Može.
Dakle, prethodni govornik iz DS, Janko Radaković, interpretirao je moje izlaganje na način koji nije u skladu sa istinom. Ja sam pominjao Ustavni sud u kontekstu Zakona o podsticanju razvoja građevinske industrije usled negativnih efekata svetske ekonomske krize, a ne u vezi Zakona o konverziji. Mislim da ste bili u obavezi da ga opomenete, jer dostojanstvo Narodne skupštine nalaže kada neko pominje ili se poziva na stavove koje je izrekao neko od narodnih poslanika koji je pre njega govorio, da to bude u skladu sa istinom. Hvala.

Zašto ste oduzeli reč gospodinu Trnavčeviću?.

Molim vas da mi iz početka merite vreme.

Poštovana predsedavajuća, kolege i koleginice, SPO je 2007. godine usvojio programsku Deklaraciju o decentralizaciji vlasti u Srbiji, u oktobru 2007. godine.
Kasnije je jedna politička stranka falsifikovala tu našu programsku deklaraciju, i predstavila javnosti Srbije da je ona nosilac ideje za decentralizaciju vlasti u Srbiji, što uopšte nije tačno. Ta ideja, koja je više nego potrebna Srbiji i takvo državno uređenje koje je više nego potrebno Srbiji, na ovaj način je dezavuisano i pitam se da li će građani Srbije na pravi način u budućem periodu, sva naša zalaganja i zalaganja ostalih partija za decentralizaciju vlasti u Srbiji i za uređenje Srbije, kao savremene evropske zemlje, biti prihvatljivo.
Naime, ako je vrhunac decentralizacije i zato imam pitanje za ministarku Vericu Kalanović, koja je zadužena za Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave, ponavljam još jednom, ako je vrhunac decentralizacije donošenje zakona o transferu, izmena i dopuna Zakona o drugačijem transferu sredstava lokalnim samoupravama i ukoliko je vrhunac decentralizacije uvođenje statističkih regiona, šta je onda preostalo Ministarstvu za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu u budućem periodu, kako bi Srbija se decentralizovala i kako bi se omogućio njen ravnomerni regionalni razvoj.
Pardon, izvinite, zaboravio sam da napomenem, možda pod decentralizacijom ta politička stranka smatra i finansiranje lokalnih lidera iz državne kase, iz državnog budžeta. Dakle, u mnogo većoj meri nego što se to čini sa pripadnicima ostalih političkih stranaka, odnosno predstavnicima koji su zaduženi za funkcionisanje vlasti u datim opštinama.
Pokazaću vam kako izgleda ta programska deklaracija, i voleo bih da se sa njom upozna ministar državne uprave, gospodin Nikola Selaković. Nadam se da će on na drugi način pristupiti ovom problemu, jer trenutno Hrvatska ima tri puta više opština nego što ima Srbija. Slovenija ima više opština nego što ima Srbija. Srbija nema apsolutno ni jednu funkcionalnu regiju. Danas se ¾ ukupnog kapitala Srbije okreće u krugu dvojke. U beogradskoj opštini Savski Venac, dohodak po glavi stanovnika veći je od 25 do 30 puta od dohotka, recimo u Vlasotincu, Majdanpeku, Trgovištu, Bosilegradu.
Da li je ovo Srbija, i da li je ovo zalaganje za Srbiju koja je ravnomerno razvijena? Da li ministar Selaković ima nameru da u budućem periodu, zajedno sa predstavnicima političkih stranaka koji se zalažu za ravnomerni regionalni razvoj i za decentralizaciju vlasti u Srbiji, napravi jedan sastanak na kojem bi se dogovorili na koji ćemo način rešiti ove probleme?
Takođe, se postavlja pitanje i izmene Zakona o izboru narodnih poslanika. Opet, podsetiću da Hrvatska ima 10 izbornih jedinica, a da mi imamo zakon koji je donet u najnesrećnije vreme političke pljačke, krađe izborne volje građana. Da bi Srbija bila decentralizovana, potrebno je da ima i drugačiji izborni zakon. CESID je u prethodnom periodu dosta radio na izradi novog teksta zakona ili predloga zakona o izboru narodnih poslanika.
Mislim da bi ministarstva koja su zadužena za rešavanje ovih problema, pre svega mislim na ministra Nikolu Selakovića, dužna i u obavezi da na najbolji mogući način sagledaju mogućnost sastanka sa političkim partijama ili sa predstavnicima političkih partija, koje se zalažu za izmene ovog zakona, za izmene funkcionisanja teritorijalnog države Srbije, za ravnomerni regionalni razvoj i za decentralizaciju vlasti u Srbiji. Hvala.

