EMEŠE URI

Savez vojvođanskih Mađara

Rođena je 15.05. 1967. godine u Vršcu, živi u Somboru.

Po zanimanju je lekar specijalista opšte medicine, a od 2012. godine je direktorka Doma zdravlja Dr Đorđe Lazić u Somboru.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine našla se na izbornoj listi Saveza Vojvođanskih Mađara i po prvi put postala narodna poslanica.
Poslednji put ažurirano: 01.09.2021, 08:30

Osnovne informacije

Statistika

  • 11
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Trinaesto vanredno zasedanje , 15.09.2021.

Poštovana potpredsednice, poštovani potpredsedniče, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, dozvolite mi, prvo, da čestitam praznik srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, a istovremeno da potvrdim da će SVM podržati Predlog zakona o kojem se glasa.

Kao što je moj kolega, predsednik poslaničke grupe dr Balint Pastor, rekao pri podnošenju amandmana na Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, korišćenje jezika je vrlo bitno za funkcionisanje ljudske civilizacije i bez jezika nema ljudske civilizacije i da jezik ima, pored svojih lingvističkih, socioloških, antropoloških, pravnih, politikoloških vrednosti, i političke aspekte.

Da ponovim i da potvrdim, nesporno je i to da je jezik svakako deo ne samo izražavanja, već i nacionalnog identiteta jednog naroda i mi iz SVM smatramo da je prirodno da svaki narod ima pravo, pa čak i obavezu da štiti, čuva svoj jezik, pa i svoje pismo, a naročito ako je osobenost tog jezika, kao što je ćirilica, osobenost srpskog jezika.

Za nas je vrlo bitno da ovaj Predlog zakona se ne tiče upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina upravo zbog toga što to nije i ne može da bude predmet ovog zakona. Pravo službene upotrebe, istovremene, ravnopravne upotrebe jezika nacionalnih manjina reguliše Ustav, kao najviši pravni akt Republike Srbije. Zatim, reguliše Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, a reguliše ga i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama.

Amandmani koje je SVM uputio na Predlog zakona su imali nameru da otklone neke nedoumice i to prvi amandman da odmah u članu 1. predloga zakona piše da sve šta će ovaj zakon regulisati nema uticaj na službenu upotrebu jezika i pisama nacionalnih manjina, jer to proističe iz samog Ustava, proističe iz Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i proističe iz Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama.

Drugi naš amandman se odnosi na određene i eventualne poreske olakšice koje bi dalje regulisali poreski zakoni i da ta odredba ne bi bila diskriminatorna, mi smo predložili jedan amandman po analogiji na stav 1. tog člana, koji govori o tome da privredna društva koja koriste ćirilično pismo mogu u skladu sa poreskim zakonima da računaju na neke eventualne poreske olakšice.

Po istom tom principu mi smo predvideli kao mogućnost da privredna društva, koja po prirodi stvari, ne mogu u svom poslovanju da koriste srpski jezik i ćirilično pismo, jer na primer, bave se izdavaštvom knjiga, časopisa na jezicima nacionalnih manjina imaju isto to pravo.

Treći amandman se odnosi na logo manifestacija, predviđeno je predlogom zakona da one manifestacije koje se finansiraju iz javnih izvora moraju da imaju logo na srpskom jeziku ćiriličnim pismom. Mi smo predvideli da u slučaju manifestacija koje imaju za cilj očuvanje, negovanje identiteta nacionalne manjine, logo tih manifestacija možda bude i na jeziku nacionalnih manjina.

Znači, to su bila naša tri amandmana koja su imali za cilj da poboljšaju ovaj Predlog zakona, a apsolutno da ne dovode u pitanje osnovnu nameru iz tog.

Ovom prilikom bih se zahvalila ispred SVM i Vladi i ministarki Gojković, što su imali sluha i prihvatili naše amandmane u znak partnerstva i poštovanje raznolikosti.

Ja bih takođe istakla značaj upotrebe latiničnog pisma u srpskom jeziku. Dozvolite mi da ponovim ono što je moj kolega, dr Balint Pastor, istakao da u svetu postoji, i nekoliko kolega poslanika je takođe ponovilo, da u svetu postoji samo 10 jezika koji imaju dva pisma. Jedan od njih je srpski jezik, koji je jedini na teritoriji Evrope i mislim da ovo bogatstvo treba negovati isto kao samo ćirilično pismo i treba ga čuvati.

Istakla bih da je naročito ta digrafija važna i vrlo praktična i značajna u profesijama kao što je moja, znači u zdravstvu, gde su dijagnoze na latinskom jeziku, skraćenice koje su uobičajene, prihvaćene opšte poznate, gube svoje slikovito značenje ako se pretvore i pišu ćiriličnim slovima i mogu, ono što je najbitnije, mogu dovesti do zabune.

