DRAGOLJUB ACKOVIĆ

Srpska napredna stranka

OSVRT OTVORENOG PARLAMENTA

Dragoljub Acković do sada je narodni poslanik bio jednom, u 12. sazivu, od 2020. do 2022. godne.

U 12. sazivu bio je zamenik predsednika Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i član Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva. Takođe, bio je predsednik Pododbora za pitanja Roma.

Tokom 12. saziva na redovnim skupštinskim zasedanjima je proveo 517 sati, 13 puta se obraćao u plenumu, nijednom nije učestvovao u postavljanju poslaničkih pitanja, dok je tri puta učestvovao u traženju obaveštenja i objašnjenja. Što se tiče prisustva glasanjima za akte, prisustvovao je 305 puta, od čega je za 299 glasao “za”.

U 13. sazivu izabran je za poslanika kao 105. na listi ALEKSANDAR VUČIĆ – Zajedno možemo sve, mandat mu je potvrđen 01.08.2022. godine.

U 13. sazivu deo je poslaničke grupe Aleksandar Vučić - Zajedno možemo sve. Član je Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, i član Delegacije u Parlamentarnoj skupštini Frankofonije.

BIOGRAFIJA

Rođen je 23. novembra 1952. godine u Osipaonici kod Smedereva. Srediniom sedamdesetih godina diplomirao je na Fakultetu političkih nauka, a potom i na Filozofskom fakultetu, odsek etnologija. Postdiplomske studije nastavio je na Pravnom fakultetu u Beogradu, a doktorske na Fakultetu za mir Ujedinjenih Nacija.

Dvadeset godina bio je zaposlen na mestu urednika romskog programa na prvom programu Radio Beograda.

Od septembra 2012. godine bio je zamenik direktora Kancelarije za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije.

Od 1997. godine član je Udruženja književnika Srbije.

Bio je prvi predsednik Romske kongresne partije. Član je Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu od 2007. godine i predsednik je Fonda za istraživanje genocida dr Milan Bulajić od 2010. godine. Aktivni je član Komisije za proučavanje života i običaja Roma pri SANU.

Od 2011. godine, zamenik je predsednika Internacionalne romske akademije umetnosti i nauka. Iste godine postao je član Nacionalnog Komiteta za nematerijalnu kulturu Ministarstva kulture i informacionog društva Srbije. Aktivan je u Svetskoj organizaciji Roma od njenog III kongresa 1981. godine. 2013. godine izabran je za Predsednika Svetskog Parlamenta Roma.

Osnivač je i direktor Muzeja romske kulture u Beogradu, nezavisne Radio televizije „Khrlo e Romengo” i pokretač je brojnih glasila na romskom jeziku.

Poslednji put ažurirano: 31.08.2022, 08:15

Osnovne informacije

Statistika

  • 13
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Šesnaesto vanredno zasedanje, 04.02.2022.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, najpre bih vama ministre da kažem sledeće.

Danas govorimo o dve značajne odluke iz oblasti visokog obrazovanja, a ja bih gospodine ministre voleo da u vašem narednom mandatu dođete i kažete kako je osnovana katedra za romologiju i da tražite našu podršku, ako budemo ovde među poslanicima. Biće mi zadovoljstvo da se nešto učini na tu temu.

Ono o čemu se ovih dana razgovara je jedno pitanje o kome bih ja osim ovih pitanja o kojima ćemo na kraju dana glasati, a odnosi se na Marinkovu baru. Vidite, zahvaljujući nekim ljudima, pre svega Goranu Markoviću, želim da kažem sledeće.

Raspravljali smo i raspravljaćemo o svemu, ali o Marinkovoj bari sada i verovatno, nadam se, ne više. Ono što se zna je da tamo živi veliki broj Roma, da je živeo i da će verovatno živeti. Ono što se ne zna, najčešće je kako je Marinkova bara dobila ime. Dobila je ima po Marinku Marinkoviću, obor-knezu od Avale koji je imao tu svoja imanja, kao i još nekoliko imanja koja su postajala i koja su kasnije nazvana Marinkova bara, iako bara nije bilo močvarno zemljište, već jedno sasvim regularno zemljište na koje su se doselile nekoliko stotina kuća u periodu od 1920. do 1930. godine.

