Hvala.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pre sedam dana 20. juna obeležen je Svetski dan izbeglica, ali nažalost posle toliko godina od završetka ratova na prostoru bivše Jugoslavije nije rešeno ključno pitanje integracije jednog dela tih građana Srbije, a to je pitanje snovanja.

U Srbiji i dalje živi više od 12 hiljada prognanih porodica koje su podstanari ili žive u uslovima koji nisu dostojni čoveka od 21. veku. Takođe, imamo značajan broj porodica interno naseljenih lica sa KIM-a koji takođe nisu rešili svoje stambeno pitanje.

Premijerka Brnabić je 11. marta prošle godine primila na sastanak u Vladi delegaciju Odbora za rešavanje stambenog pitanja prognanih porodica i mene i na kraju sastanka je rekla dve ključne stvari - da će Vlada obezbediti krov nad glavom svakoj prognanoj porodici i da sredstva nisu i ne smeju biti problem.

U međuvremenu sam poslao nekoliko pisama premijerki Brnabić sa apelom i molbom da se što pre krene u realizaciju dogovora koji je postignut na tom sastanku 11. marta prošle godine u Vladi.

Moje pitanje Premijerki Brnabić jeste - kada će Vlada usvojiti program rešavanja stambenog pitanja navedenih 12 hiljada prognanih porodica sa područja Hrvatske i Federacije BIH-a i kada će obezbediti zajedno sa gradom Beogradom, gradom Novim Sadom i nizom drugih lokalnih samouprava lokacije i infrastrukturu za izgradnju stanova i kada će obezbediti sredstva za dodelu paketa, građevinskog materijala da jedan deo porodica završi svoje kuće, da se kupe seoska imanja i da se kupe montažne kuće?

Drugo pitanje upućujem ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja gospodinu Selakoviću. Ja sam uputio jedno pismo gospodinu Selakoviću vezano za više od dve hiljade prognanih porodica, čiji su stanovi izgrađeni sredstvima međunarodnih organizacija, stranih Vlada i te porodice u tim stanovima žive dugi niz godina, deset, petnaest, dvadeset i više godina, ali nažalost i dalje nemaju pravo otkupa tih stanova. Radi se više od 1.200 prognanih porodica u pedesetak opština i gradova, čiji su stanovi obezbeđeni u tzv. socijalno stanovanje u zaštitnim uslovima. Zatim, 530 prognanih porodica i drugih porodica u sedam lokalnih samouprava čiji su stanovi sagrađeni sredstvima Italijanske vlade i koji su se uselili u te stanove 2008. godine. Radi se o 300 prognanih porodica, odnosno porodica ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca, čiji su stanovi sagrađeni sredstvima Japanske vlade i manjim delom iz budžeta i imamo 52 ratna vojna invalida ili porodica poginulih boraca koji žive u Zemunskom naselju Kamendin.

Februara ove godine, i to je moja pohvala Ministru Selakoviću, doneto je rešenje o osnivanju radne grupe za izmenu i dopunu Zakona o izbeglicama. Moje pitanje gospodinu Selakoviću - kada će radna grupa da završi svoj rad, da napravi finalni nacrt sa izmenama dopuna Zakona o izbeglicama da ovih više od dve hiljade prognanih porodica tim mojim Zakonom o izbeglicama dobiju pravo otkupa svojih stanova, jer je samo u slučaju vlasništva nad tim stanovima oni su trajno integrisani u Srbiji?

Takođe, kroz ove izmene i dopune Zakona o izbeglicama moj apel ministru Selakoviću da se omogući da hiljadu prognanih porodica koje su proterane sa područja Federacije BiH, sa područja Hrvatske, a nisu se formalno pravno prijavili i nemaju formalno pravni status izbeglog lica i Komesarijat za izbeglice i migracije ih sprečava da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja, da se kroz zakon i tim porodicama omogući da reše pitanje stanovanja i kada će taj nacrt biti poslat na Vladu da ga usvoji u formi predloga i pošalje u skupštinsku proceduru?

