SANJA LAKIĆ

Srpska napredna stranka

Sanja Lakić je rođena 1994. godine.

Po obrazovanju je diplomirani pravnik.

Pohađa master studije Pravnog fakulteta u Beogradu.

Jedna je od autora zbornika „Dan kada je pala jedna srpska država – RSK“.

Osnivač je Regionalne škole “Sv. Sava” 2017. godine sa osnovnim ciljem spajanja srpske dece iz Hrvatske i Srbije.

Dobitnica je nagrada na takmičenjima u besedništvu.

Na parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. prvi put postaje narodna poslanica.

Izabrana je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - Za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 01.10.2020, 08:21

Osnovne informacije

Statistika

  • 4
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Osma sednica Prvog redovnog zasedanja , 20.04.2021.

Pravda drži i zemlju i gradove i pravda i pravo u demokratskoj zemlji treba da je prisutna i u Narodnoj skupštini i u Vladi i na ulici i u sudnici, ali pravda i pravo moraju da budu prisutni i među zatvorskim zidinama. Mi moramo kao demokratska zemlja da poštujemo osnovna prava svih građana, pa čak i onih građana koji su se nekada drznuli da zgaze i pravo i pravdu i zakone i Ustav ove zemlje, zato što to radi svaka demokratska država.

Jedan od primarnih zadataka Komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija, čije članove danas biramo između narodnih poslanika, upravo jeste i da predlaže mere za otklanjanje nepravilnosti i mere za unapređenje uslova života, tretmana i zaštite prava lica lišenih slobode. Jednostavno rečeno, Komisija je tu da razgovara sa licima lišenim slobode. Komisija je tu da brine o njihovom životu, ali Komisija je, takođe, tu da brine o svakom čoveku.

Zahvaljujući merama koje je Komisija sprovodila, ali i merama koje je samo Ministarstvo pravde sprovodilo u delo, ulagalo je proteklih godina zaista veliku snagu da poboljša uslove kod lica lišenih slobode u kazneno-popravnim zavodima i ostvarilo je značajne rezultate. Ulagalo je napore kako bi ispunilo sve obaveze koje imamo na evropskom putu. Ulagalo je napore da ispunimo sve one obaveze koje proističu iz Poglavlja 23, jednog od najzahtevnijih poglavlja, poglavlja koje se odnosi direktno na reformu pravosuđa i osnovna prava svih ljudi, osnovna prava svih građana, pa čak i onih koji su lišeni slobode i imalo je zaista značajne korake u tome.

Danas možemo da kažemo da je upravo Srbija pre 20, pre 15 i pre 10 godina pucala upravo u te dve tačke, pucala je u reformu pravosuđa i pucala je u osnovna prava građana. To je Srbija koja je želela u Evropu i pre 20 i pre 10 i pre 15 godina, ali želela je u Evropu da ide makadamom i zaprežnim kolima. Želela je u Evropu da ide tako što nije poštovala osnovna prava građana i sprovodila je apsolutno neuspešne reforme pravosuđa. To je Srbija koja je bila na dnu evropske lestvice po poštovanju osnovnih prava građana i po prebukiranosti u kazneno-popravnim zavodima.

To je ista ona Srbija koja je sprovodila užasne mere u Kazneno-popravnom zavodu u Požarevcu, jedinstvenom zavodu tog tipa u Republici Srbiji, zavodu gde se nalaze žene, majke i maloletnice. To je bio zavod gde nismo imali ispunjene ni minimalne uslove. To je bio zavod koji je bio apsolutno prebukiran po kapacitetima. Danas nije to više Srbija koja puca i u pravosuđe i u osnovna prava građana. Danas Srbija razume latinsku res non verba, dela, a ne reči. Zato Kazneno-popravni zavod u Požarevcu, gde se nalaze žene, majke i maloletnice izgleda ovako posle renoviranja i posle izgradnje iz temelja 2.200 kvadratnih metara. Rešili smo prebukiranost sa 160 dodatnih smeštajnih jedinica i sprovodeći različite programe pomažemo im u njihovoj resocijalizaciji.

Nije Požarevac usamljen slučaj. Brine Srbija i o drugim kapacitetima. Srbija brine o svojoj infrastrukturi. Isto smo učinili i u Sremskoj Mitrovici, gde se nalazi najveći kazneno-popravni zavod u Republici Srbiji. Sagradili smo zgradu kapaciteta 316 lica. Isto činimo u Kragujevcu, gde se gradi jedan od najsavremenijih zatvora kapaciteta 500 lica i isto činimo, tj. učinili smo u Pančevu, gde se nalazi jedan od najsavremenijih kazneno-popravnih zavoda ne samo u Srbiji, već u celom regionu, zato što je ova zemlja shvatila napokon da su nam potrebna dela, a ne prazne reči i mrtva slova na papiru.

Zato svojim dragim kolegama, koji će danas biti izabrani za članove Komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija, želim da ostave iza sebe i dela, a ne samo prazne reči i mrtva slova na papiru. Želim im da se služe pravom i pravdom, jer naposletku, pravda i pravo drže i zemlju i gradove. Hvala.

