Ja bih se samo na kraju zahvalila ministru na opsežnom odgovoru i nešto čak i više smo dobili u njegovom odgovoru, više obećanja i planova za budućnost od pet godina.
Mislim da je vrlo bitno, čak u jednoj maloj porodici da se zna gde ćemo biti za pet godina, kamoli u jednoj državi. Drago mi je da sam čula da su vrlo ozbiljno razmotrene trenutne situacije i napravljeni odgovarajući planovi za budućnost. Hvala vam puno.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, SVM će podržati Predlog zakona o utvrđivanju druge garantne šeme kao mere dodatne podrške privredi usled produženog negativnog uticaja pandemije bolesti Kovid-19 izazvane virusom SARS-CoV-2.

Razlozi za donošenje ovog zakona praktično su mere koje dodatno daju podršku privredi, a cilj je da se ublaže efekti pandemije. Međutim, ova kriza nije samo pandemijska, zdravstvena, ona je prvenstveno postala ekonomska kriza u celom svetu. Industrija, rast trgovine, spoljnotrgovinski rast, javne finansije, ako su stabilne, su jedine koje mogu dovesti do našeg priželjkivanog rasta BDP, a po mišljenju SVM – jedino moguće ako se zaštite fleksibilni nosioci privrednog rasta, a to su mikro, makro preduzeća, mala preduzeća, odnosno poljoprivredna gazdinstva.

Ne sme se zaboraviti da su oni nosioci i socijalnog i porodičnog opstanka tih ljudi, pokretači su malih zajednica i baš zbog te svoje okretnosti, zbog prilagodljivosti mogu biti u jednom momentu i nosioci i budućnosti i budućeg razvoja naše države.

Poznato vam je da je pre pandemije postojao ogroman broj mladih zdravstvenih radnika, prvenstveno medicinskih sestara i tehničara, koji su planirali da napuste našu državu, a sve u cilju i u potrazi za boljim životom. Zbog povećanja zarade u zdravstvenom sektoru, zbog jednostruke pomoći koju je država dala zaposlenima u zdravstvu, ovaj proces, ovaj trend dugoročnog odlaska zdravstvenih radnika se usporio.

Država je istovremeno uvećala ulaganja u zdravstvene institucije, ne samo u rekonstrukciju, ne samo u zgrade, u opremu, nego i u same radnike. Ono što je zdravstveni sektor uzvratio to je pokazao svojim radom, a taj rad zdravstvenih radnika je izazvao poštovanje građana, čak i ljudi iz inostranstva koji su bili u kontaktu sa njim.

Želim vam danas ukazati na paralelu u obezbeđivanju malih privrednika preko ovog zakona i u poređenju sa efektom ulaganja u očuvanju i razvoju zdravstvenog sistema. Kao što vidite, to se višestruko isplatilo. Dobro organizovanom mrežom skrining kovid ambulanti pri domovima zdravlja praktično smo sačuvali naše bolnice od kolapsa. Kod nas se nisu dešavale slike kao u Italije. Znači, mi nismo doživeli taj kolaps da su pacijenti ležali po čekaonicama, po hodnicima, a isto tako kad je došlo vreme za vakcinaciju, mi smo isto tako preko te mreže državnih zdravstvenih institucija uspeli da vakcinišemo najveći broj građana u odnosu na ostale zemlje u okruženju.

Mi smo poslužili za primer okolnim zemljama, primer drugim zemljama iz Evrope, zato što smo nudili više vrsta vakcina. Znači, nismo se vezali samo za određene. Mi smo bili primer i prvi koji smo pokazali da se može koristiti i ruska vakcina i kineska vakcina i nas su sledili i Mađarska i Poljska i Nemačka. Zatim, dali smo dobar primer čovečnosti, podelom vakcina našim komšijama i vakcinacijom stranih državljana. Nama je puno značilo kada smo na početku epidemije dobili 100 respiratora od Republike Mađarske. Takođe, i u svetu je zapažena naša uspešna organizacija, ne samo vakcinisanje nego organizacija načina masovne vakcinacije.

Za primer je udruživanje snaga lokalnih samouprava, civilne zaštite, radnika Crvenog krsta, volontera koje je taj dobar primer saradnje praktično privukao da učestvuju u procesu vakcinacije. Na primeru Doma zdravlja Sombor, odakle dolazim, mi smo dobili ogromnu podršku i privatnog sektora kojem će puno značiti ovaj zakon, jer oni su u vidu donacije pokazali svoju zahvalnost. Znači, imamo jednog pekara koji svakodnevno donosi hranu radnicima na vakcinalnim punktovima. Zatim, volonteri iz škole, iz raznih institucija dolaze da nam pomognu oko organizacije i boljeg prolaska građana kroz vakcinalni punkt. Dobijali smo komplimente i od naših građana, a bogami i od ljudi koji su privremeno u inostranstvu i mogu da uporede jedan možda kvalitetniji način rada sa ovim našim i smatraju da smo napravili izuzetno dobru organizaciju.

Trenutno smo podelili negde oko 32 hiljade vakcina u Somboru, gde živi 66 hiljada odraslih stanovnika, što znači da smo mi negde oko 25% odraslih stanovnika vakcinisali jednom dozom.

Inače, država Srbija je osma u svetu po broju datih vakcina. Znači, to je neki apsolutni broj na 100 ljudi, što znači da smo mi vakcinisali 27% naših građana prvom dozom vakcine, odnosno potpuno vakcinisali 19% naših građana. Ako bismo to preveli na odrasle, to bi bio još bolji pokazatelj vakcinalnog statusa. Inače smo tu 5. po redu, sa brojem potpuno vakcinisanih ljudi na 100 građana.

U svetu smo među četiri države koje imaju više od četiri vrsta različitih vakcina u ponudi. Jedino Mađarska ima jednu dodatnu, „Modenu“ više. Te četiri države su Liban, Bahrein, Srbija i Mađarska.

