DRAGOLJUB ACKOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen je 1952. godine u Osipaonici kod Smedereva.

Srediniom sedamdesetih godina diplomirao je na Fakultetu političkih nauka, a potom i na Filozofskom fakultetu, odsek etnologija. Postdiplomske studije nastavio je na Pravnom fakultetu u Beogradu, a doktorske na Fakultetu za mir Ujedinjenih Nacija.

Dragoljub Acković je autor nekoliko stotina tekstova i dvadesetak knjiga koje govore o romskoj problematici. Od 1997. godine član je Udruženja književnika Srbije. Aktivan je i u romskom političkom pokretu. Bio je prvi predsednik Romske kongresne partije. Član je Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu od 2007. godine i predsednik je Fonda za istraživanje genocida dr Milan Bulajić od 2010. godine. Aktivni je član Komisije za proučavanje života i običaja Roma pri SANU.

Od 1. septembra 2011. godine, zamenik je predsednika Internacionalne romske akademije umetnosti i nauka. Iste godine postao je član Nacionalnog Komiteta za nematerijalnu kulturu Ministarstva kulture i informacionog društva Srbije. Aktivan je u Svetskoj organizaciji Roma od njenog III kongresa. Osmog aprila 2013. godine izabran je za Predsednika Svetskog Parlamenta Roma.

Proteklih dvadeset godina bio je zaposlen na radnom mestu urednika romskog programa na prvom programu Radio Beograda. Od septembra 2012. godine zamenik je direktora Kancelarije za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije.

Osnivač je i direktor Muzeja romske kulture u Beogradu, nezavisne Radio televizije „Khrlo e Romengo” i pokretač je brojnih glasila na romskom jeziku.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine po prvi put postaje narodni poslanik. Izabran je sa izborne liste "Aleksandar Vučić - za našu decu".
Poslednji put ažurirano: 05.08.2020, 13:26

Osnovne informacije

Statistika

  • 12
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 14.10.2021.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da uputim podršku našem predsedniku Aleksandru Vučiću u činjenima da situaciju, koliko god je to moguće, na Kosovu smiri i sagleda onako kako to državnici mogu da sagledaju i ne napravi neki potez koji može da nas skupo košta. Igra koju igraju kosovski političari zbog izbora, verovatno, bi mogla da napravi velike probleme u ovom trenutku, ali verujem predsedniku. Nema od toga ništa. Srbi na Kosovu će izdržati sve napore, a pored Srba na tom istom Kosovu živi i veliki broj Roma i njima želim da uputim podršku da se čuvaju i da vode računa šta rade i kako rade, jer od 1981. godine, i to ima veze sa mojim pitanjem, počelo je naglo iseljavanje pripadnika toga naroda sa Kosova i prema mojim podacima najmanje, oficijelno, 30.000 Roma je iseljeno u zemlje zapadne Evrope, a jedan broj Roma je iseljen u Crnu Goru i Srbiju.

Ono što želim da posebno apostrofiram je to da desetine hiljada Roma u Evropi živi bez državljanstva, bez rodnih listova, bez ličnih karata, pasoša i drugih dokumenata i često im se negiraju osnovna prava, kao što su pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, socijalnu pomoć i pravo glasa.

Ja sam se o ovom konsultovao sa brojnom literaturom, ali pre svega sa pojedincima koji se bave ovom problematikom i želim da se zahvalim Komesarijatu za izbeglice Srbije i posebno gospodinu Cuciću koji mi je ponudio nekoliko podataka koji su za mene vrlo značajni. Naime, rekao je da postoje sa Kosova lica koja imaju takav problem i da to treba, naravno, rešavati.

Lično sam se uverio da takav problem postoji pre nekoliko dana kada je dvoje Roma iz Italije došlo kod mene i pitali me da li hoću da im budem kum i da ih venčam. Rekao sam – hoću, naravno, nema problema, ali samo da izvadimo dokumente u Inđiji. Otišli su u Inđiju i nisu mogli da dobiju dokumente poput lične karte, jer bez lične karte ne mogu da se venčaju. Pitam sam ih koliko godina nemate dokumente, a devojka je rekla da 30 godina, koliko ih ima, upravo nema ni jedan jedini dokument, a da njene tri sestre, takođe, nemaju i da sve žive u Rimu. Pitam sam kako žive bez dokumenata. Kaže, policija nas u principu ne dira, ali to je vrlo težak problem.

