JELENA MIHAILOVIĆ

Nestranačka licnost

Rođena 1987. godine u Valjevu. Živi u Beogradu.

Po zanimanju je violončelistkinja – spec. muzičke umetnosti.

Diplomirala je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu i stekla zvanje master muzički umetnik.

Trenutno je na specijalističkim studijama na pomenutom Fakultetu.

Učestvovala je i usavršavala se na brojnim seminarima kod afirmisanih umetnika i član je brojnih omladinskih orkestara širom Evrope.

Redovan je učesnik Međunarodnog Beogradskog Cello Festa.

Snimila je album 2011. godine na kom se našlo jedanaest obrada muzičkih kompozicija od perioda Baha, Ravela i Bramsa, do 21.veka.

Nakon redovnih parlamentarnih izbora održanih 21. juna 2020. godine po prvi put postaje narodna poslanica.

Izabrana je sa izborne liste "Ivica Dačić - Socijalistička partija Srbije (SPS), Jedinstvena Srbija (JS) - Dragan Marković Palma".
Poslednji put ažurirano: 13.10.2020, 12:36

Osnovne informacije

Statistika

  • 11
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Peto vanredno zasedanje , 16.06.2021.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvažena ministarka, kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, možda tema penzijskog i invalidskog osiguranja meni kao umetniku ne pristaje u smislu da sigurno nisam stručna i kompetentna kao možda druge kolege poslanici na ovu temu, ali kao narodni poslanik, a pre svega građanin, odnosno građanka i državljanka Republike Srbije želim da odgovorim izazovu i učestvujem u diskusiji na temu koja je večna boljka svih država sveta, čak i onih najrazvijenijih, a to je upravo tema penzijskog i invalidskog osiguranja.

Ovo je tema koja se tiče svih nas. Svi imamo ili smo imali bake ili deke i svi smo se kao deca radovali kojoj crvenoj koju bismo dobili u školsku knjižicu za dobre ocene na kraju školske godine. Sada su i naši roditelji penzioneri, a i sve nas, uz malo sreće i zdravlja, sigurno očekuju penzionerski dani.

Penzijsko i invalidsko osiguranje se upravo zove osiguranje jer treba da predstavlja sigurnost sa sadašnjosti i sigurnost za budućnost, ali i obezbeđivanje bar pristojnog ili čak dobrog životnog standarda i kada se radni vek pojedinca privede kraju.

Takva vrsta osiguranja, pored obezbeđivanja životnog standarda, treba da obezbedi dostojanstvo svih građana koji u svojim penzionerskim danima imaju više potrebe za negom, nego u svojim radnijim životnim fazama. Zato je svaki pokušaj unapređivanja sistema penzijskog i invalidskog osiguranja izuzetno važan, jer na taj način država pokazuje svoju opredeljenost da podjednako brine o svim svojim građanima, a posebno onima koji su možda i najosetljivija društvena grupa.

Iako izmene i dopune Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, o kojima danas govorimo, nisu suštinske izmene i dopune zakona, svejedno se moramo osvrnuti na osnovni cilj svih do sada donesenih promena, a to je prilagođavanje obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja kao osnovnog dela penzijskog sistema demografskim promenama, pre svega procesu starenja stanovništva, ekonomskim okolnostima, ali i prilagođavanju strateškom opredeljenju države za uspostavljanje moderne i efikasne administracije.

U procesu prilagođavanja penzijskog i invalidskog osiguranja državnim prilikama i nasleđenim posledicama prethodno pogrešno donetih odluka napravljeni su rezovi koji su u datom trenutku delovali kao dobro rešenje za spas fiskalnog sistema Republike Srbije.

Penzioneri su verovali svojoj državi i zato mi danas ovde, neki novi poslanici sutra, sadašnja i svaka buduća Vlada moramo opravdati dato poverenje i omogućiti penzionerima ono što su svojim radom zaslužili, dostojanstvo i bezbrižnost kada je reč o stabilnosti i rastu njihovih penzija.

Upravo iz tog razloga će, sigurna sam, biti još izmena i dopuna ovog zakona, možda čak i potpuno nov zakon koji bi na koncu doneo neophodne suštinske promene i potencijalno trajno dobro fiskalno odgovorno rešenje kada je reč o održavanju nivoa i potencijalnom daljem rastu penzija.

Švajcarski model koji je kod nas na snazi kada se radi o obračunu penzija, po ocenama i proračunima stručnjaka, predstavlja dugoročno održiv model, budući da paralelno prati i inflaciju i prosečnu zaradu, čime se održava kupovna moć penzionera na približno istom nivou u odnosu na ekonomska dešavanja.

Iako jedan od najboljih sistema na svetu, pored holandskog i kanadskog, švajcarski sistem takođe ima svoje nedostatke koji se najviše ogledaju u brizi kako će penzije biti isplaćivane budućim generacijama, to jest kako održati sistem da ne kolabira.

Jedna od tema koja se i u Švajcarskoj diskutuje su starosna dob za odlazak u penziju, ali i razlika u iznosu penzija u zavisnosti da li se radi o ženi ili muškarcu, jer podaci iz statistike pokazuju da žene primaju čak i za trećinu manju penziju u odnosu na muškarce zbog manjih zarada za vreme radnog vek,a što predstavlja interesantan podatak za razmišljanje i eventualno dalje razmatranje i upoređivanje sa našim podacima.

Takođe, interesantno je napomenuti da je starosna granica za odlazak u penziju na nivou cele Evrope skoro identična, što svuda otvara prostor za diskusiju, jer se produžavanjem radnog veka broj osiguranika u fondovima održava dok se nova radna mesta ne obezbede, a mladi ljudi za to vreme ne dobijaju svoje šanse brzo i jednako koliko bi trebalo.

Ono što kao pripadnik mlađe generacije moram da istaknem je činjenica da mladi ljudi žele svoje šanse i prilike za zaposlenje koje im svima treba podjednako dati, a regulative o pomeranju starosne granice u tome ne pomažu ukoliko se ne otvaraju nova radna mesta koja su neophodna kako bi se i sredstva u Fondu uvećavala i potencijalno i penzije bile veće.

Takođe, u skladu sa životnim vekom stanovništva, koji se produžava, a nacije stare, otvaraju se mogućnosti za investicije i sporazume, kao što su ugovori o osiguranju koji su, na primer, potpisali „Union Bank of Switserland“ sa britanskim penzionim fondom u iznosu od 1,4 milijarde funti, HSBS „The Hongkong and Shanghai Banking Corporation“ na sedam milijardi funti i … na deset milijardi funti. Takvi ugovori, između ostalog, pokazuju po ko zna koji put interes finansijskih korporacija da budu involvirani u penzione fondove kako bi stvorili prilike i dodatne šanse za obrt novca.

Tu činjenicu bismo možda sami trebali da iskoristimo, ali samo kao vid potencijalnog trajnog obezbeđivanja našeg penzionog fonda, a nikako kao formulu kojom bismo dopustili da se različiti menadžmenti igraju sa parama naših penzionera kroz različite akcije na berzi.

Kroz dugoročne perpetum mobile projekte koji bi punili penzioni fond, pored socijalnih doprinosa, pomoglo bi se smanjivanje ili potpuno ukidanje subvencija države penzionom fondu, koje sada iznose 141.750.000.0000 dinara, što predstavlja negde oko 1.200.000.000 evra u 2021. godini, država bi na taj način svojim penzionerima mogla obezbediti stabilnost i sigurnost i opravdala već pomenuto dobijeno poverenje.

