| 21.10.2020. | Odluka o izboru predsednika Narodne skupštine |
usvojen
|
čeka se odgovor 3 godine i 6 dana i 21 sat
Ja sam Dejan, iz Beograda sam i imam 44 godine. Jedan sam od 50% građana koji nisu izašli na izbore jer ne veruje u institucije. Dajem Vam priliku da me uverite da grešim, da institucije rade svoj posao savesno i da živimo u demokratskoj i pravno uređenoj zemlji.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege, u ova dva dana čuli smo veoma temeljnu raspravu o budžetu za 2022. godinu i poreskim zakonima. Dosta argumenata koji govore u prilog stabilnosti naših javnih finansija. Ovde ću se osvrnuti na nekoliko stvari.
Prvo, mogli smo čuti podatak da će BDP naše zemlje na kraju ove godine biti oko 52 milijarde evra, što je negde skoro 20 milijardi više nego 2012. godine, što dovoljno govori o tome kako naša ekonomija napreduje, šta više ako se ostvare prognoze, pre svega govorim o međunarodnim finansijskim institucijama, o našem rastu, možemo očekivati negde 2028. godine da će nam BDP biti iznad sto milijardi evra.
Na ovo bih dodao još jedan podatak koji se tiče budžeta za narednu godinu, kao što smo mogli čuti on iznosi 1516 milijardi dinara i ako se vratimo na pomenutu 2012. godinu ostvareni budžet za tu godinu bio je 744 milijarde dinara. Iz ovoga možemo videti da je budžet Republike Srbije za narednu godinu dva puta veći nego budžet iz 2012. godine u apsolutnom iznosu, drugim rečima u državnoj kasi ima dva puta više novca.
Opet ako se ostvare prognoze vodećih finansijskih međunarodnih institucija o našem rastu, mi možemo očekivati negde 2026. godine da naš budžet pređe dve hiljade milijardi dinara i da bude tri puta veći nego 2012. godine.
Sve ovo što govorim znači pre svega da će naša država imati mnogo više novca i za investicije i za socijalnu politiku i za pronatalitetnu politiku i za povećanje plata i penzija i za sve ono što je građanima Srbije važno.
Centralna tema, o čemu želim danas da govorim, jeste javni dug, što je to jedna od veoma zanimljivih tema i tema koje su veoma prisutne u javnosti, a tema oko koje ima jako puno manipulacija. Pre nekoliko nedelja gledao jednu emisiju na jednoj tajkunskoj televiziji, žali bože vremena koje sam izgubio i jedan od gostiju bio je Dejan Šoškić bivši guverner NBS u periodu od 2008. godine do 2012. godine, dakle u periodu kada je naša ekonomija najviše propadala i kada smo imali najkatastrofalnije rezultate u našim javnim finansijama. Naravno, nisam iznenađen nedostatkom savesti tih ljudi i odgovornosti za ono što su radili, ali jesam bio malo iznenađen spremnošću njihovom da tako otvoreno govore neistine i da vređaju inteligenciju građana Srbije.
Naime, Dejan Šoškić je izjavio da je javni dug Republike Srbije 2012. godine iznosio negde 43% ili 44%, a da je nakon toga sa promenom vlasti istorijski porastao preko 70%.
Međutim, sa samo par klikova na mobilnom telefonu svaki građanin Srbije može da dođe do zvaničnog podatka da je javni dug Republike Srbije decembra 2012. godine iznosio 61,5% BDP. Dakle, slagao je za celih 17% bivši guverner Narodne banke, i ja sam sasvim siguran da on odlično zna koliki je bio javni dug u vreme kada je on bio guverner ali očigledno da je imao veoma lošu nameru.
Namerno sam uzeo kraj 2012. godine, jer je to bila godina koju su u finansijskom smislu u smislu budžeta i ekonomske politike kreirala bivša vlast ali slobodno sam mogao da uzmem i kraj 2013. godine, obzirom da je naš budžet u to vreme bio veoma opterećen visokim kamatama, visokim budžetskim deficitom i nova Vlada 2013. godine je prosto bila prinuđena da se zadužuje da bi mogla da ostvari tekuću likvidnost.
Godine 2014. formiranjem nove Vlade čiji je premijer bio Aleksandar Vučić, Srbija je ušla u tu, sada već tu čuvenu fiskalnu konsolidaciju i teške ekonomske reforme koje su tada bile veoma kritikovane od strane opozicije, da bi negde krajem 2019. godine, početkom 2020. godine javni dug Republike Srbije pao na nekih 49%.
