ŠAIP KAMBERI

Partija za demokratsko delovanje

Rođen je 1964. godine.

Po zanimanju je diplomirani pravnik.

Predsednik opštinskog odbora Partije za demokratsko delovanje u Bujanovcu.

Bio je narodni poslanik X saziva od 2014. do 2016. godine.

Za narodnog poslanika ponovo je izabran na izborima održanim 21. juna 2020. godine.
Poslednji put ažurirano: 15.10.2020, 12:58

Osnovne informacije

Statistika

  • 33
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Jedanaesto vanredno zasedanje , 09.09.2021.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, inicijativa za otvaranje malograničnog prelaza Miratovac – Lojane jedan je od starijih zahteva predstavnika Albanaca Preševske doline upućen vlastima u Beogradu koji potiče još od vremena početka realizacije plana i programa za rešavanje krize u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa iz 2001. godine.

Ovaj zahtev je intenziviran još više kada je 8. januara 2005. godine, od strane pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, ubijen šesnaestogodišnji tinejdžer Dašnim Hajrulahu koji se vraćao iz posete rodbini sa druge strane granice. Nakon tog incidenta sa smrtnim posledicama bilo je rečeno da će se procedura otvaranja tog malograničnog prelaza ubrzati kako bi se ljudima omogućilo nesmetano kretanje u održavanju rodbinskih veza i lakšeg korišćenja njihovih imanja koja se nalaze uz granicu.

Iako je više puta najavljivano da će se to brzo dogoditi, čak je i licitirano datumima kada će se prelaz otvoriti i pustiti u rad, nažalost ni ubistvo Dašni Hajrulahua nije donelo ispunjenje obećanja za otvaranje prelaza.

U decembru 2019. godine tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović potpisao je u Skoplju sa ministrom unutrašnjih poslova Republike Severne Makedonije Oliverom Spasovskim Sporazumom o uspostavljanju zajedničkog graničnog prelaza Miratovac – Lojane, kao i Sporazum o saradnji u oblasti borbe protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata.

Govoreći o Sporazumu o uspostavljanju graničnog prelaza Miratovac – Lojane, Stefanović je tada istakao da će se njegovim otvaranjem ubrzati transport robe. Ovaj prelaz je važan za regionalnu trgovinu. Već smo razgovarali o carinskim olakšicama i ono što je bila ideja i projekat predsednika Srbije Aleksandra Vučića jeste da zajednički radimo na tome da građanima sve bude jeftinije, da budu manje carine i da imamo brži protok ljudi i robe, objasnio je tada ministar Stefanović. Međutim, ni nakon ovog potpisanog sporazuma nije došlo do otvaranja ovog malograničnog prelaza.

Sada kada je potpisana nova inicijativa „Open Balkans“ koja bi trebalo da predstavlja ekonomsku zonu između Albanije, Severne Makedonije i Srbije valjda se konačno stvaraju uslovi da se otvori i ovaj malogranični prelaz. Zato moje pitanje za predsednicu Vlade Republike Srbije - kada će i da li će se otvoriti malogranični prelaz Miratovac – Lojane? Hvala.

Peta posebna sednica , 22.06.2021.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, gospodine predsedniče Republike, i pored toga što ovde predstavljam političku opoziciju, svestan poteškoća sa kojima se trenutno nalazi dijalog, čvrsto verujem da dijalog između Kosova i Srbije predstavlja jedini put za rešavanje ne samo ovog pitanja, već i okončanja vekovnog neprijateljstva između dva naroda.

Kao pripadnik albanskog naroda, ja vidim perspektivu svog naroda u članstvu u EU, ali istovremeno i u međusobnoj i harmoničnoj saradnji sa svim narodima zapadnog Balkana, pa i sa srpskim narodom, i naročito sa srpskim narodom.

Kao pripadnik albanske nacionalne manjine koja živi u Srbiji, verujem da će normalizacija odnosa između Kosova i Srbije uticati na normalizaciju položaja mojih sunarodnika koji žive u Preševu, Medveđi i Bujanovcu, ali i svih Albanaca koji žive unutar Republike Srbije. Formula suživota balkanskih naroda jeste tolerancija, strpljenje, međusobno razumevanje. Svaka druga opcija vodila je u krvave sukobe.

Pre deset godina počela je prva runda dijaloga između Srbije i Kosova. Početni entuzijazam prvih godina procesa u kojima je potpisano nekoliko dogovora, pa i Sporazum o normalizaciji odnosa iz aprila 2013. godine zamenjen je, rekao bih, dugoročnom krizom.

Od blokiranja Srbije da Kosovo uđe u međunarodne organizacije, preko priča o razmeni teritorije, pa do potpisivanja sporazuma u Vašingtonu i imenovanja Miroslava Lajčaka kao specijalnog predstavnika EU, deseta godišnjica od početka dijaloga dočekuje se bez suštinskog uspeha. I pored toga, smatram da briselski dijalog, bez obzira što danas zvanični Brisel ne pruža jaku pokretačku moć, i dalje ostaje glavni mehanizam procesa normalizacije. Drugi mehanizmi koji obuhvataju nekoliko neformalnih, bilateralnih i multilateralnih aktivnosti mogu biti dobrodošli, ali svakako nisu alternativa briselskom dijalogu.

Integracija u EU ostaje i dalje zajednički cilj Srbije i Kosova, a sveobuhvatni Sporazum o normalizaciji predstavlja uslov za članstvo u EU i Srbije i Kosova. Specijalni izaslanik EU za dijalog, Miroslav Lajčak, rekao je da dijalog Kosova i Srbije jasno je povezan sa njihovom budućnošću, što ukazuje na to da bez napretka u ovom procesu nijedna strana se ne može nadati članstvu u EU, a malo verovatno je da će EU uvesti još jedan zamrznuti sukob unutar sebe. Sa druge stane, i EU bi trebalo tokom pregovaračkog procesa pružiti izglede za članstvo i Srbije i Kosova još kredibilnijim i vidljivijim kroz veću političku i finansijsku podršku.

