MIODRAG LINTA

Nestranačka licnost

Rođen je 1969. godine u Karlovcu. Živi u Beogradu.

Osnovne i postdiplomske studije završio na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek istorija. Predavao je istoriju u vise beogradskih osnovnih i srednjih škola.

Predsednik je upravnog odbora Srpskog demokratskog foruma, nevladine organizacije koja okuplja Srbe iz Hrvatske. Obavlja funkciju i predsednika Koalicije Udruženja izbjeglica u Srbiji.

Na izborima 2012. godine, izabran je za narodnog poslanika, a mandat mu je potvrđen i nakon izbora 2014. i 2016. godine.

Oženjen, otac dvoje dece.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine ponovo mu je potvrđen poslanički mandat. Izabran je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 15.10.2020, 14:06

Osnovne informacije

Statistika

  • 17
  • 3
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 19.10.2021.

Poštovani predsedavajući, poštovani predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja danas drugi put predlažem da se dnevni red sednice dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Ovim predlogom zakona tražim sedam izmena i dopuna. Moj ključni zahtev jeste da se konačno ispravi velika nepravda i da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.

Podsećam da su postojećom zakonskom odredbom krajiški borci priznati samo do 27. aprila 1992. godine, dakle, do dana kada je prestala da postoji SFRJ i nastala SRJ. S druge strane, podsećam da su krajiški oficiri i podoficiri, odnosno aktivna vojna lica bivše JNA priznati, odnosno da im je priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.

Postavlja se opravdano pitanje s kim su ti krajiški oficiri i podoficiri komandovali kad je njima priznat ratni staž za čitavo vreme rata, a njihovim borcima nije? Krajiški borci su ogorčeni, razočarani, diskriminisani, a posebno i zbog činjenice da se čak u praksi ne poštuje ni priznat ratni staž do 27. aprila 1992. godine.

Naime, stotine i hiljade krajiških boraca su podneli zahteve centrima Ministarstva odbrane širom Srbije da im se makar prizna taj period do 27. aprila 1992. godine. Svi su odreda dobili negativna rešenja sa skandaloznim i sramnim obrazloženjem centara Ministarstva odbrane da teritorijalna odbrana Savo-krajine i teritorijalna odbrana RSK nisu bili u sastavu bivše JNA. Dobro je poznato da su se oružane snage SFRJ sastojale od dva vida, od JNA i od teritorijalne odbrane.

Ja pozivam Ministarstva odbrane da ispravi ovu veliku nepravdu, da promeni taj sramni skandalozni pravilnik i da makar za početak se krajiškim borcima prizna ratni staž, odnosno da se poštuje zakonska odredba u kojoj jasno stoji da se krajiški borci priznaju do 27. aprila 1992. godine.

Takođe, pozivam još jednom Narodnu skupštinu da prihvati da se dnevni red današnje sednice dopuni mojim predlogom zakona i da se, ponavljam, ispravi velika nepravda i da se svim pripadnicima Vojske i Policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 07.10.2021.

Hvala, poštovana predsedavajuća.

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim da podsetim da smo u Narodnoj skupštini u aprilu ove godine usvojili Zakon o privremenom registru punoletnih građana Srbije kojima se uplaćuje novčana pomoć za ublažavanje posledica pandemije korona virusa, čime je stvoren osnov za isplatu 60 evra u ovoj godini svakom punoletnom građaninu.

U utorak smo imali na raspravi izmene i dopune ovog zakona kojim je obezbeđena isplata još dodatnih 20 evra za sve punoletne građane Srbije.

Podsećam da je Vlada i želim da pohvalim Vladu, donela niz mera sa ciljem da se građanima i pravnim subjektima pomogne da lakše prevaziđu negativne posledice pandemije korona virusa.

Prošle godine Vlada je donela odluku da isplati 100 evra svim punoletnim građanima, da u dva navrata isplati dodatno 9.000 dinara svim penzionerima, korisnicima Fonda PIO. Ove godine, dakle, pored ovih 80 evra za sve punoletne građane, već je isplaćeno 5.900 dinara ili 50 evra dodatno za penzionere, zatim 3.000 dinara za sve vakcinisane građane, 60 evra za nezaposlena lica i, ponavljam, dodatna sredstva za mikro, srednja, mala preduzeća, naravno i za velika preduzeća.

