MIODRAG LINTA

Nestranačka licnost

Rođen je 1969. godine u Karlovcu. Živi u Beogradu.

Osnovne i postdiplomske studije završio na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek istorija. Predavao je istoriju u vise beogradskih osnovnih i srednjih škola.

Predsednik je upravnog odbora Srpskog demokratskog foruma, nevladine organizacije koja okuplja Srbe iz Hrvatske. Obavlja funkciju i predsednika Koalicije Udruženja izbjeglica u Srbiji.

Na izborima 2012. godine, izabran je za narodnog poslanika, a mandat mu je potvrđen i nakon izbora 2014. i 2016. godine.

Oženjen, otac dvoje dece.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine ponovo mu je potvrđen poslanički mandat. Izabran je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 15.10.2020, 14:06

Osnovne informacije

Statistika

  • 3
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.11.2020.

Poštovana gospođo Janković, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, dobro je poznato da je Srbija posvećena izgradnji društva čiji je cilj da se poštuju prava svih građana, bez obzira na nacionalnu, versku i svaku drugu pripadnost.

Naš Ustav strogo zabranjuje svaki vid diskriminacije i svi građani su apsolutno jednaki pred zakonom. Međutim, u praksi, kao i u svim društvima, pa i onim najrazvijenijim, imamo primere diskriminacije građana. Mislim da vi svojim ozbiljnim i odgovornim pristupom i radom aktivno radite na unapređenju ravnopravnosti u Srbiji. Sa pažnjom sam pročitao vaš Izveštaj za 2019. godinu. Video sam tamo da ste na jedan veoma temeljan način pokazali kako se borite protiv diskriminacije, kako dajete preporuke organima vlasti da se otkloni diskriminacija prema građanima.

Video sam da je bilo negde blizu 600 pritužbi građana. Od toga preko 80% prema organima javne vlasti. Tu postoji niz oblasti, vrste diskriminacije na osnovu invaliditeta, pola, zdravstvenog stanja, starosti, članstva u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama, bračni i porodični status, nacionalna pripadnost, seksualne orijentacije i drugi oblici.

Međutim, u vašem izveštaju nisam video jednu ciljnu grupu, jednu grupu građana koja se suočava sa diskriminacijom, a radi se o proteranim Srbima kojih ima preko 400.000 u Srbiji. Proterani su devedesetih godina sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH. Iz Hrvatske je proterano preko 500.000 Srba, a iz Federacije BiH je proterano takođe preko 500.000 Srba i preko 200.000 Srba je proterano sa područja Kosova i Metohije. Dakle, sa područja bivše Jugoslavije devedesetih godina je proterano preko milion Srba. Mali deo se vratio u Federaciju i Hrvatsku, a jedan deo živi rasejan širom sveta. Znači, preko 400.000 proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH živi u Srbiji i, naravno, preko 200.000 internoraseljenih lica.

U prethodne dve godine meni kao narodnom poslaniku obratilo se preko 1000 proteranih Srba sa nizom problema. Tačnije 1058. Ja sam nastojao sa mojim saradnicima da im pomognem u rešavanju tih problema. Jedno od glavnih problema proteranih Srba jeste rešavanje ključnog pitanja integracije, a to je pitanje stanovanja. U Srbiji je 2012. godine započeo sa realizacijom tzv. Regionalni stambeni program, čiji cilj je bio da se narednih pet godina konačno reši stambeno pitanje svih proteranih Srba, uzimajući u obzir da ti ljudi žive kao podstanari ili u neljudskim uslovima, sada već 20, 27, 29 godina. Nosilac te aktivnosti je Komesarijat za izbeglice i migracije.

Nažalost, taj program se sprovodi nedopustivo sporo, aljkavo, sa nizom grešaka. Komesarijat za izbeglice je 2009. godine uradio jednu anketu, identifikovao je 17.000 prognanih porodica koji su se prijavili da nemaju rešeno stambeno pitanje. Ti ljudi su očekivali da će do 2017. godine njihova stambeno pitanje biti rešeno. Avgusta ove godine je Komesarijat za izbeglice i migracije izašao sa jednim saopštenjem koje stoji na njihovom sajtu, da će do 2021. godine rešiti svega nešto više od 7000 prognanih porodica.

Dakle, umesto da bude rešeno svih 17000 izbegličkih porodica do 2017. godine, sada Komesarijat za izbeglice i migracije kaže da će biti rešeno svega 7000 do 2021. godine. Po tom saopštenju Komesarijata za izbeglice i migracije 10.000 izbegličkih porodica neće biti stambeno rešeno. Mi imamo još barem 2000, prema našim podacima, barem 2000 izbegličkih porodica koje se nisu prijavile na tu evidenciju, na tu anketu Komesarijata 2009. godine, tako da je procena da je najmanje 12000 izbegličkih porodica u statusu podstanara ili žive u neljudskim uslovima.

Uputio sam jedno pismo predsednici Vlade Ani Brnabić 13. novembra, dakle, pre 10, 12 dana, gde sam apelovao na nju i na Vladu da ni u kom slučaju se ne završi realizacija Regionalnog stambenog programa dok sve izbegličke porodice ne budu stambeno rešene, odnosno da država ispuni svoje obećanje da će biti rešeno ključno pitanje njihove integracije.

Daću vam jedan primer Beograda. U Beogradu je u prethodnom periodu izgrađeno 505 stanova za izbegla lica u Ovči i Kamendinu u opštini Zemun. Sada imamo dva nova konkursa za 133 stana na Novom Beogradu i 250 stanova za izgradnju zgrade u Ovči, to je, dakle, ukupno 388 stanova, a prijavljeno je u nadležnoj instituciji grada Beograda preko 1.800 izbegličkih porodica koje imaju pravo na stan. Dakle, nakon objave liste, 1.500 izbegličkih porodica će ostati ispod crte.

Mene svakodnevno zove veliki broj proteranih Srba, želeći da konačno reši to svoje stambeno pitanje. Naša je procena, pored tih 1.500 izbegličkih porodica koje će ostati ispod crte, da barem još 1.000 ima izbegličkih porodica u Beogradu koje nisu rešile stambeno pitanje. Dakle, Beogradu treba da se sagradi barem još 2.500 stanova za izbegličke porodice, da bi država u Beogradu ispoštovala svoje obećanje.

Slična situacija je u Novom Sadu i nizu drugih lokalnih samouprava. Pored tog ključnog pitanja da država ispuni svoje obećanje, ponavljam, da reši stambeno pitanje svih proteranih Srba i da se Regionalni stambeni program ne završi do ostvarenja toga cilja, mi imamo niz drugih problema sa kojima se suočava ta populacija. Mi, recimo, imamo preko 1.000 proteranih Srba kojima Komesarijat za izbeglice i migracije ne dozvoljava da se prijave na konkurs za rešavanje stambenog pitanja.

Zašto im ne dozvoljava? Zato što ti ljudi se nisu prijavili i popisali se i nisu dobili izbeglički status, odnosno izbegličku kartu kad je bio popis izbeglih lica 1996. godine. Šta su razlozi? Jedan deo ljudi je došao 1991, 1992. godine, dobio je ličnu kartu Srbije, drugi deo je bio u strahu da se prijavi, treći deo je imao porodične tragedije, nije razmišljao o prijavi za status izbeglice i sada tih najmanje 1.000 izbegličkih porodica nema pravo da se prijavi. To je za mene jedna diskriminacija i neprihvatljivo je da se sada gleda formalnopravno stanje, umesto da se kaže – ako je taj čovek proteran iz Zagreba, ako je proteran iz Splita, sa područja Krajine, sa područja zapadnokrajiških opština, zapadne Hercegovine, Sarajeva, ima pravo da konkuriše i da mu država pomogne u rešavanju stambenog pitanja.