Mi smo praktično sa tih 49% BDP javnog duga ušli u Kovid krizu i upravo zahvaljujući tome smo imali dovoljno prostora da ostvarimo veliku podršku i građanima i privredi, podršku od preko osam milijardi evra bez koje sigurno naša privreda ne bi mogla da opstane, a sve to ne bismo mogli da uradimo da prethodno nismo sproveli te ekonomske reforme i da nismo smanjili naš javni dug na ispod 50%, da je ostao preko 70% verovatno bi išao i preko 100 ili uopšte ne bismo mogli da emitujemo tu pomoć privredi i građanima, a rezultat toga bi onda bila katastrofa, desilo bi nam se ono što se desilo 2008, 2009, 2010. godine kada smo izgubili preko pola miliona radnih mesta.
U budžetu za ovu godinu se kaže da će javni dug na kraju ove godine biti oko 55% i taj javni dug ne samo što je manji nego 2012. godine, on predstavlja daleko manji teret za budžet, jer je prosečna kamata na dug daleko manja, da ne govorim da smo u jeku Kovid krize emitovali evroobveznice po 3,12% a da smo se 2009. godine zaduživali po kamatnim stopama od 7,25%.
Ako se nastavi sa ovim trendom našeg ekonomskog rasta, mi ponovo možemo očekivati da negde krajem 2024. početkom 2025. godine naš javni dug opet bude ispod 50% i to je naravno mnogo važno, jer nikad ne znamo kada može da usledi neka nova kriza na koju mi ne možemo da utičemo, ne možemo da je sprečimo, ali moramo da budemo spremni da na nju odreagujemo.
Još jedan način na koji se manipuliše sa javnim dugom od strane opozicije i njihovih tajkunskih medija jeste posmatranje javnog duga o apsolutnom iznosu, a to je nešto što se prosto nigde u svetu tako ne posmatra.
Najplastičnije da objasnim, recimo, ako ja nekome dugujem 1.000 evra i Dragan Đilas nekome duguje 1.000 evra, mi imamo isti dug, dakle, to je isti iznos, međutim, 1.000 evra je mnogo veće, nego za tajkuna Dragana Đilasa i u praksi moj dug je mnogo veći od njegovog.
Iz tog razloga se javni dug isključivo posmatra kroz njegov udeo u BDP-u. I da bi još jednom videli koliko mi tu nemamo nikakvih problema, treba reći da recimo Hrvatska ima javni dug između 85-90%, da Slovenija ima javni dug nešto ispod 90%, Crna Gora 105%, Albanija preko 85%. Mnoge zemlje Evropske unije poput Španije, Italije, Portugala, od 120, 130, pa čak preko 150%, da ne pominjem sada Grčku koja je preko 200.
Dakle, potpuno je jasno da je u tom smislu naša fiskalna politika i monetarna politika veoma dobra i da mi nemamo nikakvih problema sa javnim dugom koliko god neko pokušava da objasni kako to nije tako i da građanima predstavi u drugom svetlu.
Bilo je dosta reči i o kapitalnim investicijama u ova dva dana i dosta se temeljno o tome govorilo ja bih hteo da pre svega govorim o još jednoj dimenziji koju te kapitalne investicije imaju, dakle, ne samo na rast BDP-a, na neku trenutnu korist u smislu otvaranja novih radnih mesta u potrošnji građevinskog materijala uključenost čitavog niza profesija u te procesa od samog projektovanja do krajnjeg izvođenja tih velikih kapitalnih investicija. Postoji još jedna dimenzije, jer sve te građevine poput autoputeva, kliničkih centara, beogradskog metroa, škola, bolnica, to su građevine koje će građani Srbije da korist i za 10, i za 20, i za 30, za 50, pa i za 100 godina.
To najbolje govori o karakteru ove vlasti i činjenici da mi ne vodimo politiku razmišljajući o tome kako će naša država da izgleda za šest meseci ili za godinu dana, već kako će ona da izgleda za 10, 20, 30 ili 50 godina.
To što će recimo, grad Čačak postati za par godina raskrsnica autoputeva, pa ubeđen sam da će benefite toga u mnogo većoj meri osetiti buduće generacije nego mi danas.
S ovim ću završiti. Ako se setite godinama unazad kružila je internetom jedna fotografija Infektivne klinike u Beogradu koja je zaista bila jeziva. Upravo je ta fotografija slika i prilika bivše vlasti i onoga šta su oni ostavili iza sebe. Ta fotografija i klinički centri koji su bili netaknuti i Koridor 10 koji nije bio završen, sve je to njihova slika i prilika. Slika Infektivne klinike koju ćemo videti za nekoliko meseci potpuno nove i potpuno obnovljene, kao i slika kliničkih centara, autoputeva, to jeste slika ove vlasti i onoga što mi danas radimo i što će ostati iza nas.
Mislim da to na najbolji način ilustruje koliko je država Srbija danas drugačija nego 2012. godine, koliko se promenila, koliko je naprednija, i koliko pre svega, uveren sam u to ima daleko bolju perspektivu.
