnu zaštitu, odnosno zaštitu socijalno ugroženih kategorija, iako mislim da tu ima dosta prostora da se izdvoje dodatna sredstva za rešavanje tih kategorija građana Srbije.
Ja ću govoriti upravo o nekoliko tih kategorija socijalno ugroženih građana. Jedna od tih kategorija jesu prognana lica, odnosno prognani Srbi sa područja današnje Hrvatske, Federacije Bosne i Hercegovine, kao i prognani Srbi i drugi Albanci sa područja Kosova i Metohije.
Evo, prošlo je više od 27 godina od završetka ratova na prostoru današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine, ključno pitanje jednog dela prognanih Srba, a to je stambeno pitanje i dalje nije rešeno, kao i brojni drugi problemi.
Podsećam da je Srbija 2012. godine krenula u realizaciju jednog veoma važnog programa. To je Regionalni stambeni program koji su zajednički sprovodile Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora uz finansijsku podršku Evropske unije i niza drugih država i međunarodnih organizacija.
Tada je predviđeno, dakle početkom 2012. godine da će u narednih pet godina, do 2018. godine biti rešeno stambeno pitanje oko 20.000 prognanih porodica iz Hrvatske i Federacije Bosne i Hercegovine, kao da će se rešavati i rešava se stambeno pitanje prognanih Srba i drugih Albanaca sa područja Kosova i Metohije.
Nažalost, Regionalni stambeni program se sprovodio veoma sporo i prošlo je punih 10 godina od njegovog početka. Nedavno je, pre nekoliko dana, održana sednica Upravnog odbora Regionalnog stambenog programa u Beogradu, gde je konstatovano da Regionalni stambeni program završava 30. juna sledeće godine i da će do toga datuma biti rešeno svega oko 7.600 prognaničkih porodica.
Dakle, od obećanja 2012. godine da ćemo rešiti 20.000 prognaničkih porodica do 2017. godine u 10 godina biće rešeno nešto više od jedne trećine. Nažalost, odgovornost snose pojedine institucije koje taj program nisu radile ozbiljno i odgovorno, pre svega Komesarijat za izbeglice i migracije i Jedinica za pravljenje projekata pri Vladi Srbije u saradnji sa lokalnim samoupravama.
Ono što ja apelujem i što sam molio u više navrata predsednicu Vlade, gospođu Anu Brnabić, jeste da Vlada preuzme odgovornost i da u budžetu za sledeću godinu se izdvoji šest milijardi dinara, oko 50 miliona evra, za rešavanje stambenog pitanja i još oko 12.000 prognaničkih porodica koje su i dalje stambeno nerešene, koje žive kao podstanari ili u neljudskim uslovima.
Od tog broja 5.911 porodica su porodice koje su ostale ispod crte nakon objavljivanja lista vezano za stanove, montažne kuće, dodelu seoskih imanja i dodelu paketa građevinskog materijala za završetak njihovih kuća.
Dakle, imamo odmah skoro 6.000 porodica koje se mogu odmah rešavati ako imamo predviđena sredstva u budžetu. Ja se nadam, nažalost, ovde sada nema trenutno gospodina Malog, ministra finansija, da vidimo da li možemo, moj apel, ponavljam, predsednici Vlade i ministru finansija da izdvojimo šest milijardi dinara da odmah početkom sledeće godine krenemo u rešavanje stambenog pitanja ovih 12.000 prognaničkih porodica, kao i naravno prognaničkih porodica sa područja Kosova i Metohije. Mislim da je to jedno ljudsko, humano pitanje i da je krajnje vreme da najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije konačno reše ključno pitanje integracije.
Ono što je velika šteta jeste što je Srbija 2011. godine još zatražila 302 miliona evra za rešavanje tih 20 hiljada prognaničkih porodica, stambeno rešavanje tih porodica, a da smo ovih deset godina povukli svega 134 miliona evra, a 168 miliona evra nažalost nije povučeno donatorskih sredstava zbog, ponavljam, spore realizacije toga programa.