Međutim, pored svih ovih mera koje, ponavljam, pozdravljam, imamo dve ciljne grupe koje nisu obuhvaćene ovim merama Vlade Republike Srbije. To su penzioneri koji su rodom i poreklom iz država nastalih na području bivše Jugoslavije. Njih oko 124 hiljade, od toga broja 59 hiljada penzionera rodom iz Hrvatske, 41 hiljada rodom sa područja Republike Srpske Federacije BiH i više od 24 hiljade penzionera sa područja današnje Slovenije, Makedonije i Crne Gore.

Od ove 124 hiljade penzionera rodom iz regiona, svega mali broj njih je bio obuhvaćen i dobio je novčanu pomoć, prošle godine devet hiljada, ove godine skoro šest hiljada i planira se februara i marta sledeće godine dodatnih 20 hiljada dinara, dakle za 1,7 miliona penzionera korisnika Fonda PIO Srbije.

Međutim, najveći deo od te 124 hiljade penzionera nisu korisnici Fonda PIO Srbije i oni nisu obuhvaćeni ovom merom. Ti penzioneri su ogorčeni, nezadovoljni, razočarani, jer časno, odgovorno i savesno ispunjavaju sve obaveze prema ovoj državi u kojoj žive. Diskriminisani su iz razloga što su ostvarili penziju na području današnje Hrvatske i BiH, međutim pošto tamo nemaju prebivalište penzioni fondovi Hrvatske i BiH im ne isplaćuju novčanu pomoć. Ovde im se kaže – pošto niste ostvarili ni dana radnog staža u Srbiji i ovde nemate pravo na novčanu pomoć. Dakle, radi se više od 100 hiljada penzionera rodom iz regiona, koji su u suštini građani drugog reda.

Moje mišljenje, ja sam se više puta obraćao Vladi Srbije, premijerki Brnabić sa molbom, sa apelom da se ispravi ova nepravda i da se tim penzionerima takođe isplati novčana pomoć, jer i oni takođe moraju da prevaziđu posledice korona virusa.

Podsećam da značajan deo penzionera iz Hrvatske i BiH su imali tzv. novčani dodatak, imaju male penzije, u Hrvatskoj i BiH i kada su odjavili prebivalište na području Hrvatske i BiH, dakle Republike Srpske ili Federacije BiH i prijavili prebivalište na području Republike Srbije, automatski su im penzioni fondovi u Zagrebu, Sarajevu ukinuli zaštitni dodatak.

Mi sada imamo ovde penzionere, građane Srbije koji imaju 68, 70, 75 godina i imaju recimo penziju od tri i po hiljade dinara, pet hiljada dinara, sedam hiljada dinara, deset hiljada dinara. Sad, zamislite osećaj tih ljudi, kaže, 1,7 miliona penzionera je dobilo novčanu pomoć, a nas 100 hiljada nismo dobili. Sad imate komšiju, domaćeg penzionera koji ima penziju od 40, 50 hiljada i on dobije prošle godine devet hiljada novčanu pomoć, ove godine skoro šest hiljada, u februaru i martu sledeće godine dobiće 20 hiljada, a ovaj pored njega koji ima penziju, rodom iz Hrvatske ili BiH, koji ima penziju četiri, pet, šest, sedam, osam ili deset hiljada dinara, on neće dobiti. Zato što vi penzioneri iz Hrvatske i BiH i drugih država regiona niste korisnici Fonda PIO Srbije.

To jeste ispravno sa formalno-pravnog stanovišta, ali sa ljudskog stanovišta, sa stanovišta pravde, sa stanovišta solidarnosti to je diskriminacija. Ako smo omogućili i našli sredstva za milion i 700 hiljada penzionera, pa hajde da nađemo i sredstva za tih 100 hiljada penzionera od kojih, ponavljam, značajna većina ima penzije od kojih ne mogu da žive zato što su im ukinuti zaštitni dodaci od strane penzionih fondova u Zagrebu i Sarajevu.

