Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim jedno pitanje Ministarstvu prosvete. Jedna od najvažnijih oblasti za što potpuniju emancipaciju Roma je obrazovanje, kao što je svima vama poznato. Poslednjih desetak godina u toj oblasti je nešto učinjeno, ali ja želim da postavim pitanje o jednoj oblasti u kojoj ništa nije učinjeno.

U tom segmentu veliku ulogu igra i obrazovanje na romskom jeziku i predmeta koji se zove romologija i koji govori o Romskom narodu.

Romologija se, naime, proučava od 1971. godine, i to baš na inicijativu mnogih naučnih i javnih radnika iz Srbije, odnosno ondašnje Jugoslavije, pa tako i katedre imamo i u Parizu, Londonu, Trstu i još nekim drugim gradovima, ali u Beogradu ne postoji ništa tome slično u onom odnosu kakav postoji u drugim gradovima.

Te prve inicijative koje su pokrenute 1971. godine rezultirale su da je do sada formirano devet katedri u evropskim i jedna u van evropskim zemljama, u Americi.

Jedna od zakonskih obaveza je svakako i to da se jezici narodnosti koriste kao jezici za predavanja i kao jezici za informisanje, itd.

Romski jezik ima svoje segmente, može se čuti na RTB, RTNS, itd, ali nije dovoljno da bi se učinilo nešto u naučnoj oblasti.

Te katedre su bile inicirane, odnosno katedra je bila inicirana pre nekoliko godina na Filološkom fakultetu u Beogradu i iz raznoraznih razloga katedra se ugasila, tako da u ovom trenutku imamo samo jednu oblast gde se proučava, to je u Višoj školi za vaspitače u Vršcu „Milenko Pavlov“, ali to je vaspitačka škola, kako bih rekao, i tu je romski jezik jedan od predmeta.

Takođe, u Školi romologije u Novom Sadu, to je jedna, da kažem, školica koju je osnova Senka Savić, romologija se proučava bez ikakvih obaveznih zadatosti. Proučava se kao neobavezan predmet, a mislim da se u poslednje vreme i ta katedra ugasila.

Jedino mesto gde postoji u ovom trenutku je katedra na Univerzitetu za mir UN u Beogradu, i to je katedra koju je osnovao dr Rajko Đurić, čiji sam zamenik dugo vremena bio, a posle njegove smrti sam se angažovao nešto više i na toj katedri.

Ono što želim da kao pitanje postavim je – kada će Filološki fakultet ili neki od državnih fakulteta izraziti želju da se formira katedra i nastavi sa proučavanjem istorije, kulture, jezika i svih onih oblasti koje su za nas Rome interesantne, ali interesantne i za pripadnike drugih naroda i narodnosti?

Ako ne postoji interes da se na državnom fakultetu formira takva katedra, ono što bih želeo da predložim je da se na nekom od privatnih fakulteta formira takva katedra i da konačno rešimo to pitanje koje smo prvi inicirali, a poslednji rešavamo.

Hvala, gospodine predsedniče.

Hvala, predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim pitanje koje nije postavljeno 80 godina, od rata pa na ovamo. Staro pitanje koje smo mi Romi pokušavali da postavimo, ali izgleda da nije imao ko da sluša. Sad se stekoše prilike i uslovi da se slušamo. Zato slušajte šta nas muči.

Romska akademska zajednica broji nekoliko stotina intelektualaca različitih provenijencija. Od 1971. godine smo se trudili, između ostalih i ja, da formiramo katedru za romologiju na nekom od univerziteta. To je bilo u staroj Jugoslaviji, čak smo i u Sloveniji pokušavali, ali ni tamo nismo uspeli. U Beogradu nekoliko puta. U Nišu nekoliko puta, ali ne.

Pitam se šta je razlog i gde romski narod, pre svega intelektualci, ali ne samo oni, da nauče nešto iz svoje istorije, kulture, jezika, ako ne na univerzitetu. Učimo o Indijancima, o kaubojima, o ne znam čemu, učimo najrazličitije stvari koje nam trebaju i ne trebaju, a o narodu sa kojim živimo nekoliko hiljada godina, mogao bih reći, skoro dve hiljade godina, ne znamo ništa. Zato sam mišljenja da akademska zajednica treba da pokrene ovo pitanje. Još jedanput ja ga ovde kao narodni poslanik postavljam, kao pitanje.

Pitanje ne znam kome da uputim zaista, da li nekom ministarstvu, da li univerzitetima, da li već bilo kome. Zašto? Zato što su 1971. godine, kada smo mi pokrenuli to pitanje, na univerzitetima u Londonu, Parizu, Pragu, Beču, Bukureštu i još nekim univerzitetima formirane katedre za romologiju. Učili su od nas. Bili smo im tamo vanredni profesori, profesori po pozivu, a ovde ništa nismo mogli da uradimo, pa molim da se o tome razmišlja.

Ima nas u ovoj zemlji osoba različitih profila koji možemo to da uradimo i mislim da bi dobro bilo da se ovo pitanje postavi i učini nešto u tom smeru.

Druga stvar o kojoj želim da kažem nekoliko reči je to da nijedno od ministarstava naših, šalim se jedno, nema sajt na romskom jeziku. Zašto?

Zašto da ne znamo šta Ministarstvo za boračka i socijalna pitanja u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, Rom može da vidi, dobije i da uradi. Zato predlažem da osim Ministarstva za saobraćaj i građevinarstvo koje ima sajt od 14. maja 2019. godine na romskom jeziku se naprave i sajtovi u drugim ministarstvima, pre svega u oblasti zapošljavanja, zdravstva, socijalne politike, informisanja, u Ministarstvu za kulturu, lokalnu upravu i samoupravu, ali najpre u Ministarstvu nacionalnih manjina.

Mislim da bi to bilo korisno. Mislim da bi korisno bilo i za ovu državu i za nas Rome. A šta bi bilo korisno za nas ovde, razmišljao sam nešto i želim da iniciram ili samo naznačim. Razmišljao sam o cenzusu za ulazak u parlament, cenzusu stranaka za ulazak u parlament.

Smanjenjem cenzusa na 3% dobili smo to što smo dobili. Ja sam na Fakultetu političkih nauka učio da se partije treba ukrupnjavati i da je mnogo bolje kada su partije velike, kao što je to u Americi, kao što je to u Engleskoj, kao što je u drugim velikim zemljama. Dve, tri, pet partija pa kod nas će ih bogami biti čak i romskih jedno 12, 13. To je neozbiljno.

Ja mislim u ovom trenutku da treba da počnemo da razmišljamo da za naredne izbore uvećamo cenzus i vratimo ga na onaj kakav je bio, 5% za partije, a 7% za koalicije i da time pokušamo da kao i ostali svet radimo ono što se radi. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedniče Skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministarku ne vidim, ali mi je žao, set zakona, pre svega pravosudnih, kao i drugih dokumenata o kojima danas raspravljamo je brojan i značajan je za funkcionisanje ove države. Usvajanjem ovih zakona i drugih dokumenata o kojima raspravljamo, povećaće se efikasnost naše zemlje u različitim oblastima.

U mnogim od ovih zakona pomenuta je i ravnopravna participacija pripadnika nacionalnih manjina i onih u onim sredinama, naročito kojima pripadnici nacionalnih zajednica čine značajan procenat stanovništva.