Kako održati penzije i kako povećati penzije? Dobre odluke vlasti su sistem održale, ali s obzirom da je, po rečima stručnjaka, idealan odnos zaposlenih i penzionera 4:1, a donekle prihvatljiv 3:1, dolazimo do zaključka da država pravi izuzetne napore da redovno i sa uvećanjima isplaćuje penzije, imajući u vidu da je u PIO fondu na dan 31. decembra 2020. godine registrovano skoro 1,7 miliona penzionera, a da je obavezno osigurano skoro 2.700.000 osiguranika, što kada se iznese kao odnos zaposlenih i penzionera predstavlja negde 1,3-1,5:1, zavisi koji je dan preseka.

Sve to nam govori da do dostizanja odnosa 3:1 mogu proći godine ili možda i decenije ako se oslonimo samo na uvećavanje broja radnih mesta, a na čemu država konstantno i odgovorno radi.

Konstantno povećavanje broja radnih mesta koje se otvaraje i zapošljavanje radno sposobnog stanovništva je izuzetno važna stvar iz mnogo razloga, ali kako bismo nadomestili nedostatak u sredstvima Fonda koja se Fondu isplaćuju iz budžeta države, a kako bi država sama sebi olakšala, najbrojnijoj grupi penzionera, čije su penzije između 10 i 15 hiljada dinara, koji čine 21,5% penzionera, potencijalno omogućiti rast penzija i potencijalno dostizanje nivoa egzistencije koje bi podrazumevao pokrivenu potrošačku korpu, moramo razmišljati o alternativama koje potencijalno mogu biti i trajno dobro rešenje. Te alternative mogu biti veliki projekti u novoj oblasti koju bi država odabrala i tako organizovala konstrukciju da penzioni fond u odgovarajućoj pravnoj formi bude potencijalni suvlasnik.

S obzirom da sam prisustvovala osnivačkom sastanku Parlamentarnog foruma za energetsku politiku Srbije i da sam pažljivo i tada, a i inače redovno pratila i slušala izlaganja kako ministarke, tako i stručnjaka iz oblasti energetike, posebno na temu obnovljivih izvora energije i njenih ekoloških i ekonomskih potencijala i benefita, daću jednu ideju koja kada dolazi od umetnika može delovati neozbiljno, ali opet možda je vredna bar razmatranja.

Naime, dugo se govori o velikom i važnom projektu „Đerdap 3“, čija proizvodna snaga od 2.400 megavata predstavlja veliku razvojnu šansu za Srbiju. Realizacijom „Đerdapa 3“ i godišnjeg prometa koji bi bio negde na nivou od 1.800.000.000 evra, Srbija bi pratila energetsku tranziciju Evrope samim povećavanjem proizvodnje zelenih kilovata i sa Đerdapom 1, 2 i 3 postala energetski lider u ovom delu Evrope.

Promet od oko 1,8 milijardi evra je računat na osnovu cene od 15 evrocenti, što prema podacima Eurostata predstavlja približno prosečnu cenu kilovat časa u EU u 2021. godini, dok je zeleni kilovat dosta skuplji od pomenutih 15 evrocenti, ako uzmemo u obzir da zemlje koje kupuju zelene kilovate time dobijaju i veće karbonske kredite.

U ovakvom gigantskom projektu država bi mogla da dodeli suvlasništvo penzionom fondu u određenoj pravnoj formi koja bi bila moguća, čime bi se obezbedio perpetum mobile dopune sredstava penzionog fonda i umanjivanje subvencija države koja su sada na nivou od oko 1,2 milijarde evra. Time bi se automatski otvorio prostor da država raspolaže sa značajno većim sredstvima u budžetu, koja bi mogla opredeliti ulaganje u obrazovanje, zdravstvo, infrastrukturu, socijalne programe, ali i na ulaganje u kulturu. Ta ulaganja bi bila preko potrebna infuzija da se realizuju svi sjajni već započeti projekti i realizovale nove ideje koje Ministarstvo kulture i kulturni radnici već razvijaju.

Takođe, samim ojačavanjem stubova penzionog fonda sigurno je da bi se trajno moglo regulisati i osigurati nacionalne penzije, odnosno nacionalna priznanja pojedincima koji su ostvarili značajne rezultate u svojim oblastima, bilo da su sportisti, umetnici ili drugi pojedinci sa izuzetnim doprinosom za naše društvo i kulturu.

Pozvala bih sve direktne zainteresovane penzionere i njihova udruženja, PIO fond, ministarstva, Vladu i celo društvo da se okupe oko iznalaženja najboljih rešenja za uspešno funkcionisanje penzionog sistema, jer uspešno funkcionisanje penzionog sistema ima ogromne reperkusije na funkcionisanje celog društva.

U tom kontekstu bih pomenula mnogobrojne iskaze zahvalnosti penzionerima od strane predsednika Republike Aleksandra Vučića na njihovom stoičkom razumevanju i prihvatanju mera stezanja kaiša u cilju postizanja ekonomske stabilizacije, za koju su najviše žrtve poneli baš penzioneri i zahvaljujući kojima je inicijalno ozdravio budžet, a onda značajno bazirano na tome, krenula u ozdravljenje i celokupna privredna aktivnost.

Zbog svega toga, sazrelo je vreme da se inovativnim metodima, kao i permanentnom brigom o svim sadašnjim, ali i budućim penzionerima, dođe do najuspešnijih formula za trajno unapređenje funkcionisanja PIO fonda, iz čijih će dalje izvora svaki penzioner moći da ostvari život dostojan čoveka i njegovog minulog rada.

Iz toga, nek neki budući Đerdapi tri bar delimično pređu u ruke penzionera, pa da i oni poput američkih ili švedskih uživaju na Floridi, ali, zašto da ne, i u lepotama naše majke Srbije.

Kraj svog izlaganja bih završila rečima predsednika Narodne skupštine i Socijalističke partije Srbije, gospodina Ivice Dačića, koje u potpunosti oslikavaju kako moj, ali i stav svih socijalista: „Želimo Srbiju u kojoj biti star nije sramota, a biti penzioner ne znači biti siromašan i diskriminisan. Moramo dati sve od sebe i svoje pameti da to i ostvarimo.“ Zahvaljujem.

Dvanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 20.05.2021.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Poštovani narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, na samom početku mog današnjeg izlaganja želela bih da čestitam predloženim kandidatima od kojih će jedan biti izabran za člana Saveta Regulatornog tela za elektronske medije i da onom kandidatu koji bude izabran poželim puno uspeha u radu.

Ovo telo je izuzetno važno kako za medijsko nebo u Republici Srbiji, tako i za celokupnu društvenu atmosferu na koju pored svih ostalih činilaca medijski sadržaj imaju izuzetno veliki uticaj, a gde REM kao jedna od institucija nadležna za sprovođenje zakona iz oblasti javnog informisanja treba da ima neopisivo važnu ulogu.

