MARKO PAREZANOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen 1986. godine. Živi u Čačku.

Diplomirao na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku kao profesor tehnike i informatike.

Jedan je od osnivača Srpske napredne stranke. Bio je poverenik SNSa u Čačku.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Mandat mu je potvrđen i nakon redovnih parlamentarnih izbora održanih 21. juna 2020. god. Izabran je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 31.07.2020, 11:21

Osnovne informacije

Statistika

  • 1
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 12.11.2020.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, ja ću glasati za Predlog o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, kako zbog potrebe da sačuvamo živote naših građana, tako i zbog ekonomije.

Jer, kada govorimo o ekonomiji, ne smemo da ispustimo jednu stvar iz vida. Kao što svi znate, mnoge veoma razvijene evropske zemlje doživele su pravi ekonomski kolaps u prethodnih nekoliko meseci. Ono što je važno naglasiti jeste da je tom ekonomskom kolapsu prethodio jedan potpuni slom njihovog zdravstvenog sistema, slom zdravstvenog sistema koji je doprineo do jednog potpunog beznađa u kojem su se ljudi našli, a kada do toga dođe, onda nema ni priče o ekonomiji, onda ekonomija nikoga ne zanima.

Mi se ovde sve vreme suočavamo sa potrebom da primenimo dve vrste mere. Sa jedne strane, one mere koje pogoduju povoljnijim epidemiološkim situacijama, a sa druge strane ne pogoduju ekonomiji i merama koje su dobre za ekonomiju, ali nisu tako dobre za epidemiološku situaciju.

Ono što je najveći uspeh naše države u prethodnih nekoliko meseci, čemu možemo da zahvalimo činjenici da imamo najbolji rast ekonomije u Evropi, da smo uspeli da sačuvamo radna mesta, da smo uspeli čak i da podignemo prosečnu platu a da istovremeno unapredimo i naš zdravstveni sistem i da imamo relativno povoljnu epidemiološku situaciju u poređenju sa ostatkom Evrope, je upravo to što smo uspeli da nađemo balans između tih mera, a to nije ni malo lako. Mislim da upravo zbog toga moramo biti sad posebno oprezni, jer osam meseci je iza nas, osam veoma teških meseci i ne smemo dozvoliti sada u ovom trenutku da načinimo grešku koja nas može dovesti u neku lošu situaciju u narednom periodu, pogotovo sada, kada smo jako blizu da dobijemo konačno tu efikasnu vakcinu i kada se nazire svetlo na kraju tunela, ne smemo da dozvolimo da doživimo slom našeg zdravstvenog sistema, jer će onda i svaka priča o ekonomiji biti iluzorna.

Pored svega toga, ono što moram da kažem jeste da smo u prethodnih meseci bili suočeni sa još jednim velikim problemom, sa još jednom velikom anomalijom, a to je jedna grupa političkih lešinara koja je kovid videla kao svoju šansu da uberu neki politički poen i da se eventualno domognu vlasti. Bukvalno, nisu propustili ni jedan jedini trenutak ne samo da napadaju predsednika Srbije Aleksandra Vučića i Vladu i Krizni štab, nisu propustili ni jedan trenutak da napadaju čak i lekare, koji u ovom trenutku rade najteži posao.

Setimo se ovde jula meseca, imali smo napade na Narodnu skupštinu, lomljenje i paljenje Beograda, pozive da se ruši vlast, stalne analize na nekim opozicionim medijima kako je Srbija najgora, kako su svi u regionu bolji od Srbije, kako su svi u Evropi bolji od Srbije, a onda se u nekom trenutku promenila ta situacija. Promenila se ta situacija i mi već nekoliko meseci imamo značajno bolje rezultate nego bilo koja zemlja u regionu, a i u Evropi. I onda odjednom više ne možete videti na svim tim televizijama N1, Nova S i ostalim, više ne možete videti te analize, više njih to ne zanima. Više se time ne bave, jer je valjda poenta u tome da se o Srbiji priča sve najgore. Valjda, što je Srbiji gore, to je njima bolje.