Nažalost, mi, Romi, ne činimo gotovo nigde značajan procenat stanovništva, već smo disperzirani po svim teritorijama i po mnogim državama u svetu.

Ono što nas najviše muči je pitanje našeg jezika o kome Nacionalni savet mora malo više da povede računa, jer je jedna od oblasti u kojima deluje Nacionalni savet je pravo na upotrebu maternjeg jezika.

Jezik govori da je važan zbog toga što se u svim zakonskim aktima pominje i to da sudije i drugi službenici u sudovima moraju biti i pripadnici, recimo, romskog naroda.

Meni je poznato, uvažene dame i gospodo, da nema sudija u onom broju u kojem ga procentualno ima u ovoj zemlji, a mislim da ima tri ili četiri sudije i mislim da u ovoj zemlji ima tri ili četiri mladića ili devojaka koji rade na prevođenju u sudovima, sudskih prevodilaca.

Dakle, smatram da moja partija mora o ovome povesti računa, a moj predsednik, Aleksandar Vučić je pokrenuo inicijativu da nas bude što više u organima vlasti i ova inicijativa predsednika Vučića je da se u narednom periodu angažuje što veći broj Roma, oko stotinak i ja očekujem da to bude zaista ispoštovano.

Slušali smo ovih dva-tri dana i o problemima raznih naroda i narodnosti, ali o problemima jednoga naroda, romskog naroda gotovo da nije bilo reči. Pardon, pomenuo ih je Veroljub Arsić. To što je sudija Majić mislio kako je presudu doneo na osnovu svog mišljenja da je kod nas veoma značajno u kulturi to da se maloletni ženimo.

Argument koji je koristio sudija Majić je toliko beskrupulozan da ja njega neću komentarisati, jer sam ga komentarisao u ono vreme kada je bilo o tome reči. Hoću da verujem da on ne zna o tome, a ne o tome da je rasista, a vi prosudite sami. Možda ja nisam u pravu.

Završiću konstatacijom da će pravosudni zakoni o kojima raspravljamo doprineti poboljšanju položaju romske nacionalne manjine u Srbiji u pravu na koje ukazuju predsednik Vučić koji je nedavno govorio da bi pripadnici ovog naroda trebali da budu u Vladi i drugim organima izvršne vlasti, pa tu ima sudija, porotnici itd, na mestima kao što su pomoćnici ministara ili drugi, ali i državni sekretari i bar ona dva-tri ministarstva kojih je ranije bilo. U Srbiji sada toga nema, za sada još uvek.

Želim da ukažem na to da ako nas nema kvalifikovanih da budemo sudije, ima nas da budemo na nekim drugim mestima u sudskim organima.

Ako nemamo kadrove za sudije imamo kadrove za administrativne poslove, poput arhivara, porotnika, daktilografa, u najgorem slučaju i čistačice i drugih pomoćnika, pomoćnih radnika u sudskim institucijama.

Žalim, dakle, da ukažem na to da se o ovome mora povesti računa i da je zbog toga ova diskusija veoma doprinela da se i o tome misli. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želim da vašu pažnju svratim na nešto o čemu nismo baš posebno razgovarali prilikom diskusije o rebalansu budžeta, a to je koliko je para predviđeno za ostvarivanje, odnosno unapređivanje i zaštitu ljudskih prava i sloboda. Prema mom skromnom znanju, izračunao sam da je to nekih šest milijardi.

Kako je to podeljeno? Zaštitnik građana za unapređivanje zaštite ljudskih prava dobio je 232.693.000, što mislim da i nije mala suma. Poverenik za informisanje od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti dobio je za unapređenje i zaštitu ljudskih i manjinskih prava 296.193.000. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti polova dobio je 127.145.000. U Ministarstvu za informisanje je za podršku informisanju nacionalnih manjina na sopstvenom jeziku predviđeno 41.429.864 dinara. U Ministarstvu kulture je za društveno osetljive grupe odvojeno 59.922.000, a za ljudska i manjinska prava, odnosno za unapređenje i zaštitu ljudskih i manjinskih prava u ovom ministarstvu 427.370.000. Za stvaranje uslova za podsticaj ravnopravnosti izdvojeno je 59.790.000 i za unapređenje prava nacionalnih manjina 276.522.000. Tu bih samo dodao da je Komesarijat za izbeglice i migracije dobio 4.277.841.000 dinara.

Zašto sam ovo brojao i zašto sam sabirao? Zato što su nacionalni saveti, kojih ima 22, korisnici ovih sredstava i zbog toga što nacionalni saveti od 2014. godine dobijaju sredstava u iznosu od 21 milion. Mislim da ta sredstva nisu dovoljna i zbog toga sam se javio.

Ali, kada već imam reč, da kažem još nekoliko reči o Nacionalnom savetu romske nacionalne manjine. Ovim rebalansom mislim da je trebalo predvideti možda veća sredstva za ostvarivanje nekih od tih prava, ali dodajem tome i za šta. Za jednu izdavačku kuću koja bi radila izdanja na romskom jeziku, za Muzej romske kulture koji treba pravno regulisati, za biblioteku „Trifun Dimić“ koja i dalje ima 1500 knjiga u Novom Sadu, a trebalo bi da ih ima 5000, a možda i više. Smatram da bi u budžetu za narednu godinu ova sredstva trebalo predvideti i zato molim da se o tome vodi računa.

Takođe, molim da se vodi računa, obraćam pažnju svojim sugrađanima Romima, da 13. novembra, u nedelju, izađu na glasanje za Nacionalni savet romske nacionalne manjine. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, najpre bih vama ministre da kažem sledeće.

Danas govorimo o dve značajne odluke iz oblasti visokog obrazovanja, a ja bih gospodine ministre voleo da u vašem narednom mandatu dođete i kažete kako je osnovana katedra za romologiju i da tražite našu podršku, ako budemo ovde među poslanicima. Biće mi zadovoljstvo da se nešto učini na tu temu.

Ono o čemu se ovih dana razgovara je jedno pitanje o kome bih ja osim ovih pitanja o kojima ćemo na kraju dana glasati, a odnosi se na Marinkovu baru. Vidite, zahvaljujući nekim ljudima, pre svega Goranu Markoviću, želim da kažem sledeće.

Raspravljali smo i raspravljaćemo o svemu, ali o Marinkovoj bari sada i verovatno, nadam se, ne više. Ono što se zna je da tamo živi veliki broj Roma, da je živeo i da će verovatno živeti. Ono što se ne zna, najčešće je kako je Marinkova bara dobila ime. Dobila je ima po Marinku Marinkoviću, obor-knezu od Avale koji je imao tu svoja imanja, kao i još nekoliko imanja koja su postajala i koja su kasnije nazvana Marinkova bara, iako bara nije bilo močvarno zemljište, već jedno sasvim regularno zemljište na koje su se doselile nekoliko stotina kuća u periodu od 1920. do 1930. godine.

Da vam kažem još i to, ali pre svega to upućujem saznanje gospodinu Goranu Markoviću, ta ista Marinkova bara je imala ime i deo koji se zvao predgrađe Petra Mrkonjića. Ko je Petar Mrkonjić? Znamo svi ko je. Verovatno znaju i oni koji su se šalili na račun Marinkove bare.

