Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Ja sam Smilja Tišma, preživelo dete, logoraš Jasenovca i ostalih logora u NDH od 1941. do 1945. godine, najstariji poslanik ovog saziva Narodne skupštine Republike Srbije.
Molim predsedavajućeg za dopunu dnevnog reda tačkom koju smo čekali 80 godina, a to je Predlog rezolucije o ustaškom genocidu izvršenom nad Srbima, Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu od 1941. do 1945. godine.
Misija, pre nego što odem, prestanem da budem član ovog doma, i godinama insistiramo na tome kao preživeli zatočenici ustaških logora u Drugom svetskom ratu, da se pitanje izvršenog genocida nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom na određen zvaničan način ozakoni i prikaže do danas to nije učinjeno.
Dozvolite da budem advokat 74 hiljade dece nad kojima je izvršen brutalan genocid u NDH, 20 hiljada dece u Jasenovcu, najstrašniji poligon za genocid i tada u Hrvatskoj državi postaloj na teritoriji Jugoslavije.
Treba da znamo i zapamtimo da je Jasenovac zauzimao ogroman prostor od 240 kvadratnih kilometara, oko 150 fudbalskih terena i bio šest puta veći od Aušvica u kome je stradalo milion i po ljudi, a državna politika NDH, odnosno današnje Republike Hrvatske dozvoljava da je nastradalo najviše 80 do 100 hiljada. Statistike govore o mnogo većem broju, no o tome će verovatno nadležni organi da odlučuju.
Poslednjih 100 logoraša krenulo je u samoubilački poslednji proboj sa ciljem da preživi, samo jedan da ispriča o 57 metoda ubijanja i 700 hiljada brutalno ubijenih ljudi, žena i dece. Cifre su sasvim drugačije. Vode se poslednjih meseci ozbiljni razgovori i polemike oko toga. Videćemo šta će ti razgovori da daju. Samoubilački proboj preživelo, o čemu sam maločas govorila, je njih samo oko 80.
Od Jasenovca Savom su plutali leševi, a kod Brankovog mosta 10 hiljada leševa napravilo je čep u plovidbenom putu da su ih nacisti dinamitom dizali u vazduh da bi omogućili plovidbu, a leševi su nastavili put do Crnog mora, a Beogradom se širio čudan težak zadah smrti. Da li je to genocid? Poriče se stalno da nije izvršen genocid. Ima puno primera. Ja ću samo neke da nabrojim.
Danas je poslednji pokušaj da stavimo rezoluciju na dnevni red, poslednji put uzimam reč u vezi sa ovim pitanjem. U ime brutalno ubijenih, masakriranih žrtava, ljudi, žena i dece u genocidu nad genocidima u 20. veku, u ime jasenovačkih mučenika, dužnost nam je da donesemo rezoluciju o ustaškom zločinu izvršenom u toku Drugog svetskog rata. Bar na ovu osamdesetogodišnjicu da kažemo da li je i to genocid što se do sada zna da izvršeno i urađeno u Jasenovcu.
Za ovaj saziv koji ima apsolutnu većinu i istorijsku ulogu …veliku istorijsku odgovornost i nema opravdanje da se propusti ova istorijska šansa, posebno sada kada mnogi upiru prst u Srbiju i optužuju Srbiju da je genocidna država.
Ko danas ne glasa za osudu genocida može se smatrati da taj genocid odobrava nad sopstvenim narodom. Kaže narodna poslovica, na muci se poznaju junaci, a heroji svog naroda.
Ova rezolucija treba da bude gromobran pred revizijom istorije revolucija o genocidu NDH. Nije protiv hrvatskog naroda, već protiv svih koji su izvršili genocid nad tim narodom, pa kako se onda Hrvati prepoznaju u njoj i blokiraju njeno donošenje pretnjom da će blokirati Srbiju i neke klastere ako se usvoji rezolucija?