Sledeća stvar. Mi imamo 530 izbegličkih i drugih porodica čiji su stanovi sagrađeni donacijom italijanske vlade, to je tzv. SIRP program, ti su stanovi izgrađeni 2008. godine. Taj program je jasno rekao da će ti ljudi dobiti pravo otkupa svojih stanova. Međutim, tadašnji ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić je sa tadašnjim lokalnim samoupravama, to je bila 2006. godina, to je ukupno sedam lokalnih samouprava, Niš, Čačak, Valjevo, Kragujevac, Stara Pazova, Pančevo, u kojima su sagrađeni ti stanovi, ukinuta je opcija otkupa, evo, 12 punih godina, od 2008. godine do danas, sam se borim i ti se ljudi bore da se ispravi prema njima nepravda, da se otkloni diskriminacija i da oni dobiju pravo otkupa svojih stambenih jedinica.

Ja se nadam da ćemo uskoro, bili su razgovori u kabinetu predsednika Republike, da ćemo uskoro imati mogućnost da u Skupštinu dođe Zakon o izbeglicama i da donesemo nekoliko amandmana, odnosno da se izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama ispravi nekoliko velikih nepravde. Jedna od tih je ova o kojoj sam govorio.

Imamo zatim jednu drugu grupu, osamdesetak izbegličkih porodica u gradu Beogradu koje koriste stanove „Diposa“. Tu žive od početka 90-ih godina, plaćaju visoke kirije, radi se o trošnim stanovima. Ti ljudi takođe dugi niz godina apeluju na državu da im omogući da otkupe te svoje stanove. I tu se nadamo i tu sam molio i premijerku Brnabić da pomogne da tih 80 izbegličkih porodica u Beogradu dobije pravo otkupa i da im se u otkupnu cenu uračuna ta kirija koju su plaćali 25, 30 godina.

U Srbiji je u prethodnom periodu izgrađeno nekoliko hiljada stambenih jedinica za proterane Srbije, međutim, moram da kažem da je odredbama Zakona o izbeglicama određena visoka cena. Nažalost, išao sam po terenu, obilazio sam te zgrade, a i moji saradnici, dosta tih zgrada i stanova je urađeno jako loše, nekvalitetno. Primer, zgrada u Beogradu, Zrenjaninu, Ubu, Topoli, Rači i nizu drugih mesta, krovovi prokišnjavaju, prilazi zgradama ostali neuređeni, loše elektroinstalacije, stolarija najnižeg kvaliteta.

Apelovao sam na lokalne samouprave da se tim ljudima omogući tzv. dvostruki popust. Znači, jedan popust preko Zakona o izbeglicama, a drugi popust od strane lokalnih samouprava u visini 50%. Moram da dam dva pozitivna primera – opštine Požega i opštine Odžaci, jer su čelni ljudi te dve lokalne samouprave omogućili popust od 50%, dodatni popust od strane Komesarijata za izbeglice, po Zakonu o izbeglicama, i ti ljudi su zadovoljni što su mogli po pristojnim cenama da postanu vlasnici tih stanova. Mislim da bi trebalo razmišljati sistemski, da se svim ostalim proteranim Srbima omogući, kao najvećim žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije, da otkupe te svoje stanove po povoljnim uslovima.

U Srbiji je realizovan jedan projekat – socijalno osiguranje za ratne vojne invalide i porodice palih boraca od strane Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i japanske organizacije JEN. U 11 opština je sagrađeno ukupno 318 stanova, tu se računa i šest opština gde su sagrađeni stanovi kroz tzv. Nacionalni investicioni plan. Dakle, imamo 17 lokalnih samouprava u kojima je izgrađeno 318 stanova za ratne vojne invalide i porodice palih boraca. Te porodice već više od 20 godina očekuju da postanu vlasnici svojih stanova. Međutim, šta je problem? Problem je što Uredba o rešavanju stambenih potreba ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca to onemogućava. Ovde smo takođe apelovali, apelujemo na vas i na premijerku Brnabić, da se izmeni i dopuni Uredba o izmeni i dopuni Uredbe o rešavanju stambenih potreba ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca i da tih 318 porodica dobije pravo otkupa tih stanova.

Takođe, mislim da je važno pomoći jednom delu proteranih Srba koji su dobili stanove, radi se o 12 lokalnih samouprava, koji ne mogu dobiti svoje stanove jer nisu rešena imovinskopravna pitanja. To su zgrade koje su sagrađene u Beogradu, Požarevcu, Despotovcu, Leskovcu, Zemunu, Inđiji, Staroj Pazovi, Kragujevcu, Rači, Rekovcu, Majdanpeku i Negotinu. Dakle, ljudi ne mogu da postanu vlasnici stanova jer nisu rešena imovinskopravna pitanja, pokušavaju već 10, 15, 20 godina da reše ta pitanja i da konačno budu svoji na svome.

Imamo jedan deo proteranih Srba koji su dobili stanove kroz tzv. projekat „Socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima“. Te porodice nemaju pravo otkupa stanova. Te porodice apeluju, mole da im se omogući da takođe otkupe te stanove.

Naši ljudi dok god nisu vlasnici stanova smatraju da su i dalje u podstanarskom statusu. Mislim da trebalo izaći u susret tim porodicama, a to su stanovi koji su izrađeni u Žabarima 12 stanova, Malo Crniće šest, Šabac 36, Loznica 30, Niš 16, Sombor devet, Temerin 20, Topola osam, itd.

Mislim da bi bilo važno, i to je jedan vid diskriminacije, da se maksimalno ubrza realizacija legalno stambenog programa, odnosno jedan njen segment da se ubrza objava lista, dakle, kad se završi konkurs čeka se godinu, dve dana da se objave liste koje su porodice dobile stanove, a posebni problem jeste kad se objave te liste da gradnja zgrada traje tri, četiri, pet i više godina. Mi imamo slučaj Šapca, gde recimo, gradnja jedne zgrade od 25 stanova traje pet godina. Pa, zamislite sada građane koji čekaju, na listi su da moraju čekati pet godina da bi se uselili u svoj stan. Imamo slične primere i u drugim lokalnim samoupravama.

Takođe, proterani Srbi koji su dobili stanove žale se na veoma visoke takse prilikom sklapanja kupoprodajnih ugovora. Velika većina tih ljudi jedva sastavlja kraj sa krajem, bori se za svakodnevni život i mislim da bi trebalo razmisliti o tome da se svim građanima, ne samo proteranim Srbima, izađe u susret ako zaista se utvrdi činjenica da imaju minimalne ili nikakve prihode, a moraju plaćati visoke takse sklapanja kupoprodajnih ugovora.