Posebno zbog toga moram da kažem da je to još jedan razlog zašto i pored svih problema koje imamo i sa zdravstvenom situacijom i sa ekonomskom, moramo da se borimo i sa tim.

Svi ovi rezultati koje je naša zemlja postigla u prethodnih nekoliko meseci u borbi sa ovim velikim problemom jesu razlog da građani Srbije imaju poverenja u svoju državu, da imaju poverenja čak i onda kada se napravi neka greška, jer sam uveren da ne postoji zemlja na svetu koja nije pogrešila barem jednom tokom svih ovih meseci ove velike krize.

Kada govorimo o samim sankcijama, mislim da su one neophodne i da nije moguće primeniti ni jedno pravilo ako sankcije ne postoje. U svakoj vrsti regulacije postoje sankcije.

Međutim, ono o čemu može da se razgovara jeste kada te sankcije treba da se primene. Jer, ako neki građanin ceo dan nosi masku, pa je negde slučajno zaboravi ili napravi grešku, ako bude kažnjen to onda neće biti dobra poruka. I mislim da je jako važno da oni koji budu sprovodili zakon imaju tu vrstu osećaja da procene kada sankciju treba izreći, da bi ona imala svoju pravu svrhu, a pre svega da ima svrhu da motiviše ljude da u što većoj meri poštuju ove mere, jer one su dobre, samo je potrebna jedna stvar, a to je da ih primenimo. Ako ih budemo primenjivali, uspećemo da se izborimo i sa ovom krizom, a samim tim i da vodimo računa o našoj ekonomiji.

Posebno bih hteo da apelujem na mlade ljude koji nekad pomisle da su veoma zdravi i da njima korona ne može ništa, a možda čak nisu ni mnogo u krivu sa tim, ali treba da vode računa da mogu možda slučajno, ne namerno, da prenesu virus nekome ko je star, nekome ko je bolestan i nekome za koga to može biti fatalno i da pre svega zbog toga poštuju mere, da nose maske, jer te maske štite druge od nas.

Želim da iskoristim priliku i da se zahvalim svim zdravstvenim radnicima, posebno da istaknem zdravstvene radnike u Opštoj bolnici u Čačku i u Domu zdravlja u Čačku i da im se zahvalim, jer znam da u ovom trenutku, dok smo mi ovde, na svakih nekoliko minuta imaju po neki pregled, na svakih nekoliko desetina minuta imaju po neki prijem i samo strahuju od toga da li će u nekom trenutku doći do situacije da više tehnički i fizički ne mogu da izdrže da se izbore sa naglim porastom broja obolelih. To je najveći razlog zašto smatram da moramo biti odgovorni, da je ovo trenutak kada ne treba da mislimo na bilo kakav lični konfor, već da probamo i nekim ličnim odricanjem i kolektivnom odgovornošću da prevaziđemo neki naredni period koji će sigurno biti težak, a iza koga, svi se nadamo, dolaze i neka bolja vremena. Toliko i hvala.

Druga sednica Prvog redovnog zasedanja , 08.05.2020.

Što se tiče odgovaranja na gluposti i besmislice, mislim da ne postoji veća kazna za glupost i besmislice od ignorisanja. To je što se tiče odgovora na sve ono što smo čuli do sada.

Kada sam postao narodni poslanik, iskreno, nisam očekivao da ću u ovom domu videti svog kolegu išutiranog, sa iscepanim odelom, sa krvavim uhom, kako ulazi u ovu salu. Ali, iskreno, nije da je to nešto novo i da to već mnogo puta do sada nismo videli. Mislim da više ne mogu ni da prebrojim koliko puta smo svi zajedno, i u ovoj sali i na svim drugim mestima, govorili o tome da postoje ljudi kojima je ovde očigledno jedan jedini cilj da po svaku cenu izazovu sukobe, da po svaku cenu pošalju u svet sliku političke nestabilnosti u Srbiji, da pokušaju da iznude vlastito hapšenje, kako bi glumili velike političke žrtve. Očigledno da sve ono što su do sada radili nije bilo dovoljno, pa su se odlučili na jedan korak dalje, da budu još žešći u tome.