Sledeće pitanje takođe ministru Selakoviću. Uputio sam mu takođe jedno pismo vezano za izmene i dopune Zakona o pravima boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih lica rata i članova njihovih porodica, da je došlo krajnje vreme da sa svim pripadnicima vojske, policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Krajiški borci su se hrabro, časno i pošteno borili za svoj narod i državu i zaslužuju nakon toliko godina od završetka rata da budu priznati, da bude priznata njihova pravedna borba, da se tim izmenama i dopunama zakona omogući institut dva kvalifikovana svedoka za jedan deo krajiških boraca koji nemaju validne dokumente zbog dobro poznatih razloga, odnosno zbog niza zločinačkih akcija hrvatske vojske i policije, da se prizna status civilnog invalida rata jednom delu krajiških civila, jer je njihova invalidnina ukinuta nakon nestanka savezne države.

Sledeće pitanje ministru Vesiću, veoma kratko, završavam. Javio mi se veliki broj porodica koje su sagradile svoje kuće, a nemaju pravo na priključak struje zato što nije završen proces legalizacije. Apel ministru Vesiću da u što kraćem vremenskom roku se nađe rešenje da više od dve hiljade porodica koji sada žive u mraku da im se omogući privremeni priključak struje…

(Predsednik: Hvala vam.)

… dok konačno se ne reši pitanje legalizacije. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da uputim nekoliko pitanja Vladi Republike Srbije.

Prvo pitanje tiče se rešavanja stambenog pitanja proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH. Naime, u Srbiji živi više od 12 hiljada prognaničkih porodica iz Hrvatske i Federacije BiH koji još uvek nisu rešili svoje stambeno pitanje. Takođe, živi više od hiljadu prognaničkih porodica kojima Komesarijat za izbeglice i migracije ne omogućava da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja, jer se formalno nisu prijavili kao izbegla lica na popisu 1996. godine. Takođe, ima značajan broj prognaničkih porodica kojima se onemogućava pravo otkupa svojih stanova koji su izgrađeni sredstvima međunarodnih donacija i EU.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program u saradnji sa EU i da konačno reši stambeno pitanje svih prognaničkih porodica i sva ostala nerešena pitanja u procesu integracije?

Drugo pitanje tiče se otete i uzurpirane imovine i stečenih prava stotina hiljada proteranih Srba sa područja Hrvatske i Federacije BiH. Naime, tokom rata i posle rata proteranim Srbima u Hrvatskoj i Federaciji BiH uzurpirana je ili oteta imovina, poljoprivredno i šumsko zemljište, zaostale neisplaćene penzije, stanarska prava, nepriznat deo radnog staža, nije omogućena naknada štete za uništenu i oštećenu imovinu u klasičnim terorističkim akcija širom hrvatskih gradova i gradova u Federaciji BiH i niz drugih pitanja.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da pokrene suštinski dijalog sa zvaničnim Zagrebom i Sarajevom o pronalaženju pravičnog i trajnog rešenja otete i uzurpirane imovine i stečenih prava proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH? Temelj tog dijaloga mora da bude jedan veoma važan međudržavni sporazum, Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno Aneks Sedam toga sporazuma koji se zove Privatna svojina i stečena prava i u njemu se jasno kaže da svim građanima moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Taj Bečki sporazum o sukcesiji ima jaču pravnu snagu od zakona u BiH i Hrvatskoj zato što je taj sporazum ratifikovan i u Skupštini BiH i u Saboru Republike Hrvatske.

Treće pitanje odnosi se na progon, sudski progon pripadnika bivše JNA, pripadnika Vojske Republike Srpske i pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine za ratne zločine. Naime, u prethodnih 26 godina etnički motivisano pravosuđe u Zagrebu i Sarajevu vršu progon časnih srpskih boraca koji su se borili za svoj narod i državu, koji su se borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije. Šta je cilj etnički motivisanog pravosuđa u Sarajevu i Zagrebu? Cilj je da se donese što više lažnih presuda na osnovu lažnih dokaza, na osnovu lažnih iskaza svedoka saradnika da bi se opravdala besmislena i potpuna laž i izmišljotina bošnjačkih i hrvatskih političara da je Srbija i Srbi tobože izvršili agresiju na BiH i Hrvatsku, a da su Bošnjaci i Hrvati tobože bile nevine žrtve veliko-srpske agresije.

