DRAGOLJUB ACKOVIĆ

Nestranačka licnost

Rođen je 1952. godine u Osipaonici kod Smedereva.

Srediniom sedamdesetih godina diplomirao je na Fakultetu političkih nauka, a potom i na Filozofskom fakultetu, odsek etnologija. Postdiplomske studije nastavio je na Pravnom fakultetu u Beogradu, a doktorske na Fakultetu za mir Ujedinjenih Nacija.

Dragoljub Acković je autor nekoliko stotina tekstova i dvadesetak knjiga koje govore o romskoj problematici. Od 1997. godine član je Udruženja književnika Srbije. Aktivan je i u romskom političkom pokretu. Bio je prvi predsednik Romske kongresne partije. Član je Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu od 2007. godine i predsednik je Fonda za istraživanje genocida dr Milan Bulajić od 2010. godine. Aktivni je član Komisije za proučavanje života i običaja Roma pri SANU.

Od 1. septembra 2011. godine, zamenik je predsednika Internacionalne romske akademije umetnosti i nauka. Iste godine postao je član Nacionalnog Komiteta za nematerijalnu kulturu Ministarstva kulture i informacionog društva Srbije. Aktivan je u Svetskoj organizaciji Roma od njenog III kongresa. Osmog aprila 2013. godine izabran je za Predsednika Svetskog Parlamenta Roma.

Proteklih dvadeset godina bio je zaposlen na radnom mestu urednika romskog programa na prvom programu Radio Beograda. Od septembra 2012. godine zamenik je direktora Kancelarije za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije.

Osnivač je i direktor Muzeja romske kulture u Beogradu, nezavisne Radio televizije „Khrlo e Romengo” i pokretač je brojnih glasila na romskom jeziku.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine po prvi put postaje narodni poslanik. Izabran je sa izborne liste "Aleksandar Vučić - za našu decu".
Poslednji put ažurirano: 05.08.2020, 13:26

Osnovne informacije

Statistika

  • 8
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 13.05.2021.

Gospodine predsedniče, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim nekoliko pitanja Ministarstvu pravde i Ministarstvu kulture. Jedno od pitanja koje želim da postavim se odnosi na stalne sudske tumače i prevodioce.

Naime, u svetu živi desetak miliona Roma kojima je maternji jezik romski, i isključivo njime govore. U Srbiji desetak hiljada Roma ne zna druge jezike dobro, već samo romski, i zato je potrebno da postoje sudski tumači i prevodioci za romski jezik. Ta rešenja o postavljanju stalnih sudskih tumača, stalnih sudskih prevodilaca za Rome i za druga lica, donosi ministar pravde. Ministar pravde je, koliko znam, u obavezi da dva puta u toku godine raspiše konkurs za takva lica.

U ranijim vremenima bilo je sudskih tumača za romski jezik, sada ih trenutno ima dva u nekim sudovima, ali mislim da je to potpuno nedovoljno. Na taj način bi se ispunila pravna obaveza, ali i zaposlio jedan broj ljudi koji ima visoku stručnu spremu, jer tumači moraju da imaju visoku stručnu spremu i da imaju odgovarajuće znanje jezika, osim romskog i druge jezike i da su najmanje pet godina imali iskustva u prevodilačkim poslovima. Tako da, dobili bismo vrlo kvalifikovane ljude. Kandidat koji nema odgovarajuće visoko obrazovanje podleže proveri i to bi bilo izvršeno onog trenutka kada budu prihvaćeni. Toliko o ovom pitanju.

Da vam kažem da u svim evropskim zemljama Romi imaju svoje listove i časopise, to nije nikakva novina. Imali smo ih i mi od 1935. godine, „Krlo e romengo“, pa 1972. godine, pa list „Em“ 1980. godine, pa, „Romano nevipe“ 2000. godine i onda više nemamo nijedan.

Moje pitanje je – zašto se ne obrati pažnja na jednu takvo važnu oblast, jer list ne služi samo o informisanju, već i kodifikaciji jezika, i služi svemu onome čemu su novine i listovi namenjeni?