Ako se setite, pre tri meseca, ovde, kada je Boško Obradović po ko zna koji put napao Aleksandra Martinovića, ja sam ga tada kao njegov kolega iz Čačka razdvojio od ostalih poslanika vladajuće većine i nisam to uradio zato što mi je bilo posebno bitno da zaštitim njega, već zato što mi je bilo bitno da zaštitim dostojanstvo ovog doma, jer niko od ovih ljudi ovde nije želeo da se u svet pošalje najružnija moguća slika iz Srbije.

Mi smo danas, nas 140, koliko nas je bilo jutros, mogli da izađemo ispred i da rešimo to na isti način na koji su to oni radili, ali to nije naš posao. Nas građani Srbije nisu birali da se ovde tučemo, već da radimo svoj posao, da branimo svoje ideje i prezentujemo svoj program.

Kada pogledate i one proteste ispred predsedništva, po ko zna koji put, ono rušenje ograde, nasrtaji da se uđe unutra, prosto ne možete a da se ne zapitate šta je poenta svega toga? Hajde da kažemo, ušli ste unutra, i šta sad? Hoćete da ubijete predsednika? Hoćete da bijete ljude tamo? Da zauzmete Predsedništvo na silu? Šta je poenta? Da se slikate unutra? Da ostanete večno? Ja mislim da niko u Srbiji ne može da razume šta je poenta i šta je cilj tog nasilnog pokušaja upada u Predsedništvo Srbije.

U istom trenutku kada su se ti protesti sinoć dešavali, gledam na televiziji, jedan od lidera Saveza za Srbiju, čini mi se Lutovac da je bio, on daje izjavu za jedan mediji i to sad ide uživo. Njega pitaju - šta je poenta ovog protesta? On kaže - mi smo se ovde okupili, protestujemo, zato što smatramo da su izbori 21. juna opasni i oni će da ugroze zdravlje nacije zbog Koronavirusa. Dok on to priča, kamera ga snima, a iza njega vidite 300 ljudi koji se nalaze na 20 cm jedni od drugih, skinuli maske, nemaju nikakvu zaštitu, dok on priča da je zabrinut zbog izbora 21. juna za zdravlje nacije, 7. maja imate 300 ljudi na gomili koji stoje iza njega, koji apsolutno ne vode računa o bilo kakvoj zaštiti.

Dakle, vidite jedan potpuni, potpuni politički apsurd, jedno detinjasto ponašanje, što bi rekao jedan moj prijatelj – to je otprilike sedmi razred, drugo polugodište. Već ovi u osmom razredu, prvo polugodište, oni su mnogo zreliji i ozbiljniji i oni takve gluposti ne bi pravili.

Slična je i ova ideja koju smo čuli od bivšeg predsednika Borisa Tadića, koji kaže – hajde da mi izađemo na izbore, da nam se lista zove „Lista za bojkot“, pa ćemo mi posle izbora da nastavimo da bojkotujemo Skupštinu.

Sad, pazite još jedan apsurd. Zamislite situaciju da ta njihova lista, recimo, pobedi na izborima, što je, naravno, nemoguće, ali hajde da kažemo, svako izlazi na izbore da bi pobedio, oni pobede na izborima, ali su već obećali građanima da će da bojkotuju Skupštinu posle izbora. Dakle, oni ne mogu ni da formiraju vlast, a pobedili su.

Dakle, vidite koliko tu nema nikakvog realnog razmišljanja i koliko su ti ljudi izgubljeni. Kad vidite ko nam je sve vodio zemlju 12 godina, stvarno je dobro da mi još uvek postojimo.