Naš patrijarh Porfirije reče da ustaše nisu bili Hrvati, jer se ispisaše iz ljudskoga roda kao neljudi. Ali kako se zovu oni Hrvati što proteraše 250.000 Srba iz države Hrvatske proteklih godina, to nam je poznato, a kako se zovu ovi danas što napraviše vojni sporazum Zagreba i Prištine 17. decembra 2021. godine?
Poruka je – spremite se Srbi za novu Oluju i genocid. Ako je Vili Brant klečao u Varšavskom getu za Holokaust, Merkel i Makron se izviniše za genocid Namibije i Ruande. Dakle, ni Hrvatska nema moralno pravo da se krije iza Evrope, kao što se krije iza Jugoslavije i kada je ucenjivala Srbiju zbog bratstva i jedinstva da se ne diraju rane a one ne mogu da zarastu dok se ne osudi genocid.
U ime dobrosusedskih i suživota na Balkanu pozivam vas da danas kao poslanici Narodne skupštine Srbije zajedno probijemo obruč ćutanja o osamdesetogodišnjici pretrpljenog genocida.
Glasajte bez straha, bez bojazni, bez uvijanja, bez kalkulacija, bez stranačkog pragmatizma. Molim vas da prestane ćutanje. Probali smo da se donese rezolucija 2016, pa 2021. i uvek se kaže – nije vreme, ni tada, ni sada. Pa, kada? Srbija više ne može da čeka i ne treba da čeka.
Dozvolite mi da vas po poslednji put zamolim da glasate po svojoj savesti i u to ime predsedavajućem dozvolite da ustanem i da mu uručim moj lični primerak rezolucije.
Ovaj čin je poslednji proboj logoraša Jasenovca i da se nikada ne zaboravi genocid.
Hvala vam na pažnji.
Ja sam Smilja Tišma, preživelo dete logoraš Jasenovca, osnivač Udruženja logoraša Jasenovac, najstariji poslanik ovog saziva Narodne skupštine Republike Srbije.
Molim predsednika, odnosno predsedavajućeg za dopunu dnevnog reda tačkom koju smo sačekali i čekali 80 godina, a to je Predlog rezolucije o ustaškom genocidu izvršenom nad Srbima, Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu od 1941. do 1945. godine.
Imam moralno pravo da kažem da je donošenjem Deklaracije o zločinu u Srebrenici od 2011. godine, srpski narod ukazao poštovanje prema svim drugim žrtvama, osim prema svojim, jer 80 godina nijedno srpsko rukovodstvo nije uspelo da osudi, pokrene pitanje izvršenog genocida NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima.
Koliko puta je trebalo da se donese Deklaracija o Srebrenici da bi se donela rezolucija o genocidu u Jasenovcu, Jadovnu, Logobradu, Koprivnici, Danici, Sisku i širom NDH?
U NDH je bilo 83 logora u kojima je vršen pokolj, ubijanje i uništavanje srpskog naroda i ostalih dobrotvora, odnosno ljudi u Jugoslaviji koji su voleli Jugoslaviju, koji su voleli jugoslovensku zajednicu i koji su imali pravo na to da kažu.
U NDH brutalno je ubijeno 74 hiljade dece. To je genocid.
Samo u Jasenovcu je zaklano i brutalno umoreno cijanidom i izmoreno glađu 20.000 dece. To je genocid.
Ja sam bila samo dete i bila sam već logoraš samo zato što sam Srpkinja. I ja i cela moja familija je bila po logorima uništena, ubijena i to je genocid.
Po logorima smo bili i u pelenama. Fetusi iz utrobe majke vađeni su. Ustaše su vadile, uništavali. I to je genocid.
Od 1941. do 1945. godine stradalo je u NDH oko milion ljudi, žena i dece samo zato što su bili Srbi. To je genocid.
Sada se prebrojavamo ponovo o broju ljudi i žrtava stradalih u toku Drugog svetskog rata, a među njima posebno pitanje je pitanje stradanja Srba.