Predsedavajuća, kolege i koleginice, svedoci smo u poslednje vreme iznošenja informacija u javnosti u vezi sa poslovanjem pojedinih srpskih klubova. Novac o kome se govori i dugovi su nepristojno veliki, a nikako ili nikada do sada nije utvrđena finansijska slika ni jednog srpskog sportskog kluba. Ne zna im se ni vlasnička struktura, ni način poslovanja. Pominju se dugovanja, prema recimo javnim preduzećima, a opet da apsurd bude veći, u hvali sebe i svog poslovanja članovi upravnog odbora, direktori, treneri uvek ističu da su uspeli da obezbede veoma visoke sponzorske ugovore i sredstva koja im uplaćuju upravo javna preduzeća, republička javna preduzeća. Ta sredstva, tih republičkih javnih preduzeća nisu sredstva direktora tih preduzeća već je to novac svih građana Srbije.
Zato bih molio vlast, građani Srbije moraju, imaju pravo znati na koji način troši njihov novac da Vlada Republike Srbije obrazuje radno telo koje će sakupiti sledeće podatke. Koliko su novca javna preduzeća u poslednjoj deceniji na osnovu sponzorskih ugovora i donatorstva uplatili na račune srpskih sportskih klubova? Koliki je dug sportskih klubova prema državi, dakle njihove neizmirene obaveze kao i dug prema istim javnim preduzećima koja ih preko sponzorskih ugovora i donatorstva finansiraju? Onda bismo mogli da vidimo koliko smo bolnica, škola, obdaništa mogli da sagradimo za novac koji su nesavesnim poslovanjem u bunar prosuli sa minimalnim rezultatima koje opravdavaju uložena sredstva, generalni sekretari, članovi upravnih odbora, menadžeri, sportski direktori i ostali funkcioneri u našim sportskim klubovima.
Najveći problem čini mi se u poslednjoj deceniji u tome je, a ja neću govoriti o periodu 1990. do 2000. godine jer je to najmračniji deo srpske savremene istorije i tu se ne može govoriti o sportu već samo o problematičnim političkim situacijama u kojima smo se našli. Zato govorim da je najveći problem u poslednjoj deceniji u tome što za sportske neuspehe nema odgovornosti. Par meseci sam bio član Upravnog odbora fudbalskog kluba "Borac" iz Čačka, 2004. godine kada su navijači obukli odore Kju Kluks Klana. Podneo sam ostavku jer sam smatrao da na svaki vandalizam i svaku zloupotrebu sporta treba reagovati. Od ostalih ljudi koji se nalaze u sportskim klubovima, a imalo je i nemilih scena i nesrećnih događaja, nisam video njihove reakcije, adekvatne svim onim problemima ili zahtev u rešavanju problema koja su pred njima ili u ovom slučaju pred celokupnim društvom.
Sport bi trebao da bude razonoda i lepo provedeno vreme. Sport bi mogao da bude i ponos jedne nacije, mogao da bi da bude i veoma bitna privredna grana, privredni potencijal. Zato ukoliko budemo nastavili da se ponašamo neodgovorno za posledicu ćemo imati sve ono što već imamo samo u kontinuitetu daljeg propadanja.
Postoji druga ili možda drugi bolji put ukoliko već država pokazuje nesposobnost u protekloj deceniji da se obračuna sa svime što je loše u sportu i sa zloupotrebama prilikom trošenja sredstava koja dolaze u sportske klubove, da se opredelimo ulaganjima u masovni sport. Deca zaslužuju da imaju najbolje moguće uslove odrastanja, najbolje trenere, najbolje terene, klizališta, atletske staze, bazene na kojima će razvijati duh i telo.
Da li se nalazimo pred odlukom da se napusti finansiranje klubskog sporta i da država jednostavno kaže da nije u stanju, kao što nije bila u protekloj deceniji da se obračuna sa zloupotrebama, sa vandalskim ponašanjem navijača, sa svime onim što u savremenoj evropskoj zemlji, zemlji EU, a to mom idealu teži Srbija, nije moguće jer tamo ljudi odlaze sa svojim porodicama da gledaju sportske manifestacije vodeći malu decu bez brige za njihovu bezbednost.
Molim još jednom i apelujem na odgovorne ljude, a ima ih i u ovoj vlasti, da jednom za svagda prekinemo tu decenijsku praksu, praksu iz prošle decenije da ne postoji kontrola i da ne postoji obaveza ukoliko neko ulaže u vas da vi opravdate ta sredstva. Hvala vam.