Zahvaljujem se.
Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Iskoristiću priliku pre nego što postavim poslaničko pitanje, da se pridružim čestitkama Srpskoj listi na izvanrednom rezultatu na lokalnim izborima na KiM, na pobedi u svih deset opština sa srpskom većinom i da izrazim jedno apsolutno divljenje na istrajnosti i upornosti srpskog naroda na KiM da po svaku cenu sačuva svoje ognjišta i da naglasim, da se još jednom pokazalo da je ta neraskidiva veza između srpske države i srpskog naroda od izuzetne važnosti, da u vreme kada srpski narod na KiM trpi teror, kakav verovatno ne trpi ni jedan narod u Evropi, jedinstvo države i srpskog naroda na KiM je apsolutni preduslov da Srbija sačuva svoj narod i svoju državu na prostoru KiM.
Postaviću pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, a u vezi sa nedavnim privođenjem i pokretanjem istrage protiv bivše državne sekretarke u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Dijane Hrkalović, što je još jedan pokazatelj da u državi Srbiji niko nije zaštićen, ako je činio bilo kakva krivična dela i bio deo kriminala, korupcije ili trgovine uticajem, da svako za koga se dokaže krivica, će morati da odgovara bez obzira da li je na nekoj poziciji ili je član bilo koje političke partije.
Međutim, ovde se postavlja još jedno važno pitanje na koje građani Srbije već dugo očekuju odgovor, a to pitanje glasi – ko je neovlašćeno prisluškivao predsednika Republike Srbije i članove njegove porodice, sa kojim ciljem i za čije interese je to rađeno?
Takođe, postavlja se pitanje – da li je ovde bilo imešanosti stranog faktora, a ovo pitam u svetlu nedavnog priznanja bivšeg lidera opozicije i predsedničkog kandidata Saše Jankovića koji je otvoreno priznao da je vrbovan od strane stranog faktora da u samom državnom aparatu ili SNS nađe saveznika koji će zajedno sa njim iznutra rušiti predsednika Srbije. Ovo se odnosilo i na neko vreme od pre četiri ili pet godina.
Međutim, mi sada jasno vidimo da se od tog plana nikada nije odustalo i da definitivno Saša Janković nije jedini koji je vrbovan za ove prljave poslove i kada čujemo informaciju koju smo saznali prošle nedelje da su opozicioni političari zajedno sa opozicionim medijima preko šest hiljada puta u najnegativnijem mogućem smislu pomenuli brata predsednika Srbije, kada znamo koliko puta je negativno pominjan i njegov sin i otac i svi članovi porodice, a znamo pritom da se ne radi o javnim ličnostima ili nosiocima bilo kakve funkcije i da nikada u Republici Srbiji građani nisu znali bilo šta o tome ko su članovi porodice bilo kog političara koji je bio na vlasti do 2012. godine, jasno vam je da se radi o jednom apsolutnom političkom presedanu, ali je isto tako jasno da se ništa od toga ne dešava slučajno, da ništa od toga nije spontano i da se radi o jednom veoma dobro razrađenom planu koji se sprovodi već nekoliko godina.
Ono što je apsolutno jasno jeste da ovo nije bio napad na jednog političara ili predsednika neke stranke, već isključivo napad na državu Srbiju, da je ovo bio pokušaj državnog udara i da oni koji su sprovodili taj plan su to radili isključivo iz ličnih interesa, a to nisu bili interesi građana Republike Srbije.
Važno je i da znamo ko su pojedinci iz kriminogenih sredina, ali i iz državnog aparata koji su tzv. istraživačkim, objektivnim, nezavisnim medijima, a sve su samo nisu objektivni i nezavisni davao informacije o kretanju sina predsednika Republike Srbije i tako mu direktno ugrožavao život, ko su ljudi koji su im dostavljali fingirane fotografije koje su oni kasnije koristili kao deo tog tzv. istraživačkog rada. To su sve veoma važna pitanja na koja građani Srbije očekuju da dobiju odgovor.
Kada sam pomenuo strani faktor, još jedan razlog zašto sam to rekao je da mi sve češće u poslednje vreme čujemo pojedine pozive od strane dela opozicije koji konstantno prizivaju ili strane ambasadore ili različite međunarodne organizacije da se uključe u unutrašnja politička pitanja Republike Srbije.
Tako je nedavno pre nekoliko dana Marinika Tepić gostujući u Hrvatskoj umesto da govori o pravima građana Republike Srbije koji žive u Hrvatskoj, a koja svakako nisu na zavidnom nivou, ona je govorila o nekakvom građanskom ratu u Srbiji i pozivala međunarodnu zajednicu da se umeša u unutrašnja politička pitanja naše zemlje.