Želeo bih reći jedan problem, to isto za vas posebno, obratilo mi se više od desetak građana koji su na osnovu odluke Komisije za stambena pitanja grada Beograda, novembra prošle godine dobili stanove na konkursu za rešavanje stambenih potreba kupovinom i davanjem stanova u zakup na lokaciji Kamendin 2 u Zemun Polju, u pitanju su 52 porodice. Nažalost još uvek te porodice nisu mogle da se usele u svoje stanove, prošlo je punih godinu dana. U međuvremenu kada su te porodice obilazile te stanove, zgrada je sagrađena, dakle, u Kamendinu 2, zatekli su prizore oštećenja novoizgrađenih objekata i zaraslog okoliša. Mnogi stanovi su provaljeni iz zgrade se iznose sanitarni kuhinjski elementi, bojleri, sudopere, vc šolje, baterije, elektor-instalacije su oštećene. Dakle, trebalo bi da vidimo da se što pre saniraju ta oštećenja u tim novoizgrađenim zgradama i da ove 52 porodice se konačno usele u te stanove koje su dobili novembra prošle godine.

Želim još reći nekoliko problema mimo ovih stambenih o kojima sam pričao. Mi imamo, recimo jedan problem, proteranih Srba vezano za dobijanje državljanstva. Naime, država je rekla ko god ima izbeglički status plaćaće malu taksu u visini od 1.000 dinara za prijem u srpsko državljanstvo. Međutim, imamo jedan deo, rekao sam, proteranih Srba koji nisu imali status izbeglice ili njihova deca koja nemaju izbeglički status i oni sad moraju da plaćaju taksu za prijem u srpsko državljanstvo u visini od 19.000 dinara. Ponavljam radi se u velikom većini slučajeva o porodicama koje teško žive, nalaze se u teškoj ekonomskoj situaciji i trebalo bi omogućiti, ne samo njima, da ta taksa bude i za njih 1.000 dinara, a ne 19.000 dinara kao što sad moraju plaćati.

Poseban problem, i za mene posebna vrsta diskriminacije, tiče se onih proteranih Srba protiv kojih pravosuđa u Sarajevu i Zagrebu vode sudske postupke. Sada kada ta lica, imamo ih desetak slučajeva, podnose zahtev za prijem u srpsko državljanstvo Uprava za upravne poslove MUP-a Srbije im odgovori da ne mogu biti primljeni u srpsko državljanstvo iz bezbednosnih razloga. Uprava za upravne poslove uzima kao osnov činjenicu da etnički motivisana pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu pokreću istrage i podižu optužnice protiv proteranih Srba.

Mislim da je to apsolutna diskriminacija da tim ljudima treba omogućiti da budu primljeni u srpsko državljanstvo, a onda su u sudskom postupku, kao i za sve druge građane, će se videti da li je to lice učinilo neko krivično delo ili nije. Dakle, ne ljude uslovljavati i odbijati im prijem u srpsko državljanstvo. Ljudi su ogorčeni, ljudi su se časno borili u Vojsci Republike Srpske, u Vojsci Republike Srpske Krajine i Vojsci Jugoslavije i sada im naša uprava odbija prijem u srpsko državljanstvo zbog krivičnog postupka koje su podnela, ponavljam, etnički motivisana pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu.

Mislim da je važno da se Komesarijat za izbeglice i migracije poveća sredstva za ekonomsko osnaživanje proteranih Srba, da pomogne tim ljudima pored ove stambene integracije, da im pomogne u pokretanju van svoga posla ili da ih osnaži u poslovnom segmentu i da im pomogne da taj posao kojim se bave da prošire svoje aktivnosti i da žive od svog rada i da zaposle i ostale građane.

Mislim, takođe jedna vrsta diskriminacije od strane Komesarijata za izbeglice i migracije, a tiče se dodele jednokratne novčane pomoći humanitarnih paketa pomoći u lekovima itd. Naime, Komesarijat kaže – ko ima izbeglički status formalno taj dobija jednokratnu pomoć, pomoć u ogrevu, lekovima, drugu vrstu humanitarne pomoći, a ko nema izbeglički status taj čovek se odbija. Sad imate slučajeve da neko dobije pomoć, jednokratnu novčanu pomoć ili bilo koju drugu vrstu pomoći, a ima manju potrebu, a neko ko zaista teško živi, kome bi ta pomoć bila dragocena, ne može dobiti jer formalno nema izbeglički status.

Gospođo Janković, ja sam pokušao što kraće da vam kažem o problemima, dakle preko hiljadu proteranih Srba koji su se meni obratili u prethodne dve godine. Pošto je moj broj telefona jedini dostupan i na sajtu našeg Saveza Srba iz regiona i objavljen u više medija, imam preko devet hiljada brojeva telefona u svom mobilnom aparatu, dostupan sam građanima i zajedno sa mojim saradnicima pokušavam da pomognem tim ljudima, da podstičemo nadležne institucije, da rade svoj posao, da državni službenici budu profesionalni, odgovorni, ljubazni, da se javljaju na telefone, a ne da mi moramo da im pomažemo da bi uspostavili komunikaciju.

Dakle, apel prema vama, da pomognete u okviru svojih nadležnosti, da sva ova pitanja o kojima sam govorio i svi ovi problemi o kojima sam govorio, dođu na dnevni red i da uz vašu podršku podstičemo nadležne državne organe da se ovi problemi rešavaju. Nadam se, ponavljam, da će premijerka Brnabić koja je dobila moje pismo pre deset, dvanaest dana, dakle, 13. novembra takođe maksimalno učiniti sa svoje strane da ova pitanja dođu na dnevni red i da se počnu ozbiljno i kvalitetno rešavati.

Na kraju želim još jednom da pozdravim vaš rad i da kažem da ću glasati za vaš izbor za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Hvala vam.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.10.2020.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, brojne činjenice jasno pokazuju da je Srbija vodeća država u Evropi u poštovanju prava nacionalnih manjina. Srbija poštuje sve međunarodne standarde, međunarodne konvencije vezano za poštovanje prava nacionalnih manjina.

Mi smo država u kojoj imamo 27 nacionalnih saveta nacionalnih manjina i mislim da smo po tome šampioni u čitavom svetu. Imamo niz lokalnih samouprava gde se bez ikakvih problema, slobodno upotrebljavaju jezici nacionalnih manjina. Mislim da ima lokalnih samouprava gde imamo u upotrebi jezike nacionalnih manjina 10, 15 i više.

Srbija čini sve što je u njenoj moći. Znači, ono sa predsednikom Vučićem, da pošalje jasnu poruku da želi mir, stabilnost, pomirenje na prostoru bivše Jugoslavije.

Međutim, činjenice pokazuju da to ide jako teško. Evo, daćemo primer odnosa bošnjačkih političara u Sarajevu prema ispruženoj ruci zvaničnog Beograda. Pomenuću jedan u nizu događaja koji se desio ove godine, 20. jula ove godine, Bakir Izetbegović, predsednik Stranke demokratske akcije i lider bošnjačkog naroda je bio zajedno sa bošnjačkim članom predsedništva, Šefikom Džaferovićem, sa poglavarom islamske zajednice u BiH, Huseinom Kavazovićem u Kozaracu kod Prijedora.

Šta je Bakir Izetbegović rekao tom prilikom? Prvo, kaže, Bakir Izetbegović - genocid nad Bošnjacima je počeo u Krajini, a kulminirao je u Srebrenici. Dakle, prema Bakiru Izetbegoviću i bošnjačkim političarima nije se desio genocid nad Bošnjacima samo u Srebrenici, desio se i u Prijedoru, Ključu, Sanskom mostu, Bratuncu i još nekoliko lokalnih samouprava. On je tada izjavio da je u istoriji bilo mnogo genocida nad bošnjačkim narodom od strane srpskog naroda.