Stopa mortaliteta, koja nam je možda i najbitnija, znači, koliko je ljudi umrlo od ove bolesti, mi to još držimo ispod 2%, mnoge države su već odavno prešle tu granicu i to zahvaljujući onoj odluci koja se desila prošle godine. Svi se sećamo da smo pre godinu dana imali vanredno stanje sa ograničenjima što se tiče izlaska i starijih ljudi i što se tiče uopšte rada nekih privrednih subjekata. Ali, to je bio način da se praktično uspori rast epidemije, odnosno da se zdravstveni sistem pripremi i pravovremeno i na pravi način se organizuje za nastojeću epidemiju.

Značajno je istaći da je dostupnost vakcina vrlo bitna i kada postavite pitanje koju vakcinu da primite, primite onu vakcinu koju možete dobiti, jer svaka je bolja od one koju nećete primiti.

Zbog dobre organizacije i dobrih i mudrih odluka, Savez vojvođanskih Mađara će u danu za glasanje podržati ove zakone. Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovana ministarko, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kao što je ovlašćeni predstavnik SVM narodni poslanik Nandor Kiš već rekao u prethodnom izlaganju, SVM će podržati Predlog zakona o muzejskoj delatnosti na osnovu kojeg će Republika Srbija urediti i obezbediti sistematsko upravljanje u oblasti kulture i zaštite kulturnih dobara.

Postoje dobri razlozi zašto se ovaj zakon morao doneti. U samom Ustavu su ti osnovi, zatim, zastarelost starog zakona od 1994. godine. Promenile su se okolnosti i terminološke promene su naišle, tako da je potrebno da se osavremeni zakon koji uređuje muzejsku delatnost. Isto tako je potrebno sistematski pristup organizovanju muzejske mreže, propisa kojima se praktično uređuje i zaštićuje muzejska građa.

Ako imamo u vidu značaj sadržaja muzeja, ono je važno ne samo za istorijsku, za naučnu, za kulturološku, već je značajno za svaku individuu, za svakog pojedinca ponaosob. Zato je potrebno da se uredi ovaj sistem.

Postoje problemi koji su sveprisutni u celoj našoj državi što se tiče muzeja, a to su problemi nedovoljnog finansiranja, problemi broja zaposlenih, kao što su mnogi prethodni govornici već istakli, nedostatak prostora u kojem se može kvalitetno sačuvati muzejska vrednost. Zatim, potrebno je urediti ko je za šta odgovoran, za šta su odgovorni sami muzeji, za šta su odgovorni rukovodioci. Bitno je da se uvede evidencija muzejskih sadržaja, stvaranje mreža muzeja, nadležnosti, umrežavanje sistema, kategorisanje, utvrđivanje kulturnih dobara i vrlo je važno da se zaštiti muzejska vrednost i da se o tome vrši neki nadzor, da li se ta zaštita primenjuje ili ne.

Ciljevi koji će se ispuniti donošenjem ovog zakona su prvenstveno u zaštiti i očuvanju muzejske građe na jedinstven način. Zatim, bitno je da muzejska vrednost preživi i da ostane i za sledeća pokoljenja, da se očuvaju podaci o tim vrednostima, da se poboljšaju uslovi rada u samom muzeju, to je vrlo bitno i za same zaposlene i za posetioce muzeja, da se reguliše centralna i matična funkcija muzeja, da se teritorijalne nadležnosti tačno definišu, da se umreže muzeji, da se stručna zvanja kvalifikuju na pravi način, i ako je potrebno, ako sve ovo ne dovede do poboljšanja funkcije, da se uvedu i neka pooštravanja, neke kaznene mere gde bi se skrenula pažnja na vrlo bitnu stvar, a to je čuvanje muzejske vrednosti.

Ne smemo zaboraviti da muzejska vrednost koju poseduje naša država u muzejima predstavlja, praktično, i privredni kapital. Znači, muzejska vrednost privlači, kao što smo doživeli i pre pandemije, da su mnogi posetioci naše države prvo krenuli u naše muzeje da vide ono što je ostalo očuvano iz prethodnih decenija i stoleća. Vrlo je važno razumevanje naše sopstvene prošlosti da bismo gradili budućnost na pravi način. Vrlo je bitno da se muzejske ustanove jačaju i da ta praksa jačanja i umrežavanja muzeja ide u pravcu nekih evropskih kriterijuma i da poštujemo te neke evropske muzejske standarde.

Znači, vrlo je važno osnivanje muzeja, da bude na pravi način čuvanje, proučavanje muzejske vrednosti, zaštita i predstavljanje tih muzejskih vrednosti, jer ono je zapravo naša baština.

Kao pripadnica mađarske nacionalnosti i neko ko se rodio u multikulturalnoj, multietničkoj i multikonfecijskom okruženju, rodom sam iz Banata, a živim u Somboru, tamo gde mađarska nacionalna manjina nije većinska, nije u bloku, nego je manjinska. Vrlo je bitno sa našeg stanovišta kao manjine da u muzejima ostane trag naše istorije, našeg doprinosa ovom podneblju jer smatramo da ako uspevamo sačuvati naš identitet, naš jezik, našu kulturu možemo doprineti razvoju naše države.

Neko ko razmišlja, razume više jezika može da ima širi pogled na određeni problem i može doneti zapravo svojoj državi jedan plus, jedan dobitak. Na taj način mi iz SVM apelujemo da muzejske vrednosti treba sačuvati baš da bismo sačuvali raznolikost ovog podneblja, različitost, jer različitosti su te stvari koje nas praktično usavršavaju.

Ako posećujemo muzeje, mi ćemo biti na pravom mestu gde imamo dodira sa istorijom, sa kulturom svih naroda koji su živeli, koji žive na ovom podneblju.

Što se tiče kulturne tradicije ona nije samo manjinska ili većinska, ona je sveobuhvatna. Ona čini jednu zajedničku kulturnu baštinu i Okvirna konvencija o vrednostima kulturnog nasleđa za društvo iz 2005. godine definiše kako znanje o ovom nasleđu može podstaći poverenje i razumevanje međusobno između naroda.

Što se tiče broja muzeja, 149 muzeja postoji u Srbiji registrovanih. Od toga trećina je u Vojvodini, oko 50. Što se tiče starosti tih muzeja, kao što je prethodna poslanica već iznela podatak, najstariji muzej u Srbiji osnovan u Beogradu 1844. godine, sledeći je u Novom Sadu 1847. godine, zatim je Mitrovica 1885. godine, Vršac 1882. godine, Sombor 1887. godine, Subotica 1892. godine, Zrenjanin 1906. godine, Pančevo 1923. godine.