Zaista se ne samo kao političar već i kao čovek gnušam onih političara koji svaki put kada odu van države Srbije sve najgore govore o svojoj zemlji i mole predstavnike međunarodne zajednice da ih dovedu na vlast i ono što je verovatno jedan od najvećih uspeha Aleksandra Vučića je upravo to što je država Srbija danas suverena država koja vodi apsolutno nezavisnu politiku i u kojoj stranci, međunarodne organizacije i strani ambasadori više ne postavljaju premijere i ministre i ne određuju kako će izgledati sednice Vlade Republike Srbije. Mislim da je to ono što danas svi mi zajedno sa građanima Srbije moramo po svaku cenu da sačuvamo. Zahvaljujem.
Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Pre nego što postavim pitanje, želeo bih da iskoristim priliku da pružim punu podršku srpskom narodu na KiM, koji se po ko zna koji put suočava sa najstrašnijim mogućim pritiscima, i definitivno u ovom trenutku, je najugroženiji narod na području današnje Evrope.
Želim da u isto vreme iskažem i poštovanje za svu smirenost i mudrost koju pokazuje i srpski narod i rukovodstvo naše države da po svaku cenu čuvamo mir, bez obzira na sve provokacije kojima smo već godinama izloženi.
Pitanje bih postavio Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, a ono se odnosi na nedavnu izjavu bivšeg zaštitnika građana i bivšeg predsedničkog kandidata Saše Jankovića, koji je nakon pet godina ćutanja, priznao ono o čemu mi ovde govorimo godinama unazad, a zbog čega smo često ismevani, zbog čega su nam govorili da smo paranoični da izmišljamo teorije zavera, a sada se pokazalo da smo sve vreme govorili istinu.
Naime, Saša Janković je priznao da su ga određeni strani faktori i predstavnici stranih ambasada savetovali kako da što uspešnije sruše predsednika Srbije, tako što će pronaći krtice u redovima SNS, a da u celom tom poslu, može eventualno da računa i na preranu smrt predsednika Srbije.
Zbog svega toga, mislim da je jako važno da dobijemo odgovore na pitanja ko je radio o glavi predsedniku Srbije, sa kojim ciljevima, ko su ljudi koji su odali podatke iz zdravstvenog kartona predsednika Srbije i šta su generalno bili svi njihovi ciljevi?
Ovo je posebno važno jer moram da naglasim da sve to što je Saša Janković priznao, odnosilo se na vreme od pre više od pet godina. U poslednjih pet godina mnogo toga je moglo da se dogodi i mnogo toga se i dogodilo. Kada vratimo film unazad, sada je potpuno jasno da su svi oni protesti, rušenje Beograda i Narodne skupštine, pretnje uličnim nasiljem i uličnom promenom vlasti, sva ova medijska kampanja i satanizacija predsednika Srbije i njegove porodice, da ništa od toga nije bilo ni slučajno ni spontano i da je sve deo jedne mnogo šire i ozbiljnije akcije o kojoj je svesno ili nesvesno govorio i Saša Janković.
Ono što je posebno opasno jeste što u svim tim akcijama ima velikih elemenata i stranog faktora, posebno kada je u pitanju medijska kampanja, jer mi danas praktično ne možemo da napravimo razliku između onoga što čujemo na Đilasovim i Šolakovim tajkunskim medijima i onoga što čujemo, recimo, u medijima u Zagrebu, Podgorici, Sarajevu, Prištini, ne možemo da napravimo razliku od onoga što poslednjih dana čujemo od Zorana Milanovića, Mila Đukanovića, Izetbegovića, Kurtija i od onoga što čujemo od Dragana Đilasa ili Vuka Jeremića, potpuno je identično i sve se svodi na jednu istu matricu o tome da su svi oni divni i savršeni, a da je za sve kriv Aleksandar Vučić. I šta god se dogodi negativno u našem regionu, svi su oni nepogrešivi, niko ni za šta od njih nije kriv, a uvek je za sve kriv Aleksandar Vučić.
Tu se postavlja pitanje - a šta smo to mi krivi, šta je to kriv Aleksandar Vučić? Onda dođete do zaključka da je kriv zato što slavimo dan naše zastave i dan srpskog jedinstva, da je kriv zato što obeležavamo godišnjicu stradanja srpskog naroda u zločinačkoj akciji "Oluja", što o tome više ne ćutimo, da je kriv zato što smo snimili "Daru iz Jasenovca", jer iz njihove perspektive 70 godina se ćutalo o tome, a onda se Aleksandar Vučić našao pametan da o tome govori, pa su odmah nakon toga krenuli u agresivnu akciju kako da ponovo srpskom narodu prikače etiketu genocidnog naroda.