Postavljam pitanje Vladi – da li će Vlada Republike Srbije da osnuje kancelariju za pomoć optuženim, osumnjičenim i osuđenim Srbima za ratne zločine, da im pruži punu pravnu, finansijsku, stručnu pomoć da se brane od montiranih sudskih postupaka pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu?

Konačno, postavljam pitanje Tužilaštvu za ratne zločine – da li će Tužilaštvo za ratne zločine konačno da počne da pokreće istrage i podiže optužnice za brojne brutalne, masovne i svirepe zločine koje su počinili pripadnici tzv. armije BiH, hrvatske vojske, raznih bošnjačkih i hrvatskih paravojnih formacija?

U prethodnom periodu Tužilaštvo za ratne zločine, dakle, od svog osnivanja 2003. godine do kraja prošle godine na osnovu informacije koja im je dostavljena podiglo je 217 optužnica. Nacionalna struktura tih optužnica je sramna i skandalozna. Od tih 217 optužnica 190 je podignuto protiv Srba, 21 protiv Albanaca od kojih je 17 iz dinarske grupe oslobođeno ekspresno iako su postojali brojni dokazi za zločine protiv našeg naroda na području Metohije, četiri optužnice protiv Bošnjaka i svega dve optužnice protiv Hrvata. To je apsolutno skandalozni i sramni rad Tužilaštva za ratne zločine.

Dakle, postavljam pitanje, još jednom – kada će Tužilaštvo za ratne zločine da procesuira sve odgovorne za brojne brutalne i masovne zločine nad srpskim civilima i srpskim ratnim zarobljenicima tokom građanskog rata u Hrvatskoj i BiH?

Hvala.

Uvažena predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih postavio poslaničko pitanje Ministarstvu za rad i zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Kao što je dobro poznato u Srbiji živi više stotina hiljada građana koji su učestvovali u ratovima 90-tih godina prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije. Radi se o više stotina hiljada boraca i svi oni očekuju da konačno njihovo pitanje bude rešeno na jedan sistemski način donošenjem novog zakona o borcima, o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i porodica palih boraca.

Proces pripreme donošenja zakona traje već više godina i svi očekujemo da on uskoro uđe u Skupštinsku proceduru. Među ključnim pitanjima koje borci očekuju da budu rešena jeste između ostalog i pitanje boračkog dodatka, zatim pitanje regulisanja postraumatskog stresa, pitanje boračke penzije i niz drugih pitanja.

Opet ću kao što sam to radio više puta u Skupštini istaći jedan poseban problem, a tiče se preko 50 hiljada pripadnika vojske Republike Srpske Krajine, čije statusno pitanje obim Predlogom zakona nije obuhvaćeno.

Naime, ovim Predlogom zakona krajiškim borcima priznaje se ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, do dana stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. Ovim Predlogom zakona ne priznaje se period posle 27. aprila 1992. godine i zbog te činjenice 50 hiljada krajiških boraca se oseća ogorčeno jer smatraju da nisu vodili nikakav privatni rat nego da su se časno i pošteno borili za interese svog naroda, za Srbiju i Jugoslaviju.

Želim samo navesti nekoliko primera zbog čega smatram da krajiškim borcima treba priznati ratni staž. Prvo, već u prethodnom periodu svim krajiškim oficirima i podoficirima priznat je ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata. Postavlja se pitanje – sa kim su krajiški oficiri i podoficiri komandovali ako se njima priznaje ratni staž, a njihovim borcima ne?

Takođe podsećam i o tome sam govorio više puta da je Hrvatska svojim zakonom o pravima hrvatskih veterana pre nekoliko godina u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske i u tom smislu nije pravila nikakvu razliku. Dakle, moje mišljenje je da ovaj Predlog zakona mora da bude dopunjen sa ovom odredbom, da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Mislim da bi na taj način bila ispravljena istorijska nepravda i da bi na taj način Srbija poslala jasnu poruku da priznaje krajiške borce i da priznaje njihovu časnu i poštenu borbu. U suprotnom ispašće tačna lažna teza hrvatske strane da su Srbi, odnosno Krajišnici izvršili agresiju na Hrvatsku, što je apsolutna laž.

