Reči su, govorio je još Meša Selimović, često otrov i mogu da donesu veliko zlo. Zato smatram da treba svi da iskoristimo svaku priliku da ublažimo svoju retoriku, da sadržaje koji su vulgarni i sadržaje koji promovišu najgore među nama stavimo na margine svog interesovanja i da debatu i dijalog sa političkim protivnicima prenesemo u Narodnu skupštinu Republike Srbije, a ne po beogradskim sokacima i ulicama.

Takođe, smatram da je potrebno da osudimo, a to gotovo da niko već danima nije učinio da osudimo napade na nešto što je mnogo veće od bilo koje političke organizacije, bilo kog udruženja građana, mnogo veće od svih nas, a to su napadi na svetinju, napadi na Srpsku pravoslavnu crkvu i našeg patrijarha Porfirija. To već nedeljama traje i nekako ne bih rekla da je to usamljen incident, nego je postala praksa mnogim ljudima, i to ne nekim, da kažem, marginalcima, već onima koji žele da budu predsednici Republike, gradonačelnici i slično.

Dakle, već nedeljama i godinama unazad gospođa iz prozapadne opozicije napada srpskog patrijarha, Srpsku pravoslavnu crkvu i pre samo nekoliko nedelja je urlikala pred zgradom Srpske patrijaršije, da to niko nikada ovde nije pomenuo. Izaziva već godinama unazad nacionalnu, versku i rasnu netrpeljivost i mržnju između svih nas, a da niko nijedno slovo o tome nije rekao.

Ovako izgleda njen obraz i rekla bih obraz njene političke stranke. Ismeva ne samo naše sveštenstvo i monaštvo, ne samo srpskog patrijarha Porfirija, nego jednog od najvoljenijih srpskih patrijarha – patrijarha Pavla ismeva na ovaj način. To je za svaku osudu, ali osude nije bilo ni sa jedne strane već danima unazad. Nije samo ona usamljen slučaj.

Nažalost, novinar sa empatičnih, pravih, objektivnih, pravdoljubivih medija, kako ih vi nazivate, gospodin Marko Vidojković za srpskog patrijarha kaže da je nakaza, a za Srpsku pravoslavnu crkvu kaže da je zlo. To nikada niko nijednog momenta nije osudio u ovom domu.

Idemo dalje. Gospodin, takođe, iz prozapadnih medija, ne medija, nego opozicije, verujem, osoba koja želi da bude gradonačelnik grada Beograda, kaže da bi iz beogradskih osnovnih škola bilo najbolje, a i novinarka sa ovih pravih medija se slaže sa tim, da izbacimo slike manastira, slike svetaca, slike svega onoga što slavi srpsku slavnu istoriju…

(Narodni poslanik Radomir Lazović dobacuje iz klupe.)

Potrebno je po njegovom mišljenju da izbacimo…

(Narodni poslanik Radomir Lazović dobacuje iz klupe.)

… recimo, sliku Studenice, sliku Manasije ili srpske Gračanice iz školskih hodnika. Ja znam da vam to smeta, ali nažalost se to desilo i niko u ovom domu nijednog trenutka to nije osudio. Zgazio je na srpski i pravoslavni identitet, gazeći naše svetinje i gazeći Srpsku pravoslavnu crkvu.

Očigledno vaš lider ne zna da Stefan Nemanja kada je dizao Studenicu, a dizao je na komadu zemlje koji je bio na raskrsnici svetova, niko mu nije rekao da je to zastarelo, da je to tužan prizor.

Istu ovu Gračanicu kad je Milutin dizao, niko mu nije rekao da je Mala Azija pred Otomanskom najezdom i da nije vreme građenja velelepnih hrišćanskih svetinja. I kada je to isto činio despot Stefan Lazarević sa Manasijom, niko mu nije rekao, kao što je vaš lider rekao za SPC, da je to negde zastarelo i da je prošlo to vreme i da dolazi neko novo vreme sa novim vrednostima i niko patrijarhu Spiridonu nije rekao kada je pričešćivao srpsku vojsku pred Kosovski boj, niko mu nije rekao da je to pogrešno. Ta vojska koja se nalazila i taj narod koji se nalazio pred njim ni jednog trenutka nisu želeli da zgaze na srpski identitet, a vi to činite već nedeljama unazad napadajući srpskog patrijarha.

Zato je pred patrijarhom Porfirijem toliko izazova i nadam se da će odoleti svima njima. On danas govori pred jednu novu bitku, bitku za Kosovo, bitku za Metohiju. Govori pred jednu bitku koja je potpuno drugačija, na potpuno drugačijem nivou, na potpuno drugačijem terenu, na potpuno drugačijem obliku i nažalost pred njim je neka vojska i neki narod među kojima su, nažalost, i narodni predstavnici, nažalost i gradski odbornici koji kažu: „Ti si neki Vučićev patrijarh i ti nisi naš patrijarh, mi imamo zapadne ili istočne vrednosti“, nije ni važno. Kažu: „Ne trebaju nam te srednjovekovne građevine, ma ne treba nam taj naš identitet“.

