MIODRAG LINTA

Srpska napredna stranka

OSVRT OTVORENOG PARLAMENTA

Miodrag Linta do sada je bio narodni poslanik u četiri saziva. Prvi put je izabran za narodnog poslanika u 9. sazivu, 2012. godine, a zatim i u naredna tri skupštinska saziva, tako da je na funkciji narodnog poslanika od 2012. godine do danas.

U 10. sazivu bio je zamenik predsednika Odbora za dijasporu i Srbe u regionu.

U 11. sazivu bio je predsednik Odbora za dijasporu i Srbe u regionu.

U 12. sazivu bio je član Odbora za dijasporu i Srbe u regionu, član Odbora za Kosovo i Metohiju i član Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova.

Tokom 12. saziva na redovnim skupštinskim zasedanjima je proveo 496 sati, 27 puta se obraćao u plenumu, nije učestvovao u postavljanju poslaničkih pitanja, a u traženju obaveštenja i objašnjenja je učestvovao jednom. Što se tiče prisustva glasanjima za akte, prisustvovao je 395 puta, od čega je 390 puta glasao “za” i dva puta “protiv”

U 13. sazivu izabran je za poslanika kao 43. na listi ALEKSANDAR VUČIĆ – Zajedno možemo sve, mandat mu je potvrđen 01.08.2022. godine.

U 13. sazivu deo je poslaničke grupe ALEKSANDAR VUČIĆ – ZAJEDNO MOŽEMO SVE. Član je Odbora za dijasporu i Srbe u regionu, i zamenik člana Odbora za spoljne poslove i Odbora za evropske integracije.

BIOGRAFIJA

Rođen je 1969. godine u Karlovcu. Gimnaziju je završio u Karlovcu, osnovne studije započeo na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a završio na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek istorija, gde je završio i postdiplomske studije. Predavao je istoriju u vise beogradskih osnovnih i srednjih škola.

U periodu od 2008. do 2015. bio je predsednik Koalicije udruženja izbeglica.

Predsednik je Saveza Srba iz regiona i upravnog odbora Srpskog demokratskog foruma, nevladine organizacije koja okuplja Srbe iz Hrvatske.

Živi u Beogradu.
Poslednji put ažurirano: 06.11.2022, 11:31

Osnovne informacije

Statistika

  • 27
  • 5
  • 2 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Izmen zakona o legalizaciji objekta

čeka se odgovor 10 meseci i 12 dana i 3 sata

Postovani Da li je moguce da se predlozi izmena zakona o legalizaciji objekta a koja se tice parcelacije zemljista? Po sadasnjem zakonu za deobu tj parcelaciju zemljista neophodna je saglasnost svih suvlasnika sto je nemoguce dobiti, pogotovu zato sto nisu zavrsene ostavinske rasprave, zbog inata...

Molba-pomoc

čeka se odgovor 1 godina i 1 mesec i 3 dana

G. Linta,ja sam Miroslav Tesic ,zivim u Smederevu,porodican covrk, rodjen u Kninu 1954,g. Imam sina koji je zavrsio Filozofski fakultet odsek istorija u Beogradu i sada momentalno radi u koli sa normom od pet casova i prima cca 16000.00 dinara.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 07.12.2022.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, želim na početku da kažem da se Srbija suočava sa ogromnim brojem izazova koji našu zemlju dovode zaista u jednu tešku i složenu situaciju.

Uprkos tome, želim da pohvalim činjenicu da je predloženi budžet realan, dobro balansiran i da je njime predviđeno veliko i značajno povećanje sredstava i za kapitalne investicije i za energetiku, zaštitu životne sredine, prosvetu, zdravstvo, nauku, a ono što je meni posebno važno je za socijalnu zaštitu, odnosno zaštitu socijalno ugroženih kategorija, iako mislim da tu ima dosta prostora da se izdvoje dodatna sredstva za rešavanje tih kategorija građana Srbije.

Ja ću govoriti upravo o nekoliko tih kategorija socijalno ugroženih građana. Jedna od tih kategorija jesu prognana lica, odnosno prognani Srbi sa područja današnje Hrvatske, Federacije Bosne i Hercegovine, kao i prognani Srbi i drugi Albanci sa područja Kosova i Metohije.

Evo, prošlo je više od 27 godina od završetka ratova na prostoru današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine, ključno pitanje jednog dela prognanih Srba, a to je stambeno pitanje i dalje nije rešeno, kao i brojni drugi problemi.

Podsećam da je Srbija 2012. godine krenula u realizaciju jednog veoma važnog programa. To je Regionalni stambeni program koji su zajednički sprovodile Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora uz finansijsku podršku Evropske unije i niza drugih država i međunarodnih organizacija.

Tada je predviđeno, dakle početkom 2012. godine da će u narednih pet godina, do 2018. godine biti rešeno stambeno pitanje oko 20.000 prognanih porodica iz Hrvatske i Federacije Bosne i Hercegovine, kao da će se rešavati i rešava se stambeno pitanje prognanih Srba i drugih Albanaca sa područja Kosova i Metohije.

Nažalost, Regionalni stambeni program se sprovodio veoma sporo i prošlo je punih 10 godina od njegovog početka. Nedavno je, pre nekoliko dana, održana sednica Upravnog odbora Regionalnog stambenog programa u Beogradu, gde je konstatovano da Regionalni stambeni program završava 30. juna sledeće godine i da će do toga datuma biti rešeno svega oko 7.600 prognaničkih porodica.