Upravo iz razloga sa kojim smo sigurno svi saglasni, a to je da su svi mediji posebno pružaoci medijskih usluga koji funkcionišu kao mediji i kojima su dodeljene nacionalne frekvencije svojevrsni izuzetno moćni institucije kulture sa velikim uticajem javnog mnjenja i atmosferu u društvu, želim da apostrofiram ovlašćenja REM po važećim zakonima o elektronskim medijima, kao samostalna nezavisna regulatorna organizacija sa svojstvom pravnih lica vrši u cilju unapređivanja kvaliteta i raznovrsnosti usluga elektronskih medija, doprinosa o čuvanju zaštiti i razvoju slobode mišljenja i izražavanja, zaštiti interesa javnosti u oblasti elektronskih medija i zaštite korisnika usluga elektronskih medija u skladu sa zakonom na način primeren demokratskom društvu.

Po svom delokrugu rada, kako se navodi u članu 22. važećeg Zakona o elektronskim medijima, Regulator između ostalih nadležnosti u obavezi je da kontroliše rad pružilaca medijskih usluga i stara se o doslovnoj primeni odredaba zakona, izriče mere pružaocima medijskih usluga i daje inicijativu za donošenje izmene zakona i drugih propisa, utvrđuje bliže pravila koja se odnose na programske sadržaje, a u vezi sa zaštitom dostojanstva ličnosti i drugih ličnih prava, zaštitom prava maloletnika, zabranu govora mržnje, vrši istraživanja potreba korisnika medijskih usluga i štiti njihove interese, podstiče očuvanje i zaštitu srpske kulture i jezika, kao i kulture jezika nacionalnih manjina, podstiče razvoj stvaralaštva u oblasti medijskih usluga.

Strategija razvoja sistema javnog informisanja koji je Vlada usvojila u januaru 2020. godine, a čija je vizija da se obezbedi povoljno okruženje za slobodu informisanja, protok ideja i mišljenja i ostvarivanje javnog interesa koji će dovesti do urađenog i bogatog medijskog tržišta.

U svom sadržaju obuhvata veliki broj ciljeva, za koji se u samoj Strategiji navodi da nisu u potpunosti ispunjeni, a koji se naročito odnose na stvaranje pogodnog okruženja za razvoj slobode izražavanja i podsticanje razvoja medijskog tržišta koje podrazumeva obezbeđivanje adekvatnog finansijskog okvira za funkcionisanje javnih medijskih servisa, ali i obezbeđivanje nezavisnosti Regulatornog tela u oblasti elektronskih medija.

Strategija, takođe jasno izlaže da je nezavisnost Regulatora koje govorimo formalno proklamovana, ali da u praksi nije u potpunosti obezbeđena i to delom zbog nedostatka u regulativi, a delom zbog neadekvatne primene ili izostanka primene postojećeg Regulatornog okvira, što je vidljivo u različitim procesima koji se tiču funkcionisanja REM-a, a možda najviše kontrole rada pružalaca medijske usluge od strane REM-a.

Član 47. važećeg zakona, stavovi 3. i 4. predviđaju obaveze pružalaca medijskih usluga u odnosu na programske sadržaje koje podrazumevaju da je pružalac medijske usluge dužan da doprinese podizanju opšteg kulturnog i obrazovanog nivoa građana, kao i da ne priča programske sadržaje koji ističu i podržavaju narkomaniju, nasilje, kriminalno ili drugo nedozvoljeno ponašanje, kao i sadržaj koji zloupotrebljavaju lakovernost gledalaca.

Dalje, član 50. podrazumeva obavezu da se u svim programskim sadržajima poštuje dostojanstvo ličnosti i ljudskih prava, a Regulator se naročito stara da se ne prikazuje ponižavajuće postupanje i scene nasilja, osim ako za to postoji programsko i umetničko opravdanje.

Zakon predviđa i zabranu govora mržnje, tj. član 51. staranje Regulatora da sadržaj pružaoca medijske usluge ne sadrži informacije kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili bilo koja vrsta nasilja iz bilo kog razloga.

Ono što je takođe važno je da je Zakon izričit kada je zaštita maloletnih lica u pitanju, posebno odnoseći se na programske sadržaje koji mogu da naškode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju maloletnika i da ti sadržaji moraju biti jasno označeni i ne objavljivati se u vreme kad se osnovano može očekivati da ih maloletnici prate.

Ono što i Zakon o elektronskim medijima i Strategija razvoja sredstava informisanja jasno vide, to je potreba da se podrži razvoj medijskog pluralizma, koji, između ostalog, podrazumeva i raznolikost medijskih sadržaja.

U programu većine pružalaca medijskih usluga dominiraju isključivo zabavni sadržaji, uključujući rijaliti programe, izuzev donekle informativnog programa koji ima relativno fiksirano mesto i utvrđen obim dok su dečiji naučno obrazovni i kulturno-umetnički programi zastupljeni u zanemarljivim procentima ili se uopšte ne prikazuju na komercijalnim televizijama.

Opšti zaključak je da komercijalne televizije ostaju u okvirima vrlo jednoličnog programskog sadržaja, zasnovanog uglavnom na formatima informativnog i zabavnog karaktera, te cilj postizanja medijskog pluralizma Strategija vidi kao jedan od neophodnih za dostizanje.

Sa namerom sam svoje izlaganje koncipirala tako da učešće u diskusiji na temu koja potencijalno predstavlja klizav politički teren iskoristim za isticanje važnosti i ovlašćenja koje REM ima i ovlašćenja koji svaki član saveta izabran u ovom Domu dobija, ali pre svega, za isticanje društvene i kulturološke uloge Regulatora imajući u vidu kako i koliko mediji utiču na decu i mlade, količinu slobodnog vremena koji mladi provode prateći medijske sadržaje, a posebno ću se osvrnuti na podatke koje oslikavaju vrlo precizno kako generacije koje tek stasavaju vide društvo, sebe u društvu, kako vide medije, i šta misle kako mediji vide njih ili ih ne vide, da li su i koliko zadovoljni medijskim sadržajima koji se emituju kako vide kulturni život oko sebe i koliko učestvuju u njemu.

Upravo iz tog razloga navešću samo deo statistika koje sam preuzela iz nekoliko istraživanja, kojim su ispitani mladi, starosti od 15 do 30 godina. Na pitanje da li su mladi i problemi mladih zastupljeni u medijima, 88% je govorilo da nisu, tj. da su mladi u medijima nevidljivi.

Drugi odgovori su bili da ih mediji prenose kao osobe bez stavova, da su ili izuzeti iz medija ili predstavljeni veoma loše, da nisu uopšte zastupljeni, da među pozitivnim primerima uglavnom imamo sportiste i dobre učenike, a da su velikim delom predstavljeni kao huligani, problematični, pasivni, promiskuitetni, narkomani, alkoholičari, da su predstavljeni kroz nasilje ili kroz starlete.

Ono što je posebno važno, mladi možda ne gledaju programe tradicionalnih medija putem njih samih, ali su prisutni na portalima i mrežama na kojima mediji gotovo sve što proizvedu prenose i prelivaju i na taj način sadržaji dolaze do mladih. Televizija kao televizija nije jedini način kojim se TV stanice obraćaju mladima, iako je 35% odgovorilo da se informišu i preko televizije.

Ispitanici su u okviru istraživanja govorili o različitim pristupima i smatraju da se uvek pažnja posvećuje problemima, a ne afirmaciji mladih, pa navode da uspesi dobijaju tek po neki minut ili pasus, a da određene senzacije i senzacionalni problemi dobijaju naslovne strane i velike priloge.