Među svima njima su oni koji bi želeli izbore, ali samo da pobeđuju i gostovali bi na „Pinku“ kada imaju suvlasnički deo i gostovali bi na „Hepiju“, ali da oni uređuju ko će da vodi program. Među njima su, nažalost, i one kolege koje nepristojnost i bezobrazluk jednog Marka Vidojkovića nazivaju samo nekom dobrom satirom, nekim dobrim humorom ili buntom. Nažalost, među njima su i oni koji gaze srpski identitet, pravdajući to da gradimo neke dobrosusedske odnose, a pri tom negiraju postojanje srpske zajednice u regionu.

Suma sumarum, želim samo da kažem da je na vašu žalost nekako u Srbiji došlo vreme koje odgovara onoj rečenici koju je naš kolega Glišić rekao: „Pa, ovo je malo i naša zemlja“. Hvala.

(Radomir Lazović: Replika.)

Poštovani građani, poštovani ministre, čestitam Vladi Republike Srbije na Sizifovskim naporima da od ove zemlje napravi zemlju koja radi i u kojoj se gradi.

Svi zajedno smo morali da propustimo kroz naša sita dosta žita kako bi došli do ovog trenutka danas, ali još uvek moramo da iz vatre vadimo vrelo kestenje zbog onih koji nikako ne mogu da prihvate činjenicu da ne mogu večno da budu zakucani za državnu fotelju zbog onih koji ne mogu da prihvate činjenicu da nije politika, politika gađanja jajima i zbog onih koji ne mogu da prihvate činjenicu da nije valjana politika, politika urlikanja na sve što je srpsko, a da se nikada nisu udostojili da podsete i na bezumlje koje podseća „Jasenovački cvet“, da nikada u svojim urlicima nisu pomenuli ni „Bljesak“, da nikada nisu govorili o tragediji srpskog naroda u najvećem etničkom čišćenju posle Drugog svetskog rata u „Oluji“, da nikada nisu pomenuli srpska stradanja u našim pogromima, da nikada nisu pomenuli stradanje srpskih civila tokom bombardovanja 1999. godine na prostoru Republike Srbije.

Kažu da je sve ljude moguće lagati neko vreme, da je neke ljude moguće lagati sve vreme, ali da je nemoguće sve ljude lagati sve vreme. Zato je njihova politika, politika prošlosti, njihova politika je politika rušenja i drago mi je što danas više u domu ove Narodne skupštine nećemo usvajati zakone koji su doneti sa koca i konopca i nećemo usvajati predloge zakona koji su sa milijardu i jednom rupom, nego danas raspravljamo o Predlozima zakona zahvaljujući kojima imamo podsticaje za zapošljavanje, imamo olakšice za poslodavce. Obezbedićemo uslove za sprovođenje sveobuhvatne reforme poslovnog okruženja i nastavićemo borbu protiv sive ekonomije.

Čitajući Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, vidimo da smo odgovornom fiskalnom politikom, u kombinaciji sa makro-ekonomskim performansama u proteklom periodu obezbedili relaksiranje politike plata i penzija i značajno povećali kapitalne investicije kao bitne komponente i privrede i građevinarstva, saobraćaja i same infrastrukture.

Zato je ponovo važno istaći da je politika koju danas vodi Republika Srbija ne politika rušenja, nego politika izgradnje. Zato moram da podsetim na Zakon o budžetu za 2022. godinu, koji je Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture opredelio značajna sredstva, opredelio 255,57 milijardi dinara.

To je budžet koji je veći za 40% od onog inicijalnog budžeta za 2021. godinu, to je budžet koji čak 80%, odnosno 210 milijardi dinara je usmerio upravo na investicije u infrastrukturne projekte. Pored izgradnje 1.300 kilometara autoputeva, pored izgradnje brze saobraćajnice, pored izgradnje lokalnih, komunalnih mreža, mi ulažemo i u brze pruge i spajamo srpsku prestonicu sa svim ostalim evropskim prestonicama.

Ne kažu džabe da je slika vrednija od hiljadu reči. Zato sam danas želela da na primeru jednog relativno malog beogradskog naselja Batajnica u opštini Zemun podsetim kako izgleda kada je na čelu jedne države domaćinska vlast poput ove.

Dakle, Batajnica je bila naselje koje, kako kaže narod, se nalazilo kao zadnja rupa na svirali, a danas samo što se tiče zdravstva izgrađena je prva Kovid bolnica sa smeštajem za 1.000 ljudi i sa najmodernijom opremom. Nismo tu stali. U Ugrinovcima je takođe napravljena potpuno nova zdravstvena ambulanta, rekonstruiše se centralna ambulanta u samom centru Batajnice, a takođe u tom istom centru Batajnice adaptiran je po prvi put dom kulture.

Ono što je posebno značilo ljudima i Krajišnicima koji žive u najvećem izbegličkom naselju u gradu Beogradu, tzv. Busije, jeste izgradnja iz temelja nove osnovne škole sa najmodernijom opremom, a nastavlja se i adaptacija ostalih osnovnih škola, koje se nalaze u samom centru Batajnice.

Takođe smo spojeni važnom petljom na novosadski put, na autoput, i kako je to rekao predsednik Vučić, to znači za Batajnicu i stanovnike ovog zemunskog naselja život zato što će da otškrine vrata za mnoge druge investicije. Takođe, nastavljamo da radimo na lokalnim putevima, a svi oni koji žive u naselju Šangaj u Batajnici znaju šta znači izgradnja brze pruge Beograd-Novi Sad i znaju da je ova izgradnja kao i sve ovo što sam navela, potpuno promenilo lice ovog beogradskog naselja.