Slično je to i sa informatičarskom strukom, gde je zbog internacionalne upotrebe skraćenica vrlo nezahvalno i ja smatram da je kontraproduktivno forsirati pretvaranje istih skraćenica u ćirilične akronime skraćenice, odnosno jer se one urezuju u pamćenje baš kao slike i zbog toga praktično se mnogo lakše koriste ako su stalno u istom obliku.

Kao pripadnica etničkoj grupi mađarske nacionalnosti, smatram da uz mogućnost, naglašavam, ravnopravno korišćenje svog maternjeg govornog i pisanog jezika nismo ugroženi ovim zakonom. Čak šta više, mi smo bogatiji, jer vladamo i koristimo i svoj maternji jezik, pišemo na njemu, ali poznajemo, vladamo i koristimo jezik većine, i jedno i drugo pismo. Kamo sreće kada bi svako od nas bio svestan da svaki jezik koji govorimo, koji poznajemo, koji razumemo, koji čitamo i pišemo, otvara nam nove mogućnosti i nove vidike.

Ja potičem iz sredine gde je multilingvalnost bila uobičajenost, svakodnevnica običnog čoveka. Svaki Mađar, Rumun, Slovak, Nemac, Srbin, Makedonac i ostali govorili su međusobno jezike svojih komšija, pozdravljali se iz poštovanja jedni prema drugima na jezicima svojih komšija, a to mesto, verovali ili ne, nije daleko od Beograda. To je u opštini Plandište gde su poliglote bile svakodnevnica.

Znači, bilo je u svakom selu i dan danas ih ima, naročito među starijim življem. Ono što je bitno je da je svako od njih uspeo da sačuva svoj identitet, svoj jezik, svoje pismo, ali poštovanje i drugih i to zahvaljujući prvenstveno svom radu, svom poštenju i zalaganju.

Na kraju, želim samo još jednom da potvrdim da Savez vojvođanskih Mađara će glasati za ovaj Predlog zakona, jer nakon prihvatanja amandmana, smatramo da zakon ne umanjuje prava pripadnika nacionalnih manjina. Hvala.

Šesto vanredno zasedanje , 24.06.2021.

Poštovana potpredsednice, poštovani potpredsednici, poštovani ministre, poštovani saradnici iz ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, Savez vojvođanskih Mađara je nakon analize Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom je stava da je Predlog zakona dobro osmišljen, da je iskorak napolje, da su ispravljene neke greške, naročito u pravcu nepravilnosti koje se odnosilo na diskriminaciju žene poljoprivrednice, na koje smo mi iz SVM nekoliko puta ukazali, te ćemo u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona.

Ustav Republike Srbije kaže da pravo na slobodu odlučivanja o rađanju, prava deteta, prava i dužnosti roditelja, posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, kao i socijalna zaštita građana i porodice je stvar koja je vrlo bitna za Republiku Srbiju.

Zatim, treba imati u vidu da postoje i prava i dužnosti roditelja i zbog toga je potrebna sva pomoć da bi se deca u jednoj porodici podigla na pravi način sa pravom podrškom i od strane same porodice i od samog društva.

Razlozi zbog kojeg je potrebno naglasiti da je došlo do izmena nekih stavki iz prethodnog zakona su proizašle iz analize te primene zakona, odnosno prakse i nakon nekih odluka Ustavnog suda, sada prvenstveno mislim na diskriminaciju poljoprivrednica, porodilja koje su morale da ostvaruju duži vremenski period uplaćivanja poreza da bi imali pravo na iste uslove za vreme porodiljskog odsustva. Vrlo je bitno da su kod usaglašavanja ovih izmena i dopuna zakona razmatrani i predlozi i sugestije građana i udruženja. Mislim da je to vrlo bitno da se čuje glas udruženja gde se skupljaju roditelji sa nekim posebnim potrebama, sa nekim posebnim viđanjima nekih problema.

Vrlo je bitno da je minimalna zarada merilo, odnosno ispod kojeg ne može da bude za vreme porodiljskog odsustva do navršenja trećeg meseca deteta dohodak koji ta žena ostvaruje.

Ono što je bitno je da Vlada proaktivno i ministarstvo proaktivno pokušava da utiče na demografski trend kod nas kao što je i sam ministar malopre rekao. Znači, ovo nije novina, nismo izuzeci. Nažalost, cela Evropa se bori sa istim problemom. Samo je stvar negde i mogućnosti i razmišljanja, odnosno inicijative i kreativnosti koliko koja država uspeva ili se koliko trudi da negde sanira ovaj problem.

