Hvala, ministre, na odgovoru.
Sad bih iskoristila šansu prvo da pohvalim opet naš zdravstveni sistem. Bio je tu jedan kratak period kad se učinilo da mi zaostajemo nešto za svetom, ali opet smo mi još uvek i otvoreni i jedino neko ograničenje su zapravo te kovid propusnice koje svaki naš građanin može da dobije tako što je primio vakcinu ili je prelažao bolest ili će se testirati, a opet imamo mogućnost i da izlazimo, nismo u lokdaunu, kao što su mnogo naprednije zemlje.
Isto tako bih se zahvalila i premijerki ispred SVM na vrlo dobroj, kao što sam malopre rekla, interaktivnoj saradnji. Znači, da se naše neke sugestije primećuju i ako su dobre, onda se negde i ugrađuju u neke odluke. Praktično, sve ministre svih ministarstava bih pohvalila za izuzetnu saradnju sa našom grupom poslanika. Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovani potpredsedniče, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, dozvolite mi, prvo, da čestitam praznik srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, a istovremeno da potvrdim da će SVM podržati Predlog zakona o kojem se glasa.

Kao što je moj kolega, predsednik poslaničke grupe dr Balint Pastor, rekao pri podnošenju amandmana na Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, korišćenje jezika je vrlo bitno za funkcionisanje ljudske civilizacije i bez jezika nema ljudske civilizacije i da jezik ima, pored svojih lingvističkih, socioloških, antropoloških, pravnih, politikoloških vrednosti, i političke aspekte.

Da ponovim i da potvrdim, nesporno je i to da je jezik svakako deo ne samo izražavanja, već i nacionalnog identiteta jednog naroda i mi iz SVM smatramo da je prirodno da svaki narod ima pravo, pa čak i obavezu da štiti, čuva svoj jezik, pa i svoje pismo, a naročito ako je osobenost tog jezika, kao što je ćirilica, osobenost srpskog jezika.

Za nas je vrlo bitno da ovaj Predlog zakona se ne tiče upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina upravo zbog toga što to nije i ne može da bude predmet ovog zakona. Pravo službene upotrebe, istovremene, ravnopravne upotrebe jezika nacionalnih manjina reguliše Ustav, kao najviši pravni akt Republike Srbije. Zatim, reguliše Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, a reguliše ga i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama.

Amandmani koje je SVM uputio na Predlog zakona su imali nameru da otklone neke nedoumice i to prvi amandman da odmah u članu 1. predloga zakona piše da sve šta će ovaj zakon regulisati nema uticaj na službenu upotrebu jezika i pisama nacionalnih manjina, jer to proističe iz samog Ustava, proističe iz Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i proističe iz Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama.

Drugi naš amandman se odnosi na određene i eventualne poreske olakšice koje bi dalje regulisali poreski zakoni i da ta odredba ne bi bila diskriminatorna, mi smo predložili jedan amandman po analogiji na stav 1. tog člana, koji govori o tome da privredna društva koja koriste ćirilično pismo mogu u skladu sa poreskim zakonima da računaju na neke eventualne poreske olakšice.

Po istom tom principu mi smo predvideli kao mogućnost da privredna društva, koja po prirodi stvari, ne mogu u svom poslovanju da koriste srpski jezik i ćirilično pismo, jer na primer, bave se izdavaštvom knjiga, časopisa na jezicima nacionalnih manjina imaju isto to pravo.

Treći amandman se odnosi na logo manifestacija, predviđeno je predlogom zakona da one manifestacije koje se finansiraju iz javnih izvora moraju da imaju logo na srpskom jeziku ćiriličnim pismom. Mi smo predvideli da u slučaju manifestacija koje imaju za cilj očuvanje, negovanje identiteta nacionalne manjine, logo tih manifestacija možda bude i na jeziku nacionalnih manjina.

Znači, to su bila naša tri amandmana koja su imali za cilj da poboljšaju ovaj Predlog zakona, a apsolutno da ne dovode u pitanje osnovnu nameru iz tog.

Ovom prilikom bih se zahvalila ispred SVM i Vladi i ministarki Gojković, što su imali sluha i prihvatili naše amandmane u znak partnerstva i poštovanje raznolikosti.

Ja bih takođe istakla značaj upotrebe latiničnog pisma u srpskom jeziku. Dozvolite mi da ponovim ono što je moj kolega, dr Balint Pastor, istakao da u svetu postoji, i nekoliko kolega poslanika je takođe ponovilo, da u svetu postoji samo 10 jezika koji imaju dva pisma. Jedan od njih je srpski jezik, koji je jedini na teritoriji Evrope i mislim da ovo bogatstvo treba negovati isto kao samo ćirilično pismo i treba ga čuvati.

Istakla bih da je naročito ta digrafija važna i vrlo praktična i značajna u profesijama kao što je moja, znači u zdravstvu, gde su dijagnoze na latinskom jeziku, skraćenice koje su uobičajene, prihvaćene opšte poznate, gube svoje slikovito značenje ako se pretvore i pišu ćiriličnim slovima i mogu, ono što je najbitnije, mogu dovesti do zabune.

Slično je to i sa informatičarskom strukom, gde je zbog internacionalne upotrebe skraćenica vrlo nezahvalno i ja smatram da je kontraproduktivno forsirati pretvaranje istih skraćenica u ćirilične akronime skraćenice, odnosno jer se one urezuju u pamćenje baš kao slike i zbog toga praktično se mnogo lakše koriste ako su stalno u istom obliku.

Kao pripadnica etničkoj grupi mađarske nacionalnosti, smatram da uz mogućnost, naglašavam, ravnopravno korišćenje svog maternjeg govornog i pisanog jezika nismo ugroženi ovim zakonom. Čak šta više, mi smo bogatiji, jer vladamo i koristimo i svoj maternji jezik, pišemo na njemu, ali poznajemo, vladamo i koristimo jezik većine, i jedno i drugo pismo. Kamo sreće kada bi svako od nas bio svestan da svaki jezik koji govorimo, koji poznajemo, koji razumemo, koji čitamo i pišemo, otvara nam nove mogućnosti i nove vidike.

Ja potičem iz sredine gde je multilingvalnost bila uobičajenost, svakodnevnica običnog čoveka. Svaki Mađar, Rumun, Slovak, Nemac, Srbin, Makedonac i ostali govorili su međusobno jezike svojih komšija, pozdravljali se iz poštovanja jedni prema drugima na jezicima svojih komšija, a to mesto, verovali ili ne, nije daleko od Beograda. To je u opštini Plandište gde su poliglote bile svakodnevnica.

Znači, bilo je u svakom selu i dan danas ih ima, naročito među starijim življem. Ono što je bitno je da je svako od njih uspeo da sačuva svoj identitet, svoj jezik, svoje pismo, ali poštovanje i drugih i to zahvaljujući prvenstveno svom radu, svom poštenju i zalaganju.

Na kraju, želim samo još jednom da potvrdim da Savez vojvođanskih Mađara će glasati za ovaj Predlog zakona, jer nakon prihvatanja amandmana, smatramo da zakon ne umanjuje prava pripadnika nacionalnih manjina. Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovani potpredsednici, poštovani ministre, poštovani saradnici iz ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, Savez vojvođanskih Mađara je nakon analize Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom je stava da je Predlog zakona dobro osmišljen, da je iskorak napolje, da su ispravljene neke greške, naročito u pravcu nepravilnosti koje se odnosilo na diskriminaciju žene poljoprivrednice, na koje smo mi iz SVM nekoliko puta ukazali, te ćemo u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona.

Ustav Republike Srbije kaže da pravo na slobodu odlučivanja o rađanju, prava deteta, prava i dužnosti roditelja, posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, kao i socijalna zaštita građana i porodice je stvar koja je vrlo bitna za Republiku Srbiju.

Zatim, treba imati u vidu da postoje i prava i dužnosti roditelja i zbog toga je potrebna sva pomoć da bi se deca u jednoj porodici podigla na pravi način sa pravom podrškom i od strane same porodice i od samog društva.

Razlozi zbog kojeg je potrebno naglasiti da je došlo do izmena nekih stavki iz prethodnog zakona su proizašle iz analize te primene zakona, odnosno prakse i nakon nekih odluka Ustavnog suda, sada prvenstveno mislim na diskriminaciju poljoprivrednica, porodilja koje su morale da ostvaruju duži vremenski period uplaćivanja poreza da bi imali pravo na iste uslove za vreme porodiljskog odsustva. Vrlo je bitno da su kod usaglašavanja ovih izmena i dopuna zakona razmatrani i predlozi i sugestije građana i udruženja. Mislim da je to vrlo bitno da se čuje glas udruženja gde se skupljaju roditelji sa nekim posebnim potrebama, sa nekim posebnim viđanjima nekih problema.

Vrlo je bitno da je minimalna zarada merilo, odnosno ispod kojeg ne može da bude za vreme porodiljskog odsustva do navršenja trećeg meseca deteta dohodak koji ta žena ostvaruje.

Ono što je bitno je da Vlada proaktivno i ministarstvo proaktivno pokušava da utiče na demografski trend kod nas kao što je i sam ministar malopre rekao. Znači, ovo nije novina, nismo izuzeci. Nažalost, cela Evropa se bori sa istim problemom. Samo je stvar negde i mogućnosti i razmišljanja, odnosno inicijative i kreativnosti koliko koja država uspeva ili se koliko trudi da negde sanira ovaj problem.

Nije nebitno i treba da negde dođe svima nama u vidokrug koliko je potrebno sredstava za realizaciju ovih promena u zakonu. To je negde oko 65 milijardi dinara na godišnjem nivou za ovu godinu predviđeno, odnosno da pretvorimo u razumljivu cifru 55 miliona evra, to nije mala svota, možda sam zaokružila, možda nije tačno u dinar, ali bitno je da se shvati da to nisu mala sredstva koja su predviđena da se nešto pozitivno pokrene u pravcu nataliteta.

Ono što je bitno što su moji prethodnici kolege govornici već istakli da su neke greške iz prethodno zakona ispravljene. Znači, ponovo naglašavam što je za nas iz SVM izuzetno bitno, to su žene poljoprivrednice, zatim žene koje imaju veće prihode i da one ne bi bile u nekoj nezavidnoj situaciji, da li će se odlučiti za dete ili za novac, kod njih zakon omogućava da pet prosečnih plata bude uzeto u obzir u ovakvim situacijama.

Ono što je još dodatno bitno, to je dečiji dodatak koji isto pomaže roditeljima da neposredno brinu o detetu, odnosno da svakog meseca dobiju još neki podsticaj i pomoć u odgajanju dece. Jednoroditeljske porodice su isto prepoznate i negde su u povoljnijem položaju nego što su bili u nekom prethodnom periodu.

