Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim jedno pitanje Ministarstvu prosvete. Jedna od najvažnijih oblasti za što potpuniju emancipaciju Roma je obrazovanje, kao što je svima vama poznato. Poslednjih desetak godina u toj oblasti je nešto učinjeno, ali ja želim da postavim pitanje o jednoj oblasti u kojoj ništa nije učinjeno.

U tom segmentu veliku ulogu igra i obrazovanje na romskom jeziku i predmeta koji se zove romologija i koji govori o Romskom narodu.

Romologija se, naime, proučava od 1971. godine, i to baš na inicijativu mnogih naučnih i javnih radnika iz Srbije, odnosno ondašnje Jugoslavije, pa tako i katedre imamo i u Parizu, Londonu, Trstu i još nekim drugim gradovima, ali u Beogradu ne postoji ništa tome slično u onom odnosu kakav postoji u drugim gradovima.

Te prve inicijative koje su pokrenute 1971. godine rezultirale su da je do sada formirano devet katedri u evropskim i jedna u van evropskim zemljama, u Americi.

Jedna od zakonskih obaveza je svakako i to da se jezici narodnosti koriste kao jezici za predavanja i kao jezici za informisanje, itd.

Romski jezik ima svoje segmente, može se čuti na RTB, RTNS, itd, ali nije dovoljno da bi se učinilo nešto u naučnoj oblasti.

Te katedre su bile inicirane, odnosno katedra je bila inicirana pre nekoliko godina na Filološkom fakultetu u Beogradu i iz raznoraznih razloga katedra se ugasila, tako da u ovom trenutku imamo samo jednu oblast gde se proučava, to je u Višoj školi za vaspitače u Vršcu „Milenko Pavlov“, ali to je vaspitačka škola, kako bih rekao, i tu je romski jezik jedan od predmeta.

Takođe, u Školi romologije u Novom Sadu, to je jedna, da kažem, školica koju je osnova Senka Savić, romologija se proučava bez ikakvih obaveznih zadatosti. Proučava se kao neobavezan predmet, a mislim da se u poslednje vreme i ta katedra ugasila.

Jedino mesto gde postoji u ovom trenutku je katedra na Univerzitetu za mir UN u Beogradu, i to je katedra koju je osnovao dr Rajko Đurić, čiji sam zamenik dugo vremena bio, a posle njegove smrti sam se angažovao nešto više i na toj katedri.

Ono što želim da kao pitanje postavim je – kada će Filološki fakultet ili neki od državnih fakulteta izraziti želju da se formira katedra i nastavi sa proučavanjem istorije, kulture, jezika i svih onih oblasti koje su za nas Rome interesantne, ali interesantne i za pripadnike drugih naroda i narodnosti?

Ako ne postoji interes da se na državnom fakultetu formira takva katedra, ono što bih želeo da predložim je da se na nekom od privatnih fakulteta formira takva katedra i da konačno rešimo to pitanje koje smo prvi inicirali, a poslednji rešavamo.

Hvala, gospodine predsedniče.

Hvala, predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim pitanje koje nije postavljeno 80 godina, od rata pa na ovamo. Staro pitanje koje smo mi Romi pokušavali da postavimo, ali izgleda da nije imao ko da sluša. Sad se stekoše prilike i uslovi da se slušamo. Zato slušajte šta nas muči.

Romska akademska zajednica broji nekoliko stotina intelektualaca različitih provenijencija. Od 1971. godine smo se trudili, između ostalih i ja, da formiramo katedru za romologiju na nekom od univerziteta. To je bilo u staroj Jugoslaviji, čak smo i u Sloveniji pokušavali, ali ni tamo nismo uspeli. U Beogradu nekoliko puta. U Nišu nekoliko puta, ali ne.

Pitam se šta je razlog i gde romski narod, pre svega intelektualci, ali ne samo oni, da nauče nešto iz svoje istorije, kulture, jezika, ako ne na univerzitetu. Učimo o Indijancima, o kaubojima, o ne znam čemu, učimo najrazličitije stvari koje nam trebaju i ne trebaju, a o narodu sa kojim živimo nekoliko hiljada godina, mogao bih reći, skoro dve hiljade godina, ne znamo ništa. Zato sam mišljenja da akademska zajednica treba da pokrene ovo pitanje. Još jedanput ja ga ovde kao narodni poslanik postavljam, kao pitanje.