Kada su u pitanju ove izmene zakona, sve što smo uradili u prethodnih nekoliko meseci, uradili smo sa ciljem da izborni proces bude što bolji. To se nije toliko ticalo nas kao vladajuće stranke, koliko svih drugih učesnika izbora. Mi smo i sada potpise za izbore skupili, ali radimo to da bi preostale stranke na što bezbedniji i što efikasniji način mogle da obave taj proces. Kao kada smo smanjili cenzus na 3%, nismo to radili zbog nas, već da bi svi imali veću šansu da budu deo parlamenta, da ne bi glasovi ostajali ispod cenzusa, da ne bi neko dobio 4%, pa se to posle prelije najvećoj stranci.

Zaista, ja najiskrenije svim učesnicima izbora želim da pređu cenzus i da uđu u ovu Skupštinu i da se bore za svoje ideje.

Kad vidite krajnji epilog, a krajnji epilog će biti fijasko za sve one koji se tako ponašaju i kao što su mnogo puta do sada na svim izborima doživeli fijasko, nemojte da očekujete da će neko od njih da analizira svoje rezultate, svoje postupke, svoj program, da će možda da preuzme krivicu na sebe. Budite sigurni da od toga nema ništa. Svi drugi će da budu krivi. Mi ćemo biti krivi za njihov rezultat, građani Srbije će biti krivi koji ih nisu razumeli, samo oni nikad neće biti krivi. Evo, već odmah posle izbora verovatno će da krenu u neke nove proteste, da se ponovo nekom žale, a neće ni jednog trenutka razmisliti zašto to građani neće da glasaju za njih.

Kao što sam rekao na početku – ne postoji bolji lek za takvo ponašanje od ignorisanja. Nije na nama da ulazimo u takve sukobe sa njima, postoje nadležni organi koji se time bave. Kao što znate, danas je već 15 izgrednika koji su pravili haos ispred Skupštine uhapšeno i nadamo se da će država smoći snage da se izbori sa tim novim talasom fašizma u Srbiji, i to baš sada u danima kada slavimo 75 godina od pobede nad fašizmom.

Ne mogu da se ne osvrnem i na neke komentare, pošto zaista mnogo vređa sve ove ljude ovde i sve ljude u Srbiji kada neko vređa lekare koji su se dva meseca borili za živote građana Srbije, ljude koji su se ceo život školovali i ceo život učili da bi bili dobri lekari, dobri epidemiolozi i onda se pojavi neko blage veze ni o čemu nema da im drži predavanje o tome, da im čak kažu da ni jedan život u Srbiji nisu spasili.

Pošto se često ponavlja to da je polovina umrlih u Evropi umrla u staračkim domovima, a znate zašto je to tako? To je tako zato što oni nisu stigli do bolnice. Nisu stigli do bolnice, jer su im bolnice bile prepune, jer im je pukao zdravstveni sistem, jer su morali da se odreknu tih ljudi, da im kažu – vi ste stari, vas ne možemo da lečimo, moramo da lečimo ove mlađe. To je ono što mi u Srbiji nismo dozvolili i to je ono što ti lekari nisu dozvolili.

Smej se, kretenu jedan.

Meni je žao što, evo, prvi put u ovom mandatu ću da iskoristim tu reč, ali očigledno da nema drugog epiteta da opišete osobu koja je u stanju da danima u ovoj Skupštini vređa, ne jednog lekara, već čitav tim koji je učestvovao u Kriznom štabu, i ne samo u Kriznom štabu. A, mi smo danas posle dva meseca, na samom kraju te epidemije došli do toga da imamo 1% do 2% zaraženih dnevno u odnosu na broj testiranih, tim merama koje smo primeni i tim trudom tih lekara. Ali, mislim da to građani Srbije dobro prepoznaju i da se na kraju kada izbori dođu svi lepo izmerimo.