Smeta im kada Angela Merkel poseti Srbiju, smeta im zato što imamo bolje ekonomske rezultate od svih njih zajedno, smeta im i kada skoro 20 zemalja povuče priznanje KiM pa hoće da nam kažu kako smo mi remetilački faktor u dijalogu, isti oni koji su 2011. godine potpisivali sporazume na koje se danas Kurti poziva kada skida tablice sa srpskih vozila, isti oni koji su u strane ambasade išli da govore da je upravo pitanje Kosova pitanje na kojem će stranci najlakše slomiti Aleksandra Vučića. To dovoljno govori koliko oni zaista brinu o građanima Srbije i o KiM.
Zbog toga je važno da saznamo odgovore na sva ova pitanja i da vidimo koji su to motivi. Nema dileme da su motivi domaćih tajkuna da se ponovo vrate na vlast i da rade ono što su radili do 2012. godine, a i da su motivi mnogih u regionu da Srbija ponovo bude onakva kakva je bila prethodnih decenija, da joj se ponovo kao 90-ih godina prikači etiketa krivca za sve i svašta. Ako neko misli da iznosim teoriju zavere, to najbolje može da se ogleda u nedavnoj izjavi Željka Komšića, predsedavajućeg Predsedništva BiH, koji je zapravo rekao jednu stvar koja najbolje govori o čemu se ovde zapravo radi. On je rekao, nakon kritika Angele Merkel i njene posete Beogradu, da se ne može od Beograda praviti gazda na Balkanu.
I tu se zapravo vidi koji su najveći strahovi svih njih, zato što Srbija nije više ono što je bila prethodnih decenija, što je najuspešnija zemlja u ovom regionu i što ima dovoljno snage da vodi računa o interesima srpskog naroda i na KiM i u Hrvatskoj i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori, a da pri tom nikoga drugoga ne ugrožava. Zahvaljujem.
Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Iskoristiću priliku pre nego što postavim poslaničko pitanje, da se pridružim čestitkama Srpskoj listi na izvanrednom rezultatu na lokalnim izborima na KiM, na pobedi u svih deset opština sa srpskom većinom i da izrazim jedno apsolutno divljenje na istrajnosti i upornosti srpskog naroda na KiM da po svaku cenu sačuva svoje ognjišta i da naglasim, da se još jednom pokazalo da je ta neraskidiva veza između srpske države i srpskog naroda od izuzetne važnosti, da u vreme kada srpski narod na KiM trpi teror, kakav verovatno ne trpi ni jedan narod u Evropi, jedinstvo države i srpskog naroda na KiM je apsolutni preduslov da Srbija sačuva svoj narod i svoju državu na prostoru KiM.
Postaviću pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, a u vezi sa nedavnim privođenjem i pokretanjem istrage protiv bivše državne sekretarke u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Dijane Hrkalović, što je još jedan pokazatelj da u državi Srbiji niko nije zaštićen, ako je činio bilo kakva krivična dela i bio deo kriminala, korupcije ili trgovine uticajem, da svako za koga se dokaže krivica, će morati da odgovara bez obzira da li je na nekoj poziciji ili je član bilo koje političke partije.
Međutim, ovde se postavlja još jedno važno pitanje na koje građani Srbije već dugo očekuju odgovor, a to pitanje glasi – ko je neovlašćeno prisluškivao predsednika Republike Srbije i članove njegove porodice, sa kojim ciljem i za čije interese je to rađeno?
Takođe, postavlja se pitanje – da li je ovde bilo imešanosti stranog faktora, a ovo pitam u svetlu nedavnog priznanja bivšeg lidera opozicije i predsedničkog kandidata Saše Jankovića koji je otvoreno priznao da je vrbovan od strane stranog faktora da u samom državnom aparatu ili SNS nađe saveznika koji će zajedno sa njim iznutra rušiti predsednika Srbije. Ovo se odnosilo i na neko vreme od pre četiri ili pet godina.
Međutim, mi sada jasno vidimo da se od tog plana nikada nije odustalo i da definitivno Saša Janković nije jedini koji je vrbovan za ove prljave poslove i kada čujemo informaciju koju smo saznali prošle nedelje da su opozicioni političari zajedno sa opozicionim medijima preko šest hiljada puta u najnegativnijem mogućem smislu pomenuli brata predsednika Srbije, kada znamo koliko puta je negativno pominjan i njegov sin i otac i svi članovi porodice, a znamo pritom da se ne radi o javnim ličnostima ili nosiocima bilo kakve funkcije i da nikada u Republici Srbiji građani nisu znali bilo šta o tome ko su članovi porodice bilo kog političara koji je bio na vlasti do 2012. godine, jasno vam je da se radi o jednom apsolutnom političkom presedanu, ali je isto tako jasno da se ništa od toga ne dešava slučajno, da ništa od toga nije spontano i da se radi o jednom veoma dobro razrađenom planu koji se sprovodi već nekoliko godina.