Sa sličnim problemom sam se susreo kada sam razgovarao sa ljudima iz Danske i Holandije koji su mi, takođe, ukazali na to da brojni Romi nemaju baš nikakve dokumente i oni su potpuni apatridi. Inače, napominjem da ima mnogo Roma u Evropi koji su apatridi. Ni jedna država ih ne smatra svojim državljanima i često im se negiraju osnovna socijalna prava i sloboda kretanja.

Ovaj problem postoji u dosta evropskih zemalja ali je, kažu istraživači, posebno akutan u zemljama zapadnog Balkana, što sam i ja potvrdio, jer sam dobio brojne podatke o tome.

To već nekoliko godina postoji i Visoki komesarijat UN za izbeglice je imao programe na teritoriji zapadnog Balkana, rađena su brojna istraživanja ali i praktičan rad na dobijanju dokumenata poput ličnih karti, zdravstvenih knjižica i drugih identifikacionih listova. Kako to rešiti? Tako što bi države iz kojih ti ljudi potiču trebale daleko više da se zainteresuju preko svojih ambasada ili konzularnih predstavništava i pomognu tim ljudima da dobiju dokumente i pravo na život u ovom trenutku, ako se tako može reći.

Mnogi Romi nemaju rodni list pa će za njega morati da se obrate ovde, u zemlji u koju dođu, ali kako da dođu ako nemaju nikakve dokumente? To je jedan od velikih problema.

Moje pitanje se upravo i odnosi na to šta država Srbija može da učini za pripadnike svoga naroda koji živi rasejan, zbog razloga o kojima sam malo čas govorio, po čitavoj Evropi i čitavom svetu? Procenjujem da takvih ljudi ima nekoliko hiljada i bio bih vrlo srećan kada bi Ministarstvo pravde ili Ministarstvo unutrašnjih poslova, jer ja ne znam kome treba uputiti taj apel, a upućujem u ovom trenutku njima, da nešto učine kako bi se ovaj vrlo težak problem za pripadnike romskog naroda rešio. Hvala.

Četrnaesto vanredno zasedanje , 23.09.2021.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, sa saradnikom, juče, a i danas slušamo prelepe reči o prelepom manastiru svetoj srpskoj lavri koja Srbiju drži godinama na okupu, stotinama godina i druge vernike, a posebno bih želeo da naglasim svetosavske vernike, jer ja nisam Srbin, a niko mi za to nije ni kriv, ali sam sledbenik ideja koje je Sveti Sava zacrtao, još u onim vremenima kada se Srbija stvarala i kada je Srbija postojala nešto što je danas.

Njegova želja da svaki vernik svetosavske provenijencije, makar jednom poseti Hilandar je, za mene jedan veliki izazov i zato ću predložiti nešto ovom cenjenom Domu. Juče je jedan poslanik, iz PUPS-a, započeo priču, ali je nije završio. Nije konkretizovao, kako ja mislim da treba da je konkretizujemo, a to je da mi, narodni poslanici, iz ovoga doma, odlučimo da, kao veliku podršku i, kao ljudsku podršku i pre svega državnu podršku odemo grupno do Hilandara i ispunimo taj osnovni i prvi zavet, koji nam je Sveti Sava ostavio.

Usvajanjem ovog zakona, stvaraju se mogućnosti da srpska država pomogne koliko god je to moguće, a moguće je dosta, ovu svetu carsku lavru. Pomagana je lavra i bez zakona i bez drugih dokumenata od momenta njenog postojanja i svi su se trudili da je održe i pomognu, koliko god je to neophodno. Setimo se samo poteza, koji je učinio kralj Aleksandar. Sećamo se sada poteza koji je učinio još jedan drugi Aleksandar, kome treba sigurno zahvaliti, kao i ministru Popoviću, koji su dali obećanje o kome mi danas raspravljamo i koje ćemo danas sigurno usvojiti.

Pošto je mnogo toga rečeno, ne bih želeo da oduzimam vremena, zahvaljujem svima vama i želim da čujem još koju lepu reč o ovoj svetoj srpskoj larvi. Hvala.

Deveto vanredno zasedanje , 21.07.2021.

Gospodine predsedavajući, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, u današnjoj raspravi o Predlogu zakona o dopuni Zakona o Visokom savetu sudstva i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama je dosta govoreno.