Pitanje ne znam kome da uputim zaista, da li nekom ministarstvu, da li univerzitetima, da li već bilo kome. Zašto? Zato što su 1971. godine, kada smo mi pokrenuli to pitanje, na univerzitetima u Londonu, Parizu, Pragu, Beču, Bukureštu i još nekim univerzitetima formirane katedre za romologiju. Učili su od nas. Bili smo im tamo vanredni profesori, profesori po pozivu, a ovde ništa nismo mogli da uradimo, pa molim da se o tome razmišlja.

Ima nas u ovoj zemlji osoba različitih profila koji možemo to da uradimo i mislim da bi dobro bilo da se ovo pitanje postavi i učini nešto u tom smeru.

Druga stvar o kojoj želim da kažem nekoliko reči je to da nijedno od ministarstava naših, šalim se jedno, nema sajt na romskom jeziku. Zašto?

Zašto da ne znamo šta Ministarstvo za boračka i socijalna pitanja u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, Rom može da vidi, dobije i da uradi. Zato predlažem da osim Ministarstva za saobraćaj i građevinarstvo koje ima sajt od 14. maja 2019. godine na romskom jeziku se naprave i sajtovi u drugim ministarstvima, pre svega u oblasti zapošljavanja, zdravstva, socijalne politike, informisanja, u Ministarstvu za kulturu, lokalnu upravu i samoupravu, ali najpre u Ministarstvu nacionalnih manjina.

Mislim da bi to bilo korisno. Mislim da bi korisno bilo i za ovu državu i za nas Rome. A šta bi bilo korisno za nas ovde, razmišljao sam nešto i želim da iniciram ili samo naznačim. Razmišljao sam o cenzusu za ulazak u parlament, cenzusu stranaka za ulazak u parlament.

Smanjenjem cenzusa na 3% dobili smo to što smo dobili. Ja sam na Fakultetu političkih nauka učio da se partije treba ukrupnjavati i da je mnogo bolje kada su partije velike, kao što je to u Americi, kao što je to u Engleskoj, kao što je u drugim velikim zemljama. Dve, tri, pet partija pa kod nas će ih bogami biti čak i romskih jedno 12, 13. To je neozbiljno.

Ja mislim u ovom trenutku da treba da počnemo da razmišljamo da za naredne izbore uvećamo cenzus i vratimo ga na onaj kakav je bio, 5% za partije, a 7% za koalicije i da time pokušamo da kao i ostali svet radimo ono što se radi. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da uputim podršku našem predsedniku Aleksandru Vučiću u činjenima da situaciju, koliko god je to moguće, na Kosovu smiri i sagleda onako kako to državnici mogu da sagledaju i ne napravi neki potez koji može da nas skupo košta. Igra koju igraju kosovski političari zbog izbora, verovatno, bi mogla da napravi velike probleme u ovom trenutku, ali verujem predsedniku. Nema od toga ništa. Srbi na Kosovu će izdržati sve napore, a pored Srba na tom istom Kosovu živi i veliki broj Roma i njima želim da uputim podršku da se čuvaju i da vode računa šta rade i kako rade, jer od 1981. godine, i to ima veze sa mojim pitanjem, počelo je naglo iseljavanje pripadnika toga naroda sa Kosova i prema mojim podacima najmanje, oficijelno, 30.000 Roma je iseljeno u zemlje zapadne Evrope, a jedan broj Roma je iseljen u Crnu Goru i Srbiju.

Ono što želim da posebno apostrofiram je to da desetine hiljada Roma u Evropi živi bez državljanstva, bez rodnih listova, bez ličnih karata, pasoša i drugih dokumenata i često im se negiraju osnovna prava, kao što su pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, socijalnu pomoć i pravo glasa.

Ja sam se o ovom konsultovao sa brojnom literaturom, ali pre svega sa pojedincima koji se bave ovom problematikom i želim da se zahvalim Komesarijatu za izbeglice Srbije i posebno gospodinu Cuciću koji mi je ponudio nekoliko podataka koji su za mene vrlo značajni. Naime, rekao je da postoje sa Kosova lica koja imaju takav problem i da to treba, naravno, rešavati.

