MARKO PAREZANOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen 1986. godine. Živi u Čačku.

Diplomirao na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku kao profesor tehnike i informatike.

Jedan je od osnivača Srpske napredne stranke. Bio je poverenik SNSa u Čačku.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Mandat mu je potvrđen i nakon redovnih parlamentarnih izbora održanih 21. juna 2020. god. Izabran je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 31.07.2020, 11:21

Osnovne informacije

Statistika

  • 9
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Osmo vanredno zasedanje , 13.07.2021.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Poštovana ministarka sa saradnicima, poštovane kolege, poštovani građani Republike Srbije, pred nama su izmene i dopune dva zakona, Zakon o zaštiti prirode koji je u skupštinsku proceduru došao na predlog Ministarstava za zaštitu životne sredine, kao i izmene i dopune Zakona o vodama, koji je došao na predlog Ministarstva poljoprivrede, šumarstava i vodoprivrede. Ja ću nešto više pažnje posvetiti izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, obzirom da je tema zaštite životne sredine jedan od najzastupljenijih tema u našoj javnosti, ali i ujedno jedna od najčešće zloupotrebljavanih tema.

Kada govorimo o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, ono što je za građane najvažnije, najjednostavnije rečeno, nakon usvajanja Zakona o obnovljivim izvorima energije, jer pre nekoliko meseci i sada sa ovim izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, mi možemo na jedan jasan i nedvosmislen način da kažemo da u zaštićenim područjima nema više gradnji mini hidroelektrana. Dakle, na prostoru od 678 hiljada 623 hektara, odnosno 7,68% teritorije Republike Srbije, a to je prostor koji trenutno čine zaštićena područja, one će svakako u budućnosti biti još veći, dakle, na tom prostoru nema gradnji mini hidroelektrana bilo kog tipa, bilo koje snage, a postupci koji su i toku biće po službenoj dužnosti obustavljeni.

Na ovaj način prvi put posle 2009. godine kada je doneta Uredba o mini hidroelektranama, i kada niko nije ni razmišljao o zaštićenim područjima, možemo da kažemo da stavljamo tačku na ovu temu i da i ako je do sada bilo možda nekih pravnih nejasnoća ili ne adekvatnih pravno-materijalnih rešenja, da to više neće biti slučaj.

Ono što je osnovna novina, ovog zakona, to je već pomenuto načelo predostrožnosti, koje se odnosi na slučajeve kada nemamo dovoljno naučnih dokaza, naučnih podataka. To više neće biti prepreka za sprečavanje, ugrožavanje prirode.

Ovim izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode se usaglašava sa već pomenutim Zakonom o obnovljivim izvorima energije. Dakle, radi se o dva različita zakona koji dolaze iz dva različita resora, a koji su potpuno u koleraciji. Ovde se vidi da se radi o planskom delovanju, što je jako važno, jer tema zaštite životne sredine se ne odnosi samo na resorno ministarstvo, već se, što direktno, što indirektno prelama i na sve druge resore i na kompletno čitavo društvo.

Primera radi, kada smo usvajali energetske zakone, poseban akcenata je stavljen na tzv. energetsku efikasnost. Obzirom da znamo da u našoj zemlji imamo problem već decenijama sa gubicima energije, a svako rasipanje energije za posledicu ima dodatno trošenje energenata koji vrlo često nisu ekološki prihvatljivi ili imaju za posledicu povećanju proizvodnju električne energije, što ponovo podiže sagorevanje fosilnog goriva i sve to ima, kao što znamo, negativan efekata na kvalitet vazduha. Ovde najbolje vidimo koliko je sve u oblasti zaštite životne sredine međusobno povezano i koliko je važno da postoji sinhronizacija između svih resora u Vladi i svih institucija u našoj državi.

Dakle, mi moramo da vodimo računa o zaštiti životne sredine, ali moramo da vodimo računa i o nečemu što je nedavno pominjao predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, a to je, energetska bezbednost naše zemlje.

Drugim rečima, mi moramo da proizvodimo električnu energiju, ne samo zbog toga što bi oslanjanje na uvoz električne energije bilo veoma skupo, što je svakako značajan faktor, već i zbog toga što država koja zavisi od uvoza električne energije ne može sebe da nazove nezavisnom državom. Takva država uvek može na sijaset načina biti uslovljavana, ucenjivana, teže se može boriti za svoje interese.

Dobro znamo da i samo par dana bez električne energije ili sa problemom u distribuciji električne energije može izazvati katastrofalne posledice na privredu zemlje. Ovo sve kažem zbog sve češćih medijskih kampanja, veoma zlonamernih medijskih kampanja, koje ne posmatraju ovu temu na racionalan način, pa tako i na primeru, malih hidroelektrana, imate čitava udruženja koja su finansirana iz Evropske unije, a koja se protive izgradnji malih hidroelektrana u Srbiji, iako znamo da u Evropskoj uniji imamo 24.000 malih hidroelektrana, jer je valjda poenta da što manje struje proizvodimo iz obnovljivih izvora energije, a da onda tu struju kupujemo po znatno nepovoljnijim i skupljim uslovima od Evropske unije ili nekog drugog.

Isto tako imamo negativnu kampanju kada su u pitanju vetroparkovi koji, eto ugrožavaju ptice, pa negativnu kampanju protiv termoelektrana i sagorevanja fosilnih goriva, i onda u nekom trenutku se postavi pitanje – kako ćemo mi uopšte da proizvodimo električnu energiju?

Potrebe za proizvodnjom električne energije su sve veće. Mi praktično na nivou od nekoliko godina imamo i do 30% povećane potrebe za električnom energijom i gasom, i to su velike promene, na koje naša zemlja mora da nađe adekvatan odgovor.

