| 21.10.2020. | Odluka o izboru predsednika Narodne skupštine |
usvojen
|
čeka se odgovor 4 godine i 11 meseci i 10 dana
Uvaženi Ja sam Dejan, iz Beograda sam i imam 44 godine. Jedan sam od 50% građana koji nisu izašli na izbore jer ne veruje u institucije. Dajem Vam priliku da me uverite da grešim, da institucije rade svoj posao savesno i da živimo u demokratskoj i pravno uređenoj zemlji.
Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri, poštovane koleginice i kolege, kaže se da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan ima samo jednu želju da ozdravi. Ali i među bolesnima postoji pacijent koji je često posebno usamljen. To su ljudi koji imaju problem sa mentalnim zdravljem. Fizička bolest najčešće izaziva saosećanje. Ako neko doživi infarkt, šlog, slomi ruku, ima malignu bolest, porodica, prijatelji i kolege uglavnom žale i žele da mu pomogne. Mentalnu bolest, nažalost, još uvek često prate nerazumevanje, strah i stigma, a stigma ponekad znači udaljavanje od prijatelja, radnog mesta, pa čak i sopstvene porodice.
Zbog toga želim posebno da pozdravim napor Ministarstva zdravlja da izmenama i dopunama Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama unapredi položaj osoba sa mentalnim smetnjama, zaštiti njihovo dostojanstvo i prava – posebno prava dece – unapredi individualni pristup i smanji restriktivne mere na najmanju moguću meru. Posebno podržavamo opredeljenje da se prevencija, nega, lečenje i rehabilitacija ostvaruju kroz sve nivoe zdravstvene zaštite, a jedna od najvažnijih tačaka je svakako primarna zdravstvena zaštita kadgod je to moguće.
Mislim da upravo ova odredba otvara mogućnost za jedan sledeći veoma važan korak, jer nije svaka psihička teškoća psihijatrijska bolest i nije svakom čoveku, koji ima problem i prolazi kroz psihičku krizu, potreban psihijatar. Dete koje je teško podnosi promene, adolescent u krizi, porodica koja prolazi kroz razvod, čovek koji je izgubio supružnika, majka nakon porođaja, usamljena starija osoba, negovatelj teško bolesnog člana porodice ili čovek izložen dugotrajnom stresu – svi oni mogu imati potrebu za stručnom podrškom, ali ne moraju svi postati psihijatrijski pacijenti.
Između potpuno zdrave osobe i pacijenta kome je potrebno psihijatrijsko lečenje postoji veliki prostor za promociju mentalnog zdravlja, za prevenciju, za psihoedukaciju, za savetovanje, za individualni i grupni rad i podršku porodici. Zato
18/2 TĐ/JG
mislim da destigmatizacija ne počinje tek na vratima psihijatrijske ustanove, o čemu jako puno pričamo, ona počinje mnogo ranije kada čovek može da potraži pomoć pre nego što njegov problem preraste u bolest. I da nam je takva pomoć potrebna pokazuju i podaci o potrošnji anksiolitičkih lekova, lekovi za smirenje imaju svoje mesto u lečenju pacijenata, ali njihovo propisivanje i ono treba da ima svoju indikaciju. Ali treba sebi da postavimo pitanje – da li je lek uvek jedini odgovor koji možemo ponudi čoveku? Recept ne može rešiti usamljenost, porodični konflikt, žalovanje, probleme u adolescenciji, niti dugotrajni socijalni stres. Nekad čoveku treba lek, ali nekad mu je potrebno da ga neko stručan sasluša na vreme, pomogne mu da razume šta mu se događa, da pruži podršku pre nego što problem postane bolest.
