Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, pošto sam ja danas prva poslanica želela bih da se u ime svih poslanica zahvalim ministru na lepom poklonu, na cveću što nam je udelio. Lepe reči i pohvale u vezi ovog Predloga zakona neće biti zbog toga.

Mi iz Saveza vojvođanskih Mađara smatramo da je ovaj Predlog, odnosno dopuna Zakona o Privremenom registru dobar, da ima neki kontinuitet, da sledi strateške ciljeve koje je ova Vlada i vaše Ministarstvo postavilo. Zato ćemo i podržati u danu za glasanje ovaj Predlog zakona.

Što se tiče Kovida, puno smo pričali, cele dve godine o problemima koji su nastali zbog pandemije, zbog ekonomske krize svetskih razmera koja je pogodila i okolne zemlje i našu državu. Za pohvalu je sve ono što Vlada pokušava i uspešno radi u cilju smanjivanja negativnih posledica ove pandemije.

Ustavni osnov za ovaj zakon nalazimo u samom Ustavu, tako da nema tu dileme da li se može ovakav zakon izglasati, a razlozi su, kao što sam malopre rekla, i sveukupna svetska situacija zbog pandemije, zbog ekonomske krize i zato što su i druge svetske države i naša država, naša vlada takođe primetila da izvesne kategorije građana, stanovnika imaju određene potrebe više da im se pruži pomoć od strane države. To su naši stariji sugrađani i mladi.

Radno sposobno stanovništvo će dobiti praktično najveću pomoć ako im se osigura veći broj radnih mesta, jer ako damo posao nekom čoveku zapravo smo dali najveću moguću materijalnu pomoć i njemu i njegovoj porodici.

Razdoblje od 16. do 29. godine je vrlo vulerabilna grupacija. Današnja omladina u tom uzrastu još nije praktično spremna, odnosno samo jedan manji deo, jedan manji procenat njih je spremno da krene u samostalni život, da može sam da osnuje porodicu, da kupi nekretninu i da pokrene svoj ekonomski poduhvat. Zbog toga je ova pomoć izuzetno dobra, da ih praktično drži i da omogući, ako su pametni, ako štede taj novac mogu da ulože i u sebe, u svoje studije u svoju neku budućnost.

Ono što je vrlo bitno da su primaoci i omladinci koji primaju inače socijalnu pomoć, to pokazuje da nema ni pozitivne, ni negativne diskvalifikacije, nego jednostavno je ravnomerno svima na neki način dozvoljeno da dođu do tih sredstava, čak i oni koji su na izvršenju nekih krivičnih sankcija.

Razlozi, još jednom da ponovimo, su svetskih razmera - ekonomska kriza i aktivnost privrede koja je značajno ugrožena ne samo kod nas, nego i u svetu i svaki novac koji može da pokrene tu privredu je vrlo bitan za održavanje privrednog rasta ili čak za njegovo povećanje.

Jako se puno ovih dana priča o tome koji je interes države kada deli takvu vrstu pomoći mladim ljudima. Interes države da pomogne mladima su mnogobrojni. To može da bude nacionalni interes. Znači, ako pomažemo mladim ljudima oni su motivisani. Oni će imati praktično veći identitet, nacionalni identitet i osećaj pripadnosti svojoj državi.

Koji je društveni interes? Motivisani i materijalno osigurani mladi ljudi kojima je omogućeno školovanje, usavršavanje, profesionalno usavršavanje da postanu vredniji članovi društva je praktično motor svakog društvenog napretka i to je društveni interes kod ovakvih ulaganja.

Ekonomski interes, jer svaki mladi čovek može, jeste da je to mali novac, ali opet mladi su poznati po tome da su jako kreativni i mogu svoju tu kreativnost, inteligenciju, snagu da ugrade u svoj rad i da na taj način jačaju ekonomiju cele države.

Sve ovo može da ih podstakne, da ih motiviše da osnuju svoje porodice, da se vrate u svoju državu, ima i za to mnogo primera, i da započnu svoje karijere.

Opet se postavlja pitanje da li je za to dovoljno 100 evra, odnosno vrednost u dinarima? Sigurno nije, međutim nemojte zaboraviti da je Vlada Republike Srbije u ovom sazivu, mandatu, prvo osnovalo posebno Ministarstvo za brigu o porodici i demografiji. Doneo je nove zakone koji predstavljaju podsticaj za mlade da osnuju porodicu, da imaju dece.

Ono što je posebno za pohvalu je da su svi ti zakoni, odnosno niz zakona pokazuje da postoji strategija, a bez strategije nema napretka. Znači, postoji strateško planiranje za poboljšanje uslova života za građane Srbije. Prvi koraci su sigurno mali, ali bitan je pravac i da se držimo tog pravca.

Znači, postoji zakon. Izglasan je Zakon o novčanoj pomoći porodicama sa decom, zatim razni programi zapošljavanja, konkretno iz resora mog ministarstva, Ministarstva zdravlja, zapošljavanje mladih lekara i medicinskih sestara.

Zakon o dualnom obrazovanju, koji je vrlo bitan da segment mladih koji ne žele da studiraju, koji ne žele da budu akademski građani, ali isto tako vrlo vredni naši sugrađani, da izuče da postanu kvalitetni majstori, zidari, keramičari, vodoinstalateri, električari, mehaničari, stolari, kuvari, kelneri, negovatelji, sve ono što smo godinama zapostavljali kao neki niži rang ili manje bitni delovi našeg društva.

Zatim, izglasali smo Zakon o socijalnim kartama za veću pravičnost u raspodeli socijalne pomoći i da se smanji socijalna isključenost.

Isto tako, ne treba da zaboravimo da za motivaciju, za ostanak mladih nije samo novac bitan. Jeste bitan, bitan je i posao. Čak nekad ni vlasništvo nad nekretninom nije dovoljno.

Ispitivanja o menadžmentu, ljudskim resursima je pokazao da nakon ispunjavanja osnovnih životnih, fizičko-bioloških potreba, kao što je hrana, kuća, sigurnost koju većinom ipak možemo osigurati novcem, potrebno je da mladi i sami dožive da su bitni članovi društva, da je njihov rad, doprinos cenjen, da imaju mogućnost da dokažu svoja znanja, sposobnosti, ambicije. To je ono što viđamo kod mladih sportista, to je ono što ih gura novim ciljevima.

Evo, pogledajte našeg Đokovića. U početku nije samo novac njemu bio bitan, nego to što je bio cenjen, što je postigao rezultate. Isto je to kod dobrih đaka. Njih praktično to motiviše da budu uspešni, da budu najbolji. To je ono što treba da pružimo našim mladima pored novca, pored posla, pored sigurnosti, pored kuće.

Pored toga, opet pozdravljam Ministarstvo zdravlja jer je usvojio i program zapošljavanja najuspešnijih mladih lekara i medicinskih sestara i na ovaj način, uz vrlo dobro osmišljenu strategiju da se prvo krene u praktično sanaciju kliničkih centara, izgradnju i dogradnju bolnica, sada su počeli i domove zdravlja malo da obnavljaju, to je vrlo bitno. Znači, najveći nedostatak baš stručnog kadra se pokazao u kliničkim centrima i na ovaj način će se za izvesne godine taj manjak nadoknaditi.

Međutim, ja bih dodala da treba misliti i na primar i ovom prilikom, znači na primarnu zdravstvenu zaštitu, jer, nažalost, sada trenutno imamo tu vučnu snagu ovih konkursa i odlaze mladi lekari iz seoskih ambulanti, iz malih domova zdravlja, čak iz gradova, iz gradskih ambulanti i idu u bolnice, idu u kliničke centre, jer mladi ljudi više vole da rade timski, da su u velikim bolnicama.

Nemojte zaboraviti da godinama gledamo vrlo popularne serije gde su uglavnom pokazani interesantni životni detalji baš tih kliničkih centara, gde su urgentni doktori vrlo lepi, ambiciozni, uspešni, tako da je to i privlačna snaga za mlade doktore da ne budu u malim ambulantama u domovima zdravlja, nego u kliničkim centrima.