Poštovani predsedniče parlamenta, poštovani ministre, kolege i koleginice, izmene Zakona o autorskim i srodnim pravima su sa terena. Predizborno obećanje G17 plusa prešlo je na teren Skupštine Srbije, na teren ovog parlamenta.
Iako je formalni predlagač ovih izmena i dopuna Ministarstvo obrazovanja, i tu imamo resornog ministra, gospodina Obradovića, jasno je da je to Ministarstvu poslužilo samo kao protočni bojler ministru finansija Mlađanu Dinkiću, da bi ostvario svoje zamisli, odnosno da bi svoja predizborna obećanja sproveo u delo.
Da budemo jasni, poslanički klub SPO i DHSS ne štite nikoga, naročito naplatu muzičkog dinara. Ali, postavlja se pitanje – zar nije moglo doći do kompromisa između sturkovnih udruženja i Ministarstva za obrazovanje, ali je pregovore, i to svi dobro znamo, sa tim strukovnim udruženjem vodio ministar finansija. Znamo da je u prethodnom periodu i on ostvarivao autorska prava na osnovu pesama za folk pevače i za zabavnu muziku. Pitam se zbog čega u tom periodu, dok je ostvarivao ta prava, dok je bio u koaliciji sa nekim drugim političkim strankama, nije izdejstvovao ovakve promene? Sada je svima jasno da je svrha samo ispunjenje predizbornih obećanja.
Na sastanku sa udruženjima dobio je uveravanja i svi, ili gotovo većina poslanika, reći ću SPO i DHSS, ceo poslanički klub, ali i većina poslanika u ovom parlamentu zna, kao što i on zna da će strukovno udruženje Ustavnom sudu podneti žalbu za ocenu ustavnosti ovog zakona i njemu je jasno i svim ljudima koji su sada u izvršnoj vlasti da će taj spor biti rešen na taj način što će Ustavni sud oceniti ovaj zakon neustavnim.
Pitam se zbog čega silujemo parlament, zbog čega unosimo izmene i dopune Zakona o autorskim i srodnim pravima u parlament u raspravu, kasnije na usvajanje, kada ćemo opet za dve, tri godine, kada Ustavni sud bude doneo odluku, morati da se bavimo ovim pitanjem i da građane Srbije izlažemo novom trošku, novim peripetijama? Znamo da će odgovor evropskih organizacija, pošto ovaj zakon nije u skladu sa standardima tih organizacija i sa postignutim međunarodnim dogovorima, opomenuti Srbiju i da ćemo se opet naći u onoj situaciji u kojoj smo bili kada smo upozoravali da i Zakon o NBS, izmene i dopune zakona, takođe će se ponovo naći pred parlamentom. Tad smo to upozoravali, a G17 plus ima iskustva sa Zakonom o informisanju. Kažem vam da ćemo opet ovaj zakon za dve do tri godine morati da usvajamo u parlamentu, odnosno nove izmene i dopune zakona.
Pitam se zbog čega nije bilo transparentnije javne rasprave, zbog čega ministri, Vladina tela, nisu učestvovali u dogovorima u vezi sa ovim zakonom? Sumnju da je ovo samo ispunjenje predizbornog obećanja potkrepljuje činjenica, u nekoliko navrata sam razgovarao sa ministrom Obradovićem i on ima dobru nameru i usaglasili smo se i te izmene zakona, koje su predložila strukovna udruženja, a u ovom slučaju Koordinacioni odbor umetničkih udruženja Srbije je predao i Veroljubu Arsiću iz SNS i gospodinu Babiću iz SNS i imam uveravanja i hoću da imam i verovanje u to da će ministar Obradović, zajedno sa kolegama iz SNS, podržati ovaj konstuktivni predlog.
Dostavio sam im pismo strukovnog udruženja, dakle, Koordinacionog odbora umetničkih udruženja Srbije, u kojem nas oni mole da na Odboru za kulturu, u ovom slučaju, pošto se radi o dramskim umetnicima, ili na Odboru za obrazovanje, iznesemo ove argumente. Kod nas u Srbiji ne postoje različiti fakulteti za filmske i pozorišne glumce, već svi rade na svim medijima. Tako imamo situaciju da veliki broj glumaca igra u mjuziklima i da se ti mjuzikli emituju i reemituju putem televizije.
Danas se snimaju operske predstave na videogramu, a ne više samo kao tonski zapis na nosaču zvuka, i kao takve se takođe emituju i reemituju na televiziji. Ni muzički umetnici više ne koriste samo fonogram kao ranije, već su njihove interpretacije snimljene na videogramu. Dakle, to su muzički spotovi.
Zbog toga smatramo da je neophodno da se izmeni član 117. zakona, jer je došlo do tehnološkog napretka u načinu snimanja i emitovanja, ali i sofisticiranijeg zahteva gledališta. Time bi se izbegao haos u primeni zakona i izjednačila prava umetnika. Nonsens je npr. da baletski umetnici imaju prava na nadoknadu za razliku od glumaca, a da nemaju nikakvo učešće u stvaranju fonograma.