Nemojte zaboraviti da su ovi muzeji smešteni u prelepa zdanja koja su stara, trošna, koja treba obnoviti, sačuvati. Same zgrade su izuzetno velike vrednosti, a eksponati u njima takođe.

Što se tiče eksponata, u vojvođanskim muzejima se čuvaju stare knjige, u Narodnom muzeju u Zrenjaninu negde oko 200 knjiga se čuva koje su izuzetnih vrednosti, od 16. do 20. veka. Najstarije knjige su pisane na latinskom i crkveno slovenskom jeziku, a najveći broj je na mađarskom i nemačkom jeziku.

Ako konstatujemo da je u Zrenjaninu prva štamparija oformljena tek 1847. godine, onda znamo da su ove knjige poreklom iz Evrope, iz drugih oblasti, štampane su u Holandiji, Francuskoj, Engleskoj, Rusiji, Italiji, Austriji, Mađarskoj. Najstarija publikacija je „Molitvenik“ iz 1552. godine. Znači, treba da smo svesni koje vrednosti imamo.

Isto tako, ti muzeji imaju problem sa skladištenjem. Narodni muzej u Pančevu je smešten u zgradu koja je izgrađena 1833. godine i tu se čuva slika Paje Jovanovića „Seoba Srba“. Mislim da je to dovoljno da znamo o kakvom zdanju i o kakvoj muzejskoj vrednosti se radi.

Što se tiče potreba u tim muzejima, kao što se verovatno iskazuju potrebe u celoj državi, to su uglavnom potrebe za održavanje, za angažovanje profesionalno kvalifikovanih radnika.

Somborski gradski muzej koji je osnovan 1887. godine ima negde oko 40 hiljada vrednih eksponata. Ako ćemo izdvojiti koje je najvrednije, verovatno su to arheološki, predmeti koji su iz okoline Doroslova, nađeni u iskopinama i to su tzv. „džekfild“ nalazišta. Ovo je dovelo do nove periodizacije praistorije. Znači, to je takav neki korak i toliko je bitno za istoriju čovečanstva, a to mi imamo na našem podneblju.

Isto tako, u Somboru se planira otvaranje muzeja „Podunavski Švaba“, koji je za sve nas vrlo bitno, samo je potrebno da i država prepozna značaj ovog muzeja i da eventualno pomogne nalaženje adekvatnog prostora za to.

Za narodne poslanike Poslaničke grupe Savez vojvođanskih Mađara muzeji i Predlog zakona o muzejskoj delatnosti su vrlo bitni. Nakon proučavanja Predloga zakona, mi smo odlučili da u danu za glasanje podržimo isti. Raduje nas činjenica da je u potpunosti usklađen, kako sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, tako i sa Zakonom o nadležnostima AP Vojvodine. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovana ministarka, gosti iz Ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, Savez Vojvođanskih Mađara, će podržati Nacrt zakona o socijalnoj karti Republike Srbije jer se već ranije iskazala potreba za Programom socijalne karte. Inače, ona je predviđena i programom Vlade od 2017. godine, pa je potvrđena ponovo 2020. godine.

U mom izlaganju ja bih se osvrnula na nekoliko bitnih stvari koje ova Socijalna karta donosi građanima i onima koji primaju neki vid socijalne pomoći.

Ovo će biti jedan objedinjen vid podataka na osnovu kojih će mnogo lakše biti prepoznati i vidljivi oni koji koriste socijalnu zaštitu i oni koji eventualno traže socijalnu zaštitu.

Pošto dolazim iz sektora zdravstva ja bih želela da dam podršku svim zaposlenim radnicima u socijalnim ustanovama, jer mi u zdravstvu imamo dugogodišnje dobro iskustvo sa elektronskim kartonom, sa informacionim sistemom, kao što je kolega poslanik rekao malo pre, koji nam je stvarno dao veliki prilog da budemo među najuspešnijim zemljama u borbi protiv korone.

Zahvaljujući tom sistemu mi u zdravstvenom sistemu u svakom danu, u svakom pogledu imamo uvid u zdravstveno stanje naših pacijenata. Nemojte zaboraviti da je zdravstveni sistem mnogo veći od sistema socijalne zaštite. Znači, ako informacioni sistem može da negde rukuje sa tim podacima verovatno će uspeti i u sferi socijalne zaštite.

Što se tiče dalje bitnih stvari u ovom Nacrtu zakona izdvojila bih umrežavanje institucija. Mislim da je to nešto što je za budućnost naše države, za blagostanje našeg naroda najbitnije.

Praktično, to treba videti na sledeći način. Kao što u zdravstvu, naročito na primaru, težimo da sve naše aktivnosti usredsredimo prema našem pacijentu, oko njega, tako smo organizovali i vakcinaciju zajedno sa Ministarstvom i Batutom. Znači, sve ide prema pacijentu, oko njega se praktično organizuje cela procedura.

Tako će to biti, verovatno, i želim vam puno sreće u tome, korišćenjem kao alata Socijalne karte. Znači, to je jedan alat, jedno sredstvo na osnovu koga će zaposleni, radnici u socijalnim ustanovama mnogo pre, mnogo lakše, bolje, preciznije, hitrije doći do podataka koji su im potrebni i moći da pruže adekvatnu zaštitu svima kojima je to potrebno.

Što se tiče Ministarstva, znači, vi vodite računa o zaštiti prava deteta, prava na socijalnu zaštitu, prava roditelja i posebnoj zaštiti porodice, majke, samohranih roditelja, deteta i to je ono što je izuzetno važno za dobrobit naroda.

Znači, potrebno je da smo zdravi, ali isto tako, potrebno je da imamo osnovnu egzistenciju, osnovno blagostanje da bismo mogli biti karakterni član naše zajednice.

Isto tako, u ovoj Socijalnoj karti će se prepoznati i grupe vaših klijenata da bi se procenilo da li oni imaju pravo na socijalnu zaštitu ako su se vratili iz nekih država gde su koristili isto to pravo u tim stranim državama.