Govoreno je i ono što je trebalo na početku da kažem, a reći ću sada. Svim vernicima muslimanske veroispovesti, među kojima su i mnogi pripadnici moga naroda, želim srećan jučerašnji praznik. Neka u miru provedu naredno vreme i naredne godine.

U nastavku o današnjem dnevnom redu želim da pomenem samo, pošto su sve gotovo taksativno kolege govorile, nešto o Etičkom odboru, kao stalnom radnom telu Visokog saveta sudstva, čije se nadležnosti propisuju i donosi se Poslovnikom o radu Etičkog odbora i propisivanje obaveza izrađivanja izveštaja o radu Etičkog odbora Visokog saveta sudstva i poštovanje odredaba Etičkog kodeksa.

Etički kodeks poštuju svi normalni ljudi, čini mi se bar, ali smo imali prilike da ovih dana čujemo mnogo neetičnosti u raspravama sa predsednikom Vučićem u Briselu. Naime, Aljbin Kurti je pominjao neke genocide za koje ja, koji dobro poznajem istoriju, nikada nisam čuo. A što ja nisam čuo nije ni strašno, ali što mnogo ozbiljniji i pametniji ljudi od mene nisu o tome ništa čuli, to me već zabrinjava.

Gde je ta etika? Gde je etika u tome da Aljbin Kurti kaže da je hiljade i hiljade žena albanskih silovano, da je hiljade ubijeno, itd? Da li se Aljbin Kurti i njegovi prethodnici Hašim Tači i Haradinaj… Haradinaj je ubio celu romsku svadbu od 16 svatova, samo zbog toga što su mu bili na putu. O tome postoje podaci, o tome je pisano i svi svedoci su poubijani. Bilo je došlo gotovo do suđenja u ovom slučaju.

Aljbin Kurti bi morao da zna još nešto. Tu knjigu koju pominje, to je knjiga Nataše Kandić. U njoj postoje i ovi podaci, da je Alilaj Nusret ubijen 20.5.1998. godine, to je prvi Rom koji je nestao, pa onda još 50 narednih imena, a ja sad tu preskačem, da vas ne bih opterećivao. Napominjem da je prvi Rom koji je ubijen 1999. godine Adem Delet, da je ubijen 19.5.1999. godine, pa je posle (ne čuje se) ubijen 6.7.1999. godine, pod brojem 42. je Demirović Džemila, 1.7.1999. godine, Fazdir Agafur 3.7.1999. godine, Hajder Abarem 25.3.1999. godine, i tako nekoliko stotina imena.

Ovu knjigu ja bih želeo da gospodin predsednik ima sa sobom, a kad mu se nađe neki tako pametan, da zna da optužuje zemlju Srbiju za genocid nad narodom, na kome zaista nikada nije bilo genocida, da mu pokaže.

Želim samo da zahvalim svima vama na današnjoj raspravi i tome što ste me koliko-toliko saslušali, jer nije vreme ni mesto da se o ovim stvarima sada posebno govori. Hvala vam, poštovana gospodo i gospođe. Živela Srbija.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 14.10.2021.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da uputim podršku našem predsedniku Aleksandru Vučiću u činjenima da situaciju, koliko god je to moguće, na Kosovu smiri i sagleda onako kako to državnici mogu da sagledaju i ne napravi neki potez koji može da nas skupo košta. Igra koju igraju kosovski političari zbog izbora, verovatno, bi mogla da napravi velike probleme u ovom trenutku, ali verujem predsedniku. Nema od toga ništa. Srbi na Kosovu će izdržati sve napore, a pored Srba na tom istom Kosovu živi i veliki broj Roma i njima želim da uputim podršku da se čuvaju i da vode računa šta rade i kako rade, jer od 1981. godine, i to ima veze sa mojim pitanjem, počelo je naglo iseljavanje pripadnika toga naroda sa Kosova i prema mojim podacima najmanje, oficijelno, 30.000 Roma je iseljeno u zemlje zapadne Evrope, a jedan broj Roma je iseljen u Crnu Goru i Srbiju.

Ono što želim da posebno apostrofiram je to da desetine hiljada Roma u Evropi živi bez državljanstva, bez rodnih listova, bez ličnih karata, pasoša i drugih dokumenata i često im se negiraju osnovna prava, kao što su pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, socijalnu pomoć i pravo glasa.