Kao što rekoh na početku, nemoguće, zaista je nemoguće lagati ljude sve vreme, zato je vlast koja je držala ovu zemlju na nekim rahitičnim državnim nogama davno prošlo vreme na koje podseti poneko proliveno jaje i po neka litra farbe na beogradskim muralima. Mene oni doista podsećaju na nešto što ne mogu da nazovem glasom razuma i podsećaju me na Nušićevog predstavnika vlasti, na Nušićevog „Narodnog poslanika“ koji doista zna i da govori i da ćuti samo neko, a u ovom slučaju neki gazda treba da mu kaže kada da govori a kada da zaćuti. Hvala.

Poštovane kolege, uvaženi ministre, Republika Srbija ne isključuje primenu afirmativnih mera koje preduzima Vlada Republike Srbije za upis lica sa invaliditetom i pripadnika romske nacionalne manjine.

Činjenica je da primena afirmativnih mera u praksi funkcioniše, ali se slažem sa koleginicom Joković, koja ovim amandmanom dodatno potencira značaj upisa osoba sa invaliditetom i Roma na visokoškolske ustanove.

Primera radi, u poslednjih osam godina od kada se primenjuju afirmativne mere u srednje škole je upisano 12.427 romskih učenika i to je značajan broj, imajući u vidu da smo samo prošle godine upisali 1.894 romska srednjoškolca putem afirmativnih mera.

Uz to, njima se pruža pomoć i podrška na različite načine i o tome najbolje svedoče sami Romi koji su korisnici afirmativnih mera, a jedna od njih je i Martina, koju smo koleginica Sandra Joković i ja imale priliku da obiđemo u toku jučerašnjeg dana i koja je rekla da je težak put od diskriminacije do integracije, ali da zahvaljujući različitim programima ona danas ima mogućnost da uči i da napreduje.

To je današnja Srbija, zemlja u kojoj svako dete ima jednake šanse.

Uvažene kolege, podržavam da se studentima pruži prilika bez želje da zadiremo u autonomiju univerziteta i drugih visokoškolskih ustanova i omogući produženje roka za završetak studija do kraja školske 2021/2022 godine i studentima iz člana 148. stav 1. Zakona koji ima rok za završetak studija ističe školske 2020/2021 godine.

Mislim da bi usvajanje ovog amandmana, kolege Boškovića dalo dovoljno vremena da se polože zaostali ispiti i završe započete studije.

Sigurna sam da bi to potencijalno produženje rokova, posebno značilo srpskim studentima koji kroz odličan program Vlade Republike Srbije „Srbija za Srbe u regionu“ koji vrlo često nisu imali priliku da borave u Srbiji, omogućiće im da postignu sve zaostale obaveze, a nisu mogli da budu prisutni u Srbiji zbog svih zatvaranja granica i vakcinacije PSR testova i takođe, ograničenja slobodnog kretanja i normalnog studiranja.

Samo bih još jednom iskoristila vreme koje imam, da podsetim da je za školsku 2020/2021 godinu odobreno 80 stipendija srpskim zajednicama u regionu, te su za realizaciju ovog projekta Vlade Republike Srbije obezbeđena sredstva u iznosu od 73. 900.000 dinara, što predstavlja najveći budžet do sada, uprkos tome što smo se susreli sa korona virusom.

Takođe, želim na kratko da se osvrnem na jedan važan činilac visokog obrazovanja, naime, na studentsko organizovanje koje postoji u različitim oblicima, međutim, problem suviše opštih odredbi koje se odnose na studentsko organizovanje kroz Zakon o visokom obrazovanju će ovim zakonom se potpuno rešiti.

Smatram da je Radna grupa za izradu predloga zakona uradila veliki posao na čelu sa tada predsednikom SKONUS-a, a danas državnim sekretarom Milanom Savićem i da je naposletku cilj koji su stavili na početku svog rada gospodin Savić i njegove kolege ostvaren, jer su zaista doneli kvalitetna rešenja za decenijske probleme. Jedan od njih je što ćemo uskladiti naše zakonodavstvo sa evropskim, ali ćemo rešiti višedecenijske probleme u ovoj oblasti gde će se dati i okvir i mogućnost punopravnog učestvovanja studenata u organizovanju.

Predlogom zakona o studenskom organizovanju rešeno je i ovo važno pitanje i smanjena je mogućnost dvosmislenog tumačenja institucionalnog okvira za studentsko organizovanje i stvoreni su uslovi za nezavisnije funkcionisanje i rad.

Hvala.

Hvala.

Poštovani građani Republike Srbije, drage kolege, ranije su naši stari govorili da je najmanje slana voda u Šibeniku zbog ušća sa rekom Krkom, a onda su istraživači otišli nekoliko metara dublje i saznali da je upravo u Šibeniku najslanije more na celom Jadranu.