Ono što je apsolutno jasno jeste da ovo nije bio napad na jednog političara ili predsednika neke stranke, već isključivo napad na državu Srbiju, da je ovo bio pokušaj državnog udara i da oni koji su sprovodili taj plan su to radili isključivo iz ličnih interesa, a to nisu bili interesi građana Republike Srbije.
Važno je i da znamo ko su pojedinci iz kriminogenih sredina, ali i iz državnog aparata koji su tzv. istraživačkim, objektivnim, nezavisnim medijima, a sve su samo nisu objektivni i nezavisni davao informacije o kretanju sina predsednika Republike Srbije i tako mu direktno ugrožavao život, ko su ljudi koji su im dostavljali fingirane fotografije koje su oni kasnije koristili kao deo tog tzv. istraživačkog rada. To su sve veoma važna pitanja na koja građani Srbije očekuju da dobiju odgovor.
Kada sam pomenuo strani faktor, još jedan razlog zašto sam to rekao je da mi sve češće u poslednje vreme čujemo pojedine pozive od strane dela opozicije koji konstantno prizivaju ili strane ambasadore ili različite međunarodne organizacije da se uključe u unutrašnja politička pitanja Republike Srbije.
Tako je nedavno pre nekoliko dana Marinika Tepić gostujući u Hrvatskoj umesto da govori o pravima građana Republike Srbije koji žive u Hrvatskoj, a koja svakako nisu na zavidnom nivou, ona je govorila o nekakvom građanskom ratu u Srbiji i pozivala međunarodnu zajednicu da se umeša u unutrašnja politička pitanja naše zemlje.
Zaista se ne samo kao političar već i kao čovek gnušam onih političara koji svaki put kada odu van države Srbije sve najgore govore o svojoj zemlji i mole predstavnike međunarodne zajednice da ih dovedu na vlast i ono što je verovatno jedan od najvećih uspeha Aleksandra Vučića je upravo to što je država Srbija danas suverena država koja vodi apsolutno nezavisnu politiku i u kojoj stranci, međunarodne organizacije i strani ambasadori više ne postavljaju premijere i ministre i ne određuju kako će izgledati sednice Vlade Republike Srbije. Mislim da je to ono što danas svi mi zajedno sa građanima Srbije moramo po svaku cenu da sačuvamo. Zahvaljujem.
Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Pre nego što postavim pitanje, želeo bih da iskoristim priliku da pružim punu podršku srpskom narodu na KiM, koji se po ko zna koji put suočava sa najstrašnijim mogućim pritiscima, i definitivno u ovom trenutku, je najugroženiji narod na području današnje Evrope.
Želim da u isto vreme iskažem i poštovanje za svu smirenost i mudrost koju pokazuje i srpski narod i rukovodstvo naše države da po svaku cenu čuvamo mir, bez obzira na sve provokacije kojima smo već godinama izloženi.
Pitanje bih postavio Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, a ono se odnosi na nedavnu izjavu bivšeg zaštitnika građana i bivšeg predsedničkog kandidata Saše Jankovića, koji je nakon pet godina ćutanja, priznao ono o čemu mi ovde govorimo godinama unazad, a zbog čega smo često ismevani, zbog čega su nam govorili da smo paranoični da izmišljamo teorije zavera, a sada se pokazalo da smo sve vreme govorili istinu.
Naime, Saša Janković je priznao da su ga određeni strani faktori i predstavnici stranih ambasada savetovali kako da što uspešnije sruše predsednika Srbije, tako što će pronaći krtice u redovima SNS, a da u celom tom poslu, može eventualno da računa i na preranu smrt predsednika Srbije.
Zbog svega toga, mislim da je jako važno da dobijemo odgovore na pitanja ko je radio o glavi predsedniku Srbije, sa kojim ciljevima, ko su ljudi koji su odali podatke iz zdravstvenog kartona predsednika Srbije i šta su generalno bili svi njihovi ciljevi?
Ovo je posebno važno jer moram da naglasim da sve to što je Saša Janković priznao, odnosilo se na vreme od pre više od pet godina. U poslednjih pet godina mnogo toga je moglo da se dogodi i mnogo toga se i dogodilo. Kada vratimo film unazad, sada je potpuno jasno da su svi oni protesti, rušenje Beograda i Narodne skupštine, pretnje uličnim nasiljem i uličnom promenom vlasti, sva ova medijska kampanja i satanizacija predsednika Srbije i njegove porodice, da ništa od toga nije bilo ni slučajno ni spontano i da je sve deo jedne mnogo šire i ozbiljnije akcije o kojoj je svesno ili nesvesno govorio i Saša Janković.