Tako da, ja želim i u ovom trenutku, pre svega, sve građane Srbije pozovem da na izbore izađu u što većem broju, jer je to smisao demokratije i da na taj način pokažu kakvu budućnost žele, kao što su to radili i uvek do sada, kao što su radili i kada smo mi bili u opoziciji i gubili sijaset izbora, ali nikad nismo na ulici tražili promene. Dočekali smo tu pobedu na izborima, ne na ulici, nego na izborima. Mislim da bi mnogi mogli iz toga da nauče mnogo o demokratiji.

Obzirom da je ovo, verovatno, moguće i moje poslednje obraćanje u ovom sazivu, želim još jednom da se zahvalim svim zdravstvenim radnicima u Srbiji na svemu što su uradili u prethodna dva meseca, posebno onima koji su bili najodgovorniji i preuzeli odgovornost za najteže mere, a posebno i građanima Srbije koji su u neverovatno velikom procentu bili veoma odgovorni i ispoštovali sve te savete da bi sada posle dva meseca mogli da idemo ka nekom mnogo boljem scenariju u odnosu na ono što je izgledalo na početku. Da te mere nismo primenili, verovatno bismo prošli kao neke evropske zemlje koje imaju po tri, četiri, pet, pa i deset hiljada preminulih. Možda je nekome svejedno da li je broj preminulih 200 ili 5.000, ali ja mislim da nijednom građaninu Srbije to nije svejedno.

Oni koji vam kažu da je rizično ići na izbore 21. juna, a nije rizično ići na jesen kada cela Evropa i svi stručnjaci u Evropi prognoziraju i očekuju novi talas Korone, to vam samo govori da je njima bitnije da dobiju još par meseci vremena za sebe, a baš ih briga i za zdravlje građana i šta je ono što stručni ljudi, i u ovoj zemlji i u svetu, nama svaki dan govore.

Još jednom, dakle, hvala svim lekarima, hvala svim građanima. I, još jednom pozivam sve ljude da 21. juna izađu na izbore i da iskažu svoju demokratsku volju. Hvala.

Druga sednica Prvog redovnog zasedanja , 08.05.2020.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 27.

Dakle, ja stvarno ne razumem po kom osnovu ste poslanici dali repliku, jer ni jednog jedinog trenutka nisam pomenuo niko od njih. Možda je gospođa gledala u kuglu, pa je to nešto videla, ja to ne znam.

Zaista, to ne razumem, jer bez ikakvog osnova ste dali repliku. Dali ste dva minuta, a onda će oni da pričaju kako ste vi diktator, kako je ovde tiranija nad njima, kako oni nemaju priliku da se obrate u Narodnoj skupštini, a sa druge strane, kao predsedavajući im povlađujete i dajete im repliku u trenutku kada za to nije bilo apsolutno nikakvog osnova. Kao što rekoh, nikog od njih nisam pomenuo.

Što se tiče Dosta je bilo, ni Dosta je bilo nisam pomenuo nijednom. To više ne postoji, jer bih hteo da obavestim i njih i sve građane – od 16 poslanika Dosta je bilo 13 je pobeglo od njih. Zašto su to uradili? Verovatno to oni znaju, ali to najbolje govori o njima. To šta smo mi radili, o tome neće da govore ovo troje poslanike koji su ostali, kao neki otpadak od te bivše stranke, nego će reći građani na izborima 21. juna. Ne tražim da se Skupština izjasni.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 05.12.2019.

Zahvaljujem predsedavajući.

Danas imam dva pitanja. Prvo pitanje postavljam Ministarstvu odbrane i pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa slučajem „Topčider“, odnosno slučajem ubistva dvojice gardista Dražana Milovanovića i Dragana Jakovljevića koje se dogodilo 5. oktobra 2014. godine?