Drugo, Bakir Izetbegović je tada rekao jednu najbrutalniju moguću laž i optužbu, izmišljotinu, da srpski narod mora da se zabrine, jer ima mnogo Srba koji su skloni ubijanju Bošnjaka. Zatim, Bakir Izetbegović je rekao da ne može da prežali što Srbija nije 2007. godine od strane Međunarodnog suda pravde u Hagu osuđena za genocid. Takođe, da veoma žali što 10 godina kasnije, 2017. godine, nije uspela revizija tužbe za genocid protiv Srbije. I da će on i dalje nastojati, koliko god bude u njegovoj moći, da se ponovo pokrene inicijativa za reviziju presude za genocid protiv Srbije.

U drugim prilikama Bakir Izetbegović i drugi bošnjački političari su govorili i govore kako je Republika Srpska nastala na genocidu, masovnim zločinima, etničkom čišćenju bošnjačkog naroda, da je Srbija izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu, da se nikako ne mogu izjednačavati agresori, dakle, Srbija, srpski narod sa braniocima, dakle sa tzv. armijom BiH i bošnjačkim narodom.

Kakve su to poruke Bakira Izetbegovića i drugih bošnjačkih političara? To su poruke mržnje, isključivosti, te su poruke uperene protiv mira, stabilnosti, protiv zajedničkog života Srba i Bošnjaka. To su poruke koje dodatno podižu tenzije i produbljuju podele između srpskog i bošnjačkog naroda. U više navrata i verski poglavar bošnjačkog naroda u BiH, Husein Kavazović je rekao da nema nikakvog pomirenja između Srba i Bošnjaka do god Srbija i srpski narod ne priznaju lažni i nepostojeći genocid u Srebrenici.

Moje lično mišljenje je koliko god predsednik Vučić se trudio, a znam da je iskren u svojoj nameri i želi pomirenje dva naroda, mislim da u tome ne može uspeti zato što ne postoji nikakva spremnost, barem na današnji dan, od strane bošnjačke političke, kulturne, verske elite da se suoči sa pogrešnom politikom Alije Izetbegovića, da odbaci ratnu politiku Alije Izetbegovića čiji cilj je bio stvaranje etnički čiste muslimanske teritorije sa koje bi bili proterani svi Srbi, a ono malo što bi ostalo, bili bi građani četvrtog, petog reda.

Ne postoji, mi nemamo u Sarajevu ni jednu relevantnu političku stranku bošnjačkog naroda koja bi bila spremna na kompromis, koja ne bi polazila od ovih lažnih, bezočnih izmišljotina i optužbi prema Srbiji i srpskom narodu.

Jasno je da zvanično Sarajevo nikada nije iskreno prihvatilo Dejtonski mirovni sporazum. Jasno je da se bošnjački političari nadaju da će i danje uz pomoć određenih centara moći u međunarodnoj zajednici ostvariti svoj krajnji cilj, a krajnji cilj jeste ukidanje Republike Srpske i stvaranje unitarne muslimanske BiH.

Dobro znamo da je negde od završetka rata, pa do 2005, 2006. godine visoki predstavnik u BiH kao instrument određenih zapadnih centara moći i uz podršku bošnjačkih političara, odnosno više od osamdeset nadležnosti Republici Srpskoj u oblasti odbrane, bezbednosti, finansija. Znamo da se Ustavni sud BiH koristi kao instrument napada na Republiku Srpsku.

Koja je struktura Ustavnog suda BiH. Ustavni sud BiH ima devet članova. Dva člana su iz reda Bošnjaka, dva iz reda Hrvata, dva iz reda Srba i tri su stranci. Vi faktički sve strateške odluke se donose preglasavanjem sudija iz reda srpskog naroda, a u određenim prilikama iz reda hrvatskog naroda. Tako da, odluke se uvek donose konsenzusom troje sudija stranaca i dvoje sudija Bošnjaka. Znači, pet prema četiri ili sedam prema dva.

Mi imamo vandejtonske kategorije, imamo pravosuđe BiH, tužilaštvo i sud BiH koji uopšte nisu predviđeni Dejtonskim mirovnim sporazumom. Oni su sada novi instrument pritiska na Republiku Srpsku i na srpski narod. Govorio sam u načelnom delu rasprave da je i tužilaštvo i sud BiH etnički motivisana institucija, čiji cilj nije pravda, čiji cilj nije kažnjavanje svih onih koji su činili ratne zločine. Bošnjački političari polaze od pretpostavke da je bilo nekakvih malih, pojedinačnih zločina protiv Srba, ali Srbi su glavni krivci, oni su, ponavljam, izvršili genocid, masovna etnička čišćenja, masovne zločine i Republika Srpska ne sme da postoji.

Srbija se snažno zalaže za dosledno poštovanje Dejtonskog mirovnog sporazuma. O Dejtonskom mirovnom sporazumu, izvornom Dejtonskom mirovnom sporazumu BiH se sastoji od dva entiteta. Ako to prevedemo na svakodnevni jezik, BiH je u suštini jedna konfederacija, državna zajednica koja se sastoji od dve države Republike Srpske i Federacije BiH i koju čine tri naroda Srbi, Bošnjaci i Hrvati. Bošnjačka elita nikad nije prihvatila, ponavljam, iskreno Dejtonski mirovni sporazum.

Mislim da se mi moramo zalagati upravo zbog mira, stabilnosti na zapadnom Balkanu da se treba vratiti izvornom Dejtonskom mirovnom sporazumu. Svih 80 prenesenih nadležnosti sa nivoa Republike Srpske i Federacije BiH su prenete na nelegitiman, nelegalan i nasilan način.

U Dejtonskom mirovnom sporazumu jasno stoji da se sve odluke o eventualnom prenosu nadležnosti na nivo BiH moraju donositi isključivo dogovorom i saglasnošću legitimnih predstavnika Republike Srpske Federacije BiH. Ni jedna od ovih 80 nadležnosti nije preneta u skladu sa ovim načelom koji stoji u Dejtonskom mirovnom sporazumu.

Teško je biti Srbin u Federaciji BiH. Čuli smo ovde kolege, pojedine kolege koji su govorili na tu temu. Znači, Sarajevo samo priča o genocidnoj Republici Srpskoj, o etnički očišćenoj Republici Srpskoj od Bošnjaka, a Federacija BiH nije tema.

Ponavljam još jednom u Federaciji BiH je živelo 600 hiljada Srba, a po popisu od 2013. godine živi ih sada manje od 50.000. Preko pola miliona Srba je proterano sa područja Federacije BiH. Kako žive preostali Srbi u Federaciji BiH? Osnovni problem je diskriminacija od strane nadležnih državnih organa u delu zakonodavstva.

Od 10 kantona u četiri kantona srpski narod nije konstruktivan. Tamo je jeste konstruktivan to je mrtvo slovo na papiru.

Daću vam primer. Da li je moguće da u Srbiji bilo koja nacionalna manjina nema pravo na obrazovanje na svom jeziku? To ne postoji. Zamislite da neka nacionalna manjina u Srbiji nema to pravo. Pa, digla bi se čitava Međunarodna zajednica i OSC i Savet Evrope i EU i rekli bi – pogledajte ovu Srbiju ne da jednoj nacionalnoj manjini da koristi svoj maternji jezik.