Lično sam se uverio da takav problem postoji pre nekoliko dana kada je dvoje Roma iz Italije došlo kod mene i pitali me da li hoću da im budem kum i da ih venčam. Rekao sam – hoću, naravno, nema problema, ali samo da izvadimo dokumente u Inđiji. Otišli su u Inđiju i nisu mogli da dobiju dokumente poput lične karte, jer bez lične karte ne mogu da se venčaju. Pitam sam ih koliko godina nemate dokumente, a devojka je rekla da 30 godina, koliko ih ima, upravo nema ni jedan jedini dokument, a da njene tri sestre, takođe, nemaju i da sve žive u Rimu. Pitam sam kako žive bez dokumenata. Kaže, policija nas u principu ne dira, ali to je vrlo težak problem.

Sa sličnim problemom sam se susreo kada sam razgovarao sa ljudima iz Danske i Holandije koji su mi, takođe, ukazali na to da brojni Romi nemaju baš nikakve dokumente i oni su potpuni apatridi. Inače, napominjem da ima mnogo Roma u Evropi koji su apatridi. Ni jedna država ih ne smatra svojim državljanima i često im se negiraju osnovna socijalna prava i sloboda kretanja.

Ovaj problem postoji u dosta evropskih zemalja ali je, kažu istraživači, posebno akutan u zemljama zapadnog Balkana, što sam i ja potvrdio, jer sam dobio brojne podatke o tome.

To već nekoliko godina postoji i Visoki komesarijat UN za izbeglice je imao programe na teritoriji zapadnog Balkana, rađena su brojna istraživanja ali i praktičan rad na dobijanju dokumenata poput ličnih karti, zdravstvenih knjižica i drugih identifikacionih listova. Kako to rešiti? Tako što bi države iz kojih ti ljudi potiču trebale daleko više da se zainteresuju preko svojih ambasada ili konzularnih predstavništava i pomognu tim ljudima da dobiju dokumente i pravo na život u ovom trenutku, ako se tako može reći.

Mnogi Romi nemaju rodni list pa će za njega morati da se obrate ovde, u zemlji u koju dođu, ali kako da dođu ako nemaju nikakve dokumente? To je jedan od velikih problema.

Moje pitanje se upravo i odnosi na to šta država Srbija može da učini za pripadnike svoga naroda koji živi rasejan, zbog razloga o kojima sam malo čas govorio, po čitavoj Evropi i čitavom svetu? Procenjujem da takvih ljudi ima nekoliko hiljada i bio bih vrlo srećan kada bi Ministarstvo pravde ili Ministarstvo unutrašnjih poslova, jer ja ne znam kome treba uputiti taj apel, a upućujem u ovom trenutku njima, da nešto učine kako bi se ovaj vrlo težak problem za pripadnike romskog naroda rešio. Hvala.

Gospodine predsedniče, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim nekoliko pitanja Ministarstvu pravde i Ministarstvu kulture. Jedno od pitanja koje želim da postavim se odnosi na stalne sudske tumače i prevodioce.

Naime, u svetu živi desetak miliona Roma kojima je maternji jezik romski, i isključivo njime govore. U Srbiji desetak hiljada Roma ne zna druge jezike dobro, već samo romski, i zato je potrebno da postoje sudski tumači i prevodioci za romski jezik. Ta rešenja o postavljanju stalnih sudskih tumača, stalnih sudskih prevodilaca za Rome i za druga lica, donosi ministar pravde. Ministar pravde je, koliko znam, u obavezi da dva puta u toku godine raspiše konkurs za takva lica.

U ranijim vremenima bilo je sudskih tumača za romski jezik, sada ih trenutno ima dva u nekim sudovima, ali mislim da je to potpuno nedovoljno. Na taj način bi se ispunila pravna obaveza, ali i zaposlio jedan broj ljudi koji ima visoku stručnu spremu, jer tumači moraju da imaju visoku stručnu spremu i da imaju odgovarajuće znanje jezika, osim romskog i druge jezike i da su najmanje pet godina imali iskustva u prevodilačkim poslovima. Tako da, dobili bismo vrlo kvalifikovane ljude. Kandidat koji nema odgovarajuće visoko obrazovanje podleže proveri i to bi bilo izvršeno onog trenutka kada budu prihvaćeni. Toliko o ovom pitanju.