Međutim, nemojte zaboraviti da blizu polovina našeg stanovništva živi u ruralnim područjima. Nažalost, među njima postoji i jedan loš demografski pomak da su tamo ostali stari. Znači, to su staračka i samačka domaćinstva. Zatim, da je po selima veći broj muškaraca, da je malo dece, da je praktično od državnih institucija preostalo samo ambulanta doma zdravlja, eventualno osnovna škola. Čak nema više ni biblioteke, ni pošte. Treba da čuvamo onda makar to što imamo. Znači, ambulante koliko, toliko da još ostavimo, odnosno da očuvamo i da osnovna škola i dalje bude prisutna.

Što se tiče razvijenog sveta, primarna zdravstvena zaštita, odnosno porodična medicina je jedna od najprofitabilnijih grana. Na zapadu možete tek za velike novce da otkupite prakse porodičnih lekara, pošto se tamo, zapravo, leče ljudi. Znači, oni ne idu u bolnice, u klinike, u poliklinike da bi se dijagnostifikovala njihova bolest, nego to rade baš ti porodični lekari. Trebalo bi razmisliti da naše lekare koji rade na primaru, edukujemo, da se na to stavi naglasak, jer dobra dijagnostika je, zapravo, vredna jedino ako je pravovremena. Ako zakasni, onda je svejedno da li ste je postavili ili niste, već ste izgubili život ili barem kvalitet života.

Da uzmemo još jedan primer iz Japana. Oni su uvideli nakon Drugog svetskog rata da jedino mogu podići i ojačati svoju zemlju ekonomski ako ulažu u ljude koji edukuju mlade, znači, u nastavnike. U prosveti rade najbolji kod njih, znači, ne najlošiji đaci, nego najbolji. Oni su najbolje plaćeni. Bolje su plaćeni od lekara, od inženjera, jer oni su ti koji odgajaju, vaspitaju, rade sa mladom populacijom, sa mladima i stvaraju od njih ambiciozne i kreativne ljude. I oni su sami ambiciozni i kreativni. Tako je Japan postao svetska sila. Tu bi ipak trebalo dodati da oni imaju izuzetnu radnu disciplinu, ali samo radna disciplina nije dovoljna. Potrebna je strategija i osmisliti prave ciljeve.

Motivacija i stimulacija nastavnika, angažovanje kreativnih, mladih ljudi u raznim školskim aktivnostima, da li su to dodatne nastavne aktivnosti, da li je to fizička nastava, da li je to produžen boravak gde bi se odradio, praktično, sav domaći zadatak i oslobodila se tog tereta porodica, u tom pravcu bi trebalo Ministarstvo prosvete još da razvija.

Dodeljivanje novčane pomoći mladima je uvek ulaganje u njihovu i u našu budućnost. Država je ta koja svojim strateškim planovima može i treba da unapredi i da jasno pokaže gde koji mladi čovek može da vidi sebe u budućnosti i na osnovu svojih ambicija, želja i zahteva svoje okoline, može da postigne svoje ciljeve.

Zbog svega gore navedenog, poslanička grupa SVM će podržati ovaj zakon. Hvala na pažnji.

Poštovana predsednice, poštovani ministri, sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, nekoliko je razloga zbog kojih će se poslanička grupa SVM glasati za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, i to zbog toga što mi smatramo da je stub našeg programa zaštita porodice i dece. To je još od 2016. godine je praktično obavezna tačka svakog našeg koalicionog sporazuma, sa SNS, da pravo na nadoknadu prihoda po osnovu rođenja i nege deteta, imaju nosioci i majka i otac, kao i član i članice porodice poljoprivrednog gazdinstva.

Zatim, sledila je bitka, od skoro šest godina, kada je naša poslanička grupa se zalagala da se odredbe ovog zakona usklade sa zahtevima realnog života i primedbe koje smo uputili na nacrt, iz 2016. godine, se ticalo baš tog pitanja. Uticali smo na rešenja koja su se menjala, u vezi tog zakona.

Na primer, zalagali smo se za jednaki tretman lica, koji su nosioci porodičnog poljoprivrednog gazdinstva i lica koja su angažovana, po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, sa licima koja su zaposlena kod poslodavca. Znači, da ne bude diskriminacija nekih ljudi u vezi ovog zakona. Ovo je potvrdila odluka Ustavnog suda, od 3. i 17. decembra 2020. godine, zatim 15. aprila 2021. godine, kada je Ustavni sud potvrdio da ostale naknade po osnovu rođenja, nege i posebne nege deteta mogu ostvariti i majke koje su poljoprivredni osiguranici, po istim uslovim koji važe za ostale osiguranice.

Istom odlukom Ustavnog suda, su ukinute i odredbe koje su onemogućavale roditelje bolesne dece, da istovremeno primaju naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva posebne nege deteta, ako već primaju dodatak za pomoć i negu drugog lica, po osnovu bolesti deteta. Mi ove odluke doživljavamo, kao potvrdu ispravnosti naše politike, kao male pobede, ali su vrlo bitne za postizanje ciljeva.

Važeći zakon o podršci porodici se nekoliko puta menjao, uvodile su se nove mere, rezultati su polovični, a nažalost ovo nije samo do nas, nego su to demografske karakteristike savremenog društva, cele Evrope, zapadnog sveta, tako i naše države.

Ako gledamo podatke UN, da čak dve trećine evropskih zemalja, uvode neku vrstu pronatalitetnih mera, počev od novčanih bonusa za svako rođeno dete, kao što je i ovaj predlog zakona, zatim poreske olakšice koje dobijaju roditelji, o kojem treba razmišljati, zatim plaćeno porodiljsko odsustvo koje može da koristi i otac i majka. Nije, međutim utešno za nas, da ova promena i praktično mere variraju od zemlje do zemlje i stopa fertiliteta u celoj Evropi i u zapadnom svetu, ipak opada.

Nažalost, mi treba da rešavamo neki problem koji je dugo vremena nastao, kada uporedimo podatke iz 50-tih godina prošlog veka, onda vidimo da je tada u Srbiji rođeno negde oko 150 hiljada dece, odnosno beba, a negativna tendencija je počela 90-tih godina, napominjem da su to bili počeci ratnih godina, na našim prostorima.

Nažalost, u 2020. godini, kao što su i moji prethodnici već rekli, rođeno je nepunih 62 hiljade dece. Neka predviđanja za 2021. godinu su otprilike isti broj, mada kada se sada gleda prosek, nekih 60 beba je više rođeno u ovom periodu, nego lani. To je porast od nekih 0,1%, ali nadajmo se da će biti neka tendencija.

Što se tiče stope prirodnog priraštaja, nažalost ona je negativna u Srbiji, nekih osam promila, u Vojvodini negativnih sedam promila. Ako uporedimo da je pre deset godina stopa prirodnog priraštaja na nivou Republike Srbije bila minus 4,9 promila, a u Vojvodini je to bilo pet promila, onda je to ipak drastičan pad i stvarno treba obratiti pažnju.

Nažalost ako pogledamo, uporedimo evropske države, nema nijedna evropska država stopu nataliteta veću od 2,1 deteta i to je žalosno i to pokazuje gde ovaj kontinent negde ide.

Međutim, ono što mi možemo da promenimo ako promenimo sistemska, odnosno ako uvedemo sistemska rešenja. Jedno je svakako da bodrimo majke da rađaju, odnosno žene da se prihvataju majčinstva. Svakako je ovaj nacrt, odnosno novčani dodatak 300 hiljada dinara za svako prvorođeno dete vrlo bitan podsticaj za mlade majke. Isto tako, za neku budućnost, što je vrlo bitno, jer dete se rodi, pa se rodi, a šta ćemo dalje, vrlo je bitno da ste razmišljali kao ministarstvo i Vlada o tome da pomognete mlade porodice, naročito majke koje su se izborile sa strahom da se prihvate majčinstva. Praktično, država dotira, odnosno finansijski podržava izgradnju ili kupovinu stana koji će praktično biti na imenu majke.