Apelujem ovde na ministra Udovičića da prenese premijerki Brnabić još jednom moj apel da Vlada nađe način i donese jednu pravednu odluku da se isplati, za ovih više od 100 hiljada penzionera sa područja Hrvatske, BiH i drugih država regiona, devet hiljada za prošlu godinu, 5.900 za ovu godinu, što je već isplaćeno i da tih sto hiljada takođe dobiju najavljenih 20 hiljada dinara koje će biti isplaćene sledeće godine tokom februara i marta.

Ponavljam, to bi bila jedna pravedna odluka i to bi bila jedna poruka države da ona uvažava te građane, jer se radi, podsećam, o najvećim žrtvama rata na prostoru bivše Jugoslavije, radi se o proteranim Srbima.

Uvek moram da istaknem činjenicu da ne bi voleo da bilo koji građanin Srbije, a to su, nažalost, doživeli građani sa područja Kosova i Metohije, mora da uzme svoju torbu i da ode 400, 500 kilometara dalje od svog mesta. Niko nije otišao iz svog stana, niko nije otišao iz svoje kuće od dobre volje. Otišao je zato što, nisu otišli, nego su proterani od strane proustaškog režima Franje Tuđmana i islamističkog režima Alije Izetbegovića i to su činjenice koje mislim da bi Vlada morala da uzme u obzir.

Druga ciljna grupa, koja je takođe diskriminisana, koja nije uzeta u obzir, radi se o 26.000 građana Srbije koji imaju izbegličku ili prognaničku kartu. Dakle, radi se o proteranim Srbima koji su proterani sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH.

Podsećam, Vlada je prošle godine isplatila 100 evra za sve punoletne građane. Ove godine će isplatiti 80 evra. Više od pet miliona građana je obuhvaćeno ovom merom, ali nažalost, tih 26.000 građana nije obuhvaćeno merom, zato što se kaže u odluci Vlade – isplaćujemo ovu novčanu pomoć za građane koji imaju prebivalište. A pošto vas 26.000 izbeglih lica imate boravište, vama nećemo da isplatimo tih 100 evra prošle godine i 80 evra ove godine.

Sad ja podsećam na jednu nespornu činjenicu. Te izbegličke karte izdao je MUP na onom istom mestu gde izdaje i lične karte za sve ostale građane. Pa ako MUP smatra da izbeglička karta nije validan dokument, zašto ga onda izdaje? Tih 26.000 građana i dalje su zadržali izbegličku kartu ne od dobre volje, ne što žele da imaju dalje formalno izbeglički status, iz dva razloga. Jedan je razlog što se i dalje bore, zadržali su prebivalište u Hrvatskoj ili u Federaciji BiH da pokušaju da ostvare oteta imovinska, stečena, statusna i druga prava.

Podsećam, svima nam je poznato da političko Sarajevo, politički Zagreb vode već evo 26 godina od završetka rata u Hrvatskoj i BiH politiku cementiranja etničkog čišćenja našeg naroda, a to uključuje i plansku i sistematsku otimačinu i uzurpaciju imovine proteranih Srba. Zato je jedan deo njih zadržao te izbegličke karte da bi pokušali da vrate svoje kuće, da vrate vojne stanove u Sarajevu, da vide da vrate uzurpiranu ili otetu zemlju, poljoprivredno zemljište, šume, da reše deo staža koji su zasluženo ostvarili do početka rata, a sad im, recimo, ne priznaju osam godina od 1983. do 1991. godine ili deset godina od 1970. do 1980. godine itd. Dakle, zadržali su izbegličku kartu zbog borbe za svoja prava.

Drugi razlog, jedan deo tih, od 26 hiljada, građana koji imaju formalnu izbegličku kartu su taj dokumenat zadržali iz razloga zato što je to jedini način da mogu da ostvare zdravstveno osiguranje. Nemaju drugi način. Dakle, prinuđeni su, još uvek, da imaju te dokumente, a MUP još uvek nije donelo odluku da kaže da taj dokument ne važi i da će biti ukinut od tog i tog dana. Dakle, ti su ljudi ogorčeni, razočarani, osećaju se građanima drugog reda.

Uputio sam jedno pismo premijerki Brnabić i u prilogu dostavio spisak od 65 građana koji imaju izbegličku kartu, koji su me lično zvali i molili da vidimo kako da Vlada uzme u obzir i njih i njihove potrebe i da ih izjednači u pravima sa svim ostalim građanima.