Definitivno je bilo potrebno da neko skupi hrabrosti i učini nekoliko koraka dalje. Isto je i u moru ljudi, primetio je jedan srpski novinar radeći emisiju o Srbima u Dalmaciji, rekavši da se mogu sastajati i mešati oni koji se različito krste, a da opet ostane svako svoj. Godine iza nas su pokazale da mnogi i od nas i od njih nisu shvatali ove reči. Zato smo u 20. veku od prvog komšije dobili krvavog dželata koji je, sprovodeći politiku malja, kamena i noža, imao samo jedan cilj, a to je da iskoreni sve što je srpsko.

Spremajući se za današnje odbore, ali i za sednicu na kojoj govorimo o izmenama i dopunama Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida, posetila sam ovu ustanovu koja je osnovana radi trajnog sećanja na žrtve genocida nad Srbima, ali i nad Jevrejima, Romima, pripadnicima drugog naroda i nacionalnim manjinama. Nakon posete muzeju, ostala mi je urezana samo jedna rečenica koja kaže ovako- najveća kazna za žrtvu je zaborav.

Zato danas Srbija ne zaboravlja krajišku tragediju i gradi spomen park na Rači, na Rači koja pamti obe petrovačke ceste koje su nam se desile za sto godina čak dva puta, na Rači koja pamti svaki izbeglički zavežljaj naših Krajišnika.

Najveća kazna za žrtvu jeste zaborav. Zato je potrebno da naša mladost uči da ukoliko ne budemo savladali sve one pouke iz prošlosti, svakako će nam se istorija krvi ponoviti.

Najteža kazna za žrtvu jeste zaborav. Zato je potrebno da kroz kulturu, kroz filmsku industriju, ali i na druge načine osvetlimo ne samo sudbinu Dare iz Jasenovca, nego i sva ona detinjstva koja su prekinuta a da nisu došla ni do prvog broja, ni do prvog slova.

Zaista je najveća kazna za žrtvu zaborav. Zato je važno da danas naši lideri ne govore o zločinima koji su se dešavali nad Srbima pognute glave, nego da ponosno govore o našoj prošlosti, o našim žrtvama, o svima onima koji su ubijeni, od kolevke i u kolevci.

Zaista je najteža kazna za žrtvu zaborav. Slušajući reči starice sa Kozare, bake Koviljke, pre nekoliko dana u Donjoj Gradini, starice kojoj su uništili detinjstvo, spržili kuću, razorili porodicu i ostavili joj raskomadan život, slušajući nju, mislim da smo dobili apsolutno sve pouke kako treba voditi politiku u regionu. Ona je na mestu u Donjoj Gradini govorila o svim onim zločinima koji su se desili. Stajala je na zemlji na samo 1,2 metara gde su zakopane hiljade i hiljade Srba, Jevreja i Roma. Stajala je na 1,2 metara od zemlje u kojoj se i danas nalaze zakopane i cucle i igračke i garderoba i dečije kosti, ceo jedan dečiji svet, i srpski, i jevrejski, i romski. Na tom mestu je rekla da želi svim narodima da se zlo koje je doživeo njen narod sa Kozare nikada više ne ponovi. Ona je rekla, kao žrtva, da želi mir i stabilnost u regionu, da želi mir za sve narode, ali će da priča o svim onim zločinima koji su se desili, jer ne želi da istorija donese da krvavi dželat postane žrtva.

To i mi danas treba da radimo, jer neće više Srbin biti kriv samo zato što je Srbin i neće više Srbin sa ovakvom politikom u jamu.

Zaista je najveća kazna za žrtvu zaborav. Zato je važno da danas usvojimo izmene i dopune Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida. Važno je zato što ćemo rešiti nekoliko ključnih tačaka za njegovo bolje funkcionisanje, između ostalog, i sedište, pravno ujednačavanje sa Zakonom o kulturi i na rad muzeja primenjivaće se propisi koji važe za sve ustanove, kao i propisi kojima se uređuje oblast kulture, zaštite kulturnih dobara i muzejske delatnosti.

Ne mogu kada govorimo o genocidu, kada govorimo o Jasenovcu, Jastrebarskom, kada govorimo o krvavim zločinima koji su se desili, i o „Oluji“ i „Bljesku“ a da se ne setimo onoga što je samo pre nekoliko dana rekao i predsednik u Donjoj Gradini – mali je taj vaš zločinački posao koliko su naše glave visoko i koliko su Srbija i Srpska velike, ne teritorijalno, već duhovno, ne da bi napadale, već da bi prkosno opstajale i napredovale. Zato danas ne kažnjavamo naše žrtve zaboravom, no ih se sećamo, ali sećamo se i opraštamo i onim našim dželatima za koje naš patrijarh Porfirije kaže da su se ispisali iz svakog naroda, ispisali iz ljudi.

Danas ovde iz doma Narodne skupštine se iskreno nadam da ćemo mi biti generacija koja će shvatiti onu metaforu Krke i Jadrana, da u moru ljudi mogu se sastajati i mešati oni koji se različito krste, a da opet ostane svako svoj. Ne dozvolimo da više nijedan dečiji svet bude zakopan na 1,2 metra, kao što je bio zakopan pre samo nekoliko decenija srpski dečiji svet. I ne dozvolimo da se više u ovom regionu vode politike metka, politike malja, kamena i noža. Hvala.