Pronatalitetne politike opet, naglašavam, trebaju biti sistematske, jer kao što sam malo pre rekla, dete se rodi i to je prvi korak. Vrlo je bitan, možda najbitniji korak, jer bez dece džaba pričamo o pronatalitetnom ili natalitetnom programu, međutim da li će neka osoba, neka porodica, se prihvatiti da odgaja dete, da rađa dete, zavisi od toga koliko naročito majke, koliko se osećaju sigurnim u našem društvu.

Majčino zalaganje za rađanje deteta je mnogo veće nego očevo. Majka nekada svojim životom trpi, odnosno rizikuje prilikom rađanja deteta, njoj je najbitnije da dete bude sigurno, da bude nahranjeno, da ima neku svoju budućnost. Možda je to jedna od razloga zašto današnje majke koje su obrazovanije, koje razmišljaju o budućnosti, koje mogu da planiraju porodicu, teže se prihvataju tog poduhvata, znači, rađanja, jer ne osećaju sigurnost u društvu. To je možda smernica koja treba da bude, koju Vlada treba da razmatra, vaše Ministarstvo treba da planira. Znači, nije samo dete prilikom rađanja bitno, nego šta će biti sa tim detetom. Da li mi imamo dovoljno vrtića, da li mi imamo dovoljno obdaništa, da li su nam škole dobre, šta će biti sa detetom nakon školskih obaveza, ko će ga sačekati, ko će raditi domaće zadatke.

Ispred SVM sam već nekoliko puta pričala o tome da možda treba razmišljati da neku svoju manu, odnosno višak radne snage, višak nastavnika pretvorimo u našu prednost. Da te nastavnike koje, napominjem, većinom su žene, zaposlimo pri školama, da se bave dodatno sa đacima, za vreme boravka u školama, da odrade domaće zadatke, da nauče sa decom ono što je potrebno da se nauči, tako ćemo porodice osloboditi dodatnih obaveza vremenskih i materijalnih.

Znači, ne morate dete voditi privatno kod nekoga da drži matematiku, fiziku, hemiju, geografiju, maternji jezik, nego će se sve to odraditi u školama. Istovremeno ste zaposlili mlade nastavnike, opet napominjem, većinom su to žene, i na taj način smo zatvorili jedan mnogo veći krug nego što se to činilo na početku. Dobrobit porodice je vrlo bitan.

Ako pogledamo šta je bilo ranije, tih 50-tih godina, mi malo stariji se možda sećamo tamo nekih šezdesetih, sedamdesetih godina kako je to bilo. U svim malim sredinama su postojale kulturno – umetnička društva, sportska udruženja, gde su se deca zanimala, bavila se sportom, normalno besplatno, učili ples, učili narodne plesove, bavili se glumom, sve iz nekog entuzijazma nastavnika koji su nam najbitnija karika u tom sledećem koraku kada se dete rodi, kada treba oko njega da praktično napravi neki zaštitni krug.

Možda bi trebalo u tom pravcu razmišljati, ojačati na taj način i male sredine, da ne kažem sela koja nam izumiru, koje su osnovni problem kod seoskih domaćinstava, koji razmišljaju da li će imati dece ili ne, gde u školu, gde na neke dodatne nastave, gde na neke sportske aktivnosti, morate ih voziti daleko u neke gradove, da biste sve osigurali kao deci koja žive u gradu.

Ako pogledamo prosečnu starost majke o kojima su i prethodnici moji pričali, danas je to 28 godina u proseku kada jedna žena odluči da će rađati dete, zato što treba prvo završiti škole, treba naći neki posao, da opet ta ista majka koja se žrtvovala za to dete, da rodi to dete, ima neku sigurnost da će njeno dete ipak moći da živi pristojno.

Pozdravljamo ispred SVM, odluku Vlade da će predložiti, odnosno na fakultetima čiji je osnivač država Srbija, da će moći mladi studenti ipak da se prihvate roditeljstva, a neće imati hendikep, što se tiče samog fakulteta.

Mi smo predlagali nekoliko puta da treba razmišljati o motivacijama poslodavaca da prihvate se zapošljavanja mladih žena koje će verovatno rađati ili koje imaju malu decu. Zakonom su donesene neke smernice, instrukcije, inspekcijski nadzor koji je opravdan, ali ne zaboravite to su represivne mere, znači treba razmišljati o motivacijama.

Da li olakšice što se tiče poreza, da li olakšice u nekakvom smislu da taj poslodavac stvarno bude, ne samo iz straha da zaposli neku mladu ženu, nego da bude motivisan da zaposli mladu ženu, da ima koristi od toga, ako ta ista mlada žena nakon par meseci, nakon obuke opet napusti taj posao, jer želi da rađa jedno, dvoje, troje, četvoro dece.

To su veliki problemi za razvijeniji ekonomski mnogo jače države, ali „brejn storm“ možda ćemo mi biti pametniji, pa smisliti nešto iz sopstvenih resursa i da se prilagodimo našim uslovima života.

Preduzetnice, još jedna od tema, vrlo je bitno da zakoni budu i na njih primenjivi i da oni osete da mogu slobodno da budu žene preduzetnice i da mogu istovremeno da se ostvare kao majke, da ne bude hendikep da razmišljaju da li treba da zatvore svoje radnje, da ne bi trpeli materijalno, velike poreze koje neće moći da ostvare. Kada se gleda statistika, mnogo je manje žena, biznismena, ako pogledamo broj od 280 hiljada preduzetnika u Srbiji, od toga je jedna četvrtina u Vojvodini, a žene od tih su samo 31% prisutne kao preduzetnice.

Pre sedam godina je to bilo čak 25%. Znači, neka pozitivna tendencija postoji, ali treba razmišljati o tome.

Možda treba razmišljati o tome, bodriti žene da prvo rađaju decu, da se osiguraju nekim socijalnim pomoćima i tek posle da im se osigura da slobodno može sa već eto odraslom decom od pet, šest godina, koja mogu da borave u vrtićima, u jaslicama, u zabavištima , u školama sa dodatnim boravkom i tek onda da krenu u osnivanje nekih svojih preduzetništava.

Što se tiče usklađivanja profesionalnog i porodičnog života, to je jedan od najvećih problema, ne samo kod nas, nego i u EU.

Za jednu ženu je to možda najveći izazov, da bude i profesionalno uspešna, da napreduje, da završava neke svoje obaveze, obuke, fakultete, specijalizacija, isto tako da bude prisutna i kao majka i da osigura neku porodičnu toplinu, to je veliki izazov.

Bez podrške društva, to praktično ne može da se odradi. Ja bih opet napominjala neke primere iz susednih zemalja, da bi možda trebalo razmišljati o bakama i dekama, da se njima eventualno osigura mogućnost otvaranja porodiljskog odsustva, ako mlada žena želi da nastavi svoju karijeru, ili ako je njena zarada vrlo bitna za opstanak porodice i na taj način bi se praktično rešavao problem u krugu porodice, a verujem da mnoge žene, mnogi roditelji bi bili presrećni da pomognu svojim sinovima, ćerkama, i da im se nađu kao pomoć prilikom odgajanja dece i da za to na neki način, bude eventualno plaćeni, za to vreme odsustva.

Što se tiče neke ekonomske sigurnosti, ne samo nje , nego i društvene sigurnosti, vrlo je bitna ta neka materijalna sigurnost, vrlo je bitno da je kulturološka i sociološka podrška zajednice, bude jaka, što se tiče porodice i odgajanja dece.

Pored toga, zdravstvena zaštita, vrlo bitna, ja verujem da ste svi primetili i svi primećujemo da je sve više zdravstvenih ustanova, u koje naši stanovnici, naš narod mora da se obrati da bi dobilo odgovarajuću brzu dijagnostiku ili eventualno neku zdravstvenu pomoć.

Jačanjem primarne zdravstvene zaštite, pedijatrijske službe, u malim sredinama, mi ćemo pomoći istoj toj porodici, od koje očekujemo da rađa što više dece, da pomogne u povećanju broja stanovnika.