Lično mislim da se ne treba šaliti ni na kakav račun, ni na čiji račun, posebno ne na račun izmeštanja spomenika ocu srpske nacije i tvorcu srpske države. Zašto to rade, verovatno to znaju i budući gradonačelnik i Goran Marković.

Verujem da je ovo bio deo koji sam morao da kažem, a sada ću reći samo još nekoliko reči o toj istoj Marinkovoj bari, pa neka zapamte gospoda. U tom naselju je postajao fudbalski klub i imala je grupa glumaca amatera. Kada smo kod glumaca amatera, da vam kažem i tu činjenicu da roditelji Gorana Markovića, kao što svi znate, glumci. Ti isti glumci su 1941. i 1942. godine igrali predstavu zahvaljujući ministarstvu Velibora Jonjića, a moji sugrađani Romi, od kojih sam udaljen 200 metara vazdušnom linijom, su išli na streljanje u Jabuku i u mnoga druga mesta gde su ti ljudi streljani. Streljani su samo zato što su Romi i zato što se neko setio da Marinkovu baru treba očistiti od Roma i da je najbolji način da se pohvataju jedne noći, 18. oktobra 1941. godine i listom streljaju. Kada su 1945. godine romski aktivisti iz Društva Roma pokušali da ukažu da je među ubicama bilo onih kojima treba suditi, nije se niko naročito potrudio da misli o tome. Ostalo je nerazjašnjeno da li je to uradio kvinsliški režim ili je to uradila nemačka vlast.

Nemci su ih streljali, to je sigurno, ali imam pouzdane podatke da su ih pokupili pripadnici kvinsliškog režima, a da se neki u ovom trenutku sada ismejavaju, poput Gorana Markovića u jednoj od emisija o tome gde treba locirati spomenik koji je sagradio veliki vajar, a koji će verovatno stotinama godina stajati na tom mestu.

Da vam kažem još nešto poštovani prijatelji. Ovih dana se tom istom Marinkovom barom i još nekim drugim krajevima šetaju neki potpuno nepoznati ljudi iz nekih opozicionih partija i nude baš tim istim Romima koji se sete pred izbore, novac. Nude im da glasaju za njih i da na taj način podrže tzv. opozicione snage i partije čiji članovi i lideri misle tako, poput Vladete Jankovića i Gorana Markovića.

Hvala vam i izvinite zbog ovakvog načina govora. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da uputim podršku našem predsedniku Aleksandru Vučiću u činjenima da situaciju, koliko god je to moguće, na Kosovu smiri i sagleda onako kako to državnici mogu da sagledaju i ne napravi neki potez koji može da nas skupo košta. Igra koju igraju kosovski političari zbog izbora, verovatno, bi mogla da napravi velike probleme u ovom trenutku, ali verujem predsedniku. Nema od toga ništa. Srbi na Kosovu će izdržati sve napore, a pored Srba na tom istom Kosovu živi i veliki broj Roma i njima želim da uputim podršku da se čuvaju i da vode računa šta rade i kako rade, jer od 1981. godine, i to ima veze sa mojim pitanjem, počelo je naglo iseljavanje pripadnika toga naroda sa Kosova i prema mojim podacima najmanje, oficijelno, 30.000 Roma je iseljeno u zemlje zapadne Evrope, a jedan broj Roma je iseljen u Crnu Goru i Srbiju.

Ono što želim da posebno apostrofiram je to da desetine hiljada Roma u Evropi živi bez državljanstva, bez rodnih listova, bez ličnih karata, pasoša i drugih dokumenata i često im se negiraju osnovna prava, kao što su pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, socijalnu pomoć i pravo glasa.

Ja sam se o ovom konsultovao sa brojnom literaturom, ali pre svega sa pojedincima koji se bave ovom problematikom i želim da se zahvalim Komesarijatu za izbeglice Srbije i posebno gospodinu Cuciću koji mi je ponudio nekoliko podataka koji su za mene vrlo značajni. Naime, rekao je da postoje sa Kosova lica koja imaju takav problem i da to treba, naravno, rešavati.

Lično sam se uverio da takav problem postoji pre nekoliko dana kada je dvoje Roma iz Italije došlo kod mene i pitali me da li hoću da im budem kum i da ih venčam. Rekao sam – hoću, naravno, nema problema, ali samo da izvadimo dokumente u Inđiji. Otišli su u Inđiju i nisu mogli da dobiju dokumente poput lične karte, jer bez lične karte ne mogu da se venčaju. Pitam sam ih koliko godina nemate dokumente, a devojka je rekla da 30 godina, koliko ih ima, upravo nema ni jedan jedini dokument, a da njene tri sestre, takođe, nemaju i da sve žive u Rimu. Pitam sam kako žive bez dokumenata. Kaže, policija nas u principu ne dira, ali to je vrlo težak problem.

Sa sličnim problemom sam se susreo kada sam razgovarao sa ljudima iz Danske i Holandije koji su mi, takođe, ukazali na to da brojni Romi nemaju baš nikakve dokumente i oni su potpuni apatridi. Inače, napominjem da ima mnogo Roma u Evropi koji su apatridi. Ni jedna država ih ne smatra svojim državljanima i često im se negiraju osnovna socijalna prava i sloboda kretanja.

Ovaj problem postoji u dosta evropskih zemalja ali je, kažu istraživači, posebno akutan u zemljama zapadnog Balkana, što sam i ja potvrdio, jer sam dobio brojne podatke o tome.

To već nekoliko godina postoji i Visoki komesarijat UN za izbeglice je imao programe na teritoriji zapadnog Balkana, rađena su brojna istraživanja ali i praktičan rad na dobijanju dokumenata poput ličnih karti, zdravstvenih knjižica i drugih identifikacionih listova. Kako to rešiti? Tako što bi države iz kojih ti ljudi potiču trebale daleko više da se zainteresuju preko svojih ambasada ili konzularnih predstavništava i pomognu tim ljudima da dobiju dokumente i pravo na život u ovom trenutku, ako se tako može reći.

Mnogi Romi nemaju rodni list pa će za njega morati da se obrate ovde, u zemlji u koju dođu, ali kako da dođu ako nemaju nikakve dokumente? To je jedan od velikih problema.

Moje pitanje se upravo i odnosi na to šta država Srbija može da učini za pripadnike svoga naroda koji živi rasejan, zbog razloga o kojima sam malo čas govorio, po čitavoj Evropi i čitavom svetu? Procenjujem da takvih ljudi ima nekoliko hiljada i bio bih vrlo srećan kada bi Ministarstvo pravde ili Ministarstvo unutrašnjih poslova, jer ja ne znam kome treba uputiti taj apel, a upućujem u ovom trenutku njima, da nešto učine kako bi se ovaj vrlo težak problem za pripadnike romskog naroda rešio. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, sa saradnikom, juče, a i danas slušamo prelepe reči o prelepom manastiru svetoj srpskoj lavri koja Srbiju drži godinama na okupu, stotinama godina i druge vernike, a posebno bih želeo da naglasim svetosavske vernike, jer ja nisam Srbin, a niko mi za to nije ni kriv, ali sam sledbenik ideja koje je Sveti Sava zacrtao, još u onim vremenima kada se Srbija stvarala i kada je Srbija postojala nešto što je danas.