Ja sam se o ovom konsultovao sa brojnom literaturom, ali pre svega sa pojedincima koji se bave ovom problematikom i želim da se zahvalim Komesarijatu za izbeglice Srbije i posebno gospodinu Cuciću koji mi je ponudio nekoliko podataka koji su za mene vrlo značajni. Naime, rekao je da postoje sa Kosova lica koja imaju takav problem i da to treba, naravno, rešavati.

Lično sam se uverio da takav problem postoji pre nekoliko dana kada je dvoje Roma iz Italije došlo kod mene i pitali me da li hoću da im budem kum i da ih venčam. Rekao sam – hoću, naravno, nema problema, ali samo da izvadimo dokumente u Inđiji. Otišli su u Inđiju i nisu mogli da dobiju dokumente poput lične karte, jer bez lične karte ne mogu da se venčaju. Pitam sam ih koliko godina nemate dokumente, a devojka je rekla da 30 godina, koliko ih ima, upravo nema ni jedan jedini dokument, a da njene tri sestre, takođe, nemaju i da sve žive u Rimu. Pitam sam kako žive bez dokumenata. Kaže, policija nas u principu ne dira, ali to je vrlo težak problem.

Sa sličnim problemom sam se susreo kada sam razgovarao sa ljudima iz Danske i Holandije koji su mi, takođe, ukazali na to da brojni Romi nemaju baš nikakve dokumente i oni su potpuni apatridi. Inače, napominjem da ima mnogo Roma u Evropi koji su apatridi. Ni jedna država ih ne smatra svojim državljanima i često im se negiraju osnovna socijalna prava i sloboda kretanja.

Ovaj problem postoji u dosta evropskih zemalja ali je, kažu istraživači, posebno akutan u zemljama zapadnog Balkana, što sam i ja potvrdio, jer sam dobio brojne podatke o tome.

To već nekoliko godina postoji i Visoki komesarijat UN za izbeglice je imao programe na teritoriji zapadnog Balkana, rađena su brojna istraživanja ali i praktičan rad na dobijanju dokumenata poput ličnih karti, zdravstvenih knjižica i drugih identifikacionih listova. Kako to rešiti? Tako što bi države iz kojih ti ljudi potiču trebale daleko više da se zainteresuju preko svojih ambasada ili konzularnih predstavništava i pomognu tim ljudima da dobiju dokumente i pravo na život u ovom trenutku, ako se tako može reći.

Mnogi Romi nemaju rodni list pa će za njega morati da se obrate ovde, u zemlji u koju dođu, ali kako da dođu ako nemaju nikakve dokumente? To je jedan od velikih problema.

Moje pitanje se upravo i odnosi na to šta država Srbija može da učini za pripadnike svoga naroda koji živi rasejan, zbog razloga o kojima sam malo čas govorio, po čitavoj Evropi i čitavom svetu? Procenjujem da takvih ljudi ima nekoliko hiljada i bio bih vrlo srećan kada bi Ministarstvo pravde ili Ministarstvo unutrašnjih poslova, jer ja ne znam kome treba uputiti taj apel, a upućujem u ovom trenutku njima, da nešto učine kako bi se ovaj vrlo težak problem za pripadnike romskog naroda rešio. Hvala.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 13.05.2021.

Gospodine predsedniče, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim nekoliko pitanja Ministarstvu pravde i Ministarstvu kulture. Jedno od pitanja koje želim da postavim se odnosi na stalne sudske tumače i prevodioce.

Naime, u svetu živi desetak miliona Roma kojima je maternji jezik romski, i isključivo njime govore. U Srbiji desetak hiljada Roma ne zna druge jezike dobro, već samo romski, i zato je potrebno da postoje sudski tumači i prevodioci za romski jezik. Ta rešenja o postavljanju stalnih sudskih tumača, stalnih sudskih prevodilaca za Rome i za druga lica, donosi ministar pravde. Ministar pravde je, koliko znam, u obavezi da dva puta u toku godine raspiše konkurs za takva lica.