Jedna od veoma važnih stvari je i današnja poseta predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, Kladovu i najava rekonstrukcije puteva, ali i ne samo to, već i ulaganje u hidroelektranu „Đerdap“ koja u narednih 10 godina trebala da proizvede dodatnih 50 megavata struje, što je veoma važno za našu zemlju, ako uzmemo u obzir sa kakvim izazovima se suočavamo.

Iz svega toga, ono što je jako važno jeste naći taj balans između zaštite životne sredine, a sa druge strane, očuvanje energetske bezbednosti zemlje i privrednog razvoja koji je poslednjih godina na zavidnom nivou.

Mislim da upravo ove izmene i dopune zakona, su primer kako taj balans funkcioniše, jer u našoj zemlji baš kao i u Evropskoj uniji gradnja malih hidroelektrana je dozvoljena u skladu sa postojećom zakonskom regulativom, ali nije dozvoljena u zaštićenim područjima, jer je procena da to nije interes Srbije, odnosno da potencijalna šteta može biti veća nego korist.

Kao što sam već rekao, ovo je tama koja izaziva jako puno pažnje u javnosti i što je dobro, jer je potrebno podizati svest o značaju zaštite životne sredine, ali istovremeno, ume da bude i veoma negativno, zato što jedan broj političkih aktera, različitih političko ekoloških udruženja i ovu temu je prepoznala, kao mogućnost za sticanje određenih političkih poena, prepoznavanje na javnoj sceni u Srbiji i kao priliku da se predstave kao zaštitnici prirode, kao da imaju tapiju na zaštitu životne sredine, i kako oni mnogo više brinu o životnoj sredini nego mi, ali ono što ja mislim da jeste važnoc da sve ono što mi govorimo i pričamo, ali su mnogo važnija dela i ono što radimo i ono što ostaje iza našeg rada.

I ako, neko misli da npr. to što je recimo, grad Čačak zajedno sa Ministarstvom i sa Vladom Srbije, skoro dva miliona evra uložio u rekultivaciju deponije koja se prostirala na osam hektara i koje je nekada bila prepuna smeća, a danas je prava zelena oaza, i ako neko misli da to što je Ministarstvo veoma brzo za nekoliko meseci rešilo višedecenijski problem građana Prijepolja, u vezi sa deponijom Stanjevina, ako mislite da je to nešto što je uobičajeno, nešto što se uvek dešavalo, moram da kažem da nije. Da se nije dešavalo nikada da imamo tako velike investicije, kao što nikada nismo mogli ni da razmišljamo o fabrikama za prečišćavanje otpadnih voda, i da konačno prestanemo da fekalije ispuštamo u reke bez prečišćavanja, nikada naša država nije bila u mogućnosti da uopšte razmišlja o tome da stotine milione evra uloži u ovu oblast, jer to je nešto što će već za nekoliko meseci polako početi da postaje realnost, već bi se to dogodilo da nije bilo krize izazvane virusom Korona, ali eto možemo da kažemo da će država već za nekoliko meseci krenuti u velike projekte i širom Srbije, koji se tiču prečišćavanja otpadnih voda. To je ono što pravi razliku.

Mi praktično imamo jedan non sens, danas u Srbiji, a to je da danas u Srbiji sa jedne strane imamo nikad veće investicije, ozbiljne investicije u zaštiti životne sredine, a da sa druge strane, negativna medijska kampanja na ovu temu, je nikad veća.

Primera radi, svi znate kakvu smo medijsku kampanju imali npr. kvaliteta vazduha, obzirom da se ozbiljan monitoring u našoj zemlji vrši poslednjih nekoliko godina, mi ne možemo na precizan način da uporedimo kvalitet vazduha danas i pre 15 godina.

Obzirom da to naši politički protivnici znaju, oni su ovako požurili da kažu da je situacija u Srbiji sa vazduhom, nikad gora, da udišemo nikad lošiji vazduh, i da je za sve to kriva SNS.

Međutim, ako realno pogledamo način na koje javni objekti u Srbiji koriste energente za grejanje, mi možemo videti da imamo drastično manje kotlarnica koje koriste ekološki neprihvatljive energente, na primer grad Čačak iz kojeg ja dolazim, mi imamo još samo jedan i to je javni objekat, Mašinsko saobraćajna škola, koja koristi kotlarnicu na mazut, svi drugi javni objekti su uveliko prešli na prirodni gas i koriste ekološki daleko prihvatljivije energente.

Takođe znamo kada su u pitanju privatni korisnici, znamo da pre 10,15 godina, retko ko je koristio prirodni gas, i onda se postavlja pitanje kako je to moguće da je danas kvalitet vazduha u Srbiji lošiji, nego pre 15 godina?

Ako je to tako, hajte da vratimo sve te mazutne kotlarnice, na ugalj i lož ulje, ako je to tada bilo idealno kvalitetno, a danas, kako neko želi da predstavi nije dobro. Vaše Ministarstvo je na početku ove godine raspisalo između ostalog i konkurse za zamenu kotlarnica koje koriste ekološki neprihvatljive energente, što je svakako jako dobro i nadam se da ćete nastaviti sa tom praksom i u narednom periodu.

Ono što može da bude potencijalni problem, jeste što sam primetio da pre svega u manjim sredinama, lokalne samouprave imaju problem sa projektno tehničkom dokumentacijom, zbog čega ne mogu da konkurišu na konkursima.

Apelujem na sve da iskoriste narednih 6 do 7 meseci, da te nedostatke otklone ili ako imaju problem, da se obrate i nadležnom Ministarstvu, i da im i vi pružite i stručnu pomoć, kako bi naredni konkurs u januaru, februaru dočekali mnogo spremniji.