Ja sam pričala i o tome nekoliko puta ranije da bi trebalo razmišljati i o nekim resursima, a jedan od tih resursa je stomatološka zaštita. Možda porodicama koje imaju više dece ili čak jedno dete, treba ponuditi besplatnu stomatološku zaštitu, kao što je trenutno stanje takvo da porodilje i trudnice mogu da imaju besplatnu stomatološku zdravstvenu zaštitu, ali ako krenu da rade, ako su radno aktivno stanovništvo, oni gube praktično tu povlastiću, a pre nekoliko dana sam navela primer da u Srbiji imamo izuzetno veliki broj završenih stomatologa, još jedan velik resurs koji bismo mogli pozitivno da iskoristimo.

Isto tako, ako već pričamo o tome, kako i gde su još teškoće roditelja mladih, oni su pretpostavljam, barem jedan od njih radno aktivan, njihova zdravstvena zaštita, kontrola radnih sredina, zavisi od zdravstvene zaštite radnika, a to je jedna struka koja je zapostavljena godinama kod nas, imamo jako mali broj specijalista medicine rada, koji su izvrsni stručnjaci da procene da li je neka radna sredina odgovarajuća, da li neko može da radi neki posao ili treba da se nešto od toga promeni.

Znači i to je jedan teren gde bismo mogli da napravimo iskorak.

Što se tiče inostranstva najbolje pokazatelje ima trenutno Evropa i Francuska koji, otprilike 3,5% bruto dohotka prebacuje na sistem zdravstvene i socijalne zaštite porodica, znači, osigurava veći broj vrtića, podršku porodice sa decom, ti vrtići su besplatni ili subvencionisani i dodaje razne novčane podsticaje porodicama, daje i mesečni dečiji dodatak koji i mi imamo u našoj državi i tzv. jednokratno dečiju stipendiju od 9.500 evra pri rođenju svakog deteta, naših 300.000 je otprilike nešto što prati tu tendenciju.

Što se tiče ostalih država, Francusku prate Švedska, Danska i Mađarska. Mađarska ima od 2019. godine vrlo ambiciozan plan, program demografske obnove države gde su, recimo, uveli doživotno oslobađanje majke s četvoro i više dece poreza na dohodak i pitanja mladih porodica je pomagalo i kupovinom velikih vozila gde može da stane i više ljudi, odnosno više dece.

Što se tiče poslaničke grupe SVM mi ćemo podržati predložene izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, jer je to prvo deo i našeg programa i zalažemo se da se poboljšaju opšti uslovi u zdravstvu, obrazovanju i na terenu socijalne politike, jer smatramo da je to deo ovog demografskog programa.

Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, poslanička grupa SVM će podržati Predlog zakona o kulturnom nasleđu zato što je Zakon o kulturnim dobrima donet pre 27 godina i bez obzira na više izmena koje su se desile i u toku 2011. godine, ne predstavljaju zakonski okvir koji obezbeđuje potpunu zaštitu i očuvanje kulturnih nasleđa i kulturnih dobara.

Nakon skoro tri decenije važno je donošenje krovnog zakona koji će praktično urediti opšta pravila, zatim organizovati mreže ustanova zaštite, utvrditi zakonski osnov za donošenje sektorskih zakona i niza podzakonskih akata, programa i pravilnika.

Nama je vrlo bitno da je ovaj zakon, odnosno predlog zakona usklađen sa međunarodnim standardima koji definišu nematerijalna kulturna nasleđa koja je usvojio UNESKO, konvencija, i predstavlja nasleđe koje se prenosi sa generacije na generaciju i predstavlja, odnosno pruža osećaj identiteta i kontinuiteta. Za nas, pripadnike nacionalnih manjina je izuzetno bitno baš taj osećaj identiteta i kontinuiteta.

Iskoristila bih sada priliku da nabrojim nekoliko nematerijalnih kulturnih nasleđa koji potiču sa teritorije AP Vojvodine, „cipovka“, kao specifični oblik tradicionalnog hleba iz Vojvodine, „vertep“, maketa crkve koja se nosi za vreme Božića, osvećivanje paske, rusinsko nasleđe, naivno slikarstvo Slovaka, zatim, kao opšte vojvođansko nasleđe, tamburaši, i sa ponosom ističem dve stavke koje potiču iz okoline Sombora, to je staparski ćilim i bezdanski damast.

Za nas je vrlo bitno da su se ove stavke uvrstile u nematerijalno nasleđe koje ova država treba da poštuje, gaji i da prenese na sledeće generacije. Za nas iz SVM je vrlo bitno da baš te međunarodne norme koje propisuju kriterijume vrednovanja kulturnog nasleđa, zatim kategorizaciju dobara, vođenje evidencije i podršku što se tiče naučno-istraživačkih i obrazovnih aktivnosti koje rade na zaštiti i očuvanju kulturnog nasleđa.

Pozdravljamo i donošenje strategije, odnosno plana na pet godina što se tiče očuvanja kulturnog nasleđa u Republici Srbiji. To je nešto što je za pohvalu. Bez strategije, bez planova, bez dugoročnih planova, nećemo imati ni smernicu, ni cilj, niti ćemo ikad stići do tog cilja, ostvarenja.

Vrlo nam je bitno da su prioritetni projekti za zaštitu i očuvanje kulturnog nasleđa projekti koji su bitni za zaštitu kulturnog nasleđa nacionalnih manjina. Jer, bez obzira što mi pripadamo nacionalnoj manjini, doprinosimo i kulturnom jedinstvu i kulturnoj vrednosti i većine. Za garanciju za očuvanje zajedničkog kulturnog nasleđa su neke stavke, odnosno članovi Predloga zakona, član 10. je vrlo bitan jer propisuje da autonomna pokrajina ima ingerencije u tim koracima koji su bitni za očuvanje nacionalnog identiteta i većinskog i manjinskog naroda.

Ja bih ovom prilikom opet navela neke primere. Po Vojvodini imamo nekoliko materijalnih kulturnih nasleđa koji su vrlo bitni i koji pokazuju baš jednu decenijsku, odnosno višedecenijsku saradnju između nacionalnih manjina i većinskog naroda, odnosno svih naroda koji su živeli ili žive na teritoriji AP Vojvodine.

Da krenemo od Petrovaradinske tvrđave, čije je početak izgradnje bio 1692. godine, pa sve do 1780. godine. I dan danas je simbol i grada Novog Sada i Vojvodine, a bogami i Srbije. Zatim, Gradska kuća Sombor, Magistrat, stara gradska kuća poznata u Somboru, izgrađena 1749. godine u stilu neoklasicizma, a građena je na temeljima dvorca kapetana Brankovića.

Posle toga je izgrađena zgrada Županije, jedna velelepna zgrada koja je u tadašnjoj Ugarskoj bila jedna od najlepših zgrada Županija. Ona je izgrađena 1805. godine. U njoj se nalazi najveća slika, ulje na platnu, veličine 4 puta 7 metara, to je Senčanska bitka. Znači, sama po sebi je jedna izuzetna vrednost koju treba stvarno da praktično upoznaju svi stanovnici naše države.

Zatim, Zrenjanin, zgrada Županije izgrađena 1820. godine, Bečej 1884. godine, sve u stilu baroka. Zatim, Gradska kuća u Novom Sadu, izgrađena 1895. godine kao kopija Gradske kuće u Gracu. Ona je u stilu neorenesanse. Zatim, Gradska kuća u Subotici koja je remek delo u stilu secesije i ceo grad je praktično jedna bajka u secesijskom stilu.

Rađeni su neki IPA projekti koji povezuju baš taj stil gradnje, sličnosti između Subotice i Osjeka. Isto tako, Vojvodina radi na tim međunarodnim putevima saradnje koji gaje i rade na očuvanju materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Vrlo nam je bitno nama iz SVM da je u Program zaštite kulturnih dobara izgrađena saradnja i značaj nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Smatramo da oni znaju preko svojih struktura najbolje šta je bitno, ne samo u velikim gradovima koje sam malopre nabrojala, nego u malim sredinama i po seoskim uslovima koje su svari koje treba da sačuvamo.