Ono što je posebno opasno jeste što u svim tim akcijama ima velikih elemenata i stranog faktora, posebno kada je u pitanju medijska kampanja, jer mi danas praktično ne možemo da napravimo razliku između onoga što čujemo na Đilasovim i Šolakovim tajkunskim medijima i onoga što čujemo, recimo, u medijima u Zagrebu, Podgorici, Sarajevu, Prištini, ne možemo da napravimo razliku od onoga što poslednjih dana čujemo od Zorana Milanovića, Mila Đukanovića, Izetbegovića, Kurtija i od onoga što čujemo od Dragana Đilasa ili Vuka Jeremića, potpuno je identično i sve se svodi na jednu istu matricu o tome da su svi oni divni i savršeni, a da je za sve kriv Aleksandar Vučić. I šta god se dogodi negativno u našem regionu, svi su oni nepogrešivi, niko ni za šta od njih nije kriv, a uvek je za sve kriv Aleksandar Vučić.
Tu se postavlja pitanje - a šta smo to mi krivi, šta je to kriv Aleksandar Vučić? Onda dođete do zaključka da je kriv zato što slavimo dan naše zastave i dan srpskog jedinstva, da je kriv zato što obeležavamo godišnjicu stradanja srpskog naroda u zločinačkoj akciji "Oluja", što o tome više ne ćutimo, da je kriv zato što smo snimili "Daru iz Jasenovca", jer iz njihove perspektive 70 godina se ćutalo o tome, a onda se Aleksandar Vučić našao pametan da o tome govori, pa su odmah nakon toga krenuli u agresivnu akciju kako da ponovo srpskom narodu prikače etiketu genocidnog naroda.
Smeta im kada Angela Merkel poseti Srbiju, smeta im zato što imamo bolje ekonomske rezultate od svih njih zajedno, smeta im i kada skoro 20 zemalja povuče priznanje KiM pa hoće da nam kažu kako smo mi remetilački faktor u dijalogu, isti oni koji su 2011. godine potpisivali sporazume na koje se danas Kurti poziva kada skida tablice sa srpskih vozila, isti oni koji su u strane ambasade išli da govore da je upravo pitanje Kosova pitanje na kojem će stranci najlakše slomiti Aleksandra Vučića. To dovoljno govori koliko oni zaista brinu o građanima Srbije i o KiM.
Zbog toga je važno da saznamo odgovore na sva ova pitanja i da vidimo koji su to motivi. Nema dileme da su motivi domaćih tajkuna da se ponovo vrate na vlast i da rade ono što su radili do 2012. godine, a i da su motivi mnogih u regionu da Srbija ponovo bude onakva kakva je bila prethodnih decenija, da joj se ponovo kao 90-ih godina prikači etiketa krivca za sve i svašta. Ako neko misli da iznosim teoriju zavere, to najbolje može da se ogleda u nedavnoj izjavi Željka Komšića, predsedavajućeg Predsedništva BiH, koji je zapravo rekao jednu stvar koja najbolje govori o čemu se ovde zapravo radi. On je rekao, nakon kritika Angele Merkel i njene posete Beogradu, da se ne može od Beograda praviti gazda na Balkanu.
I tu se zapravo vidi koji su najveći strahovi svih njih, zato što Srbija nije više ono što je bila prethodnih decenija, što je najuspešnija zemlja u ovom regionu i što ima dovoljno snage da vodi računa o interesima srpskog naroda i na KiM i u Hrvatskoj i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori, a da pri tom nikoga drugoga ne ugrožava. Zahvaljujem.
Danas ću postaviti dva pitanja.
Prvo pitanje se odnosi na Ministarstvo finansija, a tiče se informacije koje smo mogli čuti u medijima u prethodnim danima u vezi sa poreskom utajom bivšeg gradonačelnika Beograda, bivšeg ministra i bivšeg predsednika DS Dragana Đilasa.
Prema informacijama koje smo mogli pročitati, Dragan Đilas je sklonio iz Srbije preko pet miliona evra u Švajcarsku, i to u jedan mali gradić pod nazivom Cug, koji je inače poznat po tome da predstavlja poreski raj u čitavom svetu i poznat je po tome što u tom gradiću ima više registrovanih firmi nego stanovnika. Upravo u tom gradiću je Dragan Đilas 2014. godine osnovao firmu, u upravu te firme postavio svog brata Gojka Đilasa, da bi, nakon što je u javnost izašla informacija da Gojko Đilas ima 29 stanova u najelitnijem delu Beograda, Dragan Đilas lično zamenio svog brata u upravi te firme.