Takođe, smo imali dva časopisa, časopis „Romologija“ i časopis „Romološke studije“. U ovom trenutku Romi nemaju niti jedno, niti drugo. Situacija u kojoj se Romi nalaze u vezi sa tim, bi morala da se promeni, jer nema razloga, ima kadrova, ima mogućnosti, ima i para, a ima i želje, koliko vidim među funkcionerima u državi da se ovo pitanje razreši. Zato smatram da bi se u najskorije vreme o tome trebalo povesti diskusija, i pododbor za Rome u Skupštini Srbije će pokrenuti ova pitanja.

Ono što posebno želim da apostrofiram je smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije koja ove godine proslavlja 50 godina postojanja. Nažalost, već dvadesetak godina je nema. Zašto je nema je? Nema je zato što nema dovoljno interesovanja, moram da kažem i među samim Romima, ali pre svega, kod države koja je obezbeđivala uglavnom, finansijska sredstva.

Poštovani narodni poslanici, Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije je okupljala preko 50.000 Roma, koji su učestvovali u tim manifestacijama i vrlo je tužno i žalosno da tako nešto bude ugašeno samo zato što je nemarnost u pitanju. Nema tu ničega drugog, nema tu ni mnogo para, nema tu ni mržnje, nema tu ni zlovolje, nema ničega, jednostavno nemarnost je u pitanju.

Moj predlog je da se Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije u najskorije vreme obnovi, da Ministarstvo kulture i informisanja i druga ministarstva, jer ova manifestacija nije bila samo kulturna manifestacija, obezbede sredstva, a da se romski lideri i Nacionalni savet Romske nacionalne manjine posebno zainteresuju za ono što je učinila ova institucija, ova manifestacija, tokom proteklih 50 godina.

Ja ću dati mali svoj doprinos, napraviću malu studiju o ostajanju Smotre kulturnih dostignuća Roma Srbije i tu će mi pomoći Ministarstvo za informisanje i kulturu, na čemu sam veoma zahvalan. Hvala i vama.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 12.05.2021.

Nadam se da se sada čujemo. Poštovana gospođo predsedavajuća, gospođo ministar sa saradnicima, drago mi je što ovih dana raspravljamo, juče i danas o zakonima i sporazumima, o kojima Srbija ima veliku potrebu.

Raspravljali smo juče, ja ću se toga držati, jer o ovim drugim zakonima i sporazumima su govorili stručnjaci bolji od mene, ali ja sam stručnjak za jednu oblast, na žalost, vrlo tešku. Tešku, koju je pomenula gospođa Smilja Tišma juče, da se o tome i da se o njoj mora pričati. Šta se to u vreme NDH događalo sa Srbima, Jevrejima i Romima? Zašto to kažem? Zato što se vreme, istorija Jevreja i Roma može deliti pre Aušvica i posle Aušvica, a istorija Roma, Srba i Jevreja, na Balkanu, odnosno na prostoru bivše Jugoslavije, pre Jasenovca i posle Jasenovca. Zamislite, kada se jednom narodu, oduzme 60 hiljada duša u toku tri ili četiri godine, koliko je trajalo Jasenovačko stratište, onda vam je jasno zašto ovo tvrdim.

Muzeji genocida postoje svuda u svetu, pa i kod nas, i zato je ovaj zakon vrlo značajan i treba ga prihvatiti i muzej ovde dovesti u Beograd, jer koliko ja znam, a znam dobro, njegovo sedište je nekada bilo u Beogradu, pa je posle iz nečijeg hira prebačeno u Kragujevac. To treba uraditi što pre, jer je vrlo važno da se podsećanje na ono što se događalo, ilustruje, vidi i o tome, kako gospođa Tišma reče, priča. Zaborav je najopasnija stvar koja može da se dogodi jednom narodu, a meni se uvaženi narodni poslanici često događa da odem na komemoraciju i čujem da su stradali Srbi, Jevreji, Hrvati, Englezi, Amerikanci i drugi. E nismo mi ti drugi.