Da vam kažem još i to, ali pre svega to upućujem saznanje gospodinu Goranu Markoviću, ta ista Marinkova bara je imala ime i deo koji se zvao predgrađe Petra Mrkonjića. Ko je Petar Mrkonjić? Znamo svi ko je. Verovatno znaju i oni koji su se šalili na račun Marinkove bare.

Lično mislim da se ne treba šaliti ni na kakav račun, ni na čiji račun, posebno ne na račun izmeštanja spomenika ocu srpske nacije i tvorcu srpske države. Zašto to rade, verovatno to znaju i budući gradonačelnik i Goran Marković.

Verujem da je ovo bio deo koji sam morao da kažem, a sada ću reći samo još nekoliko reči o toj istoj Marinkovoj bari, pa neka zapamte gospoda. U tom naselju je postajao fudbalski klub i imala je grupa glumaca amatera. Kada smo kod glumaca amatera, da vam kažem i tu činjenicu da roditelji Gorana Markovića, kao što svi znate, glumci. Ti isti glumci su 1941. i 1942. godine igrali predstavu zahvaljujući ministarstvu Velibora Jonjića, a moji sugrađani Romi, od kojih sam udaljen 200 metara vazdušnom linijom, su išli na streljanje u Jabuku i u mnoga druga mesta gde su ti ljudi streljani. Streljani su samo zato što su Romi i zato što se neko setio da Marinkovu baru treba očistiti od Roma i da je najbolji način da se pohvataju jedne noći, 18. oktobra 1941. godine i listom streljaju. Kada su 1945. godine romski aktivisti iz Društva Roma pokušali da ukažu da je među ubicama bilo onih kojima treba suditi, nije se niko naročito potrudio da misli o tome. Ostalo je nerazjašnjeno da li je to uradio kvinsliški režim ili je to uradila nemačka vlast.

Nemci su ih streljali, to je sigurno, ali imam pouzdane podatke da su ih pokupili pripadnici kvinsliškog režima, a da se neki u ovom trenutku sada ismejavaju, poput Gorana Markovića u jednoj od emisija o tome gde treba locirati spomenik koji je sagradio veliki vajar, a koji će verovatno stotinama godina stajati na tom mestu.

Da vam kažem još nešto poštovani prijatelji. Ovih dana se tom istom Marinkovom barom i još nekim drugim krajevima šetaju neki potpuno nepoznati ljudi iz nekih opozicionih partija i nude baš tim istim Romima koji se sete pred izbore, novac. Nude im da glasaju za njih i da na taj način podrže tzv. opozicione snage i partije čiji članovi i lideri misle tako, poput Vladete Jankovića i Gorana Markovića.

Hvala vam i izvinite zbog ovakvog načina govora. Hvala.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 14.10.2021.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da uputim podršku našem predsedniku Aleksandru Vučiću u činjenima da situaciju, koliko god je to moguće, na Kosovu smiri i sagleda onako kako to državnici mogu da sagledaju i ne napravi neki potez koji može da nas skupo košta. Igra koju igraju kosovski političari zbog izbora, verovatno, bi mogla da napravi velike probleme u ovom trenutku, ali verujem predsedniku. Nema od toga ništa. Srbi na Kosovu će izdržati sve napore, a pored Srba na tom istom Kosovu živi i veliki broj Roma i njima želim da uputim podršku da se čuvaju i da vode računa šta rade i kako rade, jer od 1981. godine, i to ima veze sa mojim pitanjem, počelo je naglo iseljavanje pripadnika toga naroda sa Kosova i prema mojim podacima najmanje, oficijelno, 30.000 Roma je iseljeno u zemlje zapadne Evrope, a jedan broj Roma je iseljen u Crnu Goru i Srbiju.