Pravda drži i zemlju i gradove i pravda i pravo u demokratskoj zemlji treba da je prisutna i u Narodnoj skupštini i u Vladi i na ulici i u sudnici, ali pravda i pravo moraju da budu prisutni i među zatvorskim zidinama. Mi moramo kao demokratska zemlja da poštujemo osnovna prava svih građana, pa čak i onih građana koji su se nekada drznuli da zgaze i pravo i pravdu i zakone i Ustav ove zemlje, zato što to radi svaka demokratska država.

Jedan od primarnih zadataka Komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija, čije članove danas biramo između narodnih poslanika, upravo jeste i da predlaže mere za otklanjanje nepravilnosti i mere za unapređenje uslova života, tretmana i zaštite prava lica lišenih slobode. Jednostavno rečeno, Komisija je tu da razgovara sa licima lišenim slobode. Komisija je tu da brine o njihovom životu, ali Komisija je, takođe, tu da brine o svakom čoveku.

Zahvaljujući merama koje je Komisija sprovodila, ali i merama koje je samo Ministarstvo pravde sprovodilo u delo, ulagalo je proteklih godina zaista veliku snagu da poboljša uslove kod lica lišenih slobode u kazneno-popravnim zavodima i ostvarilo je značajne rezultate. Ulagalo je napore kako bi ispunilo sve obaveze koje imamo na evropskom putu. Ulagalo je napore da ispunimo sve one obaveze koje proističu iz Poglavlja 23, jednog od najzahtevnijih poglavlja, poglavlja koje se odnosi direktno na reformu pravosuđa i osnovna prava svih ljudi, osnovna prava svih građana, pa čak i onih koji su lišeni slobode i imalo je zaista značajne korake u tome.

Danas možemo da kažemo da je upravo Srbija pre 20, pre 15 i pre 10 godina pucala upravo u te dve tačke, pucala je u reformu pravosuđa i pucala je u osnovna prava građana. To je Srbija koja je želela u Evropu i pre 20 i pre 10 i pre 15 godina, ali želela je u Evropu da ide makadamom i zaprežnim kolima. Želela je u Evropu da ide tako što nije poštovala osnovna prava građana i sprovodila je apsolutno neuspešne reforme pravosuđa. To je Srbija koja je bila na dnu evropske lestvice po poštovanju osnovnih prava građana i po prebukiranosti u kazneno-popravnim zavodima.

To je ista ona Srbija koja je sprovodila užasne mere u Kazneno-popravnom zavodu u Požarevcu, jedinstvenom zavodu tog tipa u Republici Srbiji, zavodu gde se nalaze žene, majke i maloletnice. To je bio zavod gde nismo imali ispunjene ni minimalne uslove. To je bio zavod koji je bio apsolutno prebukiran po kapacitetima. Danas nije to više Srbija koja puca i u pravosuđe i u osnovna prava građana. Danas Srbija razume latinsku res non verba, dela, a ne reči. Zato Kazneno-popravni zavod u Požarevcu, gde se nalaze žene, majke i maloletnice izgleda ovako posle renoviranja i posle izgradnje iz temelja 2.200 kvadratnih metara. Rešili smo prebukiranost sa 160 dodatnih smeštajnih jedinica i sprovodeći različite programe pomažemo im u njihovoj resocijalizaciji.

Nije Požarevac usamljen slučaj. Brine Srbija i o drugim kapacitetima. Srbija brine o svojoj infrastrukturi. Isto smo učinili i u Sremskoj Mitrovici, gde se nalazi najveći kazneno-popravni zavod u Republici Srbiji. Sagradili smo zgradu kapaciteta 316 lica. Isto činimo u Kragujevcu, gde se gradi jedan od najsavremenijih zatvora kapaciteta 500 lica i isto činimo, tj. učinili smo u Pančevu, gde se nalazi jedan od najsavremenijih kazneno-popravnih zavoda ne samo u Srbiji, već u celom regionu, zato što je ova zemlja shvatila napokon da su nam potrebna dela, a ne prazne reči i mrtva slova na papiru.

Zato svojim dragim kolegama, koji će danas biti izabrani za članove Komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija, želim da ostave iza sebe i dela, a ne samo prazne reči i mrtva slova na papiru. Želim im da se služe pravom i pravdom, jer naposletku, pravda i pravo drže i zemlju i gradove. Hvala.

Časne sudije, dragi građani Republike Srbije, u kolibi Valjevske nahije u selu Kličevac, verujući rečima prote Mateje Nenadovića, sudile su prve srpske sudije. U tim sudovima pre toliko godina, bar kako je zapisivao Vuk u svojim zapisima – svaki čovjek je mogao i da tuži Vojvodu i on je morao doći da odgovara.

Još od te kličevske kolibe na koju smo toliko kao narod ponosni, preko sudova koji su decenijama nicali i u gradovima iz kojih vi dolazite dragi poslanici, i u Kragujevcu, Užicu, Svilajncu, Jagodini, Valjevu, Šapcu, srpsko društvo je želelo nezavisnost, transparentnost, objektivnost, efikasnost. Želelo je dobre zakone, vapilo je za pravom i pravdom.

Dva veka od kličevske kolibe danas srpsko društvo i srpska država žele i nezavisnost i objektivnost i efikasnost, žele stručno pravosuđe koje može da odgovori na sve izazove koje nosi tranzicija i globalizacija.

