Zahvaljujem predsedniče.

Poštovani ministre sa saradnicima, dragi poslanici, govorim o amandmanu na drugi član o izmenama i dopunama Zakona o kulturi. Nacionalni savet je obrazovan kao stručno savetodavno telo koje Narodnoj skupštini, Ministarstvu za kulturu i Vladi treba da obezbedi stalnu stručnu podršku u očuvanju i širenju kulture. Vrlo je dobro da se izbor za članove Nacionalnog saveta za kulturu vrati u skupštinsku salu među poslanike. Članovi Saveta bi trebalo da se biraju iz redova uglednih i afirmisanih umetnika.

Nacionalni savet za kulturu je u prethodnom periodu naišao na probleme oko imenovanja pojedinih članova, pa, stoga, već nekoliko godina nije ustanovio svoj rad.

Ministarka kulture je u Narodnoj skupštini govorila o tome da je Zakon o kulturi sistemski zakon i da svaka izmena ili dopuna bilo kog člana ovog zakona ima direktan uticaj na funkcionisanje sistema naše kulture, što je veliki značaj ovog akta.

Inače, dopuna Zakona o kultura ima nekoliko bitnih promena. Velike pohvale za to da lokalne samouprave plaćaju doprinose za PIO i doprinose za zdravstveno osiguranje samostalnim umetnicima. Mnoge lokalne samouprave do sada nisu to činile, zbog čega se deo samostalnih umetnika prijavljivao u Beogradu i Novom Sadu, koji su izmirivali ove obaveze slobodnim umetnicima.

Pohvale i za sticanje pravnog lica u ustanovama kulture kod Agencije za privredne registre. Do sada je taj upis bio kod privrednih sudova, što je bilo komplikovanije i produžavanje procedure. Novim izmenama, upis je olakšan.

U vreme pandemije Srbija se dobro borila, nažalost, izgubili smo mnoge značajne umetnike, ali uspelo se da u najtežim trenucima dođemo do 1,01 za kulturu iz rebalansa. Ovaj pomak je veoma važan i želim da verujem da će se kada dođe predložen budžet za sledeću godinu ovaj postotak i povećati. Želim da verujem. To bi bio pokazatelj da bez dvoumljenja idemo samo napred.

Za pohvalu je i finansijski napor da se slobodnim umetnicima i novčano pomogne dva puta ali izmenom ovog zakona Ministarstvo kulture i informisanja uskratilo je pravo predlaganja u Nacionalni savet reprezentativnim udruženjima koji u svom članstvu imaju hiljade profesionalnih i osvedočenih umetnika iz svih oblasti kulturne delatnosti: književnog stvaralaštva, likovne umetnosti, primenjene, vizuelnog dizajna i arhitekture, muzičkog stvaralaštva, pozorišne i filmske umetnosti i umetničke igre.

Sva ova udruženja su reprezentativna i bilo bi potpuno validno da imaju pravo da predlažu svoje članove za Nacionalni savet kulture i tako preko svojih ovlašćenih predstavnika učestvuju u kulturnoj politici države i pružaju neophodnu podršku u očuvanju, razvoju i širenju kulture u Srbiji i van njenih granica.

U predlogu Ministarstva članove strukovnih udruženja u Nacionalni savet bi predlagale glavne republičke institucije, to bi u prevodu značilo da bi za Udruženje dramskih umetnika bilo zaduženo Narodno pozorište da iz redova dramskih umetnika predloži člana. Hajde neka bude i tako, ali može ako je obavezujuće. Ako je obavezujuće da u Nacionalni savet uđe član reprezentativnog udruženja, zašto udruženje ne bi predložilo člana?

Uz sve pohvale za dopunu Zakona o kulturi, ovo oko Nacionalnog saveta i strukovnog udruženja nije baš najjasnije. Zahvaljujem.

Želim da se zahvalim na odgovoru.

Dobro ste rekli, videćemo. Pa, videćemo.

Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana gospođo ministar, dragi poslanici, sve knjige koje su zapamćene zaslužuju i zaslužne su i zapamćene. I ne smeju biti zaboravljene.

Time što čuvamo i brinemo o starostavnim knjigama, čuvamo istoriju našeg naroda, naše pismo i naš srpski jezik. Uvek će pisana reč imati istorijsku vrednost. Ona će biti neuništivi svedok dalekih vremena.

Dičimo se, i treba, Miroslavljevim jevanđeljem. Krajem 12. veka, na kamenom oltaru, u crkvi Svetog apostola Petra, u današnjem Bijelom Polju, vršena je prva služba Miroslavljevog jevanđelja, po zamisli kneza Miroslava, brata Stefana Nemanje, da ima svoje jevanđelje za potrebu bogosluženja na ćiriličnom pismu. „Neću goticu, hoću ćirilicu“ – rekao je. „Hoću pismo srpsko“ – i bi tako, i bi ćirilica. Prošlo je mnogo godina, no da se vratimo u vreme u kome živimo.