U Federaciji BiH, u Hrvatskoj to je normalna stvar. Evo, samo dva primera.

Primer opštine Glamoč, gde Srbi po poslednjem popisu stanovništva čine blizu 50%. Srpska deca nemaju pravo da idu u školu i da uče svoj maternji srpski jezik. Mogu samo da se opredele između hrvatskog jezika, i kako oni zovu bosanskog jezika.

Još uvek ne mogu da shvatim, da razumem šta znači bosanski jezik ovo je bošnjački narod valjda on treba da priča bošnjačkim jezikom, ali dobro, oni su rekli da oni taj jezik zovu bosanskim jezikom. Ja mislim da je to jasna tendencija o čemu se radi. I sada srpska deca u Glamoču moraju da se opredele da li će da uče hrvatski jezik ili bosanski jezik.

Ista je stvar u Bosanskom Petrovcu. Takođe, koji je deo, opština Bosanski Petrovac je deo Unsko-sanskog kantona sa sedištem u Bihaću. Srpska deca u Bosanskom Petrovcu takođe ne mogu da uče srpski jezik. I šta rade roditelji, srpski povratnici? Šalju svoju decu da putuju u opštinu Drinić. Znači, to je sada manji deo nekadašnje predratne opštine Bosanski Petrovac koji pripada Republici Srpskoj. Znači, ne mogu da uče srpski jezik u Bosanskom Petrovcu.

Mislim da su to važne stvari, da mi o tim stvarima moramo da govorimo i da insistiramo da srpska deca svuda u regionu i Federaciji BiH, i u Hrvatskoj moraju da imaju pravo da uče, da se školuju na svom maternjem jeziku i da je to civilizacijski standard i da je to za Republiku Srbiju sasvim normalna stvar.

Želim na kraju da ponovim još jednom. Mislim da ne postoji nikakva spremnost, apsolutno nikakva spremnost za 25 godina po završetku rata kod bošnjačkih političara i bošnjačke elite za iskreno pomirenje i odnose međusobnog poštovanja između srpskog i bošnjačkog naroda, između Srbije i BiH. Ne postoji spremnost da se odbaci ratna politika, ne postoji spremnost da se procesuiraju ratni zločini, ne postoji spremnost da se prihvati iskreno Republika Srpska, da se prihvati iskreno Dejtonski mirovni sporazum, da se kazne svi oni koji su činili ratne zločine.

Bez obzira na to Republika Srbija treba i dalje da insistira na odnosima međusobnog poštovanja i uvažavanja, ali mislim da Srbija mora, o tome sam govorio u načelnom delu rasprave da bude aktivan činilac u procenjivanju ratnih zločina.

Srbija ne sme više da dozvoli da ovde određene nevladine organizacije pružaju prst i određuju koji će časni borci Republike Srpske, Republike Srpske krajine da budu po treći, peti put procesuirani pred pravosuđem Republike Srbije.

Svi mi stojimo na stanovištu. Ja lično, da svako ko je činio ratne zločine da treba da odgovara. Ogromna većina oficira, podoficira, boraca Republike Srpske, Republike Srpske krajine su se časno, hrabro i pošteno borili za svoj narod i poštovali sve međunarodne konvencije ratovanja, a pre svega, poštovalo vlastitu tradiciju.

Dakle, ne možemo više dozvoliti da se naši borci procesuiraju, naši oficiri procesuiraju, i moramo napraviti jedan iskorak da je konačno došlo vreme da za brojne zločine nad našim narodom odgovaraju pripadnici, takozvane, armije BiH, hrvatske Vojske, pripadnika hrvatskog veća, odbrane i brojnih raznih paravojnih muslimanskih i hrvatskih formacija koje su delovale u ratnom periodu.

Hvala.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 24.10.2020.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, Srbija se suočava sa brojnim izazovima i sa velikim problemima. Među tim problemima, pored pitanja Kosova i Metohije, pored značajnog napretka u rešavanju pitanja životnog standarda i nezaposlenosti, pitanje kriminala i korupcije, najznačajniji problemi su pitanje, odnosno „bela kuga“ i odumiranje sela.

Mi smo čuli u prethodnom delu rasprave kolege koji su govorili o brojnim činjenicama vezano za ova dva velika problema. Znamo da se svake godine Srbija smanjuje za 30 do 40 hiljada stanovnika, dakle, za mesta veličine Negotina ili Bačke Palanke.

U Srbiji ima 4.700 sela, a četvrtina njih ili 1.200 je u fazi nestajanja. U 1.000 sela imamo manje od 100 stanovnika. U 500 sela imamo manje od 50 stanovnika. U 86% sela smanjuje se broj građana.

Dakle, sve su ovo pokazatelji koji govore da je potrebna odlučna borba i protiv bele kuge i borba za spas srpskog sela. U tom smislu, ja pozdravljam odluku da se formiraju nova ministarstva, među njima posebno ministarstvo za brigu o selu, ministarstvo za brigu o porodici i demografiji. Naravno, važno je i osnivanje ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, jer Srbija je poznata kao država koja poštuje međunarodne konvencije vezano za zaštitu nacionalnih manjina, ali uvek je dobro da se jedna posebna državna institucija bavi tim pitanjem i generalno pitanjem poštovanja ljudskih prava.

Jedno od najvažnijih državnih i nacionalnih pitanja, pored ovih o kojima sam govorio, jeste pitanje položaja Srba u regionu. Mi znamo da postoji jasna razlika između pojma dijaspora i Srba u regionu i o tome je veoma jasno govorio gospodin Martinović. U osam država regiona živi blizu dva miliona Srba. To je pet država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije - Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Crna Gora. Pored toga, tu su Mađarska, Rumunija i Albanija.

Položaj Srba u regionu je težak. Mogu da kažem da je jedino povoljna i dobra situacija što se tiče poštovanja prava Srba u Mađarskoj i Rumuniji. U ostalih šest država imamo veći ili manji stepen diskriminacije dela našeg naroda. Naravno, najteža situacija, odnosno tragična pozicija jeste pozicija preostalih Srba u Hrvatskoj, kojih po popisu stanovništva iz 2011. godine živi 186 hiljada, ali činjenice pokazuju da je taj broj sada značajno manji, što će pokazati popis stanovništva koji će biti u Hrvatskoj sledeće godine. U Hrvatskoj, podsećam, kada se uzmu u obzir Jugosloveni, neopredeljeni, je živelo preko 700 hiljada Srba. Dakle, sa područja Hrvatske proterano je preko pola miliona Srba, a prema podacima UNHCR-a, vratilo se svega između 50 i 60 hiljada.

Nažalost, poslednjih nekoliko godina imamo stalni procenat, odnosno pojavu iseljavanja srpskih povratnika što u Srbiju, što u srpsku, što u zapadnoevropske zemlje. Takođe, tragična pozicija jeste našeg naroda u Federaciji BiH, gde je pre rata živelo oko 600 hiljada Srba, a po popisu stanovništva iz 2013. godine, živi svega 56 hiljada. Sada je taj broj, takođe prema nezvaničnim podacima, značajno manji.

Teška je situacija, naravno, bila i u Crnoj Gori. Svi očekujemo da će formiranjem nove vlade u Crnoj Gori položaj Srba se popraviti i da će se to najbolje videti na popisu stanovništva sledeće godine.