Takođe, želim da pohvalim i konkurse koji su se ticali pošumljavanja, jer znamo koliko je to važno za našu državu i za emisiju CO 2.

Međutim, tu bih želeo da istaknem još neki problem sa kojim moramo da se suočimo, a to je činjenica da intenzitet štete, od strane čoveka prema šumama, se na žalost povećava, pa smo tako imali situaciju da u 2019. godini, preko 27 hiljada kubnih metara, bespravno posečeno iz državnih šuma, u najvećoj meri u istočnoj i južnoj Srbiji, kada tome pridodamo šumske požare koji najčešće postaju kao posledica nesavesnog odnosa čoveka.

Imali smo 3.397 kubnih metara šume koje je izgorela u 2019. godini, a to je pet puta više, nego u 2018. godini. Ovo su stvari na koje moramo da obratimo pažnju u budućnosti.

Generalno moramo mnogo više da radimo na nečemu što se zove odnos pojedinca prema zaštiti životne sredine, jer nekako mi smo svi deklarativno za to da se ponašamo ekološki i savesno, ali sa druge strane svi previše očekuju od države, da reši sve probleme, a da to nekako posmatraju sa strane, bez da budu svesni da je ovo oblast u koju svaki pojedinac mora da da svoj doprinos. Tu će nam biti potrebno mnogo više energije i na edukaciji pre svega mladih, ali i na mnogo represivnijem kažnjavanju onih koji svesno urušavaju životnu sredinu, jer sve to što radimo i deponije koje saniramo i ulažemo veliki novac, sve to pada u vodu, kada pogledamo u kakvom stanju nam se nalaze izletišta i reke i koliko posle svakog većeg skupa, ostavimo velike količine smeća na prostoru na kome to ne bi trebalo da radimo.

Još jedna tema koju želim da prokomentarišem, a koja je veoma prisutna u prethodnih meseci u javnost i tiče se potencijalne eksploatacije litijuma. Svi znate da je ovo tema koja je izazvala mnogo pažnje u javnosti. Neću sada da govorim i da vas podsećam da je „Rio Tinto“ u Srbiju došao još pre 17 godina i da je još 2004. godine ustanovljena ruda Jadarit, ali želim da primetim da pojedini politički pokreti se zalažu za obustavljanje svih geoloških istraživanja u Srbiji.

Zaista mi je to bilo potpuno neverovatno, obzirom da znamo da je geologija jedna od najstarijih nauka, da su ljudi još u doba neolita sprovodili geološka istraživanja u vreme kada su nastala prva naselja, kada su dolazili do prvih saznanja o mineralnim sirovinama i o načinu na koji se oni koriste, kada su nastali prvi podzemni rudnici u Južnoj Engleskoj i u Belgiji, pre više od 5.000 godina, mi danas u XXI veku, u 2021. godini, imamo političke pokrete koji se zalažu da se obustave sva geološka ispitivanja u našoj zemlji.

Iako niko od nas nije ovde nikada nije rekao da po svaku cenu se zalažemo za eksploataciju te rude i proizvodnju litijumskih baterija, već smo rekli - hajde da vidimo tu studiju, da vidimo koje su prednosti i mane svega toga, pa da na osnovu toga donesemo određen zaključak i vidimo da li je to dobro za našu državu.

Ako postoji šansa da u našoj zemlji imao fabriku za proizvodnju tih baterija i ako postoji promil šanse da imamo fabriku za proizvodnju električnih automobila, zašto bi to odbacili blanko i ko je to u svetu, bilo kad bilo koje prirodno bogatstvo odbacio, a da nije ni razmotrio da li je to dobro za te zemlje.

Imamo mnoge zemlje koje su bile veoma bogate naftom, i ako znamo da eksploatacija nafte takođe štetna po ekologiju i zaštitu životne sredine, nijedna zemlja na svetu toga se nije odrekla, već su naprotiv, sve postale veoma bogate.

Koliko je sve to što se dešava na ovu temu licemerno, ja sada hoću da vam pokažem samo kroz jedan citat, dakle, citiraću jednu izjavu Dragana Đilasa iz 2017. godine, na temu eksploatacije rude Jadarit. On kaže ovako: „Hajde da pričamo o koncesiji na te rudnike, ali da fabrika baterija bude kod nas zato što su one u svim mobilnim telefonima i električnim automobilima. Zar to nije šansa za Srbiju? To će da zaposli 1.000 i 1.000 ljudi i napravi brend od naše zemlje. Zamislite da u svakom mobilnom telefonu ili automobilu gde imate deo na kome piše „made in Serbia.“, sa puno zanosa govori je tada Dragan Đilas.

Sada ja postavljam pitanje šta se tu desilo za ovih par godina i kako je nešto što je bilo velika šansa za Srbiju sada odjednom postaje katastrofa za Srbiju, da li se tu radi ne samo o licemerju, već u jednoj mnogo opasnijoj stvari, a to je da sve ono što je potencijalno dobro za Srbiju, opozicija u našoj zemlji doživljava kao veoma loše za sebe, jer im se tako smanjuje šansa da se vrate na vlast i da svaki put kada bilo šta dobro se dogodi, bilo da otvorimo neku školu, bolnicu, autoput, da imao čitavu histeriju na opozicionim medijima koji pokušavaju da omalovaže baš sve ono dobro što se dešava u našoj zemlji. Bojim se da upravo ova tema zaštita životne sredine veoma podlo tle za širenje takve kampanje i za borbu protiv privrednog rasta naše zemlje.

Želim ovom prilikom da pohvalim sve ono što je ministarstvo radilo u prethodnih godinu dana. Vi ste drugi ili treći put ovde kod nas u Skupštini, branite određene zakonska rešenja. Imali ste puno aktivnosti, puno toga urađeno na terenu za svega nekoliko meseci i pozivam vas da nastavite sa takvim radom.