Ono što je, na žalost, veliki problem, a to je da je rađanje dece daleko ispod prostog obnavljanja stanovništva, što je slučaj i kod drugih razvijenih zemalja u okruženju. Međutim, kao što je malopre ministar rekao, vrlo je alarmantno jer praktično to nije samo prosto smanjivanje broja stanovnika nego prvenstveno, odnosno najveći efekat se vidi u tome da se smanjuje broj žena, fertilni žena, mladih žena koje bi eventualno mogle da rađaju.

Meni je jako žao da na današnjoj sednici nema mladih koleginica koje imamo u izuzetno velikom broju u ovom sazivu, koje bi trebalo, ja ih pozivam, evo nisu tu ali će nadam se kolege preneti. Možda bi trebalo napraviti inicijativu ispred Ženske parlamentarne mreže, da se naprave otvorena vrata, kako ćemo god da zovemo taj neki skup gde možemo svi otvoreno pričati o ovom problemu.

Ja se ne osećam adekvatnom da pričam iz stava mladih žena. Ja sam ostvarena kao majka, koliko, toliko u karijeri, imala sam pomoć i svojih roditelja i roditelja od muževljeve strane, ali mislim da treba da poslušamo mlade žene, šta je po njima problem osnovni, da budemo otvoreni, da slušamo ono sa čime se oni suočavaju.

Kada gledate sa muške strane, onda se vrlo lako pokrene etiketiranje mladih ambicioznih žena – eto one ganjaju karijeru, neće decu. Čak se nekada etiketiraju da su nemoralne, neetične, da nisu svesne svog nacionalnog identiteta. Verujte da nije to to i da je to pogrešno razmišljanje. Zbog toga smatram da o ovom problemu prvenstveno treba da pričaju mlade žene, čak ni ja, ni žene mojih godina, a naročito, ja se izvinjavam kolegama, ali ne muškarci. Znači, treba da slušamo žene. Koji su naši problemi, koji su njihovi problemi i zašto se one odlučuju da će sačekati sa rađanjem deteta.

Trebalo bi možda napraviti strategiju o povećanju nataliteta. Grubo zvuči, ali bi bilo potrebno da se napravi neki plan ne za godinu dana, ne za dve godine, za deset godina i onda ćemo možda imati neke efekte.

Ja dalje ne bi gledala, ne bi analizirala sam Predlog zakona, nego bi opet neke cifre. Rekli ste nisu pare motivacija, ali verovatno jesu. Za prvo dete se dobija novčana pomoć jednokratna. Trenutno je to nekih 102.000 dinara. Značajna je suma, verujte. Za drugo dete se dobija trenutno 246.754 dinara na dve godine. To je nekih 10.280 dinara mesečno u tih dve godine. Za treće dete se dobija 1.480.000 dinara, podeljeno na 121 mesečnih rata, znači mesečno 12.337 dinara. Za četvrto dete 2.220.000 dinara na 120 meseci. Na deset godina žena koja ima četvoro dece u jednom periodu može da dobije oko 30.000 dinara, možda čak i više.

Ono što je bitno, znači, porodica sa četvoro dece od države dobija pomoć negde oko četiri miliona dinara. To je 35.000 evra za deset godina. To nisu male pare. Ja ne kažem da žene treba da prave biznis od toga, ali možda bi trebalo razmišljati o tome da postoji zanimanje, profesija majka i da ona bude nagrađena platom. Možda bi to bila motivacija.

Ako analiziramo zašto žene ne rađaju, ja sam anketirala mlade devojke, žene, koleginice moje ćerke koja je pri kraju fakulteta – šta je to što je za, šta je to što ih sprečava da rađaju? Prvi i osnovni problem nedostatak partnera i tu dolaze muškarci. Gde su? Zašto se oni aktivnije ne bore da osnuju porodice? Nisu uvek žene krive.

Zatim, veliki broj mladih devojaka, žena, ipak želi prvo da završi svoje studije, školovanja, usavršavanja, pa tek onda da budu roditelji. Razumljivo. Iz mog gledišta kao roditelj, apsolutno podržavam svoju ćerku u tome.

Zatim, vrlo realno gledaju da barem jedan od njih ima stalni posao, a znate da dugo godina unazad stalni posao je misaona kategorija. Znači, možete dobiti posao, pa vas ucenjuju, pa vas proveravaju, pa ponovo proveravaju i vi nikada da dođete do toga da se osećate sigurnim i da zasnujete porodicu na pravi način i da se ostvarite kao majka.

Mnogi čekaju svoje roditelje da budu blizu penzije, jer onda mogu da računaju na njih. Naročito je aktuelno u velikim gradovima. Znači, ako je nečiji roditelj iz malog mesta, ne mogu svaki čas doći da pričuvaju dete, da pomognu. Ta mlada porodica znači mora da sačeka da roditelji malo budu stariji, onda da li su sposobni da pomažu, ali nažalost veća je šansa tako.

Ima i onih koji bez obzira na sve ove probleme ipak su se prihvatili da budu roditelji i bore se sa svim ti problemima, sa svim nedaćama, koliko toliko uspešno, manje-više.

Šta je ono što razlikuje ženu i muškarca kada se razmišlja o deci? Za ženu je bitno da ima, čak ako je potrebno i manji broj dece, ali da im da punu sigurnost, puno pažnje, jer njeno ulaganje u rađanje je mnogo konkretnije, mnogo opasnije, ona čak može da izgubi svoj život za vreme trudnoće ili rađanja, dok muškarci imaju mnogo prostiji instinkt što se ove stvari tiče, a to je da prenesu svoj genetski kod. Znači, njima je u interesu da imaju više dece, samo gde su sada?

Zatim, ako gledate sa strane samosvesti o trenutnoj situaciji sveta, prenaseljenost, ekološki momenti, nekad je i to blokada da li je dobro da imam petoro, šestoro, sedmoro dece, ako je zemlja prenaseljena, jeste da nije naša država i naša zemlja.

Ono što je interesantno i što ste svi primetili, jeste da porodice sa nižim obrazovanjem ranije imaju decu i imaju više dece. Koja je bila logika ranije porodica, zašto su ranije rađali više dece, proste porodice, a zašto danas manje? Ranije se razmišljalo - rodiću, imaću više dece, jedno za vojsku, za otadžbinu, jedno za popa, ako je neko pametnije dete možda će biti nastavnik, lekar, što se tiče devojčica jedna će biti monahinja, druga će biti zanatlija, kuvarica, krojačica, a ona što je brižna, ta će biti blizu mene da me neguje kad ostarim. Nije bilo penzionog fonda. Porodice, društvo je tako razmišljalo, sebe je obezbeđivalo. Nemojte sve prebaciti uvek na ženu, ženu je kriva, a nije etično danas, ne razmišlja. Ranije se tako razmišljalo jer je sebe osigurala na taj način.

Danas drugačije razmišljamo. Danas praktično sav taj teret koji sam malo pre nabrajala, da bude i vojnik i lekar i pop i nastavnik i monahinja i krojačica i da brine o nama padne na jedno ili dvoje dece. Teško breme za to dete. Znači, treba da napreduje, da ima svoju karijeru, a da neguje i svoje roditelje.

Postoje, međutim, neki potencijali. Ako razmišljamo, a mnoge devojke su to i izrekle same, čekaju da njihovi roditelji dođu u penziju i da onda pričuvaju decu, možda bi država trebalo u tom pravcu da razmišlja, Vlada da razmišlja u tom pravcu, ministarstvo. Možda bi trebalo omogućiti roditeljima mladog bračnog para koji će imati decu da i oni učestvuju, da i oni mogu da biraju ili da majka može da bira ako želi da se vrati na posao koji njoj možda osigura veću platu za njenu porodicu, napredovanje, karijeru, a da njeni roditelji ili neko od njenih roditelja uzme porodiljsko odsustvo. Znači, bake i deke da budu priznati kao nosioci porodiljskog odsustva i na taj način smo rešili problem i ko će pričuvati dete i ko će ga odgajati i kako će ga odgajati, a istovremeno majke mogu da nastave neki svoj život koji im je takođe bitan.

Mlade žene bi trebalo da imaju prednost pri zapošljavanju, a ne da poslodavac gleda, aha, ti si mlada, neudata ili tek udata, ti ćeš biti trudna za nekoliko meseci, bićeš na trudničkom bolovanju, pa ćeš biti na porodiljskom bolovanju, nisi poželjna radna snaga. Tu bi trebalo videti koji su potencijali, kako može da se negde zainteresuje neki od poslodavaca da ipak mlade žene imaju prednost. I na taj način smo opet njih stimulisali, znači, ima posao, ima mogućnosti da razmišlja o potomstvu.

Druga bitna stvar je da se na kraju završetka porodiljskog odsustva mogu da vrate na svoj posao, makar sa delimičnim radnim vremenom. I to je nešto.

Zatim, druge socijalne mere - produžen boravak u školama, veći broj obdaništa, zabavišta, sve je to što može država i društvo da osigura za ženu.

Što se tiče boravka u školama, puno smo pričali o tome da imamo malo dece, da odjednom broj nastavnika je u višku. Možda bismo tu mogli da iskoristimo njih, znači da se u školama za vreme tog boravka završe domaći zadaci i manje se opterete majke. Školski obrok, jedna šolja mleka i jedno kuvano jelo za svako dete, verujte, i to je velika pomoć i vrlo praktična. Dalje, povoljne ekskurzije, letovanja, i to naročito za porodice sa više dece.

Za kraj, ovaj predlog je pozitivan i Savez vojvođanskih Mađara će u danu za glasanje podržati ovaj zakon, s tim da opet želimo da iniciramo društveni dijalog o tome, da uvučemo što veći broj ljudi da kažu svoje mišljenje, da budu kreativni i da zajedno iznađemo bolje rešenje. Hvala.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministri, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, SVM će podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti zato što smatramo da je zakon dobro osmišljen, svrsishodan, napredan, i u skladu sa evropskim standardima.

Ustavni osnov zakona je u samom Ustavu Republike Srbije. Razlozi za donošenje zakona jesu razlozi usklađivanja sa pojedinim odredbama Zakona o planskom sistemu Republike Srbije.

Ono što je bitno kod predloga ovog zakona, da je precizirano da su osnovni dokument javnih politika u oblasti aktivne politike zapošljavanja, praktično, Strategija zapošljavanja i Akcioni plan.

Strategija je u bilo kom domenu života, tako i u javnim politikama i u zapošljavanju, vrlo bitna, jer ona vremenski oročava, napravi smer, pravac odluka i na taj način Akcioni plan može da dovede do toga da se taj krajnji cilj i postigne.