Dakle, od obećanja 2012. godine da ćemo rešiti 20.000 prognaničkih porodica do 2017. godine u 10 godina biće rešeno nešto više od jedne trećine. Nažalost, odgovornost snose pojedine institucije koje taj program nisu radile ozbiljno i odgovorno, pre svega Komesarijat za izbeglice i migracije i Jedinica za pravljenje projekata pri Vladi Srbije u saradnji sa lokalnim samoupravama.

Ono što ja apelujem i što sam molio u više navrata predsednicu Vlade, gospođu Anu Brnabić, jeste da Vlada preuzme odgovornost i da u budžetu za sledeću godinu se izdvoji šest milijardi dinara, oko 50 miliona evra, za rešavanje stambenog pitanja i još oko 12.000 prognaničkih porodica koje su i dalje stambeno nerešene, koje žive kao podstanari ili u neljudskim uslovima.

Od tog broja 5.911 porodica su porodice koje su ostale ispod crte nakon objavljivanja lista vezano za stanove, montažne kuće, dodelu seoskih imanja i dodelu paketa građevinskog materijala za završetak njihovih kuća.

Dakle, imamo odmah skoro 6.000 porodica koje se mogu odmah rešavati ako imamo predviđena sredstva u budžetu. Ja se nadam, nažalost, ovde sada nema trenutno gospodina Malog, ministra finansija, da vidimo da li možemo, moj apel, ponavljam, predsednici Vlade i ministru finansija da izdvojimo šest milijardi dinara da odmah početkom sledeće godine krenemo u rešavanje stambenog pitanja ovih 12.000 prognaničkih porodica, kao i naravno prognaničkih porodica sa područja Kosova i Metohije. Mislim da je to jedno ljudsko, humano pitanje i da je krajnje vreme da najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije konačno reše ključno pitanje integracije.

Ono što je velika šteta jeste što je Srbija 2011. godine još zatražila 302 miliona evra za rešavanje tih 20 hiljada prognaničkih porodica, stambeno rešavanje tih porodica, a da smo ovih deset godina povukli svega 134 miliona evra, a 168 miliona evra nažalost nije povučeno donatorskih sredstava zbog, ponavljam, spore realizacije toga programa.

Dakle, važno je da građani Srbije znaju da smo imali veliku priliku da povučemo 302 miliona evra i da rešimo prognaničke porodice. Dakle, u najvećoj meri sa donatorskim sredstvima.

U procesu integracija ima dosta problema, ja ću navesti nekoliko njih. Imamo primer 383 porodice sa područja Beograda. Imali smo javni poziv 2018. godine za izgradnju 133 stana na Novom Beogradu u ulici dr Ivana Ribara, imali smo 2019. godine javni poziv za izgradnju 250 stanova u naselju Ovča.

Ovih 250 stanova su sagrađeni, ovih 133 stana, iako je javni poziv bio godinu dana ranije, još nisu ni počeli da se grade. Nismo iskoristili 4,7 miliona evra sredstava EU da te stanove sagradimo 2019, 2020. godine. Ja sam apelovao i ovom prilikom apelujem na premijerku Brnabić i ministra Maloga da u budžetu za sledeću godinu izdvojimo 780 miliona dinara, oko 6,5 miliona evra i da odmah nakon novogodišnjih praznika se raspiše javna nabavka, izabere izvođač radova, objavi konačna lista, da se počne sa gradnjom ova 133 stana, a da 250 porodica koje mogu već da se usele u stanove u Ovči ne mogu da se usele zato što se nije objavila konačna lista, jer još uvek nemamo rešenje za ove 133 porodice na Novom Beogradu.

Dakle, ponavljam još jednom, apel premijerki Brnabić, ministru Malom, da izdvojimo za sledeću godinu u budžetu šest milijardi dinara, oko 50 miliona evra za rešavanje stambenog pitanja 12.000 prognaničkih porodica koje su ostale ispod crte ili još uvek nisu konkurisale jer nije bilo javnih poziva i 780 miliona dinara ili oko 6,5 miliona evra za izgradnju 133 stana na Novom Beogradu.

Takođe, ono što želim da kažem da postoje i mnogi drugi brojni problemi u rešavanju ovog važnog pitanja integracije. Imamo brojne primere gde se kasni sa izgradnjom stanova, dodelom paketa građevinskog materijala. Na primer, u opštini Šid i opštini Šabac objavljene su konačne liste za stanove 2015. godine. Prošlo je sedam godina, te porodice, 12 porodica u Šidu, 25 porodica u Šapcu još uvek se nisu uselile u te stanove.

To je apsolutno neprihvatljivo i moramo da vidimo nadležne državne institucije da se ne mogu ponašati na takav način, da moramo pokazati ozbiljnost i odgovornost prema tim ljudima, kad imamo ta sredstva, da se to završi o rokovima i da ti ljudi konačno usele u svoje stanove.

Imamo 16 porodica u Sremskoj Mitrovici koji su pre dve godine dobile građevinski materijal na papiru. Još uvek taj materijal nije isporučen. Oni su dve godine i dalje podstanari, ne mogu da završe svoje kuće, i dalje plaćaju kiriju koja je sada zbog opšte poznate situacije uvećana za dva-tri puta.

Naravno da su ljudi ogorčeni, nezadovoljni, razočarani i apelujem na Vladu da pošalje jasnu poruku nadležnim državnim institucijama da se ti problemi rešavaju u razumnom vremenskom roku. Imamo primer, takođe, 20 porodica koje čekaju završetak stanova, odnosno završetak tehničkog prijema i dobijanja upotrebne dozvole u Vrnjačkoj Banji i dosta drugih lokalnih samouprava.