Takođe bih postavio pitanje Ministarstvu pravde – da li će konačno biti obezbeđena sredstva da se pomogne optuženim Srbima za ratne zločine u njihovoj odbrani? Velika većina boraca živi u veoma teškoj situaciji i jedva sastavlja kraj sa krajem, a sada se suočava sa velikim brojem optužnica koje podiže hrvatsko tužilaštvo, tužilaštvo BiH, a najveći broj tih optužnica zasnovan je na lažnim činjenicama. Dakle, očekujem i tražim da Ministarstvo pravde pomogne krajiškim borcima, odnosno svim borcima da u njihovoj odbrani za istinu i pravdu. Inače, u suprotnom ispašće tačna teza Sarajeva i Zagreba da su Srbi tobože bili agresori i zločinci, a da su Hrvati i Bošnjaci tobože bili žrtve koji su vodili oslobodilačke ratove. To je apsolutno neprihvatljivo i zbog toga je veoma važno da Srbija pomogne odbranu boraca vezano za ratne zločine.

Hvala.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Dobro je poznato da je tokom devedesetih godina u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije srpski narod doživeo ogromna i brutalna stradanja.

Podsećam da je sa područja današnje Hrvatske proterano preko pola miliona Srba, da je sa područja današnje Federacije BiH proterano takođe preko pola miliona Srba, a da je sa područja Kosova i Metohije proterano preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca. Tokom devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije desili su se i brutalni zločini nad srpskim civilima, ratnim zarobljenicima. Pomenuće neke od tih činjenica.

Na području današnje Hrvatske, srpski narod je doživeo brojne zločine tokom i posle hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija. Podsećam da je na području zapadne Slavonije tokom jeseni i zime 1991. godine proterano preko 70.000 Srba i ubijeno preko 2.000 Srba. U pitanju su zločinačke akcije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk 91“. Takođe Srbi su doživeli brojna stradanja tokom ostalih hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija „Maslenica“, „Miljevački plato“, „Medački džep“, „Bljesak“ i kao završni čin etničkog čišćenja Srba sa područja zapadne Slavonije i posebno po zlu poznata akcija „Oluja“ koja predstavlja najveće etničko čišćenje na području posleratne Evrope, odnosno posle završetka Drugog svetskog rata.

Takođe, brojni zločini su se desili nad Srbima i u nizu hrvatskih gradova, od Dubrovnika, preko Zadra, Šibenika, Splita, Gospića, Siska, Karlovca do Bjelovara, Darovara, Osijeka, Vukovara i mnogih drugih mesta.

Nažalost, gotovo niko od počinilaca, organizatora i nalogodavaca tih zločina nije kažnjen. Brojni zločini nad Srbima su se desili i na području BiH. Pomenuću samo velike zločine, brutalna ubistva Srba na području Sarajeva, zatim, na području srednjeg Podrinja u regiji Birač, u opštinama Zvornik, Vlasenica, Milići, Šekovići, Bratunac, zatim na području Bosanske posavine, u opštinama Brod, Orašje, Derventa, Brčko i ostali. Podsećam da na području Bosanske posavine, krajem marta 1992. godine se desio prvi veliki masovni zločin u čitavoj BiH nad srpskim narodom.

Veliki zločini su se takođe desili na području zapadno krajiških opština, od strane pripadnika ne samo tzv. Armije BiH, nego i pripadnika hrvatske vojske, Hrvatskog vijeća odbrane. Podsećam na te zločine, od Mrkonjić grada gde je pronađena grobnica od 181 Srbija koji je brutalno ubijen na tom području, zatim zločini u opštinama Bosanski petrovac, Glamoč, Grahovo, Drvar, Sanski most, Bihać, Bosanska krupa, Ključ, Jajce. Takođe, brojni zločini na području zapadne Hercegovine. Da ne pominjem zločine koji su se dešavali nad Srbima na KiM, od Prištine, Podujeva, Orahovice, Peći, Gnjilana, sela Klečka, Starogradsko, Goraždevac i mnogi drugi.

Postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Prvo pitanje – koliko optužnica za ratne zločine je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo od svog osnivanja od 2003. godine do danas?

Drugo pitanje – koja je tačna struktura optužnica prema nacionalnoj pripadnosti? Prema mojim informacijama, Tužilaštvo za ratne zločine od svog osnivanja do danas, dakle, od 2003. godine je podiglo 180 optužnica, a od toga 161 protiv Srba, 15-ak protiv Albanaca, dve protiv Bošnjaka, muslimana i dve protiv Hrvata. Zanima me da li je to tačna informacija?

Treće pitanje – da li Tužilaštvo za ratne zločine planira da ubrza proces prikupljanja dokaza za ratne zločine protiv Srpskog naroda?

Da li Tužilaštvo za ratne zločine planira u narednom periodu da organizuje suđenja zajedno sa Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, da li planira da organizuje suđenja u odsustvu, pošto je očigledno da pravosuđa Zagrebu, Sarajevu i Prištini nemaju političku volju da to čine. To nisu nezavisna i profesionalna pravosuđa. U pitanju su etnički motivisana pravosuđa. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslaničko pitanje bih uputio ministru Đorđeviću.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja pripremilo je nacrt Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Javna rasprava je završena u junu ove godine. Međutim, oko 50 hiljada krajiških boraca je nezadovoljno sa postojećim nacrtom zato što nije prihvaćena moja inicijativa da se u nacrt zakona stavi odredba po kojoj će svim pripadnicima vojske Republike Srpske Krajine biti priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Krajiški borci su ogorčeni i smatraju da su se časno i pošteno borili za svoju državu Srbiju, za Jugoslaviju, za svoj narod i traže da se ta nepravda u novom zakonu ispravi.

Ima nekoliko argumenata u prilog ove moje teze. Prvo, postavlja se pitanje – s kim su oficiri, podoficiri vojske Republike Srpske Krajine komandovali ako je njima priznat ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata, a njihovim borcima nije? Takođe, Hrvatska je bez ikakvih okolišanja u potpunosti izjednačila prava pripadnika hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske, a 1993. godine donela je skandalozne izmene Zakona o penzionom osiguranju po kome je preživelim ustašama i domobranima priznala ratni staž za vreme genocidne NDH kada je izvršen genocid nad srpskim narodom.

Dakle, pitanje je – da li će ministar Đorđević i nadležno ministarstvo prihvatiti ovu moju molbu, odnosno moj zahtev da se krajiškim borcima, ponavljam, prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju u novom zakonu?

Drugo pitanje bih postavio ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću. Naime, Hrvatska punih 15 godina sistematski krši Bečki sporazum o sukcesiji, posebno Aneks G tog sporazuma – privatna svojina i stečena prava u kome se jasno kaže da svim građanima i svim pravnim subjektima moraju biti vraćena, odnosno zaštićena i priznata prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Hrvatska, ponavljam, sistematski krši ovaj Aneks i na taj način odbija da vrati 40 hiljada otetih stanarskih prava oteranim Srbima, da isplati zaostale neisplaćene penzije za 50 hiljada krajiških penzionera, da vrati preko 800 hiljada katastarskih parcela otetog i uzurpiranog poljoprivrednog i šumskog zemljišta.

Odbija da isplati naknadu štete za preko 10.000 srušenih kuća po hrvatskim gradovima u klasičnim terorističkim akcijama. Posebno tokom 1991. i 1992. godine odbija da desetinama proteranih Srba prizna ratni staž, ne samo za vreme rata, nego čak dobrim delom njih i pre rata. Dakle, Hrvatska sistematski krši imovinska, stečena, statusna prava Srba.

Postavljam pitanje ministru Dačiću - kada će Ministarstvo spoljnih poslova da uradi jedan sveobuhvatni izveštaj o kršenju ljudskih prava, pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske i velikog broja drugih oštećenih građana i da taj izveštaj prevede na strane jezike i pošalje svim relevantnim međunarodnim organizacijama i Komitetu u UN za ljudska prava, Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji, Savetu Evrope, vodećim državama sveta i da insistira na poštovanju temeljnih evropskih vrednosti, a među njima su, dakle, ljudska prava i vladavina prava na prvom mestu?