Ono što je vrlo bitno jeste da dokumentom ovih javnih politika praktično se premešta odgovornost i na lokalne nivoe i program zapošljavanja praktično se formira i na tom lokalnom nivou, sve u sagledavanju nekih specifičnosti svake teritorije, svakog grada ponaosob i na taj način je ono mnogo svrsishodnije nego ako je taj plan centralizovan.

Što se tiče Strategije, ona traje šest godina, a Akcioni planovi se donose u periodu od tri godine. Ovo je isto vrlo bitno, jer se nakon tri godine može videti dali su ti akcioni planovi odgovarajući, da li je došlo do pomaka, da li se ide u pravcu koji je Strategijom usmeren.

Što se tiče nekih pokazatelja, vrlo su bitne mere politike zapošljavanja, jer oni praktično omogućavaju da se u svakom momentu dobije podatak i da se sagleda situacija trenutna, da se procene finansijska sredstva koja su potrebna da se taj program i dalje vodi kako treba. Zatim, koji su finansijski efekti tog zakona, odnosno

Strategije? Vrlo je bitno da lokalne samouprave ako su napravile dobar akcioni plan, one mogu da računaju na sufinansiranje od strane Ministarstva ako je taj plan odgovarajući. Ako smo kod planiranja, vrlo je bitno kako ćemo to kontrolisati. Znači, praćenje, analiza, koordinacija i vrlo je bitna komunikacija koja treba da se izgradi između ostalih ministarstava i drugih resornih institucija.

To je prvenstveno bitno zbog obrazovnog sistema, jer ovaj zakon i cela ova strategija praktično je kurativa. Znači, mi sada razmišljamo o tome kako ćemo rešiti ovu zadatu, trenutnu zatečenu situaciju. Znači, imamo ljude koji su iznad 60 godina, a teško se zapošljavaju. Imamo mlade ljude koji još nisu završili svoje školovanje, nisu osnovale svoje porodice, a teško nalaze posao. Isto tako, imamo i onu grupu, nažalost, naših sugrađana koji su niskog obrazovanja ili su čak neobrazovani. Znači, nemaju svoju profesiju, nemaju svoju struku i oni praktično vrlo teško mogu da nađu sebi odgovarajući posao. Zbog toga je vrlo bitno da nekim budućim planovima, a ja verujem da je Ministarstvo sada u dobrim rukama, jer ministarka je radila u Institutu „Batut“, gde se stalno analiziraju podaci, stalno se prave neki projekti, stalno se gleda kako i zašto je došlo do te dotične situacije. Zbog toga je vrlo bitno da se obrazovanje planski negde koordinira i da praktično zavisi broj škola, broj mesta u tim školama od toga koje su potrebe na lokalu. Znači, da ne budu stihijski, da ne bude – eto, mi imamo tu školu, pa nećemo je zatvoriti, nego da se planira da li ima potrebe za tom strukom, da li ima možda za nešto drugo potrebe. Ovo je neka budućnost koja se već sada gradi.

Vrlo je teško promeniti neki način razmišljanja, neke načine kako smo do sada pravili planove, ali ako uspemo u tome, ako se uspostavi ta saradnja između različitih ministarstava da se sagleda celina, ja verujem da ćemo moći, bez obzira što nismo bogata država, da napravimo iskorak kao što smo i u nekim situacijama u prošloj godini uspeli da napravimo to.

Što se tiče lokalnih samouprava, vrlo je bitno da one što više lokalnih samouprava, što više gradova, što više opština napravi plan o zapošljavanju i da naprave svoje lokalne savete zapošljavanja i da naprave svoje akcione planove, da sagledaju sa svojim privrednicima, sa svojim subjektima, sa svojim školama, u kom pravcu treba da zajednički vode svoje lokalne samouprave.

Što se tiče ovog plana predloga zakona, on zapravo unosi jedno programsko i projektno planiranje, razmišljanje u samoj instituciji zapošljavanja. Vrlo je bitno da smo svesni svi, da praktično zapošljavanje, odnosno sposobnost svakog građanina da privređuje da zaposli, praktično je ono što na neki način osigurava naš opstanak i našu budućnost.

Ko će gde i šta raditi, za koje pare i da li će biti priznat, to su neki argumenti koji su vrlo bitni kod odlučivanja, da li će neki mladi čovek ostati u ovoj državi ili će otići u inostranstvo? Nažalost, to se nekad odnosi i na starije naše građane, znači i oni idu i traže možda u nekim drugim sredinama posao da bi osigurali svojim porodicama osnovno blagostanje.

Da bismo došli do toga da je dovoljno broj mladih ljudi, znači, ja krećem sa početka, znači da su mladi zaposleni, to je možda najbitnija stavka i najbitniji faktor za budućnost naše države, potrebno da se izgradi među institucionalna saradnja.

Kao što sam malopre navela, obrazovanje treba da prati potrebe društva, potrebe privrede, potrebe građana. Dala bih jedan praktičan primer. Mi u Vojvodini teško nalazimo u zadnje dve godine lekare koji će raditi na nivou primarne zdravstvene zaštite. Bolnice još nekako mogu da privuku svojim nekim timskim radom, nekim mogućnostima za dalje napredovanje, prvenstveno profesionalno napredovanje mladih lekara, ali na primarnom nivou, to je vrlo teško.

Zbog toga, moj savet bi bio da se eventualno razmisli o tome. Sa tog aspekta se utiče da li u povećanju broja primljenih studenata na Medicinski fakultet u Novom Sadu ili eventualno o otvaranju novog fakulteta u Vojvodini.

Ako ćemo uporediti užu Srbiju i Vojvodinu, uža Srbija sa otprilike tri miliona stanovnika, ima tri medicinska fakulteta, a Vojvodina sa oko nešto manje od dva miliona stanovnika, ima jedan fakultet.

Možda je to isto jedan razlog da možemo zadržati nivo zdravstvene zaštite i za budućnost u Vojvodini.

Isto tako, trebalo bi razmisliti o priznavanju nekih struka koje su se pojavile u poslednje vreme. To su strukovne medicinske sestre i tehničari, koji su već nekoliko godina, odnosno završavaju postupno fakultet i u Novom Sadu, Beogradu i ostalim gradovima i sredinama. Oni su edukovani kadar koji je i te kako potreban, naročito na primarnom i lokalnom nivou.

Ovo je jedan veliki kapacitet, jedan veliki broj edukovanih ljudi, mladih ljudi koji su spremni da rade na terenu.

Oni bi mogli da zamene, eventualno da pomognu sredinama gde nema dovoljno lekara, to su strukovne sestre koje mogu da rade na prevenciji, mogu da rade u palijativi, nezi, mogu da rade u eventualnom edukovanju i mladih za zdrav način života, kao što su patronažne sestre.

Isti taj kadar bi se mogao mnogo bolje iskoristiti u bolničkim uslovima, ali nažalost, trenutni kadrovski planovi i čak ni katalog radnih mesta, ne prepoznaje ovaj kadar. Nemojte zaboraviti da su se ti ljudi školovali, odricali se neke svoje druge budućnosti, da bi završili te fakultete. Isto tako, u centrima za socijalni rad, nema dovoljno socijalnih radnika. To je isto jedna struka koja je deficitarna, a sa druge strane, isti taj profil profesije je nekako neafirmisan, mukotrpan je to rad, a nije brendiran, nije poželjan za mlade, svakako bi puno značilo, kada bismo imali kvalitetne socijalne radnike u našim socijalnim ustanovama, jer problema ima i te kako.

Brendiranje profesija je isto bitan faktor da bismo negde zakrpili neke nedostatke u našem sistemu i zapošljavanju i nalaženju posla.

Nemojte zaboraviti, ne znam kako je u užoj Srbiji, ali u Vojvodini jako teško možete naći dobrog majstora, dobrog kuvara, dobrog pekara, dobrog vodoinstalatera, keramičara, mašin bravara, da ne nabrajam neke osnovne struke, koje su nepopularne među mladima, sa jedne strane, a sa druge strane one koje su dobre, idu u inostranstvo.

Mislim da je to jedan potencijal i da treba od malih nogu, već za vreme osnovne škole prepoznati decu koja imaju manuelne sposobnosti i da jednostavno, ta struka, koja se dugo godina omalovažavala i samo je bilo bitno da se upiše bilo koji fakultet i neka je završio, ali posle neće imati ni posla, niti će ostvariti neki dohodak, ali je bila sramota da se neko dete upiše u neku zanatsku školu.

Dualno obrazovanje je isto jedan dobar korak u tom pravcu. Nadam se da će i privreda, i prosveta, videti koristi od toga, a na kraju krajeva, i naše društvo.

Što se tiče prosvete, možda bi trebalo razmišljati i povećanju kadrovskih planova za prosvetu. Prošla godina je ukazala na neke vrlo interesantne stvari koje smo mi možda i predvideli ili zaboravili. Uvek kukamo da ima malo dece.

Međutim, prošle godine, nastavnici koji su morali onlajn nastavu, sa onlajn nastavom da edukuju svoje učenike, bili su izuzetno opterećeni. To je jedan problem koji će nas možda čekati i u budućnosti.

Sa druge strane, isti ti nastavnici u redovnim školskim aktivnostima su preopterećeni, a takođe i đaci.

Na kraju, stradaju porodice, majke prvenstveno kada to dete dođe kući, ne može samo da se pripremi za školsku nastavu, nego roditelj mora da sedi pored tog deteta.

Možda bi trebalo razmišljati, praktično da se smanji broj prosvetnih radnika, bez obzira što je nažalost, broj dece manji, nego da se pruži kvalitetnija usluga u školama, odnosno da se na taj način rasterete roditelji.

Nemojte zaboraviti negovateljice koje nema dovoljno, odlaze u inostranstvo. Zatim, vrlo je bitno razmišljati o zapošljavanju žena u ruralnim sredinama, da li su po nekim lokalnim inicijativama ili u saradnji sa nekim inostranim projektima.

Recimo, Sombor je napravio izuzetan projekat lavande. Znači, gajenje lavande u praktično minimalnim zahtevnim uslovima, okućnicama u malim baštama i na taj način su te žene dobile adekvatnu obuku da budu pokretači neke svoje zanatske radinosti, imaju svoju dobru organizovanu, praktično plasiranje svog proizvoda na kraju.

Lokalna inicijative su vrlo bitne i treba slušati, na kraju krajeva i centralno gde je koji problem najviše izražen i u tom pravcu da se planira budućnost.

Jačanje banjskog turizma je isto jedna mogućnost da se na kraju krajeva negde afirmiše ruralna sredina. Vojvodina leži na termalnim vodama, a jako je slaba iskorišćenost tih velikih potencijala. Što se tiče banjskog turizma mislim da je to jedna vrlo profitabilna grana za budućnost. Isto je to slučaj i sa zdravstvenim turizmom.