U cilju stvaranja atmosfere povoljne za dijalog, obe strane bi trebalo da poštuju zvanični stav EU, a to je da bi trebalo da se uzdrže od izjava koje su kontraproduktivne za normalizaciju njihovih odnosa i da rade na postizanju sveobuhvatnog sporazuma. Jeziku mržnje i recikliranju termina osamdesetih, devedesetih godina nema mesta u ovom dijalogu o pomirenju, koji bi istovremeno trebao biti proces suočavanja sa prošlošću.

Shvatam potrebu Srbije da se u procesu dijaloga zalaže za svoje interese, ali svakako mislim da je upravo ovo trenutak da javnost u Srbiji bude upoznata da danas Srbija na Kosovu i o Kosovu mora da razgovara sa ljudima kojima je ubijala decu, a mnogima i cele porodice.

Vi ćete, gospodine predsedniče, možda u nekoj od narednih rundi dijaloga sa druge strane stola imati Sarandu Bogujevci, čiju porodicu su ubijali srpski „Škorpioni“. Ljudskost u vama neće dozvoliti da je mirno gledate u oči. Verujem da danas srpski narod mora, kako je jednom rekao Bogdan Bogdanović, tuđim očima pogledati sebe i konačno shvatiti da je sticanje prijatelja važnije od osvajanja teritorija.

Danas se mora shvatiti da je nezavisnost Kosova logična posledica raspada bivše SFRJ, kao poštovanje prava na samoopredeljenje naroda koji je bio izložen aparthejdu tokom devedesetih godina i nad kojim su tokom 1998. i 1999. godine u ime srpske države i srpskog naroda pričinjeni teški ratni zločini.

Srbija danas mora da se suoči sa tim činjenicama. Javnost u Srbiji bi morala da bude u potpunosti obaveštena o svemu što se događalo na Kosovu devedesetih godina. Bili ste dobro krenuli kada ste najavili da ćete obavestiti javnost o detaljima slučaja „Panda“, ali ste onda zastali. Ne znam zašto, ali da ste išli do kraja, danas bi vam lakše bilo.

Srpska javnost mora znati da kosovski masakri označavaju seriju pokolja koje su počinile policijske, vojne i paravojne snage nad albanskim stanovništvom 1999. godine. Ubistva su vršena paralelno sa masovnim progonima i deportacijama civilnog stanovništva.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je presudom ustanovio da su snage Srbije i SRJ tokom 1999. godine sprovodile raširenu i organizovanu kampanju terora, uključujući i masovna ubistva. Sudsko veće je konstatovalo da su zločini nad Albancima počinjeni na organizovan način, uz značajnu upotrebu državnih resursa i da su Vojska Jugoslavije i policijske snage vršile rasprostranjene, citiram, i sistematske napade na kosovske Albance.

Ustanovljeno je da su srpske snage krajem marta 1999. godine počinile masovna ubistva stotine Albanaca, uključujući i žene i decu, u Đakovici, Celinama, Maloj Kruši i Suvoj Reci. To su samo neka mesta.

Prema pravosnažnoj presudi Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Vojska Jugoslavije i MUP Srbije su u opštinama širom Kosova posle početka bombardovanja sistematski napadali naselja nastanjena albanskim stanovništvom, maltretirale, pljačkale i ubijale civile, naređujući im da idu u Albaniju, Crnu Goru ili Makedoniju, paleći njihove kuće i uništavajući njihovu imovinu. Snage Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije su počinile brojne ratne zločine tokom sprovođenja, kako kaže sud, zajedničkog zločinačkog poduhvata. Zločini su prikriveni tako što su leševi ubijenih civila tajno transportovani u unutrašnjost Srbije. U užoj Srbiji nalazi se nekoliko masovnih grobnica, Batajnica, Petrovo Selo, Perućac i Kiževak su samo neke od njih.

Ovom prilikom ću pomenuti samo neke od pokolja koji su počinjeni: 28. februara 1998. godine – masakr u Likošanima; 28. februara i 1. mart 1998. godine – masakr u Ćirezu, policija Srbije je vansudski pogubila nekoliko članova porodice Sejdiju; 26. septembar 1998. godine – masakr u Gornjem Obrinju, jedinice specijalne policije su ubile preko 20 članova porodice Deljija, uglavnom žene, decu i starce; 15. januar 1999. godine – masakr u Račku, snage policije su prilikom napada na selo ubile 45 meštana; 25. mart 1999. godine – masakr u Velikoj Kruši, specijalne jedinice policije su ubile preko 90 muških meštana zatvorenih u jednom ambaru, nakon čega su tela spaljena; 26. mart 1999. godine – masakr u Suvoj Reci, policija je zaključala sve članove porodice Beriša unutar jedne picerije i poubijala ih bombama i automatskim oružjem, ubijeno je 48 civila, među njima mnogo dece; 28. mart 1999. godine – masakr u Podujevu, pripadnici „Škorpiona“ su ubili 19 osoba, uglavnom žene i decu; imamo i 22. maj 1999. godine – masakr u zatvoru Dubrava, zatvorske vlasti i specijalne jedinice MUP-a su pobile 70 albanskih zatvorenika, nakon što je NATO bombardovao zatvor.

