MILIMIR VUJADINOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen 1979. godine u Mostaru (BiH). Živi u Subotici.

Završio je Ekonomski fakultet u Subotici, smer marketing-menadžment.

Bio je član Gradskog veća zadužen za socijalnu zaštitu u Subotici. Ima radno iskustvo u periodu 2007-2013. godine „Telus“ a.d. Beograd, IJ Subotica (stjuart, predradnik);

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Od stranih jezika govori: engleski (osnovni nivo), ruski (srednji nivo), mađarski (osnovni nivo).

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine ponovo mu je potvrđen poslanički mandat. Izabran je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 31.07.2020, 11:04

Osnovne informacije

Statistika

  • 28
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 12.05.2021.

Hvala predsedavajući.

Evo, čini mi se, hajde što sam sledeći, nego da sam i poslednji za danas, u pravu sam, jel da? Hvala vam u svakom slučaju, poštovane kolege, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije, dosta je toga rečeno i danas i u proteklim danima raspravljajući o zakonskim rešenjima koja su bila pred ovim uvaženim domom, ali ja ću nešto malo drugačije, pa mi ni predsedavajući nećete zameriti.

Danas je 12. maj datum i dan, dosta važan i za Srbiju, srpski narod, ali i za društvo uopšte. Elem, Srbiju su u najtežim vremenima branili njeni najverniji, najbolji sinovi, a najteža vremena za Srbiju su svakako bili ratovi. O ratovima smo i danas i juče govorili, hteli mi to ili ne, iako niko sa radošću ne govori o ratovima, jer su bili u direktnoj korelaciji sa zakonima koji su se našli pred ovim uvaženim domom i ti zakoni nisu nešto što je često u poslednjim decenijama, pa se samo po sebi, jedna takva tema se sama po sebi nametala.

Ratovi bili, ne ponovili se, koji žele u kući im bili, ali one koji su u ratovima davali živote i koji su ginuli za ovu zemlju ne treba nikada da zaboraviti, kao što ne treba zaboraviti ni važne datume iz tih perioda.

S tim u vezi, hoću da čestitam 12. maj Dan Vojske Republike Srpske. Naime, na današnji dan 1992. godine Skupština srpskog naroda u Bosni i Hercegovini je donela odluku o formiranju Vojske Republike Srpske. Pored toga što je donela odluku o formiranju „Srne“ srpske novinske agencije. Vojska Republike Srpske će u narednim godinama sve do 1995. godine do kraja ratnih dešavanja u Bosni i Hercegovini dati najveći, nemerljivi doprinos za opstanak više od milion Srba, preko Drine, odnosno onih koji danas žive u Bosni i Hercegovini. Maj 12. je dan Vojske Republike Srpske, ali taj dan danas obeležava i Treći pešadijski puk oružanih snaga Bosne i Hercegovine, koji baštini tradiciju Vojske Republike Srpske. Želim da čestitam svim pripadnicima Vojske Republike Srpske i pripadnicima Trećeg pešadijskog puka oružanih snaga 12. maj njihov veliki praznik.

Srbiju danas brane neki drugi, ne u ratovima, na svu sreću, ali u ništa manje teškim okolnostima, u ništa manje teškim bitkama, Srbiju danas brane medicinari, lekari, medicinske sestre, medicinski tehničari od pošasti koja je ceo svet pogodila, a zove se korona virus. Mnoge od medicinskih sestara su svoje živote dale u poslednjih godinu dana braneći naše pravo na život i braneći situaciju u kojoj mi danas možemo slobodno danas da živimo i govorimo, koliko je to moguće u ovim okolnostima.

Danas je 12. maj, Međunarodni dan bolničarki. Iskoristiću na kraju i priliku da i njima čestitam praznik, da napomenem da njihova žrtva za Srbiju, za naš narod nije ništa manje važna od žrtve onih koji su svoje živote davali u ratovima.

Međutim, Srbiju pored svega brani danas i predsednik i Vlada. Brane je i na istoku i na zapadu. Kud će veći dokaz tome od ovih zakonskih predloga koje ste, poštovana ministarka, vi i Vlada doneli u ovaj uvaženi Dom.