Ono što želim da posebno apostrofiram je to da desetine hiljada Roma u Evropi živi bez državljanstva, bez rodnih listova, bez ličnih karata, pasoša i drugih dokumenata i često im se negiraju osnovna prava, kao što su pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, socijalnu pomoć i pravo glasa.

Ja sam se o ovom konsultovao sa brojnom literaturom, ali pre svega sa pojedincima koji se bave ovom problematikom i želim da se zahvalim Komesarijatu za izbeglice Srbije i posebno gospodinu Cuciću koji mi je ponudio nekoliko podataka koji su za mene vrlo značajni. Naime, rekao je da postoje sa Kosova lica koja imaju takav problem i da to treba, naravno, rešavati.

Lično sam se uverio da takav problem postoji pre nekoliko dana kada je dvoje Roma iz Italije došlo kod mene i pitali me da li hoću da im budem kum i da ih venčam. Rekao sam – hoću, naravno, nema problema, ali samo da izvadimo dokumente u Inđiji. Otišli su u Inđiju i nisu mogli da dobiju dokumente poput lične karte, jer bez lične karte ne mogu da se venčaju. Pitam sam ih koliko godina nemate dokumente, a devojka je rekla da 30 godina, koliko ih ima, upravo nema ni jedan jedini dokument, a da njene tri sestre, takođe, nemaju i da sve žive u Rimu. Pitam sam kako žive bez dokumenata. Kaže, policija nas u principu ne dira, ali to je vrlo težak problem.

Sa sličnim problemom sam se susreo kada sam razgovarao sa ljudima iz Danske i Holandije koji su mi, takođe, ukazali na to da brojni Romi nemaju baš nikakve dokumente i oni su potpuni apatridi. Inače, napominjem da ima mnogo Roma u Evropi koji su apatridi. Ni jedna država ih ne smatra svojim državljanima i često im se negiraju osnovna socijalna prava i sloboda kretanja.

Ovaj problem postoji u dosta evropskih zemalja ali je, kažu istraživači, posebno akutan u zemljama zapadnog Balkana, što sam i ja potvrdio, jer sam dobio brojne podatke o tome.

To već nekoliko godina postoji i Visoki komesarijat UN za izbeglice je imao programe na teritoriji zapadnog Balkana, rađena su brojna istraživanja ali i praktičan rad na dobijanju dokumenata poput ličnih karti, zdravstvenih knjižica i drugih identifikacionih listova. Kako to rešiti? Tako što bi države iz kojih ti ljudi potiču trebale daleko više da se zainteresuju preko svojih ambasada ili konzularnih predstavništava i pomognu tim ljudima da dobiju dokumente i pravo na život u ovom trenutku, ako se tako može reći.

Mnogi Romi nemaju rodni list pa će za njega morati da se obrate ovde, u zemlji u koju dođu, ali kako da dođu ako nemaju nikakve dokumente? To je jedan od velikih problema.

Moje pitanje se upravo i odnosi na to šta država Srbija može da učini za pripadnike svoga naroda koji živi rasejan, zbog razloga o kojima sam malo čas govorio, po čitavoj Evropi i čitavom svetu? Procenjujem da takvih ljudi ima nekoliko hiljada i bio bih vrlo srećan kada bi Ministarstvo pravde ili Ministarstvo unutrašnjih poslova, jer ja ne znam kome treba uputiti taj apel, a upućujem u ovom trenutku njima, da nešto učine kako bi se ovaj vrlo težak problem za pripadnike romskog naroda rešio. Hvala.

Četrnaesto vanredno zasedanje , 23.09.2021.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, sa saradnikom, juče, a i danas slušamo prelepe reči o prelepom manastiru svetoj srpskoj lavri koja Srbiju drži godinama na okupu, stotinama godina i druge vernike, a posebno bih želeo da naglasim svetosavske vernike, jer ja nisam Srbin, a niko mi za to nije ni kriv, ali sam sledbenik ideja koje je Sveti Sava zacrtao, još u onim vremenima kada se Srbija stvarala i kada je Srbija postojala nešto što je danas.