Da vam kažem da u svim evropskim zemljama Romi imaju svoje listove i časopise, to nije nikakva novina. Imali smo ih i mi od 1935. godine, „Krlo e romengo“, pa 1972. godine, pa list „Em“ 1980. godine, pa, „Romano nevipe“ 2000. godine i onda više nemamo nijedan.

Moje pitanje je – zašto se ne obrati pažnja na jednu takvo važnu oblast, jer list ne služi samo o informisanju, već i kodifikaciji jezika, i služi svemu onome čemu su novine i listovi namenjeni?

Takođe, smo imali dva časopisa, časopis „Romologija“ i časopis „Romološke studije“. U ovom trenutku Romi nemaju niti jedno, niti drugo. Situacija u kojoj se Romi nalaze u vezi sa tim, bi morala da se promeni, jer nema razloga, ima kadrova, ima mogućnosti, ima i para, a ima i želje, koliko vidim među funkcionerima u državi da se ovo pitanje razreši. Zato smatram da bi se u najskorije vreme o tome trebalo povesti diskusija, i pododbor za Rome u Skupštini Srbije će pokrenuti ova pitanja.

Ono što posebno želim da apostrofiram je smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije koja ove godine proslavlja 50 godina postojanja. Nažalost, već dvadesetak godina je nema. Zašto je nema je? Nema je zato što nema dovoljno interesovanja, moram da kažem i među samim Romima, ali pre svega, kod države koja je obezbeđivala uglavnom, finansijska sredstva.

Poštovani narodni poslanici, Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije je okupljala preko 50.000 Roma, koji su učestvovali u tim manifestacijama i vrlo je tužno i žalosno da tako nešto bude ugašeno samo zato što je nemarnost u pitanju. Nema tu ničega drugog, nema tu ni mnogo para, nema tu ni mržnje, nema tu ni zlovolje, nema ničega, jednostavno nemarnost je u pitanju.

Moj predlog je da se Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije u najskorije vreme obnovi, da Ministarstvo kulture i informisanja i druga ministarstva, jer ova manifestacija nije bila samo kulturna manifestacija, obezbede sredstva, a da se romski lideri i Nacionalni savet Romske nacionalne manjine posebno zainteresuju za ono što je učinila ova institucija, ova manifestacija, tokom proteklih 50 godina.

Ja ću dati mali svoj doprinos, napraviću malu studiju o ostajanju Smotre kulturnih dostignuća Roma Srbije i tu će mi pomoći Ministarstvo za informisanje i kulturu, na čemu sam veoma zahvalan. Hvala i vama.

Oprostite i zahvaljujem. Gospodine predsedniče Narodne Skupštine Republike Srbije, poštovane poslanice i poslanici, građani Srbije, ja ću vašu pažnju vratiti na vrlo važno pitanje za zemlju Srbiju i narod romski, a to je obrazovanje Roma.

Svoja pitanja ću i postaviti u tom smislu nadležnom ministarstvu.

Naime, Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2009. godine, Institut pedagoški asistent, prepoznat je od strane Ministarstva prosvete Republike Srbije, od tada do danas je oko 220 pedagoških asistenata angažovano u školama u Srbiji. O tome su ovih dana sa Ministrom prosvete, gospodinom Ružićem razgovarali i poslanica u Narodnoj Skupštini Sandra Joković i predsednik Nacionalnom Saveta romske nacionalne manjine, gospodin Nakić.

Gospodin Nakić i poslanica Joković su mi rekli da su razgovorom u Ministarstvu zadovoljni i da je njihovo posebno interesovanje bilo pitanje upisa romske dece u srednje škole i na fakultete, afirmativna akcija.