Mi smo narod kojeg se seća naš predsednik onomad kada je bio u Gradini i koji je pomenuo i film „ Dara iz Jasenovca“, a posebno je apostrofirao taj naš romski narod.

Dakle, to kažnjavanje zaboravom mora se prevazići putem stvaranja institucija, kao što su muzeji genocida i drugi.

Šta učiniti da se muzej genocida približi? Po mom mišljenju, trebalo bi digitalizovati taj ogromni materijal i proslediti ga na nekoliko sajtova ili na jedan sajt, kako bi ovi mlađi koji zaista ne znaju, ništa o Jasenovcu, a za šta smo mi krivi, mi stariji, ponešto i saznali.

Mora se mnogo toga učiniti u još nekoliko oblasti, a ja mislim da je jedna vrlo važna. Mora se razmišljati o ulici ili trgu koji bi se zvao „ trg Jasenovačkih žrtava“, ili ulica Jasenovačkih žrtava u ovom gradu, ako ne postoji, a je se izvinjavam ako postoji, mada mislim da ne postoji.

Treba razgovarati sa dobrim stručnjacima, da se literatura umnožava na ovu temu i razgovara i da se ono što je opet, a ja ću citirati gospođu Smilju Tišmu, pomenula, a i neke kolege poslanici, da kada turisti dođu u Beograd, postoji i tura do Jasenovca i nazad. Neka se vidi, jer kako reče neko, kada odete u Krakov, ovi ljudi koji tamo rade u turističkoj privredi, odvedu vas i do Aušvic Birkena.

Mi moramo učiti od njih.

Zato mislim da je zakon o kome smo juče razgovarali i koji ćemo danas glasati, Zakon o osnivanju muzeja, mada to nije zakon o osnivanju muzeja, muzej je osnovan još 1992. godine, ali o njegovoj promeni lokacije, biti koristan i da ćemo o tome glasati.

Još nešto da kažem da je rezolucija koja je juče pominjana, Rezolucija o genocidu mora da se ovde u Skupštini, na neki način ubrza i usvoji, a to je i predložila preživela logorašica.

Smatram da bi dan muzeja žrtava genocida trebao da bude 22. april, dan kada su jasenovački logoraši probili i pokušali da izvrše proboj i kada je od 1.086 nekih stotinak, preživelo. Klanjam se njihovim senima.

Vama se zahvaljujem na pažnji.

Živela Srbija.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 06.05.2021.

Gospodine predsedniče Dačiću, uvaženi poslanici, gospodo ministri sa saradnicima, najpre želim da vam čestitam svima onima koji slave današnji Đurđevdan rečenicom koja glasi - bahtalo erdelezi ili bahtalo Đurđevdani. I sad se pitate zašto sam rekao "erdelezi" a zašto sam rekao "đurđevdani"? Pa, zato što se ovaj praznik, uvažena gospodo, a videćete koliko je romska kultura nepoznanica, nekada zvao "Kakava" u Indiji, odakle smo mi došli i poneli ga zvali smo ga "Kakava", slavljen je baš ovih dana. Kako smo se kretali prema Turskoj preko Mesopotamije, prema Turskoj, kroz Anadoliju itd, taj praznik je menjao ime i dobio ime "Erdelezi", po nekom verskom običaju. Erdelezi ga zovu i dan danas, neka vrsta Roma, muslimanski Romi, dok pravoslavni govore da se zove Đurđevdan.

Đurđevdan ga zovu i u delovima Balkanskog poluostrva, a ovaj praznik, i to želim da vam kažem, zovu "zeleni juraj" u svim katoličkim zemljama. Toliko o Đurđevdanu. A, sada o tome šta podrazumevam pod rečju kultura.

Ovih dana smo raspravljali nekoliko puta i o tome govorili. Ja prihvatam definiciju koju je dao Bronislav Malinovski, koji kaže - kultura je način zadovoljavanja ljudskih potreba. Da, svih potreba. A, kako mi Romi zadovoljavamo svoje potrebe, znamo. Godinama dok je prethodna vlast, negde tamo do 2005, 2006. godine, postojale su romske radio stanice, romske televizije, romski listovi i časopisi, a onda 2006. godine i 2007. godine sve je ugašeno.