Dakle, važno je da građani Srbije znaju da smo imali veliku priliku da povučemo 302 miliona evra i da rešimo prognaničke porodice. Dakle, u najvećoj meri sa donatorskim sredstvima.
U procesu integracija ima dosta problema, ja ću navesti nekoliko njih. Imamo primer 383 porodice sa područja Beograda. Imali smo javni poziv 2018. godine za izgradnju 133 stana na Novom Beogradu u ulici dr Ivana Ribara, imali smo 2019. godine javni poziv za izgradnju 250 stanova u naselju Ovča.
Ovih 250 stanova su sagrađeni, ovih 133 stana, iako je javni poziv bio godinu dana ranije, još nisu ni počeli da se grade. Nismo iskoristili 4,7 miliona evra sredstava EU da te stanove sagradimo 2019, 2020. godine. Ja sam apelovao i ovom prilikom apelujem na premijerku Brnabić i ministra Maloga da u budžetu za sledeću godinu izdvojimo 780 miliona dinara, oko 6,5 miliona evra i da odmah nakon novogodišnjih praznika se raspiše javna nabavka, izabere izvođač radova, objavi konačna lista, da se počne sa gradnjom ova 133 stana, a da 250 porodica koje mogu već da se usele u stanove u Ovči ne mogu da se usele zato što se nije objavila konačna lista, jer još uvek nemamo rešenje za ove 133 porodice na Novom Beogradu.
Dakle, ponavljam još jednom, apel premijerki Brnabić, ministru Malom, da izdvojimo za sledeću godinu u budžetu šest milijardi dinara, oko 50 miliona evra za rešavanje stambenog pitanja 12.000 prognaničkih porodica koje su ostale ispod crte ili još uvek nisu konkurisale jer nije bilo javnih poziva i 780 miliona dinara ili oko 6,5 miliona evra za izgradnju 133 stana na Novom Beogradu.
Takođe, ono što želim da kažem da postoje i mnogi drugi brojni problemi u rešavanju ovog važnog pitanja integracije. Imamo brojne primere gde se kasni sa izgradnjom stanova, dodelom paketa građevinskog materijala. Na primer, u opštini Šid i opštini Šabac objavljene su konačne liste za stanove 2015. godine. Prošlo je sedam godina, te porodice, 12 porodica u Šidu, 25 porodica u Šapcu još uvek se nisu uselile u te stanove.
To je apsolutno neprihvatljivo i moramo da vidimo nadležne državne institucije da se ne mogu ponašati na takav način, da moramo pokazati ozbiljnost i odgovornost prema tim ljudima, kad imamo ta sredstva, da se to završi o rokovima i da ti ljudi konačno usele u svoje stanove.
Imamo 16 porodica u Sremskoj Mitrovici koji su pre dve godine dobile građevinski materijal na papiru. Još uvek taj materijal nije isporučen. Oni su dve godine i dalje podstanari, ne mogu da završe svoje kuće, i dalje plaćaju kiriju koja je sada zbog opšte poznate situacije uvećana za dva-tri puta.
Naravno da su ljudi ogorčeni, nezadovoljni, razočarani i apelujem na Vladu da pošalje jasnu poruku nadležnim državnim institucijama da se ti problemi rešavaju u razumnom vremenskom roku. Imamo primer, takođe, 20 porodica koje čekaju završetak stanova, odnosno završetak tehničkog prijema i dobijanja upotrebne dozvole u Vrnjačkoj Banji i dosta drugih lokalnih samouprava.
Takođe imamo velike probleme vezano za samo konkurisanje. Imamo, na primer, oko hiljadu prognaničkih porodica iz Hrvatske, Federacije BiH koje sticajem okolnosti, straha, neznanja, bolnog preživljavanja se nisu 1996. godine prijavili i nisu dobili status izbeglog i prognanog lica.
Tih 1.000 porodica nemaju pravo da konkurišu za rešavanje stambenog pitanja, što je velika nepravda. Tu je moj apel za premijerku Brnabić, da Vlada jednom uredbom ili zaključkom omogući i da tih 1.000 prognanih porodica može da konkuriše i da reši svoje stambeno pitanje.