Takođe imamo velike probleme vezano za samo konkurisanje. Imamo, na primer, oko hiljadu prognaničkih porodica iz Hrvatske, Federacije BiH koje sticajem okolnosti, straha, neznanja, bolnog preživljavanja se nisu 1996. godine prijavili i nisu dobili status izbeglog i prognanog lica.

Tih 1.000 porodica nemaju pravo da konkurišu za rešavanje stambenog pitanja, što je velika nepravda. Tu je moj apel za premijerku Brnabić, da Vlada jednom uredbom ili zaključkom omogući i da tih 1.000 prognanih porodica može da konkuriše i da reši svoje stambeno pitanje.

Imamo velike probleme vezano za otkup stanova. Na primer, 530 stanova koji su sagrađeni 2005, 2006, 2007. godine sredstvima italijanske Vlade u sedam lokalnih samouprava Niš, Čačak, Valjevo, Kragujevac, Pančevo, Stara Pazova, odnosno naselje Banovci gde su te porodice uselile 2008. godine u svoje stanove, bilo je predviđeno da imaju pravo otkupa tih stanova. Evo, prošlo je punih 14 godina. Više godina sam pokušavao i sa bivšom ministarkom Mihajlović i bivšim ministrom Vulinom da tim ljudima omogućimo da postanu vlasnici tih stanova. Još uvek nismo uspeli. Srećna je okolnost što je to sada stiglo u kabinet predsednika Vučića. S tim se bavi šef kabineta gospodin Ivica Kojić. Ja se nadam da će uskoro to pitanje biti rešeno i da ćemo izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama ili donošenjem posebne uredbe omogućiti da tih 530 porodica u sedam lokalnih samouprava dobiju pravo otkupa i da im se otkupnu cenu uračuna plaćena kirija koju su plaćali gotovo po tržišnoj ceni iako je bila donacija italijanske Vlade.

Imamo 50 porodica u Beogradu koji koriste stanove Društva za iznajmljivanje nekretnina DIPOS. Tu žive već preko 30 godina u tim stanovima, neko 25, neko 27, neko 30 godina. Već su isplatili kroz kirije. To su inače stanovi bivšeg DDR-a Demokratske Republike Nemačke. To su stari, trošni stanovi. Ljudi su već isplatili kroz kiriju desetine hiljada maraka i evra. Sada se borim i nadam se da će uskoro i uz podršku kabineta predsednika Vučića te porodice dobiti pravo otkupa tih stanova i da konačno postanu vlasnici i da ne budu više podstanari nakon tri decenije.

Imamo posebnu kategoriju prognanih porodica, njih preko 1.200 koji žive u 50 lokalnih samouprava, čiji su stanovi sagrađeni kroz tzv. program socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima, u najvećoj meri donatorskim sredstvima raznih međunarodnih organizacija. Tim porodicama ima nešto i porodica domaćeg stanovništva, se takođe onemogućava da postanu vlasnici tih stanova. Ja sam lično posetio jednu lokalnu samoupravu u Sremskoj Mitrovici gde imamo dve zgrade. Jednu zgradu od 40 porodica, drugu zgradu od 34 porodice. Te porodice apeluju na Vladu, kao i njih 1.200 u ostalih pedesetak lokalnih samouprava Temerin, Kraljevo, Malo Crniće, Loznica i niz drugih opština i gradova, da im se jednom uredbom Vlade omogući da postanu vlasnici tih stanova.

Nepravedno je da su to donatorska sredstva i da sada preko leđa prognanih Srba se izgrađuje sistem socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima. Naravno, među tim porodicama ima i dosta porodica prognanih Srba i drugih ne Albanaca sa područja KiM. Dakle, nemojmo da gradimo sistem socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima donatorskim sredstvima preko leđa najvećih žrtava ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Dakle, to su neki od brojnih problema koje muče tu populaciju.

Posebno bi istakao jedan problem. Obratilo mi se četrdesetak prognanih porodica iz naselja Busije i drugih prigradskih naselja Beograda koji imaju problem sa strujom. Šta se dešava. Te su porodice sagradile svoje kuće, međutim nakon izmena i dopuna Zakona o ozakonjenju od 2018. godine, a pošto nemaju rešeno pitanje legalizacije, oni više nemaju pravo ni na privremeni priključak na električnu mrežu. Sada te porodice plaćaju kiriju, imaju skoro završene kuće i ne mogu da se usele u te kuće zato što nadležna lokalna administracija nije rešila pitanje legalizacije, a oni su podneli zahteve pre 10, 15 godina. Sada njih kažnjava jedan državni organ zato što lokalne samouprave nisu rešile njihove, ponavljam, zahteve za legalizaciju i oni nisu dobili rešenja o ozakonjenju.

Ja sam uputio dopis ministarki rudarstva i energetike gospođi Dubravki Đedović, jedno pismo, jednu molbu sa apelom da probamo naći rešenje i da se tim porodicama, a ima ih veliki broj, ne samo prognanih porodica, nego i desetine hiljada građana koji ne mogu da uđu u svoje kuće, ne mogu da normalno žive jer nemaju električnu energiju. Dakle, apel ministarki Đedović da pokušamo rešiti to pitanje i da konačno ti ljudi mogu makar privremeno da imaju priključak na električnu energiju, dok se ne reši pitanje o ozakonjenju njihovih stambenih objekata.

Na kraju bih hteo da pomenem jedno važno pitanje, pošto je ovde ministar za rad, zapošljavanje i boračka i socijalna pitanja, gospodin Selaković. To je pitanje koje me pita na hiljade prognanih Srba Krajišnika, to je pitanje ratnog staža. Dobro je poznato da je pre dve godine donet Zakon o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Tim zakonom nažalost nisu u celosti priznati pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine, odnosno priznat im je ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, dakle, dok je postojala formalno SFRJ, odnosno do 19. maja 1992. godine kada se JNA povukla sa područja bivših jugoslovenskih republika.