Vojvodina je praktično okružena zemljama EU, Rumunija, Mađarska, Hrvatska. Ona može da bude izuzetno interesantna baš za te državljane tih zemalja pošto smo, nažalost ili na sreću, puno jeftiniji od njih.

Sve u svemu, ja se nadam da pored ovih strategija koji rešavaju trenutne probleme da će Ministarstvo imati sluha i za planove za budućnost, za proširenje, za davanje nekih, praktično nade za buduće generacije.

Ispred poslaničke grupe SVM ćemo podržati zajednički Predlog zakona.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovano predsedništvo, poštovana predsednice Vlade, poštovani ministri, ja bi moje prvo pitanje postavila ministru zdravlja, asistentu doktoru Zlatiboru Lončaru, a tiče se tzv. post kovid sindroma o kome ceo svet sve više govori.

Moje pitanje se odnosi na planove, organizaciju zdravstvenog sistema koje će ministarstvo preduzeti da bi smo adekvatno odgovorili na ovaj nastojeći problem.

Pre toga bih želela da pohvalim svakako rad Vlade Republike Srbije, samog Ministarstva zdravlja, zatim Instituta za javno zdravlje „Batut“, zato što su praktično omogućili da brzo, adekvatno i pravovremeno ceo zdravstveni sistem odgovori na ovaj problem.

Vladu bih svakako pohvalila baš za ono što je najmanje bilo popularno u početku ove epidemije, a to je vanredno stanje, jer to je praktično omogućilo da se mi svi pripremimo za nastojeću epidemiju i da praktično taj zdravstveni sistem ekolabira pred problemom.

Isto tako bi istakla, kao svaki put u mom govoru, značaj jedinstvenog zdravstvenog sistema primarne zdravstvene zaštite domova zdravlja koji su preuzeli najveći deo tereta i što se tiče samo dijagnostike, što se tiče prvobitnog lečenja, kućnog lečenja pacijenata koji su se razboleli od kovida, isto tako njihovo upućivanje, pravovremeno upućivanje u bolnicu, i dalje posle toga kada smo počeli vakcinaciju masovnu, onda je isti taj sistem reagovao promptno, brzo i adekvatno.

Što se tiče post kovid sindroma o kome svet sve više priča, a pojavljuju se slučajevi i kod nas, to su pacijenti naši građani koji su preboleli koronu, a zapravo nemaju, nisu više zarazni, a imaju i dalje probleme, ne mogu se vratiti u svoje svakodnevne, da obavljaju svoje svakodnevne obaveze. Oni imaju skup tegoba od kojih su najizraženiji umor, malaksalost, bolovi u mišićima, trnjenje, nekad su to i konvulzije, gubitak svesti, zamagljena svest je isto vrlo bitna, depresija na kraju krajeva. U svetu se polako priprema sistem, zdravstveni sistem, tako što se formiraju tzv. post kovid ambulante pri bolnicama.

Moje pitanje odnosi, kako to ministarstvo vidi u nekoj budućnosti i da li planira da iskoristi mrežu domova zdravlja i da pri domovima zdravlja budu tzv. možda neka savetovališta za post kovid sindorm? Hvala.

Raduje me da postoji vizija u Ministarstvu zdravlja kako da rešimo i ovaj predstojeći problem. Mi smo iz Instituta za javno zdravlje „Batut“ dobili uvek savremene protokole lečenja kada je ova pandemija počela. Ja se nadam da ćemo isto takve protokole dobiti i za lečenje postkovid sindroma.

U svetu su se formirale multidisciplinske jedinice pri bolnicama koje se sastoje od specijalista. Ako će to biti savetovalište, možda da se razmišlja o edukaciji lekara, da postanu edukovani, da rade u savetovalištu za postkovid, u savetovalištu za dijabetes, za hipertenziju, lipidologa, hipertenologe i na taj način ćemo možda motivisati i mlade doktore da ostanu na primaru. Mi sada trenutno imamo problem i oko nalaženja mladih budućih doktora, koji će nam raditi, naročito u malim sredinama. Hvala ministru na odgovoru.

Ako imam vremena, ja bih postavila još jedno pitanje ministru Momiroviću, koji se odnosi na praktično infrastrukturu. Pošto dolazim iz Sombora, 150 kilometara je udaljen od Beograda, putujem dva i po sata i ovamo i nazad, pa bih vas pitala koji su planovi da se jedan grad koji je više od 270 godina unazad već kraljevski slobodan grad, a postoji od 14. veka, na tromeđi praktično, jednoj bitnoj raskrsnici koja povezuje našu državu sa Hrvatskom i Mađarskom, a nije spojena sa glavnim gradom odgovarajućom infrastrukturom, pa me interesuje – koji su planovi i kojom brzinom ćemo i mi moći mnogo brže doći u Beograd? Hvala.

Ja bih se samo na kraju zahvalila ministru na opsežnom odgovoru i nešto čak i više smo dobili u njegovom odgovoru, više obećanja i planova za budućnost od pet godina.
Mislim da je vrlo bitno, čak u jednoj maloj porodici da se zna gde ćemo biti za pet godina, kamoli u jednoj državi. Drago mi je da sam čula da su vrlo ozbiljno razmotrene trenutne situacije i napravljeni odgovarajući planovi za budućnost. Hvala vam puno.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, SVM će podržati Predlog zakona o utvrđivanju druge garantne šeme kao mere dodatne podrške privredi usled produženog negativnog uticaja pandemije bolesti Kovid-19 izazvane virusom SARS-CoV-2.

Razlozi za donošenje ovog zakona praktično su mere koje dodatno daju podršku privredi, a cilj je da se ublaže efekti pandemije. Međutim, ova kriza nije samo pandemijska, zdravstvena, ona je prvenstveno postala ekonomska kriza u celom svetu. Industrija, rast trgovine, spoljnotrgovinski rast, javne finansije, ako su stabilne, su jedine koje mogu dovesti do našeg priželjkivanog rasta BDP, a po mišljenju SVM – jedino moguće ako se zaštite fleksibilni nosioci privrednog rasta, a to su mikro, makro preduzeća, mala preduzeća, odnosno poljoprivredna gazdinstva.

Ne sme se zaboraviti da su oni nosioci i socijalnog i porodičnog opstanka tih ljudi, pokretači su malih zajednica i baš zbog te svoje okretnosti, zbog prilagodljivosti mogu biti u jednom momentu i nosioci i budućnosti i budućeg razvoja naše države.

Poznato vam je da je pre pandemije postojao ogroman broj mladih zdravstvenih radnika, prvenstveno medicinskih sestara i tehničara, koji su planirali da napuste našu državu, a sve u cilju i u potrazi za boljim životom. Zbog povećanja zarade u zdravstvenom sektoru, zbog jednostruke pomoći koju je država dala zaposlenima u zdravstvu, ovaj proces, ovaj trend dugoročnog odlaska zdravstvenih radnika se usporio.

Država je istovremeno uvećala ulaganja u zdravstvene institucije, ne samo u rekonstrukciju, ne samo u zgrade, u opremu, nego i u same radnike. Ono što je zdravstveni sektor uzvratio to je pokazao svojim radom, a taj rad zdravstvenih radnika je izazvao poštovanje građana, čak i ljudi iz inostranstva koji su bili u kontaktu sa njim.

Želim vam danas ukazati na paralelu u obezbeđivanju malih privrednika preko ovog zakona i u poređenju sa efektom ulaganja u očuvanju i razvoju zdravstvenog sistema. Kao što vidite, to se višestruko isplatilo. Dobro organizovanom mrežom skrining kovid ambulanti pri domovima zdravlja praktično smo sačuvali naše bolnice od kolapsa. Kod nas se nisu dešavale slike kao u Italije. Znači, mi nismo doživeli taj kolaps da su pacijenti ležali po čekaonicama, po hodnicima, a isto tako kad je došlo vreme za vakcinaciju, mi smo isto tako preko te mreže državnih zdravstvenih institucija uspeli da vakcinišemo najveći broj građana u odnosu na ostale zemlje u okruženju.

Mi smo poslužili za primer okolnim zemljama, primer drugim zemljama iz Evrope, zato što smo nudili više vrsta vakcina. Znači, nismo se vezali samo za određene. Mi smo bili primer i prvi koji smo pokazali da se može koristiti i ruska vakcina i kineska vakcina i nas su sledili i Mađarska i Poljska i Nemačka. Zatim, dali smo dobar primer čovečnosti, podelom vakcina našim komšijama i vakcinacijom stranih državljana. Nama je puno značilo kada smo na početku epidemije dobili 100 respiratora od Republike Mađarske. Takođe, i u svetu je zapažena naša uspešna organizacija, ne samo vakcinisanje nego organizacija načina masovne vakcinacije.

Za primer je udruživanje snaga lokalnih samouprava, civilne zaštite, radnika Crvenog krsta, volontera koje je taj dobar primer saradnje praktično privukao da učestvuju u procesu vakcinacije. Na primeru Doma zdravlja Sombor, odakle dolazim, mi smo dobili ogromnu podršku i privatnog sektora kojem će puno značiti ovaj zakon, jer oni su u vidu donacije pokazali svoju zahvalnost. Znači, imamo jednog pekara koji svakodnevno donosi hranu radnicima na vakcinalnim punktovima. Zatim, volonteri iz škole, iz raznih institucija dolaze da nam pomognu oko organizacije i boljeg prolaska građana kroz vakcinalni punkt. Dobijali smo komplimente i od naših građana, a bogami i od ljudi koji su privremeno u inostranstvu i mogu da uporede jedan možda kvalitetniji način rada sa ovim našim i smatraju da smo napravili izuzetno dobru organizaciju.

Trenutno smo podelili negde oko 32 hiljade vakcina u Somboru, gde živi 66 hiljada odraslih stanovnika, što znači da smo mi negde oko 25% odraslih stanovnika vakcinisali jednom dozom.

Inače, država Srbija je osma u svetu po broju datih vakcina. Znači, to je neki apsolutni broj na 100 ljudi, što znači da smo mi vakcinisali 27% naših građana prvom dozom vakcine, odnosno potpuno vakcinisali 19% naših građana. Ako bismo to preveli na odrasle, to bi bio još bolji pokazatelj vakcinalnog statusa. Inače smo tu 5. po redu, sa brojem potpuno vakcinisanih ljudi na 100 građana.

U svetu smo među četiri države koje imaju više od četiri vrsta različitih vakcina u ponudi. Jedino Mađarska ima jednu dodatnu, „Modenu“ više. Te četiri države su Liban, Bahrein, Srbija i Mađarska.