Srbiju predsednik i Vlada danas brane i na istoku i na zapadu, ne vodeći se ničim osim time šta je to korist za Srbiju. To je jedino merilo u borbi predsednika i Vlade za Srbiju i njene građane. Oni se bore za ovu zemlju od zapada, odnosno jugozapada, od Argentine sa kojom danas pravimo sporazume, pa do istoka, odnosno severoistoka Belorusije, birajući jedino ono što je korisno za Srbiju.

Podrška ovim zakonima koja će biti nesumnjiva u danu za glasanje od mene i mojih kolega iz Srpske napredne stranke nije samo podrška ovim zakonskim rešenjima, niti puko glasanje za njih, to je podrška politici na čijem čelu danas stoji predsednik države, podrška politici neutralnosti, neopredeljivanja za bilo koga ili za bilo koju stranu, osim za stranu Srbije i stranu njenih građana. S toga ćemo svakako podržati ove zakone.

Na kraju, danas je za srpski narod svuda na Balkanu još jedan veliki praznik. Iskoristiću i priliku, da našoj najvećoj pravoslavnoj svetinji u Crnoj Gori čestitam slavu, Sv. Vasilija Ostroškog, da svaki naredni dočekaju u miru i u nešto boljem okruženju i stanju nego što su dočekivali ove, a i prošle godine kada je i postojanje SPC u Crnoj Gori bilo dovedeno u pitanje.

Čestitke i svima onima koji slave današnji dan. Vama ministarka i Vladi i predsedniku čestitke na onome što radite za Srbiju, pa i kroz ove sporazume, a u podršku ovog parlamenta i Srbije nemojte sumnjati. Hvala.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2021.

Hvala.

Uvažene kolege, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije - Bog mi je spasio da svetu pričam gdje sam bila i što sam videla. Ovo su reči Marije Počuče iz Divosela, koja je u avgustu 1941. godine preživela pokolj i bacanje u jamu na Velebitu. U tim strašnim događajima, nije preživelo njeno troje male dece – Milka, Dušanka i najmlađi Branko. Zaklani su i bačeni u Jarčiju jamu na Velebitu, tog 6. avgusta 1941. godine, a Milka je ostala sa ovom rečenicom, da svetu i nama prenosi šta se to desilo.

Ovo je, nažalost, decenijama bila jedina veza i najčešća rečenica u porodicama koje su preživele ove strahote i jedina veza sa tim strašnim događajima i žrtvama iz 1941. godine.

Ovo je bila i česta rečenica i nešto što je pratilo i moju porodicu. Ovo je bila rečenica koju je izgovarao moj deda, jedini preživeli muški član porodice iz pokolja iz jula 1941. godine.

Međutim, mnoge porodice nisu imale priliku da čuju ovu rečenicu. Da li zato što direktni svedoci nisu preživeli, ili zato što čitave porodice nisu postojale?

Na našu žalost, ta rečenica je izgovarana krijući, tiho, u porodicama decenijama i oni koji su u svoj toj nesreći imali sreću da je neko izgovara, bili su jedina veza sa tim događajima.

A šta je radila država? Država je sistemski zataškivala taj zločin decenijama, jedna. Kada je došla ona druga, nekako se stidljivo odnosila prema svemu tome i ćutala. Sve u svemu, trebale su decenije da ova tema, koja je bila porodična priča, tiha, postane važna državna tema.

I nemam nameru da ubiram bilo kakve političke poene na ovoj temi, jer ova tema je nešto što pritiska svakog Srbina, ma kakvo njegovo političko opredeljenje bilo, ali jedna činjenica je tačna. Ovo je iz porodičnih priča i tihih porodičnih šaputanja postalo državna tema onda kada je brigu o ovoj državi preuzeo današnji predsednik države, Aleksandar Vučić i SNS sa svojim partnerima. Tek tada je ovo postala prava državna tema.