Njegova želja da svaki vernik svetosavske provenijencije, makar jednom poseti Hilandar je, za mene jedan veliki izazov i zato ću predložiti nešto ovom cenjenom Domu. Juče je jedan poslanik, iz PUPS-a, započeo priču, ali je nije završio. Nije konkretizovao, kako ja mislim da treba da je konkretizujemo, a to je da mi, narodni poslanici, iz ovoga doma, odlučimo da, kao veliku podršku i, kao ljudsku podršku i pre svega državnu podršku odemo grupno do Hilandara i ispunimo taj osnovni i prvi zavet, koji nam je Sveti Sava ostavio.

Usvajanjem ovog zakona, stvaraju se mogućnosti da srpska država pomogne koliko god je to moguće, a moguće je dosta, ovu svetu carsku lavru. Pomagana je lavra i bez zakona i bez drugih dokumenata od momenta njenog postojanja i svi su se trudili da je održe i pomognu, koliko god je to neophodno. Setimo se samo poteza, koji je učinio kralj Aleksandar. Sećamo se sada poteza koji je učinio još jedan drugi Aleksandar, kome treba sigurno zahvaliti, kao i ministru Popoviću, koji su dali obećanje o kome mi danas raspravljamo i koje ćemo danas sigurno usvojiti.

Pošto je mnogo toga rečeno, ne bih želeo da oduzimam vremena, zahvaljujem svima vama i želim da čujem još koju lepu reč o ovoj svetoj srpskoj larvi. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, u današnjoj raspravi o Predlogu zakona o dopuni Zakona o Visokom savetu sudstva i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama je dosta govoreno.

Govoreno je i ono što je trebalo na početku da kažem, a reći ću sada. Svim vernicima muslimanske veroispovesti, među kojima su i mnogi pripadnici moga naroda, želim srećan jučerašnji praznik. Neka u miru provedu naredno vreme i naredne godine.

U nastavku o današnjem dnevnom redu želim da pomenem samo, pošto su sve gotovo taksativno kolege govorile, nešto o Etičkom odboru, kao stalnom radnom telu Visokog saveta sudstva, čije se nadležnosti propisuju i donosi se Poslovnikom o radu Etičkog odbora i propisivanje obaveza izrađivanja izveštaja o radu Etičkog odbora Visokog saveta sudstva i poštovanje odredaba Etičkog kodeksa.

Etički kodeks poštuju svi normalni ljudi, čini mi se bar, ali smo imali prilike da ovih dana čujemo mnogo neetičnosti u raspravama sa predsednikom Vučićem u Briselu. Naime, Aljbin Kurti je pominjao neke genocide za koje ja, koji dobro poznajem istoriju, nikada nisam čuo. A što ja nisam čuo nije ni strašno, ali što mnogo ozbiljniji i pametniji ljudi od mene nisu o tome ništa čuli, to me već zabrinjava.

Gde je ta etika? Gde je etika u tome da Aljbin Kurti kaže da je hiljade i hiljade žena albanskih silovano, da je hiljade ubijeno, itd? Da li se Aljbin Kurti i njegovi prethodnici Hašim Tači i Haradinaj… Haradinaj je ubio celu romsku svadbu od 16 svatova, samo zbog toga što su mu bili na putu. O tome postoje podaci, o tome je pisano i svi svedoci su poubijani. Bilo je došlo gotovo do suđenja u ovom slučaju.

Aljbin Kurti bi morao da zna još nešto. Tu knjigu koju pominje, to je knjiga Nataše Kandić. U njoj postoje i ovi podaci, da je Alilaj Nusret ubijen 20.5.1998. godine, to je prvi Rom koji je nestao, pa onda još 50 narednih imena, a ja sad tu preskačem, da vas ne bih opterećivao. Napominjem da je prvi Rom koji je ubijen 1999. godine Adem Delet, da je ubijen 19.5.1999. godine, pa je posle (ne čuje se) ubijen 6.7.1999. godine, pod brojem 42. je Demirović Džemila, 1.7.1999. godine, Fazdir Agafur 3.7.1999. godine, Hajder Abarem 25.3.1999. godine, i tako nekoliko stotina imena.

Ovu knjigu ja bih želeo da gospodin predsednik ima sa sobom, a kad mu se nađe neki tako pametan, da zna da optužuje zemlju Srbiju za genocid nad narodom, na kome zaista nikada nije bilo genocida, da mu pokaže.

Želim samo da zahvalim svima vama na današnjoj raspravi i tome što ste me koliko-toliko saslušali, jer nije vreme ni mesto da se o ovim stvarima sada posebno govori. Hvala vam, poštovana gospodo i gospođe. Živela Srbija.

Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre Nedimoviću sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, želim da se zahvalim svima na ovim lepim rečima o narodu seljačkom u Srbiji, narodu koji je od Prvog srpskog ustanka, pa preko Velikog rata i malog rata, ginuo i krvario i borio se za državu Srbiju koju mi sada baštinimo.

Narod srpski, posebno seljački, njegov deo, borio se i protiv još mnogih drugih, ali posebno protiv špekulanata. Ovaj zakon upravo njima stavlja so na rep. Dosta je bilo špekulanata, seoskih malih đilkoša, ali i ovih velikih koje, gospodo, pominjete i oni su narodu srpskom zagorčali život na svaki način, pa bi pokušali ako je moguće još malo, a možda i još više da to čine.

Nadam se i uveren sam da srpski narod vidi dobro i u dobrom pravcu gleda, kada podržava politiku Aleksandra Vučića. Nadam se da srpski narod nema nameru da se igra sa svojim životima i životima svojih porodica, pa da ponovo razmišlja o ljudima koji su nas u prethodnim decenijama vodili i koji su doveli do toga da se naša zemlja nađe tamo gde se našla.

Mi zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda nismo imali i verujem da je, a i čulo se to ovde nekoliko puta, trebalo i mnogo ranije da ga imamo. Taj zakon je učinio da zemlja Srbija bude mnogo stabilnija, da poljoprivredni proizvodi Srbije budu daleko cenjeniji i daleko obimniji.

Sada kada o njemu raspravljamo i kada se dogovaramo šta će i kako će da se učini, uveren sam da ćemo biti na pravoj strani i da ćemo svi za ovaj zakon glasati. Šta ćemo dobiti? Dobiće se to da Vlada pomogne malim proizvođačima, vi ih zovete farmeri, ja ih zovem seljaci, ja sam seljačko dete i tako kažem, da im pomogne u udruživanju pre svega, a time i u ukrupnjavanju njihovih interesa, ne samo poseda, jer interesi mogu da budu ukrupnjeni i realizovani i na druge načine.

Šta će ovaj zakon učiniti još na tržištu proizvoda, kako u Srbiji, tako i šire, ka tržištu kome mi svi težimo, a to je evropsko tržište? Pa učiniće da budemo mnogo stabilniji, mnogo konkretniji i mnogo bolji. Verujem da srpski seljak koji je bio stub ove države će biti i dalje to i da će dobro gledati kuda se kreće i kako se kreće.