Ovi ratni zločini su naređeni, organizovani i sprovedeni od državnih struktura i zvaničnika Republike Srbije, pa je upravo zbog toga Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju 27. maja 1999. godine objavio optužnicu protiv Slobodana Miloševića i četvorice drugih visokih zvaničnika za ubistva, progon i proterivanja na Kosovu. Nakon rata mnogim srpskim političkim i vojnim liderima je suđeno za ubistva, deportacije i masovne grobnice civilnog stanovništva Kosova. Pomenuću samo neke od njih: Slobodan Milošević, predsednik Jugoslavije, vrhovni komandant Vojske Jugoslavije, umro u pritvoru 2006. godine pre izricanja presude; Dragoljub Ojdanić, načelnik Generalštaba, osuđen na 15 godina zatvora; Nebojša Pavković, komandant Treće armije koja je bila odgovorna za Kosovo, osuđen na 22 godine zatvora; Vladimir Lazarević, komandant Prištinskog korpusa Treće armije koja je dejstvovala na Kosovu, osuđen na 15 godina zatvora; Vlajko Stojiljković, ministar unutrašnjih poslova i komandant srpske policije, izvršio samoubistvo 2002. godine, nakon usvajanja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom; Sreten Lukić, načelnik štaba MUP-a Srbije na Kosovu, osuđen na 22 godine zatvora; Nikola Šainović, potpredsednik Vlade Jugoslavije, osuđen na 22 godine zatvora. Nikola Šainović, Nebojša Pavković i Sreten Lukić su osuđeni kao učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, dok su ostali osuđeni zbog pomaganja i podržavanja zločina.

Mnogi policajci koji su učestvovali u akcijama protiv Albanaca na Kosovu u Srbiji se i dalje smatraju ratnim herojima. Treba da budemo svesni da ne možemo očekivati pozitivan ishod dijaloga zasnovanog na stavovima koji su proizvod mitova iz srednjeg veka, uz potpunu negaciju aktuelne realnosti. Osim toga, treba jasno postaviti razliku između trezvenih ambicija i nemudrog zavaravanja. U skladu s tim, Srbija bi trebalo da izrazi realističnu ravnotežu između svojih ambicija i stvarnih mogućnosti. Poruke koje se šalju u ovom trenutku su važne i one bi trebale biti miroljubive. Na zahtev premijera Kurtija o potpisivanju pakta o nenapadanju vi ste odgovorili početkom vojne vežbe sa preko 10.000 vojnika neposredno pred početak dijaloga u Briselu. Koja se poruka šalje na taj način?

Kada je reč o dosadašnjim delu dijaloga, posebno sporazumima iz tehničkog dela, iz 2011, 2012. ja ću ovde citirati izveštaj o progresu Srbije za 2020. godinu koji kaže da se neki sporazumi sprovode neki delimično, neki ne. Svakako da obe strane treba da ostanu posvećene nastavku dijaloga. Pitanje sprovođenja sporazuma o katastru i priznavanja univerzitetskih diploma nije rešeno, kao što treba rešiti i elemente u vezi registarskih tablica u okviru sporazuma o slobodi kretanja.

Srbija nije rešila ni pitanje premeštenih srpskih i administrativnih carinskih struktura. Srbija treba da prestane sa izdavanjem dokumentacije ili stavljanje markica sa denominacijom Kosova, koja je u suprotnosti sa datim sporazumom. Kada je reč o IBM Srbija se nije konstruktivno angažovala u pokretanju uspostavljanja ovih prelaza na srpskoj strani na Jarinju, Mučibabama i Končulju što je dovelo do suspenzije fondova EU u julu 2018. godine.

Treba napomenuti i to da svakodnevno satanizovanje druge strane, iznošenje svakakvih drugih negativnih i uvredljivih kvalifikacija na račun Albanaca i Kosova ne ide u prilog dijalogu. Da li je Kosovo nelegalno proglasilo nezavisnost? Jedno od pitanja koje se svakodnevnog čuje. Ovo se pitanje ne može sagledavati u čisto dnevnom političkom smislu. Ovo pravno pitanje posmatrano sa realističnije strane dovodi nas do nebitnog zaključka da je to pitanje na koje Međunarodni sud pravde dao konačan odgovor.

Ja ću samo da podsetim da je MSP u svojoj odluci po ovom pitanju konstatovao da sud ne može da prihvati argumenat da Rezolucija 1244 sadrži zabranu proglašenja nezavisnosti. Konačni zaključak MSP je citiram – Deklaracija o nezavisnosti doneta 17. februara 2008. godine nije prekršila opšte međunarodno pravo, Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti, niti ustavni okvir, te na kraju sud zaključuje da shodno tome usvajanjem takve deklaracije nije prekršilo nijedan primenjivi princip međunarodnog prava.

Vi ste se gospodine predsedniče distancirali od Vuka Jeremića koji je pitanje legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova poslao na MSP, u cilju doprinosa dijalogu, mislim da je potrebno da se distancirate i od politike Slobodana Miloševića i njegovih nedela na Kosovu. Kosovo predstavlja jedan od teških problema današnje Srbije, ali nije njen jedini problem, slabosti institucija, moćne kontrole SNS partijska država i nerešeno ključno pitanje kuda dalje, jer su isto tako problemi današnje Srbije. Danas Srbija bez obzira na postojeće inicijative multilateralne saradnje na zapadnom Balkanu ima problema sa susedima. Odnosi Srbije sa Crnom Gorom, Hrvatskom već su se pogoršali. Odnosi sa Albanijom će u mnogome zavisiti od dijaloga sa Kosovom.

Srbija je umorna od svoje zavade sa Evropom koju ne poznaje i ne razume. Umorna je od svoje istočne opcije, od svoje mini mesijanske sveslobodarske opsesije, umorna od svojih svenarodnih i svenaprednih prometeja od svog večitog pravoverja, od svoje politike, od svake druge ortodoksije. Rekao je jednom prilikom Bogdan Bogdanović. Ja bih dodao da je danas Srbija umorna i od Kosova i zato treba naći i postići rešenje.