Nikada ne smemo zaboraviti ni izbegla lica, ni raseljena lica, zatim stanovnike određenih etničkih grupacija na koje treba da se posebno obrati pažnja.

Međutim, ovom prilikom ja bih skrenula pažnju da je vrlo bitno da ovaj proces prođe bez stigmatizacije. Znači, da se ne obeleže grupe građana – oni su iz te etničke grupe, oni su izbeglice, oni su došli iz inostranstva, znači, treba se truditi da ovaj proces koji će olakšati svakako vaš rad da ne ode u drugu neku krajnost, da se olako stigmatizuje, naglašava pripadnost nekim grupacijama.

Svakako je formiranje Socijalne karte vrlo bitno, strateško i logističko planiranje, jer ako imate tačne i, naglašavam, ažurne podatke o korisnicima socijalne zaštite, naročito o socijalno – ekonomskom statusu tih korisnika onda ćete moći lakše da planirate, lakše logistiku da pravite, znaćete gde vam je najviše potrebna pomoć, gde su vam sredstva neophodna, gde ima veće potrebe za njima.

Međutim, opet naglašavam ono na šta treba da se obrati pažnja, a to je svakako tačnost i ažurnost tih podataka. Svakako baze podataka drugih ministarstava, drugih resornih organizacija su vrlo bitna ali nikada ne treba zaboraviti koliko je rad socijalnih radnika na terenu bitan.

Jedan primer, neko možda u katastru ima veliku parcelu nekog zemljišta ali, zapravo je to nešto što se ne može koristiti za privređivanje.

Isto tako, neko je možda nasledio od svojih predaka kuću koja je trošna, koja ne može da odgovara nekim standardima stanovanja, tako da papir je papir, brojke su brojke, a čovek je čovek.

To je najbitnije, da ova organizacija poslova bude prema vašim klijentima i oko njih. Znači, zbog njih je praktično ova karta, a ne samo da bi nama olakšala posao. Nama će olakšati posao, odnosno, vama će olakšati posao sigurno.

Što se tiče nekih drugih bitnih stavki u socijalnoj karti, ja bih se osvrnula na vrlo bitne formulacije, takozvane greške socijalne uključenosti i greške socijalne isključenosti, kao što je i ministarka rekla.

Znači, treba obratiti pažnju na prividnu uključenost, odnosno kada se na papiru pokazuje da je nekome potrebna pomoć, ali kada se dublje analiziraju podaci koje ćete dobiti umrežavanjem sistema, verovatno ćete otkivati neke tražioce socijalne pomoći kojima to baš i nije neophodno.

Isto tako postoji jedan segment društva, jedna grupacija socijalno ugroženih ljudi koji to, ja moram tako reći, sa ponosom trpe.

Znači, nije siromaštvo ni greh, niti je taj čovek kriv nekada da se rodi u takvoj porodici, a opet može i skromnijim nekim životnim pogledima, organizacijom porodice može sa pravom kičmom i sa podignutom glavom da nosi to svoje siromaštvo.

Zbog toga je bitno da te ljude otkrijemo, koje ne žele, nisu se prijavili, ne znaju da mogu da traže neki vid socijalne pomoći da oni budu otkriveni i to svakako pozdravljam.

Vrlo je bitno ono što smo uspeli da vidimo iz Nacrta zakona o socijalnoj karti da je veliki naglasak stavljen na neke tehničke aspekte čuvanja podataka, ja ne bih sada ulazila, pošto nije moja struka, ali svakako je za pohvalu da se vodi računa o tome gde će se smestiti ti podaci, ko će biti autorizovan da rukuje sa tim podacima i ko može da ih vidi, i ko može da ih menja, i ko može da ih koristi.

Što se tiče nekih radnji koje će se preduzeti tokom formiranja socijalne karte, znači to je sistematska procena stanja fizičkog lica, odnosno na osnovu podataka koje ćete dobiti od drugih institucija, vi ćete na jednom mestu imati, praktično, sve ono što treba da znate o tom vašem klijentu, odnosno ako se desi neka promena koja je registrovana od strane druge institucije, vi ćete imati mogućnosti da vidite te promene.

Zatim, vrlo je bitno da postoji obrada posebnih vrsta podataka. Naglašavam, pošto dolazim iz zdravstvenog sistema, da je to vrlo bitno i vrlo mi je drago da sam čula danas od gospođe ministarke da su podaci koji se dobijaju iz zdravstvenih institucija, praktično dolaze od strane lica koja traže pomoć, jer na taj način, praktično, mi čuvamo podatke, odnosno ne može po nekom automatizmu da se daje podatak o zdravstvenom stanju trećem licu, makar to bilo i ministarstvo, odnosno centar za socijalni rad.

Znači, svako ima pravo, na kraju krajeva, i da ima svoju diskreciju nad svojim zdravljem. Znači, ja ne želim da neko zna da sam ja bolesna, pa makar bila i siromašna. To je naše pravo i drago mi je da se to pravo ovde poštuje.

Isto tako, što se tiče etničke pripadnosti, kao što sam malopre rekla, ne sme da vodi ka stigmatizaciji ni zdravstveno stanje, ni etnička pripadnost, pa da se po nekom automatizmu tretira taj pripadnik po nekim predrasudama, po grupaciji, jer uvek ima izuzetaka. Uvek ima većeg broja onih koji jesu pripadnici određenih grupacija kojima je potrebna veća podrška.

Zatim, nove tehnologije koje se koriste, nova tehnološka rešenja u obradi podataka su vrlo bitna da bi se promptno, brzo došlo do nekih informacija, o promeni statusa, o promeni podataka o fizičkom licu, prvenstveno ekonomskih, znači vlasništvo nad imovinom i eventualno zaposlenje, koje je isto promenljiva kategorija. Kao što sam malopre rekla, znači tu je taj rad na terenu možda i vrlo bitan.

Ukrštanjem i povezivanjem podataka postoji mogućnost da se greška svede na minimum od socijalne uključenosti i isključenosti. Znači, to je ono što praktično štedi pare svima nama, a dozvoljava mogućnost da pomoć dobiju ljudi kojima je to najpotrebnija.