Nije nebitno i treba da negde dođe svima nama u vidokrug koliko je potrebno sredstava za realizaciju ovih promena u zakonu. To je negde oko 65 milijardi dinara na godišnjem nivou za ovu godinu predviđeno, odnosno da pretvorimo u razumljivu cifru 55 miliona evra, to nije mala svota, možda sam zaokružila, možda nije tačno u dinar, ali bitno je da se shvati da to nisu mala sredstva koja su predviđena da se nešto pozitivno pokrene u pravcu nataliteta.

Ono što je bitno što su moji prethodnici kolege govornici već istakli da su neke greške iz prethodno zakona ispravljene. Znači, ponovo naglašavam što je za nas iz SVM izuzetno bitno, to su žene poljoprivrednice, zatim žene koje imaju veće prihode i da one ne bi bile u nekoj nezavidnoj situaciji, da li će se odlučiti za dete ili za novac, kod njih zakon omogućava da pet prosečnih plata bude uzeto u obzir u ovakvim situacijama.

Ono što je još dodatno bitno, to je dečiji dodatak koji isto pomaže roditeljima da neposredno brinu o detetu, odnosno da svakog meseca dobiju još neki podsticaj i pomoć u odgajanju dece. Jednoroditeljske porodice su isto prepoznate i negde su u povoljnijem položaju nego što su bili u nekom prethodnom periodu.

Ono što je, na žalost, veliki problem, a to je da je rađanje dece daleko ispod prostog obnavljanja stanovništva, što je slučaj i kod drugih razvijenih zemalja u okruženju. Međutim, kao što je malopre ministar rekao, vrlo je alarmantno jer praktično to nije samo prosto smanjivanje broja stanovnika nego prvenstveno, odnosno najveći efekat se vidi u tome da se smanjuje broj žena, fertilni žena, mladih žena koje bi eventualno mogle da rađaju.

Meni je jako žao da na današnjoj sednici nema mladih koleginica koje imamo u izuzetno velikom broju u ovom sazivu, koje bi trebalo, ja ih pozivam, evo nisu tu ali će nadam se kolege preneti. Možda bi trebalo napraviti inicijativu ispred Ženske parlamentarne mreže, da se naprave otvorena vrata, kako ćemo god da zovemo taj neki skup gde možemo svi otvoreno pričati o ovom problemu.

Ja se ne osećam adekvatnom da pričam iz stava mladih žena. Ja sam ostvarena kao majka, koliko, toliko u karijeri, imala sam pomoć i svojih roditelja i roditelja od muževljeve strane, ali mislim da treba da poslušamo mlade žene, šta je po njima problem osnovni, da budemo otvoreni, da slušamo ono sa čime se oni suočavaju.

Kada gledate sa muške strane, onda se vrlo lako pokrene etiketiranje mladih ambicioznih žena – eto one ganjaju karijeru, neće decu. Čak se nekada etiketiraju da su nemoralne, neetične, da nisu svesne svog nacionalnog identiteta. Verujte da nije to to i da je to pogrešno razmišljanje. Zbog toga smatram da o ovom problemu prvenstveno treba da pričaju mlade žene, čak ni ja, ni žene mojih godina, a naročito, ja se izvinjavam kolegama, ali ne muškarci. Znači, treba da slušamo žene. Koji su naši problemi, koji su njihovi problemi i zašto se one odlučuju da će sačekati sa rađanjem deteta.

Trebalo bi možda napraviti strategiju o povećanju nataliteta. Grubo zvuči, ali bi bilo potrebno da se napravi neki plan ne za godinu dana, ne za dve godine, za deset godina i onda ćemo možda imati neke efekte.

Ja dalje ne bi gledala, ne bi analizirala sam Predlog zakona, nego bi opet neke cifre. Rekli ste nisu pare motivacija, ali verovatno jesu. Za prvo dete se dobija novčana pomoć jednokratna. Trenutno je to nekih 102.000 dinara. Značajna je suma, verujte. Za drugo dete se dobija trenutno 246.754 dinara na dve godine. To je nekih 10.280 dinara mesečno u tih dve godine. Za treće dete se dobija 1.480.000 dinara, podeljeno na 121 mesečnih rata, znači mesečno 12.337 dinara. Za četvrto dete 2.220.000 dinara na 120 meseci. Na deset godina žena koja ima četvoro dece u jednom periodu može da dobije oko 30.000 dinara, možda čak i više.

Ono što je bitno, znači, porodica sa četvoro dece od države dobija pomoć negde oko četiri miliona dinara. To je 35.000 evra za deset godina. To nisu male pare. Ja ne kažem da žene treba da prave biznis od toga, ali možda bi trebalo razmišljati o tome da postoji zanimanje, profesija majka i da ona bude nagrađena platom. Možda bi to bila motivacija.