Kao što se zna, gardisti su ubijeni dok su bili na straži u blizini podzemnog skloništa, vojnog podzemnog skloništa „Karaš“. Vojna istraga koja je tada sprovedene sprovedena je sa mnogo sumnjivih propusta, za koje se veruje da nisu bili slučajni. Prvo je rečeno da jedan vojnik ubio drugog, a nakon toga izvršio samoubistvo, da bi mesec dana kasnije saopšteno potpuno obrnuto, čime je nanet i dodatan bol porodici i prijateljima ubijenih gardista.

Međutim, analizom prvo nezavisne komisije, a nakon toga i FBA i super veštačenjem u SAD nepobitno je dokazano da nijedan od gardista nije izvršio samoubistvo, odnosno da je gardiste ubila treća osoba, a uništavanje dokaza i propusti u istrazi su bili toliko veliki da i danas 15 godina nakon toga ovaj slučaj je još uvek u predkrivičnom postupku. Nikada nije istraženo i nikada nije vođena operativna istraga o tome šta su eventualno mogli gardisti da vide, odnosno čega su mogli da budu svedoci na tom mestu.

Nedavno su se u javnosti pojavile informacije da su parafinske rukavice ubijenih gardista podmetnute, a one su bile jedini dokaz za tu prvobitnu vojnu istragu. Pojavile su se i određene informacije da se u tom tajnom objektu nalazila i veća količina skrivenih narkotika.

Ostalo je i nejasno kako je Vuk Jeremić, savetnik tadašnjeg predsednika Srbije, prvi saznao za ubistvo gardista pre svih u lancu komandovanja, a opšte je poznato da je Vuk Jeremić osoba koja ima stalnu potrebu da dokazuje javnosti da on uvek prvi sve saznaje, da on poseduje informacije o različitim tajnim stvarima, da on predviđa budućnosti, on zna o čemu razgovaraju dve osobe u četiri oka. I kada je tako pametan i sve zna, pitam se zašto nam ne kaže ko je ubio Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića jer sam uveren da pravu istinu u ovom slučaju zna svega nekoliko ljudi u ovoj zemlji, a to su ljudi koji su i činili tadašnji državni vojni vrh? Zašto oni tu istinu čuvaju samo za sebe, to samo oni znaju, ali treba da budu sigurni da se svaka tajna sazna pre ili kasnije.

Ono što je porazno jeste činjenica da je država Srbija u to vreme bila država u kojoj roditelj pošalje zdravo dete na odsluženje vojnog roka, a država mu dete vrati u kovčegu, pa to još ne bude dovoljno, nego im kažu da im je dete ubica.

Drugo pitanje, nažalost slično prvo, a njega ću postaviti Ministarstvu pravde i Komisiji za istraživanje ubistva novinara, a pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa istragom o ubistvu Milana Pantića, novinara „Novosti“ koji je ubijen mučki 11. juna 2001. godine na ulazu zgradu u kojoj je živeo. O ovom ubistvu se relativno malo pričalo u to vreme u odnosu na neke druge slučajeve. Milan Pantić je imao tu nesreću da bude ubijen u vreme kada je u Srbiju stigla tzv. demokratija, kada je na vlasti bila samozvana elita kojoj nije baš išlo u prilog da se priča o činjenici da je Srbija u to vreme bila jedina zemlja u kojoj je ubijen novinar Ono što je još poraznije, 11 godina nakon toga nije bilo baš nikakvih pomaka u istrazi, što govori o tome koliko je državi u to vreme stalo da se istina o slučaju sazna. Tek posle promene vlasti 2012. godine i kasnije aktivnošću Komisije za istraživanje ubistva novinara, došlo je do ozbiljnih pomaka u istrazi, odnosno utvrđen je motiv ubistva. Dakle, Milan Pantić je ubijen jer je istraživao pljačkaške privatizacije. U prvih šest meseci 2001. godine, objavio je preko 20 tekstova u kojima je veoma precizno i koncizno govorio o različitim mahinacijama koje su činili pojedinci, koji očigledno nisu bili spremni da mu to dozvole i dalje.