Što se tiče nekih rizika od korišćenja socijalne karte, u nacrtu je dobro razrađena i verovatno podzakonskim aktima će detaljno biti razrađena zaštita, odnosno sprečavanje rizika i smanjivanje rizika od korišćenja podataka o ličnosti bilo koje vrste. Opet naglašavam, vrlo je bitno da se zdravstveni podaci ne koriste iz eksternih sistema, nego, praktično, samo ono što sam korisnik donosi.

Što se tiče rada socijalnih ustanova i ministarstva, nakon formiranja socijalne karte, ja pretpostavljam i mi iz Saveza vojvođanskih Mađara pretpostavljamo da je povećana mogućnost izgrađivanja partnerskog odnosa između pružalaca socijalne zaštite, socijalnih radnika i korisnika. To je vrlo bitno, jer na ovaj način se stvara poverenje između korisnika i socijalnih ustanova, a poverenje se stiče polako, a gubi se vrlo brzo.

Još bih istakla da uvezanost zdravstvenog i socijalnog sistema je mnogostruka. Strašno je biti siromašan, strašno je biti star, strašno je biti sam i ako uz to ste još i bolesni, mislim da je to nešto što je strašno za društvo, za pojedinca. Prepoznavanje takvih ljudi je vrlo bitno da bismo mogli pravovremeno pružiti pomoć, podršku i zdravstvenog i socijalnog sistema. Međutim, opet naglašavam, ni to ne sme da stigmatizuje tog čoveka, ne smemo ga depersonalizovati. Znači, njegova lista treba da se poštuje i u siromaštvu i u njegovim neplanskim i u posledičnim nedaćama, nedostacima i u nekom materijalnom problemu.

Vrlo je bitno da se u ovom sistemu, koji je izuzetno dobro planiran i pozdravljam ga, ne izgubi čovek. Ja bih sada rekla onu našu poslovicu – puno babica, kilavo dete. Znači, vrlo je bitno da kroz te podatke, kroz te brojke, kroz te analize opet vidimo čoveka koji je u problemu, koji ima dodatnih nekih i mogućnost da i sam eventualno izađe iz tih problema i tu je ona priča o obrazovanju vrlo bitna, o eventualnom formiranju zadruga, koji će moći da poboljšaju ekonomski status ljudi kojima je potrebna ta pomoć.

Vrlo je bitno da zaposleni u socijalnim ustanovama budu empatični, da butu lično orijentisan prema ljudima kojima je potrebna njihova usluga i da istovremeno imaju profesionalni pristup.

Mislim da ćete ovim zakonom dobiti dobre alate da sve ovo možete izuzetno dobro odraditi.

Još jednom naglašavam, Savez vojvođanskih Mađara će glasati za Nacrt zakona o socijalnoj karti. Hvala vam.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, SVM će podržati Predlog zakona o budžetu Republike Srbije za 2021. godinu zato što je najbolja moguća raspodela postojećih sredstava, a s obzirom da dolazim iz sektora zdravstva, imala bih nekoliko stvari.

Prvo, osnovna činjenica je da je zdravstveni sektor, odnosno delatnost zdravstva izuzetno skupa delatnost, naročito što svakim danom postaje sve složenija, sve više tehnološka, zahteva sve više znanja, spretnost onih koji se tom delatnošću bave. Iz toga proizlazi da su neophodna sve veća izdvajanja kako od samog društva u celini, tako i od pojedinaca i zbog toga posledično imamo osećaj da je zdravlje izuzetno skupo, a to sada vidimo u pravom životu, a naročito sad kad je epidemija u jeku, kada su naši resursi, naše snage zaposlenih u zdravstvu i zdravstvenih radnika i nezdravstvenih na ivici snage, isto tako strpljenje i snaga naših građana, naših pacijenata isto pri kraju.

Ja sam i sama izgubila člana uže porodice u ovoj bolesti, nekoliko kolega koji su radili u blizini, tako da ne opravdavam nikako da se bagatelizuje ova bolest.

Ono što mislim da je za pohvalu, da je i sam gospodin ministar primetio i potvrdio činjenicu, jeste da je pored privrede, pored vojske i zdravstvo vrlo bitno da bi se sačuvala sveukupna sposobnost društva za privređivanje. Da bismo mogli privređivati moramo biti zdravi. Da bismo mogli braniti svoju zemlju, moramo biti zdravi. Da bismo moli imati zdrave potomke, isto moramo biti zdravi. Zbog toga je zdravstvo izuzetno važno.

Samo bih nekoliko statističkih podataka koje možete i sami proveriti na internetu. Verovatno svako od vas prati dnevne izveštaje svetskih i drugih zemalja o kretanju Kovida-19. Po broju testova urađenih u našoj državi mi smo negde 70. država. Ispred nas su zapadne zemlje, bogate zemlje, a iza nas su zemlje iz okruženja – Slovačka, Hrvatska, Poljska, Makedonija, Bosna i Japan.

Što se tiče totalnog broja izvršenih testova, to je negde oko dva miliona. Kada se to podeli sa brojem stanovnika to znači da je negde 28% stanovništva uradilo test za otkrivanje Kovida-19. Nažalost, to nije sasvim ispravan broj jer se često dešava da se tu broje i kontrolni testovi.

Ono što je izuzetno, a to je, sad moram to tako reći, broj umrlih u odnosu na milion stanovnika. Kada se gleda gde je naša država, mi smo 62. država, ali treba napomenuti da ispred nas, odnosno veći broj umrlih od Kovida-19 na milion stanovnika imaju praktično sve zapadne, bogate zemlje. To znači da mi imamo nešto i da to treba da iskoristimo i da treba da smo ponosni na naš zdravstveni sistem.

Sledeća bitna karakteristika tog zdravstvenog sistema su, pored onoga što sam malopre rekla da je tehnološka, da je skupa, da je potrebna oprema, ljudi. Možda je ključ našeg nekog uspeha, uprkos ograničenim materijalnim mogućnostima, baš u tom faktoru ljudstva u zdravstvenim i nezdravstvenim radnicima. Baš ti nezdravstveni radnici omogućavaju zdravstvenim radnima da mogu pružiti adekvatnu pomoć, da spašavaju živote i da poboljšaju kvalitet života, uprkos bolesti.