Ako analiziramo zašto žene ne rađaju, ja sam anketirala mlade devojke, žene, koleginice moje ćerke koja je pri kraju fakulteta – šta je to što je za, šta je to što ih sprečava da rađaju? Prvi i osnovni problem nedostatak partnera i tu dolaze muškarci. Gde su? Zašto se oni aktivnije ne bore da osnuju porodice? Nisu uvek žene krive.

Zatim, veliki broj mladih devojaka, žena, ipak želi prvo da završi svoje studije, školovanja, usavršavanja, pa tek onda da budu roditelji. Razumljivo. Iz mog gledišta kao roditelj, apsolutno podržavam svoju ćerku u tome.

Zatim, vrlo realno gledaju da barem jedan od njih ima stalni posao, a znate da dugo godina unazad stalni posao je misaona kategorija. Znači, možete dobiti posao, pa vas ucenjuju, pa vas proveravaju, pa ponovo proveravaju i vi nikada da dođete do toga da se osećate sigurnim i da zasnujete porodicu na pravi način i da se ostvarite kao majka.

Mnogi čekaju svoje roditelje da budu blizu penzije, jer onda mogu da računaju na njih. Naročito je aktuelno u velikim gradovima. Znači, ako je nečiji roditelj iz malog mesta, ne mogu svaki čas doći da pričuvaju dete, da pomognu. Ta mlada porodica znači mora da sačeka da roditelji malo budu stariji, onda da li su sposobni da pomažu, ali nažalost veća je šansa tako.

Ima i onih koji bez obzira na sve ove probleme ipak su se prihvatili da budu roditelji i bore se sa svim ti problemima, sa svim nedaćama, koliko toliko uspešno, manje-više.

Šta je ono što razlikuje ženu i muškarca kada se razmišlja o deci? Za ženu je bitno da ima, čak ako je potrebno i manji broj dece, ali da im da punu sigurnost, puno pažnje, jer njeno ulaganje u rađanje je mnogo konkretnije, mnogo opasnije, ona čak može da izgubi svoj život za vreme trudnoće ili rađanja, dok muškarci imaju mnogo prostiji instinkt što se ove stvari tiče, a to je da prenesu svoj genetski kod. Znači, njima je u interesu da imaju više dece, samo gde su sada?

Zatim, ako gledate sa strane samosvesti o trenutnoj situaciji sveta, prenaseljenost, ekološki momenti, nekad je i to blokada da li je dobro da imam petoro, šestoro, sedmoro dece, ako je zemlja prenaseljena, jeste da nije naša država i naša zemlja.

Ono što je interesantno i što ste svi primetili, jeste da porodice sa nižim obrazovanjem ranije imaju decu i imaju više dece. Koja je bila logika ranije porodica, zašto su ranije rađali više dece, proste porodice, a zašto danas manje? Ranije se razmišljalo - rodiću, imaću više dece, jedno za vojsku, za otadžbinu, jedno za popa, ako je neko pametnije dete možda će biti nastavnik, lekar, što se tiče devojčica jedna će biti monahinja, druga će biti zanatlija, kuvarica, krojačica, a ona što je brižna, ta će biti blizu mene da me neguje kad ostarim. Nije bilo penzionog fonda. Porodice, društvo je tako razmišljalo, sebe je obezbeđivalo. Nemojte sve prebaciti uvek na ženu, ženu je kriva, a nije etično danas, ne razmišlja. Ranije se tako razmišljalo jer je sebe osigurala na taj način.

Danas drugačije razmišljamo. Danas praktično sav taj teret koji sam malo pre nabrajala, da bude i vojnik i lekar i pop i nastavnik i monahinja i krojačica i da brine o nama padne na jedno ili dvoje dece. Teško breme za to dete. Znači, treba da napreduje, da ima svoju karijeru, a da neguje i svoje roditelje.

Postoje, međutim, neki potencijali. Ako razmišljamo, a mnoge devojke su to i izrekle same, čekaju da njihovi roditelji dođu u penziju i da onda pričuvaju decu, možda bi država trebalo u tom pravcu da razmišlja, Vlada da razmišlja u tom pravcu, ministarstvo. Možda bi trebalo omogućiti roditeljima mladog bračnog para koji će imati decu da i oni učestvuju, da i oni mogu da biraju ili da majka može da bira ako želi da se vrati na posao koji njoj možda osigura veću platu za njenu porodicu, napredovanje, karijeru, a da njeni roditelji ili neko od njenih roditelja uzme porodiljsko odsustvo. Znači, bake i deke da budu priznati kao nosioci porodiljskog odsustva i na taj način smo rešili problem i ko će pričuvati dete i ko će ga odgajati i kako će ga odgajati, a istovremeno majke mogu da nastave neki svoj život koji im je takođe bitan.