Ono što sada želim da pitam Ministarstvo finansija jeste – kakve mehanizme ima država Srbija da spreči slanje novca iz Srbije u druge zemlje, posebno ako Dragan Đilas i njemu slični nastave sa evakuacijom svog kapitala, uzimajući u obzir da imamo skoru primenu Zakona o poreklu imovine? Ono što se takođe postavlja kao pitanje – kako je uopšte moguće da neko ko izbegava plaćanje poreza u svojoj zemlji, nešto što je osnovna stvar, što je pitanje društvene higijene, ima moralno pravo da se bavi politikom i da bude deo javnog prostora u ovoj zemlji, da nam svima drži predavanja o tome šta u ovoj zemlji treba da se radi, da predstavlja sebe kao neku moralnu vertikalu, a to isto važi i za sve one njihove medije koji su registrovani po Luksemburgu i ko zna gde, koji su izuzeti od zakona ove države i koji u ovoj državi ne plaćaju porez? Neka idu tako u Švajcarsku i Luksemburg i nek se tamo bave politikom, neka tamo njima sole pamet.
U vezi sa tim bih postavio još jedno pitanje MUP-u, Ministarstvu kulture i informisanja i svim udruženjima medija. Na prvom mestu hoću da apsolutno pozdravim spremnost države Srbije da zada jedan odlučan udarac kriminalu i mafiji u Srbiji na jedan veoma ozbiljan način, jer ne samo da su neki ljudi uhapšeni nego su prikupljeni jako ozbiljni dokazi iz kojih treba da proizađu jako ozbiljne optužnice i sudski proces, jer to je najvažnije. Džaba ako nekoga uhapsite, ako to nema svoj kvalitetan sudski epilog.
Međutim, kao i svaki put, kada se nešto dobro desi u Srbiji, nastane jedna apsolutna nervoza i histerija o strane već pomenute tajkunsko-medijske hobotnice. U ovim danima vidimo da se intenzivno nastavlja ono što se dešavalo i prethodnih nekoliko godina. Radi se o jednoj monstruoznoj, najbrutalnijoj mogućoj kampanji protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a sa ciljem da se on apsolutno kriminalizuje svakog dana, da se predstavi kao legitimna meta protiv koje je apsolutno sve dozvoljeno, pa i da bude nasilno smenjen sa vlasti ili kako su nam već govorili više puta da doživi sudbinu Čaušeskog ili da se u Srbiji dogodi nekakav ukrajinski, makedonski, bolivijski scenario i šta sve ne. Praktično, svaki put kada se u svetu desilo nešto loše, kada je u nekom gradu pala krv, predstavnici opozicije su se ponadali da bi tako nešto moglo da se desi u Srbiji. I tu se više ne postavlja pitanje hoće li te kampanje biti ili neće, već samo pitanje u tom konkretnom danu ko će biti meta, da li predsednik, neki član njegove porodice, brat, sin, otac i ta kampanja neprestano traje već godina.
Prethodnih dana je postala jako intenzivna i ako se neko pita zašto je to tako, samo molim građane da samo malo razmisle šta se sve dogodilo u samo prethodnih nekoliko meseci od izgradnje dve kovid bolnice za jako kratko vreme koje su nam pomogle da smestimo sve pacijente obolele od Kovida, do jako dobro organizovane vakcinacije, gde smo kao država među najboljima u svetu.
Dobili smo početkom godine i potvrdu od međunarodnih finansijskih institucija da smo imali najmanji pad ekonomije u prethodnoj godini. Usledilo je i povećanje plata i penzija, čak i u godini kada imamo epidemiju Kovida, i još jedan program podrške građanima i privredi, paralelno sa tim država je zadala, pa rekao bih u poslednjih 15 godina, nikad jači udarac kriminalu i mafiji.
U prethodnih 10 do 15 dana predsednik Srbije imao je sastanke i razgovore sa praktično svim najvećim liderima u svetu, od istoka ka zapadu i sve je to rezultiralo jednom ogromnom histerijom i nervozom od strane već pomenute tajkunsko-medijske hobotnice. Toliko je daleko to otišlo da ne samo da više nazivaju Srbiju fašističkom zemljom, nego Dragan Đilas ide toliko daleko da najveće lidere svetske proziva za stvaranje nekog neofašističkog sistema u Srbiji.
Dakle, to samo govori koliko je ta nervoza velika, koliko se ti ljudi više ne bave kritikom predsednika ili predlaganjem nekih svojih ideja i programa, već se bave 24 sata dnevno isključivo kriminalizacijom predsednika i njegove porodice. I to je nešto na šta svi nadležni organi moraju da daju jasan odgovor i ne samo oni već i čitava javnost, jer se radi o legitimno izabranom predsedniku Srbije. Mislim da je neprihvatljivo, posebno u državi u kojoj je relativno skoro ubijen premijer, da se jedna takva kampanja vodi.
Zaista očekujem od svih nadležnih organa, koje sam već pomenuo da konačno daju jedan snažan odgovor na ovu potpuno neprihvatljivu kampanju, a takođe i od svih drugih aktera javnog života i od političkih partija, od predstavnika medija i medijskih udruženja. Hvala.
(Beograd, 01.07.2016.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 96000.00 | RSD | 03.06.2016 - |