Zbog toga je vrlo bitno, meni je sad jako žao što niko iz Ministarstva zdravlja nije prisutan, ali pretpostavljam da ćete preneti, da se revidiraju kadrovski planovi zdravstvenih ustanova i to uz praćenje demografskih karakteristika svakog pojedinačnog regiona. Treba imati u vidu da postoje staračka i samačka domaćinstva koji zahtevaju drugačije uslove lečenja i drugačije materijalne zahteve imaju za to lečenje nego višečlane porodice, odnosno radno stanovništvo.

Ne treba zaboraviti ono što smo u toku ove godine, nažalost, zaboravili, da postoje hronične nezarazne bolesti koje su oko nas i koje haraju i oduzimaju isto tako veliki broj života i dovode do gubitka radne sposobnosti. To je šećerna bolest, povišen pritisak, maligne bolesti, gojaznost, opstruktivne bolesti itd.

Zbog toga kada se razmišlja o kadrovskom planu zdravstvenih ustanova možda bi trebalo razmišljati o tome da se ponovo uvede veći broj bolničkih, terenskih negovatelja, bolničara koji bi i te kako mogli da pomognu srednjem kadru u zdravstvenom sistemu, gde bi se veliki broj nekih radnih sati mogao na taj način rešiti.

Isto tako bi trebalo razmišljati o tome da u hitnoj medicinskoj pomoći se angažuju ili da se uvodi termin i kadar „paramedikusa“. Možda treba razmišljati o tome da su baš vozači u hitnoj medicinskoj pomoći ti ljudi koji mogu biti „paramedikusi“. Oni učestvuju u pružanju zdravstvene zaštite, učestvuju u spašavanju ljudi, pacijenata, a nisu adekvatno bodovani ni materijalno, niti su priznati da to rade. Znači, tu se nalazi jedan veliki potencijal za poboljšanje zdravstvenog sistema.

Ne smemo zaboraviti još jednu bitnu stvar, isto smo videli za vreme ove epidemije savremeno zdravstvo ide u korak zajedno sa tehnološkim razvojem. Mi praktično danas ne bismo imali nikakve podatke adekvatne ako ne bismo imali „e zdravstvo“. Znači, IT sektor, radnici u tehničkog i informatičkog obrazovanja su jako bitni u zdravstvu i to treba revidirati u kadrovskim planovima zdravstvenih ustanova.

Pored samih zaposlenih i pored opreme, vrlo je bitna infrastruktura na koju Vlada Republike Srbije, srećom, zaista stavlja veliki akcenata što SVM svakako pozdravlja i sve pohvale za to, ali pored te savremene opreme treba misliti na to da ona mora da bude prisutna na svim nivoima, u svim ustanovama gde se pruža zdravstvena zaštita.

Ako imamo opremu i imamo odgovarajuću infrastrukturu, na kome se sada stvarno radi, ne smemo zaboraviti da košta održavanje te opreme. Energenti, telekomunikacija, IT oprema i usluge, gorivo, održavanje opreme i vozila, održavanje objekata u poslednjih nekoliko godina su izuzetno poskupeli, a opredeljeni iznos koji zdravstvene ustanove dobijaju iz RFZO su praktično ostali isti ili čak manji nego što su bili 2019. godine. To pravi velike finansijske problem ustanovama i veliku mogućnost da praktično mogu otići u dugovanja.

Ovom prilikom bih napomenula da u toku drugog projekta razvoja zdravstva Republike Srbije je predviđeno da bolnice pređu na „DRDž sistem“ finansiranja što znači dijagnostičke srodne grupe i to prvenstveno zbog toga što se na primeru zapadnih zemalja videlo da je to mnogo ekonomičnije, jer praktično pacijenti ne ležu u bolnicu da bi se dijagnoza uradila i radi se na osavremenjavanju i hirurških intervencija, što bržih, jednodnevne hirurške intervencije i praktično pacijenti ostaju vrlo kratko, što je moguće kraće, u bolnicama. To znači da praktično izdaci te bolnice su manji.

Međutim, na terenu imamo problem u snabdevanju, u negovanju, u praćenju tih pacijenata koji su pušteni iz bolnice, praktično taj teret, materijalni teret prvenstveno prelazi na domove zdravlja. Znači, oni izlaze na teren da bi previjali pacijente, kao što je slučaj danas za vreme Kovida. Verovatno, svi ste čuli da pacijenti se ne primaju ili se puštaju vrlo rano kući iz bolnice i zbog toga izabrani lekari sa terenskim službama izlaze i nadgledaju njihov oporavak.

Isto tako, to podrazumeva da sanitetski prevoz je povećan zbog kontrola i zbog tog ranog izlaska iz bolnice. Znači, ponovo naglašavam, na ovaj način se uštedelo na sekundaru i tercijeru, ali svakako na nivou primarne zdravstvene zaštite su povećani troškovi, zapravo su alocirani ti troškovi.

Ono što bih još dodala da zbog tog povećanog broja izlazaka na teren u domove pacijenata, još je veće habanje već ionako dotrajalog voznog parka, što znači mnogo veće troškove održavanja vozila.

Zbog toga smatram da je potrebno u budućnosti planirati veća sredstva u finansijskom planu RFZO za ostale materijalne troškove, za gorivo, za energente i za održavanje opreme i objekata.

Za kraj bih želela da naglasim da poslanička grupa SVM će podržati Predlog zakona o budžetu Republike Srbije za 2021. godinu. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani saradnici iz Ministarstva zdravlja, poštovane kolege poslanici, poštovani građani, građanke Republike Srbije, poslanička grupa SVM će podržati Predlog zakona sa izmenama i predlozima Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti jer smatramo da je to ono što je potrebno da se ozakone mere koje su neophodne da bi se stanovništvo zaštitilo od epidemije.

Republika Srbija je dobro reagovala na situaciju kada je počela epidemija. Praktično, ovim zakonom se samo papirološki uređuje ono što se mora urediti, a to su pitanja izolacije, karantina, prevoza, eventualne vanredne situacije.

Komentari da li je ovaj zakon represivan ili ne su mogući ako gledamo iz stanja blagostanja, međutim ako posmatramo ovu današnju situaciju kada se povećava broj obolelih, a napomenula bih da se povećava broj obolelih radnika što nam je veliki problem, onda sve ovo dobija drugu konotaciju.