Mlade žene bi trebalo da imaju prednost pri zapošljavanju, a ne da poslodavac gleda, aha, ti si mlada, neudata ili tek udata, ti ćeš biti trudna za nekoliko meseci, bićeš na trudničkom bolovanju, pa ćeš biti na porodiljskom bolovanju, nisi poželjna radna snaga. Tu bi trebalo videti koji su potencijali, kako može da se negde zainteresuje neki od poslodavaca da ipak mlade žene imaju prednost. I na taj način smo opet njih stimulisali, znači, ima posao, ima mogućnosti da razmišlja o potomstvu.

Druga bitna stvar je da se na kraju završetka porodiljskog odsustva mogu da vrate na svoj posao, makar sa delimičnim radnim vremenom. I to je nešto.

Zatim, druge socijalne mere - produžen boravak u školama, veći broj obdaništa, zabavišta, sve je to što može država i društvo da osigura za ženu.

Što se tiče boravka u školama, puno smo pričali o tome da imamo malo dece, da odjednom broj nastavnika je u višku. Možda bismo tu mogli da iskoristimo njih, znači da se u školama za vreme tog boravka završe domaći zadaci i manje se opterete majke. Školski obrok, jedna šolja mleka i jedno kuvano jelo za svako dete, verujte, i to je velika pomoć i vrlo praktična. Dalje, povoljne ekskurzije, letovanja, i to naročito za porodice sa više dece.

Za kraj, ovaj predlog je pozitivan i Savez vojvođanskih Mađara će u danu za glasanje podržati ovaj zakon, s tim da opet želimo da iniciramo društveni dijalog o tome, da uvučemo što veći broj ljudi da kažu svoje mišljenje, da budu kreativni i da zajedno iznađemo bolje rešenje. Hvala.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2021.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministri, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, SVM će podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti zato što smatramo da je zakon dobro osmišljen, svrsishodan, napredan, i u skladu sa evropskim standardima.

Ustavni osnov zakona je u samom Ustavu Republike Srbije. Razlozi za donošenje zakona jesu razlozi usklađivanja sa pojedinim odredbama Zakona o planskom sistemu Republike Srbije.

Ono što je bitno kod predloga ovog zakona, da je precizirano da su osnovni dokument javnih politika u oblasti aktivne politike zapošljavanja, praktično, Strategija zapošljavanja i Akcioni plan.

Strategija je u bilo kom domenu života, tako i u javnim politikama i u zapošljavanju, vrlo bitna, jer ona vremenski oročava, napravi smer, pravac odluka i na taj način Akcioni plan može da dovede do toga da se taj krajnji cilj i postigne.

Ono što je vrlo bitno jeste da dokumentom ovih javnih politika praktično se premešta odgovornost i na lokalne nivoe i program zapošljavanja praktično se formira i na tom lokalnom nivou, sve u sagledavanju nekih specifičnosti svake teritorije, svakog grada ponaosob i na taj način je ono mnogo svrsishodnije nego ako je taj plan centralizovan.

Što se tiče Strategije, ona traje šest godina, a Akcioni planovi se donose u periodu od tri godine. Ovo je isto vrlo bitno, jer se nakon tri godine može videti dali su ti akcioni planovi odgovarajući, da li je došlo do pomaka, da li se ide u pravcu koji je Strategijom usmeren.

Što se tiče nekih pokazatelja, vrlo su bitne mere politike zapošljavanja, jer oni praktično omogućavaju da se u svakom momentu dobije podatak i da se sagleda situacija trenutna, da se procene finansijska sredstva koja su potrebna da se taj program i dalje vodi kako treba. Zatim, koji su finansijski efekti tog zakona, odnosno

Strategije? Vrlo je bitno da lokalne samouprave ako su napravile dobar akcioni plan, one mogu da računaju na sufinansiranje od strane Ministarstva ako je taj plan odgovarajući. Ako smo kod planiranja, vrlo je bitno kako ćemo to kontrolisati. Znači, praćenje, analiza, koordinacija i vrlo je bitna komunikacija koja treba da se izgradi između ostalih ministarstava i drugih resornih institucija.