Zato pozdravljam što Ministarstvo planira zajedno sa primenom ovog zakona i razvoj lako dostupnih multidisciplinarnih savetovališta i timova za mentalno zdravlje u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Čoveka, a naročito čoveka sa zdravstvenim problemom, kadgod je to moguće ne bi trebalo izdvajati iz njegovog života, porodice, zajednice, već pomoć približiti mestu gde on živi. Ako želimo manje institucionalizacije, manje izolacije, manje restriktivnih mera, moramo istovremeno izgraditi alternativu. Alternativa zahteva kadar. Zato moramo razgovarati o kadrovskim normativima na psihijatrijskim odeljenjima. Humanija psihijatrija ne može se ostvariti samo zakonskim procedurama i normama. Čovek u akutnoj psihičkoj krizi zahteva vreme drugog čoveka. Ako želimo manje sputavanja, više razgovora, individualni pristup, uključivanje porodice, potrebni su nam psihijatri, ali i dovoljan broj medicinskih sestara, psihologa, socijalnih radnika, radnih terapeuta i drugih članova multidisciplinarnog tima.
Zbog svega navedenog posebno izdvajam i pozdravljam opredeljenje ministarstva da koristi savremene mogućnost, poput telemedicine kako bi se ublažio nedostatak stručnog kadra, posebno psihijatra, u manjim gradovima, opštim bolnicama, ruralnim sredinama i, na drugom kraju sistem, u domovima zdravlja.
Istovremeno bih napomenula da Srbija već školuje ljude čije znanje možda ne koristimo dovoljno, a to su diplomirane medicinske sestre koje završavaju četvorogodišnje akademske studije zdravstvene nege, i to je visokoobrazovan zdravstveni kadar kojem možemo dati veću ulogu u prevenciji, u organizovanim skrininzima, u zdravstvenom vaspitanju i radu sa hroničnim bolesnicima. Uz odgovarajuću dodatnu akreditovanu edukaciju, deo ovog kadra mogao bi biti uključen u promociju, prevenciju mentalnog zdravlja, psihoedukaciju, u grupni rad i u podršku vulnerabilnim grupama.
U Vojvodini već imamo ljude koji su završili dodatne univerzitetske programe mentalne higijene u Mađarskoj. Ne predlažemo da bilo ko preuzme ulogu psihijatra ili psihologa. Predlažemo da svako od obučenog kadra, stručnjaka radi ono za šta je obrazovan, da se psihijatrima i psiholozima omogući više vremena za pacijente kojima je njihova specijalistička i specifična pomoć zaista potrebna.
Tako da smatram da uz primenu ovog zakona treba razmotriti tri konkretna koraka. Treba preispitati i reorganizovati kadrovske normative u psihijatrijskim službama, telemedicina pomaže da nadoknadimo psihijatra na daljinu, ali samu medicinsku negu – ne, i zato treba preispitati broj medicinskih sestara i tehničara.
Drugo, razvoj savetovališta i multidisciplinarnih timova za mentalno zdravlje u domovima zdravlja predstavlja prvu dostupnu pomoć svakom građaninu, edukacija lekara na primaru za rad sa takvim ljudima je obavezan.
Treće, definisanje dodatnih kompetencija i akreditovanih edukacija za postojeći visokoobrazovani zdravstveni kadar koji može preuzeti deo preventivnog rada.
18/3 TĐ/JG
Ovo sve napominjem iz razloga što je dve trećine psihijatrijskih velikih bolnica na teritoriji AP Vojvodine. U njima jesu građani celi zemlje, ali na teritoriji Vojvodine su velike psihijatrijske bolnice i one vape za tim kadrom koji je neophodan, jer šta želimo da bude rezultat ovog zakona? Ne samo više pregleda, više dijagnoza, više lekova koje je potrebno prepisati pacijentu, čak ni jedino poboljšanje uslova bolničkog lečenja ozbiljnih psihijatrijskih stanja uz očuvanje dostojanstva čoveka koji se tamo nalazi. Mi želimo da svi naši građani imaju bolje mentalno zdravlje. Cilj savremene zaštite mentalnog zdravlja nije samo izlečiti bolest. Cilj je pomoći čoveku da sačuva svoje dostojanstvo, svoje odnose, svoje mesto u porodici, svoje mesto u društvu i da zbog problema sa mentalnim zdravljem nikada ne postane najusamljeniji među nama.