Znači, ničija sloboda ne sme da ograničava slobodu drugoga. To je suština. ovim merama se praktično omogućava ono što smo možda zaboravili kao deci kad su nam mame i babe pričale – kad si bolestan nosiš maramicu, kad kašlješ stavljaš maramicu i ruke ispred usta, kad si bolestan ne ideš u društvo, ne grliš se, ne ljubiš se. Znači, mi smo to kulturološki negde zaboravili, otvorili smo se, komunikativni smo, zato nas i svet voli, ali u ovoj situaciji to je nešto što je loše.

Što se tiče ove epidemiološke situacije, najbitnije su nekoliko stvari: zakon koji nam pokriva sve naše poteze, zatim materijalna ulaganja koja su neophodna da bismo mogli uopšte da se izborimo sa sadašnjim problemom, infrastruktura, oprema i još jednom infrastruktura i još jednom oprema i nikad kraja, ali ono što je najbitnije – ulaganje u ljude.

Kao što je i gospodin ministar rekao – naš fakultet je najduži, a do pravog lekara ima još jako dugo da se prođe. Znači, minimum nekih 10, 15 godina da bi neko mogao samostalno da bude dobar, da prepozna, da dobro iztrijažira, konkretno u ovom slučaju da vidi ko je za bolnicu, ko je za kućno lečenje, ko je za izolaciju, ko je životno ugrožen.

Zato su vrlo bitne sve one stvari koje je Vlada već uradila u prethodnom periodu, a to je povećanje plate za medicinske radnike, zatim stimulacija za one koji su prvenstveno bili izloženi kontaktu sa pozitivnim pacijentima, znači svi koji su radili u kovid ambulantama, u kovid bolnicama. Zatim, vrlo je bitan prijem na određeno vreme, 3.300 radnika. Verujte, mnogi od njih su čekali godinama ovu priliku da dobiju svoj stalni posao i na taj način smo se i mi osigurali da oni neće otići u beli svet nego će ostati ovde, pokušaće dobiti neku specijalizaciju, pokušaće da budu izvrsni lekari, medicinske sestre za nekoliko godina.

Opet i nekoliko puta treba podvući da je vrlo bitno da prepoznamo značaj svih onih ostalih radnika koji su u zdravstvenim ustanovama. Znači, i nemedicinski kadar, kao što je gospodin ministar rekao. Svi oni koji nama pomažu, zdravstvenim radnicima, da dobijemo, na kraju krajeva, platu svakog meseca. Znači, i administrativni radnici i vozači i svi oni koji brinu da pacijent bude i nahranjen, da bude i oprano, da bude i čisto. Jako je lepo čuti tako sa ovog nivoa priznanje za sve naše zaposlene.

Sad bih još samo napomenula da postoji i pozitivan primer. Mi u Vojvodini smo se izuzetno dobro organizovali na nivoima domova zdravlja, opštih bolnica, zavoda, verovatno je tako i u celoj državi. Dnevni izveštaji se šalju, kumulišu, prati se šta se dešava, i na nivou doma zdravlja znamo tačno koliko imamo obolelih na teritoriji naše opštine, koliko imamo zdravstvenih radnika obolelih. To je vrlo bitno da bismo se već sutradan mogli reorganizovati i pružiti adekvatnu zdravstvenu zaštitu.

Možda je ovo pravo vreme da ponovo ukažemo na problem normativa koji je zastareo. Naši stanovnici su sve stariji i bolesniji, jako puno imamo staračkih i samačkih domaćinstava, naročito po selima, po manjim gradovima, a normativi su ostali stari, 1.600 starih stanovnika na jednog izabranog doktora. Možda treba razmisliti o tome.

Dolazim sa primara i smatram da u celoj ovoj borbi možda nismo toliko prepoznati, ne radimo u kovid bolnicama, ali verujte da smo najbliži svim našim ljudima. U svakoj maloj sredini postoji jedan mali doktor, možda i početnik koji još nije savršen, ali je tu i može da obavlja komunikaciju sa iskusnim lekarima i da na pravi način pomogne svima na terenu. To je vrlo bitno i tu mrežu primarne zdravstvene zaštite, domove zdravlja treba sačuvati, treba na to graditi. To je ono što je naša specijalnost, specijalnost ove države.

Mnogi u svetu sa puno više materijalnih sredstava u zdravstvu imaju porodične lekare koji su privatnici i veliki broj njih se lepo povukao, otišao na godišnji odmor, možda i na neko bolovanje, da ne bi bio sada izložen ovom riziku kojem smo svi mi izloženi.

Primar je mesto gde se može stvarno jako puno odraditi i na skriningu i na prevenciji i na trijaži i na dnevnog lečenju pacijenata, na dijagnostici. Znači, to je mesto gde treba da se ulaže, pored naravno velikih ulaganja u velike kliničke centre, u opšte bolnice. Nažalost, zdravlje je skupo. To je slogan i puno puta to kažemo, ali u ovakvim situacijama stvarno vidimo da to košta.

Što se tiče epidemije, epidemija je uvek bilo. Pre 100 godina je bila Španska groznica, pre 200 godina je bila Kolera, pre više godina Kuga, da ne pogrešim godine. Nažalost, za neko vreme pojave se neke bolesti sa kojima trenutna zdravstvena znanost ne zna šta će, ne prepoznajemo mnoge stvari, ne znamo kako će se dešavati. To je neminovno, na tim stvarima stičemo iskustva.

Mislim da je i naše Ministarstvo i opet napominjem, cela naša mreža zdravstvenih ustanova relativno i dobro reagovala na ovu situaciju. U zdravstvu postoji hijerarhija. To je dobro u ovom slučaju. Znači, zna se ko šta radi, šta je čija odgovornost i to je ono što može u nekim problematičnim situacijama da nas izvede iz tog problema.