Moram da kažem da je u poslednjih šest godina učinjen značajan napredak vezano za pružanje pomoći Srbima u regionu, naravno, glavnu zaslugu ima predsednik Vučić, Vlada Republike Srbije, ali takođe i Vlada AP Vojvodina.

Imali smo niz konkretnih mera od strane i Vlade Srbije i pokrajinske Vlade. Međutim, moje mišljenje je da je problem Srba u regionu, posebno kažem Srba u Hrvatskoj, Federaciji BiH i Crnoj Gori jako težak i da bi trebalo osnovati jednu posebnu državnu instituciju. Moje mišljenje je da bi trebalo osnovati ministarstvo za Srbe u regionu, koje bi se na jedan sistematski način bavilo pružanjem konkretne pomoći na svakodnevnom nivou, dakle, od obnove kuća, preko obnove javnih objekata, komunalne infrastrukture, crkava, parohijskih domova, domova kulture, škola. Zatim, ministarstvo koje bi pružalo konkretnu ekonomsku, socijalnu pomoć Srbima koji žive u okruženju i posebna bi uloga tog ministarstva za Srbe u regionu trebala da bude borba za oteta imovinska i stečena prava proteranih Srba i svih drugih oštećenih građana.

Ja ću samo pomenuti neke od tih problema – oduzeta stanarska prava, oduzeto, uzurpirano poljoprivredno zemljište, zatim, uništene kuće u klasičnim terorističkim akcijama po hrvatskim gradovima, pomoćni objekti, zatim, pitanje zaostalih neisplaćenih penzija, pitanje oduzetog radnog staža i niz drugih pitanja.

Temelj borbe za imovinska stečena prava koja su oteta proteranim Srbima i svim drugim oštećenim građanima i u Hrvatskoj i u Federaciji BiH, pre svega, treba da bude Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno Aneks G tog sporazuma, koji se zove „Privatna svojina i stečena prava“. I u tom sporazumu jasno stoji da svim građanima i svim pravnim subjektima moraju biti vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama tokom i posle rata moraju biti proglašeni ništavnim.

Mi imamo samo skoro dvadesetak hiljada Srba koji su pod pritiscima i pretnjama bili prinuđeni da prodaju i menjaju svoje kuće iz hrvatskih gradova i sa područja Federacije BiH.

Takođe, mislim da jedno posebno važno pitanje koje muči veliki broj građana Srbije, odnosno Srba koji su rodom i poreklom sa područja Hrvatske i BiH jeste pitanje ratnih zločina.

Mi dobro znamo da u Zagrebu i Sarajevu nemamo nezavisna pravosuđa, da je i tužilaštvo Hrvatske i tužilaštvo BiH, kao i njihovi sudovi, etnički motivisane institucije, čiji je cilj da masovno pokreću istrage, podižu optužnice i sude Srbima i pripadnicima nekadašnje JNA, sa jednim ciljem, da se opravda jedna najbezočnija laž i izmišljotina, da su Srbija i srpski narod tobože izvršili agresiju na Hrvatsku i BiH, a da su Hrvati i Bošnjaci tobože vodili oslobodilačke ratove i bili žrtve te agresije.

Činjenice jasno pokazuju da je glavni krivac za rat u Hrvatskoj bio ustaški režim Franje Tuđmana, čiji cilj je bio stvaranje etnički čiste Hrvatske države bez ili sa što manje Srba, a da je glavni cilj islamističkog režima Alije Izetbegovića bio stvaranje unitarne Bosne i Hercegovine, odakle bi bili proterani Srbi ili bi preostali Srbi bili građani petog reda.

U tom smislu, mislim da bi bilo važno osnovati kancelariju za pomoć osumnjičenim i optuženim Srbima, čiji bi cilj bio pružanje besplatne stručne i pravne pomoći i davanje finansijske podrške u odbrani od lažnih optužnica i u odbrani u montiranim političkim procesima.

Najveći broj Srba i pripadnika JNA su se časno i hrabro borili za svoj narod i svoju državu i oni žele da skinu ljagu sa svog imena da su bili, odnosno da jesu ratni zločinci. Zbog toga im treba pomoć jedne državne institucije, jer velika većina Srba pripadnika i Vojske Republike Srpske i Vojske Republike Srpske Krajine ili pripadnika Vojske Jugoslavije, koji su ratovali na Kosovu i Metohiji 1999. godine se nalazi u teškoj situaciji i nemaju sredstva da plaćaju skupe i duge sudske postupke.

Dakle, ta kancelarija bi imala za zadatak da pomogne odbranu Srba i u tom smislu da pomogne borbu za istinu o karakteru ratovanja na prostoru bivše Jugoslavije.

Moram da kažem, to pokazuju činjenice, da najveći broj zločina protiv Srba nije procesuiran. Pogledajmo primer BiH, veliki zločini nad Srbima u srednjem Podrinju, u više od 100 sela u opštinama Srebrenica, Zvornik, Bratunac, Milići, Vlasenica, Šekovići, Osmaci, zatim zločini u Bosanskoj Posavini, centralnoj Bosni, u 13 zapadno krajiških opština, u Sarajevu, u zapadnoj Hercegovini. Najveći broj tih zločina nije procesuiran. Brojni zločini nad Srbima, nakon hrvatskih zločinačkih akcija, u zapadnoj Slavoniji 1991. godine „Otkos“, „Orkan“, „Papuk 91“, „Medački džep“, „Maslenica“, „Miljevački plato“, „Oluja“, brojni zločini nad Srbima u stotinama hrvatskih gradova. Dakle, ništa od toga nije procesuirano.

Ono što želim da izrazim, a to jeste moje nezadovoljstvo radom Tužilaštva za ratne zločine. Zbog čega? Prema podacima koji su objavljeni u Nacionalnoj strategiji za procesuiranje ratnih zločina, koje je usvojila Vlada Srbije februara 2016. godine, do tada je Tužilaštvo za ratne zločine, od svoga osnivanja 2003. godine, dakle u tih 13 godina, podiglo optužnice protiv 178 lica. Od tog broja optužnica, kad gledamo nacionalnu pripadnost, imamo dve optužnice protiv Hrvata, dve protiv muslimana, 21 protiv Albanaca i 153 protiv Srba. Dakle, preko 85% optužnica su podignute protiv Srba.

Apelujem, i to sam više puta radio u javnosti, ovom prilikom na Tužilaštvo za ratne zločine da konačno počne da pokreće istrage i podiže optužnice za brojne brutalne, nezapamćene zločine protiv našeg naroda u Hrvatskoj, BiH i na KiM.

Jedna veoma važna tema, najvažnija, humanitarno, civilizacijsko pitanje jeste pitanje nestalih lica. Evo, juče smo i prekjuče imali dvodnevnu sednicu komisija za nestala lica Vlade Republike Srbije i Republike Hrvatske. Imali smo izjave predsednika hrvatske Komisije za nestala lica Stjepana Sučića, koji je izneo bezočne laži na HRT kako Srbija tobože opstruiše proces rešavanja pitanja nestalih lica i kako Srbija uskraćuje informacije o skrivenim i premeštenim grobnim mestima.

Dobro znamo da Hrvatska godinama ističe jedan podatak, a to je da ona potražuje 1.869 nestalih građana Hrvatske, vešto izbegavajući pitanje nacionalne pripadnosti tih žrtava. Ono što je važno i što imamo informacije jeste da od tih blizu 1.900 nestalih građana Hrvatske preko 1.100 su Srbi, a manje od 800 su Hrvati.