Zbog svega navedenog, SVM će u danu za glasanje podržati ovu izmenu i dopunu zakona. Hvala i želim vam dobro zdravlje.
Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri, poštovana ministarka, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o roditeljima-negovateljima i negovateljima. Smatram da je i ovo jedan od onih zakona koji treba da prevazilaze političke razlike, jer govori o porodici, o deci sa najtežim smetnjama u razvoju i osobama sa invaliditetom, o ljudima kojima je podrška društva najpotrebnija.
Godinama su roditelji dece sa najtežim oblicima invaliditeta ukazivali da su bili primorani da napuste posao kako bi 24 časa dnevno brinuli o svom detetu. Time su ostajali bez redovnih prihoda, radnog staža i dugoročne socijalne sigurnosti, iako su obavljali izuzetno odgovoran i zahtevan posao. Zato smatram da ovaj zakon predstavlja važan iskorak u razvoju sistema socijalne zaštite. Prvi put država jasno priznaje da je celodnevna briga o detetu rad od velikog društvenog značaja. To nije samo finansijska podrška, već priznanje dostojanstvu roditelja koji nose najveći teret nege.
27/3 TĐ/MJ
Posebno je značajno što zakon obezbeđuje mesečnu naknadu uz uplatu doprinosa za penzijsko-invalidsko i zdravstveno osiguranje. Time roditelji neće više biti potpuno isključeni iz sistema socijalne sigurnosti.
Jednako je važna činjenica da zakon podstiče ostanak deteta u porodici. To je osnovni princip Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom i savremenih evropskih politika koji daju prednost podršci porodici, umesto institucionalnog smeštaja. Zakon jasno uređuje prava i obaveze korisnika, postupak ostvarivanja prava i mehanizme kontrole čime se obezbeđuju pravna sigurnost i odgovorno upravljanje javnim sredstvima.
28/1 AL/MP 15.40 – 15.50
Smatram da je opravdano što su kriterijumi u početnoj fazi postavljeni pažljivo. Kada se uvodi potpuno novo pravo koje zahteva značajna budžetska sredstva, odgovorno je da ono bude u početku usmereno prema porodicama koje zaista nemaju drugu mogućnost da organizuju celodnevnu negu svog deteta. Istovremeno, primena zakona će pokazati da li su postojeći kriterijumi dovoljno obuhvatni. U obrazloženju zakona procenjuje se oko 3.270 budućih korisnika, dok u sistemu socijalne zaštite više od 37.000 dece ostvaruje pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica. To znači da treba pažljivo pratiti efekte zakona.
Ukoliko praksa pokaže da postoje porodice koje objektivno nose isti teret, a nisu obuhvaćene sadašnjim rešenjima, verujem da ćemo dovoljno odgovornosti da na osnovu stručnih analiza i finansijskih mogućnosti države postepeno proširimo krug korisnika imajući u vidu socijalne i medicinske indikacije.
Istovremeno status roditelja-negovatelja i negovatelja ne može biti jedina podrška. Potrebno je razvijati usluge predaha, dnevne boravke, personalnu asistenciju, pomoć u kući i mobilne stručne timove kako bi porodice dobile celovitu podršku. Treba poboljšati organizaciju i kadrovsku strukturu sistema socijalne zaštite. Oni rade sa najvuneralbilnijom populacijom, sa siromašnim, sa bolesnima, sa hendikepiranima, isključenim ljudima. Treba brendirati profesiju socijalnog radnika, motivisati, podstaći školovanje tog kadra i adekvatno materijalno osigurati. Zato ovaj zakon vidim kao važan prvi korak. Nijedna evropska država nije odmah došla do idealnog modela. Zakoni su se menjali na osnovu iskustva iz prakse. Verujem da će tako biti i kod nas.