Kao još uvek mlad umetnik i sama mogu da se poistovetim sa izjavama mladih ljudi koji kada žele da predstave javnosti svoj uspeh, talenat ili priču za primer nailaze na poteškoće u dobijanju medijskog prostora ili na nerazumevanje kada je u pitanju delatnost kojom se bave, s obzirom da na svojim počecima nisam uvek imala podršku i razumevanje svih medija za svoj izraz, već samo od strane pojedinih kojima ću zaista zauvek biti večno zahvalna.

Kada su upravo talenti u pitanju, istraživanje koje je sprovelo Ministarstvo omladine i sporta pokazuje da postoji ujednačenost u mogućnostima za razvijanje talenata i kreativnosti kada su u pitanju različite regije zemlje, te tako 41% mladih iz istočne i južne Srbije smatra da nema dovoljno datih mogućnosti.

Na pitanje da li su se mladi ispitanici bavili, bave ili planiraju da se bave nekom od kulturno-umetničkih aktivnosti, 80% ističe da nisu nikada, niti planiraju, a na neke od aktivnosti kao što su gluma ili slikanje čak 90% je odgovorilo da ih to nikada nije zanimalo, niti su probali.

Slobodno vreme oko 50% ispitanika redovno provodi na društvenim aplikacijama, 90% redovno surfuje internetom. Već sam pomenula, mladi imaju apsolutni pristup i svim drugim medijskim sadržajima koje ne moraju gledati direktno, tj. svi televizijski sadržaji se tamo prelivaju.

Ono što posebno može zabrinuti jeste podatak da oko 90% mladih nikada nije bilo član ni jednog sportskog, niti kulturno-umetničkog društva.

Možda ovi podaci nisu ključni za raspravu o članovima saveta REM-a, ali nam oni govore da neangažovanost mladih u okviru neke forme sportske ili kreativne aktivnosti tom istom mladom čoveku ostavlja mnogo slobodnog vremena u kome se on neminovno okreće sadržajima koji su lako dostupni.

Kao takva forma sadržaja to su svakako društvene mreže, internet kao neophodnost današnjeg svetskog poretka, ali i televizijske forme koje smo već pominjali kroz obavezno obezbeđivanja medijskog pluralizma koji kao društvo moramo obezbediti.

Nikako ne bismo smeli upasti u klopku formata i pustiti da nas format kao takav nosi, već reagovati u istom trenutku kada procenimo da sadržaj može negativno ili već negativno utiče na decu i mlade. Tu pre svega mislim na modele lošeg ponašanja koji se često emituju na televizijama u terminima koji su dostupni svima, najopasnije maloletnicima, gde najveću koncentraciju takvog ponašanja možemo naći kod učesnika rijaliti programa.

Rijaliti program kao format je program savremenog doba i savremene televizije i u njemu samom nema ništa sporno, s obzirom da ima mnogo dobrih primera rijaliti programa koji promovišu talenata za sport, umetnost, kreativnost, različite veštine i znanja. Kao neki od takvih primera su, recimo, „Pinkove zvezdice“, „Ja imam talenat“, „Nikad nije kasno“, „Sa Tamarom u akciji“, „Studio znanja“. To su emisije koje predstavljaju lepšu stranu stvarnosti, odnosno reči rijaliti.

Ono što jeste sporno jesu negativni modeli ponašanja kao nasilje svake vrste, bilo ono verbalno ili fizičko, kao i kriminalne aktivnosti promovišu kao sve prisutne i na neki način normalne, a što nikako ne bi smeli da budu.

Kako REM, tako ni mi kao najviše zakonodavno telo, ali i društvo u celini svojim činjenjem moramo podsećati mlade na činjenicu da besposličarenje i zarada brzog novca nije realna pristup životu, da dostizanje uspeha nije lako, a niko nije ni rekao da će biti.

Kada razmišljamo o uspehu, možemo razmišljati i o Novaku Đokoviću i svim njegovim borbama, bolovima i puknutim žuljevima ili na neku na sceni nežnu balerinu čija baletanka krije natečene zglobove i prste u zavojima.

Ne možemo se svesno oglušavati o skandal za skandalom koji se svakog dana odigravaju u rijaliti programima i moramo omogućiti adekvatno, tj. rigorozno sankcionisanje takvih vidova ponašanja kako samih aktera, ali i pružalaca medijskih usluga, što neće isključiti promociju besposličarenja, ali će bar ukinuti ružan rečnik, skoro pa eksplicitni promiskuitet i promovisanje nasilja.

U istraživanjima koja sam pominjala mladi ili izbegavaju takve vrste programa ili je ukus korisnika medijskih usluga toliko srozan da bi jedino odluka samih emitera da ukinu takvu vrstu sadržaja po cenu da država pomogne i pokrije zarade na koje su emiteri od ovakvih sadržaja navikli bile mere koje će spasiti generacije dece i mladih da ne rastu pod budnim okom žestokih momaka i starleta.

Lično smatram da nijedana cena nije skupa kada je u pitanju vaspitanje i obrazovanje mladih.

Moramo pogledati oko sebe i svi mi zajedno, na čelu sa REM-om, kada je kontrola rada pružalaca medijskih usluga u pitanju, moramo biti odgovorni i pomoći i roditeljima, ali i prosveti da decu vaspitaju i obrazuju.

Ove nedelje smo raspravljali i o Zakonu o srednjem vaspitanju i obrazovanju, jer prosveta ima upravo tu dvojaku ulogu, da obrazuje, ali i da vaspita, i tu svi moramo biti složni i od pomoći kako bi generacije koje dolaze stasale u misleća i produhovljena bića i kako bi se procenat onih kojima su uzori naučnici ili umetnici povećao sa 4% na 6%.

Ne smemo dopustiti da nam deca i mladi postanu i ostanu taoci negativnih modela ponašanja zarad slobodne tržišne utakmice kojoj su svi mediji izloženi i zarad naših često dnevnih političkih stremljenja.

Svi moramo doprineti razvoju kritičke misli i medijske pismenosti, jer smo svi učesnici tog procesa i jednako odgovorni za posledice bile one dobre ili loše.

Stoga, svi moramo biti proaktivniji i koristiti alate koji su nam već na raspolaganju i da izmenama Zakona o elektronskim medijima ili potpuno novim zakonom koji je najavljen za drugi kvartal 2022. godine jasnije podržimo nezavisnost REM-a, posebno u oblastima interne organizacije, plata članova Saveta REM-a i zaposlenih i, pre svega, ovlašćenja za donošenje podzakonskih akata, izvršenja odluka, kao i mehanizama kao što su novčane sankcije kojima bi se autoritet regulatora konačno ustanovio.

Nezavisnost regulatornog tela je od suštinskog značaja za njegovu efikasnost, ali i za predvidiv i dinamičan razvoj tržišta elektronskih medija, navedeno je u Strategiji razvoja sredstava javnog informisanja, ali pre i posle svega regulisana uloga i ingerencije jednog ovako važnog tela su od izuzetnog značaja za sveukupnu društvenu i kulturnu atmosferu.

Još jednom ću iskoristiti priliku da unapred čestitam budućem izabranom članu Saveta REM-a i da mu poželim, njemu i celom Savetu, puno uspeha u radu.

