Poštovano predsedništvo i predsedniče ovog doma, gospodine Dačić, uvaženi poslanici, pozdravljam prisutne koji prisustvuju iz nekih drugih razloga kao predstavnici svojih organizacija, privrednih organizacija i tako dalje, želim i dozvolite mi da kao najstariji poslanik ovog saziva Narodne skupštine i osnivač Udruženja logoraša „Jasenovac“ budem prva koja će vam na današnji dan, neposredno čestitati dva velika praznika države Srbije. Prvo, Dan pobede nad fašizmom, 9. maj i drugo Dan Evrope koji možda za nas nije toliko bitan i značajan, ali u redosledu događaja pominjemo ga sa zahvalnošću za ono što su učinili pozitivno u odnosu na našu zemlju.
Dozvolite mi da vas podsetim da je na moju inicijativu osnovano Udruženje „Jasenovac“, pripremilo predlog rezolucije o ustaškom genocidu NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima i predalo u pisarnicu Narodne skupštine Srbije sa molbom i zahtevom 23. aprila 2021. godine povodom osamdeset godina od izvršenog genocida NDH u Drugom svetskom ratu.
Da kažem uz ovo da su naša braća Jevreji koji su stradali u toku Drugog svetskog rata, kao i Srbi, to učinili mnogo ranije i mnoga svoja pitanja i državna i lična narodna, daleko bolje svestranije i istorijski urednije, uredili za razliku od nas. Nas Srba koji smo podigli ustanak 1941. godine, časno i dostojanstveno se borili protiv fašizma, izgradili i došli do današnje države Srbije. Pre toga je bilo mnogo što-šta, ali učili smo nešto u istoriji pa ćemo dodati sami.
Mi smo u odnosu na izvršeni genocid, kao udruženje, ja rekoh malo čas da sam bila pokretač i osnivač Udruženja preživelih zatočenika Jasenovačkih logora. Dosta dugo idemo i pokušavamo da nešto učinimo i da obeležimo trajno događaje koji su se dogodili od 1941. do 1945. godine, odnosno u Drugom svetskom ratu u odnosu na srpski narod izvršen je pokolj.
Nezavisna država Hrvatska je nestala 10. aprila, a oni su već Ustaše sa spiskovima išli po selima, po spisku izdvajali ljude, domaćine srpskih porodica i zatvarali, među tim bila je i moja porodica i moj otac, među 18 seljaka iz mog sela, nedaleko od Bjelovara, 12 kilometara. Bjelovar kao što znate nalazi se u zapadnoj Slavoniji. Izdržali smo sve to, ostali živi, prošli kroz nekoliko logora. Prvo je hapšenje bilo porodice, posle oca 1941. godine juna meseca, odlazak do Bjelovara. Jedan deo od tih pohapšenih i oteranih Srba do Bjelovara, juna 1941. godine sproveden je do braće Srbije, odnosno bratske Srbije, gospodina Nedića koji je primio jedan deo od tog srpskog naroda, a drugi deo je ostao u logoru Bjelovar, vraćen kućama pred Novu godinu 1942. godine, odnosno pred Novu godinu u prazne, zapaljene, ogolele kuće, bez hrane, bez stoke, bez igde ičega.
Preživeli smo tu zimu. Moja porodica, moja majka i nas četvoro dece, tri devojčice i jedan dečak. Najmanja sestrica je imala nepunih godinu i po dana, preživeli smo tu zimu uz pomoć, moram da kažem i braće, komšija Hrvata, koji su donosili svako ponešto da bismo ostali živi.
Međutim, ustaška država, Ante Pavelić i kamarila Hrvatska, uništitelji srpskog naroda nisu su se zadovoljili progonom srpskog naroda jednog dela za Srbiju, nego su iduće 1942. godine, takođe polovinom juna ostali deo i mi koji smo bili vraćeni u decembru 1941. godine sad smo se ponovo našli na istom mestu i 1942. godine.
Odvojeni smo od roditelja, ko je bio sa roditeljima, a malo je tata bilo među porodicama, poneki, obično su bili na odsluženju vojnog roka kod Ante Pavelića ili su pobegli u šumu kao što je moj jedan stric i jedan moj ujak, bake, deke, majke i deca.
Tu su nas klasirali tako što su mlade dame, mlade žene, mlade majke, slali za Nemačku, a decu i dalje u logore. Ja sam takvom politikom ustaške Hrvatske 1942. godine, sa moje dve sestre i bratom stigla, obišla pet logora i stigla do Jastreborskog. Oni su, ta NDH imala je izgleda po svom delu koje je činila i kako je postupala prema srpskom narodu u toku 1941. i 1942. godine, da jedan deo pored onih Srba koji su već pokatoličili 1941. i 1942. godine, da i ovo što su po logorima rasuli, da pokušaju da pokatoliče, ali im nije pošlo za rukom.