Mene je zainteresovalo šta kaže statistika što se tiče čitanja knjiga u Srbiji. U vreme kad su nam informacije dostupne na svakom koraku, kada vodimo brz život, malo je vremena koje možemo posvetiti sebi. Jedan od predloga za opuštanje jeste čitanje knjiga. Poražavajuća je statistika u Srbiji što se tiče čitanja knjiga. Da li zbog nemaštine ili zbog lenjosti, nezainteresovanosti, ali čak 75% odraslih ljudi, po prošlogodišnjem istraživanju, poslednjih godinu dana nije pročitalo ni jednu knjigu, vezano za posao i samoobrazovanje, dok je 60% ljudi pročitalo samo jedan bestseler.

Prema podacima Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, kada su u pitanju srednjoškolci, 29% nije pročitalo ni jednu knjigu tokom poslednjeg raspusta, 26% pročitalo je u istom razdoblju samo jednu knjigu, a 28% pročitalo više od dve knjige. Od 10% do 15% pročitalo je jednu od tri knjige u poslednjih godinu dana. Njih 7% nema ni jednu knjigu u kući. Ja ne bih ovo komentarisala.

Beleška Evropske statističke službe 2018. godine: Francuzi u proseku čitaju dva minuta dnevno, Italijani, Austrijanci i Rumuni pet, a građani Srbije šest minuta. Lepo.

Na knjige najviše troše Slovaci, 2% ukupne potrošnje domaćinstva, a najmanje Bugari i Grci, po 0,6%. U Srbiji se za 8% ispitanika može reći da vole knjigu, a 18% Norvežani. To je objavio Evrostat.

U svim zemljama, pokazuju statistike, više čitaju žene nego muškarci.

Da se vratim na Predlog odluke o proglašenju stare i retke bibliotekarske građe za kulturno dobro od izuzetnog značaja, koje je dostavila Narodna biblioteka Republike Srbije za 720 starih i retkih knjiga. Ovaj predlog sadrži popis starih srpskih rukopisnih i štampanih knjiga nastalih, odnosno štampanih, u periodu od 15. do 19. veka. Zakon o kulturnim dobrima utvrđuje da je stara i retka knjiga pokretno kulturno blago. Svih 720 starih i retkih knjiga sa ovog spiska su kulturna dobra.

Imajući u vidu njihov poseban značaj za našu nauku i kulturu, kao i da su u pitanju retki, odnosno unikatni primerci, pokrenut je postupak da one dobiju najveću kategorizaciju u pogledu zaštite kulturna dobra od izuzetnog značaja.

Donošenjem odluke kojom se utvrđuje da su 720 predloženih starih i retkih knjiga kulturna dobra od izuzetnog značaja, stvoriće se uslovi za njihovu potpuniju pravnu i tehničku zaštitu, restauracija, konzervacija, mikrofilmovanje za dalje proučavanje i objavljivanje rezultata tih istraživanja, kao i za priređivanje fototipskih izdanja najvrednijih dela.

Knjiga je hrana, uteha, mudrost i učiteljica. Čuvajmo našu pisanu reč i negujmo književnost. U danu za glasanje svim srcem ću podržati ovaj predlog, jer me ovaj predlog uverava da briga za kulturu ide u pravom smeru, a nadam se da će uskoro stići na red zakon o pozorištu, a naročito me interesuje poboljšanje statusa slobodnih umetnika. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Gospodine ministre sa saradnicama, dragi poslanici, na dnevnom redu je Predlog zakona o potvrđivanju Okvirnog sporazuma o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije za projektni zajam „Infrastruktura u kulturi“.

Ovo je zajam namenjen poboljšanju infrastrukture grupe najznačajnijih institucija kulture, čija je lista strogo utvrđena Sporazumom o zajmu.

Lista projekata navedena u zahtevu za odobrenje zajma za finansiranje projekta je ovakva kako sledi: Narodno pozorište u Beogradu - radovi na obnovi i održavanju enterijera, odnosno istočne fasade ka Francuskoj ulici i Velike scene; Muzej Jugoslavije u Beogradu; Narodno pozorište u Nišu – obnova zgrade i izgradnja Male scene; Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“; digitalizacija 11 centara kulture u celoj Srbiji; obnova i pretvaranje stare Železničke stanice u muzej, ranije ložionica stare železničke stanice u paviljon za savremenu umetnost; Galerija umetnosti na Kosančićevom vencu u Beogradu, radi se o izgradnji i Višenacionalni kulturni centar u Pirotu.

Ovaj zajam treba da vrati stari sjaj institucijama kulture, kako bi zadržale značaj koji su imale. I, prava je zamisao ulagati u ovako značajna zdanja, ali ne zaboravimo da je važna i kolektivna svest održavanja i čuvanja ovih institucija. Poznat je naš nemar prema javnom dobru. Nije svrha da ih obnovimo, a ne održavamo. Potrebni su poštovanje i briga za ono što je obnovljeno, a ne da dopustimo urušavanje i da svakih 15 do 20 godina sve počinjemo ispočetka.