Stopa mortaliteta, koja nam je možda i najbitnija, znači, koliko je ljudi umrlo od ove bolesti, mi to još držimo ispod 2%, mnoge države su već odavno prešle tu granicu i to zahvaljujući onoj odluci koja se desila prošle godine. Svi se sećamo da smo pre godinu dana imali vanredno stanje sa ograničenjima što se tiče izlaska i starijih ljudi i što se tiče uopšte rada nekih privrednih subjekata. Ali, to je bio način da se praktično uspori rast epidemije, odnosno da se zdravstveni sistem pripremi i pravovremeno i na pravi način se organizuje za nastojeću epidemiju.

Značajno je istaći da je dostupnost vakcina vrlo bitna i kada postavite pitanje koju vakcinu da primite, primite onu vakcinu koju možete dobiti, jer svaka je bolja od one koju nećete primiti.

Zbog dobre organizacije i dobrih i mudrih odluka, Savez vojvođanskih Mađara će u danu za glasanje podržati ove zakone. Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovana ministarko, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kao što je ovlašćeni predstavnik SVM narodni poslanik Nandor Kiš već rekao u prethodnom izlaganju, SVM će podržati Predlog zakona o muzejskoj delatnosti na osnovu kojeg će Republika Srbija urediti i obezbediti sistematsko upravljanje u oblasti kulture i zaštite kulturnih dobara.

Postoje dobri razlozi zašto se ovaj zakon morao doneti. U samom Ustavu su ti osnovi, zatim, zastarelost starog zakona od 1994. godine. Promenile su se okolnosti i terminološke promene su naišle, tako da je potrebno da se osavremeni zakon koji uređuje muzejsku delatnost. Isto tako je potrebno sistematski pristup organizovanju muzejske mreže, propisa kojima se praktično uređuje i zaštićuje muzejska građa.

Ako imamo u vidu značaj sadržaja muzeja, ono je važno ne samo za istorijsku, za naučnu, za kulturološku, već je značajno za svaku individuu, za svakog pojedinca ponaosob. Zato je potrebno da se uredi ovaj sistem.

Postoje problemi koji su sveprisutni u celoj našoj državi što se tiče muzeja, a to su problemi nedovoljnog finansiranja, problemi broja zaposlenih, kao što su mnogi prethodni govornici već istakli, nedostatak prostora u kojem se može kvalitetno sačuvati muzejska vrednost. Zatim, potrebno je urediti ko je za šta odgovoran, za šta su odgovorni sami muzeji, za šta su odgovorni rukovodioci. Bitno je da se uvede evidencija muzejskih sadržaja, stvaranje mreža muzeja, nadležnosti, umrežavanje sistema, kategorisanje, utvrđivanje kulturnih dobara i vrlo je važno da se zaštiti muzejska vrednost i da se o tome vrši neki nadzor, da li se ta zaštita primenjuje ili ne.

Ciljevi koji će se ispuniti donošenjem ovog zakona su prvenstveno u zaštiti i očuvanju muzejske građe na jedinstven način. Zatim, bitno je da muzejska vrednost preživi i da ostane i za sledeća pokoljenja, da se očuvaju podaci o tim vrednostima, da se poboljšaju uslovi rada u samom muzeju, to je vrlo bitno i za same zaposlene i za posetioce muzeja, da se reguliše centralna i matična funkcija muzeja, da se teritorijalne nadležnosti tačno definišu, da se umreže muzeji, da se stručna zvanja kvalifikuju na pravi način, i ako je potrebno, ako sve ovo ne dovede do poboljšanja funkcije, da se uvedu i neka pooštravanja, neke kaznene mere gde bi se skrenula pažnja na vrlo bitnu stvar, a to je čuvanje muzejske vrednosti.

Ne smemo zaboraviti da muzejska vrednost koju poseduje naša država u muzejima predstavlja, praktično, i privredni kapital. Znači, muzejska vrednost privlači, kao što smo doživeli i pre pandemije, da su mnogi posetioci naše države prvo krenuli u naše muzeje da vide ono što je ostalo očuvano iz prethodnih decenija i stoleća. Vrlo je važno razumevanje naše sopstvene prošlosti da bismo gradili budućnost na pravi način. Vrlo je bitno da se muzejske ustanove jačaju i da ta praksa jačanja i umrežavanja muzeja ide u pravcu nekih evropskih kriterijuma i da poštujemo te neke evropske muzejske standarde.

Znači, vrlo je važno osnivanje muzeja, da bude na pravi način čuvanje, proučavanje muzejske vrednosti, zaštita i predstavljanje tih muzejskih vrednosti, jer ono je zapravo naša baština.

Kao pripadnica mađarske nacionalnosti i neko ko se rodio u multikulturalnoj, multietničkoj i multikonfecijskom okruženju, rodom sam iz Banata, a živim u Somboru, tamo gde mađarska nacionalna manjina nije većinska, nije u bloku, nego je manjinska. Vrlo je bitno sa našeg stanovišta kao manjine da u muzejima ostane trag naše istorije, našeg doprinosa ovom podneblju jer smatramo da ako uspevamo sačuvati naš identitet, naš jezik, našu kulturu možemo doprineti razvoju naše države.

Neko ko razmišlja, razume više jezika može da ima širi pogled na određeni problem i može doneti zapravo svojoj državi jedan plus, jedan dobitak. Na taj način mi iz SVM apelujemo da muzejske vrednosti treba sačuvati baš da bismo sačuvali raznolikost ovog podneblja, različitost, jer različitosti su te stvari koje nas praktično usavršavaju.

Ako posećujemo muzeje, mi ćemo biti na pravom mestu gde imamo dodira sa istorijom, sa kulturom svih naroda koji su živeli, koji žive na ovom podneblju.

Što se tiče kulturne tradicije ona nije samo manjinska ili većinska, ona je sveobuhvatna. Ona čini jednu zajedničku kulturnu baštinu i Okvirna konvencija o vrednostima kulturnog nasleđa za društvo iz 2005. godine definiše kako znanje o ovom nasleđu može podstaći poverenje i razumevanje međusobno između naroda.

Što se tiče broja muzeja, 149 muzeja postoji u Srbiji registrovanih. Od toga trećina je u Vojvodini, oko 50. Što se tiče starosti tih muzeja, kao što je prethodna poslanica već iznela podatak, najstariji muzej u Srbiji osnovan u Beogradu 1844. godine, sledeći je u Novom Sadu 1847. godine, zatim je Mitrovica 1885. godine, Vršac 1882. godine, Sombor 1887. godine, Subotica 1892. godine, Zrenjanin 1906. godine, Pančevo 1923. godine.

Nemojte zaboraviti da su ovi muzeji smešteni u prelepa zdanja koja su stara, trošna, koja treba obnoviti, sačuvati. Same zgrade su izuzetno velike vrednosti, a eksponati u njima takođe.

Što se tiče eksponata, u vojvođanskim muzejima se čuvaju stare knjige, u Narodnom muzeju u Zrenjaninu negde oko 200 knjiga se čuva koje su izuzetnih vrednosti, od 16. do 20. veka. Najstarije knjige su pisane na latinskom i crkveno slovenskom jeziku, a najveći broj je na mađarskom i nemačkom jeziku.

Ako konstatujemo da je u Zrenjaninu prva štamparija oformljena tek 1847. godine, onda znamo da su ove knjige poreklom iz Evrope, iz drugih oblasti, štampane su u Holandiji, Francuskoj, Engleskoj, Rusiji, Italiji, Austriji, Mađarskoj. Najstarija publikacija je „Molitvenik“ iz 1552. godine. Znači, treba da smo svesni koje vrednosti imamo.

Isto tako, ti muzeji imaju problem sa skladištenjem. Narodni muzej u Pančevu je smešten u zgradu koja je izgrađena 1833. godine i tu se čuva slika Paje Jovanovića „Seoba Srba“. Mislim da je to dovoljno da znamo o kakvom zdanju i o kakvoj muzejskoj vrednosti se radi.

Što se tiče potreba u tim muzejima, kao što se verovatno iskazuju potrebe u celoj državi, to su uglavnom potrebe za održavanje, za angažovanje profesionalno kvalifikovanih radnika.

Somborski gradski muzej koji je osnovan 1887. godine ima negde oko 40 hiljada vrednih eksponata. Ako ćemo izdvojiti koje je najvrednije, verovatno su to arheološki, predmeti koji su iz okoline Doroslova, nađeni u iskopinama i to su tzv. „džekfild“ nalazišta. Ovo je dovelo do nove periodizacije praistorije. Znači, to je takav neki korak i toliko je bitno za istoriju čovečanstva, a to mi imamo na našem podneblju.

Isto tako, u Somboru se planira otvaranje muzeja „Podunavski Švaba“, koji je za sve nas vrlo bitno, samo je potrebno da i država prepozna značaj ovog muzeja i da eventualno pomogne nalaženje adekvatnog prostora za to.

Za narodne poslanike Poslaničke grupe Savez vojvođanskih Mađara muzeji i Predlog zakona o muzejskoj delatnosti su vrlo bitni. Nakon proučavanja Predloga zakona, mi smo odlučili da u danu za glasanje podržimo isti. Raduje nas činjenica da je u potpunosti usklađen, kako sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, tako i sa Zakonom o nadležnostima AP Vojvodine. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovana ministarka, gosti iz Ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, Savez Vojvođanskih Mađara, će podržati Nacrt zakona o socijalnoj karti Republike Srbije jer se već ranije iskazala potreba za Programom socijalne karte. Inače, ona je predviđena i programom Vlade od 2017. godine, pa je potvrđena ponovo 2020. godine.

U mom izlaganju ja bih se osvrnula na nekoliko bitnih stvari koje ova Socijalna karta donosi građanima i onima koji primaju neki vid socijalne pomoći.

Ovo će biti jedan objedinjen vid podataka na osnovu kojih će mnogo lakše biti prepoznati i vidljivi oni koji koriste socijalnu zaštitu i oni koji eventualno traže socijalnu zaštitu.

Pošto dolazim iz sektora zdravstva ja bih želela da dam podršku svim zaposlenim radnicima u socijalnim ustanovama, jer mi u zdravstvu imamo dugogodišnje dobro iskustvo sa elektronskim kartonom, sa informacionim sistemom, kao što je kolega poslanik rekao malo pre, koji nam je stvarno dao veliki prilog da budemo među najuspešnijim zemljama u borbi protiv korone.

Zahvaljujući tom sistemu mi u zdravstvenom sistemu u svakom danu, u svakom pogledu imamo uvid u zdravstveno stanje naših pacijenata. Nemojte zaboraviti da je zdravstveni sistem mnogo veći od sistema socijalne zaštite. Znači, ako informacioni sistem može da negde rukuje sa tim podacima verovatno će uspeti i u sferi socijalne zaštite.

Što se tiče dalje bitnih stvari u ovom Nacrtu zakona izdvojila bih umrežavanje institucija. Mislim da je to nešto što je za budućnost naše države, za blagostanje našeg naroda najbitnije.

