Hvala, predsedniče Skupštine.
Poštovani gospodine predsedniče, gospodo i gospođe poslanice, poštovani građani ovde prisutni, danas imam tri pitanja za predsednika koja su od opšteg interesa.
Sa velikom pažnjom sam saslušala vaš izveštaj, naročito sam obratila pažnju na svakodnevne izjave kako se Srbija razvija brže nego ostali delovi regiona, kako se povećava standard, kako se zemlja razvija, kako se razvijaju investicije i otvaraju nova radna mesta. Ipak mi na terenu vidimo da se sve to dešava samo u najrazvijenijim delovima Srbije.
Mislim da bi, prema vašoj izjavi o velikom uspehu, veći razvoj bio ukoliko bi jednak doprinos bio iz čitavog reona, posebno nerazvijenim opštinama Bujanovac, Preševo, Medveđa, pogotovo što investitori dolaze u najrazvijenije delove Srbije, gradove Srbije, Niš, Leskovac, Vranje, ali ne nastavljaju dalje, iako ima lokacija, iako su lokacije u vlasništvu države, nažalost, ne postoji interesovanje Vlade. Gospodine predsedniče, tražim od vas i Vlade da promenite pristup i da investirate i razvijate i ove tri opštine, jer je to u interesu svih građana koji tamo žive.
Takođe hoću da skrenem pažnju i na važnost studiranja i problem priznavanja diploma za studente koji su diplomirali na kosovskim univerzitetima, a koje Srbija i dalje ne priznaje. Srbija i dalje te diplome ne priznaje, a studenti ne mogu da se integrišu u tržište rada u Srbiji. Sa druge strane, opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa deo su najnerazvijenijih opština u zemlji. One, nažalost, mogu da nađu svoja radna mesta po kafićima ili tako što odlaze u inostranstvo. Mi svi znamo da ove opštine mogu biti ekonomski razvijene, jer samo 500 metara daleko od samog grada Bujanovca nalazi se Koridor 10 koji predstavlja odličnu priliku za razvoj ovog dela.
Gospodine predsedniče, i vi znate, zato se okrenite prema vašim građanima, bez razlike, tako što ćete ravnopravno tretirati svakog od njih, jer vam je to i ustavna obaveza i obaveza da omladina ne napušta svoja ognjišta samo zato što su diskriminisani.
Poštovani predsedniče, prolaze meseci, godine, a prošlo je 8.395 dana otkako majke ne znaju gde su im sinovi, ćerke, muževi, braća, sestre. Deca su napunila 22 godine i još uvek ne znaju gde im se nalaze očevi, braća, sestre i majke. Kao majka, u ime svih majki, molim da učinite sve da se otkrije gde su nestala lica, da omogućite majkama da samo jednom pomirišu pesak i zemlju gde su sahranjeni njihovi najbliži i da znaju gde im se grobovi nalaze. Ovo je tužno i bilo bi humanitarno i ljudski da se ne bavimo politikom kada su nestala lica u pitanju, da ne budu nevini ljudi taoci politike. Neću da ulazim dublje u ovo pitanje, jer je ovo jako bolna tema, to je i vama poznato, ali nekako svi ćute po tom pitanju. Istorija nikada neće zaboraviti i pamtiće zauvek i ovo, kao i strašne događaje koji su se ranije desili.
Zbog toga vas molim da naša deca mogu da žive zajedno, kao što su i mnogo ranije naučila i živela zajedno. Sve to zavisi od nas, da se ne podstiče u našim glavama nacionalizam i potpaljivačke ideje koje se razvijaju u njihovim glavama. Hvala vam veliko.