Braća Jevreji su to uspeli da srede i da kod međunarodnih vlasti, svojih sunarodnika i ostalih odgovornih prikažu svoje stanje stradanja u toku Drugog svetskog rata, a mi Srbi to nismo uspeli da dokažemo do danas.
Predsednik Hrvatske Milanović reče pre neki dan da Jasenovac i Srebrenica nisu isto i da bi onda trebalo u pravnoj nauci sačiniti i novi naziv za genocid, a ja koliko znam, učila sam, pravnik sam i radila sam u instituciji Savezne uprave, gde se o tome jako puno govorilo i razgovaralo, pa mi je potpuno jasno šta je genocid. Sve ovo što je radila država Hrvatska prema srpskom narodu, Jevrejima i Romima, to je pravi genocid.
Izetbegović reče neki dan da bi u Bosni trebao zabraniti negiranje zločina u Jasenovcu. Dakle, političarima u regionu je jasno da je u NDH u Jasenovcu učinjen genocid, ne svima ali ponekima jeste. Samo Srbi nisu u stanju da donesu rezoluciju i osude genocid nad svojim narodom.
Danas nosim bedž na kome piše „Osamdeset godina genocida u NDH“ i da se u tom smislu usvoji rezolucija i međunarodni dan genocida i ovu košulju, da me dobro vidite i zapamtite moje reči danas na ovaj istorijski dan.
Dete sam bila. Nisam ni u školu pošla, ali sam neke stvari jako dobro upamtila. Trebali smo mnogo više do danas da uradimo, ali nažalost nismo.
Zar treba da se sami podsećamo, odnosno da molimo da se osudi genocid nad genocidima u 20. veku nad sopstvenim narodom. Treba da se stidimo seni jasenovačkih žrtava i mučenika danas. Glasajte po svojoj savesti za dopunu dnevnog reda da bismo mogli usvojiti rezoluciju i izvršiti taj moralni istorijski čin za stradale žrtve u našem narodu, jer Srbi nisu nikada u svojoj istoriji bili genocidni. Bili su spremni da se bore za prava i sudbinu drugih naroda, da daju sopstvenu žrtvu i interesu drugih naroda, da ne idemo dalje u istoriju, da ponavljamo gde, šta, kada i kako, poznato je mnogima to.
Treba da činimo sve u tom cilju zbog svoje dece i budućnosti na Balkanu, jer brutalno su ubijana deca u Jasenovcu, NDH je to, i to je pravi genocid. Kada hoćeš da ubiješ čitav narod, ubi majku i dete. Da vam kažem kolege, dragi poslanici, to je genocid. Rezolucija je državno pitanje od najvećeg značaja za srpski narod i njegovu budućnost i suživot sa susedima.
Kako sam duže vreme provela kroz logore sa dve sestre i bratom, oca su likvidirali već u aprilu posle 10 dana nastanka NDH, a nas sa majkom i ostalim Srbima Zapadne Slavonije dva puta su terali u logor. Neću o toj istoriji stradanja tog slavonskog naroda u toku Drugog svetskog rata. To sve što je rađeno je genocid.
Gledala sam kako ustaše peku, čereče, ovo je grozno, ali je istinito, seku glavu, lome glavu detetu u logoru kada su nas odvajali u Sisku. Majke, deke, bake i nas decu na jednu stranu, a bake, deke i ostale stare na drugu stranu. To je jedan bio opšti plač, jedan opšti jauk, jedna opšta beda. Videla sam kako je ustaša jednom mališanu, mali dečkić, glavu otkinuo i bacio, a majci dete koje je dojila bacio na drugu stranu. Ja sam svojim očima gledala, bilo je puno prizora.