Kao što sam rekao malopre, šta god mi ovde pričali, ono jedino na kraju što se meri i što je merljivo jesu dela i rezultati i to je ono što građani Republike Srbije na kraju uvek znaju da prepoznaju, znaju da razlikuju rezultate od praznih priča.

Zaključio bih sa tim da mi moramo da vodimo računa o zaštiti životne sredine, ali isto tako moramo da vodimo računa i o privrednom rastu naše zemlje, jer ako ne budemo imali privredni rast nećemo imati novca ni za sanaciju deponija, ni za transfer stanice, ni za fabrike za prečišćavanje otpadnih voda, ni za kvalitetni vazduh.

Dakle, da bi sve to mogli da radimo, a radi se o ogromnim investicijama koje se mere, stotinama miliona evra, može čak i milijardama evra u oblasti životne sredine, moramo našu ekonomiju da nastavimo da podižemo.

To su sve razlozi zbog kojih će poslanička grupa Aleksandar Vučić – Za našu decu u danu za glasanje podržati ovo zakonsko rešenje.

Zahvaljujem.

Osmo vanredno zasedanje , 13.07.2021.

Zahvaljujem. Biću kratak.

Moja uvažena koleginica Dačić je malopre pomenula investicije u zaštićenom području Ovčar Banje u kojoj je uključeno Ministarstvo za zaštitu životne sredine.

Danas sam već pomenuo jednu veoma značajnu investiciju za grad Čačak koja se tiče sanacije i rekultivacije nesanitarne deponije „Prelići“ i u tom smislu želim da vas obavestim da će u narednih nekoliko dana biti potpisan ugovor sa izvođačem za treću fazu sanacije ove deponije. Radi se o investiciji od 70.000.000 dinara koje je vaše Ministarstvo dalo gradu Čačku i želimo i ovom prilikom da vam se zahvalim za svu podršku koju nam pružate.

Mislim da smo imali veoma konstruktivnu raspravu danas i da i ako je interes države Srbije da povećava udeo proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora energije da postoji opšta saglasnost da kada su u pitanju male hidroelektrane da njima nije mesto u zaštićenim područjima i da sada konačno imamo jedan kvalitetan pravni okvir koji na sveobuhvatan način obuhvata ovu oblast i da više nemamo te rupe u zakonu koje bi dozvoljavale da se na bilo koji način u zaštićenim područjima životna sredina ugrožava.

Dakle, još jednom pozivam sve svoje kolege da sutra u danu za glasanje podržimo ove izmene i dopune zakona.

Hvala.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2021.

Zahvaljujem.

Poštovana ministarka, poštovane kolege.

Sećanje na žrtve genocida je od suštinske važnosti, posebno ako uzmemo u obzir da je srpski narod koji je platio izuzetno veliku cenu za slobodu u 20. veku, jako dugo, jako malo govorio o srpskim žrtvama, iz nekih verovatno nadnacionalnih ili političkih razloga, a verovatno i zbog toga što u to vreme nije bilo previše popularno govoriti o srpskim žrtvama.

I nema nikakve dileme da nas je kao narod to puno koštalo i krajem 20. veka devedesetih godina, a ništa se nije promenilo i u modernoj istoriji s početka novog veka. Nastavilo se sa ćutanjem do te mere da čak je bilo nepopularno izgovoriti reč "nato zločin" nego su mnogi koristili reč "intervencija", ne bi li se neko slučajno na njih naljutio, pa čak išli i do toga da se bivši predsednik Srbije, izvinjavao za sve i svašta po Hrvatskoj, i to u vreme kada su zlotvori iz Jasenovca, Nada i Dinko Šakić bili još uvek u životu, i ne samo što su bili u životu, već su uživali mnoge privilegije od strane države Hrvatske i apsolutno nikome nije palo na pamet da postavi pitanje - a šta vi to radite? Da li vi to iznova, ponovo ubijate jasenovačke žrtve?

Sve je to počelo drastično da se menja poslednjih pet šest godina, prvo sa načinom na koji je država Srbija obeležavala godišnjice i NATO bombardovanja i godišnjice Oluje, a posebno nakon filma "Dara iz Jasenovca", koji je probudio neke davno uspavane duhove prošlosti i otkrio neke tajne, za koje su neki mislili da su zauvek zakopane u jasenovačkim jamama, i koji je pre svega, rekao bih, iz temelja srušio matricu i stereotip da je Srbija u svemu najgora i najnazadnija, a da srpski narod ima oreol dežurnog krivca, za sve što se desilo u regionu poslednjih decenija.

I ne treba puno da nas čudi ta reakcija u regionu, iako taj film svakako nije usmeren protiv države Hrvatske već isključivo protiv ustaša. Međutim, iz svih ovih razloga koji sam pomenuo bilo je za očekivati da takva reakcija postoji.

Ono što možda i nije toliko logično i što ne bi trebalo da bude logično jeste, što ta vrsta propagande ima jednu ozbiljnu podršku i među delom domaćih srpskih medija, a nažalost i u delu opozicionih političara.

Podsetiću vas da u danima kada kosovski Albanci najavljuju tužbe za genocid protiv Srbije, a zvanična Hrvatska obećava pomoć u tome, podsetio bih vas da smo ovde imali narodne poslanike koji su u ovom parlamentu se takođe zalagali da se srpski narod obeleži kao genocidan narod, tvrdeći decidno da su počinjeni genocidi, odnosno da je počinjen genocid u Srebrenici i to kako su rekli u ime države Srbije.