U Evropskoj uniji iskustva Hrvatske su sledeća – da je svoj sistem godinama unapređivala kroz izmene zakona. Slovenija razvija finansijsku podršku zajedno sa uslugama u zajednici. Mađarska povezuje pomoć roditeljima sa drugim merama socijalne zaštite, dok Austrija, Nemačka i Skandinavske zemlje razvijaju čitavu mrežu usluga koje sprečavaju iscrpljivanje porodice i omogućavaju da dete ostane u svom domu.
Na kraju želim da ukažem, zapravo da dam dve važne sugestije. Kontrola primene ovog zakona ne bi trebalo da se svodi samo na proveru da li roditelj radi još neki posao ili ostvaruje dodatne prihode. Mnogo je važnije pratiti ono zbog čega je ovaj zakon nastao, dobrobit deteta. Zato smatram da bi trebalo razvijati stručni, savetodavni nadzor kroz centre za socijalni rad, zdravstvene ustanove, razvojna savetovališta. Potrebno je pratiti da li dete redovno odlazi na preglede, na rehabilitacije, da li dobija preporučene terapije, da li se ulaže u njegov razvoj, obrazovanje i socijalizaciju. da li porodica koristi sve mogućnosti koje mogu poboljšati kvalitet njegovog života. Zatim, pod drugo, razmatrati proširivanje kruga korisnika kada se pokaže održivost sistema.
Nažalost, svaki sistem može biti i zloupotrebljavan. Zato država mora da štiti i dete i javna sredstva, ne zbog nepoverenja prama roditeljima, već kako bi pomoć zaista stigla onima kojima je namenjena.
Najveći uspeh ovog zakona će biti u većem broju dece koja će zahvaljujući ovoj meri imati bolju zdravstvenu zaštitu, bolje uslove za razvoj i kvalitetniji život u svojoj porodici.
Uverena sam da ćemo pažljivim praćenjem primene zakona imati dovoljno odgovornosti da ga u budućnosti unapređujemo, proširujemo tamo gde je potrebno i sačuvamo njegov osnovni cilj, da pomoć stigne upravo do porodica kojima je najpotrebnija.
Naša poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara će podržati zakon u danu za glasanje. Hvala vam i želim vam puno zdravlja.
28/2 AL/MP
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministri, poštovane kolege i koleginice narodne poslanice, poštovani građani Republike Srbije, danas želim da govorim o temi koja treba da prevazilazi dnevnu politiku, ideologiju i čak bi trebalo i neke stranačke razlike da podmiri, a to je tema koja se tiče života, nade i solidarnosti, ali i poverenja među ljudima. To je tema o transplantaciji.
Savremena medicina danas može više da uradi nego ranije. Kada smo mislili da je nezamislivo da neko ko boluje od teške bolesti, kada mu otkazuju određeni organi, može da nastavi život zahvaljujući tehnologijama kojima se može presaditi organ. Za mnoge pacijente transplantacija je jedina šansa za život, međutim uspeh transplantacionog sistema i programa ne zavisi samo od znanja lekara, kvaliteta bolnice ili razvoja medicine, on zavisi prvenstveno od poverenja građana, dobre organizacije sistema i jasnog zakonskog okvira.
U Srbiji se godinama suočavamo sa manjkom transplantacije, nedovoljnim brojem donora i na listama čekanja zbog toga se nalazi veliki broj pacijenata kojima je potreban bubreg, jetra, srca ili drugi organi, a iza svake brojke nalazi se čovek, nalazi se porodica, nečiji roditelj, dete, supružnik ili prijatelj. Zbog toga smatram da je veoma važno što se pred nama nalaze izmene i dopune Zakona o transplantaciji organa i tkiva koji uređuje ovaj sistem.
Posebnu pažnju javnosti privuklo je pitanje saglasnosti za doniranje organa. U prethodnim godinama su se vodile polemike oko toga da li Srbija treba da ima „opt-in“ ili „opt-out“ sistem. Odnosno, kod „opt-in“ sistema građanin mora za života aktivno da izjavi da želi da bude donor, a u „opt-out“ sistemima smatra se da je svako praktično pretpostavljeni, da ima pretpostavljenu saglasnost za doniranje.