Sedma sednica Prvog redovnog zasedanja , 13.04.2021.

Časne sudije, dragi građani Republike Srbije, u kolibi Valjevske nahije u selu Kličevac, verujući rečima prote Mateje Nenadovića, sudile su prve srpske sudije. U tim sudovima pre toliko godina, bar kako je zapisivao Vuk u svojim zapisima – svaki čovjek je mogao i da tuži Vojvodu i on je morao doći da odgovara.

Još od te kličevske kolibe na koju smo toliko kao narod ponosni, preko sudova koji su decenijama nicali i u gradovima iz kojih vi dolazite dragi poslanici, i u Kragujevcu, Užicu, Svilajncu, Jagodini, Valjevu, Šapcu, srpsko društvo je želelo nezavisnost, transparentnost, objektivnost, efikasnost. Želelo je dobre zakone, vapilo je za pravom i pravdom.

Dva veka od kličevske kolibe danas srpsko društvo i srpska država žele i nezavisnost i objektivnost i efikasnost, žele stručno pravosuđe koje može da odgovori na sve izazove koje nosi tranzicija i globalizacija.

Kroz ta dva veka razvoja srpskog pravosuđa Srbija je prošla kroz različite periode. Izlazila je i kao pobednica i kao poražena, ali poslednji glogov kolac u srce srpskog pravosuđa je za bijen reformom pravosuđa iz 2009. godine.

Nakon takvog masakra i nakon takvih zločina svaki pravnik bi se poslužio mudrošću rimskog tribuna upitavši „Cui bono“ – kome korist?

Doista, kome korist od potrošenih 44,4 miliona evra za neuspelu reformu? Kome korist od seta rđavih zakona koji su prethodili ovoj reformi i bili usvojeni upravo u Domu Narodne skupštine Republike Srbije?

Kome korist od vaše loše ispletene mreže sudova? Kome korist od vaše seče kadrova?

Kome korist od isplaćenih plata za 836 novoizbranih sudija i 75 zamenika tužilaca, ljudi koji nisu radili svoj posao?

Kome korist što ste od Srbije želeli da napravite i sklepate običnu kolibu na Balkanu?

Kome korist od svega toga što ste u toj nekoj srpskoj kolibi sprovodili i politiku i reformu po svojim nahođenjima i onda bi po neki rukovodilac, vaš glavni kolovođa iz kolibe izvirio, jedino što je znao u regionu da kaže jeste – izvinite?

Pitam vas – kome korist od takve reforme i takvih politika?

Čoveče, jedino „izvinite“ koje treba da uputite je i srpskom seljaku i srpskom pravosuđu i svim građanima čiju ste mladost rastrgli kao besni psi komad mrcine.

Jedino „izvinite“ posle takvih reformi pravosuđa dugujete Srbiji, i to onoj okrnjenoj koja je ostala posle vas. I, posle svake bolesti put ozdravljenja nije veličine milja, nego svega nekoliko centimetara.

Pogledajte šta znači danas srpsko ozdravljenje. Umesto da gradimo kolibe po kojima ste vi bili poznati, danas gradimo palate u Republici Srbiji, palatu pravde u Kragujevcu koja će biti završena za mesec dana. Srbija danas gradi 22.000 kvadratnih metara, 74 sudnice, 24 kabinet sudnice. Pod jednim krovom će raditi 800 ljudi u čije ćemo znanje i veštine svakog dana ulagati, jer je ovo napokon zemlja kojoj je stalo do čoveka i do svakog građanina, kojoj je napokon stalo da razvija svoje pravosuđe.

Ovo niče u srcu Šumadije, ovo niče u Kragujevcu, a pre samo dve godine smo potpuno renovirali simbol i beogradskog i srpskog pravosuđa, Palatu pravde u Beogradu, 26.000 kvadratnih metara. To je korak ka unapređenju vladavine prava.

Od 2012. do 2019. godine adaptirano je, renovirano i potpuno sagrađeno više od 200.000 kvadratnih metara. Put ozdravljenja ne može da bude miljama dug, ali ovi koraci koje čini danas Srbija su svakako pozitivni, uprkos tome što imamo dovoljno prostora da još više radimo i suočimo se sa svim onim problemima koji su ostali iz prošlosti, a o kojima ću govoriti u nedeljama koje slede.

Na posletku, želim da kažem da nema više vremena Srbija ni za loše, ni za prosečne narodne poslanike, ni za loše, ni prosečne ministre, nema Srbija više vremena ni za loše, ni za prosečne sudije. Ovoj zemlji, da bi oporavila svoje pravosuđe, su potrebni najbolji i ti najbolji će danas sigurno biti izabrani.

Želim svojim kolegama pravnicima, časnim sudijama, srpskoj inteligenciji da poželim da rade na ponos ove zemlje i na ozdravljenje srpskog pravosuđa i neka sude onako kako smo učeni na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu – ni po babu, ni po stričevima. Hvala.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 06.04.2021.