To je prvenstveno bitno zbog obrazovnog sistema, jer ovaj zakon i cela ova strategija praktično je kurativa. Znači, mi sada razmišljamo o tome kako ćemo rešiti ovu zadatu, trenutnu zatečenu situaciju. Znači, imamo ljude koji su iznad 60 godina, a teško se zapošljavaju. Imamo mlade ljude koji još nisu završili svoje školovanje, nisu osnovale svoje porodice, a teško nalaze posao. Isto tako, imamo i onu grupu, nažalost, naših sugrađana koji su niskog obrazovanja ili su čak neobrazovani. Znači, nemaju svoju profesiju, nemaju svoju struku i oni praktično vrlo teško mogu da nađu sebi odgovarajući posao. Zbog toga je vrlo bitno da nekim budućim planovima, a ja verujem da je Ministarstvo sada u dobrim rukama, jer ministarka je radila u Institutu „Batut“, gde se stalno analiziraju podaci, stalno se prave neki projekti, stalno se gleda kako i zašto je došlo do te dotične situacije. Zbog toga je vrlo bitno da se obrazovanje planski negde koordinira i da praktično zavisi broj škola, broj mesta u tim školama od toga koje su potrebe na lokalu. Znači, da ne budu stihijski, da ne bude – eto, mi imamo tu školu, pa nećemo je zatvoriti, nego da se planira da li ima potrebe za tom strukom, da li ima možda za nešto drugo potrebe. Ovo je neka budućnost koja se već sada gradi.

Vrlo je teško promeniti neki način razmišljanja, neke načine kako smo do sada pravili planove, ali ako uspemo u tome, ako se uspostavi ta saradnja između različitih ministarstava da se sagleda celina, ja verujem da ćemo moći, bez obzira što nismo bogata država, da napravimo iskorak kao što smo i u nekim situacijama u prošloj godini uspeli da napravimo to.

Što se tiče lokalnih samouprava, vrlo je bitno da one što više lokalnih samouprava, što više gradova, što više opština napravi plan o zapošljavanju i da naprave svoje lokalne savete zapošljavanja i da naprave svoje akcione planove, da sagledaju sa svojim privrednicima, sa svojim subjektima, sa svojim školama, u kom pravcu treba da zajednički vode svoje lokalne samouprave.

Što se tiče ovog plana predloga zakona, on zapravo unosi jedno programsko i projektno planiranje, razmišljanje u samoj instituciji zapošljavanja. Vrlo je bitno da smo svesni svi, da praktično zapošljavanje, odnosno sposobnost svakog građanina da privređuje da zaposli, praktično je ono što na neki način osigurava naš opstanak i našu budućnost.

Ko će gde i šta raditi, za koje pare i da li će biti priznat, to su neki argumenti koji su vrlo bitni kod odlučivanja, da li će neki mladi čovek ostati u ovoj državi ili će otići u inostranstvo? Nažalost, to se nekad odnosi i na starije naše građane, znači i oni idu i traže možda u nekim drugim sredinama posao da bi osigurali svojim porodicama osnovno blagostanje.

Da bismo došli do toga da je dovoljno broj mladih ljudi, znači, ja krećem sa početka, znači da su mladi zaposleni, to je možda najbitnija stavka i najbitniji faktor za budućnost naše države, potrebno da se izgradi među institucionalna saradnja.

Kao što sam malopre navela, obrazovanje treba da prati potrebe društva, potrebe privrede, potrebe građana. Dala bih jedan praktičan primer. Mi u Vojvodini teško nalazimo u zadnje dve godine lekare koji će raditi na nivou primarne zdravstvene zaštite. Bolnice još nekako mogu da privuku svojim nekim timskim radom, nekim mogućnostima za dalje napredovanje, prvenstveno profesionalno napredovanje mladih lekara, ali na primarnom nivou, to je vrlo teško.

Zbog toga, moj savet bi bio da se eventualno razmisli o tome. Sa tog aspekta se utiče da li u povećanju broja primljenih studenata na Medicinski fakultet u Novom Sadu ili eventualno o otvaranju novog fakulteta u Vojvodini.

Ako ćemo uporediti užu Srbiju i Vojvodinu, uža Srbija sa otprilike tri miliona stanovnika, ima tri medicinska fakulteta, a Vojvodina sa oko nešto manje od dva miliona stanovnika, ima jedan fakultet.

Možda je to isto jedan razlog da možemo zadržati nivo zdravstvene zaštite i za budućnost u Vojvodini.

Isto tako, trebalo bi razmisliti o priznavanju nekih struka koje su se pojavile u poslednje vreme. To su strukovne medicinske sestre i tehničari, koji su već nekoliko godina, odnosno završavaju postupno fakultet i u Novom Sadu, Beogradu i ostalim gradovima i sredinama. Oni su edukovani kadar koji je i te kako potreban, naročito na primarnom i lokalnom nivou.

Ovo je jedan veliki kapacitet, jedan veliki broj edukovanih ljudi, mladih ljudi koji su spremni da rade na terenu.

Oni bi mogli da zamene, eventualno da pomognu sredinama gde nema dovoljno lekara, to su strukovne sestre koje mogu da rade na prevenciji, mogu da rade u palijativi, nezi, mogu da rade u eventualnom edukovanju i mladih za zdrav način života, kao što su patronažne sestre.