Njegova želja da svaki vernik svetosavske provenijencije, makar jednom poseti Hilandar je, za mene jedan veliki izazov i zato ću predložiti nešto ovom cenjenom Domu. Juče je jedan poslanik, iz PUPS-a, započeo priču, ali je nije završio. Nije konkretizovao, kako ja mislim da treba da je konkretizujemo, a to je da mi, narodni poslanici, iz ovoga doma, odlučimo da, kao veliku podršku i, kao ljudsku podršku i pre svega državnu podršku odemo grupno do Hilandara i ispunimo taj osnovni i prvi zavet, koji nam je Sveti Sava ostavio.

Usvajanjem ovog zakona, stvaraju se mogućnosti da srpska država pomogne koliko god je to moguće, a moguće je dosta, ovu svetu carsku lavru. Pomagana je lavra i bez zakona i bez drugih dokumenata od momenta njenog postojanja i svi su se trudili da je održe i pomognu, koliko god je to neophodno. Setimo se samo poteza, koji je učinio kralj Aleksandar. Sećamo se sada poteza koji je učinio još jedan drugi Aleksandar, kome treba sigurno zahvaliti, kao i ministru Popoviću, koji su dali obećanje o kome mi danas raspravljamo i koje ćemo danas sigurno usvojiti.

Pošto je mnogo toga rečeno, ne bih želeo da oduzimam vremena, zahvaljujem svima vama i želim da čujem još koju lepu reč o ovoj svetoj srpskoj larvi. Hvala.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 14.10.2021.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da uputim podršku našem predsedniku Aleksandru Vučiću u činjenima da situaciju, koliko god je to moguće, na Kosovu smiri i sagleda onako kako to državnici mogu da sagledaju i ne napravi neki potez koji može da nas skupo košta. Igra koju igraju kosovski političari zbog izbora, verovatno, bi mogla da napravi velike probleme u ovom trenutku, ali verujem predsedniku. Nema od toga ništa. Srbi na Kosovu će izdržati sve napore, a pored Srba na tom istom Kosovu živi i veliki broj Roma i njima želim da uputim podršku da se čuvaju i da vode računa šta rade i kako rade, jer od 1981. godine, i to ima veze sa mojim pitanjem, počelo je naglo iseljavanje pripadnika toga naroda sa Kosova i prema mojim podacima najmanje, oficijelno, 30.000 Roma je iseljeno u zemlje zapadne Evrope, a jedan broj Roma je iseljen u Crnu Goru i Srbiju.

Ono što želim da posebno apostrofiram je to da desetine hiljada Roma u Evropi živi bez državljanstva, bez rodnih listova, bez ličnih karata, pasoša i drugih dokumenata i često im se negiraju osnovna prava, kao što su pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, socijalnu pomoć i pravo glasa.

Ja sam se o ovom konsultovao sa brojnom literaturom, ali pre svega sa pojedincima koji se bave ovom problematikom i želim da se zahvalim Komesarijatu za izbeglice Srbije i posebno gospodinu Cuciću koji mi je ponudio nekoliko podataka koji su za mene vrlo značajni. Naime, rekao je da postoje sa Kosova lica koja imaju takav problem i da to treba, naravno, rešavati.

Lično sam se uverio da takav problem postoji pre nekoliko dana kada je dvoje Roma iz Italije došlo kod mene i pitali me da li hoću da im budem kum i da ih venčam. Rekao sam – hoću, naravno, nema problema, ali samo da izvadimo dokumente u Inđiji. Otišli su u Inđiju i nisu mogli da dobiju dokumente poput lične karte, jer bez lične karte ne mogu da se venčaju. Pitam sam ih koliko godina nemate dokumente, a devojka je rekla da 30 godina, koliko ih ima, upravo nema ni jedan jedini dokument, a da njene tri sestre, takođe, nemaju i da sve žive u Rimu. Pitam sam kako žive bez dokumenata. Kaže, policija nas u principu ne dira, ali to je vrlo težak problem.