Često se stvara utisak da je upravo izbor između ova dva sistema ključan za uspeh transplantacije, odnosno broja transplantiranih u jednoj državi, međutim mnogo je važnija odlična organizacija sistema, zatim postojanje transplantacionih koordinatora u bolnicama i, ono što je po meni najbitnije, kontinuirana edukacija i zdravstvenih radnika, ali i građana o tome koliko je to bitno uopšte za zdravlje ljudi, odnosno da se izgradi međusobno poverenje građana.
Ni jedan zakon sam po sebi ne može povećati broj transplantacija ukoliko ne postoji dobro organizovan sistem. Međutim, ono što je još bitnije je da mora postojati ravnoteža između prava građana da slobodno odlučuju o svom telu, što je apsolutno najbitniji deo priče, a isto tako da se unapredi transplantacioni program.
11/3 MT/MO
Posebno značajnim smatram da se uspostavlja sistem registra građana koji žele da daju, odnosno da budu donori organa i registar građana koji izričito žele da odbiju, odnosno ne žele da budu donori. Na taj način svaki građanin dobija mogućnost da jasno i nedvosmisleno izrazi svoju volju koja treba da se poštuje.
Isto tako, postoje opisane procedure oko naknadnog dobijanja saglasnosti ako ona ne postoji za života od strane porodice, od strane staratelja i uz uključenje, u nekim slučajevima, i etičke komisije, koja je vrlo bitna da bi se procenila etičnost tog postupka.
Ono što je bitno da se time povećava pravna sigurnost, smanjuju se nedoumice i olakšava se rad zdravstvenim radnicima i ustanovama u najtežim trenucima kada se mora delovati u trci sa vremenom.
Važno je naglasiti da je dopuna zakonskog rešenja usledila nakon odluke Ustavnog suda koji je pokazao potrebu preciznijeg definisanja pojedinih odredaba zakona. Novi tekst nastoji da jasnije definiše prava građana, postupke evidentiranja volje i uloge porodice. Ali, to je tek prvi korak.
12/1 MZ/LjL 11.50 – 12.00
Ono što je bitno – šta ćemo učiniti nakon usvajanja zakona, naročito na edukaciji građana? Jer, vrlo je bitna profesionalna javnost, zdravstvena, kao i pravosudna, da se proceni da li je zakon dobar, kako treba da se organizuje sistem, itd. Međutim, ono što je mnogo bitnije, treba da se radi sa građanima, da oni steknu praktično i saznanja, da budu sigurni, da svoje nedoumice raščiste, da bi taj sistem funkcionisao.
Sa jedne strane nalaze se ljudi koji čekaju transplantaciju, ne mali broj, ili imaju člana porodice kome ona može spasiti život, a sa druge strane nalaze se građani koji imaju pitanja, nedoumice, strahove, kojima treba jasna i pouzdana informacija.
Zato smatram da je dobro što ovaj model omogućava i jednom i drugom delu građana da za života samostalno odluče o tome i jasno izraze svoju želju da li žele da budu donor ili ne žele. Obe odluke zaslužuju jednako poštovanje.
Suština ovog zakona nije u tome da nekog u nešto ubedimo. Ako radimo sa građanima, ako ih edukujemo, verovatno će neki i sami doći do zaključka da je vrlo poželjno da se za života odluče da li će biti donori ili ne, ali treba svakom pojedincu omogućiti pravo izbora i sigurnost da će njegova odluka biti poštovana. Možda je to najvažnija poruka koju treba da pošaljemo građanima nakon usvajanja ovih dopuna zakona.
Opet naglašavam, ne treba da zaboravimo da produženjem životnog veka, napretku transplantacione tehnologije svako od nas može jednog dana da bude donor a drugog dana može da bude u situaciji da mu je potreban organ. Granica između te dve situacije često je mnogo tanja nego što svi mislimo i zato je važno da gradimo sistem zasnovan na poverenju, na transparentnosti, etičnosti i poštovanju ljudskog dostojanstva.