Još jedno pitanje ministru Dačiću, vezano je za nameru vlasti Unsko-sanskog kantona i grada Bihaća, da zatvori kampove za migrante i da preko 5.000 migranata sa područja Bihaća, Cazina, Velike Kladuše, preseli odnosno formira nove migrantske centre u srpskim naseljima Lipa, Medeno Polje, opštine Bosanski Petrovac i drugim srpskim selima? Proterani Srbi, odnosno malobrojne srpske porodice, veoma su ogorčene i traže pomoć da se spreči naseljavanje migranata iz Avganistana, Pakistana, Iraka i drugih država s tog područja.

U ovom pogledu postavljam pitanje ministru Dačiću – kada će poslati jedan dopis nadležnim institucijama BiH i jasno reći da je neprihvatljivo da se migranti sele u srpska naselja na području opštine Bosanski Petrovac, srpskim selima u okolini Bihaća, ali postoji opasnost i namera pojedinih centara moći u Sarajevu, da se migranti seli i u srpske opštine gde su Srbi većina?

Poštovane koleginice i kolege, danas je svetski dan izbeglica, odnosno dan da se po ko zna koji put podsetimo tragične činjenice da je srpski narod doživeo brutalno etničko čišćenje, sistematsko uništavanje, otimanje i pljačkanje svoje pokretne i nepokretne imovine, otimanje stečenih statusnih prava, brojne i nezapamćene zločina na prostoru bivše Jugoslavije krajem 1990. godina, XX veka.

Sa prostora bivše Jugoslavije proterano je preko milion i 200.000 Srba i drugih građana, od toga 500.000 sa prostora Hrvatske, preko 500.000 sa prostora Federacije BiH i preko 220.000 Srba i drugih Albanaca sa prostora KiM.

Iz tih razloga, naša organizacija Savez Srba iz regiona je uradila jednu evidenciju otete, uništene i druge imovine proteranih Srba i drugih očišćenih građana sa područja današnje Hrvatske, BiH i Slovenije. Ukupno je obrazac za evidenciju popunilo 10.322 porodice, odnosno preko 30.000 oštećenih građana.

Obzirom da je sa prostora današnje Hrvatske i BiH proterano je preko milion Srba. Ovaj podatak se može smatrati jedno veoma reprezentativnom anketom. Nakon popunjenog obrasca urađen je jedan izveštaj sa veoma preciznim podacima o sistematskom uništavanju i otimanju pokretne i nepokretne imovine, otimanju stečenih prava kao što su neisplaćene penzije, dinarska devizna štednja, ne priznati radni staž, hartije od vrednosti, pitanje neadekvatno obnovljene prodane imovine.

Savez Srba iz regiona planira uskoro da ovaj izveštaj pošalje na sve relevantne međunarodne organizacije - UN, EU, Konferenciji za evropsku bezbednost i saradnju, Savet Evrope i vodeće države sveta. Posebno naglasak dajemo na EU, odnosno evropske institucije, Evropski parlament, Savet ministara spoljnih poslova, Evropski savet i Evropsku komisiju.

Pokušaćemo sve što je u našoj moći da kroz ovaj izveštaj i slanje ovog izveštaja tražimo da evropske institucije otvore suštinski dijalog sa Zagrebom, Sarajevom i Ljubljanom o pronalaženju pravičnog i trajnog rešenja brojnih imovinskih, stečajnih i drugih problema našeg naroda.

Smatram da nije moguće govoriti o trajnom miru i stabilnosti, da nije moguće govoriti o međusobnom poštovanju i uvažavanju ako imamo stotine hiljada građana koji ne mogu da ostvare svoja osnovna ljudska prava kao temeljnu vrednost EU.

Drugo važno pitanje jeste pitanje rešavanja stambenih pitanja desetina hiljada proteranih Srba koji žive u Srbiji.