Mislim da treba da insistiramo, odnosno naša Komisija za nestala lica na čelu sa gospodinom Odalovićem, da Hrvatska konačno objavi nacionalnu pripadnost svih 1.869 nestalih lica.

Takođe, Srbija je još 2013. godine poslala spisak od 630 nestalih Srba čije su porodice nestanke svojih najmilijih prijavili Crvenom krstu Srbije. Nisu ih prijavili Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, nisu ih prijavili Crvenom krstu Hrvatske i sada Hrvatska sedam godina odbija da ovoj svojoj listi od 1.869 imena nestalih lica pridruži ovih 630 Srba.

Stjepan Sučić govori ovde u Beogradu kako Srbija koči proces rešavanja, kako u Srbiji postoje poznata grobna mesta, a znamo svi da postoje desetine poznatih grobnih mesta u Hrvatskoj gde imamo preko 150 ubijenih Srba. Hrvatska godinama neće da ekshumira te posmrtne ostatke.

Imamo u Zavodu za sudsku medicinu u Zagrebu oko 900 tela ekshumiranih posmrtnih ostataka. Prema pouzdanim informacijama preko 500 su posmrtni ostaci nestalih Srba, odnosno ubijenih Srba.

Dakle, moramo, ponavljam insistirati jače i snažnije da Hrvatska objavi nacionalnu pripadnost svih svojih, svih nestalih lica po njihovom spisku, da pridruži svom spisku 630 nestalih lica koje dosad nije učinila, da identifikuje 900 posmrtnih ostataka i da konačno ekshumira Srbe iz poznatih grobnica koje se nalaze širom severne Dalmacije, Banije, Like, Korduna i zapadne Slavonije.

Isti problem je i sa Institutom za nestala lica u BiH koji ne čini ništa na rešavanju problema 1.650 nestalih Srba sa područja BiH. Sa područja Hrvatske, samo da kažem, potražuje se preko 1.700 Srba, a sa područja KiM oko 500 Srba. Dakle, preko 3.800 Srba se vode kao nestali, a ne čini se gotovo ništa da se reši to veoma važno, odnosno najvažnije humanitarno i civilizacijsko pitanje.

Da ne bih više dužio, pošto i druge kolege treba da govore, želim na kraju da kažem da ću podržati Predlog zakona o ministarstvima, a da ovim pitanjima i pitanje osnivanje ministarstva za Srbe u regionu i pitanje osnivanja kancelarije za pomoć optuženim i osumnjičenim Srbima su važna pitanja o kojima treba otvoriti dijalog i u narednom periodu raditi na tome da ove dve institucije budu osnovane. Hvala.

Dvadeset peto vanredno zasedanje , 20.02.2020.

Uvažena predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih postavio poslaničko pitanje Ministarstvu za rad i zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Kao što je dobro poznato u Srbiji živi više stotina hiljada građana koji su učestvovali u ratovima 90-tih godina prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije. Radi se o više stotina hiljada boraca i svi oni očekuju da konačno njihovo pitanje bude rešeno na jedan sistemski način donošenjem novog zakona o borcima, o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i porodica palih boraca.

Proces pripreme donošenja zakona traje već više godina i svi očekujemo da on uskoro uđe u Skupštinsku proceduru. Među ključnim pitanjima koje borci očekuju da budu rešena jeste između ostalog i pitanje boračkog dodatka, zatim pitanje regulisanja postraumatskog stresa, pitanje boračke penzije i niz drugih pitanja.

Opet ću kao što sam to radio više puta u Skupštini istaći jedan poseban problem, a tiče se preko 50 hiljada pripadnika vojske Republike Srpske Krajine, čije statusno pitanje obim Predlogom zakona nije obuhvaćeno.

Naime, ovim Predlogom zakona krajiškim borcima priznaje se ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, do dana stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. Ovim Predlogom zakona ne priznaje se period posle 27. aprila 1992. godine i zbog te činjenice 50 hiljada krajiških boraca se oseća ogorčeno jer smatraju da nisu vodili nikakav privatni rat nego da su se časno i pošteno borili za interese svog naroda, za Srbiju i Jugoslaviju.

Želim samo navesti nekoliko primera zbog čega smatram da krajiškim borcima treba priznati ratni staž. Prvo, već u prethodnom periodu svim krajiškim oficirima i podoficirima priznat je ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata. Postavlja se pitanje – sa kim su krajiški oficiri i podoficiri komandovali ako se njima priznaje ratni staž, a njihovim borcima ne?

Takođe podsećam i o tome sam govorio više puta da je Hrvatska svojim zakonom o pravima hrvatskih veterana pre nekoliko godina u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske i u tom smislu nije pravila nikakvu razliku. Dakle, moje mišljenje je da ovaj Predlog zakona mora da bude dopunjen sa ovom odredbom, da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Mislim da bi na taj način bila ispravljena istorijska nepravda i da bi na taj način Srbija poslala jasnu poruku da priznaje krajiške borce i da priznaje njihovu časnu i poštenu borbu. U suprotnom ispašće tačna lažna teza hrvatske strane da su Srbi, odnosno Krajišnici izvršili agresiju na Hrvatsku, što je apsolutna laž.

Takođe bih postavio pitanje Ministarstvu pravde – da li će konačno biti obezbeđena sredstva da se pomogne optuženim Srbima za ratne zločine u njihovoj odbrani? Velika većina boraca živi u veoma teškoj situaciji i jedva sastavlja kraj sa krajem, a sada se suočava sa velikim brojem optužnica koje podiže hrvatsko tužilaštvo, tužilaštvo BiH, a najveći broj tih optužnica zasnovan je na lažnim činjenicama. Dakle, očekujem i tražim da Ministarstvo pravde pomogne krajiškim borcima, odnosno svim borcima da u njihovoj odbrani za istinu i pravdu. Inače, u suprotnom ispašće tačna teza Sarajeva i Zagreba da su Srbi tobože bili agresori i zločinci, a da su Hrvati i Bošnjaci tobože bili žrtve koji su vodili oslobodilačke ratove. To je apsolutno neprihvatljivo i zbog toga je veoma važno da Srbija pomogne odbranu boraca vezano za ratne zločine.

Dvadeseto vanredno zasedanje , 28.01.2020.

Hvala.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Dobro je poznato da je tokom devedesetih godina u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije srpski narod doživeo ogromna i brutalna stradanja.

Podsećam da je sa područja današnje Hrvatske proterano preko pola miliona Srba, da je sa područja današnje Federacije BiH proterano takođe preko pola miliona Srba, a da je sa područja Kosova i Metohije proterano preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca. Tokom devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije desili su se i brutalni zločini nad srpskim civilima, ratnim zarobljenicima. Pomenuće neke od tih činjenica.

Na području današnje Hrvatske, srpski narod je doživeo brojne zločine tokom i posle hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija. Podsećam da je na području zapadne Slavonije tokom jeseni i zime 1991. godine proterano preko 70.000 Srba i ubijeno preko 2.000 Srba. U pitanju su zločinačke akcije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk 91“. Takođe Srbi su doživeli brojna stradanja tokom ostalih hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija „Maslenica“, „Miljevački plato“, „Medački džep“, „Bljesak“ i kao završni čin etničkog čišćenja Srba sa područja zapadne Slavonije i posebno po zlu poznata akcija „Oluja“ koja predstavlja najveće etničko čišćenje na području posleratne Evrope, odnosno posle završetka Drugog svetskog rata.