Taj zločin bez kazne poslao je poruku i ostalim novinarima, istraživačima, da nije baš pametno baviti se tim temama, a epilog su brojne pljačkaške privatizacije kojima smo bili svedoci 2000-tim godinama i kojima se čak bavila i EU.

Današnja opozicija i već pomenuta samozvana elita jako često voli da govori o slobodi medija, o ugroženosti novinara o različitim pritiscima na novinara i često ćete čuti da pominju različita imena, ali ih nikada nećete ćuti da spomenu ime Milana Pantića, da li se radi o savesti ili su samo izračunali da im to nije politički veoma pogodno, to oni znaju.

Ja mogu samo da zamislim šta bi se desilo da se ovakvi zločini danas dešavaju u Srbiji, šta bi radili oni koji crtaju mete na čelu predsednika Srbije Aleksandra Vučića i koji na naslovnim stranama su uperili snajper u njega. Mislim da je baš zbog toga jako važno da država Srbija uradi sve što je u njenoj moći da se sazna istina o ovim zločinima, a oni koji su u to vreme vršili vlast u Srbiji i koji nisu bili sposobni da spreče ova ubistva, da razreše ubistva, da spreče državu da zataška ove slučajeve. Nema potrebe ni danas da nam drže predavanja o bilo čemu, da otkrivaju navodne tajne informacije, jer koliko je njima bilo stalo do istine u to vreme, najbolji svedoci su i najviše su na svojoj koži osetili članovi porodice i Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića i Milana Pantića, na žalost. Hvala.

Petnaesto vanredno zasedanje , 23.07.2019.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Postavljam pitanje Ministarstvu kulture i informisanja, Ministarstvu pravde, REM-u, UNS-u i NUNS-u, a moje pitanje se odnosi na do sada nezapamćen pokušaj gušenja slobode medija i slobode izražavanja od strane Dragana Đilasa, koji je posle sijaset tužbi koje je podnosio protiv svojih kolega i protiv medija došao na jednu ideju, potpuno neverovatnu, a to je da od suda traži da njegovim političkim protivnicima zabrani da pominju njegovo ime u negativnom kontekstu.

Dakle, niko nikada nije pomislio u ovoj zemlji da od suda traži da se zabrani pominjanje njegovog imena i da se vraća delikt mišljenja. Kao neko ko je i sam tužen od strane Dragana Đilasa, ja mogu slikovito da vam objasnim kako izgleda jedno suđenje sa Draganom Đilasom.

On se pojavi na sudu i kaže kako je on protiv teških reči u politici i kako političari treba da se uvažavaju, kako ne treba da vređaju jedni druge, da se nazivaju lopovima ako to nije pravosnažno osuđeno. Dakle, da ga ne poznajete, pomislili bi kako jedan divan čovek.

Onda obavezno pominje decu, kako njegova deca plaču, kako ne mogu da izađu na ulicu, kako mu je teško i da se zatvori u jednu prostoriju i plače danima. Prosto, suzu da pustite koliko je to jedna tužna priča, a onda, kada se suđenje završi, onda se Drljagan Đilas zagrli sa svojim pajtosima, Jeremićem, Obradovićem, Veselinovićem, Sergejom Trifunovićem, svim onim ljudima koji već mesecima danonoćno vređaju sve ljude u Srbiji koji ne misle kao oni, koji predsednika Srbije nazivaju kriminalcem, lopovom, napadaju njegovu porodicu, njegovu majku, oca, sina, brata. Dakle, ono što je zajedničko svim tim ljudima jeste da je njihov politički vođa Dragan Đilas i da je on ideolog jedne takve medijske kampanje, čovek koji koristi druge ljude za najprljavije poslove, a onda sebe pred sudom predstavlja kao neko nevinašce, nekog finog čoveka koji mrava ne bi zgazio.