Drage kolege poslanici, sve što je činjeno u toku Drugog svetskog rata u NDH prema Srbima, Jevrejima i Romima je bio pravi genocid. Dozvolite da se zahvalim svima koji su posebno podržali jasenovačke velikomučenike, koji su ubijani na 57 načina i nad kojima je izvršen genocid, a i nas preživele logoraše. Moramo probiti gromoglasnu tišinu i ćutanje u Skupštini, pa čin ne usvajanja rezolucije o genocidu u Jasenovcu i NDH je posledica po narod, ne samo Srbije, već i Balkana. Tražimo punu odgovornost. Snosiće Skupština Srbije u tom slučaju, ukoliko se ne zauzme za interese svog naroda i zemlje koju predstavlja.
Narod koji nema istoriju, istorijsko pamćenje i snagu da osudi genocid, osuđuje da mu se stradanje ponovi. Ovo nije hrvatski Sabor koji ne priznaje genocid u NDH, samo je srpski parlament i u tom smislu dužnost je i obaveza ovog parlamenta da se prema svom narodu koji predstavlja postavi na način kako to odgovara i treba da se odnosi prema svome narodu.
Nastojmo da po drugi put ne ubijemo žrtve odbijanjem rezolucije o osudi genocida koji je izvršen nad njim u toku Drugog svetskog rata. Nemojte da izneverimo očekivanja Srba, prognanika „Oluje“ i „Bljeska“ i srpske dijaspore širom sveta. Srba ima jako puno po celom svetu, ali i Jevreja i Roma koji su bili žrtve. Sve možemo da oprostimo, ali decu ne možemo i da zaboravimo ne smemo. To je budućnost, to je snaga budućih naraštaja i ove zemlje, ove zemlje Srbije paćenice kroz sve ratove u prošlosti.
U ime srpskog naroda i svih žrtava NDH dozvolite mi, predsedniče, da vam uručim moj lični primerak. Predsednik nije ovde, mi smo to pripremili, kao i svi mi bedževe što smo dobili itd. To ćemo učiniti kada se sretnemo sa njim. Ovaj čin je poslednji proboj logoraša Jasenovca da se nikad ne zaboravi. Nastojmo, genocid je strašan, strašan smo genocid doživeli u toku Drugog svetskog rata, a posebno srpski narod. Hvala vam na pažnji.
Poštovano predsedništvo i predsedniče ovog doma, gospodine Dačić, uvaženi poslanici, pozdravljam prisutne koji prisustvuju iz nekih drugih razloga kao predstavnici svojih organizacija, privrednih organizacija i tako dalje, želim i dozvolite mi da kao najstariji poslanik ovog saziva Narodne skupštine i osnivač Udruženja logoraša „Jasenovac“ budem prva koja će vam na današnji dan, neposredno čestitati dva velika praznika države Srbije. Prvo, Dan pobede nad fašizmom, 9. maj i drugo Dan Evrope koji možda za nas nije toliko bitan i značajan, ali u redosledu događaja pominjemo ga sa zahvalnošću za ono što su učinili pozitivno u odnosu na našu zemlju.
Dozvolite mi da vas podsetim da je na moju inicijativu osnovano Udruženje „Jasenovac“, pripremilo predlog rezolucije o ustaškom genocidu NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima i predalo u pisarnicu Narodne skupštine Srbije sa molbom i zahtevom 23. aprila 2021. godine povodom osamdeset godina od izvršenog genocida NDH u Drugom svetskom ratu.
Da kažem uz ovo da su naša braća Jevreji koji su stradali u toku Drugog svetskog rata, kao i Srbi, to učinili mnogo ranije i mnoga svoja pitanja i državna i lična narodna, daleko bolje svestranije i istorijski urednije, uredili za razliku od nas. Nas Srba koji smo podigli ustanak 1941. godine, časno i dostojanstveno se borili protiv fašizma, izgradili i došli do današnje države Srbije. Pre toga je bilo mnogo što-šta, ali učili smo nešto u istoriji pa ćemo dodati sami.