Sa sličnim problemom sam se susreo kada sam razgovarao sa ljudima iz Danske i Holandije koji su mi, takođe, ukazali na to da brojni Romi nemaju baš nikakve dokumente i oni su potpuni apatridi. Inače, napominjem da ima mnogo Roma u Evropi koji su apatridi. Ni jedna država ih ne smatra svojim državljanima i često im se negiraju osnovna socijalna prava i sloboda kretanja.

Ovaj problem postoji u dosta evropskih zemalja ali je, kažu istraživači, posebno akutan u zemljama zapadnog Balkana, što sam i ja potvrdio, jer sam dobio brojne podatke o tome.

To već nekoliko godina postoji i Visoki komesarijat UN za izbeglice je imao programe na teritoriji zapadnog Balkana, rađena su brojna istraživanja ali i praktičan rad na dobijanju dokumenata poput ličnih karti, zdravstvenih knjižica i drugih identifikacionih listova. Kako to rešiti? Tako što bi države iz kojih ti ljudi potiču trebale daleko više da se zainteresuju preko svojih ambasada ili konzularnih predstavništava i pomognu tim ljudima da dobiju dokumente i pravo na život u ovom trenutku, ako se tako može reći.

Mnogi Romi nemaju rodni list pa će za njega morati da se obrate ovde, u zemlji u koju dođu, ali kako da dođu ako nemaju nikakve dokumente? To je jedan od velikih problema.

Moje pitanje se upravo i odnosi na to šta država Srbija može da učini za pripadnike svoga naroda koji živi rasejan, zbog razloga o kojima sam malo čas govorio, po čitavoj Evropi i čitavom svetu? Procenjujem da takvih ljudi ima nekoliko hiljada i bio bih vrlo srećan kada bi Ministarstvo pravde ili Ministarstvo unutrašnjih poslova, jer ja ne znam kome treba uputiti taj apel, a upućujem u ovom trenutku njima, da nešto učine kako bi se ovaj vrlo težak problem za pripadnike romskog naroda rešio. Hvala.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 13.05.2021.

Gospodine predsedniče, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim nekoliko pitanja Ministarstvu pravde i Ministarstvu kulture. Jedno od pitanja koje želim da postavim se odnosi na stalne sudske tumače i prevodioce.

Naime, u svetu živi desetak miliona Roma kojima je maternji jezik romski, i isključivo njime govore. U Srbiji desetak hiljada Roma ne zna druge jezike dobro, već samo romski, i zato je potrebno da postoje sudski tumači i prevodioci za romski jezik. Ta rešenja o postavljanju stalnih sudskih tumača, stalnih sudskih prevodilaca za Rome i za druga lica, donosi ministar pravde. Ministar pravde je, koliko znam, u obavezi da dva puta u toku godine raspiše konkurs za takva lica.

U ranijim vremenima bilo je sudskih tumača za romski jezik, sada ih trenutno ima dva u nekim sudovima, ali mislim da je to potpuno nedovoljno. Na taj način bi se ispunila pravna obaveza, ali i zaposlio jedan broj ljudi koji ima visoku stručnu spremu, jer tumači moraju da imaju visoku stručnu spremu i da imaju odgovarajuće znanje jezika, osim romskog i druge jezike i da su najmanje pet godina imali iskustva u prevodilačkim poslovima. Tako da, dobili bismo vrlo kvalifikovane ljude. Kandidat koji nema odgovarajuće visoko obrazovanje podleže proveri i to bi bilo izvršeno onog trenutka kada budu prihvaćeni. Toliko o ovom pitanju.

Da vam kažem da u svim evropskim zemljama Romi imaju svoje listove i časopise, to nije nikakva novina. Imali smo ih i mi od 1935. godine, „Krlo e romengo“, pa 1972. godine, pa list „Em“ 1980. godine, pa, „Romano nevipe“ 2000. godine i onda više nemamo nijedan.