Možda mnogi i u ovoj sali, mnogi građani koji danas ovo gledaju i ne shvataju, ali ovo je jedan od istorijskih trenutaka u parlamentarnom životu u Srbiji. Retki su istorijski trenuci u kojima se u parlamentu i u bilo kojoj državnoj instituciji u Beogradu govorilo o ovim temama. Kasno, ali bolje ikada nego nikada. Jer, upravo ove sednice su dokaz da su ta tiha porodična šaputanja i tihe porodične priče postale važna tema za državu.

Sa druge strane, ovo je naš dug prema Mariji Počuči, ovo je naš dug prema njenoj deci Milki, Dušanki i Branku, ovo je naš dug prema svakoj ženi, detetu, muškarcu, žrtvi genocida, a progovoriti danas o ovoj temi je moj lični dug prema mojim precima, prema mojoj porodici.

Ozbiljan dug danas ovim Predlogom zakona preuzima na sebe i Ministarstvo kulture i Vlada Republike Srbije. Ozbiljan dug za čuvanje sećanja na ove žrtve, ali dug vredan poštovanja i podrške u ovom uvaženom domu.

A život? Život uvek pobeđuje. Dokaz tome je svakako da danas u ovom parlamentu govore i oni koji su preživeli taj strašni period, ali i potomci onih koji su bili žrtve iz tog perioda.

Moj poslanički mandat, odnosno poslanički staž se sad već meri godinama. Broj zakona koji sam podržao i za koji sam glasao u ovome uvaženom domu meri se stotinama. Za svaki od njih se glasa po uverenju i po političkom opredeljenju. Za ovaj i ovakve zakone se glasa srcem. U danu za glasanje srcem ću glasati ja i moje kolege, srcem za ovaj zakon. Hvala vam.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 05.05.2021.

Hvala, potpredsednice.

Uvaženi građani, poštovane kolege, poštovani predstavnici Vlade, sve češće u ovom uvaženom domu je tema rasprava o raznoraznim međunarodnim sporazumima ili ugovorima. Izgleda to ponekad protokolarno i možda nekada malo formalistički, ali ako dublje sagledate stvari i ako sve to analitički pogledate, shvatićete da stvari ne stoje baš tako.

Iz toga se može izvući nekoliko zaključaka, ali dva su u ovom slučaju o kome danas govorimo, tj. o ovim sporazumima o kojima danas govorimo, najznačajnija.

Prvo, gledajući oblasti koje se regulišu ovim sporazumima, jasno je da danas Vlada reguliše gotovo svaku oblast života, a to je posledica pre svega razvoja Srbije i potrebe da se u jednom takvom postupku te oblasti uređuju. Pa je tako u pitanju socijalna sigurnost u ovom sporazumu sa Kvebekom, naučno-tehnološki razvoj kada je u pitanju sporazum sa SAD i zaštita bilja kada je u pitanju sporazum sa Ruskom Federacijom, ali to je mnogo više od zaštite bilja, to je stvaranje ozbiljnih preduslova za razvoj trgovine sa Ruskom Federacijom.

Međutim, postavlja se jedno pitanje – šta mislite da li ima potrebe bilo šta uređivati u društvu koje se ne razvija? Ovo je, naravno, retoričko pitanje, ne morate dati odgovor na njega, ali činjenica je da nemate šta uređivati u društvima koja ne napreduju. Samo društva koja se razvijaju i koja napreduju imaju stalnu potrebu uređivanja mnogih oblasti života. I samo društva koja ozbiljno napreduju imaju potrebu uspostavljanja odnosa zasnovanih na ovakvim sporazumima sa nekim drugim društvima i nekim drugim državama. To je ujedno, verovatno, drugi zaključak koji se nameće kada su u pitanju ova tri sporazuma. A taj drugi je, shvatili ste, zaključak da je Srbija danas zemlja sa ozbiljnim razvojem međunarodnih odnosa i ozbiljnim ugledom u inostranstvu i ta dva zaključka su i te kako povezana.