Imamo velike probleme vezano za otkup stanova. Na primer, 530 stanova koji su sagrađeni 2005, 2006, 2007. godine sredstvima italijanske Vlade u sedam lokalnih samouprava Niš, Čačak, Valjevo, Kragujevac, Pančevo, Stara Pazova, odnosno naselje Banovci gde su te porodice uselile 2008. godine u svoje stanove, bilo je predviđeno da imaju pravo otkupa tih stanova. Evo, prošlo je punih 14 godina. Više godina sam pokušavao i sa bivšom ministarkom Mihajlović i bivšim ministrom Vulinom da tim ljudima omogućimo da postanu vlasnici tih stanova. Još uvek nismo uspeli. Srećna je okolnost što je to sada stiglo u kabinet predsednika Vučića. S tim se bavi šef kabineta gospodin Ivica Kojić. Ja se nadam da će uskoro to pitanje biti rešeno i da ćemo izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama ili donošenjem posebne uredbe omogućiti da tih 530 porodica u sedam lokalnih samouprava dobiju pravo otkupa i da im se otkupnu cenu uračuna plaćena kirija koju su plaćali gotovo po tržišnoj ceni iako je bila donacija italijanske Vlade.
Imamo 50 porodica u Beogradu koji koriste stanove Društva za iznajmljivanje nekretnina DIPOS. Tu žive već preko 30 godina u tim stanovima, neko 25, neko 27, neko 30 godina. Već su isplatili kroz kirije. To su inače stanovi bivšeg DDR-a Demokratske Republike Nemačke. To su stari, trošni stanovi. Ljudi su već isplatili kroz kiriju desetine hiljada maraka i evra. Sada se borim i nadam se da će uskoro i uz podršku kabineta predsednika Vučića te porodice dobiti pravo otkupa tih stanova i da konačno postanu vlasnici i da ne budu više podstanari nakon tri decenije.
Imamo posebnu kategoriju prognanih porodica, njih preko 1.200 koji žive u 50 lokalnih samouprava, čiji su stanovi sagrađeni kroz tzv. program socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima, u najvećoj meri donatorskim sredstvima raznih međunarodnih organizacija. Tim porodicama ima nešto i porodica domaćeg stanovništva, se takođe onemogućava da postanu vlasnici tih stanova. Ja sam lično posetio jednu lokalnu samoupravu u Sremskoj Mitrovici gde imamo dve zgrade. Jednu zgradu od 40 porodica, drugu zgradu od 34 porodice. Te porodice apeluju na Vladu, kao i njih 1.200 u ostalih pedesetak lokalnih samouprava Temerin, Kraljevo, Malo Crniće, Loznica i niz drugih opština i gradova, da im se jednom uredbom Vlade omogući da postanu vlasnici tih stanova.
Nepravedno je da su to donatorska sredstva i da sada preko leđa prognanih Srba se izgrađuje sistem socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima. Naravno, među tim porodicama ima i dosta porodica prognanih Srba i drugih ne Albanaca sa područja KiM. Dakle, nemojmo da gradimo sistem socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima donatorskim sredstvima preko leđa najvećih žrtava ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Dakle, to su neki od brojnih problema koje muče tu populaciju.
Posebno bi istakao jedan problem. Obratilo mi se četrdesetak prognanih porodica iz naselja Busije i drugih prigradskih naselja Beograda koji imaju problem sa strujom. Šta se dešava. Te su porodice sagradile svoje kuće, međutim nakon izmena i dopuna Zakona o ozakonjenju od 2018. godine, a pošto nemaju rešeno pitanje legalizacije, oni više nemaju pravo ni na privremeni priključak na električnu mrežu. Sada te porodice plaćaju kiriju, imaju skoro završene kuće i ne mogu da se usele u te kuće zato što nadležna lokalna administracija nije rešila pitanje legalizacije, a oni su podneli zahteve pre 10, 15 godina. Sada njih kažnjava jedan državni organ zato što lokalne samouprave nisu rešile njihove, ponavljam, zahteve za legalizaciju i oni nisu dobili rešenja o ozakonjenju.