Ja bih sada tu istakla specifičan unikatan i vrlo vrednu narodnu nošnju koja se i dan danas koristi, gaji i nosi u svim seoskim dešavanjima u Doroslovu i u Bogojevu. Ko je video, video je jedan vrlo bogat i raskošan kolorit narodne nošnje koji je specifičan i unikatan čak naspram svih nošnji na teritoriji gde žive Mađari, da li kao manjina ili kao većina. Mislim da je i to jedna vrlo bitna stavka i sigurna sam da sve nacionalne manjine na teritoriji Vojvodine imaju takođe takav neki unikatan stil narodne nošnje koje treba da budu prepoznatljive i treba da se očuvaju za naredna pokolenja.

Da se vratimo na arhitekturu, vrlo je bitno da se sačuvaju stari gradski centri. Ja bih istakla opet primer Sombora gde se izuzetno puno radilo na tome da se takozvano istorijsko jezgro, Venac u Somboru sačuva, da se očuva taj stil i da se oseti kako se nekada živelo.

Pozivam i kolege poslanike koji još nisu posetili Sombor da dođu i da vide i da dožive taj fenomenalan izgled i Gradske kuće i celog tog jezgra, praktično jedan srednjovekovni stil gradnje sa centralnim kružnim tokom i oko toga sa periferijom grada.

Vrlo je bitno da ta zaštita ne ide na štetu ni modernog ni osavremenog stila života i da se radi na tome da kod izgradnje novih zgrada, puteva, opet da se ugradi taj tradicionalni pečat naših gradova.

Za primer bih uzela izgradnju, odnosno prilikom izgradnje pruge Segedin-Subotica vodi se računa o vrlo specifičnim lepim zgradama železničkih stanica koje su stvarno dragulj sami za sebe. Takvih zgrada imate jako puno zapuštenih celom širinom Vojvodine i možda bi trebalo napraviti stvarno jedan presek koje vredi sačuvati, obnoviti kao jedan eventualno turistički pečat ovim gradovima.

Pošto puno vremena nemam, još bih samo istakla da je vrlo bitno da se radi i na digitalizaciji, odnosno na informatičnom sistemu koji povezuje i daje na jednom mestu ceo aspekat i celu širinu svih onih kulturnih nasleđa koje naša država ima i koje možemo, nadam se, u nekom budućem vremenu od kuće da pogledamo i da biramo gde ćemo otići. Znači, ne moramo samo u inostranstvo, imamo i kod nas jako lepih uspomena.

Ispred SVM, potvrđujem da ćemo glasati za Predlog zakona o kulturnom nasleđu. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani potpredsednici, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, moje pitanje ispred poslaničke grupe SVM bih postavila ministru Lončaru i Ministarstvu zdravlja, a u vezi planova organizacije primarne preventivne zdravstvene zaštite u službi za zdravstvenu zaštitu radnika i planovi organizacije službe za dentalnu, odnosno stomatološku zaštitu odraslog stanovništva.

Naime, uredbom o planu mreža zdravstvenih ustanova je jasno određeno da u domovima zdravlja se obavlja i delatnost medicine rada u skladu sa zakonom naročito ako ista delatnost nije organizovana u drugoj zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini, što je vrlo bitno, na teritoriji za koje je dom zdravlja osnovan.

U istoj uredbi su tačno opisani ciljevi službe medicine rada, očuvanje zdravlja zaposlenih i u bezbednoj, zdravoj sredini. Zatim, utvrđivanje radne sposobnosti za obavljanje određene delatnosti, to su tzv. prethodnih pregledi, zatim rano otkrivanje poremećaja zdravlja u vezi sa radom i radnom sredinom, to su periodični i drugi preventivni pregledi, zatim otkrivanje faktora radne sredine koji mogu nepovoljno uticati na zdravlje radnika i sprovođenje drugih preventivnih mera.

U našoj državi trenutno je evidentirano oko 700 specijalista medicine rada, ali samo njih oko 150 obavlja najbitniji segment ove delatnosti, a to je preventivni rad, s tim, da su mnogi od tih specijalista već su prešli granicu starosne penzije, odnosno rada iz penzije. Ako ovu situaciju poredimo sa državama EU, na primer sa Finskom, koja važi za zemlju gde je najbolje razvijena preventivna zdravstvena delatnost takođe i najbolji organizovana zdravstvena zaštita radnika, vidimo da na oko tri miliona radnika Finska ima 2.300 specijalista medicine rada, od kojih skoro 2.000 radi na prevenciji. Ironija ove situacije je ta da kad su pitali Finsku odakle je ideja o dobro organizovanom sistemu zdravstvene zaštite radnog stanovništva oni su naveli baš primer mreže domova zdravlja iz bivše SFRJ.

Nažalost, odlukom Ministarstva zdravlja Srbije iz 2010. godine izmenjen je obim i način rada lekara specijalista medicine rada i ukinuto je finansiranje od strane RFZO, te su oni prebačeni uglavnom da rade na radnim mestima lekara opšte medicine, a delatnost medicine rada je prebačena i prepuštena slobodnom tržištu što je bio veliki problem za vreme ekonomskih kriza, odnosno oni nisu jednostavno mogli da se izdržavaju.

S obzirom, da u poslednje vreme se otvaraju nova radna mesta, nove fabrike, bilo bi primereno da se ozbiljno razmišlja o revitalizaciji ove službe u domovima zdravlja. Vrlo je bitno da Ministarstvo zdravlja napravi strategiju za ovu oblast, te da se omogući da se školuje kadar specijalista za zaštitu radnika i po mogućnosti da se ponovo uvede finansiranje iz budžeta svih zaposlenih u medicini rada čiji se broj može tačno utvrditi normativima u odnosu na broj radnika. Na ovaj način država ne bi izgubila direktan uvid i uticaj, na kraju krajeva i kontrolu zdravstvenim stanjem zaposlenih, kao nečim što je najbitnije elemente ekonomskog razvoja jedne države.

Drugi problem na nivou primarne zdravstvene zaštite je dentalna zdravstvena zaštita odraslog stanovništva, kao što je poznato ono je besplatno za decu do 18 godine, za studente do 26 godine, za trudnice i dojilje, zatim za naše sugrađane starije od 65 godina.

Nasuprot specijalistima medicine rada stomatologa ima jako puno u našoj državi. Kada uporedimo države EU, odnosno evropske države, recimo, Švajcarsku, oni imaju 51 stomatologa na 100.000 stanovnika, a kod nas je taj broj skoro dupli 93 stomatologa na 100.000 stanovnika, s tim da je samo trećina od njih u domovima zdravlja, a ostali rade na tržištu, odnosno privatno. Pored toga imamo pet stomatoloških fakulteta gde svake godine završava skoro 500 novih stomatologa koji najverovatnije teško će naći posao u ovoj državi.

Međutim, uprkos ovom impozantnom broju stomatologa veliki broj naših sugrađana je krezubo, sa lošom dentalnom higijenom i sa lošim zubima, a danas je opšte poznato da mnoge hronične bolesti baš potiču zbog bolesti zuba.

Istina da se naša država dobro kotira što se tiče zdravstvenog turizma, dentalnog turizma, jer imamo izuzetne stručnjake, imamo dobru istoriju stomatologije i trebalo bi možda razmisliti da se deo stomatologa vrati u domove zdravlja i da se proširi povoljna mogućnost prvenstveno za lečenje zuba, jer danas je jeftinije da se izvadi zub, nego da se leči.

Pošto je Ministarstvo zdravlja izuzetno dobro reagovalo na sve nedaće što se tiče pandemije, dobro je organizovala kovid ambulante, vakcinaciju, izgradnju novih kovid bolnica, informatičku integraciju zdravstvenih ustanova e-Recepte, mi iz SVM ne sumnjamo da će uspeti da unapredi pomenute dve grane medicine koje trenutno vape za promenama. Hvala.