Na početku beše reč i sve je kroz nju postalo i bez nje ništa nije postalo, što je postalo.

Uvažene kolege, dragi moji Srbi, gde god da živite dijalog je dobar osnov za svaki početak. Iskreno me raduje sve učestaliji dijalog između Bosne i Hercegovine i Republike Srbije. Učestaliji dijalog koji prate konkretna dela, sigurno je jedno od konkretnih dela upravo Zakon o potvrđivanju Sporazuma o održavanju putnih međudržavnih mostova između naše dve zemlje.

To je dobar znak uspešne regionalne saradnje i pokazuje danas da je Srbija doživela promene i da želimo bolju saradnju sa Bosnom i Hercegovinom. Pokazuje danas da su reči srpske politike ne samo reči koje rekonstruišu i održavaju stare mostove, već reči koje grade mostove između naroda na različite načine i ceo region je mogao, posebno u poslednje vreme da vidi šta znači srpska zadata reč.

A odakle mi pravo da to kažem? Da li je Srbija rekla – želimo da vodimo politiku mira? Jeste, rekla je i nijednim korakom, nijednim potezom nismo zgazili na mir u regionu i rekli smo - mi smo zainteresovani za stabilnost BiH i rekli smo – mi smo garant Dejtonskog sporazuma, ali ćemo poštovati sve što odluče tri konstitutivna naroda i dva entiteta za koja smo podjednako zainteresovani. Vodimo politiku mira, jer je to srpska zadata reč.

Jesmo li rekli – želimo u regionu politiku solidarnosti? Rekli smo i 2015. i 2017. godine u poplavama smo pomogli našim sunarodnicima u Albaniji, Makedoniji, 2020. i 2021. i Hrvatskoj i BiH posle krvavih zemljotresa koji su se dogodili. Poklonili smo na hiljade vakcina i Makedoniji i braći u Crnoj Gori i u oba entiteta u BiH i pokazali smo i politiku solidarnosti, ali pokazali smo da Srbija danas u regionu želi da bude prijatelj svim država. Zato smo postali regionalni centar za vakcinaciju, 7.500 privrednika se ovde u centru Beograda vakcinisalo i za toliko puta je ovaj region jači, region zapadnog Balkana.

Rekoh, Srbija želi da vodi politiku solidarnosti, jer je to srpska zadata reč. Nismo mi samo prijatelji susednim zemljama, mi smo napokon jaka matica našem narodu u regionu. I ne treba mi to da govorimo iz poslaničkih stolica, ne treba mi to da govorimo iz Beograda, čujte samo reči naših vladika i u BiH i u Hrvatskoj. Znate li koliko svakom detetu i u Drvaru i u Petrićevcu znači obnovljena osnovna škola i vrtić i koliko našem narodu znači izgradnja aerodroma u Trebinju i koliko našem narodu u Republici Srpskoj znači obnova svakog lokalnog puta, svakog aerodroma, svake obilaznice, koliko našem narodu znači izgradnja ovih putnih međudržavnih mostova.

To je srpska zadata reč, da poštujemo tuđe, ali i beskrajno volimo svoje. Čujte samo šta kaže i opozicija i pozicija u Republici Srpskoj, nikad niko nije pomogao Republici Srpskoj, nikad niko. Nikad niko za 20 godina, nikad niko Republici Srpskoj nije pomogao za 20 godina, koliko je pomogla Republika Srbija na čelu sa Aleksandrom Vučićem, nikad niko za 20 godina i to je srpska zadata reč. Rekli smo – želimo stabilnu ekonomiju, ne samo srpsku, nego i celog regiona i nismo ostali samo na rečima, nego smo ponudili projekat mini Šengena. Lek i ozdravljenje celog regiona.

Znam da nisu još uvek zaboravljene one stotine izbegličkih zavežljaja i da nisu i nikad neće biti povraćeni svi oni životi koji su izgubljeni u ratovima u ovom regionu, ali znam da ćemo naći 1000 tema iz prošlosti koje će biti dovoljne da uprem prstom u bilo koga ili on u mene i znam da napokon treba da sednemo za isti sto, da ne politizujemo ove teške i krvave teme iz prošlosti. Znam da treba da razgovaramo o njima, jer na svakom početku treba da postoji dijalog i to mi upravo činimo.

Takođe znam da je naša kopča danas u sadašnjosti i u budućnosti upravo ekonomija i da će se naš zajednički glas u Briselu mnogo bolje čuti, nego pojedinačan samo srpski.

Zato za sve one koji sumnjaju u srpsku zadatu reč, ali takođe i za sve one koji stavljaju klipove u točkove naše regionalne saradnje, želim da postavim pitanje, ne kao narodni poslanik, ni kao pravnik, već kao običan čovek – ima li i šta lepše od toga da gineš za svoju državu? Mislim da bi danas Srbija rekla – ima, da za Srbiju živiš, jer je to srpska zadata reč, da za Srbiju napokon živiš. Hvala.