Dakle, i ovom prilikom želim da apelujem na Vladu Srbije na premijerku Brnabić da se donesu dve odluke. Prva odluka, još jednom ponavljam, da se isplati novčana pomoć za sve penzionere rodom i poreklom sa područja današnje Hrvatske, BiH, i drugih država regiona. Dakle, devet hiljada evra što su dobili penzioneri korisnici Fonda PIO Srbije prošle godine, pet hiljada i 900 dinara isplaćeno domaćim penzionerima ove godine i najavljenih 20 hiljada dinara koji će biti isplaćeni penzionerima korisnicima Fonda PIO Srbije sledećeg februara i marta.

Druga odluka Vlade da se nađe način da se isplati novčana pomoć za 26 hiljada građana Srbije koji imaju izbegličku kartu, nemaju formalno prebivalište, već imaju boravište. Dakle, da im se isplati 100 evra koji su isplaćeni svim punoletnim građanima prošle godine i da im se ove godine isplati 80 evra, pošto je već 30 evra isplaćeno u maju. U novembru će, ako se ne varam, biti isplaćeno novih 30 i sada ovim izmenama i dopunama zakona smo omogućili da se u decembru isplati i dodatnih 20 evra.

Mislim da bi te dve mere poslale snažnu poruku penzionerima rodom iz regiona, kao i 26 hiljada proteranih Srba koji imaju izbegličke karte, da Vlada jednako tretira sve građane i da neće gledati formalno-pravne razloge, nego će sa aspekta pravednosti, solidarnosti pomoći i tim ljudima da i oni jednako, kao i svi ostali građani Srbije, lakše prebrode posledice pandemije korona virusa. Hvala.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 05.10.2021.

Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u Srbiji živi više od 12000 prognaničkih porodica u statusu podstanara ili u neljudskim uslovima. Mislim da je došlo krajnje vreme da Vlada na jedan sveobuhvatan, pravičan i trajan način reši stambeno pitanje proteranih Srba sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH kao ključno pitanje integracije.

Podsećam da je Vlada započela realizaciju takozvanog regionalnog stambenog programa 2012. godine, čiju su glavni donatori EU i niz drugih država i međunarodnih organizacija i da je dogovor bio da će taj program biti završen u narednih pet godina, dakle, do 2017. godine i da će biti stambeno rešeno blizu 17000 prognaničkih porodica.

Nažalost, taj se program sprovodio i sprovodi se izuzetno sporo, nekvalitetno, neprofesionalno. Imamo od pre nekoliko meseci saopštenje Komesarijata za izbeglice i migracije, u kome se navodi da je od 2012. godine, kada je počela realizacija regionalnog stambenog programa, do ove godine rešeno svega nešto više od 7000 prognaničkih porodica. Dakle, veliki broj najvećih žrtava rata na prostoru bivše Jugoslavije ostaće nerešen.

Predlažem mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama da Vlada donese odluku da se nastavi regionalni stambeni program, da se stambeno reši 12000 prognaničkih porodica. Zatim, predlažem ovim predlogom zakona da više od 1000 prognaničkih porodica kojima nije dozvoljeno da konkurišu na stambene programe jer nisu imali formalno status izbeglice, da se njima omogući da mogu da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja.

Imamo nekoliko kategorija prognaničkih porodica kojima nije omogućen otkup njihovih stanova koji su sagrađeni sredstvima međunarodnih organizacija ili EU, to je 50 porodica koje žive u stanovima „Diposa“ u Beogradu. To je 530 porodica korisnika SIR programa, programa koji je finansirala italijanska Vlada u sedam gradova i opština, da im se omogući pravo otkupa po povoljnim uslovima. Imamo više stotina prognaničkih porodica koje žive u stanovima koji su sagrađeni kroz program socijalnog stanovanja i socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima, da se njima omogući pravo otkupa po povoljnim uslovima.

Konačno, da se ovim mojim predlogom zakona obezbedi svim tim porodicama da otkupna cena bude, da imaju dvostruki popust prilikom otkupa, a ne samo 50%, kao i svim onim porodicama koje su već potpisale ugovor o kupoprodaji da putem aneksa takođe dobiju dvostruki popust.