Kroz ta dva veka razvoja srpskog pravosuđa Srbija je prošla kroz različite periode. Izlazila je i kao pobednica i kao poražena, ali poslednji glogov kolac u srce srpskog pravosuđa je za bijen reformom pravosuđa iz 2009. godine.

Nakon takvog masakra i nakon takvih zločina svaki pravnik bi se poslužio mudrošću rimskog tribuna upitavši „Cui bono“ – kome korist?

Doista, kome korist od potrošenih 44,4 miliona evra za neuspelu reformu? Kome korist od seta rđavih zakona koji su prethodili ovoj reformi i bili usvojeni upravo u Domu Narodne skupštine Republike Srbije?

Kome korist od vaše loše ispletene mreže sudova? Kome korist od vaše seče kadrova?

Kome korist od isplaćenih plata za 836 novoizbranih sudija i 75 zamenika tužilaca, ljudi koji nisu radili svoj posao?

Kome korist što ste od Srbije želeli da napravite i sklepate običnu kolibu na Balkanu?

Kome korist od svega toga što ste u toj nekoj srpskoj kolibi sprovodili i politiku i reformu po svojim nahođenjima i onda bi po neki rukovodilac, vaš glavni kolovođa iz kolibe izvirio, jedino što je znao u regionu da kaže jeste – izvinite?

Pitam vas – kome korist od takve reforme i takvih politika?

Čoveče, jedino „izvinite“ koje treba da uputite je i srpskom seljaku i srpskom pravosuđu i svim građanima čiju ste mladost rastrgli kao besni psi komad mrcine.

Jedino „izvinite“ posle takvih reformi pravosuđa dugujete Srbiji, i to onoj okrnjenoj koja je ostala posle vas. I, posle svake bolesti put ozdravljenja nije veličine milja, nego svega nekoliko centimetara.

Pogledajte šta znači danas srpsko ozdravljenje. Umesto da gradimo kolibe po kojima ste vi bili poznati, danas gradimo palate u Republici Srbiji, palatu pravde u Kragujevcu koja će biti završena za mesec dana. Srbija danas gradi 22.000 kvadratnih metara, 74 sudnice, 24 kabinet sudnice. Pod jednim krovom će raditi 800 ljudi u čije ćemo znanje i veštine svakog dana ulagati, jer je ovo napokon zemlja kojoj je stalo do čoveka i do svakog građanina, kojoj je napokon stalo da razvija svoje pravosuđe.

Ovo niče u srcu Šumadije, ovo niče u Kragujevcu, a pre samo dve godine smo potpuno renovirali simbol i beogradskog i srpskog pravosuđa, Palatu pravde u Beogradu, 26.000 kvadratnih metara. To je korak ka unapređenju vladavine prava.

Od 2012. do 2019. godine adaptirano je, renovirano i potpuno sagrađeno više od 200.000 kvadratnih metara. Put ozdravljenja ne može da bude miljama dug, ali ovi koraci koje čini danas Srbija su svakako pozitivni, uprkos tome što imamo dovoljno prostora da još više radimo i suočimo se sa svim onim problemima koji su ostali iz prošlosti, a o kojima ću govoriti u nedeljama koje slede.

Na posletku, želim da kažem da nema više vremena Srbija ni za loše, ni za prosečne narodne poslanike, ni za loše, ni prosečne ministre, nema Srbija više vremena ni za loše, ni za prosečne sudije. Ovoj zemlji, da bi oporavila svoje pravosuđe, su potrebni najbolji i ti najbolji će danas sigurno biti izabrani.

Želim svojim kolegama pravnicima, časnim sudijama, srpskoj inteligenciji da poželim da rade na ponos ove zemlje i na ozdravljenje srpskog pravosuđa i neka sude onako kako smo učeni na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu – ni po babu, ni po stričevima. Hvala.

Na početku beše reč i sve je kroz nju postalo i bez nje ništa nije postalo, što je postalo.

Uvažene kolege, dragi moji Srbi, gde god da živite dijalog je dobar osnov za svaki početak. Iskreno me raduje sve učestaliji dijalog između Bosne i Hercegovine i Republike Srbije. Učestaliji dijalog koji prate konkretna dela, sigurno je jedno od konkretnih dela upravo Zakon o potvrđivanju Sporazuma o održavanju putnih međudržavnih mostova između naše dve zemlje.

To je dobar znak uspešne regionalne saradnje i pokazuje danas da je Srbija doživela promene i da želimo bolju saradnju sa Bosnom i Hercegovinom. Pokazuje danas da su reči srpske politike ne samo reči koje rekonstruišu i održavaju stare mostove, već reči koje grade mostove između naroda na različite načine i ceo region je mogao, posebno u poslednje vreme da vidi šta znači srpska zadata reč.

A odakle mi pravo da to kažem? Da li je Srbija rekla – želimo da vodimo politiku mira? Jeste, rekla je i nijednim korakom, nijednim potezom nismo zgazili na mir u regionu i rekli smo - mi smo zainteresovani za stabilnost BiH i rekli smo – mi smo garant Dejtonskog sporazuma, ali ćemo poštovati sve što odluče tri konstitutivna naroda i dva entiteta za koja smo podjednako zainteresovani. Vodimo politiku mira, jer je to srpska zadata reč.