Kao lekar sa iskustvom, znam koliko je važno da porodice u najtežim trenucima dobiju jasne informacije i podršku i poštovanje, jer to nije samo medicinski postupak, to je dubok ljudski čin. U tom trenutku jedna porodica, uprkos sopstvenom gubitku, može da omogući drugoj porodici novu nadu i spasiti više života. Zato transplantaciju ne smemo posmatrati samo kao administrativnu proceduru i zakonske odredbe, moramo je posmatrati kao pitanje humanosti, pitanje solidarnosti, odgovornosti prema zajednici.
Ministarstvo treba da jača mrežu bolničkih transplantacionih sistema, koordinatore da edukuje, da unapređuje organizaciju po uzoru na evropske standarde i saradnju sa međunarodnim transplantacionim mrežama, uz obučavanje stručnih timova.
Potrebno je, ponovo naglašavam, kampanja informisanja građana, koja će objasniti šta znači donorstvo organa, kako funkcioniše sistem i na koji način građani mogu izraziti tu svoju želju. Samo kroz informisanost, transparentnost i poštovanje autonomije svakog pojedinca možemo dodatno ojačati poverenje građana.
Poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara će podržati ove dopune zakona, jer smo uvereni da samo kombinacijom kvalitetnog zakona, dobre organizacije zdravstvenog sistema i kontinuirane edukacije možemo postići ono što svi želimo, više transplantacija, kraće liste čekanja, više spašenih života, ali i pravnu sigurnost svakog pojedinca u smislu ispoštovanja sopstvene volje. Na kraju, to nije samo pitanje medicine i zakona, to je pitanje života.
Hvala vam i želim svima dobro zdravlje.
Hvala. Pozdravljam sve kolege i ja bih želela prvo da istaknem svoje zadovoljstvo, lično zadovoljstvo i kao profesionalca. Povodom ovog zakona i pokretanja ovog uopšte postupka ponovo, bez obzira na eventualno neke još nedoumice, mislim da, ovaj zakon je vrlo važan i daje nam mogućnosti za mnoge naše građane. Nekoliko dodataka na dosadašnje komentare. Što se tiče izabranih lekara, mislim da primarna zdravstvena zaštita u Srbiji je toliko razgranata prisutna na svim nivoima u svakom selu postoji makar nedeljno, jedanput prisustvo nekog izabranog lekara, tako da smatram da je to jedno jako, jako široka mogućnost ulaska u sistem kao mesto traženja donorske kartice, odnosno registrovanja.
I sa druge strane, ipak, da zadržimo taj neki zdravstveni aspekat. Znači, taj izabrani lekar poznaje tog pacijenta koji može da bude budući donor, odnosno ako ne želi, može da popriča s njim, pa da ga edukuje u tom pravcu. Svakako, ako postoji neka druga, isto tako široka mogućnost kao i uprava apsolutno podržava, a da se dalje širi, ne znam koliko bi to bilo produktivno, a možda eventualno da bude više rastrzanih nekih uhm- Erm, 'nači pristupa sistemu. Ne znam koliko bi to doprinelo, ali svakako izabrani lekar i eventualno e-uprava, sigurno. Eh, i jedna druga stvar o-o-u vezi ovog zakona.