Ovi što su proterani za Nemačku, vratili su se posle oslobođenja, a mi smo jedan deo dece, nas četvoro dece, i mnogo dece. Kažu da nas je jedno vreme u Sisku bilo negde oko 11.000, to je samo jedan delić prognanog naroda iz zapadne Hrvatske.
Nastavili smo školovanje po domovima uz pomoć naše socijalističke zemlje, odnosno nove države Jugoslavije, završili škole određene, ko kakvu, zanat, više škole, univerzitet itd, zaposlili se i počeli da radimo.
Sudbina nam je bila teška mogli smo mnogo više da učinimo, ali ne smemo da zaboravimo i moramo se boriti, koliko god je moguće da se nastavi priča i traganje za istinom i istorijom.
Dogovorili smo se takođe da dan 28. april, bude obeležen kao dan genocida. To je dan kada su prvi put počeli NDH, ta nova vlast i ustaše koljači i prvo selo u kome su zaklali 37 osoba je nedaleko od Novog sela, 11 kilometara zove se selo Gudovac. Neki su pobegli tada u šume, jer od tih koji su bežali u šume i pobegli nisu, stvarali su kasnije jedinice narodno oslobodilačke vojske. To je prvi pokolj bio. Oni su nastavili sa tim pokoljima. Svih 35 sela ispod Papuka tzv. zapadne Slavonije svaka ima masovnu grobnicu čak tri imaju po dve. Moje selo ima dve masovne grobnice, Brzaja selo ima jednu i nekoliko stradalih na ulici do tih grobnica, odnosno do tog mesta gde je izvršen pokolj, tako da su danas ta sela su maltene prazna, malo življa ili poneka baka i deka i poneko se od mlađih vraća da obiđe stare i da obiđe grobove.
Dakle, radost Hrvatske da će to naseliti koljači, da ne kažem koji odakle, sa kojih delova bivše Jugoslavije, možda bi se pogrešno razumelo, ali između ostalog čulo se, zna se, mi smo se kontaktirali, družili komšije. Recimo, komšija Hrvat iza moje kuće, a moja kuća je zapaljena, mi se nismo mogli vratiti u našu kuću 1941. godine kad su nas vratili iz Bjelovara, bio je dobro nameran, častan i pošten Hrvat, ali je malo takvih bilo. Prema tome, moramo kod ocene, davanje ocene celom problemu ovih pitanja i svim problemima u ovom pitanju da budemo vrlo racionalni i vrlo razumni.
Rezolucija, očekivali smo, koju smo predložili u vezi sa izvršenim genocidom nad srpskim, jevrejskim, romskim narodom, dostavili smo nadležnom ministarstvu, radili smo to, ne udruženje, nego mi iz udruženja sa ekspertima, uz veliku pomoć Ministarstva spoljnih poslova, tamo postoji jedna grupa ljudi vrlo časnih i poštenih, radili smo zajedno sa njima.
Ja moram da kažem da ta moja malenkost, iako sam sad već i u penziji istrajavate teško na tim poslovima, umorila sam se već od svega, a nije mi samo to bio zadatak u životu i prošlosti, radila sam u puno akcija drugih.
Čudno mi je da nije stavljena, a trudili smo se da se stavi na dnevni red Skupštine ovog zasedanja, pa molim, budući da je tu gospodin predsednik Narodne skupštine Srbije, da se preduzmu sve mere da se ta rezolucija nađe na dnevnom redu Narodne skupštine Srbije, i da se usvoji u formi i na način kako je predloženo.
Ja ne bih, jer danas smo dosta govorili, i neki su drugi pre mene govorili, jako puno ima razloga da ubrzamo neke stvari na prizivanju sadržine izvršenog genocida nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom.
Propustili smo dosta vremena, da ponovim za razliku od stradalog naroda Jevreja, koji su to savršeno dobro uredili za svoj narod, i davno preko desetak i kusur godina.
Mi kontaktiramo, viđamo se, čujemo se, vidimo se na nekim skupovima itd, a država Srbija, dobro doduše nije bila celo vreme država Srbija, bila je ona velika Jugoslavija, malo je učinila iako je i tada bilo pokreta, jer sam udruženje osnovala još je bila ta velika Jugoslavija i krenuli odmah u akciju. Malo je do sada urađeno na tim pitanjima .
Nadam se i očekujemo da ćete naše sugestije i predloge, što se tiče preživelih zatočenika jasenovačkih logora u zapadnoj Slavoniji, ugledati svetlost dana, da će se rezolucija staviti na dnevni red, ovog doma i da će se u smislu datog predloga doneti valjana odluka o njenoj sudbini.
Ja bih sa ovim završila.
Hvala vam na pažnji.