Praktično, to treba videti na sledeći način. Kao što u zdravstvu, naročito na primaru, težimo da sve naše aktivnosti usredsredimo prema našem pacijentu, oko njega, tako smo organizovali i vakcinaciju zajedno sa Ministarstvom i Batutom. Znači, sve ide prema pacijentu, oko njega se praktično organizuje cela procedura.

Tako će to biti, verovatno, i želim vam puno sreće u tome, korišćenjem kao alata Socijalne karte. Znači, to je jedan alat, jedno sredstvo na osnovu koga će zaposleni, radnici u socijalnim ustanovama mnogo pre, mnogo lakše, bolje, preciznije, hitrije doći do podataka koji su im potrebni i moći da pruže adekvatnu zaštitu svima kojima je to potrebno.

Što se tiče Ministarstva, znači, vi vodite računa o zaštiti prava deteta, prava na socijalnu zaštitu, prava roditelja i posebnoj zaštiti porodice, majke, samohranih roditelja, deteta i to je ono što je izuzetno važno za dobrobit naroda.

Znači, potrebno je da smo zdravi, ali isto tako, potrebno je da imamo osnovnu egzistenciju, osnovno blagostanje da bismo mogli biti karakterni član naše zajednice.

Isto tako, u ovoj Socijalnoj karti će se prepoznati i grupe vaših klijenata da bi se procenilo da li oni imaju pravo na socijalnu zaštitu ako su se vratili iz nekih država gde su koristili isto to pravo u tim stranim državama.

Nikada ne smemo zaboraviti ni izbegla lica, ni raseljena lica, zatim stanovnike određenih etničkih grupacija na koje treba da se posebno obrati pažnja.

Međutim, ovom prilikom ja bih skrenula pažnju da je vrlo bitno da ovaj proces prođe bez stigmatizacije. Znači, da se ne obeleže grupe građana – oni su iz te etničke grupe, oni su izbeglice, oni su došli iz inostranstva, znači, treba se truditi da ovaj proces koji će olakšati svakako vaš rad da ne ode u drugu neku krajnost, da se olako stigmatizuje, naglašava pripadnost nekim grupacijama.

Svakako je formiranje Socijalne karte vrlo bitno, strateško i logističko planiranje, jer ako imate tačne i, naglašavam, ažurne podatke o korisnicima socijalne zaštite, naročito o socijalno – ekonomskom statusu tih korisnika onda ćete moći lakše da planirate, lakše logistiku da pravite, znaćete gde vam je najviše potrebna pomoć, gde su vam sredstva neophodna, gde ima veće potrebe za njima.

Međutim, opet naglašavam ono na šta treba da se obrati pažnja, a to je svakako tačnost i ažurnost tih podataka. Svakako baze podataka drugih ministarstava, drugih resornih organizacija su vrlo bitna ali nikada ne treba zaboraviti koliko je rad socijalnih radnika na terenu bitan.

Jedan primer, neko možda u katastru ima veliku parcelu nekog zemljišta ali, zapravo je to nešto što se ne može koristiti za privređivanje.

Isto tako, neko je možda nasledio od svojih predaka kuću koja je trošna, koja ne može da odgovara nekim standardima stanovanja, tako da papir je papir, brojke su brojke, a čovek je čovek.

To je najbitnije, da ova organizacija poslova bude prema vašim klijentima i oko njih. Znači, zbog njih je praktično ova karta, a ne samo da bi nama olakšala posao. Nama će olakšati posao, odnosno, vama će olakšati posao sigurno.

Što se tiče nekih drugih bitnih stavki u socijalnoj karti, ja bih se osvrnula na vrlo bitne formulacije, takozvane greške socijalne uključenosti i greške socijalne isključenosti, kao što je i ministarka rekla.

Znači, treba obratiti pažnju na prividnu uključenost, odnosno kada se na papiru pokazuje da je nekome potrebna pomoć, ali kada se dublje analiziraju podaci koje ćete dobiti umrežavanjem sistema, verovatno ćete otkivati neke tražioce socijalne pomoći kojima to baš i nije neophodno.

Isto tako postoji jedan segment društva, jedna grupacija socijalno ugroženih ljudi koji to, ja moram tako reći, sa ponosom trpe.

Znači, nije siromaštvo ni greh, niti je taj čovek kriv nekada da se rodi u takvoj porodici, a opet može i skromnijim nekim životnim pogledima, organizacijom porodice može sa pravom kičmom i sa podignutom glavom da nosi to svoje siromaštvo.

Zbog toga je bitno da te ljude otkrijemo, koje ne žele, nisu se prijavili, ne znaju da mogu da traže neki vid socijalne pomoći da oni budu otkriveni i to svakako pozdravljam.

Vrlo je bitno ono što smo uspeli da vidimo iz Nacrta zakona o socijalnoj karti da je veliki naglasak stavljen na neke tehničke aspekte čuvanja podataka, ja ne bih sada ulazila, pošto nije moja struka, ali svakako je za pohvalu da se vodi računa o tome gde će se smestiti ti podaci, ko će biti autorizovan da rukuje sa tim podacima i ko može da ih vidi, i ko može da ih menja, i ko može da ih koristi.

Što se tiče nekih radnji koje će se preduzeti tokom formiranja socijalne karte, znači to je sistematska procena stanja fizičkog lica, odnosno na osnovu podataka koje ćete dobiti od drugih institucija, vi ćete na jednom mestu imati, praktično, sve ono što treba da znate o tom vašem klijentu, odnosno ako se desi neka promena koja je registrovana od strane druge institucije, vi ćete imati mogućnosti da vidite te promene.

Zatim, vrlo je bitno da postoji obrada posebnih vrsta podataka. Naglašavam, pošto dolazim iz zdravstvenog sistema, da je to vrlo bitno i vrlo mi je drago da sam čula danas od gospođe ministarke da su podaci koji se dobijaju iz zdravstvenih institucija, praktično dolaze od strane lica koja traže pomoć, jer na taj način, praktično, mi čuvamo podatke, odnosno ne može po nekom automatizmu da se daje podatak o zdravstvenom stanju trećem licu, makar to bilo i ministarstvo, odnosno centar za socijalni rad.

Znači, svako ima pravo, na kraju krajeva, i da ima svoju diskreciju nad svojim zdravljem. Znači, ja ne želim da neko zna da sam ja bolesna, pa makar bila i siromašna. To je naše pravo i drago mi je da se to pravo ovde poštuje.

Isto tako, što se tiče etničke pripadnosti, kao što sam malopre rekla, ne sme da vodi ka stigmatizaciji ni zdravstveno stanje, ni etnička pripadnost, pa da se po nekom automatizmu tretira taj pripadnik po nekim predrasudama, po grupaciji, jer uvek ima izuzetaka. Uvek ima većeg broja onih koji jesu pripadnici određenih grupacija kojima je potrebna veća podrška.

Zatim, nove tehnologije koje se koriste, nova tehnološka rešenja u obradi podataka su vrlo bitna da bi se promptno, brzo došlo do nekih informacija, o promeni statusa, o promeni podataka o fizičkom licu, prvenstveno ekonomskih, znači vlasništvo nad imovinom i eventualno zaposlenje, koje je isto promenljiva kategorija. Kao što sam malopre rekla, znači tu je taj rad na terenu možda i vrlo bitan.

Ukrštanjem i povezivanjem podataka postoji mogućnost da se greška svede na minimum od socijalne uključenosti i isključenosti. Znači, to je ono što praktično štedi pare svima nama, a dozvoljava mogućnost da pomoć dobiju ljudi kojima je to najpotrebnija.

Što se tiče nekih rizika od korišćenja socijalne karte, u nacrtu je dobro razrađena i verovatno podzakonskim aktima će detaljno biti razrađena zaštita, odnosno sprečavanje rizika i smanjivanje rizika od korišćenja podataka o ličnosti bilo koje vrste. Opet naglašavam, vrlo je bitno da se zdravstveni podaci ne koriste iz eksternih sistema, nego, praktično, samo ono što sam korisnik donosi.

Što se tiče rada socijalnih ustanova i ministarstva, nakon formiranja socijalne karte, ja pretpostavljam i mi iz Saveza vojvođanskih Mađara pretpostavljamo da je povećana mogućnost izgrađivanja partnerskog odnosa između pružalaca socijalne zaštite, socijalnih radnika i korisnika. To je vrlo bitno, jer na ovaj način se stvara poverenje između korisnika i socijalnih ustanova, a poverenje se stiče polako, a gubi se vrlo brzo.

Još bih istakla da uvezanost zdravstvenog i socijalnog sistema je mnogostruka. Strašno je biti siromašan, strašno je biti star, strašno je biti sam i ako uz to ste još i bolesni, mislim da je to nešto što je strašno za društvo, za pojedinca. Prepoznavanje takvih ljudi je vrlo bitno da bismo mogli pravovremeno pružiti pomoć, podršku i zdravstvenog i socijalnog sistema. Međutim, opet naglašavam, ni to ne sme da stigmatizuje tog čoveka, ne smemo ga depersonalizovati. Znači, njegova lista treba da se poštuje i u siromaštvu i u njegovim neplanskim i u posledičnim nedaćama, nedostacima i u nekom materijalnom problemu.

Vrlo je bitno da se u ovom sistemu, koji je izuzetno dobro planiran i pozdravljam ga, ne izgubi čovek. Ja bih sada rekla onu našu poslovicu – puno babica, kilavo dete. Znači, vrlo je bitno da kroz te podatke, kroz te brojke, kroz te analize opet vidimo čoveka koji je u problemu, koji ima dodatnih nekih i mogućnost da i sam eventualno izađe iz tih problema i tu je ona priča o obrazovanju vrlo bitna, o eventualnom formiranju zadruga, koji će moći da poboljšaju ekonomski status ljudi kojima je potrebna ta pomoć.

Vrlo je bitno da zaposleni u socijalnim ustanovama budu empatični, da butu lično orijentisan prema ljudima kojima je potrebna njihova usluga i da istovremeno imaju profesionalni pristup.

Mislim da ćete ovim zakonom dobiti dobre alate da sve ovo možete izuzetno dobro odraditi.

Još jednom naglašavam, Savez vojvođanskih Mađara će glasati za Nacrt zakona o socijalnoj karti. Hvala vam.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, SVM će podržati Predlog zakona o budžetu Republike Srbije za 2021. godinu zato što je najbolja moguća raspodela postojećih sredstava, a s obzirom da dolazim iz sektora zdravstva, imala bih nekoliko stvari.