U ranijim vremenima bilo je sudskih tumača za romski jezik, sada ih trenutno ima dva u nekim sudovima, ali mislim da je to potpuno nedovoljno. Na taj način bi se ispunila pravna obaveza, ali i zaposlio jedan broj ljudi koji ima visoku stručnu spremu, jer tumači moraju da imaju visoku stručnu spremu i da imaju odgovarajuće znanje jezika, osim romskog i druge jezike i da su najmanje pet godina imali iskustva u prevodilačkim poslovima. Tako da, dobili bismo vrlo kvalifikovane ljude. Kandidat koji nema odgovarajuće visoko obrazovanje podleže proveri i to bi bilo izvršeno onog trenutka kada budu prihvaćeni. Toliko o ovom pitanju.

Da vam kažem da u svim evropskim zemljama Romi imaju svoje listove i časopise, to nije nikakva novina. Imali smo ih i mi od 1935. godine, „Krlo e romengo“, pa 1972. godine, pa list „Em“ 1980. godine, pa, „Romano nevipe“ 2000. godine i onda više nemamo nijedan.

Moje pitanje je – zašto se ne obrati pažnja na jednu takvo važnu oblast, jer list ne služi samo o informisanju, već i kodifikaciji jezika, i služi svemu onome čemu su novine i listovi namenjeni?

Takođe, smo imali dva časopisa, časopis „Romologija“ i časopis „Romološke studije“. U ovom trenutku Romi nemaju niti jedno, niti drugo. Situacija u kojoj se Romi nalaze u vezi sa tim, bi morala da se promeni, jer nema razloga, ima kadrova, ima mogućnosti, ima i para, a ima i želje, koliko vidim među funkcionerima u državi da se ovo pitanje razreši. Zato smatram da bi se u najskorije vreme o tome trebalo povesti diskusija, i pododbor za Rome u Skupštini Srbije će pokrenuti ova pitanja.

Ono što posebno želim da apostrofiram je smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije koja ove godine proslavlja 50 godina postojanja. Nažalost, već dvadesetak godina je nema. Zašto je nema je? Nema je zato što nema dovoljno interesovanja, moram da kažem i među samim Romima, ali pre svega, kod države koja je obezbeđivala uglavnom, finansijska sredstva.

Poštovani narodni poslanici, Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije je okupljala preko 50.000 Roma, koji su učestvovali u tim manifestacijama i vrlo je tužno i žalosno da tako nešto bude ugašeno samo zato što je nemarnost u pitanju. Nema tu ničega drugog, nema tu ni mnogo para, nema tu ni mržnje, nema tu ni zlovolje, nema ničega, jednostavno nemarnost je u pitanju.

Moj predlog je da se Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije u najskorije vreme obnovi, da Ministarstvo kulture i informisanja i druga ministarstva, jer ova manifestacija nije bila samo kulturna manifestacija, obezbede sredstva, a da se romski lideri i Nacionalni savet Romske nacionalne manjine posebno zainteresuju za ono što je učinila ova institucija, ova manifestacija, tokom proteklih 50 godina.

Ja ću dati mali svoj doprinos, napraviću malu studiju o ostajanju Smotre kulturnih dostignuća Roma Srbije i tu će mi pomoći Ministarstvo za informisanje i kulturu, na čemu sam veoma zahvalan. Hvala i vama.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 30.03.2021.

Oprostite i zahvaljujem. Gospodine predsedniče Narodne Skupštine Republike Srbije, poštovane poslanice i poslanici, građani Srbije, ja ću vašu pažnju vratiti na vrlo važno pitanje za zemlju Srbiju i narod romski, a to je obrazovanje Roma.

Svoja pitanja ću i postaviti u tom smislu nadležnom ministarstvu.

Naime, Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2009. godine, Institut pedagoški asistent, prepoznat je od strane Ministarstva prosvete Republike Srbije, od tada do danas je oko 220 pedagoških asistenata angažovano u školama u Srbiji. O tome su ovih dana sa Ministrom prosvete, gospodinom Ružićem razgovarali i poslanica u Narodnoj Skupštini Sandra Joković i predsednik Nacionalnom Saveta romske nacionalne manjine, gospodin Nakić.

Gospodin Nakić i poslanica Joković su mi rekli da su razgovorom u Ministarstvu zadovoljni i da je njihovo posebno interesovanje bilo pitanje upisa romske dece u srednje škole i na fakultete, afirmativna akcija.