Ja sam uputio dopis ministarki rudarstva i energetike gospođi Dubravki Đedović, jedno pismo, jednu molbu sa apelom da probamo naći rešenje i da se tim porodicama, a ima ih veliki broj, ne samo prognanih porodica, nego i desetine hiljada građana koji ne mogu da uđu u svoje kuće, ne mogu da normalno žive jer nemaju električnu energiju. Dakle, apel ministarki Đedović da pokušamo rešiti to pitanje i da konačno ti ljudi mogu makar privremeno da imaju priključak na električnu energiju, dok se ne reši pitanje o ozakonjenju njihovih stambenih objekata.
Na kraju bih hteo da pomenem jedno važno pitanje, pošto je ovde ministar za rad, zapošljavanje i boračka i socijalna pitanja, gospodin Selaković. To je pitanje koje me pita na hiljade prognanih Srba Krajišnika, to je pitanje ratnog staža. Dobro je poznato da je pre dve godine donet Zakon o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Tim zakonom nažalost nisu u celosti priznati pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine, odnosno priznat im je ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, dakle, dok je postojala formalno SFRJ, odnosno do 19. maja 1992. godine kada se JNA povukla sa područja bivših jugoslovenskih republika.
Ono što je moj apel ministru Selakoviću, da otvorimo dijalog na tu temu i da vidimo u narednom periodu, da se istera ova velika nepravde i da se izmenama i dopunama pomenutog zakona omogući da svim krajiškim borcima bude priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. To su borci koji su se časno i pošteno borili za očuvanje teritorijalnog integriteta tadašnje države i borili se za svoj narod. Osećaju se ogorčeno, osećaju se razočarano. Mislim da bi bilo fer da se to pitanje reši na jedan pravedan način.
Poseban problem, ministre Selakoviću, jeste da čak i ovaj deo koji je priznat zakonom do 27. aprila 1992. godine u praksi se ne realizuje, jer centri Ministarstva odbrane kada im krajiški borci podnesu zahteve za priznanje ratnog staža za taj period donose negativna rešenja, sa obrazloženjem da štabovi jedinice krajiških centralnih odbrana nisu bili organizacijski deo JNA.
Dobro znamo da su teritorijalna odbrana i JNA bili sastavni deo oružanih snaga SFRJ i nije fer da čak i taj deo koji priznaje zakon, da jednim pravilnikom Ministarstva odbrane iz 2005. godine se odbacuju njihovi opravdani zahtevi da im se prizna ratni staž za taj period. Dakle, hajde da nađemo rešenje da se u ovoj prvoj vazi makar prizna rešenjima centara Ministarstva odbrane, ratni staž do 27. aprila 1992. godine, a da vidimo kroz razgovor da se nađe rešenje za ovaj drugi period.
Ključni njihov argument jeste – kako je moguće da je ratni staž priznat krajiškim oficirima i podoficirima za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju, a njihovim borcima nije. Sada se oni pitaju – s kim su ti oficiri i podoficiri komandovali kada je njima priznat ratni staž, a njima nije. Dakle, jedno važno pitanje. Ima ih još dosta.
Pitanje, kako da se dokaže ratni staž, pitanje zdravstvene zaštite, da ne idem dalje da mogu druge kolege da pričaju. Ovo su važna pitanja. Zahvaljujem.
Hvala, gospodine predsedniče.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da uputim nekoliko pitanja Vladi Republike Srbije.
Prvo pitanje tiče se rešavanja stambenog pitanja proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH. Naime, u Srbiji živi više od 12 hiljada prognaničkih porodica iz Hrvatske i Federacije BiH koji još uvek nisu rešili svoje stambeno pitanje. Takođe, živi više od hiljadu prognaničkih porodica kojima Komesarijat za izbeglice i migracije ne omogućava da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja, jer se formalno nisu prijavili kao izbegla lica na popisu 1996. godine. Takođe, ima značajan broj prognaničkih porodica kojima se onemogućava pravo otkupa svojih stanova koji su izgrađeni sredstvima međunarodnih donacija i EU.
Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program u saradnji sa EU i da konačno reši stambeno pitanje svih prognaničkih porodica i sva ostala nerešena pitanja u procesu integracije?
Drugo pitanje tiče se otete i uzurpirane imovine i stečenih prava stotina hiljada proteranih Srba sa područja Hrvatske i Federacije BiH. Naime, tokom rata i posle rata proteranim Srbima u Hrvatskoj i Federaciji BiH uzurpirana je ili oteta imovina, poljoprivredno i šumsko zemljište, zaostale neisplaćene penzije, stanarska prava, nepriznat deo radnog staža, nije omogućena naknada štete za uništenu i oštećenu imovinu u klasičnim terorističkim akcija širom hrvatskih gradova i gradova u Federaciji BiH i niz drugih pitanja.
Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da pokrene suštinski dijalog sa zvaničnim Zagrebom i Sarajevom o pronalaženju pravičnog i trajnog rešenja otete i uzurpirane imovine i stečenih prava proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH? Temelj tog dijaloga mora da bude jedan veoma važan međudržavni sporazum, Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno Aneks Sedam toga sporazuma koji se zove Privatna svojina i stečena prava i u njemu se jasno kaže da svim građanima moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Taj Bečki sporazum o sukcesiji ima jaču pravnu snagu od zakona u BiH i Hrvatskoj zato što je taj sporazum ratifikovan i u Skupštini BiH i u Saboru Republike Hrvatske.
Treće pitanje odnosi se na progon, sudski progon pripadnika bivše JNA, pripadnika Vojske Republike Srpske i pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine za ratne zločine. Naime, u prethodnih 26 godina etnički motivisano pravosuđe u Zagrebu i Sarajevu vršu progon časnih srpskih boraca koji su se borili za svoj narod i državu, koji su se borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije. Šta je cilj etnički motivisanog pravosuđa u Sarajevu i Zagrebu? Cilj je da se donese što više lažnih presuda na osnovu lažnih dokaza, na osnovu lažnih iskaza svedoka saradnika da bi se opravdala besmislena i potpuna laž i izmišljotina bošnjačkih i hrvatskih političara da je Srbija i Srbi tobože izvršili agresiju na BiH i Hrvatsku, a da su Bošnjaci i Hrvati tobože bile nevine žrtve veliko-srpske agresije.
Postavljam pitanje Vladi – da li će Vlada Republike Srbije da osnuje kancelariju za pomoć optuženim, osumnjičenim i osuđenim Srbima za ratne zločine, da im pruži punu pravnu, finansijsku, stručnu pomoć da se brane od montiranih sudskih postupaka pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu?
Konačno, postavljam pitanje Tužilaštvu za ratne zločine – da li će Tužilaštvo za ratne zločine konačno da počne da pokreće istrage i podiže optužnice za brojne brutalne, masovne i svirepe zločine koje su počinili pripadnici tzv. armije BiH, hrvatske vojske, raznih bošnjačkih i hrvatskih paravojnih formacija?
U prethodnom periodu Tužilaštvo za ratne zločine, dakle, od svog osnivanja 2003. godine do kraja prošle godine na osnovu informacije koja im je dostavljena podiglo je 217 optužnica. Nacionalna struktura tih optužnica je sramna i skandalozna. Od tih 217 optužnica 190 je podignuto protiv Srba, 21 protiv Albanaca od kojih je 17 iz dinarske grupe oslobođeno ekspresno iako su postojali brojni dokazi za zločine protiv našeg naroda na području Metohije, četiri optužnice protiv Bošnjaka i svega dve optužnice protiv Hrvata. To je apsolutno skandalozni i sramni rad Tužilaštva za ratne zločine.
Dakle, postavljam pitanje, još jednom – kada će Tužilaštvo za ratne zločine da procesuira sve odgovorne za brojne brutalne i masovne zločine nad srpskim civilima i srpskim ratnim zarobljenicima tokom građanskog rata u Hrvatskoj i BiH?