Kada se radi o albanskoj zajednici koja živi u opštinama Preševo, Medveđa i Bujanovac, a koje je jedno od tri manjinske zajednice osim Mađara i Bošnjaka koja je teritorijalno kompaktna, ona je sistematski bila podvrgnuta raznim administrativnim merama, sistematskoj diskriminaciji koje su imale za cilj smanjivanje broja Albanaca, ali stalnim odbijanjem zahteva za više prava i teritorijalnu autonomiju. U ovom trenutku sva tri sporazuma predstavnika Albanaca Preševske doline sa vladama u Beogradu su propala. Mogu da kažem, da je status albanske zajednice u ovom trenutku tesno povezan sa statusom Srba koji žive na Kosovu.

Srbija i dalje stremi stvaranju jedne nacionalne države i ujedinjenju svih Srba, a sa druge strane sistemski radi na marginalizaciji manjina, na njenoj teritoriji. Danas albanska manjina u Srbiji, posebno ona koja živi u Preševskoj dolini, živi u očekivanju rešavanja svog statusa u sklopu dijaloga Kosova i Srbije. Jednakost u pravima i standardima bi trebalo da bude opšte načelo u definisanju položaja manjina u ovom regionu.

Ako bi se stvorili uslovi za uspostavljanje poverenja između države i naše manjine, manjinske zajednice, potrebno je da Vlada pokaže političku volju i da se najozbiljnije angažuje u integrisanju albanske zajednice na šta se Republika Srbija obavezala u okviru tri sporazuma koji se odnosi na ove opštine. Pa civilizacija prebivališta koje ja u funkciji smanjivanja broja Albanaca neophodno je da odmah bude obustavljena, a svim Albancima koji su bili podvrgnuti ovoj diskriminatorskoj i administrativnoj meri, vratiti građanska prava. Proporcionalna zastupljenost u pravosuđu, policiji, državnim institucijama i drugim institucijama od javnog značaja je takođe test demokratizacije ove države. Uz neophodnost ekonomskog oporavka regiona, pitanje udžbenika i nostrifikacije diploma, službene upotrebe jezika i simbola, su pitanja koja traže zadovoljavajući odgovor.

Zbog svoje etničke šarolikosti Republici Srbiji je neophodna decentralizacija i regionalizacija, te u ovom procesu zvaničnom Beogradu bi trebalo da bude logičan zahtev Albanaca za istim statusom koji Srbija traži za Srbe na Kosovu. Zbog sve jačeg diskursa jezika mržnje, koji se danas nesmetano koristi od državnih funkcionera neophodno je dekonstrukcija stereotipa o imaginarnom Albancu kao kriminalnom, remetilačkom i terorističkom faktoru.

Za sve ovo je neophodan dijalog u kontinuitetu. Mislim da pre dogovora sa Kosovom Srbija je trebala imati dogovor sa Albancima koji žive unutar njene teritorije, a u okviru tog dijaloga poštovati tri sporazuma koje je postigla sa izabranim predstavnicima Albancima Preševske doline. Godine 2001, 2009. i 2013. godine.

Gospodine predsedniče, vi ste više puta istakli potrebu da se ovaj problem rešava bez emocija, trezveno i odgovorno. Istorija je magistra vita, kaže jedna sentenca. Ja ću na kraju citirati jednog vašeg sunarodnika, ne zbog vas, jer verujem da ste vi to pročitali, nego zbog javnosti, Dimitrija Tucovića koji kaže da san o izlasku na Jadransko more zavojevanjem Albanije pripada prošlosti, ali će njegova senka dugo vremena pomračivati nebo nad srpskim narodom. Srbija je htela izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more, a od zamišljene kolonije stvorila je krvnog neprijatelja. Htela je da istisne tuđi uticaj iz Albanije, a postigla je da ga još više učvrsti. Osvajačkim hicem htela je jedno radikalno, definitivno rešenje u korist svog gospodarstva na Jadranskoj obali, a uspela je da se tuđe gospodarstvo definitivno utvrdi, njena težnja ka moru, dala je naopake rezultate, jer je sprovedena na opakim sredstvima, to jest, ono što se moglo postići u sporazumu i uz prijateljsko saučešće oslobođenog albanskog naroda, htela je postići protiv njega.

Zato vas pozivam, gospodine predsedniče, napravite sve, napravite prijateljstvo sa Albancima. Hvala vam.

Peta posebna sednica , 22.06.2021.

Zahvaljujem.

Sinoć sam slučajno na zidu jedne zgrade u Beogradu video grafit, citat Džorđa Orvela koji kaže - Sloboda je pravo reći drugima ono što ne žele da čuju", i nemojte vi uskratiti to pravo.

Gospodine predsedniče, ni jednog Albanca u svom govoru nisam pomenu, nisam citirao, ja sam citirao Dimitrija Tucovića, citirao sam Bogdana Bogdanovića, citiraću još jenom Bogdana Bogdanovića, a mislim da ćete od toga shvatiti šta je moj cilj.

Kaže on u jednom intervjuu: "Naš nacionalni interes je da sa vama Albancima budemo prijatelji i da na Kosovu sačuvamo taj deo srpskog stanovništva ako oni žele tamo da žive."

Odgovorili ste o svemu, samo mi niste odgovorili o slučaju „Panda“.

Rekli ste da mi neko diktira govore. Znači, i vi mislite stereotipno o Albancima.

Saranda Bogujevci je bila u Beogradu slobodno. Pa, šta je trebalo? Da i nju neko ubije? Pa, mislim da to nije opravdanje ako je ona bila slobodna u Beogradu.

Kažete da na Kosovu ima 10 lokacija srpskih žrtava. Pa, vi 10 godina razgovarate sa vlastima na Kosovu.