Mi smo u odnosu na izvršeni genocid, kao udruženje, ja rekoh malo čas da sam bila pokretač i osnivač Udruženja preživelih zatočenika Jasenovačkih logora. Dosta dugo idemo i pokušavamo da nešto učinimo i da obeležimo trajno događaje koji su se dogodili od 1941. do 1945. godine, odnosno u Drugom svetskom ratu u odnosu na srpski narod izvršen je pokolj.
Nezavisna država Hrvatska je nestala 10. aprila, a oni su već Ustaše sa spiskovima išli po selima, po spisku izdvajali ljude, domaćine srpskih porodica i zatvarali, među tim bila je i moja porodica i moj otac, među 18 seljaka iz mog sela, nedaleko od Bjelovara, 12 kilometara. Bjelovar kao što znate nalazi se u zapadnoj Slavoniji. Izdržali smo sve to, ostali živi, prošli kroz nekoliko logora. Prvo je hapšenje bilo porodice, posle oca 1941. godine juna meseca, odlazak do Bjelovara. Jedan deo od tih pohapšenih i oteranih Srba do Bjelovara, juna 1941. godine sproveden je do braće Srbije, odnosno bratske Srbije, gospodina Nedića koji je primio jedan deo od tog srpskog naroda, a drugi deo je ostao u logoru Bjelovar, vraćen kućama pred Novu godinu 1942. godine, odnosno pred Novu godinu u prazne, zapaljene, ogolele kuće, bez hrane, bez stoke, bez igde ičega.
Preživeli smo tu zimu. Moja porodica, moja majka i nas četvoro dece, tri devojčice i jedan dečak. Najmanja sestrica je imala nepunih godinu i po dana, preživeli smo tu zimu uz pomoć, moram da kažem i braće, komšija Hrvata, koji su donosili svako ponešto da bismo ostali živi.
Međutim, ustaška država, Ante Pavelić i kamarila Hrvatska, uništitelji srpskog naroda nisu su se zadovoljili progonom srpskog naroda jednog dela za Srbiju, nego su iduće 1942. godine, takođe polovinom juna ostali deo i mi koji smo bili vraćeni u decembru 1941. godine sad smo se ponovo našli na istom mestu i 1942. godine.
Odvojeni smo od roditelja, ko je bio sa roditeljima, a malo je tata bilo među porodicama, poneki, obično su bili na odsluženju vojnog roka kod Ante Pavelića ili su pobegli u šumu kao što je moj jedan stric i jedan moj ujak, bake, deke, majke i deca.
Tu su nas klasirali tako što su mlade dame, mlade žene, mlade majke, slali za Nemačku, a decu i dalje u logore. Ja sam takvom politikom ustaške Hrvatske 1942. godine, sa moje dve sestre i bratom stigla, obišla pet logora i stigla do Jastreborskog. Oni su, ta NDH imala je izgleda po svom delu koje je činila i kako je postupala prema srpskom narodu u toku 1941. i 1942. godine, da jedan deo pored onih Srba koji su već pokatoličili 1941. i 1942. godine, da i ovo što su po logorima rasuli, da pokušaju da pokatoliče, ali im nije pošlo za rukom.
Ovi što su proterani za Nemačku, vratili su se posle oslobođenja, a mi smo jedan deo dece, nas četvoro dece, i mnogo dece. Kažu da nas je jedno vreme u Sisku bilo negde oko 11.000, to je samo jedan delić prognanog naroda iz zapadne Hrvatske.
Nastavili smo školovanje po domovima uz pomoć naše socijalističke zemlje, odnosno nove države Jugoslavije, završili škole određene, ko kakvu, zanat, više škole, univerzitet itd, zaposlili se i počeli da radimo.
Sudbina nam je bila teška mogli smo mnogo više da učinimo, ali ne smemo da zaboravimo i moramo se boriti, koliko god je moguće da se nastavi priča i traganje za istinom i istorijom.