Naime, u vreme kada je ministar prosvete bio Žarko Obradović, uvedena je kvota za upis romskih studenata od 1 posto. Po rečima Petra Nikolića, urednika romskog programa na RTV Vojvodina, koji je gospodina Obradovića pitao zašto je kvota za upis romske dece 1 procenat, ministar mu je odgovorio da je to predložio tadašnji predsednik Romskog nacionalnog Saveta Vitomir Mihajlović, i da je tako od strane Vlade prihvaćeno. Ja verujem tadašnjem ministru na rečima, ali ne mogu to da prihvatim, da predsednik Mihajlović, još tada je predložio, jer smatram da je ta kvota za romsku decu mala i da je treba povećati ili najbolje ako bi mogla kvota za upis romske dece za upis u škole i na fakultete, da se ukine. Mislim da bi najbolje bilo da se ukine.

Smatram da Zakon o ljudskim i manjinskim pravima, koji je donet 2002. godine, u delu koji govori o uvođenju u afirmativnih mera za romsku decu, pri upisu u srednje i visoke škole, jasno i glasno kaže, da se tada nisu upisivala po kvoti, već prema svojim željama.

Podržavam želju te romske dece i pitam se da li može da se odluka o uvođenju kvota ukinuti ili ako nije moguće, može li se kvota povećati bar na 3%?

Zašto to pitam? Ovo pitam na osnovu broja Roma u ukupnom broju stanovnika zemlje Srbije, jer ne verujem u podatak Statističkog zavoda, da je nas Roma 149 hiljada i nekoliko stotina, već da nas je bar dva, tri puta više.

Dakle, upisivanje romske dece u srednje škole i na fakultete, afirmativnim merama, kao i njihov smeštaj u srednjoškolske i studentske domove trebalo bi činiti van sada predviđene kvote ili tu kvotu uvećati na 3%.

Zašto? Zašto se zalažem za ovakav pristup romske dece? Zato što je na 14 fakulteta u Novom Sadu ove školske godine upisano šest studenata, a nekada je ta kvota bila 35 i 40 studenata. Zato sada u Novom Sadu, dragi moji prijatelji, ima četiri doktora nauka, od kojih su tri žene, a u Beogradu samo jedan. To je prvo pitanje koje želim da postavim.

Drugo pitanje se odnosi na status pedagoških asistenata u školama, kojih, kao što sam na početku rekoh 220, čiji broj po mom mišljenju, a kako sam saznao od predsednika Nacionalnog saveta i mišljenju resornog ministra, gospodina Branka Ružića, nedovoljan i da ga treba povećati. Sa tim se naravno slažem.

Tu se slažemo, ali moram da pitam dokle će se pedagoškim asistentima u Ugovoru o angažovanju produžavati na godinu dana? To se činilo od 2009. godine, što znači više od jednog desetleća. Kada su romski asistenti počinjali sa radom, tvrde oni u svojim obraćanjima meni, da su od Ministarstva prosvete dobijali uveravanja da će oblast njihovog radnog-pravnog statusa biti uređena, tako što će stvoriti mogućnost da budu zaposleni na neodređeno vreme.

Predsednik Udruženja pedagoških asistenata, Božidar Nikolić kaže da je u poslednjih četiri godine promenjen pristup rešavanju tog pitanja i da je doneta odluka da se ne vrše izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, već da se izradi podzakonski akt, koji se zove – Pravilnik o pedagoškom i andragoškom asistentu i koji je već usvojen u decembru 2019. godine.

Problem stalnog zaposlenja nemaju samo romski pedagoški asistenti, već i zdravstveni medijatori, kao i većina romskih koordinatora u lokalnim samoupravama. Predstavnici pedagoških asistenata, kao što su npr. Božidar Nikolić ili Severdžan Alijević u svojim dopisima Skupštini podsećaju da Zakon o radu nalaže poslodavcima da ako je neko zaposlen više od pet godina kod jednog poslodavca stiče pravo na zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme.

Zato ja podsećam da je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru ukinuta i pitam – kada će pedagoški asistenti, romski koordinatori, zdravstveni medijatori od kojih neki rade i po desetak godina biti stalno zaposleni?

Oni i njihove porodice čekaju taj dan, a ja vam se u njihovo ime zahvaljujem što sam imao mogućnost da postavim ovih nekoliko, za nas Rome, izuzetno važnih pitanja.

Hvala, predsedniče.