Kako mene ovde doživljavate - kao Albanca sa Kosova, kao predstavnika vlasti na Kosovu ili kao narodnog poslanika u parlamentu Republike Srbije i kao predstavnika albanske nacionalne manjine koja živi u Bujanovcu, Preševu i Medveđi i kao predsednika jedne samostalne stranke? Mislim da vam je ta adresa pogrešna ako ste je na mene lično uputili.

Kažete da smo Srbe izbacili iz Bujanovca? Pa, sa tim procesom rušenja multietničnosti, principa koji je uveden 2002. godine ste upravo vi, SNS, krenuli u Medveđi. Godine 2018. ste potpuno izbacili Albance.

(Predsedavajući: Vreme.)

Samo još jedna rečenica. Razlika između nas je, gospodine predsedniče, da ste vi u vreme kada su počinjeni ti zločini bili ministar, a ja nisam bio.

Hvala.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 25.03.2021.

Hvala, gospodine predsedniče.

Gospođo predsednice, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici.

Od preuzimanja ovog mandata kao narodni poslanik, bez obzira kako se ovde doživljavaju moji govori ja uporno pokušavam da ukažem na potrebu da Republika Srbija preduzme mere za sprečavanje širenja i institucionalizovanja jezika mržnje i međuetničkih provokacija. Učinio sam to, po meni na tečnom srpskom jeziku, ali izgleda da vi i ja govorimo drugačiji srpski.

Kada sam koristeći svoje pravo, govorio i na svom maternjem albanskom jeziku, naišao sam na prezir, buku mojih kolega i nepodnošljivost, da me makar pet minuta saslušaju.

Bez obzira na sve ja ću nastaviti da govorim o temama koji neki ne bi želeli da čuju, ali koje smatram da su ključne za poštovanje ljudskih i manjinskih prava i izgradnju demokratskog društva, ali i izgradnju dugotrajnog mira i dobrosusedskih odnosa na zapadnom Balkanu.

Poznato je da nakon oružanih sukoba i perioda teških kršenja ljudskih prava, kao i ratova, malo je zadataka koji su toliko aktuelni kao pomirenje. Pomirenje sa samim sobom, pomirenje sa stvarnošću, pomirenje sa svojim neprijateljem. Pomirenje podrazumeva da su raniji neprijatelji pronašli osnov za zajednički život. Pomirenje je zato proces gde se realnost konflikta posmatra u perspektivi budućnosti.

Upravo u tom cilju posredstvom EU i SAD pokrenut je dijalog između Kosova i Srbije koji ima za cilj normalizaciju odnosa između dva naroda i dve zemlje, a normalizacija odnosa sa Kosovom je takođe od istinskog značaja za određivanje brzine pristupnih pregovora Srbije i Kosova sa EU. U cilju normalizacije odnosa, stvaranja dobrih međuetničkih odnosa i stabilnosti na zapadnom Balkanu, u cilju smirivanja česti uzavrelih strasti koje su ozbiljno rizikovale sam proces dijaloga EU je uvek prizivala sve političke aktere u Srbiji i na Kosovu i ostatku regiona da se uključe u akcije koje stvaraju, promovišu atmosferu pogodnu za pomirenje, regionalnu stabilnost i saradnju.

I pored ovakvih zakona koji dolaze od strane EU, svedoci smo čestih i nepotrebnih provokacija koje ceo proces pregovaranja rizikuju da vrate na polaznu tačku. U ranijem periodu čovek zadužen za provokacije od strane Srbije bio je Marko Đurić, ali od kako je on otišao u Ameriku, nažalost njegovu ulogu je preuzeo predsednik Vučić.

Objavljivanje karte Kosova sa srpskom zastavom, simbolična je provokacija koja pokazuje dalje pretenzije Srbije prema Kosovu, ali ona predstavlja i simboliku Kosova bez Albanaca, simboliku parole devedesetih, Albance preko Prokletija, a znamo svi kako je ta politika završila.

Sa druge strane, svesni smo da u srpskoj političkoj sceni Kosovo više od 30 godina predstavlja ambar za prikupljanje nacionalističkih glasova, te i ova slika koju je predsednik Vučić objavio na njegovom instagram profilu može naznačiti početak kampanje za naredne predsedničke izbore i izbore za glavni grad. Ovaj akt predsednika države treba posmatrati u svetlu isprobanog recepta, kada se pojavi neki unutrašnji problem treba izazvati spoljno političku tenziju kako bi se pažnja domaće javnosti odvukla na drugu stranu.

Međutim, smatram da je u interesu svih da se „Jovanjica“ i druge afere koje prete da se u Srbiji ponove u vidu Brionskog plenuma, ne bi trebalo da se koriste kako bi se još više produžili odnosi sa Albancima i Kosovom.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 25.03.2021.

Mislim da su govornici prekršili poglavlje 14. Poslovnika, jer ja nisam ni postavio pitanje, a oni su odgovorili na pitanja, ali ja ću nastaviti tamo gde sam stao.

„Države, kao i pojedinci, imaju nasleđene sklonosti, svoje tradicionalne, geopolitičke težnje i svoja osećanja za istoriju, tako da se one razlikuju po sposobnosti da uočavaju distinkciju između trezvenih ambicija i nemudrog zavaravanja“ - kaže Zbignjev Bžežinski u svom delu „Amerika, Kina, sudbina svete“. U tom kontekstu Srbija bi trebala da definiše svoju ulogu i izrazi realističnu ravnotežu između svojih ambicija i stvarnih potencijala.

Zato, moje pitanje za Vladu Republike Srbije je – šta će Vlada preduzeti u sprečavanju širenja, odnosno institucionalizovanja jezika mržnje prema manjinama, posebno prema Albancima, prema provokacijama koje dižu regionalne tenzije i šta će preduzeti u cilju postizanja sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom?