Takođe ću vas podsetiti da brojni političari opozicionih iz Srbije često daju izjave za hrvatske medije i govore o tome kako se nadaju da će uz pomoć Evrope ili ne znam koga, da sruše Aleksandra Vučića sa vlasti, o tome kako je država Srbija diktatorska država i sve ono najgore što im padne na pamet.

Ja se zaista nekada zapitam, ne mogu da napravim razliku između izjava pojedinih opozicionara u Srbiji sa onim izjavama, koje dolaze iz Zagreba, Sarajeva, Prištine, pa ponekad i iz Podgorice, jer one imaju potpuno istu percepciju države Srbije kao najgore, najnazadnije i države koja je kriva za sve loše što se dogodilo i, to je ona percepcija koja govori da što je državi gore to je njima bolje i oni zapravo nisu opozicija SNS niti Aleksandru Vučiću, već isključivo opozicija državi Srbiji.

I ja sam iskreno zbog toga veoma ponosan zbog načina na koji država Srbija u prethodnih pet godina, poslednjih pet godina se odnosi prema srpskim žrtvama sa količinom dostojanstva sa kojom se o tim temama, teškim temama govori, pri tom apsolutno ne vređajući bilo koga i ne osporavajući i tuđe žrtve, i gledajući u budućnost boreći se pre svega za mir a ne za ratove koji ih je bilo mnogo na ovim prostorima.

Bilo je dosta komentara malopre koji su se ticali percepcije jugoslovenske ideje i načina na koji je ona nastala i jedan komentar koji je meni zasmetao i moram da prokomentarišem, dakle on je glasio, da je na kraju Prvog i na kraju Drugog svetskog rata, načinjena ista greška sa jugoslovenskom idejom, ja ne mogu sa tim da se složim iz tog razloga što nakon Prvog svetskog rata, ovde je postojala iluzija o zajedničkoj državi, iluzija o Jugoslaviji, i ona nije nastala u tom trenutku kao što je kolega Rajić rekao, nastala je još u 19. veku.

Najveći deo intelektualne elite u to vreme je bio za tu ideju, postojali su i mnoge druge objektivne okolnosti koje su na to uticale. Međutim, nakon svega što se dogodilo u Kraljevini Jugoslaviji nakon ubistva kralja, nakon svega što se dešavalo u Drugom svetskom ratu, nakon Jasenovca, stvaranja nezavisne države Hrvatske, ta iluzija je morala da nestane.

Moguće je i da napravite grešku jednom, ako je napravite drugi put to više nije bila greška. I kada posmatramo karakter Kraljevine Jugoslavije, ona jeste bila, ona jeste štitila srpski interes, i srpski narod je bio dominantan u njoj, posebno se vodilo računa o zaslugama iz Prvog svetskog rata i ko se borio na pravoj strani, a ko ne.

I upravo sve to je bio razlog zašto su ustaše toliko mrzele tu državu i zašto su na kraju izvršili atentat, i zašto je kralj, postao prva žrtva fašizma, a ništa od toga se nije dešavalo u drugoj Komunističkoj Jugoslaviji i, upravo zato što im ona kao takva nije smetala, jer je štitila njihove interese, a pod tepih gurala sve ono što se srpskom narodu dogodilo pre svega za vreme Drugog svetskog rata.

I zbog toga sam posebno poseban što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokrenuo inicijativu da Grad Beograd ponovo dobije spomenik Kralju Aleksandru Karađorđeviću, spomenik koji je 1946. godine uništen i ne zbog toga što je on sad bio savršen ili bezgrešan ili ništa od toga nije bio, već zbog toga što država Srbija danas se trudi da mnogo realnije gleda na svoju istoriju, da ne pokušava da iz današnjeg ugla i sa današnjim saznanjima, govorim o nečemu što je bilo pre više od 100 godina, a i na kraju krajeva zbog toga što je Kralj Aleksandar još kao regen bio vrhovni zapovednik Prve armije koja je u balkanskim ratovima oslobodila Srbiju, posle 500 godina vratila Kosovo, što je delio hleb sa svojim vojnicima tokom Prvog svetskog rata, i na kraju rata se vratio sa 45 kilograma teško bolestan.

I makar zbog toga i tog doprinosa koji ima kao oslobodilac, drago mi je što će Beograd dobiti taj spomenik, istovremeno mi je kao što rekoh jako drago što država Srbija mnogo drugačije se odnosi prema svojoj prošlosti, posebno prema svojim žrtvama što je od suštinske važnost, jer ako taj princip ne promenimo, i ako buduće generacije ne budu znale sve o onome što se u prošlosti izdešavalo, uvek postoji velika verovatnoća da će nam se takve stvari ponovo događati.

Zahvaljujem.

Drugo vanredno zasedanje , 11.02.2021.

Danas ću postaviti dva pitanja.

Prvo pitanje se odnosi na Ministarstvo finansija, a tiče se informacije koje smo mogli čuti u medijima u prethodnim danima u vezi sa poreskom utajom bivšeg gradonačelnika Beograda, bivšeg ministra i bivšeg predsednika DS Dragana Đilasa.

Prema informacijama koje smo mogli pročitati, Dragan Đilas je sklonio iz Srbije preko pet miliona evra u Švajcarsku, i to u jedan mali gradić pod nazivom Cug, koji je inače poznat po tome da predstavlja poreski raj u čitavom svetu i poznat je po tome što u tom gradiću ima više registrovanih firmi nego stanovnika. Upravo u tom gradiću je Dragan Đilas 2014. godine osnovao firmu, u upravu te firme postavio svog brata Gojka Đilasa, da bi, nakon što je u javnost izašla informacija da Gojko Đilas ima 29 stanova u najelitnijem delu Beograda, Dragan Đilas lično zamenio svog brata u upravi te firme.