Znači, Srbija u ozbiljnom razvoju i Srbija sa ozbiljnim međunarodnim ugledom u svetu. Tim pre dobija na težini kada znate da su ovi sporazumi sa važnim zemljama kao što su SAD i Ruska Federacija. Ni malo formalno i ni malo protokolarno. Mnogo ozbiljna stvar.

Istini za volju, ako pričamo o nekim infrastrukturnim projektima o kojima je dosta jutros govorio i predsednik države ili čak o nekim političkim ostvarenjima, možda izgleda nešto drugačije, jer Srbija ima ozbiljan uspeh u oblasti infrastrukture i u oblasti nekih drugih političkih dešavanja na Balkanu.

Ali, da bismo to bolje sagledali, hajde da to poredimo sa nekim ranijim periodom. Da li uopšte možemo porediti ovo i govoriti o razvoju Srbije u nekom ranijem periodu koga se većina Srbije najradije ne bi ni sećala? Da li možemo uopšte govoriti o razvoju ili samo pukom preživljavanju ove zemlje i o kakvom međunarodnom ugledu u Srbiji možemo govoriti kada je u pitanju period do 2012. godine, 2014. ako ćete i do 2016. godine kada je celu severnu pokrajinu srpsku vodila današnja opozicija? Najradije bi zaboravili. Danas ti isti ljudi, nažalost, planiraju da vode ovu zemlju iznova.

Dobro je da poredimo to sa politikama koje vodi današnji predsednik države i današnja Vlada i da izvedemo zaključak. Lako ćete dragi građani izvući zaključak iz svega što sam rekao ja i što su rekle moje kolege, lako ćete izvući zaključak da ćemo mi u danu za glasanje podržati ove sporazume, jer oni simbolički, osim toga što uređuju određene oblasti života znače i podršku politici razvoja Srbije i politici jačanja njenog međunarodnog ugleda na čijem čelu i na čijem vrhu svakako stoji današnji predsednik države.

Hvala.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 29.04.2021.

Hvala predsedniče.

Evo jedan od retkih trenutaka u parlamentarnom životu u Srbiji kada predstavnik najveće poslaničke grupe postavlja pitanje. Koliko me sećanje služi, to je treći put u poslednjih pet godina.

Poštovane kolege, uvaženi članovi Vlade, poštovani građani Srbije, svi mi kada se obraćamo u ovom uvaženom domu imamo nekakav svoj stil i pristup, kako mi poslanici tako i vi predstavnici Vlade. Tako, na primer neki od nas sede, neki stoje i to je stvar ličnog izbora. Ja prvi put stojim, a stojim pre svega iz poštovanja za temu o kojoj ću sada govoriti. Stojim pre svega iz poštovanja prema predsedniku države i ovoj Vladi i Srbiji, iz poštovanja prema svemu onome što su zajedno uradili za naš narod u regionu u proteklim godinama. Tu pre svega, svakako, mislim na ono što je urađeno u Republici Srpskoj, ali ništa manje važno i ono što je urađeno u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji i svuda širom regiona.

Stojim i u ime svih poslanika poslaničke grupe SNS u znak zahvalnosti, u ime svih naših ljudi iz regiona koji svakako vide ono što radi predsednik i ova Vlada za njih, ali stojim i u ime svih onih koji su još pod Vlatkom Vukovićem za vreme Lazara stajali rame uz rame i branili Srbiju, u ime svih onih iz Nevesinjske puške, u ime svih onih ljudi sa Mojkovca koji su branili Srbiju i srpsku vojsku i srpsku državu, u ime svih onih stradalnika od Jasenovca do Prebilovaca, u ime svih onih koji su 90-tih godina dali život za ovu zemlju, a sve nadajući se da će Srbija biti u stanju da pomogne i sama sebi i svim onima koji je osećaju svojom.

Srbija i njen predsednik i Vlada su menjali istoriju. Možda, predsednice, vi niste ni svesni kako ste to činili, ali kada biste prolazili kroz BiH u proteklim vekovima u svakoj opštini biste našli po jednu zgradu, jedan put, jednu branu koju je izgradila ili Turska ili Austrougarska ili, eventualno, Nemačka. Ono što je gradila Srbija niste mogli videti.