Isti taj kadar bi se mogao mnogo bolje iskoristiti u bolničkim uslovima, ali nažalost, trenutni kadrovski planovi i čak ni katalog radnih mesta, ne prepoznaje ovaj kadar. Nemojte zaboraviti da su se ti ljudi školovali, odricali se neke svoje druge budućnosti, da bi završili te fakultete. Isto tako, u centrima za socijalni rad, nema dovoljno socijalnih radnika. To je isto jedna struka koja je deficitarna, a sa druge strane, isti taj profil profesije je nekako neafirmisan, mukotrpan je to rad, a nije brendiran, nije poželjan za mlade, svakako bi puno značilo, kada bismo imali kvalitetne socijalne radnike u našim socijalnim ustanovama, jer problema ima i te kako.

Brendiranje profesija je isto bitan faktor da bismo negde zakrpili neke nedostatke u našem sistemu i zapošljavanju i nalaženju posla.

Nemojte zaboraviti, ne znam kako je u užoj Srbiji, ali u Vojvodini jako teško možete naći dobrog majstora, dobrog kuvara, dobrog pekara, dobrog vodoinstalatera, keramičara, mašin bravara, da ne nabrajam neke osnovne struke, koje su nepopularne među mladima, sa jedne strane, a sa druge strane one koje su dobre, idu u inostranstvo.

Mislim da je to jedan potencijal i da treba od malih nogu, već za vreme osnovne škole prepoznati decu koja imaju manuelne sposobnosti i da jednostavno, ta struka, koja se dugo godina omalovažavala i samo je bilo bitno da se upiše bilo koji fakultet i neka je završio, ali posle neće imati ni posla, niti će ostvariti neki dohodak, ali je bila sramota da se neko dete upiše u neku zanatsku školu.

Dualno obrazovanje je isto jedan dobar korak u tom pravcu. Nadam se da će i privreda, i prosveta, videti koristi od toga, a na kraju krajeva, i naše društvo.

Što se tiče prosvete, možda bi trebalo razmišljati i povećanju kadrovskih planova za prosvetu. Prošla godina je ukazala na neke vrlo interesantne stvari koje smo mi možda i predvideli ili zaboravili. Uvek kukamo da ima malo dece.

Međutim, prošle godine, nastavnici koji su morali onlajn nastavu, sa onlajn nastavom da edukuju svoje učenike, bili su izuzetno opterećeni. To je jedan problem koji će nas možda čekati i u budućnosti.

Sa druge strane, isti ti nastavnici u redovnim školskim aktivnostima su preopterećeni, a takođe i đaci.

Na kraju, stradaju porodice, majke prvenstveno kada to dete dođe kući, ne može samo da se pripremi za školsku nastavu, nego roditelj mora da sedi pored tog deteta.

Možda bi trebalo razmišljati, praktično da se smanji broj prosvetnih radnika, bez obzira što je nažalost, broj dece manji, nego da se pruži kvalitetnija usluga u školama, odnosno da se na taj način rasterete roditelji.

Nemojte zaboraviti negovateljice koje nema dovoljno, odlaze u inostranstvo. Zatim, vrlo je bitno razmišljati o zapošljavanju žena u ruralnim sredinama, da li su po nekim lokalnim inicijativama ili u saradnji sa nekim inostranim projektima.

Recimo, Sombor je napravio izuzetan projekat lavande. Znači, gajenje lavande u praktično minimalnim zahtevnim uslovima, okućnicama u malim baštama i na taj način su te žene dobile adekvatnu obuku da budu pokretači neke svoje zanatske radinosti, imaju svoju dobru organizovanu, praktično plasiranje svog proizvoda na kraju.

Lokalna inicijative su vrlo bitne i treba slušati, na kraju krajeva i centralno gde je koji problem najviše izražen i u tom pravcu da se planira budućnost.

Jačanje banjskog turizma je isto jedna mogućnost da se na kraju krajeva negde afirmiše ruralna sredina. Vojvodina leži na termalnim vodama, a jako je slaba iskorišćenost tih velikih potencijala. Što se tiče banjskog turizma mislim da je to jedna vrlo profitabilna grana za budućnost. Isto je to slučaj i sa zdravstvenim turizmom.

Vojvodina je praktično okružena zemljama EU, Rumunija, Mađarska, Hrvatska. Ona može da bude izuzetno interesantna baš za te državljane tih zemalja pošto smo, nažalost ili na sreću, puno jeftiniji od njih.

Sve u svemu, ja se nadam da pored ovih strategija koji rešavaju trenutne probleme da će Ministarstvo imati sluha i za planove za budućnost, za proširenje, za davanje nekih, praktično nade za buduće generacije.

Ispred poslaničke grupe SVM ćemo podržati zajednički Predlog zakona.