Moje pitanje je – zašto se ne obrati pažnja na jednu takvo važnu oblast, jer list ne služi samo o informisanju, već i kodifikaciji jezika, i služi svemu onome čemu su novine i listovi namenjeni?

Takođe, smo imali dva časopisa, časopis „Romologija“ i časopis „Romološke studije“. U ovom trenutku Romi nemaju niti jedno, niti drugo. Situacija u kojoj se Romi nalaze u vezi sa tim, bi morala da se promeni, jer nema razloga, ima kadrova, ima mogućnosti, ima i para, a ima i želje, koliko vidim među funkcionerima u državi da se ovo pitanje razreši. Zato smatram da bi se u najskorije vreme o tome trebalo povesti diskusija, i pododbor za Rome u Skupštini Srbije će pokrenuti ova pitanja.

Ono što posebno želim da apostrofiram je smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije koja ove godine proslavlja 50 godina postojanja. Nažalost, već dvadesetak godina je nema. Zašto je nema je? Nema je zato što nema dovoljno interesovanja, moram da kažem i među samim Romima, ali pre svega, kod države koja je obezbeđivala uglavnom, finansijska sredstva.

Poštovani narodni poslanici, Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije je okupljala preko 50.000 Roma, koji su učestvovali u tim manifestacijama i vrlo je tužno i žalosno da tako nešto bude ugašeno samo zato što je nemarnost u pitanju. Nema tu ničega drugog, nema tu ni mnogo para, nema tu ni mržnje, nema tu ni zlovolje, nema ničega, jednostavno nemarnost je u pitanju.

Moj predlog je da se Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije u najskorije vreme obnovi, da Ministarstvo kulture i informisanja i druga ministarstva, jer ova manifestacija nije bila samo kulturna manifestacija, obezbede sredstva, a da se romski lideri i Nacionalni savet Romske nacionalne manjine posebno zainteresuju za ono što je učinila ova institucija, ova manifestacija, tokom proteklih 50 godina.

Ja ću dati mali svoj doprinos, napraviću malu studiju o ostajanju Smotre kulturnih dostignuća Roma Srbije i tu će mi pomoći Ministarstvo za informisanje i kulturu, na čemu sam veoma zahvalan. Hvala i vama.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 30.03.2021.

Oprostite i zahvaljujem. Gospodine predsedniče Narodne Skupštine Republike Srbije, poštovane poslanice i poslanici, građani Srbije, ja ću vašu pažnju vratiti na vrlo važno pitanje za zemlju Srbiju i narod romski, a to je obrazovanje Roma.

Svoja pitanja ću i postaviti u tom smislu nadležnom ministarstvu.

Naime, Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2009. godine, Institut pedagoški asistent, prepoznat je od strane Ministarstva prosvete Republike Srbije, od tada do danas je oko 220 pedagoških asistenata angažovano u školama u Srbiji. O tome su ovih dana sa Ministrom prosvete, gospodinom Ružićem razgovarali i poslanica u Narodnoj Skupštini Sandra Joković i predsednik Nacionalnom Saveta romske nacionalne manjine, gospodin Nakić.

Gospodin Nakić i poslanica Joković su mi rekli da su razgovorom u Ministarstvu zadovoljni i da je njihovo posebno interesovanje bilo pitanje upisa romske dece u srednje škole i na fakultete, afirmativna akcija.

Naime, u vreme kada je ministar prosvete bio Žarko Obradović, uvedena je kvota za upis romskih studenata od 1 posto. Po rečima Petra Nikolića, urednika romskog programa na RTV Vojvodina, koji je gospodina Obradovića pitao zašto je kvota za upis romske dece 1 procenat, ministar mu je odgovorio da je to predložio tadašnji predsednik Romskog nacionalnog Saveta Vitomir Mihajlović, i da je tako od strane Vlade prihvaćeno. Ja verujem tadašnjem ministru na rečima, ali ne mogu to da prihvatim, da predsednik Mihajlović, još tada je predložio, jer smatram da je ta kvota za romsku decu mala i da je treba povećati ili najbolje ako bi mogla kvota za upis romske dece za upis u škole i na fakultete, da se ukine. Mislim da bi najbolje bilo da se ukine.