Dogovorili smo se takođe da dan 28. april, bude obeležen kao dan genocida. To je dan kada su prvi put počeli NDH, ta nova vlast i ustaše koljači i prvo selo u kome su zaklali 37 osoba je nedaleko od Novog sela, 11 kilometara zove se selo Gudovac. Neki su pobegli tada u šume, jer od tih koji su bežali u šume i pobegli nisu, stvarali su kasnije jedinice narodno oslobodilačke vojske. To je prvi pokolj bio. Oni su nastavili sa tim pokoljima. Svih 35 sela ispod Papuka tzv. zapadne Slavonije svaka ima masovnu grobnicu čak tri imaju po dve. Moje selo ima dve masovne grobnice, Brzaja selo ima jednu i nekoliko stradalih na ulici do tih grobnica, odnosno do tog mesta gde je izvršen pokolj, tako da su danas ta sela su maltene prazna, malo življa ili poneka baka i deka i poneko se od mlađih vraća da obiđe stare i da obiđe grobove.
Dakle, radost Hrvatske da će to naseliti koljači, da ne kažem koji odakle, sa kojih delova bivše Jugoslavije, možda bi se pogrešno razumelo, ali između ostalog čulo se, zna se, mi smo se kontaktirali, družili komšije. Recimo, komšija Hrvat iza moje kuće, a moja kuća je zapaljena, mi se nismo mogli vratiti u našu kuću 1941. godine kad su nas vratili iz Bjelovara, bio je dobro nameran, častan i pošten Hrvat, ali je malo takvih bilo. Prema tome, moramo kod ocene, davanje ocene celom problemu ovih pitanja i svim problemima u ovom pitanju da budemo vrlo racionalni i vrlo razumni.
Rezolucija, očekivali smo, koju smo predložili u vezi sa izvršenim genocidom nad srpskim, jevrejskim, romskim narodom, dostavili smo nadležnom ministarstvu, radili smo to, ne udruženje, nego mi iz udruženja sa ekspertima, uz veliku pomoć Ministarstva spoljnih poslova, tamo postoji jedna grupa ljudi vrlo časnih i poštenih, radili smo zajedno sa njima.
Ja moram da kažem da ta moja malenkost, iako sam sad već i u penziji istrajavate teško na tim poslovima, umorila sam se već od svega, a nije mi samo to bio zadatak u životu i prošlosti, radila sam u puno akcija drugih.
Čudno mi je da nije stavljena, a trudili smo se da se stavi na dnevni red Skupštine ovog zasedanja, pa molim, budući da je tu gospodin predsednik Narodne skupštine Srbije, da se preduzmu sve mere da se ta rezolucija nađe na dnevnom redu Narodne skupštine Srbije, i da se usvoji u formi i na način kako je predloženo.
Ja ne bih, jer danas smo dosta govorili, i neki su drugi pre mene govorili, jako puno ima razloga da ubrzamo neke stvari na prizivanju sadržine izvršenog genocida nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom.
Propustili smo dosta vremena, da ponovim za razliku od stradalog naroda Jevreja, koji su to savršeno dobro uredili za svoj narod, i davno preko desetak i kusur godina.
Mi kontaktiramo, viđamo se, čujemo se, vidimo se na nekim skupovima itd, a država Srbija, dobro doduše nije bila celo vreme država Srbija, bila je ona velika Jugoslavija, malo je učinila iako je i tada bilo pokreta, jer sam udruženje osnovala još je bila ta velika Jugoslavija i krenuli odmah u akciju. Malo je do sada urađeno na tim pitanjima .
Nadam se i očekujemo da ćete naše sugestije i predloge, što se tiče preživelih zatočenika jasenovačkih logora u zapadnoj Slavoniji, ugledati svetlost dana, da će se rezolucija staviti na dnevni red, ovog doma i da će se u smislu datog predloga doneti valjana odluka o njenoj sudbini.
Ja bih sa ovim završila.
Hvala vam na pažnji.