Ono što je moj apel ministru Selakoviću, da otvorimo dijalog na tu temu i da vidimo u narednom periodu, da se istera ova velika nepravde i da se izmenama i dopunama pomenutog zakona omogući da svim krajiškim borcima bude priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. To su borci koji su se časno i pošteno borili za očuvanje teritorijalnog integriteta tadašnje države i borili se za svoj narod. Osećaju se ogorčeno, osećaju se razočarano. Mislim da bi bilo fer da se to pitanje reši na jedan pravedan način.

Poseban problem, ministre Selakoviću, jeste da čak i ovaj deo koji je priznat zakonom do 27. aprila 1992. godine u praksi se ne realizuje, jer centri Ministarstva odbrane kada im krajiški borci podnesu zahteve za priznanje ratnog staža za taj period donose negativna rešenja, sa obrazloženjem da štabovi jedinice krajiških centralnih odbrana nisu bili organizacijski deo JNA.

Dobro znamo da su teritorijalna odbrana i JNA bili sastavni deo oružanih snaga SFRJ i nije fer da čak i taj deo koji priznaje zakon, da jednim pravilnikom Ministarstva odbrane iz 2005. godine se odbacuju njihovi opravdani zahtevi da im se prizna ratni staž za taj period. Dakle, hajde da nađemo rešenje da se u ovoj prvoj vazi makar prizna rešenjima centara Ministarstva odbrane, ratni staž do 27. aprila 1992. godine, a da vidimo kroz razgovor da se nađe rešenje za ovaj drugi period.

Ključni njihov argument jeste – kako je moguće da je ratni staž priznat krajiškim oficirima i podoficirima za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju, a njihovim borcima nije. Sada se oni pitaju – s kim su ti oficiri i podoficiri komandovali kada je njima priznat ratni staž, a njima nije. Dakle, jedno važno pitanje. Ima ih još dosta.

Pitanje, kako da se dokaže ratni staž, pitanje zdravstvene zaštite, da ne idem dalje da mogu druge kolege da pričaju. Ovo su važna pitanja. Zahvaljujem.

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 07.12.2022.

Gospodine Zečeviću, kada sam govorio o problemima koji još uvek nisu rešeni, govorio sam o konkretnim državnim institucijama i koje nisu na odgovoran i ozbiljan način rešavale to pitanje, pre svega, stambeno pitanje.

Naravno, da treba pozdraviti činjenicu da je u prethodnom periodu rešeno 7.600 porodica, odnosno, njihovo stambeno pitanje, da treba reći da je Vlada Republike Srbije donela niz konkretnih mera, vezano za pružanje pomoći toj populaciji, da je Vlada Republike Srbije pomogla u finansijskom smislu Srbe koji žive u osam država regiona.

Posebno samo da istaknem primer Republike Srpske, gde je naša Vlada uz punu podršku predsednika Vučića pomogla velikim novčanim iznosima i Vladu Republike Srpske, nemamo nijednu opštinu na području Republike Srpske gde nemamo konkretan objekat koji je sagrađen sredstvima Srbije, od vrtića, škola, mostova i niza drugih objekata.

Nisam trebao da pozivam prognane Srbe i prekodrinske Srbe da glasaju za predsednika Vučića. Mislim da prekodrinski Srbi su dali poverenje puno poverenje predsedniku Vučiću. Posebno se ne zaboravlja činjenica da je 2015. godine, dakle, nakon 20 godina od završetka ratova na području današnje Hrvatske, da je konačno pitanje obeležavanja stradanja i progona krajiških Srba u zločinačkoj akciji „Oluja“, i nizu drugih zločinačkih akcija podignuto na najviši državni nivo i od 2015. godine imamo zvanično obeležavanje stradanje, progona našega naroda.

Moj apel jeste da samo nadležne državne institucije konačno na jedan ozbiljan i odgovoran način rešavaju preostale probleme našega naroda. Hvala.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 08.11.2022.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, želim na početku da svim građanima Srbije čestitam slavu Mitrovdan, sa željom da je provedu i proslave u miru, veselju i dobrom raspoloženju.

Na današnji dan navršilo se 30 godina od kada su Nevesinjska brigada i druge jedinice Hercegovačkog korpusa odbranile Istočnu Hercegovinu i Republiku Srpsku od daleko nadmoćnijeg neprijatelja, od muslimansko-hrvatskih snaga.

Takođe, Nevesinjska brigada je odbranila Istočnu Hercegovinu i Republiku Srpsku u drugoj Nevesinjskoj bici dve godine kasnije, 1994. godine. Borci Nevesinjske brigade i drugih jedinica Republike Srpske su vodili teške, krvave borbe 1992. i 1994. godine i uspeli su nadčovečanskim naporima da odbrane Srpsku Hercegovinu i Republiku Srpsku.

U tim borbama pokazali su veliko junaštvo, herojstvo i spremnost na žrtvu. U slavnim Mitrovdanskim bitkama stradala su 63 borca Nevesinjske brigade i njihova žrtva ne sme nikad biti zaboravljena, kao što ne sme nikad biti zaboravljena žrtva više od 23.000 boraca koji su dali svoje živote za odbranu Republike Srpske i za odbranu svog naroda.

Želim da kažem jednu nespornu činjenicu, da se Srbija u prethodne tri godine suočava sa ogromnim izazovima i da se nalazi u veoma teškoj i složenoj situaciji. Svi se dobro sećamo 2020. i 2021. godine i pandemije korona virusa, nakon te pošasti imamo energetsku krizu koja se ogleda u povećanoj inflaciji, recesiji i višestruko uvećanim troškovima struje, gasa i nafte.