Prvo, osnovna činjenica je da je zdravstveni sektor, odnosno delatnost zdravstva izuzetno skupa delatnost, naročito što svakim danom postaje sve složenija, sve više tehnološka, zahteva sve više znanja, spretnost onih koji se tom delatnošću bave. Iz toga proizlazi da su neophodna sve veća izdvajanja kako od samog društva u celini, tako i od pojedinaca i zbog toga posledično imamo osećaj da je zdravlje izuzetno skupo, a to sada vidimo u pravom životu, a naročito sad kad je epidemija u jeku, kada su naši resursi, naše snage zaposlenih u zdravstvu i zdravstvenih radnika i nezdravstvenih na ivici snage, isto tako strpljenje i snaga naših građana, naših pacijenata isto pri kraju.

Ja sam i sama izgubila člana uže porodice u ovoj bolesti, nekoliko kolega koji su radili u blizini, tako da ne opravdavam nikako da se bagatelizuje ova bolest.

Ono što mislim da je za pohvalu, da je i sam gospodin ministar primetio i potvrdio činjenicu, jeste da je pored privrede, pored vojske i zdravstvo vrlo bitno da bi se sačuvala sveukupna sposobnost društva za privređivanje. Da bismo mogli privređivati moramo biti zdravi. Da bismo mogli braniti svoju zemlju, moramo biti zdravi. Da bismo moli imati zdrave potomke, isto moramo biti zdravi. Zbog toga je zdravstvo izuzetno važno.

Samo bih nekoliko statističkih podataka koje možete i sami proveriti na internetu. Verovatno svako od vas prati dnevne izveštaje svetskih i drugih zemalja o kretanju Kovida-19. Po broju testova urađenih u našoj državi mi smo negde 70. država. Ispred nas su zapadne zemlje, bogate zemlje, a iza nas su zemlje iz okruženja – Slovačka, Hrvatska, Poljska, Makedonija, Bosna i Japan.

Što se tiče totalnog broja izvršenih testova, to je negde oko dva miliona. Kada se to podeli sa brojem stanovnika to znači da je negde 28% stanovništva uradilo test za otkrivanje Kovida-19. Nažalost, to nije sasvim ispravan broj jer se često dešava da se tu broje i kontrolni testovi.

Ono što je izuzetno, a to je, sad moram to tako reći, broj umrlih u odnosu na milion stanovnika. Kada se gleda gde je naša država, mi smo 62. država, ali treba napomenuti da ispred nas, odnosno veći broj umrlih od Kovida-19 na milion stanovnika imaju praktično sve zapadne, bogate zemlje. To znači da mi imamo nešto i da to treba da iskoristimo i da treba da smo ponosni na naš zdravstveni sistem.

Sledeća bitna karakteristika tog zdravstvenog sistema su, pored onoga što sam malopre rekla da je tehnološka, da je skupa, da je potrebna oprema, ljudi. Možda je ključ našeg nekog uspeha, uprkos ograničenim materijalnim mogućnostima, baš u tom faktoru ljudstva u zdravstvenim i nezdravstvenim radnicima. Baš ti nezdravstveni radnici omogućavaju zdravstvenim radnima da mogu pružiti adekvatnu pomoć, da spašavaju živote i da poboljšaju kvalitet života, uprkos bolesti.

Zbog toga je vrlo bitno, meni je sad jako žao što niko iz Ministarstva zdravlja nije prisutan, ali pretpostavljam da ćete preneti, da se revidiraju kadrovski planovi zdravstvenih ustanova i to uz praćenje demografskih karakteristika svakog pojedinačnog regiona. Treba imati u vidu da postoje staračka i samačka domaćinstva koji zahtevaju drugačije uslove lečenja i drugačije materijalne zahteve imaju za to lečenje nego višečlane porodice, odnosno radno stanovništvo.

Ne treba zaboraviti ono što smo u toku ove godine, nažalost, zaboravili, da postoje hronične nezarazne bolesti koje su oko nas i koje haraju i oduzimaju isto tako veliki broj života i dovode do gubitka radne sposobnosti. To je šećerna bolest, povišen pritisak, maligne bolesti, gojaznost, opstruktivne bolesti itd.

Zbog toga kada se razmišlja o kadrovskom planu zdravstvenih ustanova možda bi trebalo razmišljati o tome da se ponovo uvede veći broj bolničkih, terenskih negovatelja, bolničara koji bi i te kako mogli da pomognu srednjem kadru u zdravstvenom sistemu, gde bi se veliki broj nekih radnih sati mogao na taj način rešiti.

Isto tako bi trebalo razmišljati o tome da u hitnoj medicinskoj pomoći se angažuju ili da se uvodi termin i kadar „paramedikusa“. Možda treba razmišljati o tome da su baš vozači u hitnoj medicinskoj pomoći ti ljudi koji mogu biti „paramedikusi“. Oni učestvuju u pružanju zdravstvene zaštite, učestvuju u spašavanju ljudi, pacijenata, a nisu adekvatno bodovani ni materijalno, niti su priznati da to rade. Znači, tu se nalazi jedan veliki potencijal za poboljšanje zdravstvenog sistema.

Ne smemo zaboraviti još jednu bitnu stvar, isto smo videli za vreme ove epidemije savremeno zdravstvo ide u korak zajedno sa tehnološkim razvojem. Mi praktično danas ne bismo imali nikakve podatke adekvatne ako ne bismo imali „e zdravstvo“. Znači, IT sektor, radnici u tehničkog i informatičkog obrazovanja su jako bitni u zdravstvu i to treba revidirati u kadrovskim planovima zdravstvenih ustanova.

Pored samih zaposlenih i pored opreme, vrlo je bitna infrastruktura na koju Vlada Republike Srbije, srećom, zaista stavlja veliki akcenata što SVM svakako pozdravlja i sve pohvale za to, ali pored te savremene opreme treba misliti na to da ona mora da bude prisutna na svim nivoima, u svim ustanovama gde se pruža zdravstvena zaštita.

Ako imamo opremu i imamo odgovarajuću infrastrukturu, na kome se sada stvarno radi, ne smemo zaboraviti da košta održavanje te opreme. Energenti, telekomunikacija, IT oprema i usluge, gorivo, održavanje opreme i vozila, održavanje objekata u poslednjih nekoliko godina su izuzetno poskupeli, a opredeljeni iznos koji zdravstvene ustanove dobijaju iz RFZO su praktično ostali isti ili čak manji nego što su bili 2019. godine. To pravi velike finansijske problem ustanovama i veliku mogućnost da praktično mogu otići u dugovanja.

Ovom prilikom bih napomenula da u toku drugog projekta razvoja zdravstva Republike Srbije je predviđeno da bolnice pređu na „DRDž sistem“ finansiranja što znači dijagnostičke srodne grupe i to prvenstveno zbog toga što se na primeru zapadnih zemalja videlo da je to mnogo ekonomičnije, jer praktično pacijenti ne ležu u bolnicu da bi se dijagnoza uradila i radi se na osavremenjavanju i hirurških intervencija, što bržih, jednodnevne hirurške intervencije i praktično pacijenti ostaju vrlo kratko, što je moguće kraće, u bolnicama. To znači da praktično izdaci te bolnice su manji.

Međutim, na terenu imamo problem u snabdevanju, u negovanju, u praćenju tih pacijenata koji su pušteni iz bolnice, praktično taj teret, materijalni teret prvenstveno prelazi na domove zdravlja. Znači, oni izlaze na teren da bi previjali pacijente, kao što je slučaj danas za vreme Kovida. Verovatno, svi ste čuli da pacijenti se ne primaju ili se puštaju vrlo rano kući iz bolnice i zbog toga izabrani lekari sa terenskim službama izlaze i nadgledaju njihov oporavak.

Isto tako, to podrazumeva da sanitetski prevoz je povećan zbog kontrola i zbog tog ranog izlaska iz bolnice. Znači, ponovo naglašavam, na ovaj način se uštedelo na sekundaru i tercijeru, ali svakako na nivou primarne zdravstvene zaštite su povećani troškovi, zapravo su alocirani ti troškovi.

Ono što bih još dodala da zbog tog povećanog broja izlazaka na teren u domove pacijenata, još je veće habanje već ionako dotrajalog voznog parka, što znači mnogo veće troškove održavanja vozila.

Zbog toga smatram da je potrebno u budućnosti planirati veća sredstva u finansijskom planu RFZO za ostale materijalne troškove, za gorivo, za energente i za održavanje opreme i objekata.

Za kraj bih želela da naglasim da poslanička grupa SVM će podržati Predlog zakona o budžetu Republike Srbije za 2021. godinu. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani saradnici iz Ministarstva zdravlja, poštovane kolege poslanici, poštovani građani, građanke Republike Srbije, poslanička grupa SVM će podržati Predlog zakona sa izmenama i predlozima Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti jer smatramo da je to ono što je potrebno da se ozakone mere koje su neophodne da bi se stanovništvo zaštitilo od epidemije.

Republika Srbija je dobro reagovala na situaciju kada je počela epidemija. Praktično, ovim zakonom se samo papirološki uređuje ono što se mora urediti, a to su pitanja izolacije, karantina, prevoza, eventualne vanredne situacije.

Komentari da li je ovaj zakon represivan ili ne su mogući ako gledamo iz stanja blagostanja, međutim ako posmatramo ovu današnju situaciju kada se povećava broj obolelih, a napomenula bih da se povećava broj obolelih radnika što nam je veliki problem, onda sve ovo dobija drugu konotaciju.

Znači, ničija sloboda ne sme da ograničava slobodu drugoga. To je suština. ovim merama se praktično omogućava ono što smo možda zaboravili kao deci kad su nam mame i babe pričale – kad si bolestan nosiš maramicu, kad kašlješ stavljaš maramicu i ruke ispred usta, kad si bolestan ne ideš u društvo, ne grliš se, ne ljubiš se. Znači, mi smo to kulturološki negde zaboravili, otvorili smo se, komunikativni smo, zato nas i svet voli, ali u ovoj situaciji to je nešto što je loše.

Što se tiče ove epidemiološke situacije, najbitnije su nekoliko stvari: zakon koji nam pokriva sve naše poteze, zatim materijalna ulaganja koja su neophodna da bismo mogli uopšte da se izborimo sa sadašnjim problemom, infrastruktura, oprema i još jednom infrastruktura i još jednom oprema i nikad kraja, ali ono što je najbitnije – ulaganje u ljude.

Kao što je i gospodin ministar rekao – naš fakultet je najduži, a do pravog lekara ima još jako dugo da se prođe. Znači, minimum nekih 10, 15 godina da bi neko mogao samostalno da bude dobar, da prepozna, da dobro iztrijažira, konkretno u ovom slučaju da vidi ko je za bolnicu, ko je za kućno lečenje, ko je za izolaciju, ko je životno ugrožen.