Hvala.

Poštovana premijerko, poštovani ministri u Vladi Republike Srbije, poštovani potpredsednici, poštovane kolege narodni poslanici, ja bih prvo pozdravila ovaj novi program demografskih mera koje je Vlada Srbije donela. Raduje me da se prepoznaju neke naše sugestije iz Saveza vojvođanskih Mađara da se ide u pravcu, da se prepoznaju potrebe mladih ljudi, mladih majki i budućih majki i apsolutno dobija više novčane pomoći za prvo rođeno dete, nego što je to ranije bilo.

Benefit mladih roditelja, studenata i tu se otvara mogućnost koja može stvarno da poboljša natalitet i apsolutno pomoć pri kupovini prvog stana za mlade roditelje je nešto što je možda od najvećeg značaja.

Moje pitanje bi se odnosilo na dalje korake, da li se eventualno razmišlja o nekim benefitima prvenstveno za poslodavce, ako će zapošljavati buduće mlade majke, odnosno mlade žene bez obzira da su fakultetski obrazovane ili čak sa osnovnom školom, jer trenutno imamo situaciju da se mnogi poslodavci čim vide žensku osobu koja konkuriše za radno mesto imaju pred sobom budući strah da će ona vrlo brzo otići na trudničko bolovanje. Po nama bi tu možda trebalo razmišljati prvenstveno iz aspekta poslodavca koje bi mogli benefite da imaju ako zapošljavaju mlade žene, buduće majke.

Drugo, mi smo i ranije imali neke predloge u vezi toga da se poboljša organizovana ishrana dece po školama koja isto oslobađa straha roditelje od toga kako će se organizovati oko dnevnih aktivnosti u vezi deteta. Zatim, isto je značajna organizovana ishrana pri fabrikama, pri velikim ustanovama gde radi više žena mladih majki, koje bi isto tako na taj način mogle te svoje potrebe da zadovolje. Po nama je vrlo bitno organizovanje dodatne nastave pri školama, besplatne ako je moguće i produžen boravak gde bi nastavnici, učitelji mogli da savladaju sve domaće zadatke sa decom i majke ne bi morale to da rade dodatno. Hvala.

Hvala vam na iscrpnom odgovoru i na dobrim smernicama. Mislim da postoji interaktivna saradnja nas poslanika sa postavljenim pitanjima i predlozima i ministarstva.

Drugo moje pitanje bih postavila ministru Lončaru u vezi velikog broja zaposlenih u zdravstvenim ustanovama kao pomoćnih radnika koji imaju najniže koeficijente, a s tim zajedno i najniže zarade.

Povukla bih paralelu da nije svejedno, naročito sa današnjim iskustvom nakon pandemije i usred pandemije, nije svejedno da li jedan vozač vozi, bez uvrede, cement, krompir, kupus ili živog čoveka čiji je život ugrožen, teško pokretan, gde treba pomoći i da se unese taj pacijent u vozilo i da se iznese iz vozila što se tiče vozača. Isto tako, higijeničarke, spremačice, kuvarice koje obezbeđuju ishranu teško obolelim pacijentima koji su u prvom kontaktnu najčešće sa infektivnim pacijentima isto dobijaju praktično istu zaradu, odnosno imaju isti koeficijent, najniže koeficijente, jer imaju i najnižu školsku spremu kao spremačice u nekim kancelarijama javnih ustanova.

Da li se razmišlja da se ti koeficijenti negde koriguju? Da li da se uvede možda kontakt sa pacijentima kao jedan faktor koji povećava njihovu zaradu? Što se tiče samih vozača u hitnoj medicinskoj pomoći, odnosno službi hitne medicinske pomoći, mislim da svi sada imamo jako puno iskustva sa hitnim intervencijama baš tih službi i znamo da vozači u tim službama ravnopravno skoro negde učestvuju u pružanju hitne medicinske pomoći, a nisu prepoznati po tim koeficijentima da pružaju tu pomoć.

Verujem da je za ovo potrebno vreme da se napravi nova skala tih koeficijenata, ali bi vredelo razmišljati, jer zdravlje praktično danas, u današnjem svetu je najosnovnije pravo svakog čoveka i bez kvalitetno pruženih usluga u zdravstvenom sistemu niko neće imati osećaj da je uvažena ta njihova potreba.

Mi svi imamo sada ili ličnog iskustva, ili je neko od naših najbližih bio u kontaktu sa zdravstvenim ustanovama, primećujemo da li su one čiste, da li se dobro održavaju, kakvi su ljudi koji nam pomažu da dođemo do tih zdravstvenih ustanova, kakvi su ti vozači, kakva je hrana. Tako da, negde je taj materijalni njihov dohodak možda i motivišući da bude ta zdravstvena usluga bolja. Hvala.

Hvala, ministre, na odgovoru.
Sad bih iskoristila šansu prvo da pohvalim opet naš zdravstveni sistem. Bio je tu jedan kratak period kad se učinilo da mi zaostajemo nešto za svetom, ali opet smo mi još uvek i otvoreni i jedino neko ograničenje su zapravo te kovid propusnice koje svaki naš građanin može da dobije tako što je primio vakcinu ili je prelažao bolest ili će se testirati, a opet imamo mogućnost i da izlazimo, nismo u lokdaunu, kao što su mnogo naprednije zemlje.
Isto tako bih se zahvalila i premijerki ispred SVM na vrlo dobroj, kao što sam malopre rekla, interaktivnoj saradnji. Znači, da se naše neke sugestije primećuju i ako su dobre, onda se negde i ugrađuju u neke odluke. Praktično, sve ministre svih ministarstava bih pohvalila za izuzetnu saradnju sa našom grupom poslanika. Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovani potpredsedniče, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, dozvolite mi, prvo, da čestitam praznik srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, a istovremeno da potvrdim da će SVM podržati Predlog zakona o kojem se glasa.

Kao što je moj kolega, predsednik poslaničke grupe dr Balint Pastor, rekao pri podnošenju amandmana na Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, korišćenje jezika je vrlo bitno za funkcionisanje ljudske civilizacije i bez jezika nema ljudske civilizacije i da jezik ima, pored svojih lingvističkih, socioloških, antropoloških, pravnih, politikoloških vrednosti, i političke aspekte.

Da ponovim i da potvrdim, nesporno je i to da je jezik svakako deo ne samo izražavanja, već i nacionalnog identiteta jednog naroda i mi iz SVM smatramo da je prirodno da svaki narod ima pravo, pa čak i obavezu da štiti, čuva svoj jezik, pa i svoje pismo, a naročito ako je osobenost tog jezika, kao što je ćirilica, osobenost srpskog jezika.

Za nas je vrlo bitno da ovaj Predlog zakona se ne tiče upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina upravo zbog toga što to nije i ne može da bude predmet ovog zakona. Pravo službene upotrebe, istovremene, ravnopravne upotrebe jezika nacionalnih manjina reguliše Ustav, kao najviši pravni akt Republike Srbije. Zatim, reguliše Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, a reguliše ga i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama.

Amandmani koje je SVM uputio na Predlog zakona su imali nameru da otklone neke nedoumice i to prvi amandman da odmah u članu 1. predloga zakona piše da sve šta će ovaj zakon regulisati nema uticaj na službenu upotrebu jezika i pisama nacionalnih manjina, jer to proističe iz samog Ustava, proističe iz Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i proističe iz Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama.

Drugi naš amandman se odnosi na određene i eventualne poreske olakšice koje bi dalje regulisali poreski zakoni i da ta odredba ne bi bila diskriminatorna, mi smo predložili jedan amandman po analogiji na stav 1. tog člana, koji govori o tome da privredna društva koja koriste ćirilično pismo mogu u skladu sa poreskim zakonima da računaju na neke eventualne poreske olakšice.

Po istom tom principu mi smo predvideli kao mogućnost da privredna društva, koja po prirodi stvari, ne mogu u svom poslovanju da koriste srpski jezik i ćirilično pismo, jer na primer, bave se izdavaštvom knjiga, časopisa na jezicima nacionalnih manjina imaju isto to pravo.