Kada smo kod jezika mržnje preporučujem premijerki Brnabić, a možda ću ja pokloniti vama ovu knjigu gospodina Aleksandra Pavlovića „Imaginarni Albanac“, jer kada ministar kaže da je ovaj tekst neko pisao u Beogradu to je stereotip prema Albancima koji i dalje imate. To je izjava zasnovana na stereotipu da Albanci nisu svesni, niti mogu da pišu nešto, nego im to neko drugi piše.

Dakle, mi imamo ozbiljan problem sa demokratijom u ovoj državi. Vi i ja, gospođo predsednice, možemo ceo dan da raspravljamo, nećemo se složiti oko određenih pitanja. Da li je Kosovo država ili nije, svako ima svoj stav, ali svako, možemo reći da oni koji od 1999. godine nisu bili na Kosovu da kažu nešto drugo, ali svi vi koji trebate dozvolu da ulazite tamo znate o čemu se radi.

Privremene institucije – ako postoji na Balkanu neka Vlada koja je privremena, onda je vaša Vlada, koja je neustavno proglašena, privremeno pre nego što je izabrana. Da razgovaram sa mojim prijateljima u Prištini – ja sam poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, razgovarajte vi sa Prištinom. Vaša je obaveza da razgovarate i da nađete rešenje o tom problemu.

Ja samo kažem, kao narodni poslanik, da postoji potreba da se o ovakvim stvarima razgovara i da nema potrebe da se dignu tenzije. Ja upozoravam na taj jezik mržnje koji vaš ministar, ministar u vašoj Vladi svakodnevno upotrebljava prema Albancima, a nikakve reakcije od vas nema.

Rekao sam da ću vama pokloniti ovu knjigu, ministru ne vredi pokloniti, jer džabe… Toliko ima mogućnosti od državne plate, ja nemam drugu delatnost, primam samo državnu platu, niti imam bogatu tetku u Americi, tako da…

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.11.2020.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici i članovi Vlade, uz jezik, nacionalni simboli predstavljaju elemenat posebnosti jednog naroda preko kojeg pripadnici tog naroda, odnosno njegove nacionalne manjine mogu da predstavljaju, odnosno izražavaju svoj nacionalni identitet.

Polazeći od ovog načela, danas zastava Republike Srbije slobodno vijori u Gračanici, u Kotoru, Kumanovu, gde ondašnji Srbi uživaju status nacionalne manjine. Ni vidim ništa loše u tome da manjina, na osnovu zakona, ostvaruje pravo slobodne, javne i službene upotrebe svog nacionalnog simbola. Ali isti standard ne važi u Republici Srbiji.

Iako u Ustavu član 79. priznaje pravo nacionalnim manjinama i na upotrebu svojih simbola na javnim mestima, kao načinu čuvanja njihovog identiteta, Zakon o pravima i slobodama nacionalnih manjina u stavu 2. člana 14. ograničava ovo pravo formulacijom da njihovi simboli ne mogu biti identični sa simbolima drugih država. Jednostavno, dok zastava Republike Srbije može slobodno da vijori na teritorijama susednih država, zastave susednih država ne mogu da vijore na teritoriji Republike Srbije.

Koja se poruka šalje na ovaj način? Da i druge države mogu da ograniče nacionalnim manjinama da slobodno i javno upotrebe svoje simbole. Ne, ne mislim da je to rešenje. Rešenje nije u zabrani ispoljavanja nacionalnog identiteta, već u postavljanju standarda koji nas čine ravnopravnim.

I pored zakonske zabrane službene upotrebe nacionalnog simbola Albanaca u Republici Srbiji, mi se zalažemo za ravnopravnost – da srpska zastava može slobodno da se koristi od srpske manjine, ali da istovremeno pripadnici manjina u Republici Srbiji mogu slobodno da koriste svoje simbole. Jednakost je da ono što želim za sebe priznam i drugima. Dakle, da ova zastava može slobodno da vijori u Gračanici ili drugim mestima na Kosovu, ali isto tako da i ova zastava može slobodno da vijori u Bujanovcu, Preševu i Medveđi. Ne jednakost u diskriminaciji nacionalnih manjina, već jednakost u poštovanju njihovih prava. Dok zabranjuje pravo službene upotrebe nacionalnih simbola, samo se ugrožavaju prava Srba u regiona koji uživaju status nacionalne manjine.

Kako biste reagovali ukoliko sutra parlament iz Severne Makedonije, Crne Gore, Kosova hoće da usklade svoje zakone po pitanju upotrebe nacionalnih simbola nacionalnih manjina sa zakonom u Republici Srbiji? Zato izmena Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina u Srbiji nameće se kao neophodnost koja ide u dobrobit i srpske manjine u regionu. Postavljanje simbola drugih država na reverima sakoa predsednika država u bilateralnim susretima predstavlja samo lažnu iluziju demokratije, sve dok ne priznamo pravo jedne nacionalne manjine da slobodno i službeno koristi svoje nacionalne simbole. Jednakost u pravu na korišćenje simbola nacionalnih manjina predstavlja stabilnost i mogućnost za pomirenje i održivi mir. Suprotno tome predstavlja samo izvor daljih nestabilnosti i mržnje među narodima.

Zato u svojstvu predsednika parlamentarne grupe Ujedinjena dolina i SDA pitam predsednicu Vlade Republike Srbije i ministarku za ljudska i manjinska prava – da li će Vlada pokrenuti postupak izmene Zakona, odnosno brisanja ograničenja iz stava 2. člana 14. Zakona o pravima i slobodama nacionalnih manjina. Zahvaljujem.