Možete li samo da pomislite na trenutak obrnutu situaciju, da je predsednik Srbije za svaku uvredu i laž koju je pretrpeo, da je tužio nekoga iz opozicije i da je od suda tražio da se njegovo ime ne pominje i da niko ne sme da pomene njegovo ime u negativnom kontekstu. Možete samo da zamislite kakva bi onda histerija nastala? Pa, mi bi bili najveći diktatori, najveći fašisti. Vešali bi nas ovde na Terazijama kada bi samo neko pomislio da na takav način guši medijske slobode.

Kada Dragan Đilas to radi, kada Dragan Đilas preti medijima da će da im oduzima nacionalne frekvencije, onda niko nema nikakav problem sa tim.

O tome kako Dragan Đilas razume medije i kako posmatra demokratiju, još 2011. godine govorila je Verica Barać, tadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. Ja ću citirati samo jedan deo njenog izveštaja, da bi shvatili kako Dragan Đilas razume medije i demokratiju u Srbiji.

„Nekako se u Srbiji podudarilo da su najmoćniji u medijskoj sferi ujedno i najbliži državnom vrhu. Dva vrlo bliska čoveka predsedniku Srbije, Šaper i Đilas, preko svojih medijskih firmi su uspostavili potpunu kontrolu medijskog prostora“.

Ona je dodala da gradonačelnik Beograda i potpredsednik DS Dragan Đilas ima dve firme za medije preko kojih idu kanali za novac i kupovinu reklama i druge uticaje na medije. Kada smo probali da o tome razgovaramo, završilo se ignorisanjem i kao kakve to veze ima? Nema kod nas ništa veze, rekla je Verica Barać i dodala da sa tako kontrolisanim i zarobljenim medijima nema ni govora o efikasnoj borbi protiv korupcije, jer mediji javljaju samo ono što vlast želi da čuje.

Dakle, iz ovih izveštaja najbolje možete videti kakve su bile medijske slobode u Srbiji 2010/2011. godine kada je Dragan Đilas upravljao medijima u Srbiji.

Dakle, ja postavljam pitanje svim institucijama koje sam pomenuo na početku, šta ćete konkretno uraditi da bi zaštitili slobodu izražavanja i slobodu medija u Srbiji? Šta ćete konkretno uraditi da bi stali na put pritiscima i ucenama koje trpe različiti mediji i pojedinci od strane Dragana Đilasa, koji je postao toliko bogat i osion da je izgubio svaki kontakt sa realnošću i očigledno smatra da je njemu sve dozvoljeno.

Ono što ja mogu da kažem u svoje ime i u ime svojih kolega, ne postoji ni jedna tužba, ni jedan pritisak koji će nas sprečiti da govorimo o tome, o svim nedelima Dragana Đilasa i koji će na s sprečiti da govorimo o tome kako je on preko leđa građana Srbije postao jedan od najbogatijih ljudi u ovoj zemlji.

Kada čujete Dragana Đilasa kako on kaže kako je on mnogo pošten, kako nikada ništa protiv njega nije dokazano, pa, to otprilike, funkcioniše ovako, za sve prljave poslove koje je radio uvek je za te poslove koristio neke druge ljude. Onda npr. na mahinacijama prilikom rekonstrukcije Bulevara Kralja Aleksandra nije uhapšen Dragan Đilas, nije on nosio nanogicu i ne sudi se danas njemu, nego se sudi Aleksandru Bjeliću, tadašnjem gradskom menadžeru, koji je radio prljave poslove za Dragana Đilasa, a svi dobro znamo da niko ko je tada bio činovnik u Gradu Beogradu ništa nije mogao da uradi bez znanja i odobrenja Dragana Đilasa. Tako je on ispao pošten, a bedu na vrat je naneo drugim ljudima.

Imovinska karta

(Beograd, 01.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 96000.00 RSD 03.06.2016 -