Jesmo li rekli – želimo u regionu politiku solidarnosti? Rekli smo i 2015. i 2017. godine u poplavama smo pomogli našim sunarodnicima u Albaniji, Makedoniji, 2020. i 2021. i Hrvatskoj i BiH posle krvavih zemljotresa koji su se dogodili. Poklonili smo na hiljade vakcina i Makedoniji i braći u Crnoj Gori i u oba entiteta u BiH i pokazali smo i politiku solidarnosti, ali pokazali smo da Srbija danas u regionu želi da bude prijatelj svim država. Zato smo postali regionalni centar za vakcinaciju, 7.500 privrednika se ovde u centru Beograda vakcinisalo i za toliko puta je ovaj region jači, region zapadnog Balkana.

Rekoh, Srbija želi da vodi politiku solidarnosti, jer je to srpska zadata reč. Nismo mi samo prijatelji susednim zemljama, mi smo napokon jaka matica našem narodu u regionu. I ne treba mi to da govorimo iz poslaničkih stolica, ne treba mi to da govorimo iz Beograda, čujte samo reči naših vladika i u BiH i u Hrvatskoj. Znate li koliko svakom detetu i u Drvaru i u Petrićevcu znači obnovljena osnovna škola i vrtić i koliko našem narodu znači izgradnja aerodroma u Trebinju i koliko našem narodu u Republici Srpskoj znači obnova svakog lokalnog puta, svakog aerodroma, svake obilaznice, koliko našem narodu znači izgradnja ovih putnih međudržavnih mostova.

To je srpska zadata reč, da poštujemo tuđe, ali i beskrajno volimo svoje. Čujte samo šta kaže i opozicija i pozicija u Republici Srpskoj, nikad niko nije pomogao Republici Srpskoj, nikad niko. Nikad niko za 20 godina, nikad niko Republici Srpskoj nije pomogao za 20 godina, koliko je pomogla Republika Srbija na čelu sa Aleksandrom Vučićem, nikad niko za 20 godina i to je srpska zadata reč. Rekli smo – želimo stabilnu ekonomiju, ne samo srpsku, nego i celog regiona i nismo ostali samo na rečima, nego smo ponudili projekat mini Šengena. Lek i ozdravljenje celog regiona.

Znam da nisu još uvek zaboravljene one stotine izbegličkih zavežljaja i da nisu i nikad neće biti povraćeni svi oni životi koji su izgubljeni u ratovima u ovom regionu, ali znam da ćemo naći 1000 tema iz prošlosti koje će biti dovoljne da uprem prstom u bilo koga ili on u mene i znam da napokon treba da sednemo za isti sto, da ne politizujemo ove teške i krvave teme iz prošlosti. Znam da treba da razgovaramo o njima, jer na svakom početku treba da postoji dijalog i to mi upravo činimo.

Takođe znam da je naša kopča danas u sadašnjosti i u budućnosti upravo ekonomija i da će se naš zajednički glas u Briselu mnogo bolje čuti, nego pojedinačan samo srpski.

Zato za sve one koji sumnjaju u srpsku zadatu reč, ali takođe i za sve one koji stavljaju klipove u točkove naše regionalne saradnje, želim da postavim pitanje, ne kao narodni poslanik, ni kao pravnik, već kao običan čovek – ima li i šta lepše od toga da gineš za svoju državu? Mislim da bi danas Srbija rekla – ima, da za Srbiju živiš, jer je to srpska zadata reč, da za Srbiju napokon živiš. Hvala.

Poštovani građani Republike Srbije, dragi Srbi, vi koji živite u regionu i dijaspori, pandemija izazvana korona virusom je, ne samo našoj zemlji, već celom svetu donela zdravstvene, ekonomske, ali i društvene negativne posledice. Sve ove mere o kojima smo govorili, ne samo danas, već i juče, će sigurno iz ovog stanja deficita koje imamo u tekućoj godini nas dovesti u održive zakonske okvire.

Međutim, pored svih ovih mera o kojima smo govorili, a koje su važne za građane Republike Srbije, danas bih govorila o tri tačke koje su važne za naše odnose sa regionom.

Prva tačka je važna za svakog Albanca, Bošnjaka i Srbina. Važna je podjednako za Beograd, Prištinu i Tiranu. Ta tačka je projekat „Mini šengen“ koji pruža ovom narodu pravo na nadu da će napokon u ovom regionu biti i mir, mir koji nam donosi stabilnost, a stabilnost je ono što je neophodno za naš evropski put.

Međutim, da li ćemo biti primljeni u Evropsku uniju je jedno pitanje, ali drugo pitanje je šta mi možemo da učinimo da se ekonomski uvežemo? Ta tačka vezivanja, kako je govorio predsednik Republike, Aleksandar Vučić, je upravo projekat „Mini šengena“. To je naše ozdravljenje odnosa i to je lek za ovaj region.

Šta znači dobar odnos sa komšijom? To možemo da vidimo na primeru sa Slovenijom. Povećali smo spoljnotrgovinsku razmenu sa 550 miliona na 1,16 milijardi evra. Pa to znači dobar odnos sa komšijom i bolju privredu i bolju ekonomiju i bolje uslove za obične građane.