Poznato je da naša država, odnosno Komesarijat za izbeglice i migracije realizuje regionalni stambeni program. Više puta sam govorio u javnosti, želim i sada da ponovim, smatram da Komesarijat za izbeglice i migracije i druge nadležne institucije moraju daleko brže, efikasnije i kvalitetnije da sprovode taj program, odnosno da proterani Srbi reše ključno pitanje integracije, pitanje stanovanja, da li kroz stanove, montažne kuće, dodelu građevinskog materijala ili kupovinom seoskih imanja, sasvim je svejedno.

Ono što je veoma važno i na čemu insistiram jeste da posle završetka ovog regionalnog stambenog programa ne sme ostati nijedan izbeglička porodica, nijedan proterani Srbin koji nije rešio svoje stambeno pitanje. Zato je važno i postavljam pitanje Komesarijatu za izbeglice i migracije da učini sve da u što kraćem vremenskom roku se reše stambena pitanja svih izbegličkih porodica. To su ljudi koji preko 25 godina žive kao podstanari i zaslužili su da reše ovo ključno pitanje.

Takođe, postavljam, odnosno apelujem na Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije da pomogne oko distribucije ovog izveštaja vezano za evidentiranje otete, uništene imovine, proteranih Srba i drugih oštećenih građana na sve relevantne međunarodne adrese i organizacije. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih postavio nekoliko pitanja Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a vezano za skoro donošenje Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Naime, kao što je poznato našoj javnosti, u Srbiji ima više stotina hiljada građana koji su se tokom 90-ih godina borili sa ciljem zaštite suvereniteta, teritorijalnog integriteta države Srbije, Savezne Republike Jugoslavije i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Od tog broja ima oko 50 hiljada pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine koji su se od 1991. godine časno i pošteno borili za svoj narod i za svoju državu.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je pripremilo nacrt pomenutog zakona. Nažalost, u tom nacrtu nije prihvatilo naš zahtev da se svim pripadnicima Vojske Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Dakle, od 1990. do 1995. godine.

Lično smatram da ovaj nacrt zakona koji ne predviđa ovo rešenje nije korektan, nije pošten i da diskriminiše 50 hiljada pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine.

Navešću nekoliko činjenica koje govore u prilog mojoj tezi da bi trebalo u ovaj nacrt, a pogotovo budući zakon o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, da se unese ova odredba.

Naime, prvi razlog - država je priznala svim oficirima, podoficirima i civilnim licima koji su bili u službi JNA ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Postavlja se pitanje - sa kim su ti oficiri i podoficiri krajiške vojske komandovali, ako je njima priznat ratni staž za čitavo vreme rata, a njihovim borcima nije?

Drugo, Republika Hrvatska je svojim zakonom u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog vijeća odbrane iz BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske. Dakle, Hrvatska sve pripadnike Hrvatskog vijeća odbrane i hrvatske vojske smatra da su deo jedne te iste vojske.

Treće, podsećam da je Hrvatska još 1993. godine izmenama i dopunama Zakona o penzionom osiguranju donela odluku da se svim pripadnicima oružanih snaga NDH, koji su tada još uvek bili živi, da im se isplaćuju penzije i da im se prizna u dvostrukom trajanju učešće u ustaškim i domobranskim jedinicama za period 1941 - 15. maj 1945. godine, a od 16. maja, ako su bili u zarobljeništvu, da im se takođe to prizna u radni staž u dvostrukom trajanju.

Dakle, pripadnici ustaških domobranskih formacija dobili su najmanje osam godina radnog staža za učešće, gde su aktivno radili na genocidu protiv srpskog naroda tokom Drugog svetskog rata.

Hrvatska, po podacima iz 2013. godine izdvaja na godišnjem nivou 45 miliona evra da bi isplatila penzije preživelim ustašama, domobranima i članovima njihovih porodica.

Konačno, Nemačka je 1951. godine donela zakon po kojem je nacistima i njihovim saradnicima iz drugih država takođe isplatila penzije. Danas imamo činjenicu da preživeli nacisti iz Češke, Poljske, Slovačke, Francuske, Belgije, Hrvatske, Slovenije, primaju penziju od nemačke države.