Poštovani narodni poslanici, želim da iskoristim ovaj trenutak, prilično sam uzbuđen zbog ovoga što ću da vam kažem, da vas upoznam sa tim da je 19. juna 2021. godine u češkom gradu Teplice jedan policajac za vreme svog dežurstva napao jednog Roma, prigušio ga nogom i ovaj je, imenom Stanislav Tomaš, preminuo. Od tog 19. juna do današnjeg dana vode se brojne diskusije i rasprave o tome kakav je položaj Roma u različitim evropskim zemljama, pa i u našoj zemlji. Ja se nadam da se to u ovoj zemlji nikada neće dogoditi, nikad se nije ni dogodilo, hvala bogu da nije. Naglas protestujem protiv ovakvog odnosa prema romskom narodu, jer me to sve podseća na onaj događaj od pre nekoliko meseci kada je Džordž Flojd na isti način, ja sam gledao sliku u nekom dokumentarnom filmu, kako se to dogodilo, bio ubijen. Za njegovo ubistvo policajac je osuđen 22,5 godine. Ja se nadam da će ovaj češki policajac takođe biti osuđen, a vama se izvinjavam zbog uzbuđenja sa kojim sam govorio. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim nekoliko pitanja Ministarstvu pravde i Ministarstvu kulture. Jedno od pitanja koje želim da postavim se odnosi na stalne sudske tumače i prevodioce.

Naime, u svetu živi desetak miliona Roma kojima je maternji jezik romski, i isključivo njime govore. U Srbiji desetak hiljada Roma ne zna druge jezike dobro, već samo romski, i zato je potrebno da postoje sudski tumači i prevodioci za romski jezik. Ta rešenja o postavljanju stalnih sudskih tumača, stalnih sudskih prevodilaca za Rome i za druga lica, donosi ministar pravde. Ministar pravde je, koliko znam, u obavezi da dva puta u toku godine raspiše konkurs za takva lica.

U ranijim vremenima bilo je sudskih tumača za romski jezik, sada ih trenutno ima dva u nekim sudovima, ali mislim da je to potpuno nedovoljno. Na taj način bi se ispunila pravna obaveza, ali i zaposlio jedan broj ljudi koji ima visoku stručnu spremu, jer tumači moraju da imaju visoku stručnu spremu i da imaju odgovarajuće znanje jezika, osim romskog i druge jezike i da su najmanje pet godina imali iskustva u prevodilačkim poslovima. Tako da, dobili bismo vrlo kvalifikovane ljude. Kandidat koji nema odgovarajuće visoko obrazovanje podleže proveri i to bi bilo izvršeno onog trenutka kada budu prihvaćeni. Toliko o ovom pitanju.

Da vam kažem da u svim evropskim zemljama Romi imaju svoje listove i časopise, to nije nikakva novina. Imali smo ih i mi od 1935. godine, „Krlo e romengo“, pa 1972. godine, pa list „Em“ 1980. godine, pa, „Romano nevipe“ 2000. godine i onda više nemamo nijedan.

Moje pitanje je – zašto se ne obrati pažnja na jednu takvo važnu oblast, jer list ne služi samo o informisanju, već i kodifikaciji jezika, i služi svemu onome čemu su novine i listovi namenjeni?

Takođe, smo imali dva časopisa, časopis „Romologija“ i časopis „Romološke studije“. U ovom trenutku Romi nemaju niti jedno, niti drugo. Situacija u kojoj se Romi nalaze u vezi sa tim, bi morala da se promeni, jer nema razloga, ima kadrova, ima mogućnosti, ima i para, a ima i želje, koliko vidim među funkcionerima u državi da se ovo pitanje razreši. Zato smatram da bi se u najskorije vreme o tome trebalo povesti diskusija, i pododbor za Rome u Skupštini Srbije će pokrenuti ova pitanja.

Ono što posebno želim da apostrofiram je smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije koja ove godine proslavlja 50 godina postojanja. Nažalost, već dvadesetak godina je nema. Zašto je nema je? Nema je zato što nema dovoljno interesovanja, moram da kažem i među samim Romima, ali pre svega, kod države koja je obezbeđivala uglavnom, finansijska sredstva.

Poštovani narodni poslanici, Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije je okupljala preko 50.000 Roma, koji su učestvovali u tim manifestacijama i vrlo je tužno i žalosno da tako nešto bude ugašeno samo zato što je nemarnost u pitanju. Nema tu ničega drugog, nema tu ni mnogo para, nema tu ni mržnje, nema tu ni zlovolje, nema ničega, jednostavno nemarnost je u pitanju.

Moj predlog je da se Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije u najskorije vreme obnovi, da Ministarstvo kulture i informisanja i druga ministarstva, jer ova manifestacija nije bila samo kulturna manifestacija, obezbede sredstva, a da se romski lideri i Nacionalni savet Romske nacionalne manjine posebno zainteresuju za ono što je učinila ova institucija, ova manifestacija, tokom proteklih 50 godina.

Ja ću dati mali svoj doprinos, napraviću malu studiju o ostajanju Smotre kulturnih dostignuća Roma Srbije i tu će mi pomoći Ministarstvo za informisanje i kulturu, na čemu sam veoma zahvalan. Hvala i vama.

Nadam se da se sada čujemo. Poštovana gospođo predsedavajuća, gospođo ministar sa saradnicima, drago mi je što ovih dana raspravljamo, juče i danas o zakonima i sporazumima, o kojima Srbija ima veliku potrebu.

Raspravljali smo juče, ja ću se toga držati, jer o ovim drugim zakonima i sporazumima su govorili stručnjaci bolji od mene, ali ja sam stručnjak za jednu oblast, na žalost, vrlo tešku. Tešku, koju je pomenula gospođa Smilja Tišma juče, da se o tome i da se o njoj mora pričati. Šta se to u vreme NDH događalo sa Srbima, Jevrejima i Romima? Zašto to kažem? Zato što se vreme, istorija Jevreja i Roma može deliti pre Aušvica i posle Aušvica, a istorija Roma, Srba i Jevreja, na Balkanu, odnosno na prostoru bivše Jugoslavije, pre Jasenovca i posle Jasenovca. Zamislite, kada se jednom narodu, oduzme 60 hiljada duša u toku tri ili četiri godine, koliko je trajalo Jasenovačko stratište, onda vam je jasno zašto ovo tvrdim.

Muzeji genocida postoje svuda u svetu, pa i kod nas, i zato je ovaj zakon vrlo značajan i treba ga prihvatiti i muzej ovde dovesti u Beograd, jer koliko ja znam, a znam dobro, njegovo sedište je nekada bilo u Beogradu, pa je posle iz nečijeg hira prebačeno u Kragujevac. To treba uraditi što pre, jer je vrlo važno da se podsećanje na ono što se događalo, ilustruje, vidi i o tome, kako gospođa Tišma reče, priča. Zaborav je najopasnija stvar koja može da se dogodi jednom narodu, a meni se uvaženi narodni poslanici često događa da odem na komemoraciju i čujem da su stradali Srbi, Jevreji, Hrvati, Englezi, Amerikanci i drugi. E nismo mi ti drugi.

Mi smo narod kojeg se seća naš predsednik onomad kada je bio u Gradini i koji je pomenuo i film „ Dara iz Jasenovca“, a posebno je apostrofirao taj naš romski narod.