Moram da se zahvalim Vladi Republike Srbije koja je u prethodne tri godine pokazala ozbiljnost, odgovornost, preduzela niz konkretnih mera podrške privredi i građanima. Takođe pozdravljam mere koje je najavio ministar finansija, pomenuću samo neke od njih. Dakle, treći put imamo pomoć mladima od 16 do 29 godina u visini 5.000 dinara, prethodno smo imali dva puta po 100 evra, zatim imamo povećanje penzija za penzionere od 1. novembra u visini od 9%, a od 1. januara biće više od 12%, zatim veoma važna činjenica da je obezbeđeno 15 milijardi dinara za socijalno ugrožene kategorije građana, 16,5 milijardi dinara za podsticaje u poljoprivredi i niz drugih mera. Ono što bih želeo da posebno istaknem i da pohvalim da je Vlada u prethodne dve i po godine četiri puta obezbedila novčanu pomoć za jednu od ugroženih kategorija građana Srbije, to je 1,7 miliona penzionera.

Podsećam da je Vlada u četiri navrata dala pomoć. Dakle, 2020. godine 4.000 i 5.000, prošle godine 50 evra ili skoro 6.000 dinara i početkom ove godine 20.000 dinara. Dakle, penzioneri, korisnici Fonda PIO Srbije dobili su u prethodne dve i po godine novčanu pomoć u visini od 35.000 dinara i zaista sve pohvale za Vladu i za osetljivost koju je pokazala prema toj kategoriji građana Srbije.

Međutim, moram da kažem da ima jedna kategorija penzionera koji su diskriminisani i koji nisu bili obuhvaćeni ovim merama Vlade. Radi se o penzionerima koji su rodom i poreklom sa područja država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Radi se oko 100.000 penzionera sa područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine i oko 25.000 penzionera sa područja današnje Slovenije, Crne Gore i Makedonije. Velika većina njih nisu korisnici Fonda PIO Srbije, jer su svoj radni staž ostvarili u bivšim jugoslovenskim republikama.

Činjenica je da oni sa formalne strane nisu imali to pravo. Međutim, radi se o građanima koji savesno ispunjavaju svoje obaveze, koje su iskrene patriote i koji se osećaju diskriminisano i kao građani drugoga reda, zato što su smatrali da je njima država i Vlada treba da pomogne, da i oni lakše prebrode posledice pandemije korona virusa.

Apelovao bih na ministra finansija da vidimo mogućnost u ovom rebalansu budžeta ili ako nije moguće sada barem u budžetu za 2023. godinu, da se penzionerima koji su rodom i poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, nisu korisnici Fonda PIO Srbije, njih 120.000 da Vlada izdvoji sredstva i svakom tom penzioneru isplati po 35.000 dinara novčane pomoći i da na taj način ti penzioneri budu izjednačeni sa 1,7 miliona penzionera korisnika Fonda PIO Srbije. mislim da bi to bila jedna pravedna, humana mera i ti bi građani osećali da država Srbija i da Vlada ima jednak odnos i prema korisnicima Fonda PIO Srbije, ali i prema njima. Podsećam da velika većina tih penzionera ima veoma male penzije, mi imamo desetine hiljada penzionera iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine koji su prebacili svoja prebivališta sa područja Hrvatske, Republike Srpske, Federacije BiH u Srbiju i automatski su izgubili zaštitne dodatke. Na primer, minimalna penzija u Hrvatskoj je 120 evra, kada neko prebaci prebivalište iz Hrvatske u Srbiju njegova stvarna penzija je, recimo, 30 evra ili 35 evra. Znači, on dobija 40 evra. E sad, neki njegov komšija korisnik Fonda PIO Srbije koji ima penziju 50.000, on je u prethodne dve i po godine dobio 35.000 dinara novčane pomoći, što je za svaku pohvalu, ali ovaj penzioner iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Slovenije tu novčanu pomoć nije dobio.

Dakle, apel ministru finansija i Vladi da vidimo u ovom rebalansu budžeta ili ponavljam budžetu za 2023. godinu da se i ovoj kategoriji građana Srbije isplati ta novčana pomoć.

Takođe, za pohvalu je činjenica da je Vlada svim punoletnim građanima Srbije u četiri navrata isplatila novčanu pomoć takođe da lakše prebrode podsticaje korona virusa 2020. godine 100 evra, a prošle godine u tri navrata dva puta po 30 evra i treći put krajem prošle godine 20 evra. Međutim, jedna kategorija građana Srbije, njih 26.000 građana koji imaju i dalje formalno izbegličke ili prognaničke karte, dakle nemaju formalno prebivalište, nego imaju boravište u Srbiji, njima ta novčana pomoć nije isplaćena i ti se građani osećaju razočarano, ogorčeno, nezadovoljno, diskriminisano, jer tu izbegličku kartu je izdao MUP Republike Srbije, dakle Ministarstvo unutrašnjih poslova, i taj dokument je važeći pred svim nadležnim državnim i lokalnim organima i bilo bi fer da se i tim građanima isplati ta novčana pomoć u visini od 180 evra koju su dobili svi punoletni građani u prethodne dve godine.

Posebno važna tema jeste rešavanje stambenog pitanja ugroženih građana Srbije. Tu imamo posebnu kategoriju prognanih Srba sa područja Hrvatske, Federacije Bosne i Hercegovine, kao naravno i prognani Srbi i drugi nealbanci sa područja Kosova i Metohije. Podsećam da je Vlada 2012. godine počela realizaciju regionalnog stambenog programa, čiji cilj je bio da se u narednih pet do šest godina, dakle najkasnije do 2018. godine reši stambeno pitanje oko 20.000 prognaničkih porodica, u najvećoj meri sredstvima Evropske unije i drugih donatora.