Ono što sada želim da pitam Ministarstvo finansija jeste – kakve mehanizme ima država Srbija da spreči slanje novca iz Srbije u druge zemlje, posebno ako Dragan Đilas i njemu slični nastave sa evakuacijom svog kapitala, uzimajući u obzir da imamo skoru primenu Zakona o poreklu imovine? Ono što se takođe postavlja kao pitanje – kako je uopšte moguće da neko ko izbegava plaćanje poreza u svojoj zemlji, nešto što je osnovna stvar, što je pitanje društvene higijene, ima moralno pravo da se bavi politikom i da bude deo javnog prostora u ovoj zemlji, da nam svima drži predavanja o tome šta u ovoj zemlji treba da se radi, da predstavlja sebe kao neku moralnu vertikalu, a to isto važi i za sve one njihove medije koji su registrovani po Luksemburgu i ko zna gde, koji su izuzeti od zakona ove države i koji u ovoj državi ne plaćaju porez? Neka idu tako u Švajcarsku i Luksemburg i nek se tamo bave politikom, neka tamo njima sole pamet.

U vezi sa tim bih postavio još jedno pitanje MUP-u, Ministarstvu kulture i informisanja i svim udruženjima medija. Na prvom mestu hoću da apsolutno pozdravim spremnost države Srbije da zada jedan odlučan udarac kriminalu i mafiji u Srbiji na jedan veoma ozbiljan način, jer ne samo da su neki ljudi uhapšeni nego su prikupljeni jako ozbiljni dokazi iz kojih treba da proizađu jako ozbiljne optužnice i sudski proces, jer to je najvažnije. Džaba ako nekoga uhapsite, ako to nema svoj kvalitetan sudski epilog.

Međutim, kao i svaki put, kada se nešto dobro desi u Srbiji, nastane jedna apsolutna nervoza i histerija o strane već pomenute tajkunsko-medijske hobotnice. U ovim danima vidimo da se intenzivno nastavlja ono što se dešavalo i prethodnih nekoliko godina. Radi se o jednoj monstruoznoj, najbrutalnijoj mogućoj kampanji protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a sa ciljem da se on apsolutno kriminalizuje svakog dana, da se predstavi kao legitimna meta protiv koje je apsolutno sve dozvoljeno, pa i da bude nasilno smenjen sa vlasti ili kako su nam već govorili više puta da doživi sudbinu Čaušeskog ili da se u Srbiji dogodi nekakav ukrajinski, makedonski, bolivijski scenario i šta sve ne. Praktično, svaki put kada se u svetu desilo nešto loše, kada je u nekom gradu pala krv, predstavnici opozicije su se ponadali da bi tako nešto moglo da se desi u Srbiji. I tu se više ne postavlja pitanje hoće li te kampanje biti ili neće, već samo pitanje u tom konkretnom danu ko će biti meta, da li predsednik, neki član njegove porodice, brat, sin, otac i ta kampanja neprestano traje već godina.

Prethodnih dana je postala jako intenzivna i ako se neko pita zašto je to tako, samo molim građane da samo malo razmisle šta se sve dogodilo u samo prethodnih nekoliko meseci od izgradnje dve kovid bolnice za jako kratko vreme koje su nam pomogle da smestimo sve pacijente obolele od Kovida, do jako dobro organizovane vakcinacije, gde smo kao država među najboljima u svetu.

Dobili smo početkom godine i potvrdu od međunarodnih finansijskih institucija da smo imali najmanji pad ekonomije u prethodnoj godini. Usledilo je i povećanje plata i penzija, čak i u godini kada imamo epidemiju Kovida, i još jedan program podrške građanima i privredi, paralelno sa tim država je zadala, pa rekao bih u poslednjih 15 godina, nikad jači udarac kriminalu i mafiji.

U prethodnih 10 do 15 dana predsednik Srbije imao je sastanke i razgovore sa praktično svim najvećim liderima u svetu, od istoka ka zapadu i sve je to rezultiralo jednom ogromnom histerijom i nervozom od strane već pomenute tajkunsko-medijske hobotnice. Toliko je daleko to otišlo da ne samo da više nazivaju Srbiju fašističkom zemljom, nego Dragan Đilas ide toliko daleko da najveće lidere svetske proziva za stvaranje nekog neofašističkog sistema u Srbiji.

Dakle, to samo govori koliko je ta nervoza velika, koliko se ti ljudi više ne bave kritikom predsednika ili predlaganjem nekih svojih ideja i programa, već se bave 24 sata dnevno isključivo kriminalizacijom predsednika i njegove porodice. I to je nešto na šta svi nadležni organi moraju da daju jasan odgovor i ne samo oni već i čitava javnost, jer se radi o legitimno izabranom predsedniku Srbije. Mislim da je neprihvatljivo, posebno u državi u kojoj je relativno skoro ubijen premijer, da se jedna takva kampanja vodi.

Zaista očekujem od svih nadležnih organa, koje sam već pomenuo da konačno daju jedan snažan odgovor na ovu potpuno neprihvatljivu kampanju, a takođe i od svih drugih aktera javnog života i od političkih partija, od predstavnika medija i medijskih udruženja. Hvala.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 05.12.2019.

Zahvaljujem predsedavajući.

Danas imam dva pitanja. Prvo pitanje postavljam Ministarstvu odbrane i pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa slučajem „Topčider“, odnosno slučajem ubistva dvojice gardista Dražana Milovanovića i Dragana Jakovljevića koje se dogodilo 5. oktobra 2014. godine?