Dakle, to kažnjavanje zaboravom mora se prevazići putem stvaranja institucija, kao što su muzeji genocida i drugi.

Šta učiniti da se muzej genocida približi? Po mom mišljenju, trebalo bi digitalizovati taj ogromni materijal i proslediti ga na nekoliko sajtova ili na jedan sajt, kako bi ovi mlađi koji zaista ne znaju, ništa o Jasenovcu, a za šta smo mi krivi, mi stariji, ponešto i saznali.

Mora se mnogo toga učiniti u još nekoliko oblasti, a ja mislim da je jedna vrlo važna. Mora se razmišljati o ulici ili trgu koji bi se zvao „ trg Jasenovačkih žrtava“, ili ulica Jasenovačkih žrtava u ovom gradu, ako ne postoji, a je se izvinjavam ako postoji, mada mislim da ne postoji.

Treba razgovarati sa dobrim stručnjacima, da se literatura umnožava na ovu temu i razgovara i da se ono što je opet, a ja ću citirati gospođu Smilju Tišmu, pomenula, a i neke kolege poslanici, da kada turisti dođu u Beograd, postoji i tura do Jasenovca i nazad. Neka se vidi, jer kako reče neko, kada odete u Krakov, ovi ljudi koji tamo rade u turističkoj privredi, odvedu vas i do Aušvic Birkena.

Mi moramo učiti od njih.

Zato mislim da je zakon o kome smo juče razgovarali i koji ćemo danas glasati, Zakon o osnivanju muzeja, mada to nije zakon o osnivanju muzeja, muzej je osnovan još 1992. godine, ali o njegovoj promeni lokacije, biti koristan i da ćemo o tome glasati.

Još nešto da kažem da je rezolucija koja je juče pominjana, Rezolucija o genocidu mora da se ovde u Skupštini, na neki način ubrza i usvoji, a to je i predložila preživela logorašica.

Smatram da bi dan muzeja žrtava genocida trebao da bude 22. april, dan kada su jasenovački logoraši probili i pokušali da izvrše proboj i kada je od 1.086 nekih stotinak, preživelo. Klanjam se njihovim senima.

Vama se zahvaljujem na pažnji.

Živela Srbija.

Gospodine predsedniče Dačiću, uvaženi poslanici, gospodo ministri sa saradnicima, najpre želim da vam čestitam svima onima koji slave današnji Đurđevdan rečenicom koja glasi - bahtalo erdelezi ili bahtalo Đurđevdani. I sad se pitate zašto sam rekao "erdelezi" a zašto sam rekao "đurđevdani"? Pa, zato što se ovaj praznik, uvažena gospodo, a videćete koliko je romska kultura nepoznanica, nekada zvao "Kakava" u Indiji, odakle smo mi došli i poneli ga zvali smo ga "Kakava", slavljen je baš ovih dana. Kako smo se kretali prema Turskoj preko Mesopotamije, prema Turskoj, kroz Anadoliju itd, taj praznik je menjao ime i dobio ime "Erdelezi", po nekom verskom običaju. Erdelezi ga zovu i dan danas, neka vrsta Roma, muslimanski Romi, dok pravoslavni govore da se zove Đurđevdan.

Đurđevdan ga zovu i u delovima Balkanskog poluostrva, a ovaj praznik, i to želim da vam kažem, zovu "zeleni juraj" u svim katoličkim zemljama. Toliko o Đurđevdanu. A, sada o tome šta podrazumevam pod rečju kultura.

Ovih dana smo raspravljali nekoliko puta i o tome govorili. Ja prihvatam definiciju koju je dao Bronislav Malinovski, koji kaže - kultura je način zadovoljavanja ljudskih potreba. Da, svih potreba. A, kako mi Romi zadovoljavamo svoje potrebe, znamo. Godinama dok je prethodna vlast, negde tamo do 2005, 2006. godine, postojale su romske radio stanice, romske televizije, romski listovi i časopisi, a onda 2006. godine i 2007. godine sve je ugašeno.

Napomenuću vam jednu sitnicu. Godine 1935. u ovom istom Beogradu Romi su imali svoj list. Godine 1972. od kulturnih dobara Romi su imali mnogo toga, a imali su i list i časopis i novine. Dolaskom te čuvene demokratije u to vreme nismo sačuvali ništa. Ugašeno je, ne znam iz kojih razloga, mnogo toga što se tiče kulturnih dobara romskoga naroda i zato smatram da bi taj način zadovoljavanja potreba trebalo proširiti i na romski narod. Šta bi falilo ovoj državi da se vrate ona kulturna dobra kao što su radio i televizijske stanice, kao što je televizija?

Da vam kažem, imali smo tri televizijske stanice, jesu bile privatne, jesu bile male, ali nisu bile jadne, bile su prave pravcate radio televizije. Da vam kažem i to da smo imali i pet radio stanica, nemamo nijednu.

Ono što mi je u ovom trenutku najtužnije i što moram da vam kažem i u ovom, iako je svečan i za mene je Đurđevdan svečanost, svečani dan, je to da posle 1935. godine i 1972. godine Romi nemaju svoj list. Ako bih brojao bilo koju od zemalja u Evropi, budite sigurni da ne bih promašio nijednu, da sve i jedna imaju listove ili časopise. Mi smo imali dva časopisa, sada nemamo ni jedan.

Imali smo i druge kulturne institucije i nešto što mi je, čini mi se, najžalije, a to je Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije. Smotra je postojala od 1972. godine, 26 narednih godina je postojala, a onda 2005, 2006. godine ugasila se.

Predlažem gospođi Gojković da razmisli o tome da se ova i još neke institucije, kao što je Muzej romske kulture, obnove, ojačaju i da nastave sa postojanjem, kao što je to potrebno, jer imati pa nemati nije baš mnogo zgodno. Kod nas Roma nije baš tako, nego je nemati pa nemati. Želimo da i mi imamo mnogo toga.

Ja vama želim još jedanput srećan praznik svima i želim da ostavim vremena i za druge koji će govoriti.

Naravno da ću podržati sve predložene amandmane i zakon o kome ćemo glasati. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre sa saradnikom, poštovane narodne poslanice i narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas je bilo lepih diskusija na razne teme i sve su uglavnom, moram da kažem učinile na mene utisak da želimo da spasemo što je moguće više ljudi, pa da ovim odlaganjem popisa stanovništva, odnosno ovim dokumentom o kome smo raspravljali i koji služi odlaganju popisa stanovništva za narednu godinu mi ćemo sigurno spasiti jedan broj ljudi bolesti, a možda i ne daj bože i onoga najgoreg, a to je smrti.

Jedno od pitanja koje želim da ja apostrofiram u svojoj diskusiji je baš ta briga o svakom našem građaninu za vreme trajanja ove pošasti zvane korona. Želim da podržim sve ono što naš predsednik Vučić inicira i za šta se bori svih ovih meseci koliko borba sa koronom traje.

Dakle, smatram da ćemo odgađanjem popisa pomoći očuvanju zdravlja, a ne retko i života naših sugrađana, jednog velikog broja.