Srbija je 2012. godine zatražila 302 miliona evra od Banke za razvoj Saveta Evropa koja je sprovodila taj projekat, međutim, u prethodnih deset godina mi smo povukli samo 134 miliona. Nažalost, 168 miliona evra nije povučeno zato što se taj program od nadležnih institucija, pre svega Komesarijata za izbeglice i Jedinice za upravljanje projektima pri Vladi Srbije realizovao izuzetno sporo. To je apsolutno nedopustivo, neprihvatljivo, da mi nismo povukli sva ta sredstva da rešimo stambeno pitanje najvećih žrtava ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Ja sam početkom marta imao sastanak sa predstavnicima Odbora za rešavanje stambenog pitanja prognanih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH sa ministarkom Brnabić. Premijerka Brnabić je obećala kada se formira nova Vlada da će nova Vlada doneti program rešavanja stambenog pitanja i da će u budžetu za narednu godinu biti obezbeđena značajna sredstva da krenemo u realizaciju tog programa.

Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije imamo blizu 6.000 porodica koje su ostale ispod crte, dakle koji imaju pravo da im se reši stambeno pitanje, bilo kroz gradnju stanova, dodelu paketa građevinskog materijala da završe svoje kuće, montažne kuće ako imaju svoj plac i kupovinu seoskih imanja.

Očekujem da Vlada, odnosno da se u budžetu za 2023. godinu obezbede, ponavljam, odnosno opredele značajna sredstva, da tih skoro šest hiljada porodica koji su bodovani, koji su ostali ispod crte, zato što nismo povukli sva sredstva od banaka za razvoj Saveta Evrope, počnu i konačno reše u razumnom vremenskom roku. Takođe, imamo još oko šest hiljada porodica za koje treba raspisati javne pozive. Za ova četiri vida rešavanja stambenog pitanja s ciljem da Vlada ispuni svoje obećanje iz 2012. godine i reši to važno humanitarno pitanje.

Na kraju bih želeo samo dati jedan primer loše i spore realizacije tog programa, o tome više zna gospodin Vesić, to je pitanje 133 stana u ulici dr Ivana Ribara na Novom Beogradu. Naime, 2018. godine raspisan je javni poziv za gradnju 133 stana na Novom Beogradu i 250 stanova u naselju Ovča sledeće 2019. godine. Sada 250 stanova u naselju Ovča je gotovo završeno, a još uvek nije počela gradnja 133 stana za porodice na Novom Beogradu.

Šta je problem? Od banke za razvoj Saveta Evrope obezbeđeno je 4,7 miliona evra za izgradnju te zgrade pošto se kasnilo u realizaciji, povećani su troškovi gradnje. Vlada je obezbedila dodatna sredstva u visini od 1,6 miliona evra i svi smo očekivali da će izvođač radova da krene u avgustu, septembru sa gradnjom te zgrade, međutim izvođač radova je iz neobjašnjivih razloga raskinuo ugovor sa jedinicom za pravljenje projekata sa JUPOM i sada su ti ljudi ogorčeni. Četiri godine čekaju da se sagradi ta zgrada. Među njima imamo porodice sa bolesnom decom i kojima ta lokacija upravo treba zbog lečenja svoje dece.

Želim da apelujem i na ministra finansija i gospodina Vesića i na Vladu, da ako možemo već u ovom rebalansu budžet da obezbedimo 6,5 miliona evra koliko košta izgradnja te zgrade, da ispnimo obećanje za te 133 porodice, da se ta zgrada konačno sagradi, da država kaže mi smo preuzeli obaveze, mi ispunjavamo obaveze, građani ne trebaju, te porodice ne trebaju da snose posledice zato što nadležni državi organi nisu odgovorno i ozbiljno pristupili realizaciji tog projekta.

Molim vas, ako možemo već sada u ovom rebalansu budžeta da obezbedimo, ponavljam, to je negde oko 750 miliona dinara, za izgradnju zgrade u dr Ivana Ribara, dakle 133 stana i da se konačno objavi konačna lista i da se ti ljudi sledeće godine konačno usele u svoje stanove. Hvala.

Trinaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 25.05.2021.

Hvala, gospodine predsedniče.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da uputim nekoliko pitanja Vladi Republike Srbije.

Prvo pitanje tiče se rešavanja stambenog pitanja proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH. Naime, u Srbiji živi više od 12 hiljada prognaničkih porodica iz Hrvatske i Federacije BiH koji još uvek nisu rešili svoje stambeno pitanje. Takođe, živi više od hiljadu prognaničkih porodica kojima Komesarijat za izbeglice i migracije ne omogućava da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja, jer se formalno nisu prijavili kao izbegla lica na popisu 1996. godine. Takođe, ima značajan broj prognaničkih porodica kojima se onemogućava pravo otkupa svojih stanova koji su izgrađeni sredstvima međunarodnih donacija i EU.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program u saradnji sa EU i da konačno reši stambeno pitanje svih prognaničkih porodica i sva ostala nerešena pitanja u procesu integracije?