Na kraju, kada sve ovo sagledamo, mi ispred SVM smatramo da je zakon dobro promišljen, dobro urađen. Imali smo dovoljno iskustva da vidimo da neke stvari moramo u tom pravcu promeniti da bi bili praktičniji, upotrebljiviji i svakako da bismo na taj način mogli sačuvati zdravlje svih nas. Tako da, mi ćemo podržati zakon i pozdravljam vas i čuvajte se.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, poslanička grupa SVM podržaće drugi rebalans budžeta jer smatramo da je dostupnih izvora sredstava usmereno na one ključne tačke koje su najbitnije za suzbijanje pandemije, odnosno na obezbeđenje neophodne opreme za zdravstvene ustanove, ali i za obnovu i izgradnju kovid bolnica. Nemojmo zaboraviti i uvećanje plata zdravstvenih radnika.

Ova pandemija je na svetskom nivou napravila jednu novu situaciju, jer su pokleknule zdravstveni sistemi mnogo bogatijih država koji su imali mnogo veće resurse materijalne nego što naša država ima. To nas na neki način naginje na razmišljanje.

Dozvolite mi da kao lekar, kao rukovodilac zdravstvenom ustanovom kažem, da ovu borbu protiv pandemije nećemo uspeti dobiti samo zahvaljujući materijalnim ulaganjima u opremu, u infrastrukturu, potrebni su nam ljudi. Znači, mnogo je važnije da imamo motivisane radnike i zbog toga je vrlo bitno da je došlo do povećanja plata zdravstvenih radnika za 10%. Bitno je da je posao na neodređeno dobilo 3300 zdravstvenih radnika, pretežno lekara i medicinskih sestara. Većina njih je već radilo pri zdravstvenim ustanovama na neko određeno vreme. Vrlo je bitno da 120 hiljada zaposlenih u zdravstvu će dobiti 10,000 dinara do kraja godine i opet napominjem, neophodna ulaganja u infrastrukturu, u opremu su bitna da bi zdravstvene ustanove funkcionisale na pravi način.

Međutim, smatramo da je jako bitno da se poboljša pozitivan profesionalni imidž zdravstvenih radnika, da život mladih lekara koji su najduže na studijama, nemojte zaboraviti studije jednog lekara traju šest godina, to su osnovne studije. Nakon tih šest godina ili pri kraju studija ovi mladi budući lekari već počinju da uče nemački, engleski, u Vojvodini mađarski, da bi krenuli trbuhom za kruhom. Mislim i mi u SVM mislimo da je mnogo važnije da se u ovoj državi osigura neka budućnost za te mlade kadrove, da bi oni svoj porodični i profesionalni život mogli da osmisle, da ostvare, da krenu u ovoj državi.

Da se vratimo na pandemiju, pandemija je pokazala da ovaj naš zdravstveni sistem koji pokreće mnogo manje materijalnih sredstava nego što je to na zapadu ipak uspeva da odoli i to zahvaljujući jednoj dobro organizovanoj mreži primarne zdravstvene zaštite, odnosno mreži domova zdravlja. To je sistem koji smo mi još nasledili iz stare Jugoslavije i nismo dopustili da se uruši. Nemojte zaboraviti da izabranog lekara, odnosno nadam se ubuduće porodičnog lekara imate u svakoj maloj sredini najbliže moguće svakom našem građaninu.

Koliko su kovid bolnice bitne da se oporavi oboleli pacijent toliko je bitno da u jednom datom momentu što pre dođe do trijaže, do otkrivanja bolesti i to su preuzeli uglavnom domovi zdravlja, odnosno kovid ambulante.

Smatramo da je važno u tom pravcu i dalje razvijati dijagnostičke mogućnosti domova zdravlja, znači, što više stvari da se uradi na prvobitnom, na prvom kontaktu, na primaru, da se što više lečenja završi, okonča na primaru jer ova pandemija je pokazala koliko je bitno da napravimo trijažu, toliko se sve više dijagnostičkih terapeutskih postupaka vratilo na domove zdravlja, jer postoji bojazan, unošenja infekcije u bolnicu. U tom pravcu treba i dalje razvijati domove zdravlja. Znači, one mogu biti i za skrininge i za trijažu i za dijagnostiku i za lečenje, prvenstveno i najbitnije.

Međutim normativi koji regulišu, zakonski normativi koji regulišu broj izabranih lekara, znači, onih malih lekara koji su tu oko nas je zastareo. Znači, on je predviđen na 1600 odraslih stanovnika, međutim naše stanovništvo je sve starije, sve bolesnije, sve više imamo samačkih staračkih domaćinstava ne samo u malim sredinama, naročito u Vojvodini i na jugu Srbije, nego je to slučaj i u gradovima. Tako da treba razmišljati u tom pravcu da se taj sistem unapredi, osavremeni, da se pogledaju kadrovski planovi, normativi i da se uskladi sa potrebama.

Mi ispred SVM smatramo da ćemo na taj način uspeti unaprediti život u malim sredinama. Te male sredine mogu biti na neki način podsticaj unapređenju života i u velikim gradovima, jer ja pretpostavljam da ni stanovnici Beograda ne mogu baš uvek kod svojih izabranih lekara zbog gužvi. Znači, taj broj na primarnom nivou svakako treba promeniti.

Pristupačnost zdravstvenim uslugama je merilo dobrobiti, merilo kvaliteta i na tome treba raditi, unaprediti sistem.

Mnoga, nekada vitalna, naselja u Vojvodini su izgubila svoje stanovništvo, ostarelo je stanovništvo, palo ispod normativa ispod 1.600 odraslih ljudi, te da bi lokalne samouprave ipak osigurale jednog celog doktora u tim naseljenim mestima, potrebno je da dotiraju svojim sredstvima taj kadar. Na taj način gube se novci i ne ulaže se u infrastrukturu, ne kupuje se oprema. To je još jedan razlog zašto treba ovo rešiti na državnom nivou.

Takođe, ovom prilikom bih želela da istaknem i da ukažem na značaj i priznanje i vrednovanje nemedicinskog kadra koji radi u zdravstvenim ustanovama. Svi pričamo o lekarima, o sestrama koje su danonoćno radili. Nemojte zaboraviti, ništa se ne bi moglo odraditi bez vozača, bez spremačica, bez kuvarica, bez nosača i bez administrativnih radnika, a oni dobijaju, kad se uporedi sa privredom, mnogo manji iznos na kraju meseca nego što je slučaj u privredi.

Na kraju samo da potvrdim da će SVM podržati Predlog rebalansa budžeta.

Hvala.