Ko bi rekao da ovo nije u skladu sa standardima EU, ne bi bio upravu, jer je ovakav stav koji sam izneo u prethodnom izlaganju, odnosno u pismu Koordinacionog odbora umetničkih udruženja Srbije prihvatilo nekoliko zemlja EU i ne kosi se sa evropskim zakonodavstvom, za razliku od predloženih izmena zakona koje se nalaze na današnjem dnevnom redu, koje se kose ili koje bi bilo kakva uporedna pravna analiza između ovog zakona i istih takvih zakona u zemljama EU pokazala da su ove izmene zakona katastrofalne.
Takođe, od Udruženja književnika Srbije, nisam više njihova član, ali imam obavezu da štitim to udruženje, kao i ostala strukovna udruženja, stigao je jedna dopis i to mojoj koleginici Vesni Milekić, iz Rasimove stranke, koja takođe podržava ove izmene i dopune zakona, u kome i oni traže ostvarivanje svojih autorskih prava. I oni imaju primedbe na tekst Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Pitam vas, nalazimo se na današnjem zasedanju u kojem govorimo samo o izmenama i dopunama Zakona o autorskim pravima, koje su predmet predizbornog obećanja jedne političke stranke, a sva ostala strukovna udruženja koja imaju primedbe na tekst zakona, to je član 117. ili primedbe Udruženja književnika Srbije ne mogu da se nađu u rešavanju njihovih problema na današnjoj sednici parlamenta iz razloga što se ovim izmenama i dopunama zakona koje su danas na dnevnom redu, ne predviđa izmena tih članova. Svima je jasno, to moram ponoviti nekoliko puta, da je u pitanju samo predizborno obećanje, a ne briga nad strukovnim udruženjima, nad autorskim pravima i prava zaštite umetnika.
Postoji dobra volja da se ovo pitanje reši, ali ako ona postoji, onda bih pitao – zbog čega svi građani Srbije, preduzetnici, ne budu apsolutno oslobođeni plaćanja muzičkog dinara? Objasniću vam zbog čega. Mi sada na trgovima, estradnjaci to nazivaju tezgama, po inostranstvu, imamo nastupe tih estradnih zvezda, koje zarađuju ogroman novac, po nekoliko desetina hiljada evra, koji nije oporezovan. Dakle, u budžet Srbije od njihovog rada i od njihovog dohotka ne sliva se nijedan jedini dinar.
Kada bismo njih oporezovali i kada bi se to što je oporezovano slilo u budžet Srbije, a iskoristilo u namene plaćanja njihovih autorskih prava, imali bismo sredstva da građane Srbije ne diskriminišemo, kako se to predlaže ovim zakonom, pa da jedni plaćaju veću naknadu, a drugi manju naknadu, već bismo mogli da ih oslobodimo plaćanja muzičkog dinara, i to je prava socijalna mera.
Mi ovim zakonom, umesto da sređujemo pravne i zakonske akte ove zemlje, činimo još jednu nepravdu. Uskraćujemo ona prava koja su zagarantovana autorima u svim zemljama EU na uštrb toga što nismo spremni da uvedemo u pravu normalnu brazdu oporezivanje svih privrednih subjekata u ovoj zemlji. Izvinite, smatram da su ti estradni umetnici koji gospodare i medijskim prostorom, koji i finansiramo u poslednje vreme, dužni da plaćaju ovoj zemlji porez.
Dakle, ne smemo upasti u zamku da, oslobađajući ih jednog tereta koji je u svakoj zemlji nešto što je normalno, nešto što je obaveza, da oslobađajući ih tog tereta, oduzimamo neka druga prava, koja, po zakonu svih evropskih standarda i po svim pravni normama, oni zaslužuju.
Neću više trošiti vreme ovog uvaženog doma. Ostaviću vremena da na kraju rasprave razgovaramo u vezi sa ovim što mislim da su izuzetno bitna pitanja i želim konsultacije sa ministrom Obradovićem.
Ako može, kolege iz DS, malo pažnje? Molim vas, predsedniče, opomenite kolege iz DS.
Nadam se da će ministar Žarko Obradović, da će predstavnici SNS, kao stožer vladajuće koalicije, uzeti u obzir valjanost i hitnost ovih predloga. Već imam dogovor sa predstavnicima partije Rasima Ljajića, i da ćemo obaviti konsultacije, da ćemo pozvati ljude iz strukovnih udruženja i da ćemo na taj način najbolje moguće rešiti problem koji već dugo, na način koji nije prihvatljiv, s obzirom da su to najugroženije socijalne kategorije i da to nikako ne bi trebalo tako da bude, opterećuje pisce, glumce i sve one koji stvaraju zaista lepu kulturnu sliku Srbije.
Samo ću reći da je zakon protivan propisima EU i Svetske trgovinske organizacije. To su veoma jaki argumenti da, možda, povedemo javnu raspravu, da pozovemo ljude iz strukovnih udruženja, predstavnike strukovnih udruženja i da na najbolji mogući način rešimo ovaj problem. Hvala vam.