Druga tačka koja je takođe važna za naše odnose sa regionom tiče se srpskih zajednica u regionu. To je tačka zahvaljujući kojoj brinemo o našim Srbima i Srpkinjama koji žive u zemljama u okruženju. Na samo nekoliko stotina kilometara od Beograda, u Evropskoj uniji, u Hrvatskoj, postoje još uvek potpuno razorena sela u kojima živi po neka srpska starica, starac, po neko srpsko dete sa roditeljima.

I ovde smo mnogo govorili prethodnih nedelja o patriotizmu, a ja mislim da su upravo ta deca naše najveće patriote i najbolji predstavnici Srba u regionu. Ta deca koja ispod sveće uče o našoj srpskoj istoriji i ta deca koja kilometre i kilometre prelaze po glinskim kaljugama da bi došli na čas veronauke.

Hrabrost te dece, ali takođe i patriotizam je da ponosno nosiš svoje srpsko ime i prezime, a na leđima ratno nasleđe devedesetih godina. I za svu tu decu koja žive u selima Kašić, Islam Grčki, Smilčić, Smoković, Kula Atlagića, za sve vas u Karinu, u Benkovcu, za sve vas koje sam upoznala u Uzdolju, Biskupiji, Vrginmostu, Topuskom, Crnom, Slavonskom Brodu, Borovu, za sve vas gde god da živite u Republici Hrvatskoj, Srbija je odvojila 73 miliona 900 hiljada i 80 stipendija za vaše školovanje.

I ne samo za vaše školovanje, već za školovanje sve dece koja žive u Sloveniji, Mađarskoj, Bosni i Hercegovini, za sve vas koji ste u Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Albaniji i Rumuniji.

Tako to radi zemlja koja brine o srpskim zajednicama u okruženju, a to je najmanje što su oni zaslužili. Lično dokle god sam u ovom parlamentu ću se boriti da bar u narednim godinama za dinar ovaj budžet bude veći, uprkos tome što je i danas veći za nekoliko puta no što je bio i govoriću i pisaću i kucaću na sva vrata zato što znam koliko ovoj deci znači ova podrška.

Treća tačka ne govori o budućnosti niti o sadašnjosti, ali je i te kako važna i za budućnost i za sadašnjost. Ona govori o prošlosti, govori o Srbiji koja je napokon sazrela da govori i neguje kulturu sećanja. Napokon ova zemlja nije ona mala Srbija, ekonomski i politički razorena Srbija iz 95. godine. Napokon smo skinuli tu ljušturu i nije ovo ona mala i slaba Srbija koja je sramno ćutala i podigla belu zastavicu, sramno ćutala i nije dozvolila da hiljade i hiljade Krajišnika ovde u centru Beograda pokažu kako izgleda razoren život posle rata.

I nije više ovo mala i slaba Srbija koja istim tim Krajišnicima nije dozvolila da ovde u centru Beograda pokažu razmere srpske tragedije koju smo doživeli devedesetih i nije ovo ni mala ni slaba Srbija koja neće dozvoliti da se čuje lelek srpskih majki i očeva, Žarka, Darka, Jovice, Nevenke i Mirjane, dece koja su tragično nastradala na Petrovačkoj cesti kada je bombardovana kolona civila, kolona srpskih izbeglica.

I ta Petrovačka cesta nam se desila dva puta, dva puta za 100 godina. I zato je važno da se sećamo svoje prošlosti, važno da govorimo o njoj, važno da izvučemo sve poruke, pouke, da pročitamo sve putokaze.

Na tom mestu, prvi put nakon 25 godina, jedan srpski predsednik, a Srbija i Srpska ponovo bratski i jedinstveno su rekli: "Izvinite Krajišnici, izvinite i hvala vam. Hvala vam i dobro došli. Dobro došli u zemlju kojoj celim svojim bićem pripadate". Na tom mestu, na mestu koje pamti svaku kapljicu krvi i suzu, onu krajišku, i koja pamti svaki zločin od Jasenovca, pa do "Oluje", na tom mestu, na Rači, će prvi put biti izgrađen spomen-park za sve Krajišnike da nas podseća na epilog "Oluje", a Srpska i Srbija jedinstveno i bratski, onako kako su uvek morale, će podići i spomen-park Donja Gradina, Jasenovac, da nas podseća na bezumlje koje se desilo u Drugom svetskom ratu.

Ove tri tačke su važne za region. Važne zato što sarađujemo sa komšijama, važne zato što brinemo o našim zajednicama, ali i važne zato što se sećamo prošlosti, jer ćemo zahvaljujući tom pamćenju, možda ceniti i više sopstvene živote i nećemo više nikad dozvoliti da nam se dese ovi strašni zločini koji su obeležili 20. vek.

Na kraju, želim da čestitam šefu srpske diplomatije, gospodinu Nikoli Selakoviću, na konačnom izboru direktora Uprave za saradnju sa Srbima u regionu i dijasporom i želim da čestitam i gospodinu Arno Gujonu i da mu poželim dovoljno energije da napravi dobre rezultate i na ovom polju.

Svoj prvi govor u domu Narodne skupštine želim da završim rečima patrijarha Germana: "Neka Jasenovac, a ja ću dodati i "Oluja" budu velika i jeziva opomena koja jasno govori da ljubav i sloga treba da budu zakon našeg budućeg života". Hvala.