Napomenuću vam jednu sitnicu. Godine 1935. u ovom istom Beogradu Romi su imali svoj list. Godine 1972. od kulturnih dobara Romi su imali mnogo toga, a imali su i list i časopis i novine. Dolaskom te čuvene demokratije u to vreme nismo sačuvali ništa. Ugašeno je, ne znam iz kojih razloga, mnogo toga što se tiče kulturnih dobara romskoga naroda i zato smatram da bi taj način zadovoljavanja potreba trebalo proširiti i na romski narod. Šta bi falilo ovoj državi da se vrate ona kulturna dobra kao što su radio i televizijske stanice, kao što je televizija?

Da vam kažem, imali smo tri televizijske stanice, jesu bile privatne, jesu bile male, ali nisu bile jadne, bile su prave pravcate radio televizije. Da vam kažem i to da smo imali i pet radio stanica, nemamo nijednu.

Ono što mi je u ovom trenutku najtužnije i što moram da vam kažem i u ovom, iako je svečan i za mene je Đurđevdan svečanost, svečani dan, je to da posle 1935. godine i 1972. godine Romi nemaju svoj list. Ako bih brojao bilo koju od zemalja u Evropi, budite sigurni da ne bih promašio nijednu, da sve i jedna imaju listove ili časopise. Mi smo imali dva časopisa, sada nemamo ni jedan.

Imali smo i druge kulturne institucije i nešto što mi je, čini mi se, najžalije, a to je Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije. Smotra je postojala od 1972. godine, 26 narednih godina je postojala, a onda 2005, 2006. godine ugasila se.

Predlažem gospođi Gojković da razmisli o tome da se ova i još neke institucije, kao što je Muzej romske kulture, obnove, ojačaju i da nastave sa postojanjem, kao što je to potrebno, jer imati pa nemati nije baš mnogo zgodno. Kod nas Roma nije baš tako, nego je nemati pa nemati. Želimo da i mi imamo mnogo toga.

Ja vama želim još jedanput srećan praznik svima i želim da ostavim vremena i za druge koji će govoriti.

Naravno da ću podržati sve predložene amandmane i zakon o kome ćemo glasati. Hvala.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 13.05.2021.

Gospodine predsedniče, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim nekoliko pitanja Ministarstvu pravde i Ministarstvu kulture. Jedno od pitanja koje želim da postavim se odnosi na stalne sudske tumače i prevodioce.

Naime, u svetu živi desetak miliona Roma kojima je maternji jezik romski, i isključivo njime govore. U Srbiji desetak hiljada Roma ne zna druge jezike dobro, već samo romski, i zato je potrebno da postoje sudski tumači i prevodioci za romski jezik. Ta rešenja o postavljanju stalnih sudskih tumača, stalnih sudskih prevodilaca za Rome i za druga lica, donosi ministar pravde. Ministar pravde je, koliko znam, u obavezi da dva puta u toku godine raspiše konkurs za takva lica.

U ranijim vremenima bilo je sudskih tumača za romski jezik, sada ih trenutno ima dva u nekim sudovima, ali mislim da je to potpuno nedovoljno. Na taj način bi se ispunila pravna obaveza, ali i zaposlio jedan broj ljudi koji ima visoku stručnu spremu, jer tumači moraju da imaju visoku stručnu spremu i da imaju odgovarajuće znanje jezika, osim romskog i druge jezike i da su najmanje pet godina imali iskustva u prevodilačkim poslovima. Tako da, dobili bismo vrlo kvalifikovane ljude. Kandidat koji nema odgovarajuće visoko obrazovanje podleže proveri i to bi bilo izvršeno onog trenutka kada budu prihvaćeni. Toliko o ovom pitanju.