Naime, u vreme kada je ministar prosvete bio Žarko Obradović, uvedena je kvota za upis romskih studenata od 1 posto. Po rečima Petra Nikolića, urednika romskog programa na RTV Vojvodina, koji je gospodina Obradovića pitao zašto je kvota za upis romske dece 1 procenat, ministar mu je odgovorio da je to predložio tadašnji predsednik Romskog nacionalnog Saveta Vitomir Mihajlović, i da je tako od strane Vlade prihvaćeno. Ja verujem tadašnjem ministru na rečima, ali ne mogu to da prihvatim, da predsednik Mihajlović, još tada je predložio, jer smatram da je ta kvota za romsku decu mala i da je treba povećati ili najbolje ako bi mogla kvota za upis romske dece za upis u škole i na fakultete, da se ukine. Mislim da bi najbolje bilo da se ukine.

Smatram da Zakon o ljudskim i manjinskim pravima, koji je donet 2002. godine, u delu koji govori o uvođenju u afirmativnih mera za romsku decu, pri upisu u srednje i visoke škole, jasno i glasno kaže, da se tada nisu upisivala po kvoti, već prema svojim željama.

Podržavam želju te romske dece i pitam se da li može da se odluka o uvođenju kvota ukinuti ili ako nije moguće, može li se kvota povećati bar na 3%?

Zašto to pitam? Ovo pitam na osnovu broja Roma u ukupnom broju stanovnika zemlje Srbije, jer ne verujem u podatak Statističkog zavoda, da je nas Roma 149 hiljada i nekoliko stotina, već da nas je bar dva, tri puta više.

Dakle, upisivanje romske dece u srednje škole i na fakultete, afirmativnim merama, kao i njihov smeštaj u srednjoškolske i studentske domove trebalo bi činiti van sada predviđene kvote ili tu kvotu uvećati na 3%.

Zašto? Zašto se zalažem za ovakav pristup romske dece? Zato što je na 14 fakulteta u Novom Sadu ove školske godine upisano šest studenata, a nekada je ta kvota bila 35 i 40 studenata. Zato sada u Novom Sadu, dragi moji prijatelji, ima četiri doktora nauka, od kojih su tri žene, a u Beogradu samo jedan. To je prvo pitanje koje želim da postavim.

Drugo pitanje se odnosi na status pedagoških asistenata u školama, kojih, kao što sam na početku rekoh 220, čiji broj po mom mišljenju, a kako sam saznao od predsednika Nacionalnog saveta i mišljenju resornog ministra, gospodina Branka Ružića, nedovoljan i da ga treba povećati. Sa tim se naravno slažem.

Tu se slažemo, ali moram da pitam dokle će se pedagoškim asistentima u Ugovoru o angažovanju produžavati na godinu dana? To se činilo od 2009. godine, što znači više od jednog desetleća. Kada su romski asistenti počinjali sa radom, tvrde oni u svojim obraćanjima meni, da su od Ministarstva prosvete dobijali uveravanja da će oblast njihovog radnog-pravnog statusa biti uređena, tako što će stvoriti mogućnost da budu zaposleni na neodređeno vreme.

Predsednik Udruženja pedagoških asistenata, Božidar Nikolić kaže da je u poslednjih četiri godine promenjen pristup rešavanju tog pitanja i da je doneta odluka da se ne vrše izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, već da se izradi podzakonski akt, koji se zove – Pravilnik o pedagoškom i andragoškom asistentu i koji je već usvojen u decembru 2019. godine.

Problem stalnog zaposlenja nemaju samo romski pedagoški asistenti, već i zdravstveni medijatori, kao i većina romskih koordinatora u lokalnim samoupravama. Predstavnici pedagoških asistenata, kao što su npr. Božidar Nikolić ili Severdžan Alijević u svojim dopisima Skupštini podsećaju da Zakon o radu nalaže poslodavcima da ako je neko zaposlen više od pet godina kod jednog poslodavca stiče pravo na zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme.

Zato ja podsećam da je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru ukinuta i pitam – kada će pedagoški asistenti, romski koordinatori, zdravstveni medijatori od kojih neki rade i po desetak godina biti stalno zaposleni?

Oni i njihove porodice čekaju taj dan, a ja vam se u njihovo ime zahvaljujem što sam imao mogućnost da postavim ovih nekoliko, za nas Rome, izuzetno važnih pitanja.

Hvala, predsedniče.

Imovinska karta

(Beograd, 10.12.2012.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Nema informacija