Dakle, predlažem da se dnevni red današnje sednice dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.

Trinaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 25.05.2021.

Hvala, gospodine predsedniče.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da uputim nekoliko pitanja Vladi Republike Srbije.

Prvo pitanje tiče se rešavanja stambenog pitanja proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH. Naime, u Srbiji živi više od 12 hiljada prognaničkih porodica iz Hrvatske i Federacije BiH koji još uvek nisu rešili svoje stambeno pitanje. Takođe, živi više od hiljadu prognaničkih porodica kojima Komesarijat za izbeglice i migracije ne omogućava da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja, jer se formalno nisu prijavili kao izbegla lica na popisu 1996. godine. Takođe, ima značajan broj prognaničkih porodica kojima se onemogućava pravo otkupa svojih stanova koji su izgrađeni sredstvima međunarodnih donacija i EU.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program u saradnji sa EU i da konačno reši stambeno pitanje svih prognaničkih porodica i sva ostala nerešena pitanja u procesu integracije?

Drugo pitanje tiče se otete i uzurpirane imovine i stečenih prava stotina hiljada proteranih Srba sa područja Hrvatske i Federacije BiH. Naime, tokom rata i posle rata proteranim Srbima u Hrvatskoj i Federaciji BiH uzurpirana je ili oteta imovina, poljoprivredno i šumsko zemljište, zaostale neisplaćene penzije, stanarska prava, nepriznat deo radnog staža, nije omogućena naknada štete za uništenu i oštećenu imovinu u klasičnim terorističkim akcija širom hrvatskih gradova i gradova u Federaciji BiH i niz drugih pitanja.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da pokrene suštinski dijalog sa zvaničnim Zagrebom i Sarajevom o pronalaženju pravičnog i trajnog rešenja otete i uzurpirane imovine i stečenih prava proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH? Temelj tog dijaloga mora da bude jedan veoma važan međudržavni sporazum, Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno Aneks Sedam toga sporazuma koji se zove Privatna svojina i stečena prava i u njemu se jasno kaže da svim građanima moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Taj Bečki sporazum o sukcesiji ima jaču pravnu snagu od zakona u BiH i Hrvatskoj zato što je taj sporazum ratifikovan i u Skupštini BiH i u Saboru Republike Hrvatske.

Treće pitanje odnosi se na progon, sudski progon pripadnika bivše JNA, pripadnika Vojske Republike Srpske i pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine za ratne zločine. Naime, u prethodnih 26 godina etnički motivisano pravosuđe u Zagrebu i Sarajevu vršu progon časnih srpskih boraca koji su se borili za svoj narod i državu, koji su se borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije. Šta je cilj etnički motivisanog pravosuđa u Sarajevu i Zagrebu? Cilj je da se donese što više lažnih presuda na osnovu lažnih dokaza, na osnovu lažnih iskaza svedoka saradnika da bi se opravdala besmislena i potpuna laž i izmišljotina bošnjačkih i hrvatskih političara da je Srbija i Srbi tobože izvršili agresiju na BiH i Hrvatsku, a da su Bošnjaci i Hrvati tobože bile nevine žrtve veliko-srpske agresije.

Postavljam pitanje Vladi – da li će Vlada Republike Srbije da osnuje kancelariju za pomoć optuženim, osumnjičenim i osuđenim Srbima za ratne zločine, da im pruži punu pravnu, finansijsku, stručnu pomoć da se brane od montiranih sudskih postupaka pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu?

Konačno, postavljam pitanje Tužilaštvu za ratne zločine – da li će Tužilaštvo za ratne zločine konačno da počne da pokreće istrage i podiže optužnice za brojne brutalne, masovne i svirepe zločine koje su počinili pripadnici tzv. armije BiH, hrvatske vojske, raznih bošnjačkih i hrvatskih paravojnih formacija?

U prethodnom periodu Tužilaštvo za ratne zločine, dakle, od svog osnivanja 2003. godine do kraja prošle godine na osnovu informacije koja im je dostavljena podiglo je 217 optužnica. Nacionalna struktura tih optužnica je sramna i skandalozna. Od tih 217 optužnica 190 je podignuto protiv Srba, 21 protiv Albanaca od kojih je 17 iz dinarske grupe oslobođeno ekspresno iako su postojali brojni dokazi za zločine protiv našeg naroda na području Metohije, četiri optužnice protiv Bošnjaka i svega dve optužnice protiv Hrvata. To je apsolutno skandalozni i sramni rad Tužilaštva za ratne zločine.