Jedanaesto vanredno zasedanje , 09.09.2021.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, inicijativa za otvaranje malograničnog prelaza Miratovac – Lojane jedan je od starijih zahteva predstavnika Albanaca Preševske doline upućen vlastima u Beogradu koji potiče još od vremena početka realizacije plana i programa za rešavanje krize u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa iz 2001. godine.

Ovaj zahtev je intenziviran još više kada je 8. januara 2005. godine, od strane pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, ubijen šesnaestogodišnji tinejdžer Dašnim Hajrulahu koji se vraćao iz posete rodbini sa druge strane granice. Nakon tog incidenta sa smrtnim posledicama bilo je rečeno da će se procedura otvaranja tog malograničnog prelaza ubrzati kako bi se ljudima omogućilo nesmetano kretanje u održavanju rodbinskih veza i lakšeg korišćenja njihovih imanja koja se nalaze uz granicu.

Iako je više puta najavljivano da će se to brzo dogoditi, čak je i licitirano datumima kada će se prelaz otvoriti i pustiti u rad, nažalost ni ubistvo Dašni Hajrulahua nije donelo ispunjenje obećanja za otvaranje prelaza.

U decembru 2019. godine tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović potpisao je u Skoplju sa ministrom unutrašnjih poslova Republike Severne Makedonije Oliverom Spasovskim Sporazumom o uspostavljanju zajedničkog graničnog prelaza Miratovac – Lojane, kao i Sporazum o saradnji u oblasti borbe protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata.

Govoreći o Sporazumu o uspostavljanju graničnog prelaza Miratovac – Lojane, Stefanović je tada istakao da će se njegovim otvaranjem ubrzati transport robe. Ovaj prelaz je važan za regionalnu trgovinu. Već smo razgovarali o carinskim olakšicama i ono što je bila ideja i projekat predsednika Srbije Aleksandra Vučića jeste da zajednički radimo na tome da građanima sve bude jeftinije, da budu manje carine i da imamo brži protok ljudi i robe, objasnio je tada ministar Stefanović. Međutim, ni nakon ovog potpisanog sporazuma nije došlo do otvaranja ovog malograničnog prelaza.

Sada kada je potpisana nova inicijativa „Open Balkans“ koja bi trebalo da predstavlja ekonomsku zonu između Albanije, Severne Makedonije i Srbije valjda se konačno stvaraju uslovi da se otvori i ovaj malogranični prelaz. Zato moje pitanje za predsednicu Vlade Republike Srbije - kada će i da li će se otvoriti malogranični prelaz Miratovac – Lojane? Hvala.

Dvanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 20.05.2021.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje je za ministra zdravlja, a odnosi se na smenu direktora Doma zdravlja u Preševu i imenovanje novog v.d. direktora.

Svojim rešenjem od 9. marta ove godine, pre isteka mandata razrešio je dužnosti direktora Doma zdravlja u Preševu, jer je, kako se u rešenju navodi, nad domovima zdravlja osnivačka prava preuzela Republika Srbija. Nijednom rečenicom nije navedeno da li je prethodni direktor pogrešno vodio ili je napravio propust u vođenju doma zdravlja. Utisak koji ostavlja rešenje o razrešenju jeste da je direktor neopravdano razrešen, zbog etničke ili političke pripadnosti.

Međutim, ovo nije jedini propust u postupku koji je ministar vodio. Posebnim rešenjem od 9. marta, takođe, a rešenja su realizovana krajem aprila, ministar je za novog v.d. direktora imenovao doktora Bobana Spasića. Ne sumnjajući u stručnost doktora Spasića, pitanje koje se nameće jeste na osnovu kojih parametra je u Domu zdravlja u Preševu, u opštini sa preko 90% Albanaca, u zdravstvene institucije sa 55 lekara od kojih je 50 Albanaca i pet Srba izabrano baš lice srpske nacionalnosti da je vodi? Da li je na to uticala nacionalna ili partijska podobnost izabranog v.d. direktora?

Uz moju konstataciju da je ministar povredio član 77. stav 2. Ustava Republike Srbije, moje pitanje – da li je ta poruka koju šalje država da su Albanci nepodobni za vršenje državnih funkcija u institucijama i kao takvi se smatraju nepoželjnima?

Moje drugo pitanje je za predsednicu Vlade Republike Srbije, a odnosi se na karakter ceremonije obeležavanja 9. maja Dana pobede u Drugom svetskom ratu, kojem se ponižavaju žrtve fašizma i partizani.

Na svečanoj akademiji ove godine u Beogradu, u kojoj su prisustvovali predsednik Srbije i ministri izvedena je koračnica koja je u toku Drugog svetskog rata koristila Srpska fašistička organizacija „Zbor“ koju je vodio Dimitrije Ljotić, a danas se izvodi u obradi ultra desničarskih grupa. Evo, već dve godine Dan pobede nad fašizmom i nacizmom, proslavlja se uz šetnju besmrtnih pukova po raznim gradovima.

U Nišu se, na primer, na čelu besmrtnog puka našao general Vladimir Lazarević, ratni zločinac osuđen na 14 godine robije za zlodela počinjena na Kosovu.

Pevanje Ljotićevih koračnica na Dan pobede nad fašizmom predstavlja skandalozan i ciničan čin nepoštovanja nad milionima žrtava nacizma, ali i na čin streljanja đaka i civila u Kragujevcu 1941. godine, gde su ih na gubilište, kako nas je istorija barem do sad učila otpremili upravo vojnici Marisava Petrovića, komandanta drugog puka Ljotićevog srpskog dobrovoljačkog korpusa.

Kao što se primećuje u reakcijama antifašističke organizacije u Srbiji, da uklonjene strofe iz pesama u kojima se jasno pominju Ljotić i „Zbor“, pokazuje da se ne radi o nenamernoj grešci, već se o nameni da se sistematski izvrši revizija antifašističke borbe u Srbiji tokom Drugog svetskog rata.