Treći amandman se odnosi na logo manifestacija, predviđeno je predlogom zakona da one manifestacije koje se finansiraju iz javnih izvora moraju da imaju logo na srpskom jeziku ćiriličnim pismom. Mi smo predvideli da u slučaju manifestacija koje imaju za cilj očuvanje, negovanje identiteta nacionalne manjine, logo tih manifestacija možda bude i na jeziku nacionalnih manjina.

Znači, to su bila naša tri amandmana koja su imali za cilj da poboljšaju ovaj Predlog zakona, a apsolutno da ne dovode u pitanje osnovnu nameru iz tog.

Ovom prilikom bih se zahvalila ispred SVM i Vladi i ministarki Gojković, što su imali sluha i prihvatili naše amandmane u znak partnerstva i poštovanje raznolikosti.

Ja bih takođe istakla značaj upotrebe latiničnog pisma u srpskom jeziku. Dozvolite mi da ponovim ono što je moj kolega, dr Balint Pastor, istakao da u svetu postoji, i nekoliko kolega poslanika je takođe ponovilo, da u svetu postoji samo 10 jezika koji imaju dva pisma. Jedan od njih je srpski jezik, koji je jedini na teritoriji Evrope i mislim da ovo bogatstvo treba negovati isto kao samo ćirilično pismo i treba ga čuvati.

Istakla bih da je naročito ta digrafija važna i vrlo praktična i značajna u profesijama kao što je moja, znači u zdravstvu, gde su dijagnoze na latinskom jeziku, skraćenice koje su uobičajene, prihvaćene opšte poznate, gube svoje slikovito značenje ako se pretvore i pišu ćiriličnim slovima i mogu, ono što je najbitnije, mogu dovesti do zabune.

Slično je to i sa informatičarskom strukom, gde je zbog internacionalne upotrebe skraćenica vrlo nezahvalno i ja smatram da je kontraproduktivno forsirati pretvaranje istih skraćenica u ćirilične akronime skraćenice, odnosno jer se one urezuju u pamćenje baš kao slike i zbog toga praktično se mnogo lakše koriste ako su stalno u istom obliku.

Kao pripadnica etničkoj grupi mađarske nacionalnosti, smatram da uz mogućnost, naglašavam, ravnopravno korišćenje svog maternjeg govornog i pisanog jezika nismo ugroženi ovim zakonom. Čak šta više, mi smo bogatiji, jer vladamo i koristimo i svoj maternji jezik, pišemo na njemu, ali poznajemo, vladamo i koristimo jezik većine, i jedno i drugo pismo. Kamo sreće kada bi svako od nas bio svestan da svaki jezik koji govorimo, koji poznajemo, koji razumemo, koji čitamo i pišemo, otvara nam nove mogućnosti i nove vidike.

Ja potičem iz sredine gde je multilingvalnost bila uobičajenost, svakodnevnica običnog čoveka. Svaki Mađar, Rumun, Slovak, Nemac, Srbin, Makedonac i ostali govorili su međusobno jezike svojih komšija, pozdravljali se iz poštovanja jedni prema drugima na jezicima svojih komšija, a to mesto, verovali ili ne, nije daleko od Beograda. To je u opštini Plandište gde su poliglote bile svakodnevnica.

Znači, bilo je u svakom selu i dan danas ih ima, naročito među starijim življem. Ono što je bitno je da je svako od njih uspeo da sačuva svoj identitet, svoj jezik, svoje pismo, ali poštovanje i drugih i to zahvaljujući prvenstveno svom radu, svom poštenju i zalaganju.

Na kraju, želim samo još jednom da potvrdim da Savez vojvođanskih Mađara će glasati za ovaj Predlog zakona, jer nakon prihvatanja amandmana, smatramo da zakon ne umanjuje prava pripadnika nacionalnih manjina. Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovani potpredsednici, poštovani ministre, poštovani saradnici iz ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, Savez vojvođanskih Mađara je nakon analize Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom je stava da je Predlog zakona dobro osmišljen, da je iskorak napolje, da su ispravljene neke greške, naročito u pravcu nepravilnosti koje se odnosilo na diskriminaciju žene poljoprivrednice, na koje smo mi iz SVM nekoliko puta ukazali, te ćemo u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona.

Ustav Republike Srbije kaže da pravo na slobodu odlučivanja o rađanju, prava deteta, prava i dužnosti roditelja, posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, kao i socijalna zaštita građana i porodice je stvar koja je vrlo bitna za Republiku Srbiju.

Zatim, treba imati u vidu da postoje i prava i dužnosti roditelja i zbog toga je potrebna sva pomoć da bi se deca u jednoj porodici podigla na pravi način sa pravom podrškom i od strane same porodice i od samog društva.

Razlozi zbog kojeg je potrebno naglasiti da je došlo do izmena nekih stavki iz prethodnog zakona su proizašle iz analize te primene zakona, odnosno prakse i nakon nekih odluka Ustavnog suda, sada prvenstveno mislim na diskriminaciju poljoprivrednica, porodilja koje su morale da ostvaruju duži vremenski period uplaćivanja poreza da bi imali pravo na iste uslove za vreme porodiljskog odsustva. Vrlo je bitno da su kod usaglašavanja ovih izmena i dopuna zakona razmatrani i predlozi i sugestije građana i udruženja. Mislim da je to vrlo bitno da se čuje glas udruženja gde se skupljaju roditelji sa nekim posebnim potrebama, sa nekim posebnim viđanjima nekih problema.

Vrlo je bitno da je minimalna zarada merilo, odnosno ispod kojeg ne može da bude za vreme porodiljskog odsustva do navršenja trećeg meseca deteta dohodak koji ta žena ostvaruje.

Ono što je bitno je da Vlada proaktivno i ministarstvo proaktivno pokušava da utiče na demografski trend kod nas kao što je i sam ministar malopre rekao. Znači, ovo nije novina, nismo izuzeci. Nažalost, cela Evropa se bori sa istim problemom. Samo je stvar negde i mogućnosti i razmišljanja, odnosno inicijative i kreativnosti koliko koja država uspeva ili se koliko trudi da negde sanira ovaj problem.

Nije nebitno i treba da negde dođe svima nama u vidokrug koliko je potrebno sredstava za realizaciju ovih promena u zakonu. To je negde oko 65 milijardi dinara na godišnjem nivou za ovu godinu predviđeno, odnosno da pretvorimo u razumljivu cifru 55 miliona evra, to nije mala svota, možda sam zaokružila, možda nije tačno u dinar, ali bitno je da se shvati da to nisu mala sredstva koja su predviđena da se nešto pozitivno pokrene u pravcu nataliteta.

Ono što je bitno što su moji prethodnici kolege govornici već istakli da su neke greške iz prethodno zakona ispravljene. Znači, ponovo naglašavam što je za nas iz SVM izuzetno bitno, to su žene poljoprivrednice, zatim žene koje imaju veće prihode i da one ne bi bile u nekoj nezavidnoj situaciji, da li će se odlučiti za dete ili za novac, kod njih zakon omogućava da pet prosečnih plata bude uzeto u obzir u ovakvim situacijama.

Ono što je još dodatno bitno, to je dečiji dodatak koji isto pomaže roditeljima da neposredno brinu o detetu, odnosno da svakog meseca dobiju još neki podsticaj i pomoć u odgajanju dece. Jednoroditeljske porodice su isto prepoznate i negde su u povoljnijem položaju nego što su bili u nekom prethodnom periodu.

Ono što je, na žalost, veliki problem, a to je da je rađanje dece daleko ispod prostog obnavljanja stanovništva, što je slučaj i kod drugih razvijenih zemalja u okruženju. Međutim, kao što je malopre ministar rekao, vrlo je alarmantno jer praktično to nije samo prosto smanjivanje broja stanovnika nego prvenstveno, odnosno najveći efekat se vidi u tome da se smanjuje broj žena, fertilni žena, mladih žena koje bi eventualno mogle da rađaju.