Dakle, postavljam pitanje, još jednom – kada će Tužilaštvo za ratne zločine da procesuira sve odgovorne za brojne brutalne i masovne zločine nad srpskim civilima i srpskim ratnim zarobljenicima tokom građanskog rata u Hrvatskoj i BiH?

Hvala.

Dvadeset peto vanredno zasedanje , 20.02.2020.

Uvažena predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih postavio poslaničko pitanje Ministarstvu za rad i zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Kao što je dobro poznato u Srbiji živi više stotina hiljada građana koji su učestvovali u ratovima 90-tih godina prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije. Radi se o više stotina hiljada boraca i svi oni očekuju da konačno njihovo pitanje bude rešeno na jedan sistemski način donošenjem novog zakona o borcima, o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i porodica palih boraca.

Proces pripreme donošenja zakona traje već više godina i svi očekujemo da on uskoro uđe u Skupštinsku proceduru. Među ključnim pitanjima koje borci očekuju da budu rešena jeste između ostalog i pitanje boračkog dodatka, zatim pitanje regulisanja postraumatskog stresa, pitanje boračke penzije i niz drugih pitanja.

Opet ću kao što sam to radio više puta u Skupštini istaći jedan poseban problem, a tiče se preko 50 hiljada pripadnika vojske Republike Srpske Krajine, čije statusno pitanje obim Predlogom zakona nije obuhvaćeno.

Naime, ovim Predlogom zakona krajiškim borcima priznaje se ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, do dana stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. Ovim Predlogom zakona ne priznaje se period posle 27. aprila 1992. godine i zbog te činjenice 50 hiljada krajiških boraca se oseća ogorčeno jer smatraju da nisu vodili nikakav privatni rat nego da su se časno i pošteno borili za interese svog naroda, za Srbiju i Jugoslaviju.

Želim samo navesti nekoliko primera zbog čega smatram da krajiškim borcima treba priznati ratni staž. Prvo, već u prethodnom periodu svim krajiškim oficirima i podoficirima priznat je ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata. Postavlja se pitanje – sa kim su krajiški oficiri i podoficiri komandovali ako se njima priznaje ratni staž, a njihovim borcima ne?

Takođe podsećam i o tome sam govorio više puta da je Hrvatska svojim zakonom o pravima hrvatskih veterana pre nekoliko godina u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske i u tom smislu nije pravila nikakvu razliku. Dakle, moje mišljenje je da ovaj Predlog zakona mora da bude dopunjen sa ovom odredbom, da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Mislim da bi na taj način bila ispravljena istorijska nepravda i da bi na taj način Srbija poslala jasnu poruku da priznaje krajiške borce i da priznaje njihovu časnu i poštenu borbu. U suprotnom ispašće tačna lažna teza hrvatske strane da su Srbi, odnosno Krajišnici izvršili agresiju na Hrvatsku, što je apsolutna laž.

Takođe bih postavio pitanje Ministarstvu pravde – da li će konačno biti obezbeđena sredstva da se pomogne optuženim Srbima za ratne zločine u njihovoj odbrani? Velika većina boraca živi u veoma teškoj situaciji i jedva sastavlja kraj sa krajem, a sada se suočava sa velikim brojem optužnica koje podiže hrvatsko tužilaštvo, tužilaštvo BiH, a najveći broj tih optužnica zasnovan je na lažnim činjenicama. Dakle, očekujem i tražim da Ministarstvo pravde pomogne krajiškim borcima, odnosno svim borcima da u njihovoj odbrani za istinu i pravdu. Inače, u suprotnom ispašće tačna teza Sarajeva i Zagreba da su Srbi tobože bili agresori i zločinci, a da su Hrvati i Bošnjaci tobože bili žrtve koji su vodili oslobodilačke ratove. To je apsolutno neprihvatljivo i zbog toga je veoma važno da Srbija pomogne odbranu boraca vezano za ratne zločine.