Zahvaljujem.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 29.04.2021.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvaženi ministri sa saradnicima, poštovani narodni poslanici i građani Republike Srbije, kao što sam u svojim dosadašnjim izlaganjima navodila, za mene kao umetnika, a pretpostavljam samo trenutno politički angažovanog građanina, izuzetno je važan svaki dan u ovom visokom domu i svaka sednica na kojoj imamo priliku da diskutujemo o pitanjima koja su vezana za sektor kulture i umetnosti.

Danas se obraćam kao ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije i zahvaljujem se na poverenju Poslaničkoj grupi SPS i prilici da u raspravi, u kojoj se na dnevnom redu nalazi krovni Zakon o kulturi i njegove izmene i dopune, govorim upravo kao ovlašćeni predstavnik. Kolege poslanici će dalje analizirati detaljnije ostale zakone koji se nalaze na dnevnom redu, te ja lično želim bliže da se posvetim izmenama i dopunama Zakona o kulturi, koji sistemski i suštinski treba da uredi različita pitanja od izuzetne važnosti za kulturu Republike Srbije, funkcionisanje kulturnih mehanizama, ali i da praktično pomogne onima koji po tom zakonu u okviru sektora kulture i funkcionišu, a to su institucije, ustanove kulture, ali pre svega pojedinci, radnici u kulturi i umetnici, oni koji kulturu velikim delom i stvaraju.

Moram da naglasim da je jako važno što se vi, uvažena ministarko Gojković, nećete mi zameriti na izrazu, izuzetno mešate u svoj posao, u svakom pozitivnom smislu i kao što možete zaključiti imate podršku poslaničkih grupa. S obzirom da smo svi stekli utisak da predano pokušavate da štitite interese kulture, nadam se da, i želim, da svojim radim i autoritetom iščupate kulturu iz letargije u kojoj se nalazila proteklih godinama, možda i decenijama, ali da iz štedljivih, kakve i treba da budu ruke ministra finansija, izvučete i isposlujete u budućnosti značajni sredstva za sektor kulture, što bi otišlo verovatno najviše ka konkursima, o kojima ću detaljnije u svom izlaganju i govoriti.

Upravo, kao umetnik, smatram da imam prava da o kulturi govorim iz prvog lica, iz svog ličnog ugla, jer sam ovde, u ovaj visoki dom ušla, kao neko ko zna iz prve ruke, kako u realnosti izgleda život umetnika, kreativaca i kulturnih pregalaca. Kolege poslanici iz sveta umetnosti i kulture, znaju o kakvom se radu i trudu tu radi. Mnogo je rada, učenja, usavršavanja, trema i dilema, žuljeva i krvavih prstiju od vežbanja neuspelih pokušaja i ideja, ali sve to zajedno stvara pojedinca umetnika, kulturnog pregaoca, sa kojim živote svih nas postaju ispunjeniji i kvalitetniji i ako toga možda nismo svi uvek svesni. Uz svakog slikara, muzičara, igrača, pisca, pesnika, vajara i njihova dela, naša svakodnevnica dobija smisao u boji.

Baš danas, oprostili smo se od velikog Miloša Šobajića. Gubimo umetnike, ali ostaju njihova dela, za večnost koju zajednički moramo sačuvati, pametnim odlukama koje ovde treba da donosimo, ako smo možda nekada prema njima bili ne pažljivi i nismo možda uvažavali njihov rad, ostavljajući ih recimo na vetrometini.

Opet ću reći „ars longa vita brevis“ – umetnost je duga, život je kratak. Kako bi moj osvrt na krovni Zakon o kulturi, bio smislen i kako bi se i sama odmakla od opštih mesta, na koje se obično svodi relativno svaka diskusija o kulturi.

Analizirajući predložene izmene i dopune zakona, primetila sam da se, kao izuzetno važni ističu nekoliko njih. Prva se odnosi na konkurse za finansiranje ili sufinansiranje projekata u kulturi, i to u smislu da se rok za raspisivanje konkursa sa 30 dana od dana donošenje budžeta, menja na 60 dana, što po obrazloženju predlagača, treba da pomogne Ministarstvo kulture u proceduri pripreme konkursa i neophodne dokumentacije. To svakako jeste dobra promena, imajući u vidu i potencijalni manjak ljudskih resursa u samom Ministarstvu i obim poslom, kojim se podrazumeva kada je raspisivanje tako važnih konkursa u pitanju.

Prošle nedelje smo na dnevnom redu imali rebalans budžeta kojim se kroz treći paket pomoći građanima obezbedila i bespovratna finansijska pomoć samostalnim umetnicima u ukupnom iznosu od nešto preko 230 miliona dinara. Svakako je jasno da se po ekonomiji ne možemo meriti sa jednom bogatom Nemačkom koja za oporavak kulture i kreativnih industrija od kovid krize obezbedila čak 50 milijardi evra, odnosno 1,55% svog BDP, a po glavi stanovnika gde je to bilo negde na nivou od oko 602 evra. Kada se zbirna pomoć koju smo mi kao država opredelili za kulturu u cilju ublažavanja posledica kovida u iznosu od oko 3,8 miliona evra, ne računajući dodatnim 83 miliona dinara koji su juče usvojeni, to se sve razdeli po glavi stanovnika, dolazimo do 0,54 evra, što je u odnosu na bogatu Nemačku oko hiljadu puta manje, a što ne podleže logici u reciprocitetu, imajući u vidu da je naš BDP otprilike sto puta manji od BDP Nemačke, ali ne i hiljadu puta manji. Ovakve statistike zabrinjavaju i pozivaju da svi zajedno kao zakonodavna i izvršna vlast, ali i kao društvo odredimo kurs kulture i kulturne politike.

U svom prošlo nedeljnom izlaganju o rebalansu sam iznela predlog, a tada je bio prisutan ministar finansija, da se potencijalno predvidi novi paket mera pomoći u svrhu prevencije i oporavka od kovid krize koji bi umesto bespovratnih sredstava u vidu minimalca, umetnicima bio dodeljen kroz potencijalni drugi krug konkursa Ministarstva kulture kako bi se pored konkretne finansijske pomoći potpomoglo i iniciralo stvaralaštvo, jer moramo imati na umu da u velikoj meri kreativci funkcionišu u suživotu sa svojim talentima i kreacijama i proces stvaranja im je neophodan pored osnovne egzistencije i gašenje egzistencijalnog požara. Koju dodeljena pomoć donekle može da obezbedi.

S obzirom da sam se dotakla rebalansa budžeta za 2021. godinu, ne mogu a da se ne osvrnem na uvećanje finansiranja sektora kulture i dostizanje dugo iščekivanog 1,01% za kulturu. U svojoj dosadašnjoj relativno kratkoj poslaničkoj aktivnosti bila sam uporna i možda dosadna kada je tema pojačanja finansiranja kulture u pitanju, ali kao što sam već navela, kao neko ko govori iz prvog lica kada govori o umetničkom delovanju, smatram da je ovih 1,01% samo dobar početak stremljenja ka konačnom opredeljenju da kultura bude na pijedestalu na kom i zaslužuje da bude i vesnik napretka u smislu da se kič i šund prirodnim procesom moraju vratiti na margine društva odakle su i potekli, a da centralna mesta u našoj svakodnevnici zauzmu prave vrednosti, pozitivna selekcija i crpljenje svih intelektualnih kapaciteta kojima kao društvo raspolažemo.