Hteo bih da se zahvalim ministru Obradoviću na korektnom pristupu u rešavanju ovog problema. Nadam se, iz onih razgovora koje sam imao sa predstavnicima SNS i sa ministrom Obradovićem, da će se vrlo brzo u skupštinskoj proceduri naći nove izmene i dopune Zakona o autorskim i srodnim pravima, u kojem bismo rešili oblast, rešiti ono što je nerešeno u oblasti koja se tiče pravih umetnika, ponavljam još jednom, glumaca, književnika i ostalih, koji zaista sve čine kako bi kulturna slika Srbije bila najbolja moguća. Hvala.

Zahvaljujem predsedniče.
Gospodine ministre, kolege i koleginice, moram replicirati prethodnoj govornici iz G17 plus. Ne mora da znači da je nešto dobro, samo zato što je vaše. Samo mali ljudi misle da istorija počinje od njih.
Vi ste počeli sa izlaganjem time, da su ovde pojedine opozicione stranke hvalile vaš zakon, a to nije istina. Mnoga zakonska rešenja i predizborna obećanja vaše stranke i drugih stranaka u ovom parlamentu su pretrpele izmene posle dve do tri godine, a i kampanje pojedinih političkih stranaka se svode, u poslednje vreme na to, da predlažu ukidanje svega onoga što su oni proizveli kao zakonska akta. Recimo, ukidanje fiskalnih kasa.
Rekao sam da će, kao što je bilo sa Zakonom o informisanju, kao što je bio slučaj ili kao što će biti slučaj sa Zakonom o prenosu transfernih sredstava lokalnim samoupravama, i ovo predizborno obećanje koje se sprovodi u delo, a to je i ministar potvrdio, samo zato što je predizborno obećanje, biti predmet drugačijeg sagledavanja, promene teksta zakona u nekom sledećem periodu. Niko ne spori vašu želju da Srbija, ili da vi povedete Srbiju putem EU, ili da nastavite put evropskih integracija, ali to nije garancija da ovaj zakon nema elemente protivevropskih vrednosti, a o tome govori i direktora Zavoda za intelektualnu svojinu, o tome govore mnoge međunarodne institucije i nemojte pogrešno da tumačite izlaganja poslanika, poslaničkog kluba SPO-DHSS, imaćete podršku, to sam uvek govorio u prethodnim izlaganjima, za sve što je dobro. Dogovorili smo se da ovaj zakon promenimo, odnosno određene odredbe zakona koje se isključivo tiču interesa autora.