Ako želimo da u našoj zemlji na predstojećem popisu bude što više stanovnika onda učinimo ovo o čemu je maločas koleginica Malušić molila. Hajdemo svi na vakcinaciju, hajde da učinimo ono što moramo da učinimo, hajde ono što nam savetuje i struka i savest nemojmo da razmišljamo o tome šta će da kažu neki anti. Ti anti neka se igraju sa sobom, mada ja mislim da se oni ne igraju, da su se oni prvi vakcinisali i da su završili taj posao, pa sad mogu nama da pričaju šta god hoće.

Ovaj poziv upućujem danas posebno zbog toga što je svetski dan zdravlja koji moramo poštovati i verujemo da ćemo učiniti mnogo toga.

Kad je već reč, kad već pomenuh svetski dan, da vam kažem nešto što mene posebno interesuje, a to je Svetski dan Roma koji je sutra, nije danas, već sutra. Šta je to Svetski dan Roma i šta je taj 8. april?

Nekima je rođendan, nekima je slava, nekima je imendan, nekima je to značajan datum iz sopstvene istorije, neke pak države su izvojevale nekakvu pobedu ili imale kakav poraz, a i mi Romi imamo svoj nacionalni praznik to je 8. april, rekoh već Svetski dan Roma. Kako je došlo do toga da se na ovaj dan proglasi nacionalni praznik za sve Rome u svetu? Tako što su se predstavnici Roma iz 13 zemalja okupili 1971. godine od 8. do 12. aprila na Svetskom kongresu u Londonu, i doneli odluku da se taj prvi dan rada Kongresa proglasi svetskim danom, a da se usvoje još neke mnogo važne odluke. Jedna od važnih je svakako to što smo dobili svoju himnu, to je već poznata stara moldavska romska pesma „Đelem, đelem“ koju je ukalupio, da tako kažem, jer nije je on napisao, Žarko Jovanović poznatiji kao Jagdima ili Vatreni, otac cigana Ivanovića.

Želim još samo da vam kažem nekoliko reči o ovom kongresu koji je za nas Rome izuzetno važan. Verovatno ja ne bih sedeo ovde sa vama se družio i razgovarao i radio da nije tog kongresa bilo i da na njemu nije Slobodan Berberski pokrenuo pitanje priznavanja statusa nacionalne manjine romskom narodu, kako u Srbiji, tako u ondašnjoj Jugoslaviji i čitavom svetu, i tako je i bilo. Šta je još urađeno? Urađeno je ono što ja ne činim, ne govorim na svom maternjem jeziku ovde samo da ne bih opterećivao prevodioce, a i nisam baš neki stručnjak za jezik.

Dakle, romaničiblje je usvojen kao jedinstven romski jezik, a svi dijalekti u ovom jeziku su priznati za ravnopravne. To je učinjeno na Svetskom romskom kongresu i ja vas poštovani prijatelji obaveštavam o tome da ćemo sutra u staroj Skupštini, ja je tako zovem, ja sam star čovek, u Kralja Milana, da održimo jedan veliki, lepi skup. Trudiću se da poštujemo sva pravila. Pedesetak ljudi će se okupiti. Govorićemo o tome šta smo uradili, kako smo uradili, priredili smo i nekoliko manifestacija.

Danas je u Palati Srbije, takođe održan jedan lep kulturan, fin skup na tu temu, a svuda u svetu, u svakom većem gradu, na svakom mestu gde Roma ima održavaju se danas, sutra ili prekosutra takvi skupovi.

Ja se vama zahvaljujem, posebno onima koji se sutra budu pojavili, ako naravno mogu na skupu koji mi organizujemo, kao već rekoh u sali stare Skupštine. Hvala vam.

Oprostite i zahvaljujem. Gospodine predsedniče Narodne Skupštine Republike Srbije, poštovane poslanice i poslanici, građani Srbije, ja ću vašu pažnju vratiti na vrlo važno pitanje za zemlju Srbiju i narod romski, a to je obrazovanje Roma.

Svoja pitanja ću i postaviti u tom smislu nadležnom ministarstvu.

Naime, Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2009. godine, Institut pedagoški asistent, prepoznat je od strane Ministarstva prosvete Republike Srbije, od tada do danas je oko 220 pedagoških asistenata angažovano u školama u Srbiji. O tome su ovih dana sa Ministrom prosvete, gospodinom Ružićem razgovarali i poslanica u Narodnoj Skupštini Sandra Joković i predsednik Nacionalnom Saveta romske nacionalne manjine, gospodin Nakić.

Gospodin Nakić i poslanica Joković su mi rekli da su razgovorom u Ministarstvu zadovoljni i da je njihovo posebno interesovanje bilo pitanje upisa romske dece u srednje škole i na fakultete, afirmativna akcija.

Naime, u vreme kada je ministar prosvete bio Žarko Obradović, uvedena je kvota za upis romskih studenata od 1 posto. Po rečima Petra Nikolića, urednika romskog programa na RTV Vojvodina, koji je gospodina Obradovića pitao zašto je kvota za upis romske dece 1 procenat, ministar mu je odgovorio da je to predložio tadašnji predsednik Romskog nacionalnog Saveta Vitomir Mihajlović, i da je tako od strane Vlade prihvaćeno. Ja verujem tadašnjem ministru na rečima, ali ne mogu to da prihvatim, da predsednik Mihajlović, još tada je predložio, jer smatram da je ta kvota za romsku decu mala i da je treba povećati ili najbolje ako bi mogla kvota za upis romske dece za upis u škole i na fakultete, da se ukine. Mislim da bi najbolje bilo da se ukine.

Smatram da Zakon o ljudskim i manjinskim pravima, koji je donet 2002. godine, u delu koji govori o uvođenju u afirmativnih mera za romsku decu, pri upisu u srednje i visoke škole, jasno i glasno kaže, da se tada nisu upisivala po kvoti, već prema svojim željama.

Podržavam želju te romske dece i pitam se da li može da se odluka o uvođenju kvota ukinuti ili ako nije moguće, može li se kvota povećati bar na 3%?

Zašto to pitam? Ovo pitam na osnovu broja Roma u ukupnom broju stanovnika zemlje Srbije, jer ne verujem u podatak Statističkog zavoda, da je nas Roma 149 hiljada i nekoliko stotina, već da nas je bar dva, tri puta više.

Dakle, upisivanje romske dece u srednje škole i na fakultete, afirmativnim merama, kao i njihov smeštaj u srednjoškolske i studentske domove trebalo bi činiti van sada predviđene kvote ili tu kvotu uvećati na 3%.

Zašto? Zašto se zalažem za ovakav pristup romske dece? Zato što je na 14 fakulteta u Novom Sadu ove školske godine upisano šest studenata, a nekada je ta kvota bila 35 i 40 studenata. Zato sada u Novom Sadu, dragi moji prijatelji, ima četiri doktora nauka, od kojih su tri žene, a u Beogradu samo jedan. To je prvo pitanje koje želim da postavim.

Drugo pitanje se odnosi na status pedagoških asistenata u školama, kojih, kao što sam na početku rekoh 220, čiji broj po mom mišljenju, a kako sam saznao od predsednika Nacionalnog saveta i mišljenju resornog ministra, gospodina Branka Ružića, nedovoljan i da ga treba povećati. Sa tim se naravno slažem.