Kao što se zna, gardisti su ubijeni dok su bili na straži u blizini podzemnog skloništa, vojnog podzemnog skloništa „Karaš“. Vojna istraga koja je tada sprovedene sprovedena je sa mnogo sumnjivih propusta, za koje se veruje da nisu bili slučajni. Prvo je rečeno da jedan vojnik ubio drugog, a nakon toga izvršio samoubistvo, da bi mesec dana kasnije saopšteno potpuno obrnuto, čime je nanet i dodatan bol porodici i prijateljima ubijenih gardista.

Međutim, analizom prvo nezavisne komisije, a nakon toga i FBA i super veštačenjem u SAD nepobitno je dokazano da nijedan od gardista nije izvršio samoubistvo, odnosno da je gardiste ubila treća osoba, a uništavanje dokaza i propusti u istrazi su bili toliko veliki da i danas 15 godina nakon toga ovaj slučaj je još uvek u predkrivičnom postupku. Nikada nije istraženo i nikada nije vođena operativna istraga o tome šta su eventualno mogli gardisti da vide, odnosno čega su mogli da budu svedoci na tom mestu.

Nedavno su se u javnosti pojavile informacije da su parafinske rukavice ubijenih gardista podmetnute, a one su bile jedini dokaz za tu prvobitnu vojnu istragu. Pojavile su se i određene informacije da se u tom tajnom objektu nalazila i veća količina skrivenih narkotika.

Ostalo je i nejasno kako je Vuk Jeremić, savetnik tadašnjeg predsednika Srbije, prvi saznao za ubistvo gardista pre svih u lancu komandovanja, a opšte je poznato da je Vuk Jeremić osoba koja ima stalnu potrebu da dokazuje javnosti da on uvek prvi sve saznaje, da on poseduje informacije o različitim tajnim stvarima, da on predviđa budućnosti, on zna o čemu razgovaraju dve osobe u četiri oka. I kada je tako pametan i sve zna, pitam se zašto nam ne kaže ko je ubio Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića jer sam uveren da pravu istinu u ovom slučaju zna svega nekoliko ljudi u ovoj zemlji, a to su ljudi koji su i činili tadašnji državni vojni vrh? Zašto oni tu istinu čuvaju samo za sebe, to samo oni znaju, ali treba da budu sigurni da se svaka tajna sazna pre ili kasnije.

Ono što je porazno jeste činjenica da je država Srbija u to vreme bila država u kojoj roditelj pošalje zdravo dete na odsluženje vojnog roka, a država mu dete vrati u kovčegu, pa to još ne bude dovoljno, nego im kažu da im je dete ubica.

Drugo pitanje, nažalost slično prvo, a njega ću postaviti Ministarstvu pravde i Komisiji za istraživanje ubistva novinara, a pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa istragom o ubistvu Milana Pantića, novinara „Novosti“ koji je ubijen mučki 11. juna 2001. godine na ulazu zgradu u kojoj je živeo. O ovom ubistvu se relativno malo pričalo u to vreme u odnosu na neke druge slučajeve. Milan Pantić je imao tu nesreću da bude ubijen u vreme kada je u Srbiju stigla tzv. demokratija, kada je na vlasti bila samozvana elita kojoj nije baš išlo u prilog da se priča o činjenici da je Srbija u to vreme bila jedina zemlja u kojoj je ubijen novinar Ono što je još poraznije, 11 godina nakon toga nije bilo baš nikakvih pomaka u istrazi, što govori o tome koliko je državi u to vreme stalo da se istina o slučaju sazna. Tek posle promene vlasti 2012. godine i kasnije aktivnošću Komisije za istraživanje ubistva novinara, došlo je do ozbiljnih pomaka u istrazi, odnosno utvrđen je motiv ubistva. Dakle, Milan Pantić je ubijen jer je istraživao pljačkaške privatizacije. U prvih šest meseci 2001. godine, objavio je preko 20 tekstova u kojima je veoma precizno i koncizno govorio o različitim mahinacijama koje su činili pojedinci, koji očigledno nisu bili spremni da mu to dozvole i dalje.

Taj zločin bez kazne poslao je poruku i ostalim novinarima, istraživačima, da nije baš pametno baviti se tim temama, a epilog su brojne pljačkaške privatizacije kojima smo bili svedoci 2000-tim godinama i kojima se čak bavila i EU.

Današnja opozicija i već pomenuta samozvana elita jako često voli da govori o slobodi medija, o ugroženosti novinara o različitim pritiscima na novinara i često ćete čuti da pominju različita imena, ali ih nikada nećete ćuti da spomenu ime Milana Pantića, da li se radi o savesti ili su samo izračunali da im to nije politički veoma pogodno, to oni znaju.

Ja mogu samo da zamislim šta bi se desilo da se ovakvi zločini danas dešavaju u Srbiji, šta bi radili oni koji crtaju mete na čelu predsednika Srbije Aleksandra Vučića i koji na naslovnim stranama su uperili snajper u njega. Mislim da je baš zbog toga jako važno da država Srbija uradi sve što je u njenoj moći da se sazna istina o ovim zločinima, a oni koji su u to vreme vršili vlast u Srbiji i koji nisu bili sposobni da spreče ova ubistva, da razreše ubistva, da spreče državu da zataška ove slučajeve. Nema potrebe ni danas da nam drže predavanja o bilo čemu, da otkrivaju navodne tajne informacije, jer koliko je njima bilo stalo do istine u to vreme, najbolji svedoci su i najviše su na svojoj koži osetili članovi porodice i Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića i Milana Pantića, na žalost. Hvala.

Petnaesto vanredno zasedanje , 23.07.2019.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Postavljam pitanje Ministarstvu kulture i informisanja, Ministarstvu pravde, REM-u, UNS-u i NUNS-u, a moje pitanje se odnosi na do sada nezapamćen pokušaj gušenja slobode medija i slobode izražavanja od strane Dragana Đilasa, koji je posle sijaset tužbi koje je podnosio protiv svojih kolega i protiv medija došao na jednu ideju, potpuno neverovatnu, a to je da od suda traži da njegovim političkim protivnicima zabrani da pominju njegovo ime u negativnom kontekstu.