Hvala.
Uvažena predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih postavio poslaničko pitanje Ministarstvu za rad i zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Kao što je dobro poznato u Srbiji živi više stotina hiljada građana koji su učestvovali u ratovima 90-tih godina prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije. Radi se o više stotina hiljada boraca i svi oni očekuju da konačno njihovo pitanje bude rešeno na jedan sistemski način donošenjem novog zakona o borcima, o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i porodica palih boraca.
Proces pripreme donošenja zakona traje već više godina i svi očekujemo da on uskoro uđe u Skupštinsku proceduru. Među ključnim pitanjima koje borci očekuju da budu rešena jeste između ostalog i pitanje boračkog dodatka, zatim pitanje regulisanja postraumatskog stresa, pitanje boračke penzije i niz drugih pitanja.
Opet ću kao što sam to radio više puta u Skupštini istaći jedan poseban problem, a tiče se preko 50 hiljada pripadnika vojske Republike Srpske Krajine, čije statusno pitanje obim Predlogom zakona nije obuhvaćeno.
Naime, ovim Predlogom zakona krajiškim borcima priznaje se ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, do dana stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. Ovim Predlogom zakona ne priznaje se period posle 27. aprila 1992. godine i zbog te činjenice 50 hiljada krajiških boraca se oseća ogorčeno jer smatraju da nisu vodili nikakav privatni rat nego da su se časno i pošteno borili za interese svog naroda, za Srbiju i Jugoslaviju.
Želim samo navesti nekoliko primera zbog čega smatram da krajiškim borcima treba priznati ratni staž. Prvo, već u prethodnom periodu svim krajiškim oficirima i podoficirima priznat je ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata. Postavlja se pitanje – sa kim su krajiški oficiri i podoficiri komandovali ako se njima priznaje ratni staž, a njihovim borcima ne?
Takođe podsećam i o tome sam govorio više puta da je Hrvatska svojim zakonom o pravima hrvatskih veterana pre nekoliko godina u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske i u tom smislu nije pravila nikakvu razliku. Dakle, moje mišljenje je da ovaj Predlog zakona mora da bude dopunjen sa ovom odredbom, da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Mislim da bi na taj način bila ispravljena istorijska nepravda i da bi na taj način Srbija poslala jasnu poruku da priznaje krajiške borce i da priznaje njihovu časnu i poštenu borbu. U suprotnom ispašće tačna lažna teza hrvatske strane da su Srbi, odnosno Krajišnici izvršili agresiju na Hrvatsku, što je apsolutna laž.
Takođe bih postavio pitanje Ministarstvu pravde – da li će konačno biti obezbeđena sredstva da se pomogne optuženim Srbima za ratne zločine u njihovoj odbrani? Velika većina boraca živi u veoma teškoj situaciji i jedva sastavlja kraj sa krajem, a sada se suočava sa velikim brojem optužnica koje podiže hrvatsko tužilaštvo, tužilaštvo BiH, a najveći broj tih optužnica zasnovan je na lažnim činjenicama. Dakle, očekujem i tražim da Ministarstvo pravde pomogne krajiškim borcima, odnosno svim borcima da u njihovoj odbrani za istinu i pravdu. Inače, u suprotnom ispašće tačna teza Sarajeva i Zagreba da su Srbi tobože bili agresori i zločinci, a da su Hrvati i Bošnjaci tobože bili žrtve koji su vodili oslobodilačke ratove. To je apsolutno neprihvatljivo i zbog toga je veoma važno da Srbija pomogne odbranu boraca vezano za ratne zločine.
Hvala.
Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Dobro je poznato da je tokom devedesetih godina u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije srpski narod doživeo ogromna i brutalna stradanja.
Podsećam da je sa područja današnje Hrvatske proterano preko pola miliona Srba, da je sa područja današnje Federacije BiH proterano takođe preko pola miliona Srba, a da je sa područja Kosova i Metohije proterano preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca. Tokom devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije desili su se i brutalni zločini nad srpskim civilima, ratnim zarobljenicima. Pomenuće neke od tih činjenica.