Poštovani ministri, predsedavajuća, koleginice, moram na početku reći ono što je potreslo Srbiju, a to je današnja oslobađajuća sramna presuda Ramušu Haradinaju, koja je još jedan šamar i ruganje žrtvama pravdi i Srbiji. Posle oslobađajuće presude hrvatskim generalima, danas je usledio novi šok.
Da ne bismo živeli u šoku, već da bismo nešto preduzeli, pitao bih predstavnike Vlade, pošto su postojale najave poslednjih nedelja da će biti održana posebna sednica parlamenta na kojoj će se razgovarati o uzrocima i posledicama rata, na kojoj će se razgovarati o vraćanju Srba na vekovna ognjišta, o njihovom obeštećenju, popravljanju života raseljenih i izbeglih lica, kao i o merama Vlade kojima ćemo istinu o zločinačkom, etničkom čišćenju podčinjenom nad Srbima, predstaviti međunarodnoj zajednici. Pored toga, pošto mi to vreme dozvoljava, reći ću da SPO i DHSS i ovo je u okviru drugog pitanja, podržava borbu potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića protiv kriminala i korupcije i ako je opozicija, ali nas baš zbog toga interesuje, kada će, koje je to vreme i koji će biti sadržaj, stići u parlament zakon, odnosno predlog zakona o poreklu imovine.
Mislim da bismo tim zakonom koji će podržati i SPO i DHSS, stekli preduslove za bolju borbu protiv korupcije i na taj način bismo utvrdili ko je prethodnih godina i na koji način stekao bogatstvo, jer ne bi mogao da dokaže poreklo svog bogatstva koje poseduje.
Postaviću pitanje i ministru poljoprivrede, pošto je u prethodnom periodu najavljivano i pušteno u javnu raspravu, bar strukovnim udruženjima, koliko sam ja upoznat, predlog zakona, novi, o poljoprivredi, da li može ta rasprava da bude transparentnija, jer znamo da je u poslednjim godinama na neorganizovan način ta delatnost funkcionisala kada govorimo o poljoprivredi, pa pitam da li je moguće preko sredstava javnog informisanja, pošto postoje mnoga poljoprivredna gazdinstva koja nisu involvirana u udruženja, da li je moguće voditi debatu na taj način transparentnije?
Rekao sam i prošli put kada smo govorili u vezi sa tim zakonom da ćete imati podršku SPO i DHSS, ukoliko on bude donet na interes poljoprivrednih proizvođača i srpskog seljaka, da se izađe iz okvira stranačkih rasprava, da se uđe u okvir širih rasprava.

Ne.

Da.

Prvo bih konstatovao da sam zadovoljan odgovorom potpredsednika Vlade u vezi sa postavljena prva dva pitanja i ponoviću kao što sam i prethodnih puta govorio o tome da će vladajuća većina imati podršku, iako smo opozicija od našeg poslaničkog kluba za sve ono što je dobro.
Postavio bi pitanje ministru Dinkiću, ministru finansija, iako nije tu, iako nije odgovorio na jedno postavljeno pitanje od pre par meseci.

Onda ću postaviti dopunsko pitanje.
Dopunsko pitanje, bez obzira na sve pozitivno što smo čuli, pošto okolnosti u kojima se sad nalazim, nalažu mi da postavim to pitanje i predmet ove diskusije jeste, zbog čega ministar Dinkić daje sebi slobodu da kasni sa odgovorima na postavljena pitanja poslanika? Hvala.