Tu vrstu nemara ne bismo smeli da prenesemo generacijama koje dolaze. Neophodan je, u stvari, brižljiviji pristup prema umetničkim zdanjima i delima. Ta briga, pažnja i ponašanje su neodvojivi deo kulture jednog naroda, a jedini lek je kulturom protiv nekulture.

Za svaki narod važna su dva strateška pravca u kulturi – kulturna politika i kulturna strategija. Kultura je negovanje i ona se stvara stolećima i stvarala se stolećima, i od pre Nemanjića, pa Nemanjići, Hrebeljanovića, Lazarevića, do kraljevskih dinastija. Od tada, pa do danas se gradi i naš zadatak je da tu baštinu čuvamo.

Zato ja jesam za ovaj zajam, a naročito me raduje što će stara Železnička stanica postati muzej i što će ovo građevinsko delo 19. veka biti prostor koji će čuvati istoriju naše države Srbije, a stara ložionica postati atraktivan prostor za različite umetničke sadržaje u kojima će naročito mladi umetnici doći do izražaja.

Današnja rasprava je značajna, jer se kulturi daje pripadajuće mesto, a obnovom kulturnih institucija u Beogradu, ali i u Nišu, Pirotu i mnogim lokalnim centrima za kulturu, potvrđuje da smo se opredelili za decentralizaciju i da kultura dobija zasluženo mesto u celoj Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.

Drage kolege poslanici, evo, došli smo do usvajanja Kodeksa ponašanja narodnih poslanika i ja ću se osvrnuti i kratko prokomentarisati samo dva člana i dva stava.

Stav 1. člana 4. kaže da narodni poslanik treba da je jednak prema svim građanima, bez bilo kakve diskriminacije po pitanju starosti, nacionalnosti, etničke pripadnosti, jezika, rase, političkih i verskih uverenja, invalidnosti i različitosti.

Član 4. se obraća poslaniku u ovom slučaju, ali ja bih rekla da se obraća svakom čoveku. Bilo bi idealno da se svaki čovek bori za pravo svakog čoveka, da poštuje individualnost i različitost, da neguje kolektivni duh.

Mi smo ovde kolektiv koji ima odgovornost da doprinese boljitku života. Pa i da se razlikujemo u stavovima i razmišljanjima, neophodno je da se poštujemo. Ako ne poštujemo druge, ne možemo očekivati da budemo poštovani i ne možemo očekivati da se ono što izgovorimo uzme za ozbiljno.

Stav 4. člana 8. između ostalog kaže: „Ne koristi izraze, reči i gestikulacije koje vređaju ili omalovažavaju ljudsko dostojanstvo i narušavaju dostojanstvo Narodne skupštine“. Pa, da li je moguće da se ovakvo uputstvo daje odraslim ljudima? To bi trebalo da se podrazumeva. To je pitanje pristojnosti.

Kultura ne podrazumeva samo umetnička dela, već i bonton. Zvuči starinski, znam, ali nije loše i zgoreg ponovo ga prelistati.

Bilo bi lepo da ovaj saziv parlamenta bude upamćen po toleranciji, poštovanju, konstruktivnim diskusijama i rešenjima. Nadam se da će ovaj kodeks ponašanja uroditi plodom.

Za kraj jedna lepa vest. Stigle su mimoze na beogradske pijace. Dolaze sve ranije i ranije, kao da hoće da nas opomenu da unesemo lepotu u srca, a izbacimo bes, gnev i srdžbu.

Hvala vam.

Hvala.

Poštovani ministre, drage kolege poslanici, zamislite jedno veliko more i na tom moru jedan dosta neodržavan brod koji se zove kultura. Plovi naš brod, reklo bi se mirno, ali monotono. Odjednom, uspenuša se more, smrači se nebo, sevnuše munje, dunuše vetrovi i počeše da bacaju naš brod na hridi i grebene. Voda je već stigla do palube. Šta će kapetan? Šalje poziv SOS, apel za pomoć brodu kultura. U pomoć pristiže najbliži brod, po imenu ministarstvo i počinje da spašava putnike sa broda kultura, čitavo ljudsko blago, i muzičare i kompozitore, dirigente, operske pevače, baletske igrače, glumce i reditelje, pisce i pesnike, slikare, vajare i još, još i još.

Kada su bili na sigurnom, priveza brod ministarstvo brod kulturu, uplovi u Crno more, pa u Dunav i dođe u zemlju Srbiju, a na obali stoje ljudi suncem obasjani, srećni. Vratio se brod kultura u Srbiju, treba ga popraviti, ali tu je. Odjednom je besmisao dobio smisao.

Eto, ja bih volela da je to tako. No, mi brod ne možemo ni popraviti, jer je ulaganje za kulturu smanjeno za skoro dve milijarde dinara.

Ne mogu da verujem da nije bilo moguće napraviti neki balans i ne ugroziti još više onaj već neodržavani brod.

Razumem da smo u koroni i da je teško, ali vas molim da za sledeću godinu iznos ne bude isti kao u rebalansu. Uzmimo se u pamet, SOS za kulturu. Hvala.