Smatram da Zakon o ljudskim i manjinskim pravima, koji je donet 2002. godine, u delu koji govori o uvođenju u afirmativnih mera za romsku decu, pri upisu u srednje i visoke škole, jasno i glasno kaže, da se tada nisu upisivala po kvoti, već prema svojim željama.

Podržavam želju te romske dece i pitam se da li može da se odluka o uvođenju kvota ukinuti ili ako nije moguće, može li se kvota povećati bar na 3%?

Zašto to pitam? Ovo pitam na osnovu broja Roma u ukupnom broju stanovnika zemlje Srbije, jer ne verujem u podatak Statističkog zavoda, da je nas Roma 149 hiljada i nekoliko stotina, već da nas je bar dva, tri puta više.

Dakle, upisivanje romske dece u srednje škole i na fakultete, afirmativnim merama, kao i njihov smeštaj u srednjoškolske i studentske domove trebalo bi činiti van sada predviđene kvote ili tu kvotu uvećati na 3%.

Zašto? Zašto se zalažem za ovakav pristup romske dece? Zato što je na 14 fakulteta u Novom Sadu ove školske godine upisano šest studenata, a nekada je ta kvota bila 35 i 40 studenata. Zato sada u Novom Sadu, dragi moji prijatelji, ima četiri doktora nauka, od kojih su tri žene, a u Beogradu samo jedan. To je prvo pitanje koje želim da postavim.

Drugo pitanje se odnosi na status pedagoških asistenata u školama, kojih, kao što sam na početku rekoh 220, čiji broj po mom mišljenju, a kako sam saznao od predsednika Nacionalnog saveta i mišljenju resornog ministra, gospodina Branka Ružića, nedovoljan i da ga treba povećati. Sa tim se naravno slažem.

Tu se slažemo, ali moram da pitam dokle će se pedagoškim asistentima u Ugovoru o angažovanju produžavati na godinu dana? To se činilo od 2009. godine, što znači više od jednog desetleća. Kada su romski asistenti počinjali sa radom, tvrde oni u svojim obraćanjima meni, da su od Ministarstva prosvete dobijali uveravanja da će oblast njihovog radnog-pravnog statusa biti uređena, tako što će stvoriti mogućnost da budu zaposleni na neodređeno vreme.

Predsednik Udruženja pedagoških asistenata, Božidar Nikolić kaže da je u poslednjih četiri godine promenjen pristup rešavanju tog pitanja i da je doneta odluka da se ne vrše izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, već da se izradi podzakonski akt, koji se zove – Pravilnik o pedagoškom i andragoškom asistentu i koji je već usvojen u decembru 2019. godine.

Problem stalnog zaposlenja nemaju samo romski pedagoški asistenti, već i zdravstveni medijatori, kao i većina romskih koordinatora u lokalnim samoupravama. Predstavnici pedagoških asistenata, kao što su npr. Božidar Nikolić ili Severdžan Alijević u svojim dopisima Skupštini podsećaju da Zakon o radu nalaže poslodavcima da ako je neko zaposlen više od pet godina kod jednog poslodavca stiče pravo na zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme.

Zato ja podsećam da je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru ukinuta i pitam – kada će pedagoški asistenti, romski koordinatori, zdravstveni medijatori od kojih neki rade i po desetak godina biti stalno zaposleni?

Oni i njihove porodice čekaju taj dan, a ja vam se u njihovo ime zahvaljujem što sam imao mogućnost da postavim ovih nekoliko, za nas Rome, izuzetno važnih pitanja.

Hvala, predsedniče.

Imovinska karta

(Beograd, 19.04.2021.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 63000.00 RSD 03.08.2020 -
Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (Penzioner) Republika Mesečno 60000.00 RSD 30.12.2017 -