Srbija je na vlast, što formalno, što neformalno, godinama rehabilitacijom i glorifikacijom osuđenih ratnih zločina negiraju ratne zločine na drugim narodima, pa i genocidu u Srebrenici, ali ovaj akt ceremonije obeležavanja Dana pobede nad fašizmom uz Ljotićeve koračnice predstavlja ideju rehabilitacije nacističkih saradnika i pokušaja revizije istorije. Ovaj akt predstavlja svojevrstan skandal i zločin i nad sopstvenim narodom.

Što reče neko – Srbija nije više u stanju čak ni da se maskira antifašizmom, a da to ne izgleda kao karikatura. Ovom prilikom možda vredi citirati reči aktuelnog predsednika Narodne skupštine, koji je navodno rekao da je Hitler Srbin i njega bi rehabilitovali.

Ne znam da li je gospodin Dačić baš to rekao, ali zvuči verovatno da bi sigurno tako i bilo, da je Hitler bio Srbin. Postavlja se pitanje ko to radi? Zato moje predsednici Vlade Republike Srbije jeste da li će zbog skandala na svečanosti obeležavanja Dana pobede nad fazizmom tražiti odgovornost onih koji su se bavili organizacijom ceremonijala? Hvala.

Šesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 08.04.2021.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mirdita, dobar dan, poslanička grupa kojoj pripadam kao jedina poslanička grupa opoziciona od prve sednice ovog saziva pokušava da argumentovano govori o problemima sa kojima se prvenstveno suočavaju albanska i bošnjačka zajednica, ali i o onim problemima sa kojima se suočavaju svi građani Republike Srbije.

Govorili smo o potrebi pomirenja među narodima, o važnosti učestvovanja pripadnika nacionalnih manjina u javnom i političkom životu u Srbiji, o integraciji, o slobodi medija, o vladavini prava, o jeziku mržnje državnih zvaničnika. Govorili smo o nerazjašnjenim ubistvima, o potrebi suočavanja sa prošlošću, o štetnosti glorifikacije ratnih zločinaca i negaciji ratnih zločina i mnogim drugim pitanjima, a sve u cilju kako bismo raščistili sa prošlošću i krenuli ka boljoj budućnosti. Ali vi, umesto da pokažete strpljenje i da pažljivo slušate izabrali ste metod dobacivanja. Umesto da razumete, birali ste da napadate. Možda se od vlasti i ne može očekivati drugačiji odnos jer, kako kaže Meša Selimović, niko na vlasti nije trpeljiv jer svi mrze promenu i niko pametan, jer i pametni brzo gube razbor.

Jedini reakcija na govor o diskriminaciji Albanaca i Bošnjaka u nedostatku političke volje za integraciju su vaši odgovori da je eto Srbija demokratska država jer narodni poslanik može slobodno da govori. Zamislite zemlju u kojoj je merilo demokratije sloboda narodnog poslanika da govori u parlamentu, kao da je demokratija milostinja u kojoj je eto skupštinska većina odlučila da pokloni jednom narodnom poslaniku, koji barem u formalno pravnom smislu, u načinu izbora jednak sa svim ostalim poslanicima.

Ćutalo se kada je ministar Vulin koristio uvredljivi pežurativni rasistički termin – šiptari. Ćutalo se i kada je viši sud legalizovao na neki način upotrebu jezika mržnje oslobodivši, odnosno proglasivši nevinim ministra Vulina.

Na sve primedbe koje smo ovde izneli ispostavilo se da vam je jedino bilo važno znati ko piše naše govore. Upravo takvim odnosom prema poštovanju ljudskih prava, vladavini zakona, poštovanju demokratskih principa i evropskih standarda došli smo do situacije u kojoj za samo poslednja tri meseca imamo tri izveštaja relevantnih međunarodnih institucija koje daju ozbiljne primedbe na sva ova pitanja koja smo u ovom domu pokrenuli. U izveštaju o progresu, rezoluciji Evropskog parlamenta i izveštaju Stejt departmenta o stanju ljudskih prava u Srbiji između ostalog se govori o nazadovanju demokratije u Srbiji. Ovo je ozbiljan problem. Ako je rezolucija Evropskog parlamenta primljena arogantno uz upućivanje i uvrede na račun evro poslanika izveštaj Stejt departmenta se ne bi smeo tako tretirati. Naprotiv, najozbiljnije razmotriti i uzeti u obzir.

Ono što je važno, je da poslednjem izveštaju Stejt departmenta SAD se govori o tome da su pripadnici albanske i bošnjačke manjine izloženi diskriminaciji i poteškoćama kada je u pitanju njihovo zapošljavanje, ali se eksplicitno govori o tome kako državni zvaničnici koriste jezik mržnje prema albanskoj zajednici u Srbiji.

Ove primedbe i sugestije iznesene u pomenutim izveštajima nije napisala opozicija, ni ona parlamentarna, ni vanparlamentarna, već eksperti koji su na osnovu svojih analiza došli do ovakvih zaključaka.

Obzirom da se radi o veoma relevantnim institucijama EU i SAD, čije ne uvažavanje može imati posledice po budućnost evropskog puta ove zemlje, moje pitanje za predsednicu Vlade Republike Srbije, glasi - da li Vlada ima strategiju rešavanja svih ovih pitanja koja su se kao problematične našle u izveštaju o ostvarivanju ljudskih prava u Srbiji, odnosno o napretku Srbije na njenom evropskom putu? Hvala.

Imovinska karta

(Bujanovac, 08.01.2019.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Predsednik opštine Opština Bujanovac Opština Mesečno 76353.00 RSD 16.05.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 108000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.