Poštovani predsedniče, koleginice i kolege poslanici, posle sramne presude oslobađajuće hrvatskim generalima čime je legalizovano etničko čišćenje Srba u zločinačkim akcijama "Bljesak" i "Oluja", mi moramo biti upoznati sa svim posledicama ovog zločinačkog akta, ovog etničkog čišćenja.
Postavljam pitanje, koliko je od 250.000 Srba koji su proterani sa vekovnih ognjišta, njih uspelo da ostvari svoja prava i da se vrati? Koliko njih je obeštećeno za pričinjenu štetu njihovoj imovini prilikom ovih zločinačkih akcija? Koliko njih je obeštećeno za pogibiju članova njihovih porodica i koliko njih je obeštećeno za povrede ili ranjavanja njih samih?
Koliko njih ima da im je vraćena imovina, da primaju penzije i ostale zarađene prinadležnosti? Od ukupnog broja vraćenih, koliko njih se vratilo u svoje stanove ili su i dalje i koji je broj njih raseljenih i onih koji su se vratili?
Tačno je da Hrvatska sve ove obaveze nije ispunila i da je donela akcioni plan kojim pokušava Evropi da zamaže oči sa pravdanjem da nema dovoljno sredstava da sve ove obaveze ispuni, sa pravdanjem da će to učiniti u narednih nekoliko decenija.
Stoga Srbija mora imati sve podatke radi zaštite prava svih proteranih građana srpske nacionalnosti.
Šta će Vlada učiniti po ovom pitanju, da li će osnovati neko novo radno telo ili će se MSP i dalje time baviti, ali kada izađemo pred međunarodnu zajednicu, moramo imati sve podatke i znati koje su posledice ovih zločinačkih akcija i zločinačkog delovanja hrvatskih generala i hrvatske države.
Ovih dana se provlači u medijima i pitanje tužbe i kontratužbe između Srbije i Hrvatske. Mi, iako zvaničnici smatraju da smo sada u lošijoj poziciji nego što smo bili, moramo shvatiti da je NDH u Drugom svetskom ratu počinila stravične genocide i stravične zločine prema Srbima, Jevrejima i Romima. Dovoljno je reći, Jasenovac. Ukoliko tužba bude kretala odakle treba da krene, od samih početaka nesreće na prostorima bivše Jugoslavije, ukoliko bude obuhvatila zločine Pavelićeve ustaške NDH, onda mislim da ćemo nedvosmisleno dokazati poreklo države Hrvatske i način njenog delovanja. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege i koleginice, postavio bih pitanje u vezi sa aktuelnom temom prisluškivanja. Ta tema je za SPO aktuelna već više od 20 godina. Lider SPO i članovi SPO, njihovi telefoni prisluškuju se više od 20 godina, a znamo i koliko je atentata pokušano da bude izvršeno na predsednika SPO, Vuka Draškovića. Kada smo govorili o tome posle 2000. godine, posle 5. oktobra i kada smo govorili i pre toga stranke koje su sada na vlasti, članice DOS nisu to shvatile ozbiljno, čak su nam se i rugali, smejali i sada dolazimo do jedne situacije u kojoj možemo zaključiti da više niko nije siguran, da više niko nije bezbedan.
Ukoliko predsednika Srbije i potpredsednika Vlade prisluškuju, njihove telefone prisluškuju, kako onda mogu da se osećaju poslanici u ovom parlamentu, kako može da se oseća običan građanin, sigurno ili ne? Naravno nesigurno. Objašnjenje da u MUP nisu znali da prisluškuju telefone predsednika Srbije i potpredsednika Vlade deluje zaista smešno.
Hoćemo da znamo – ko sluša, što sluša, ko izdaje naloge, koliko ljudi se prisluškuje, ko bez prava prisluškuje? Kada neko a to ste videli u slučaju kuće Vuka Draškovića postavi prislušne uređaje onda se pitam – po čijem nalogu i koliko postoji takvih kuća u Srbiji i koliko se političara prisluškuje? Imali su nalog jedne godine da to urade, međutim svake godine uzastopno predsednik SPO već više od dve decenije je slušan, a zatim su pokušavani da budu izvršeni atentati na njega.
Zašto po Krivično zakoniku krivično delo neovlašćeno prikupljanje podataka o ličnosti još uvek nijedanput nije sankcionisano? Zašto nema nijedne sudske presude?
Hteo bih i neka pojašnjenja u vezi sa pogledom na istoriju Srbije, na sve ono što je prethodilo, na sva ona dešavanja koja nam govore da smo u Prvom svetskom ratu bili jedna od najvećih evropskih sila, a danas nam političari u Srbiji to pokušavaju predstaviti kao jednu pogrešnu borbu. Hoću pojašnjenja u vezi sa izjavom premijera Srbije da je ondašnja Jugoslavija i temelji ondašnje Jugoslavije, koji su u Prvom svetskom ratu od 1914. do 1918. godine postavljeni, da su pogrešni i da su oni uzrok stradanja međunacionalnih kasnije, devedesetih godina. Za to je isključivo kriv komunizam. Za to je isključivo kriv establišment koji je ostao posle Tita, Izetbegović, Tuđman i bivši predsednik Srbije, Slobodan Milošević. Za to ne mogu biti krivi ni kralj, ni Pašić, ni Stepa Stepanović ni Živojin Mišić. Oni su stvarali Jugoslaviju, a ovi koji su devedesetih godina zauzeli čelna mesta u bivšim jugoslovenskim republikama, komunizam, sve su učinili da je rasture. Hvala vam.