Ovo su sve razlozi koji govore u prilog da bi, ponavljam, Ministarstvo rada trebalo da tokom javne rasprave uključi u ovaj zakon i sve pripadnike Vojske Republike Srpske Krajine, odnosno da im se prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju i da se ispravi velika nepravda prema njima. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da postavim pitanje Ministarstvu spoljnih poslova. Povod za moje pitanje, jeste činjenica da sutra se obeležava svetski dan izbeglica, dakle, 20. jun. To je dan kada se sećamo jedne surove činjenice da je tokom 90-ih godina, kao i 2004. godine na prostoru bivše Jugoslavije proterano preko milion Srba, preko 500.000 sa prostora današnje Hrvatske, preko 500.000 sa prostora današnje Federacije BiH i preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca sa prostora KiM.

Ove činjenice najbolje dementuju besmislenu i lažnu tezu političkih elita u Zagrebu, u Sarajevu, Prištini i delu međunarodne zajednice, da je Srbija i da su Srbi tobože bili agresori, zločinci, a da su Albanci, Hrvati i Bošnjaci vodili nekakve oslobodilačke ratove i da su bili žrtve.

Takođe, ostale činjenice koje ću pomenuti demantuju ovu tezu. Što se tiče Hrvatske, proterani Srbi i dalje potražuju preko 40.000 otetih stanova, pretražuju preko 50.000 zaostalih neisplaćenih penzija, preko 10.000 srpskih porodica potražuju naknadu štete za minirane kuće i lokalne van područja ratnih delovanja, van područja Krajine, u desetinama hrvatskih gradova, više hiljada proteranih Srba i dalje čeka da im se obnove kuće na području Krajine.

Imamo desetine hiljada proteranih Srba kojima, u većoj ili manjoj meri, nije priznat radni staž u celosti do 1991. godine. Imamo na primer Srbe koji su radili u tvornici vijaka u Tviku kojima nedostaje pet, deset godina do 1991. godine, a svaki Hrvat u tvornici vijaka Tvik koji je radio tada ima priznat radni staž. Da li je bilo moguće da se bilo kom radniku do 1991. godine ne uplate doprinosi? Hiljade Srba čekaju da im se prizna radni staž za vreme Republike Srpska krajine.

Takođe, imamo preko 10.000 Srba, proteranih Srba koji su prevareni prilikom prodaje kuća preko hrvatske agencije za promet nekretnina. Značajan deo njih su izgubili kuće na osnovu sistema lažnih ugovora. Jedan značajan deo njih je takođe izgubio deo sredstava na osnovu sistema dvostrukih ugovora, jedan ugovor je dobio za prodaju kuće gde je dobio manja sredstva, a pravi ugovor se nalazio u agenciji za promet nekretnina u Zagrebu. Te kriminalne radnje do današnjeg dana nisu rasvetljena.

Slična situacija je i na području Federacije BiH. Veliki broj Srba i dalje nije obnovio svoje kuće zbog komplikovane procedure, veliki deo njih takođe ima problema sa povratkom otetih stanova, poslovnih prostora, imaju probleme sa povratkom uzurpiranog i otetog poljoprivrednog i šumskog zemljišta, kakva je situacija isto i u Hrvatskoj. Slični problemi su takođe i kod proteranih Srba i drugih nealbanaca na KiM. Spora obnova kuća, pogoršana bezbednosna situacija, takođe problemi sa otetom, uzurpiranom imovinom, dakle kućama, stanovima, poslovnim prostorima.

Temelj za rešavanje ovih problema bi morao da bude Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno aneks G tog Sporazuma u kome se jasno kaže da svim građanima moraju biti vraćena i zaštićena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata moraju biti proglašeni ništavnim.

Hrvatska od 2004. godine, kada je stupio taj Sporazum na snagu, opstruiše sprovođenje aneksa G Bečkog sporazuma o sukcesiji.

Postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova – kada će da uputi jedan izveštaj, jedan memorandum UN, Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji, Savetu Evrope, USC, u kome će reći ove činjenice i tražiti od međunarodnih organizacija da insistiraju i da izvrše pritisak na Hrvatsku i na druge centre, i Sarajevo i Prištinu, da se poštuje temeljno načelo današnje civilizacije, a to su ljudska prava? Hvala vam.