Ja sam već postavljala i poslaničko pitanje povodom toga. 'Nači, suština je da mi sad pričamo kao profesionalna javnost, odnosno, eh, uglavnom zdravstveni radnici i, eh, eh, pravni zastupnici koji gledaju zakone, ali mislim da nam je mnogo bitnije da edukujemo naše građane, jer tu postoji jedna javnost koja je zainteresovana i-i iz pravca zato što imaju rođake kojima treba, eh, eventualno donorstvo, ali široka javnost mislim da nema pravu sliku i to je onaj, eh, potencijal koji mi možemo da izgradimo. 'nači, definitivno ići na ed-edukaciju širih razmera, da ljudi jednostavno razbiju taj strah od, od donorstva, da ne kažem nekih paranoičnih, eh, eh, strahova, eh, i da se tačno razjasni zašto je to bitno, zašto je to humano. Znači da se o tome što više priča da bi se približilo ljudima ta, ta mogućnost, eh, jer nikad, na kraju krajeva, ni sami ne znamo da li c-ćemo u nekim godinama biti i sami (smeh), eh, eh, primorani da budemo tražioci, eh, organa. Eh, 'nači svest o tome bi trebalo da, da se, da se razvija u, eh, javno među, među građanima, eh, i apsolutno, znači, pozdravljam i željno očekujemo da se ovaj zakon prihvati.
Dobro. Uhm, možemo dalje. Dvanaesti podnesak, uhm, molba da se ponovo razmotre okolnosti pod kojima je preminula sedmogoo, sedmomesečna beba nakon lečenja u opštoj bolnici Stefan Vis-visoki u Smederevskoj Palanci, da se sagleda način i preispituju doneti zaključci u izveštajima nakon sprovedene unutrašnje i spoljne provere kvaliteta stručnog rada, zatim pitanje učešća porodice u ovakvim postupcima i postojanjem, i postojanje mogućnosti prigovora nakon donošenja izveštaja, kao i da se razmotri potreba za unapređenje ovih procedura kako bi one bile transparentnije i pravičnije. Znači, ista praktično tema i formulacija, znači isto presudku da prosledimo Ministarstvu zdravlja. (pauza pet sek) I trinaesti podnesak, uhm, iz Jagodine.
Molba da se ponovo razmotre okolnosti pod kojima je preminula supruga podnosioca predstavke u Opštoj bolnici u Jagodini. Kao suštinski problem, uhm, navodi zataškav-zataškavanje i relatizovanje propusta zdravstvenih radnika, usled čega izostaje odgovornost zbog prikrivanja i nedostavljanja medicinske dokumentacije, uhm, nije mu dostavljen izveštaj o sprovedenoj spoljnoj proveri kvaliteta stručnog rada. Protivno članu sto devedest tri Zakona o zdravstvenoj zaštiti podneta je prijava Povereniku za informacije od javnog značaja. U konkretnom slučaju u toku su i postupci pred nadležnim tužila-stužilaštvom i pred Sudom časti Lekarske komore Srbije, u kojem se odugovlače bez vidljivog napretka. Podnosilac navodi da se, uhm, da ukoliko se nastavi praksa nedostavljanja informacija i odugovlačenje postupaka, da će i on i druge porodice sa sličnim problemima biti prin-prinuđene da se obrate nadležnim međunarodnim institucijama, kao i da će o svemu obavestiti širu javnost. Zbog toga mi savetujemo da se ove predstavke, uhm, proslede Ministarstvo zdravlja na nadležnost i, uhm, da se ponovno razmatra, uhm, razmatraju izneti slučajevi
Tako je. Eh, dvanaesti podnesak, eh, to je Ženski centar Milica, eh, čiju smo predstavku prošli put razmatrali. Oni smatraju, odnosno traže hitan sastanak sa Odborom za zdravlje i porodicu kako bi razjasnili i ukazali na probleme sa kojima se onkološki pacijenti trenutno suočavaju. Možda i komisije za, za s, eh, eh o, eh, eh, pri, eh RFZO-u za odobravanje tih lekova. Možda tako nekakav zajednički sastanak, ako je moguće.
To bi bio naš predlog.
(Sombor, 17.04.2015.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Direktor | Dom zdravlja Dr Đorđe Lazić, Sombor | Republika | Mesečno | 120000.00 | RSD | 01.01.2013 - |
| - | Dom zdravlja Dr Đorđe Lazić, Sombor (izabrani lekar sa delom radnog vremena) | Republika | Mesečno | 30000.00 | RSD | 01.01.2013 - |