Sigurna sam da ne moram da ističem dodatno da je važno da dostignut procenat u kulturu nikako ne bismo smeli smanjivati i da taj procenat treba da bude samo veći, da ovo povećanje ne bude samo trenutno jer su ga na jedan posto slikovito rečeno izgurali određena povećanja za sektor filmskog stvaralaštva, konačno odu u manastir Hilandar, zajam za infrastrukturu u kulturi i pomoć samostalnim umetnicima, što sve zajedno predstavlja izuzetno važne stvari. Našu ekonomsku stabilnost postignutom odgovornom politikom, moramo obratiti pažnju prema kulturi i na taj način dostići zemlje u regionu po davanjima za kulturu. Podsećanja radi, Severna Makedonija izdvaja 1,23, Hrvatska 1,76, dok je Crna Gora budžetom za 2020. godinu opredelila 1,34% za sektora kulture.

Kada govorimo o davanjima po glavi stanovnika, moramo učiniti sve što možda do sada nismo, kako bismo iznos od 15 evra po glavi stanovnika koji smo izdvajali pre rebalansa podigli i potencijalno dostigli zemlje regiona, imajući u vidu da Severan Makedonija po glavi stanovnika za kulturu izdvaja 27, Crna Gora 36, Hrvatska i Mađarska oko 40 evra.

Podsetila bih da smo nedavno u ovom visokom domu izglasali Sporazum o zajmu za infrastrukturu u kulturi koji predstavlja sjajnu priliku da se određene ustanove kulture renoviraju i obezbede im se uslovi za rad, ali da bi se iste te ustanove ispunile programima i sadržajima lokalne samouprave dobile dovoljno sredstava za finansiranje tih sadržaja, ponovo bih želela da predložim da se u okviru zajmova i međunarodnih sporazuma i prodaju obveznica obezbede dodatna sredstava koja bi kroz, recimo, fond za opstanak i preporod srpske kulture omogućila funkcionisanje svih kulturnih delatnosti.

U trenutku kada se ceo svet bori sa krizom, kada kao država gradimo bolnice, obezbeđujemo vakcine i rešavamo važna politička pitanja, možda predlog za zajam u aproksativnom iznosu od oko 50 miliona evra zvuči ambiciozno, ali ukoliko osvestimo važnost prisustva kulture i to kako bi ta sredstva instant dovela do povećanja davanja u kulturu po glavi stanovnika sa 15 na 22 do 23 evra, taj iznos bi bio pravi iskorak u pravom smeru.

Navedena sredstva bi se mogla opredeliti kako konkursima Ministarstva kulture za projekte i programe ustanova kulture, osposobljavanje srpskih kulturnih centara u svetu i umetničkih programa srpskih umetnika u svetu, stipendije za studiranje talentovanim umetnicima na prestižnim univerzitetima sveta i naročito aktiviranje rada kulturno-umetničkih i sportskih sekcija u oko 1600 škola i dve hiljade izdvojenih odeljenja u cilju kulturnog opismenjavanja dece i mladih sa obezbeđenim sredstvima za nastavna ili van nastavno osoblje.

Neko će reći da sredstava za sektor kulture ima dovoljno, da je upitna samo distribucija i pravična raspodela, što svakako jeste važno, ali s obzirom da sam se dotakla teme konkursa koji su izmenama i dopunama Zakona o kulturi i obuhvaćeni, moram da istaknem da sam kroz analizu rezultata konkursa, period od 2017. godine do 2020. godine, dakle, za period od četiri godine utvrdila da je na konkurse stizao približno isti broj prijava po različitim delatnostima savremenog stvaralaštva i na konkurse u oblasti kulturne delatnosti za decu i mlade i da je uvek dve trećine, a nege i tri četvrtine projekata odbijeno.

Čitajući obrazloženje komisije došla sam do zaključka da projekti koji su odbijeni nisu svi bili manje vredne finansiranja, već je komisija u obrazloženjima naglašavala da su negde sredstva limitirana i da su dodeljena sredstva mogla pokriti samo određen broj projekata, što složićete se otežava posao kako ministarstvu, komisiji, ali i prijavljenima koji svoje projekte prijavljuju, jer ih to usmerava na traženje alternativnih sredstava finansiranja gde pojedini projekti i manifestacije nikada ne ugledaju svoje svetlost dana, ne budu realizovani, iako su možda izuzetno kvalitetni.

Birajući socijalnu pravdu upravo zato sam i iznela ovaj predlog koji bi mogao biti sledeći paket mera pomoći kulturi u fazi kada smo za prevenciju možda i zakasnili, ali za ublažavanje posledica nastalih kovidom, možda još uvek nismo. Dobro je što ustanove kulture imaju nesmetano finansiranje svojih regularnih mesečnih troškova. Dobro je što funkcionišu i održavaju programe i u pandemijskim uslovima, ali to je sve na žalost stanje hibernacije koje će proći, a kada prođe moramo biti spremni da nastavimo žustro napred i pomognemo i podstaknemo dalji razvoj kulture i umetnosti.

Iako na dnevnom redu nije finansiranje kulture, morala sam da istaknem i taj deo koji je neophodan za funkcionisanje sektora, pored naravno izuzetno važnih izmena krovnog Zakona o kulturi, a koji se tiče konkursa koji sam već pomenula, kao i sledećih izmena i dopuna.

Izmena koja predviđa upis ustanova u registar APR umesto Privrednog suda bi trebala da omogući ustanovama kulture da imaju ravnopravni status u svim ostalim telima, koje stiču status pravnog lica i logičan je predlog da se Privredni sud rastereti od ovakve vrste obaveza, a ustanovama pri osnivanju ili promenama, proces ubrza i olakša.

Dalje, izmene koje predviđaju promenu strukture upravnih odbora i nadzornih odbora ustanova u smislu fiksiranja broja članova sa priloženim amandmanom Vlade, da se u odbore uključi i pripadnici nacionalnih manjina, treba da doprinesu ravnoteži funkcionisanja odbora svih ustanova na nivou Republike.

Izmene koje se tiču javnih konkursa za izbor direktora ustanova kulture su po datom obrazloženju predlagača važni zbog transparentnosti koju konkursi moraju da imaju, ali i zbog sankcionisanja, tačnije nedopuštanja potencijalnih zloupotreba kada se radi o funkciji direktora, svedočimo i sami tome, obavljaju vršioci dužnosti iznad svih zakonskih vremenskih odrednica, što u praksi rade ustanove kulture koja mora da prati savremena kulturna dešavanja i konstantno vodi ka inovativnosti, može da dovede do stagniranja i neizvršavanja svoje uloge u društvu.

Zakon o kulturi prepoznaje samostalnog umetnika kao nosioca delatnosti od opšteg interesa u kulturi, s obzirom da samostalni umetnici svojom delatnošću učestvuju u kreiranju kulturnog nasleđa, te je stoga izmena koja tretira uplaćivanje doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje izuzetno važna jer će stvoriti obavezu lokalnim samoupravama da izmiruju svoje obaveze koje su do sada bile samo na nivou opcije i ostavljala se mogućnost da lokalne samouprave tu vrstu obaveze ne izmiruju ujednačeno, što je stvaralo kako nezadovoljstvo kod umetnika koji imaju status samostalnih, dobijen od strane reprezentativnih udruženja ali i neefikasnost u realizaciji ideje koja bi suštinski trebala da podstakne stvaralaštvo samostalnih umetnika.