Samo u nekoliko godina svaka opština u Republici Srpskoj je dobila barem po jednu takvu građevinu, ako ne više njih. To je promenilo istoriju vrlo jasno i vrlo vidno, ali vrlo pozitivno. To ste radili vi, Vlada, to je radio predsednik države, pre svega, ali i svaki građanin Srbije koji je na posredan ili neposredan način finansirao te projekte.

Ono što je bilo, naravno svi vide i malo je vremena da bih ja o svakom tom pojedinačnom projektu danas govorio, ali mene kao narodnog poslanika interesuje ono što će biti. U proteklim danima prilikom posete Banja Luci, predsednik države je najavio pomoć za četiri opštine u Republici Srpskoj i Federaciji. Pomoć Dubici, Kostajnici, Drvaru i Nevesinju.

Moje pitanje je kada će se krenuti u realizaciju te pomoći? Kada će početi izgradnja aerodroma u Trebinju koji je, verujte mi, mnogo više od saobraćajne veze sa Beogradom? To je jedna ozbiljna identitetska veza tog naroda, juga Republike Srpske, ako ćete, i severa Crne Gore sa Beogradom, sa maticom Srbijom i svakim čovekom. Hvala vam.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 29.04.2021.

Hvala predsedniče.

"Mir je naša budućnost". To su reči koje je predsednik države neki dan rekao u Banja Luci i mislim da su one bile ono najznačajnije što je izrekao u Banja Luci. Značajno je naravno kako ljudi žive, značajni su infrastrukturni projekti, svakodnevni život, ali imati mir i razvijati se u miru to je ono najvažnije.

Dosta dobro je to zvučalo i optimistično za svakog čoveka i u Republici Srpskoj i u Srbiji, pa i na Balkanu, jer jedino u uslovima mira možemo raditi ovakve stvari koje danas radite vi i predsednik i u Republici Srpskoj i na svakom delu u regionu gde žive naši ljudi.

Koliko Vlada i predsednik danas čine za naš narod u regionu ako bi to govorio samo ja ili ako bi to govorili moje kolege iz SNS, moglo bi biti shvaćeno možda i kao subjektivno. Međutim, kao istorijski doprinos Srbije razvoju i opstanku našeg naroda u regionu danas govore, pre svega politički lideri našeg naroda u regionu, bilo da oni dolaze iz tamošnje vlasti ili tamošnje opozicije. I to govori naravno i svaki naš čovek i to je ono što je sigurno objektivno.

Naravno, bitno je napomenuti da po prvi put, a videli smo to u budžetima koje smo ovde usvajali se, prvi put se u budžetima Republike Srbije jasno nalaze projekti koje Srbija finansira, a nalaze se van teritorije Republike Srbije ili su na njenoj granici.

Jedan od najznačajnijih, vi ste već napomenuli delimično ste i dali odgovor na to pitanje je izgradnja hidroenergetskog potencijala "Gornja Drina" gde Srbija učestvuje sa 50% i već ste rekli da je 17. marta polaganje kamena temeljca.

Međutim, bitna je i ta politička podrška koju danas uživaju naši ljudi u regionu, veoma je bitna i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori gde je to možda danas najvažnije. Bitno je negovanje kulture sećanja, izgradnja memorijalnog kompleksa "Donja Gradina" gde naša država želi da svako dete koje krene na ekskurziju u toku svog školovanja treba da obiđe jedno takvo stratište, nauči šta je to što se desilo u istoriji našeg naroda, nauči da je potrebno da se nikada ne ponovi, a svakako čuvajući mir i ne šireći mržnju prema bilo kome. Naravno, čuvajući sećanje na sve ono što se desilo kako nam se ponovo ne bi ponovilo.

Ja bih vas molio da, uvažena premijerka, taj deo malo prokomentarišete i to je svakako poslednje pitanje za današnji dan, poštujući svakako poslovnička pravila.

Imovinska karta

(Subotica, 27.01.2019.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 101000.00 RSD 03.06.2016 -