Hvala.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 29.04.2021.

Poštovani predsedavajući, poštovano predsedništvo, poštovana predsednice Vlade, poštovani ministri, ja bi moje prvo pitanje postavila ministru zdravlja, asistentu doktoru Zlatiboru Lončaru, a tiče se tzv. post kovid sindroma o kome ceo svet sve više govori.

Moje pitanje se odnosi na planove, organizaciju zdravstvenog sistema koje će ministarstvo preduzeti da bi smo adekvatno odgovorili na ovaj nastojeći problem.

Pre toga bih želela da pohvalim svakako rad Vlade Republike Srbije, samog Ministarstva zdravlja, zatim Instituta za javno zdravlje „Batut“, zato što su praktično omogućili da brzo, adekvatno i pravovremeno ceo zdravstveni sistem odgovori na ovaj problem.

Vladu bih svakako pohvalila baš za ono što je najmanje bilo popularno u početku ove epidemije, a to je vanredno stanje, jer to je praktično omogućilo da se mi svi pripremimo za nastojeću epidemiju i da praktično taj zdravstveni sistem ekolabira pred problemom.

Isto tako bi istakla, kao svaki put u mom govoru, značaj jedinstvenog zdravstvenog sistema primarne zdravstvene zaštite domova zdravlja koji su preuzeli najveći deo tereta i što se tiče samo dijagnostike, što se tiče prvobitnog lečenja, kućnog lečenja pacijenata koji su se razboleli od kovida, isto tako njihovo upućivanje, pravovremeno upućivanje u bolnicu, i dalje posle toga kada smo počeli vakcinaciju masovnu, onda je isti taj sistem reagovao promptno, brzo i adekvatno.

Što se tiče post kovid sindroma o kome svet sve više priča, a pojavljuju se slučajevi i kod nas, to su pacijenti naši građani koji su preboleli koronu, a zapravo nemaju, nisu više zarazni, a imaju i dalje probleme, ne mogu se vratiti u svoje svakodnevne, da obavljaju svoje svakodnevne obaveze. Oni imaju skup tegoba od kojih su najizraženiji umor, malaksalost, bolovi u mišićima, trnjenje, nekad su to i konvulzije, gubitak svesti, zamagljena svest je isto vrlo bitna, depresija na kraju krajeva. U svetu se polako priprema sistem, zdravstveni sistem, tako što se formiraju tzv. post kovid ambulante pri bolnicama.

Moje pitanje odnosi, kako to ministarstvo vidi u nekoj budućnosti i da li planira da iskoristi mrežu domova zdravlja i da pri domovima zdravlja budu tzv. možda neka savetovališta za post kovid sindorm? Hvala.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 29.04.2021.

Raduje me da postoji vizija u Ministarstvu zdravlja kako da rešimo i ovaj predstojeći problem. Mi smo iz Instituta za javno zdravlje „Batut“ dobili uvek savremene protokole lečenja kada je ova pandemija počela. Ja se nadam da ćemo isto takve protokole dobiti i za lečenje postkovid sindroma.

U svetu su se formirale multidisciplinske jedinice pri bolnicama koje se sastoje od specijalista. Ako će to biti savetovalište, možda da se razmišlja o edukaciji lekara, da postanu edukovani, da rade u savetovalištu za postkovid, u savetovalištu za dijabetes, za hipertenziju, lipidologa, hipertenologe i na taj način ćemo možda motivisati i mlade doktore da ostanu na primaru. Mi sada trenutno imamo problem i oko nalaženja mladih budućih doktora, koji će nam raditi, naročito u malim sredinama. Hvala ministru na odgovoru.

Ako imam vremena, ja bih postavila još jedno pitanje ministru Momiroviću, koji se odnosi na praktično infrastrukturu. Pošto dolazim iz Sombora, 150 kilometara je udaljen od Beograda, putujem dva i po sata i ovamo i nazad, pa bih vas pitala koji su planovi da se jedan grad koji je više od 270 godina unazad već kraljevski slobodan grad, a postoji od 14. veka, na tromeđi praktično, jednoj bitnoj raskrsnici koja povezuje našu državu sa Hrvatskom i Mađarskom, a nije spojena sa glavnim gradom odgovarajućom infrastrukturom, pa me interesuje – koji su planovi i kojom brzinom ćemo i mi moći mnogo brže doći u Beograd? Hvala.

Imovinska karta

(Sombor, 17.04.2015.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Direktor Dom zdravlja Dr Đorđe Lazić, Sombor Republika Mesečno 120000.00 RSD 01.01.2013 -
- Dom zdravlja Dr Đorđe Lazić, Sombor (izabrani lekar sa delom radnog vremena) Republika Mesečno 30000.00 RSD 01.01.2013 -