Danas govorimo o Zakonu kulture kao o krovnom zakonu koji treba sistemski da reguliše ovaj sektor, ali pored strategije razvoja kulture koja je takođe obuhvaćena predloženim izmenama i sam zakon predstavlja neku vrstu strateškog opredeljenja države prema razvoju kulture i umetnosti i onima koji kulturu u stvarnosti i produciraju.

S tim u vezi, predlog da se strategija razvoja kulture na period od 10 godina usvoji u Vladi potencijalno jeste dobar predlog, ako uzmemo u obzir praksu da je veliki broj strategija u Vladi već usvojen, da je proces usvajanja jednostavniji i efikasniji nego kada se dokument usvaja u Narodnoj skupštini, kao što je zakon do sada i predviđao i ako uzmemo u obzir da izvršna vlast jeste ta koja strateška opredeljenja treba da sprovodi i realizuje, a sve to pod uslovom da je prethodno sprovedena temeljna javna rasprava u što više sredina, sa uključivanjem stručne javnosti ali i svih ostalih zainteresovanih, uz uvažavanje kvalitetnih i smislenih predloga.

Ono što možda nije predviđeno sadašnjim Zakonom o kulturi, a sami ste ministarka rekli da priželjkujete možda potpuno novi zakon koji bi bio moderan i savremen, je potencijalna odredba kojom bi se srpski jezik i stvaralaštvo čuvali na način da se na radio stanicama i televizijama obavezno pušta, na primer, 40% muzike srpskih autora i vokalno-instrumentalnih numera na srpskom jeziku, poštujući, naravno, i prava nacionalnih manjina, nešto što bi bilo slično Tubonovom zakonu u Francuskoj.

Delimično je predviđen kulturno-umetnički amaterizam koji obuhvata ne samo folklorne sastave već i amaterska pozorišta, baletske grupe, amaterske horove i druge oblike kulturno-umetničkog amaterizma koji su zakonom obuhvaćeni samo u smislu omogućavanja prostora za rad u okviru lokalne samouprave.

Sve navedeno može biti obuhvaćeno potencijalno novim izmenama ili potencijalno potpuno novim zakonom o kulturi.

Dalja izmena zakona tretira jako važnu temu Nacionalnog saveta za kulturu. Po još uvek važećem zakonu, Nacionalni savet broji 19 članova koje bira Narodna skupština na predlog Vlade, ustanova kulture, reprezentativnih udruženja i drugih institucija, kao i saveta nacionalnih manjina. Po svim pravilima i logici, to visoko savetodavno telo zbog prirode svoje uloge koju treba da ima, mora biti nezavisno bilo od zakonodavne, ali i izvršne vlasti.

Savet je svojim osnivanjem zamišljen kao telo koje treba da savetuje, misli i predlaže strategije i pravce delovanja kada je sektor kulture u pitanju, sektor koji je od nacionalnog interesa za našu državu.

S obzirom da nisam bila uključena u prethodne procese biranja članova Saveta, ne mogu da sudim o njima kao proceduralno komplikovanim ili neefikasnim, ali ono što predložene izmene i dopune zakona donose je izmena upravo tog procesa, tačnije predlagača članova Saveta, koji predviđa da Savet u svom potencijalnom budućem obliku broji 11 članova, koje ministru predlažu institucije od republičkog značaja i institucije koje je osnovala Republika.

Predloženom izmenom ovako predloženog člana 16. Zakona o kulturi – svoje predloge ne mogu neposredno da dostavljaju reprezentativna udruženja umetnika, što je pre bio slučaj, praktično predstavlja izuzeće nezavisne kulturne scene iz procesa biranja članova Saveta, a posledično i njihovo učestvovanje u radu.

Lično primećujem neujednačenost predloženih izmena i promena koja se ogleda u tome što zakon i dalje tretira reprezentativna udruženja kao neodvojiv deo kulturnog mehanizma, što dokazuje registar reprezentativnih udruženja koje su status reprezentativnog dobili upravo od Ministarstva kulture. U pomenutom registru se nalazi 34 reprezentativna udruženja koja već decenijama funkcionišu i štite interese umetnika. Neka od udruženja traju već ceo vek, kao što su ULUS i UDUS, kao pravni sledbenik udruženja glumaca Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, oba osnovana 1919. godine.

Tretiranje reprezentativnih udruženja kao neodvojivih od kulturnog i državnog aparata se ogleda i u činjenici da se upravo kroz registre samostalnih umetnika koja udruženja vode uplaćuju i regulišu kako pomenuti doprinosi za penziono, invalidsko i zdravstveno osiguranje, ali i sada, kao i prošle godine, paket mera pomoći samostalnim umetnicima u svrhu prevencije i oporavka od krize izazvane kovidom.

Na sednicama Odbora za kulturu i informisanje u protekla dva dana, na kojima smo zatražili razjašnjenje pomenutog člana 16. vezano za učešće reprezentativnih udruženja u procesu predlaganja članova Saveta i njegovom daljem radu, predstavnici Ministarstva su izneli usmeno razjašnjenje izmene člana 16, kojim je predočeno da pomenuti predstavnici reprezentativnih udruženja neće biti isključeni, već će ih ustanove, institucije predlagača iz predloženog člana 16. Zakona o kulturi moći uvrstiti u svoju listu predloga članova.

S obzirom da isto nije navedeno u samom priloženom obrazloženju, ali nije precizirano ni u samom članu 16. Zakona o kulturi, potencijalno može ali i ne mora biti ispoštovano, jer obaveza kao takva zakonom nije određena navedenim predlagačima članova Saveta, što u praksi zaista može u potpunosti isključiti predstavnike nezavisne kulturne scene, te stoga predlažem da se potencijalno nađe adekvatan modus kojim bi se članom 16. Zakona u Nacionalni savet uključili i predstavnici reprezentativnih udruženja i samim tim broj članova u skladu sa tim adekvatno i povećao, ukoliko ima potrebe.

Imajući u vidu da ovde govorimo o Nacionalnom savetu za kulturu, visokom nezavisnom savetodavnom telu koje treba da predstavlja desnu misaonu ruku Ministarstva kulture, telu koje treba realno da sagledava tokove događaja kako na domaćoj tako i na svetskoj kulturnoj sceni, telo koje treba da sadrži samo izuzetne, korišćenjem svih intelektualnih i kreativnih kapaciteta kojima raspolažemo, moramo obezbediti da pozitivnom selekcijom dođemo do zdrave kritičke misli koja uvek treba da ima viši cilj, a to je napredak naše države u svakom smislu.

Amandman Vlade kojim se izbor Saveta i nadležnost nad njim ipak vraća Narodnoj skupštini predstavlja, lično smatram, pravilno rasuđivanje o ulozi i svrsi tog visokog savetodavnog tela.

Dozvoliće mi da parafraziram Kloda Debisija koji je rekao da su umetnička dela ta koja kreiraju pravila i da pravila nisu ta koja stvaraju umetnička dela. Stoga i ovo izuzetno važan krovni zakon sektora kulture mora biti u sinhronizaciji sa kulturnim mehanizmom, pojedincima, institucijama koji kulturu i stvaraju i održavaju, mora olakšati i podstaći rad i stvaranje umetnika i biti kreiran za višu misao, viši cilj i opšte dobro, što kultura u svojoj suštini i jeste.