Dvadeseto vanredno zasedanje , 28.01.2020.

Hvala.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Dobro je poznato da je tokom devedesetih godina u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije srpski narod doživeo ogromna i brutalna stradanja.

Podsećam da je sa područja današnje Hrvatske proterano preko pola miliona Srba, da je sa područja današnje Federacije BiH proterano takođe preko pola miliona Srba, a da je sa područja Kosova i Metohije proterano preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca. Tokom devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije desili su se i brutalni zločini nad srpskim civilima, ratnim zarobljenicima. Pomenuće neke od tih činjenica.

Na području današnje Hrvatske, srpski narod je doživeo brojne zločine tokom i posle hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija. Podsećam da je na području zapadne Slavonije tokom jeseni i zime 1991. godine proterano preko 70.000 Srba i ubijeno preko 2.000 Srba. U pitanju su zločinačke akcije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk 91“. Takođe Srbi su doživeli brojna stradanja tokom ostalih hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija „Maslenica“, „Miljevački plato“, „Medački džep“, „Bljesak“ i kao završni čin etničkog čišćenja Srba sa područja zapadne Slavonije i posebno po zlu poznata akcija „Oluja“ koja predstavlja najveće etničko čišćenje na području posleratne Evrope, odnosno posle završetka Drugog svetskog rata.

Takođe, brojni zločini su se desili nad Srbima i u nizu hrvatskih gradova, od Dubrovnika, preko Zadra, Šibenika, Splita, Gospića, Siska, Karlovca do Bjelovara, Darovara, Osijeka, Vukovara i mnogih drugih mesta.

Nažalost, gotovo niko od počinilaca, organizatora i nalogodavaca tih zločina nije kažnjen. Brojni zločini nad Srbima su se desili i na području BiH. Pomenuću samo velike zločine, brutalna ubistva Srba na području Sarajeva, zatim, na području srednjeg Podrinja u regiji Birač, u opštinama Zvornik, Vlasenica, Milići, Šekovići, Bratunac, zatim na području Bosanske posavine, u opštinama Brod, Orašje, Derventa, Brčko i ostali. Podsećam da na području Bosanske posavine, krajem marta 1992. godine se desio prvi veliki masovni zločin u čitavoj BiH nad srpskim narodom.

Veliki zločini su se takođe desili na području zapadno krajiških opština, od strane pripadnika ne samo tzv. Armije BiH, nego i pripadnika hrvatske vojske, Hrvatskog vijeća odbrane. Podsećam na te zločine, od Mrkonjić grada gde je pronađena grobnica od 181 Srbija koji je brutalno ubijen na tom području, zatim zločini u opštinama Bosanski petrovac, Glamoč, Grahovo, Drvar, Sanski most, Bihać, Bosanska krupa, Ključ, Jajce. Takođe, brojni zločini na području zapadne Hercegovine. Da ne pominjem zločine koji su se dešavali nad Srbima na KiM, od Prištine, Podujeva, Orahovice, Peći, Gnjilana, sela Klečka, Starogradsko, Goraždevac i mnogi drugi.

Postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Prvo pitanje – koliko optužnica za ratne zločine je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo od svog osnivanja od 2003. godine do danas?

Drugo pitanje – koja je tačna struktura optužnica prema nacionalnoj pripadnosti? Prema mojim informacijama, Tužilaštvo za ratne zločine od svog osnivanja do danas, dakle, od 2003. godine je podiglo 180 optužnica, a od toga 161 protiv Srba, 15-ak protiv Albanaca, dve protiv Bošnjaka, muslimana i dve protiv Hrvata. Zanima me da li je to tačna informacija?

Treće pitanje – da li Tužilaštvo za ratne zločine planira da ubrza proces prikupljanja dokaza za ratne zločine protiv Srpskog naroda?

Da li Tužilaštvo za ratne zločine planira u narednom periodu da organizuje suđenja zajedno sa Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, da li planira da organizuje suđenja u odsustvu, pošto je očigledno da pravosuđa Zagrebu, Sarajevu i Prištini nemaju političku volju da to čine. To nisu nezavisna i profesionalna pravosuđa. U pitanju su etnički motivisana pravosuđa. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 05.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 80000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 80000.00 RSD 03.06.2016 -