Da vam kažem da u svim evropskim zemljama Romi imaju svoje listove i časopise, to nije nikakva novina. Imali smo ih i mi od 1935. godine, „Krlo e romengo“, pa 1972. godine, pa list „Em“ 1980. godine, pa, „Romano nevipe“ 2000. godine i onda više nemamo nijedan.

Moje pitanje je – zašto se ne obrati pažnja na jednu takvo važnu oblast, jer list ne služi samo o informisanju, već i kodifikaciji jezika, i služi svemu onome čemu su novine i listovi namenjeni?

Takođe, smo imali dva časopisa, časopis „Romologija“ i časopis „Romološke studije“. U ovom trenutku Romi nemaju niti jedno, niti drugo. Situacija u kojoj se Romi nalaze u vezi sa tim, bi morala da se promeni, jer nema razloga, ima kadrova, ima mogućnosti, ima i para, a ima i želje, koliko vidim među funkcionerima u državi da se ovo pitanje razreši. Zato smatram da bi se u najskorije vreme o tome trebalo povesti diskusija, i pododbor za Rome u Skupštini Srbije će pokrenuti ova pitanja.

Ono što posebno želim da apostrofiram je smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije koja ove godine proslavlja 50 godina postojanja. Nažalost, već dvadesetak godina je nema. Zašto je nema je? Nema je zato što nema dovoljno interesovanja, moram da kažem i među samim Romima, ali pre svega, kod države koja je obezbeđivala uglavnom, finansijska sredstva.

Poštovani narodni poslanici, Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije je okupljala preko 50.000 Roma, koji su učestvovali u tim manifestacijama i vrlo je tužno i žalosno da tako nešto bude ugašeno samo zato što je nemarnost u pitanju. Nema tu ničega drugog, nema tu ni mnogo para, nema tu ni mržnje, nema tu ni zlovolje, nema ničega, jednostavno nemarnost je u pitanju.

Moj predlog je da se Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije u najskorije vreme obnovi, da Ministarstvo kulture i informisanja i druga ministarstva, jer ova manifestacija nije bila samo kulturna manifestacija, obezbede sredstva, a da se romski lideri i Nacionalni savet Romske nacionalne manjine posebno zainteresuju za ono što je učinila ova institucija, ova manifestacija, tokom proteklih 50 godina.

Ja ću dati mali svoj doprinos, napraviću malu studiju o ostajanju Smotre kulturnih dostignuća Roma Srbije i tu će mi pomoći Ministarstvo za informisanje i kulturu, na čemu sam veoma zahvalan. Hvala i vama.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 30.03.2021.

Oprostite i zahvaljujem. Gospodine predsedniče Narodne Skupštine Republike Srbije, poštovane poslanice i poslanici, građani Srbije, ja ću vašu pažnju vratiti na vrlo važno pitanje za zemlju Srbiju i narod romski, a to je obrazovanje Roma.

Svoja pitanja ću i postaviti u tom smislu nadležnom ministarstvu.

Naime, Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2009. godine, Institut pedagoški asistent, prepoznat je od strane Ministarstva prosvete Republike Srbije, od tada do danas je oko 220 pedagoških asistenata angažovano u školama u Srbiji. O tome su ovih dana sa Ministrom prosvete, gospodinom Ružićem razgovarali i poslanica u Narodnoj Skupštini Sandra Joković i predsednik Nacionalnom Saveta romske nacionalne manjine, gospodin Nakić.

Gospodin Nakić i poslanica Joković su mi rekli da su razgovorom u Ministarstvu zadovoljni i da je njihovo posebno interesovanje bilo pitanje upisa romske dece u srednje škole i na fakultete, afirmativna akcija.

Naime, u vreme kada je ministar prosvete bio Žarko Obradović, uvedena je kvota za upis romskih studenata od 1 posto. Po rečima Petra Nikolića, urednika romskog programa na RTV Vojvodina, koji je gospodina Obradovića pitao zašto je kvota za upis romske dece 1 procenat, ministar mu je odgovorio da je to predložio tadašnji predsednik Romskog nacionalnog Saveta Vitomir Mihajlović, i da je tako od strane Vlade prihvaćeno. Ja verujem tadašnjem ministru na rečima, ali ne mogu to da prihvatim, da predsednik Mihajlović, još tada je predložio, jer smatram da je ta kvota za romsku decu mala i da je treba povećati ili najbolje ako bi mogla kvota za upis romske dece za upis u škole i na fakultete, da se ukine. Mislim da bi najbolje bilo da se ukine.