Na samom kraju, želim da verujem da će naknadna pamet i svest, to znači u kulturi u jednom društvu, dovesti do spoznaje da kultura ne sme da bude zadnja rupa na svirali, kako bismo narodski mogli reći, čak i u momentima ekonomskih kriza, prioritete u izgradnji infrastrukture, ili ogromnih zdravstvenih problema u vidu pandemija kao što je ova.

Svi mi koji donoseći odluke, uvek mislimo da ima vremena za kulturu, u nekim boljim nailazećim danima, stavljajući je, možda slikovito rečeno, na rezervnu klupu, moramo pažljivo da razmislimo o dugoročnim posledicama sa kojima će se društvo suočiti, jer se može dogoditi da te posledice, kako posredno, tako i neposredno, utiču ne samo na kulturni nivo, i obrazovanje nacije, već i na ekonomiju i na konsekventno životni standard, položaj i ugled našeg društva, i države u svetskoj zajednici država i naroda.

Naravno, već sam vam pomenula, da mi kao poslaničke grupe, poslanici Narodne skupštine Republike Srbije, pružamo apsolutno svaku podršku, čvrstu kao bedem i tvrđavu, za svaki vid konstruktivnih predloga koji mogu pomoći u unapređivanju sektora kulture i umetnosti.

Zahvaljujem.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 17.12.2020.

Poštovani predsedniče, poštovani poslanici, u kontekstu dnevnog reda tekuće sednice na kojoj ćemo izabrati i članove REM-a, danas bih upravo postavila pitanje u vezi sprovođenja Zakona o elektronskim medijima, koji se odnosi na ulogu REM kao nezavisnog regulatora u sektoru elektronskih medija.

Uloga REM je definisana zakonom a tiče se sprovođenja utvrđene medijske politike u oblasti informisanja. Značajna uloga poverena mu je i novom medijskom strategijom. Značaj REM daleko prevazilazi ulogu kontrolora i tela koje sankcioniše sadržaje, već REM ima ulogu i katalaizatora, jednog od važnih kreatora zdrave kulturne sredine i objektivnog informisanja javnosti, na koju građani Republike Srbije imaju svako pravo.

Sva javna ovlašćenja su od izuzetnog značaja za naše društvo koje REM ima, jer smo zasigurno svesni koju moć i snagu svi elektronski mediji imaju, kada govorimo uopšte o kolektivnoj društvenoj svesti, tačnije određivanju kulturnog nivo cele nacije.

Imajući u vidu da je REM funkcionalno nezavisna organizacija, tako smatram da i mediji treba i moraju biti slobodni i nezavisni, ali da svoje programe organizuju u skladu sa poštovanjem ljudskih prava i sloboda i da zaštite, kako korisnike medijskih usluga, tako i interes javnosti.

Moramo obogatiti našu svakodnevnicu, tako što bismo naše operatere, produkcije i kreatore sadržaja, kroz dijaloge i konkretne mere podrške podstakli i pomogli da kreiraju više edukativnih programa za decu i mlade, više sportskih programa koji bi isticali značaj bavljenja sportom, ali i umetničko-obrazovnih sadržaja koji bi obogatili i usmerili u pravom smeru klince koji su naša budućnost.

Imamo sjajne primere, kao što su recimo, format koji se emitovao, „Pinkove zvezdice“, koji je promovisao talenat dece, i bio jedan od najgledanijih programa, ili recimo, program „Virtuozi“, koji se trenutno emituje na javnom medijskom servisu i takođe, jedan sjajan način približava klasičnu muziku i decu klasičnoj muzici.

Takve i slične vrste programa bi sami trebali ponovo da proizvodimo i da istovremeno pomognemo operaterima da opstanu na izuzetno surovom tržištu, ali tako što će biti slobodni kada se radi o uređivačkoj politici, ali podržani i podsticani da stvaraju kreativnije i kvalitetnije sadržaje.

Kao primer kvalitetnog medijskog sadržaja pohvalila bih i „Kulturni dnevnik“, koji se emituje na RTS, ali bih recimo, što se tog programa tiče, sugerisala možda drugi udarniji termin koji bi dao veću pristupačnost sadržaja auditorijumu i proširivanje tema i sadržaja iz oblasti kulture.

Ovakve sadržaje bismo sigurno svi voleli više da gledamo na svim emiterima sa nacionalnom frekvencijom. Smatram da bi kreiranje više takvih sadržaja bilo na zadovoljstvo svih i države i građana koji bi ponovo krenuli u veću konzumaciju kulturnih sadržaja. Operateri bi pokrili vreme za kulturu i sport koji na osnovu dobijenih licenci i moraju da imaju dnevno na svojim programima, kulturni poslanici, sportski i naučno-obrazovni pregaoci bi napokon mogli da prorade i počnu da vrše svoje misije i možda u jednom momentu počnu i bolje da žive od svog rada.

Ovom prilikom želim da pohvalim opredeljena budžetska sredstva za sektor kulture u celini, ali i povećana sredstva za određene grane koje se tiču stvaralaštva. To je sjajan pomak ka napred, ka razumevanju značaja kulture i umetnosti i ako opet verujem da budžetska sredstva za sektor kulture koja u ovom trenutku iznose 15 evra po glavi stanovnika, možemo i moramo da podignemo i približimo se našim evropskim partnerima po odvajanjima za kulturu, ali i susedskim zemljama, kao što su recimo, Hrvatska i Mađarska, koje odvajaju 43, odnosno 35 evra.

Samo ilustracije radi, samo jedna prečica od pet ili šest kilometara u izgradnji planiranih auto-puteva, ako bi se tako ušteđena sredstva usmerila ka kulturi kvalitetnim medijskim sadržajima dovela Srbiju na čelo regiona po pomoći kulturi i vraćanja iste na pijedestal koji bi ona trebala da uživa kod naših građana. Svaki korak ka promovisanju znanja, obrazovanja, kulture, sporta, socijalne pravde, jednakosti dobijenim šansama je neopisivo važan jer na taj način ćemo u nekom budućem periodu ako budemo skoncentrisani upravo na te vrednosti, kao što smo ojačali u ekonomskom domenu, biti identifikovani kao društvo koje neguje i izuzetno ulaže u svoj identitet, nasleđe i stvaralaštvo.

Postavila bih, u vezi sa svim navedenim, pitanje ministarki kulture i informisanja, gospođi Maji Gojković, u poslednje vreme govori se o potrebi i izmeni Zakona o elektronskim medijima, i to u delu koji se odnosi na REM, kako bi se otklonile nejasnoće, posebno u primeni odredbi ovog zakona, koje se tiču izricanja mera pružaocima medijskih usluga za nepoštovanje zakona. Tu mislim na izricanje opomena, usluga, upozorenja i privremene zabrane objavljivanja programskog sadržaja.

Ovde bih posebno istakla potrebu preciznijeg regulisanja kaznenih odredbi kojima bi se obezbedilo odgovorno poštovanje opštih obaveza, emitera iz člana 47. Zakona o elektronskim medijima, a koji se odnose na programske sadržaje kojih emiteri moraju da se pridržavaju. Hvala.