Drugo pitanje tiče se otete i uzurpirane imovine i stečenih prava stotina hiljada proteranih Srba sa područja Hrvatske i Federacije BiH. Naime, tokom rata i posle rata proteranim Srbima u Hrvatskoj i Federaciji BiH uzurpirana je ili oteta imovina, poljoprivredno i šumsko zemljište, zaostale neisplaćene penzije, stanarska prava, nepriznat deo radnog staža, nije omogućena naknada štete za uništenu i oštećenu imovinu u klasičnim terorističkim akcija širom hrvatskih gradova i gradova u Federaciji BiH i niz drugih pitanja.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da pokrene suštinski dijalog sa zvaničnim Zagrebom i Sarajevom o pronalaženju pravičnog i trajnog rešenja otete i uzurpirane imovine i stečenih prava proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH? Temelj tog dijaloga mora da bude jedan veoma važan međudržavni sporazum, Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno Aneks Sedam toga sporazuma koji se zove Privatna svojina i stečena prava i u njemu se jasno kaže da svim građanima moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Taj Bečki sporazum o sukcesiji ima jaču pravnu snagu od zakona u BiH i Hrvatskoj zato što je taj sporazum ratifikovan i u Skupštini BiH i u Saboru Republike Hrvatske.

Treće pitanje odnosi se na progon, sudski progon pripadnika bivše JNA, pripadnika Vojske Republike Srpske i pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine za ratne zločine. Naime, u prethodnih 26 godina etnički motivisano pravosuđe u Zagrebu i Sarajevu vršu progon časnih srpskih boraca koji su se borili za svoj narod i državu, koji su se borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije. Šta je cilj etnički motivisanog pravosuđa u Sarajevu i Zagrebu? Cilj je da se donese što više lažnih presuda na osnovu lažnih dokaza, na osnovu lažnih iskaza svedoka saradnika da bi se opravdala besmislena i potpuna laž i izmišljotina bošnjačkih i hrvatskih političara da je Srbija i Srbi tobože izvršili agresiju na BiH i Hrvatsku, a da su Bošnjaci i Hrvati tobože bile nevine žrtve veliko-srpske agresije.

Postavljam pitanje Vladi – da li će Vlada Republike Srbije da osnuje kancelariju za pomoć optuženim, osumnjičenim i osuđenim Srbima za ratne zločine, da im pruži punu pravnu, finansijsku, stručnu pomoć da se brane od montiranih sudskih postupaka pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu?

Konačno, postavljam pitanje Tužilaštvu za ratne zločine – da li će Tužilaštvo za ratne zločine konačno da počne da pokreće istrage i podiže optužnice za brojne brutalne, masovne i svirepe zločine koje su počinili pripadnici tzv. armije BiH, hrvatske vojske, raznih bošnjačkih i hrvatskih paravojnih formacija?

U prethodnom periodu Tužilaštvo za ratne zločine, dakle, od svog osnivanja 2003. godine do kraja prošle godine na osnovu informacije koja im je dostavljena podiglo je 217 optužnica. Nacionalna struktura tih optužnica je sramna i skandalozna. Od tih 217 optužnica 190 je podignuto protiv Srba, 21 protiv Albanaca od kojih je 17 iz dinarske grupe oslobođeno ekspresno iako su postojali brojni dokazi za zločine protiv našeg naroda na području Metohije, četiri optužnice protiv Bošnjaka i svega dve optužnice protiv Hrvata. To je apsolutno skandalozni i sramni rad Tužilaštva za ratne zločine.

Dakle, postavljam pitanje, još jednom – kada će Tužilaštvo za ratne zločine da procesuira sve odgovorne za brojne brutalne i masovne zločine nad srpskim civilima i srpskim ratnim zarobljenicima tokom građanskog rata u Hrvatskoj i BiH?

Hvala.

Dvadeset peto vanredno zasedanje , 20.02.2020.

Uvažena predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih postavio poslaničko pitanje Ministarstvu za rad i zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Kao što je dobro poznato u Srbiji živi više stotina hiljada građana koji su učestvovali u ratovima 90-tih godina prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije. Radi se o više stotina hiljada boraca i svi oni očekuju da konačno njihovo pitanje bude rešeno na jedan sistemski način donošenjem novog zakona o borcima, o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i porodica palih boraca.

Proces pripreme donošenja zakona traje već više godina i svi očekujemo da on uskoro uđe u Skupštinsku proceduru. Među ključnim pitanjima koje borci očekuju da budu rešena jeste između ostalog i pitanje boračkog dodatka, zatim pitanje regulisanja postraumatskog stresa, pitanje boračke penzije i niz drugih pitanja.

Opet ću kao što sam to radio više puta u Skupštini istaći jedan poseban problem, a tiče se preko 50 hiljada pripadnika vojske Republike Srpske Krajine, čije statusno pitanje obim Predlogom zakona nije obuhvaćeno.

Naime, ovim Predlogom zakona krajiškim borcima priznaje se ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, do dana stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. Ovim Predlogom zakona ne priznaje se period posle 27. aprila 1992. godine i zbog te činjenice 50 hiljada krajiških boraca se oseća ogorčeno jer smatraju da nisu vodili nikakav privatni rat nego da su se časno i pošteno borili za interese svog naroda, za Srbiju i Jugoslaviju.

Želim samo navesti nekoliko primera zbog čega smatram da krajiškim borcima treba priznati ratni staž. Prvo, već u prethodnom periodu svim krajiškim oficirima i podoficirima priznat je ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata. Postavlja se pitanje – sa kim su krajiški oficiri i podoficiri komandovali ako se njima priznaje ratni staž, a njihovim borcima ne?

Takođe podsećam i o tome sam govorio više puta da je Hrvatska svojim zakonom o pravima hrvatskih veterana pre nekoliko godina u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske i u tom smislu nije pravila nikakvu razliku. Dakle, moje mišljenje je da ovaj Predlog zakona mora da bude dopunjen sa ovom odredbom, da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Mislim da bi na taj način bila ispravljena istorijska nepravda i da bi na taj način Srbija poslala jasnu poruku da priznaje krajiške borce i da priznaje njihovu časnu i poštenu borbu. U suprotnom ispašće tačna lažna teza hrvatske strane da su Srbi, odnosno Krajišnici izvršili agresiju na Hrvatsku, što je apsolutna laž.