Smatram da Zakon o ljudskim i manjinskim pravima, koji je donet 2002. godine, u delu koji govori o uvođenju u afirmativnih mera za romsku decu, pri upisu u srednje i visoke škole, jasno i glasno kaže, da se tada nisu upisivala po kvoti, već prema svojim željama.

Podržavam želju te romske dece i pitam se da li može da se odluka o uvođenju kvota ukinuti ili ako nije moguće, može li se kvota povećati bar na 3%?

Zašto to pitam? Ovo pitam na osnovu broja Roma u ukupnom broju stanovnika zemlje Srbije, jer ne verujem u podatak Statističkog zavoda, da je nas Roma 149 hiljada i nekoliko stotina, već da nas je bar dva, tri puta više.

Dakle, upisivanje romske dece u srednje škole i na fakultete, afirmativnim merama, kao i njihov smeštaj u srednjoškolske i studentske domove trebalo bi činiti van sada predviđene kvote ili tu kvotu uvećati na 3%.

Zašto? Zašto se zalažem za ovakav pristup romske dece? Zato što je na 14 fakulteta u Novom Sadu ove školske godine upisano šest studenata, a nekada je ta kvota bila 35 i 40 studenata. Zato sada u Novom Sadu, dragi moji prijatelji, ima četiri doktora nauka, od kojih su tri žene, a u Beogradu samo jedan. To je prvo pitanje koje želim da postavim.

Drugo pitanje se odnosi na status pedagoških asistenata u školama, kojih, kao što sam na početku rekoh 220, čiji broj po mom mišljenju, a kako sam saznao od predsednika Nacionalnog saveta i mišljenju resornog ministra, gospodina Branka Ružića, nedovoljan i da ga treba povećati. Sa tim se naravno slažem.

Tu se slažemo, ali moram da pitam dokle će se pedagoškim asistentima u Ugovoru o angažovanju produžavati na godinu dana? To se činilo od 2009. godine, što znači više od jednog desetleća. Kada su romski asistenti počinjali sa radom, tvrde oni u svojim obraćanjima meni, da su od Ministarstva prosvete dobijali uveravanja da će oblast njihovog radnog-pravnog statusa biti uređena, tako što će stvoriti mogućnost da budu zaposleni na neodređeno vreme.

Predsednik Udruženja pedagoških asistenata, Božidar Nikolić kaže da je u poslednjih četiri godine promenjen pristup rešavanju tog pitanja i da je doneta odluka da se ne vrše izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, već da se izradi podzakonski akt, koji se zove – Pravilnik o pedagoškom i andragoškom asistentu i koji je već usvojen u decembru 2019. godine.

Problem stalnog zaposlenja nemaju samo romski pedagoški asistenti, već i zdravstveni medijatori, kao i većina romskih koordinatora u lokalnim samoupravama. Predstavnici pedagoških asistenata, kao što su npr. Božidar Nikolić ili Severdžan Alijević u svojim dopisima Skupštini podsećaju da Zakon o radu nalaže poslodavcima da ako je neko zaposlen više od pet godina kod jednog poslodavca stiče pravo na zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme.

Zato ja podsećam da je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru ukinuta i pitam – kada će pedagoški asistenti, romski koordinatori, zdravstveni medijatori od kojih neki rade i po desetak godina biti stalno zaposleni?

Oni i njihove porodice čekaju taj dan, a ja vam se u njihovo ime zahvaljujem što sam imao mogućnost da postavim ovih nekoliko, za nas Rome, izuzetno važnih pitanja.

Hvala, predsedniče.

Imovinska karta

(Beograd, 10.12.2012.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Nema informacija