Na području današnje Hrvatske, srpski narod je doživeo brojne zločine tokom i posle hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija. Podsećam da je na području zapadne Slavonije tokom jeseni i zime 1991. godine proterano preko 70.000 Srba i ubijeno preko 2.000 Srba. U pitanju su zločinačke akcije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk 91“. Takođe Srbi su doživeli brojna stradanja tokom ostalih hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija „Maslenica“, „Miljevački plato“, „Medački džep“, „Bljesak“ i kao završni čin etničkog čišćenja Srba sa područja zapadne Slavonije i posebno po zlu poznata akcija „Oluja“ koja predstavlja najveće etničko čišćenje na području posleratne Evrope, odnosno posle završetka Drugog svetskog rata.
Takođe, brojni zločini su se desili nad Srbima i u nizu hrvatskih gradova, od Dubrovnika, preko Zadra, Šibenika, Splita, Gospića, Siska, Karlovca do Bjelovara, Darovara, Osijeka, Vukovara i mnogih drugih mesta.
Nažalost, gotovo niko od počinilaca, organizatora i nalogodavaca tih zločina nije kažnjen. Brojni zločini nad Srbima su se desili i na području BiH. Pomenuću samo velike zločine, brutalna ubistva Srba na području Sarajeva, zatim, na području srednjeg Podrinja u regiji Birač, u opštinama Zvornik, Vlasenica, Milići, Šekovići, Bratunac, zatim na području Bosanske posavine, u opštinama Brod, Orašje, Derventa, Brčko i ostali. Podsećam da na području Bosanske posavine, krajem marta 1992. godine se desio prvi veliki masovni zločin u čitavoj BiH nad srpskim narodom.
Veliki zločini su se takođe desili na području zapadno krajiških opština, od strane pripadnika ne samo tzv. Armije BiH, nego i pripadnika hrvatske vojske, Hrvatskog vijeća odbrane. Podsećam na te zločine, od Mrkonjić grada gde je pronađena grobnica od 181 Srbija koji je brutalno ubijen na tom području, zatim zločini u opštinama Bosanski petrovac, Glamoč, Grahovo, Drvar, Sanski most, Bihać, Bosanska krupa, Ključ, Jajce. Takođe, brojni zločini na području zapadne Hercegovine. Da ne pominjem zločine koji su se dešavali nad Srbima na KiM, od Prištine, Podujeva, Orahovice, Peći, Gnjilana, sela Klečka, Starogradsko, Goraždevac i mnogi drugi.
Postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Prvo pitanje – koliko optužnica za ratne zločine je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo od svog osnivanja od 2003. godine do danas?
Drugo pitanje – koja je tačna struktura optužnica prema nacionalnoj pripadnosti? Prema mojim informacijama, Tužilaštvo za ratne zločine od svog osnivanja do danas, dakle, od 2003. godine je podiglo 180 optužnica, a od toga 161 protiv Srba, 15-ak protiv Albanaca, dve protiv Bošnjaka, muslimana i dve protiv Hrvata. Zanima me da li je to tačna informacija?
Treće pitanje – da li Tužilaštvo za ratne zločine planira da ubrza proces prikupljanja dokaza za ratne zločine protiv Srpskog naroda?
Da li Tužilaštvo za ratne zločine planira u narednom periodu da organizuje suđenja zajedno sa Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, da li planira da organizuje suđenja u odsustvu, pošto je očigledno da pravosuđa Zagrebu, Sarajevu i Prištini nemaju političku volju da to čine. To nisu nezavisna i profesionalna pravosuđa. U pitanju su etnički motivisana pravosuđa. Hvala.
(Beograd, 06.09.2022.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 80000.00 | RSD | 03.07.2016 - 03.08.2020. |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 126000.00 | RSD | 03.08.2020 - 01.08.2022. |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 126000.00 | RSD | 01.08.2022 - |