Takođe, brojni zločini su se desili nad Srbima i u nizu hrvatskih gradova, od Dubrovnika, preko Zadra, Šibenika, Splita, Gospića, Siska, Karlovca do Bjelovara, Darovara, Osijeka, Vukovara i mnogih drugih mesta.

Nažalost, gotovo niko od počinilaca, organizatora i nalogodavaca tih zločina nije kažnjen. Brojni zločini nad Srbima su se desili i na području BiH. Pomenuću samo velike zločine, brutalna ubistva Srba na području Sarajeva, zatim, na području srednjeg Podrinja u regiji Birač, u opštinama Zvornik, Vlasenica, Milići, Šekovići, Bratunac, zatim na području Bosanske posavine, u opštinama Brod, Orašje, Derventa, Brčko i ostali. Podsećam da na području Bosanske posavine, krajem marta 1992. godine se desio prvi veliki masovni zločin u čitavoj BiH nad srpskim narodom.

Veliki zločini su se takođe desili na području zapadno krajiških opština, od strane pripadnika ne samo tzv. Armije BiH, nego i pripadnika hrvatske vojske, Hrvatskog vijeća odbrane. Podsećam na te zločine, od Mrkonjić grada gde je pronađena grobnica od 181 Srbija koji je brutalno ubijen na tom području, zatim zločini u opštinama Bosanski petrovac, Glamoč, Grahovo, Drvar, Sanski most, Bihać, Bosanska krupa, Ključ, Jajce. Takođe, brojni zločini na području zapadne Hercegovine. Da ne pominjem zločine koji su se dešavali nad Srbima na KiM, od Prištine, Podujeva, Orahovice, Peći, Gnjilana, sela Klečka, Starogradsko, Goraždevac i mnogi drugi.

Postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Prvo pitanje – koliko optužnica za ratne zločine je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo od svog osnivanja od 2003. godine do danas?

Drugo pitanje – koja je tačna struktura optužnica prema nacionalnoj pripadnosti? Prema mojim informacijama, Tužilaštvo za ratne zločine od svog osnivanja do danas, dakle, od 2003. godine je podiglo 180 optužnica, a od toga 161 protiv Srba, 15-ak protiv Albanaca, dve protiv Bošnjaka, muslimana i dve protiv Hrvata. Zanima me da li je to tačna informacija?

Treće pitanje – da li Tužilaštvo za ratne zločine planira da ubrza proces prikupljanja dokaza za ratne zločine protiv Srpskog naroda?

Da li Tužilaštvo za ratne zločine planira u narednom periodu da organizuje suđenja zajedno sa Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, da li planira da organizuje suđenja u odsustvu, pošto je očigledno da pravosuđa Zagrebu, Sarajevu i Prištini nemaju političku volju da to čine. To nisu nezavisna i profesionalna pravosuđa. U pitanju su etnički motivisana pravosuđa. Hvala.

Peta sednica Drugog redovnog zasedanja , 12.11.2019.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslaničko pitanje bih uputio ministru Đorđeviću.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja pripremilo je nacrt Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Javna rasprava je završena u junu ove godine. Međutim, oko 50 hiljada krajiških boraca je nezadovoljno sa postojećim nacrtom zato što nije prihvaćena moja inicijativa da se u nacrt zakona stavi odredba po kojoj će svim pripadnicima vojske Republike Srpske Krajine biti priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Krajiški borci su ogorčeni i smatraju da su se časno i pošteno borili za svoju državu Srbiju, za Jugoslaviju, za svoj narod i traže da se ta nepravda u novom zakonu ispravi.

Ima nekoliko argumenata u prilog ove moje teze. Prvo, postavlja se pitanje – s kim su oficiri, podoficiri vojske Republike Srpske Krajine komandovali ako je njima priznat ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata, a njihovim borcima nije? Takođe, Hrvatska je bez ikakvih okolišanja u potpunosti izjednačila prava pripadnika hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske, a 1993. godine donela je skandalozne izmene Zakona o penzionom osiguranju po kome je preživelim ustašama i domobranima priznala ratni staž za vreme genocidne NDH kada je izvršen genocid nad srpskim narodom.

Dakle, pitanje je – da li će ministar Đorđević i nadležno ministarstvo prihvatiti ovu moju molbu, odnosno moj zahtev da se krajiškim borcima, ponavljam, prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju u novom zakonu?

Drugo pitanje bih postavio ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću. Naime, Hrvatska punih 15 godina sistematski krši Bečki sporazum o sukcesiji, posebno Aneks G tog sporazuma – privatna svojina i stečena prava u kome se jasno kaže da svim građanima i svim pravnim subjektima moraju biti vraćena, odnosno zaštićena i priznata prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Hrvatska, ponavljam, sistematski krši ovaj Aneks i na taj način odbija da vrati 40 hiljada otetih stanarskih prava oteranim Srbima, da isplati zaostale neisplaćene penzije za 50 hiljada krajiških penzionera, da vrati preko 800 hiljada katastarskih parcela otetog i uzurpiranog poljoprivrednog i šumskog zemljišta.

Odbija da isplati naknadu štete za preko 10.000 srušenih kuća po hrvatskim gradovima u klasičnim terorističkim akcijama. Posebno tokom 1991. i 1992. godine odbija da desetinama proteranih Srba prizna ratni staž, ne samo za vreme rata, nego čak dobrim delom njih i pre rata. Dakle, Hrvatska sistematski krši imovinska, stečena, statusna prava Srba.

Postavljam pitanje ministru Dačiću - kada će Ministarstvo spoljnih poslova da uradi jedan sveobuhvatni izveštaj o kršenju ljudskih prava, pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske i velikog broja drugih oštećenih građana i da taj izveštaj prevede na strane jezike i pošalje svim relevantnim međunarodnim organizacijama i Komitetu u UN za ljudska prava, Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji, Savetu Evrope, vodećim državama sveta i da insistira na poštovanju temeljnih evropskih vrednosti, a među njima su, dakle, ljudska prava i vladavina prava na prvom mestu?

Još jedno pitanje ministru Dačiću, vezano je za nameru vlasti Unsko-sanskog kantona i grada Bihaća, da zatvori kampove za migrante i da preko 5.000 migranata sa područja Bihaća, Cazina, Velike Kladuše, preseli odnosno formira nove migrantske centre u srpskim naseljima Lipa, Medeno Polje, opštine Bosanski Petrovac i drugim srpskim selima? Proterani Srbi, odnosno malobrojne srpske porodice, veoma su ogorčene i traže pomoć da se spreči naseljavanje migranata iz Avganistana, Pakistana, Iraka i drugih država s tog područja.

U ovom pogledu postavljam pitanje ministru Dačiću – kada će poslati jedan dopis nadležnim institucijama BiH i jasno reći da je neprihvatljivo da se migranti sele u srpska naselja na području opštine Bosanski Petrovac, srpskim selima u okolini Bihaća, ali postoji opasnost i namera pojedinih centara moći u Sarajevu, da se migranti seli i u srpske opštine gde su Srbi većina?

Imovinska karta

(Beograd, 05.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 80000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 80000.00 RSD 03.06.2016 -