Dakle, niko nikada nije pomislio u ovoj zemlji da od suda traži da se zabrani pominjanje njegovog imena i da se vraća delikt mišljenja. Kao neko ko je i sam tužen od strane Dragana Đilasa, ja mogu slikovito da vam objasnim kako izgleda jedno suđenje sa Draganom Đilasom.

On se pojavi na sudu i kaže kako je on protiv teških reči u politici i kako političari treba da se uvažavaju, kako ne treba da vređaju jedni druge, da se nazivaju lopovima ako to nije pravosnažno osuđeno. Dakle, da ga ne poznajete, pomislili bi kako jedan divan čovek.

Onda obavezno pominje decu, kako njegova deca plaču, kako ne mogu da izađu na ulicu, kako mu je teško i da se zatvori u jednu prostoriju i plače danima. Prosto, suzu da pustite koliko je to jedna tužna priča, a onda, kada se suđenje završi, onda se Drljagan Đilas zagrli sa svojim pajtosima, Jeremićem, Obradovićem, Veselinovićem, Sergejom Trifunovićem, svim onim ljudima koji već mesecima danonoćno vređaju sve ljude u Srbiji koji ne misle kao oni, koji predsednika Srbije nazivaju kriminalcem, lopovom, napadaju njegovu porodicu, njegovu majku, oca, sina, brata. Dakle, ono što je zajedničko svim tim ljudima jeste da je njihov politički vođa Dragan Đilas i da je on ideolog jedne takve medijske kampanje, čovek koji koristi druge ljude za najprljavije poslove, a onda sebe pred sudom predstavlja kao neko nevinašce, nekog finog čoveka koji mrava ne bi zgazio.

Možete li samo da pomislite na trenutak obrnutu situaciju, da je predsednik Srbije za svaku uvredu i laž koju je pretrpeo, da je tužio nekoga iz opozicije i da je od suda tražio da se njegovo ime ne pominje i da niko ne sme da pomene njegovo ime u negativnom kontekstu. Možete samo da zamislite kakva bi onda histerija nastala? Pa, mi bi bili najveći diktatori, najveći fašisti. Vešali bi nas ovde na Terazijama kada bi samo neko pomislio da na takav način guši medijske slobode.

Kada Dragan Đilas to radi, kada Dragan Đilas preti medijima da će da im oduzima nacionalne frekvencije, onda niko nema nikakav problem sa tim.

O tome kako Dragan Đilas razume medije i kako posmatra demokratiju, još 2011. godine govorila je Verica Barać, tadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. Ja ću citirati samo jedan deo njenog izveštaja, da bi shvatili kako Dragan Đilas razume medije i demokratiju u Srbiji.

„Nekako se u Srbiji podudarilo da su najmoćniji u medijskoj sferi ujedno i najbliži državnom vrhu. Dva vrlo bliska čoveka predsedniku Srbije, Šaper i Đilas, preko svojih medijskih firmi su uspostavili potpunu kontrolu medijskog prostora“.

Ona je dodala da gradonačelnik Beograda i potpredsednik DS Dragan Đilas ima dve firme za medije preko kojih idu kanali za novac i kupovinu reklama i druge uticaje na medije. Kada smo probali da o tome razgovaramo, završilo se ignorisanjem i kao kakve to veze ima? Nema kod nas ništa veze, rekla je Verica Barać i dodala da sa tako kontrolisanim i zarobljenim medijima nema ni govora o efikasnoj borbi protiv korupcije, jer mediji javljaju samo ono što vlast želi da čuje.

Dakle, iz ovih izveštaja najbolje možete videti kakve su bile medijske slobode u Srbiji 2010/2011. godine kada je Dragan Đilas upravljao medijima u Srbiji.

Dakle, ja postavljam pitanje svim institucijama koje sam pomenuo na početku, šta ćete konkretno uraditi da bi zaštitili slobodu izražavanja i slobodu medija u Srbiji? Šta ćete konkretno uraditi da bi stali na put pritiscima i ucenama koje trpe različiti mediji i pojedinci od strane Dragana Đilasa, koji je postao toliko bogat i osion da je izgubio svaki kontakt sa realnošću i očigledno smatra da je njemu sve dozvoljeno.

Ono što ja mogu da kažem u svoje ime i u ime svojih kolega, ne postoji ni jedna tužba, ni jedan pritisak koji će nas sprečiti da govorimo o tome, o svim nedelima Dragana Đilasa i koji će na s sprečiti da govorimo o tome kako je on preko leđa građana Srbije postao jedan od najbogatijih ljudi u ovoj zemlji.

Kada čujete Dragana Đilasa kako on kaže kako je on mnogo pošten, kako nikada ništa protiv njega nije dokazano, pa, to otprilike, funkcioniše ovako, za sve prljave poslove koje je radio uvek je za te poslove koristio neke druge ljude. Onda npr. na mahinacijama prilikom rekonstrukcije Bulevara Kralja Aleksandra nije uhapšen Dragan Đilas, nije on nosio nanogicu i ne sudi se danas njemu, nego se sudi Aleksandru Bjeliću, tadašnjem gradskom menadžeru, koji je radio prljave poslove za Dragana Đilasa, a svi dobro znamo da niko ko je tada bio činovnik u Gradu Beogradu ništa nije mogao da uradi bez znanja i odobrenja Dragana Đilasa. Tako je on ispao pošten, a bedu na vrat je naneo drugim ljudima.

Imovinska karta

(Beograd, 01.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 96000.00 RSD 03.06.2016 -