Zato su vrlo bitne sve one stvari koje je Vlada već uradila u prethodnom periodu, a to je povećanje plate za medicinske radnike, zatim stimulacija za one koji su prvenstveno bili izloženi kontaktu sa pozitivnim pacijentima, znači svi koji su radili u kovid ambulantama, u kovid bolnicama. Zatim, vrlo je bitan prijem na određeno vreme, 3.300 radnika. Verujte, mnogi od njih su čekali godinama ovu priliku da dobiju svoj stalni posao i na taj način smo se i mi osigurali da oni neće otići u beli svet nego će ostati ovde, pokušaće dobiti neku specijalizaciju, pokušaće da budu izvrsni lekari, medicinske sestre za nekoliko godina.

Opet i nekoliko puta treba podvući da je vrlo bitno da prepoznamo značaj svih onih ostalih radnika koji su u zdravstvenim ustanovama. Znači, i nemedicinski kadar, kao što je gospodin ministar rekao. Svi oni koji nama pomažu, zdravstvenim radnicima, da dobijemo, na kraju krajeva, platu svakog meseca. Znači, i administrativni radnici i vozači i svi oni koji brinu da pacijent bude i nahranjen, da bude i oprano, da bude i čisto. Jako je lepo čuti tako sa ovog nivoa priznanje za sve naše zaposlene.

Sad bih još samo napomenula da postoji i pozitivan primer. Mi u Vojvodini smo se izuzetno dobro organizovali na nivoima domova zdravlja, opštih bolnica, zavoda, verovatno je tako i u celoj državi. Dnevni izveštaji se šalju, kumulišu, prati se šta se dešava, i na nivou doma zdravlja znamo tačno koliko imamo obolelih na teritoriji naše opštine, koliko imamo zdravstvenih radnika obolelih. To je vrlo bitno da bismo se već sutradan mogli reorganizovati i pružiti adekvatnu zdravstvenu zaštitu.

Možda je ovo pravo vreme da ponovo ukažemo na problem normativa koji je zastareo. Naši stanovnici su sve stariji i bolesniji, jako puno imamo staračkih i samačkih domaćinstava, naročito po selima, po manjim gradovima, a normativi su ostali stari, 1.600 starih stanovnika na jednog izabranog doktora. Možda treba razmisliti o tome.

Dolazim sa primara i smatram da u celoj ovoj borbi možda nismo toliko prepoznati, ne radimo u kovid bolnicama, ali verujte da smo najbliži svim našim ljudima. U svakoj maloj sredini postoji jedan mali doktor, možda i početnik koji još nije savršen, ali je tu i može da obavlja komunikaciju sa iskusnim lekarima i da na pravi način pomogne svima na terenu. To je vrlo bitno i tu mrežu primarne zdravstvene zaštite, domove zdravlja treba sačuvati, treba na to graditi. To je ono što je naša specijalnost, specijalnost ove države.

Mnogi u svetu sa puno više materijalnih sredstava u zdravstvu imaju porodične lekare koji su privatnici i veliki broj njih se lepo povukao, otišao na godišnji odmor, možda i na neko bolovanje, da ne bi bio sada izložen ovom riziku kojem smo svi mi izloženi.

Primar je mesto gde se može stvarno jako puno odraditi i na skriningu i na prevenciji i na trijaži i na dnevnog lečenju pacijenata, na dijagnostici. Znači, to je mesto gde treba da se ulaže, pored naravno velikih ulaganja u velike kliničke centre, u opšte bolnice. Nažalost, zdravlje je skupo. To je slogan i puno puta to kažemo, ali u ovakvim situacijama stvarno vidimo da to košta.

Što se tiče epidemije, epidemija je uvek bilo. Pre 100 godina je bila Španska groznica, pre 200 godina je bila Kolera, pre više godina Kuga, da ne pogrešim godine. Nažalost, za neko vreme pojave se neke bolesti sa kojima trenutna zdravstvena znanost ne zna šta će, ne prepoznajemo mnoge stvari, ne znamo kako će se dešavati. To je neminovno, na tim stvarima stičemo iskustva.

Mislim da je i naše Ministarstvo i opet napominjem, cela naša mreža zdravstvenih ustanova relativno i dobro reagovala na ovu situaciju. U zdravstvu postoji hijerarhija. To je dobro u ovom slučaju. Znači, zna se ko šta radi, šta je čija odgovornost i to je ono što može u nekim problematičnim situacijama da nas izvede iz tog problema.

Na kraju, kada sve ovo sagledamo, mi ispred SVM smatramo da je zakon dobro promišljen, dobro urađen. Imali smo dovoljno iskustva da vidimo da neke stvari moramo u tom pravcu promeniti da bi bili praktičniji, upotrebljiviji i svakako da bismo na taj način mogli sačuvati zdravlje svih nas. Tako da, mi ćemo podržati zakon i pozdravljam vas i čuvajte se.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, poslanička grupa SVM podržaće drugi rebalans budžeta jer smatramo da je dostupnih izvora sredstava usmereno na one ključne tačke koje su najbitnije za suzbijanje pandemije, odnosno na obezbeđenje neophodne opreme za zdravstvene ustanove, ali i za obnovu i izgradnju kovid bolnica. Nemojmo zaboraviti i uvećanje plata zdravstvenih radnika.

Ova pandemija je na svetskom nivou napravila jednu novu situaciju, jer su pokleknule zdravstveni sistemi mnogo bogatijih država koji su imali mnogo veće resurse materijalne nego što naša država ima. To nas na neki način naginje na razmišljanje.

Dozvolite mi da kao lekar, kao rukovodilac zdravstvenom ustanovom kažem, da ovu borbu protiv pandemije nećemo uspeti dobiti samo zahvaljujući materijalnim ulaganjima u opremu, u infrastrukturu, potrebni su nam ljudi. Znači, mnogo je važnije da imamo motivisane radnike i zbog toga je vrlo bitno da je došlo do povećanja plata zdravstvenih radnika za 10%. Bitno je da je posao na neodređeno dobilo 3300 zdravstvenih radnika, pretežno lekara i medicinskih sestara. Većina njih je već radilo pri zdravstvenim ustanovama na neko određeno vreme. Vrlo je bitno da 120 hiljada zaposlenih u zdravstvu će dobiti 10,000 dinara do kraja godine i opet napominjem, neophodna ulaganja u infrastrukturu, u opremu su bitna da bi zdravstvene ustanove funkcionisale na pravi način.

Međutim, smatramo da je jako bitno da se poboljša pozitivan profesionalni imidž zdravstvenih radnika, da život mladih lekara koji su najduže na studijama, nemojte zaboraviti studije jednog lekara traju šest godina, to su osnovne studije. Nakon tih šest godina ili pri kraju studija ovi mladi budući lekari već počinju da uče nemački, engleski, u Vojvodini mađarski, da bi krenuli trbuhom za kruhom. Mislim i mi u SVM mislimo da je mnogo važnije da se u ovoj državi osigura neka budućnost za te mlade kadrove, da bi oni svoj porodični i profesionalni život mogli da osmisle, da ostvare, da krenu u ovoj državi.

Da se vratimo na pandemiju, pandemija je pokazala da ovaj naš zdravstveni sistem koji pokreće mnogo manje materijalnih sredstava nego što je to na zapadu ipak uspeva da odoli i to zahvaljujući jednoj dobro organizovanoj mreži primarne zdravstvene zaštite, odnosno mreži domova zdravlja. To je sistem koji smo mi još nasledili iz stare Jugoslavije i nismo dopustili da se uruši. Nemojte zaboraviti da izabranog lekara, odnosno nadam se ubuduće porodičnog lekara imate u svakoj maloj sredini najbliže moguće svakom našem građaninu.

Koliko su kovid bolnice bitne da se oporavi oboleli pacijent toliko je bitno da u jednom datom momentu što pre dođe do trijaže, do otkrivanja bolesti i to su preuzeli uglavnom domovi zdravlja, odnosno kovid ambulante.

Smatramo da je važno u tom pravcu i dalje razvijati dijagnostičke mogućnosti domova zdravlja, znači, što više stvari da se uradi na prvobitnom, na prvom kontaktu, na primaru, da se što više lečenja završi, okonča na primaru jer ova pandemija je pokazala koliko je bitno da napravimo trijažu, toliko se sve više dijagnostičkih terapeutskih postupaka vratilo na domove zdravlja, jer postoji bojazan, unošenja infekcije u bolnicu. U tom pravcu treba i dalje razvijati domove zdravlja. Znači, one mogu biti i za skrininge i za trijažu i za dijagnostiku i za lečenje, prvenstveno i najbitnije.

Međutim normativi koji regulišu, zakonski normativi koji regulišu broj izabranih lekara, znači, onih malih lekara koji su tu oko nas je zastareo. Znači, on je predviđen na 1600 odraslih stanovnika, međutim naše stanovništvo je sve starije, sve bolesnije, sve više imamo samačkih staračkih domaćinstava ne samo u malim sredinama, naročito u Vojvodini i na jugu Srbije, nego je to slučaj i u gradovima. Tako da treba razmišljati u tom pravcu da se taj sistem unapredi, osavremeni, da se pogledaju kadrovski planovi, normativi i da se uskladi sa potrebama.

Mi ispred SVM smatramo da ćemo na taj način uspeti unaprediti život u malim sredinama. Te male sredine mogu biti na neki način podsticaj unapređenju života i u velikim gradovima, jer ja pretpostavljam da ni stanovnici Beograda ne mogu baš uvek kod svojih izabranih lekara zbog gužvi. Znači, taj broj na primarnom nivou svakako treba promeniti.

Pristupačnost zdravstvenim uslugama je merilo dobrobiti, merilo kvaliteta i na tome treba raditi, unaprediti sistem.

Mnoga, nekada vitalna, naselja u Vojvodini su izgubila svoje stanovništvo, ostarelo je stanovništvo, palo ispod normativa ispod 1.600 odraslih ljudi, te da bi lokalne samouprave ipak osigurale jednog celog doktora u tim naseljenim mestima, potrebno je da dotiraju svojim sredstvima taj kadar. Na taj način gube se novci i ne ulaže se u infrastrukturu, ne kupuje se oprema. To je još jedan razlog zašto treba ovo rešiti na državnom nivou.

Takođe, ovom prilikom bih želela da istaknem i da ukažem na značaj i priznanje i vrednovanje nemedicinskog kadra koji radi u zdravstvenim ustanovama. Svi pričamo o lekarima, o sestrama koje su danonoćno radili. Nemojte zaboraviti, ništa se ne bi moglo odraditi bez vozača, bez spremačica, bez kuvarica, bez nosača i bez administrativnih radnika, a oni dobijaju, kad se uporedi sa privredom, mnogo manji iznos na kraju meseca nego što je slučaj u privredi.

Na kraju samo da potvrdim da će SVM podržati Predlog rebalansa budžeta.

Hvala.