Takođe bih postavio pitanje Ministarstvu pravde – da li će konačno biti obezbeđena sredstva da se pomogne optuženim Srbima za ratne zločine u njihovoj odbrani? Velika većina boraca živi u veoma teškoj situaciji i jedva sastavlja kraj sa krajem, a sada se suočava sa velikim brojem optužnica koje podiže hrvatsko tužilaštvo, tužilaštvo BiH, a najveći broj tih optužnica zasnovan je na lažnim činjenicama. Dakle, očekujem i tražim da Ministarstvo pravde pomogne krajiškim borcima, odnosno svim borcima da u njihovoj odbrani za istinu i pravdu. Inače, u suprotnom ispašće tačna teza Sarajeva i Zagreba da su Srbi tobože bili agresori i zločinci, a da su Hrvati i Bošnjaci tobože bili žrtve koji su vodili oslobodilačke ratove. To je apsolutno neprihvatljivo i zbog toga je veoma važno da Srbija pomogne odbranu boraca vezano za ratne zločine.

Dvadeseto vanredno zasedanje , 28.01.2020.

Hvala.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Dobro je poznato da je tokom devedesetih godina u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije srpski narod doživeo ogromna i brutalna stradanja.

Podsećam da je sa područja današnje Hrvatske proterano preko pola miliona Srba, da je sa područja današnje Federacije BiH proterano takođe preko pola miliona Srba, a da je sa područja Kosova i Metohije proterano preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca. Tokom devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije desili su se i brutalni zločini nad srpskim civilima, ratnim zarobljenicima. Pomenuće neke od tih činjenica.

Na području današnje Hrvatske, srpski narod je doživeo brojne zločine tokom i posle hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija. Podsećam da je na području zapadne Slavonije tokom jeseni i zime 1991. godine proterano preko 70.000 Srba i ubijeno preko 2.000 Srba. U pitanju su zločinačke akcije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk 91“. Takođe Srbi su doživeli brojna stradanja tokom ostalih hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija „Maslenica“, „Miljevački plato“, „Medački džep“, „Bljesak“ i kao završni čin etničkog čišćenja Srba sa područja zapadne Slavonije i posebno po zlu poznata akcija „Oluja“ koja predstavlja najveće etničko čišćenje na području posleratne Evrope, odnosno posle završetka Drugog svetskog rata.

Takođe, brojni zločini su se desili nad Srbima i u nizu hrvatskih gradova, od Dubrovnika, preko Zadra, Šibenika, Splita, Gospića, Siska, Karlovca do Bjelovara, Darovara, Osijeka, Vukovara i mnogih drugih mesta.

Nažalost, gotovo niko od počinilaca, organizatora i nalogodavaca tih zločina nije kažnjen. Brojni zločini nad Srbima su se desili i na području BiH. Pomenuću samo velike zločine, brutalna ubistva Srba na području Sarajeva, zatim, na području srednjeg Podrinja u regiji Birač, u opštinama Zvornik, Vlasenica, Milići, Šekovići, Bratunac, zatim na području Bosanske posavine, u opštinama Brod, Orašje, Derventa, Brčko i ostali. Podsećam da na području Bosanske posavine, krajem marta 1992. godine se desio prvi veliki masovni zločin u čitavoj BiH nad srpskim narodom.

Veliki zločini su se takođe desili na području zapadno krajiških opština, od strane pripadnika ne samo tzv. Armije BiH, nego i pripadnika hrvatske vojske, Hrvatskog vijeća odbrane. Podsećam na te zločine, od Mrkonjić grada gde je pronađena grobnica od 181 Srbija koji je brutalno ubijen na tom području, zatim zločini u opštinama Bosanski petrovac, Glamoč, Grahovo, Drvar, Sanski most, Bihać, Bosanska krupa, Ključ, Jajce. Takođe, brojni zločini na području zapadne Hercegovine. Da ne pominjem zločine koji su se dešavali nad Srbima na KiM, od Prištine, Podujeva, Orahovice, Peći, Gnjilana, sela Klečka, Starogradsko, Goraždevac i mnogi drugi.

Postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Prvo pitanje – koliko optužnica za ratne zločine je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo od svog osnivanja od 2003. godine do danas?

Drugo pitanje – koja je tačna struktura optužnica prema nacionalnoj pripadnosti? Prema mojim informacijama, Tužilaštvo za ratne zločine od svog osnivanja do danas, dakle, od 2003. godine je podiglo 180 optužnica, a od toga 161 protiv Srba, 15-ak protiv Albanaca, dve protiv Bošnjaka, muslimana i dve protiv Hrvata. Zanima me da li je to tačna informacija?

Treće pitanje – da li Tužilaštvo za ratne zločine planira da ubrza proces prikupljanja dokaza za ratne zločine protiv Srpskog naroda?

Da li Tužilaštvo za ratne zločine planira u narednom periodu da organizuje suđenja zajedno sa Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, da li planira da organizuje suđenja u odsustvu, pošto je očigledno da pravosuđa Zagrebu, Sarajevu i Prištini nemaju političku volju da to čine. To nisu nezavisna i profesionalna pravosuđa. U pitanju su etnički motivisana pravosuđa. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 03.09.2020.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 80000.00 RSD 03.07.2016 - 03.08.2020.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 126.00 RSD 03.08.2020 -