Tu se slažemo, ali moram da pitam dokle će se pedagoškim asistentima u Ugovoru o angažovanju produžavati na godinu dana? To se činilo od 2009. godine, što znači više od jednog desetleća. Kada su romski asistenti počinjali sa radom, tvrde oni u svojim obraćanjima meni, da su od Ministarstva prosvete dobijali uveravanja da će oblast njihovog radnog-pravnog statusa biti uređena, tako što će stvoriti mogućnost da budu zaposleni na neodređeno vreme.

Predsednik Udruženja pedagoških asistenata, Božidar Nikolić kaže da je u poslednjih četiri godine promenjen pristup rešavanju tog pitanja i da je doneta odluka da se ne vrše izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, već da se izradi podzakonski akt, koji se zove – Pravilnik o pedagoškom i andragoškom asistentu i koji je već usvojen u decembru 2019. godine.

Problem stalnog zaposlenja nemaju samo romski pedagoški asistenti, već i zdravstveni medijatori, kao i većina romskih koordinatora u lokalnim samoupravama. Predstavnici pedagoških asistenata, kao što su npr. Božidar Nikolić ili Severdžan Alijević u svojim dopisima Skupštini podsećaju da Zakon o radu nalaže poslodavcima da ako je neko zaposlen više od pet godina kod jednog poslodavca stiče pravo na zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme.

Zato ja podsećam da je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru ukinuta i pitam – kada će pedagoški asistenti, romski koordinatori, zdravstveni medijatori od kojih neki rade i po desetak godina biti stalno zaposleni?

Oni i njihove porodice čekaju taj dan, a ja vam se u njihovo ime zahvaljujem što sam imao mogućnost da postavim ovih nekoliko, za nas Rome, izuzetno važnih pitanja.

Hvala, predsedniče.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo, mudrim potezom našeg rukovodstva odlučeno je da se ovaj popis odloži za šest meseci, a možda i za više ako prilike, odnosno neprilike budu takve. Popis koji nam je vrlo važan i koji moramo da obavimo, kao i svi narodi sveta, popis koji je svima važan, pa i romskom narodu i ja želim da vam kažem koliko je on važan Romima.

Naime, za pripadnike romske zajednice u Srbiji glavni motiv za učestvovanje na predstojećem popisu, makar da se on održi, je utvrđivanje tačnog broja Roma u državi. Šta će se time dobiti? Romi će pobediti strah od javnog deklarisanja u smislu onoga što jesu, tu čuvenu etno mimikriju, jer kako mnogi od njih govore - uopšte nije bilo lako biti Rom u vreme kada se nosila žuta traka.

Ispričaću vam na trenutak jedan od velikih strahova romskog naroda koji sam lično slušao. Kada sam oca nekoliko puta pitao zašto se slobodno ne izjasni kao Rom i on se bogami nije uvek izjašnjavao kao Rom, kad mi to zaista jesmo, odgovorio mi je – e, moj sine nisi ti nosio žutu traku i ne znaš kako to izgleda kad moraš da dokazuješ da nisi Rom, a svi vide da jesi, a ja sam, govorio je moj otac, za velike pare kupio potvrdu da sam treće koleno arijevske krivi i tako se spasao smrti u logoru Sajmište. Bio je logoraš tri godine. Tri puta su me tamo izvodili na streljanje i onda mi nikakve pare nisu značile da dokažem da sam Arijevac ili nešto drugo kako ne bi bio streljan. Naime, njegov otac, to već sada znam iz njihove priče, a imam i taj dokument koji je plaćen velikim parama, onoliko koliko su koštala dva trogodišnja vola toliko košta dokument da se dokaže da si Arijevac ako si Rom. Posle mi je bilo žao što sam pitao oca više puta što se ne izjašnjava na popisima, njegovo pravo.

Čuo sam ja, poštovana gospodo, mnoge takve odgovore od starijih Roma i zato se zalažem da se borimo protiv straha koji su fašističke zveri usadile u naš romski narod. Moramo se izjašnjavati u smislu onoga što jesmo iz mnogo razloga. Moramo u narednom popisu, bio ove ili neke naredne godine, reći da smo to što jesmo jer to je naša obaveza. U tom nam mora pomoći država, pre svega, na taj način što će angažovati što više popisivača iz redova romske nacionalnosti koji će u romskim naseljima objašnjavati važnost toga da se pošteno i korektno, a ne bez straha i stida, o čemu ću govoriti, deklarišemo.

Predlažem da se u najskorije vreme počne onlajn obuka jednog velikog broja popisivača iz redova romske i druge nacionalnosti, jer će oni doprineti korektnijem popisivanju Roma, a i drugih. Kada bude došlo vreme da treba raditi popis stanovništva i ne budemo imali popisivače koji su Romi po nacionalnosti dogodiće nam se ono isto što se dogodilo 2011. godine, a 2011. godine se dogodilo da se jedna trećina ili najmanje jedna četvrtina Roma izjasnila kao tako.

Država i Romi u njoj to ne žele, već žele da znaju prave rezultate, jer od toga neće imati štete, već samo koristi. Neće nas biti 150 hiljada, već između 400 i 500 hiljada, što je pravi broj pripadnika romske nacionalnosti u Srbiji.

Zašto moramo pre popisa mapirati sva romska naselja i konstatovati koliko ih zaista ima? Ja te podatke znam. Čuo sam neke koje su izneli, nisu tačni. Nemamo mi 700 romskih naselja, već negde oko hiljadu. Svako od njih ima više od 10 kuća. Radio sam nekoliko godina te analize i popise.

Kada bi se svi izjasnili kao Romi, mi bismo bili najmnogobrojnija nacionalna manjina u Srbiji, a to bi donelo niz poboljšanja našem narodu i našem životu. Zato moramo mnogo više snage i želje uložiti da popis stanovništva bude što pravilnije urađen.

Romi se ne izjašnjavaju i zbog bojazni od podsmeha, ali i straha. Da kažem nešto o podsmehu, jedan broj, kako kaže, se ne izjašnjava zato što je u malo boljem ekonomskom i društvenom položaju od ljudi koji žive u mahalama. To su oni koji se boje podsmeha, da im se kaže kako su Cigani ili Romi, a da nisu baš ravnopravni sa ostalima.

Šta bi se dobilo još? U ovom visokom domu ću se zalagati da se Romi ne stide od toga i još manje da se plaše da kažu da su Romi.

Zašto je važan pokušaj da se dođe do realnog podatka o broju Roma u našoj zemlji? Precizniji podatak o ukupnom broju Roma omogućio bi uspešnije planiranje i sprovođenje politike socijalnog uključivanja, a na osnovu čega bi se razvijale nove mere za unapređenje položaja romske nacionalne manjine.

Činjenica je da država Srbija kontinuirano ulaže napore na unapređenju položaja Roma, ali moram da kažem da još uvek to nije dovoljno i valjda će i verovatno će i to biti. Uveren sam da će i ova Vlada i predsednik Srbije Aleksandar Vučić učiniti sve da se i Romi u Srbiji osećaju kao građani prvog, a ne drugog reda, čemu će izjašnjavanje na predstojećem popisu doprineti, veoma doprineti.

Na kraju, pozivam građane Srbije svih nacionalnosti da se vakcinišu, naročito one starije koji su moji parnjaci i da tako sebi obezbedi bolji i sigurniji život. Živela Srbija.