Meni je jako žao da na današnjoj sednici nema mladih koleginica koje imamo u izuzetno velikom broju u ovom sazivu, koje bi trebalo, ja ih pozivam, evo nisu tu ali će nadam se kolege preneti. Možda bi trebalo napraviti inicijativu ispred Ženske parlamentarne mreže, da se naprave otvorena vrata, kako ćemo god da zovemo taj neki skup gde možemo svi otvoreno pričati o ovom problemu.

Ja se ne osećam adekvatnom da pričam iz stava mladih žena. Ja sam ostvarena kao majka, koliko, toliko u karijeri, imala sam pomoć i svojih roditelja i roditelja od muževljeve strane, ali mislim da treba da poslušamo mlade žene, šta je po njima problem osnovni, da budemo otvoreni, da slušamo ono sa čime se oni suočavaju.

Kada gledate sa muške strane, onda se vrlo lako pokrene etiketiranje mladih ambicioznih žena – eto one ganjaju karijeru, neće decu. Čak se nekada etiketiraju da su nemoralne, neetične, da nisu svesne svog nacionalnog identiteta. Verujte da nije to to i da je to pogrešno razmišljanje. Zbog toga smatram da o ovom problemu prvenstveno treba da pričaju mlade žene, čak ni ja, ni žene mojih godina, a naročito, ja se izvinjavam kolegama, ali ne muškarci. Znači, treba da slušamo žene. Koji su naši problemi, koji su njihovi problemi i zašto se one odlučuju da će sačekati sa rađanjem deteta.

Trebalo bi možda napraviti strategiju o povećanju nataliteta. Grubo zvuči, ali bi bilo potrebno da se napravi neki plan ne za godinu dana, ne za dve godine, za deset godina i onda ćemo možda imati neke efekte.

Ja dalje ne bi gledala, ne bi analizirala sam Predlog zakona, nego bi opet neke cifre. Rekli ste nisu pare motivacija, ali verovatno jesu. Za prvo dete se dobija novčana pomoć jednokratna. Trenutno je to nekih 102.000 dinara. Značajna je suma, verujte. Za drugo dete se dobija trenutno 246.754 dinara na dve godine. To je nekih 10.280 dinara mesečno u tih dve godine. Za treće dete se dobija 1.480.000 dinara, podeljeno na 121 mesečnih rata, znači mesečno 12.337 dinara. Za četvrto dete 2.220.000 dinara na 120 meseci. Na deset godina žena koja ima četvoro dece u jednom periodu može da dobije oko 30.000 dinara, možda čak i više.

Ono što je bitno, znači, porodica sa četvoro dece od države dobija pomoć negde oko četiri miliona dinara. To je 35.000 evra za deset godina. To nisu male pare. Ja ne kažem da žene treba da prave biznis od toga, ali možda bi trebalo razmišljati o tome da postoji zanimanje, profesija majka i da ona bude nagrađena platom. Možda bi to bila motivacija.

Ako analiziramo zašto žene ne rađaju, ja sam anketirala mlade devojke, žene, koleginice moje ćerke koja je pri kraju fakulteta – šta je to što je za, šta je to što ih sprečava da rađaju? Prvi i osnovni problem nedostatak partnera i tu dolaze muškarci. Gde su? Zašto se oni aktivnije ne bore da osnuju porodice? Nisu uvek žene krive.

Zatim, veliki broj mladih devojaka, žena, ipak želi prvo da završi svoje studije, školovanja, usavršavanja, pa tek onda da budu roditelji. Razumljivo. Iz mog gledišta kao roditelj, apsolutno podržavam svoju ćerku u tome.

Zatim, vrlo realno gledaju da barem jedan od njih ima stalni posao, a znate da dugo godina unazad stalni posao je misaona kategorija. Znači, možete dobiti posao, pa vas ucenjuju, pa vas proveravaju, pa ponovo proveravaju i vi nikada da dođete do toga da se osećate sigurnim i da zasnujete porodicu na pravi način i da se ostvarite kao majka.

Mnogi čekaju svoje roditelje da budu blizu penzije, jer onda mogu da računaju na njih. Naročito je aktuelno u velikim gradovima. Znači, ako je nečiji roditelj iz malog mesta, ne mogu svaki čas doći da pričuvaju dete, da pomognu. Ta mlada porodica znači mora da sačeka da roditelji malo budu stariji, onda da li su sposobni da pomažu, ali nažalost veća je šansa tako.

Ima i onih koji bez obzira na sve ove probleme ipak su se prihvatili da budu roditelji i bore se sa svim ti problemima, sa svim nedaćama, koliko toliko uspešno, manje-više.

Šta je ono što razlikuje ženu i muškarca kada se razmišlja o deci? Za ženu je bitno da ima, čak ako je potrebno i manji broj dece, ali da im da punu sigurnost, puno pažnje, jer njeno ulaganje u rađanje je mnogo konkretnije, mnogo opasnije, ona čak može da izgubi svoj život za vreme trudnoće ili rađanja, dok muškarci imaju mnogo prostiji instinkt što se ove stvari tiče, a to je da prenesu svoj genetski kod. Znači, njima je u interesu da imaju više dece, samo gde su sada?

Zatim, ako gledate sa strane samosvesti o trenutnoj situaciji sveta, prenaseljenost, ekološki momenti, nekad je i to blokada da li je dobro da imam petoro, šestoro, sedmoro dece, ako je zemlja prenaseljena, jeste da nije naša država i naša zemlja.

Ono što je interesantno i što ste svi primetili, jeste da porodice sa nižim obrazovanjem ranije imaju decu i imaju više dece. Koja je bila logika ranije porodica, zašto su ranije rađali više dece, proste porodice, a zašto danas manje? Ranije se razmišljalo - rodiću, imaću više dece, jedno za vojsku, za otadžbinu, jedno za popa, ako je neko pametnije dete možda će biti nastavnik, lekar, što se tiče devojčica jedna će biti monahinja, druga će biti zanatlija, kuvarica, krojačica, a ona što je brižna, ta će biti blizu mene da me neguje kad ostarim. Nije bilo penzionog fonda. Porodice, društvo je tako razmišljalo, sebe je obezbeđivalo. Nemojte sve prebaciti uvek na ženu, ženu je kriva, a nije etično danas, ne razmišlja. Ranije se tako razmišljalo jer je sebe osigurala na taj način.

Danas drugačije razmišljamo. Danas praktično sav taj teret koji sam malo pre nabrajala, da bude i vojnik i lekar i pop i nastavnik i monahinja i krojačica i da brine o nama padne na jedno ili dvoje dece. Teško breme za to dete. Znači, treba da napreduje, da ima svoju karijeru, a da neguje i svoje roditelje.

Postoje, međutim, neki potencijali. Ako razmišljamo, a mnoge devojke su to i izrekle same, čekaju da njihovi roditelji dođu u penziju i da onda pričuvaju decu, možda bi država trebalo u tom pravcu da razmišlja, Vlada da razmišlja u tom pravcu, ministarstvo. Možda bi trebalo omogućiti roditeljima mladog bračnog para koji će imati decu da i oni učestvuju, da i oni mogu da biraju ili da majka može da bira ako želi da se vrati na posao koji njoj možda osigura veću platu za njenu porodicu, napredovanje, karijeru, a da njeni roditelji ili neko od njenih roditelja uzme porodiljsko odsustvo. Znači, bake i deke da budu priznati kao nosioci porodiljskog odsustva i na taj način smo rešili problem i ko će pričuvati dete i ko će ga odgajati i kako će ga odgajati, a istovremeno majke mogu da nastave neki svoj život koji im je takođe bitan.

Mlade žene bi trebalo da imaju prednost pri zapošljavanju, a ne da poslodavac gleda, aha, ti si mlada, neudata ili tek udata, ti ćeš biti trudna za nekoliko meseci, bićeš na trudničkom bolovanju, pa ćeš biti na porodiljskom bolovanju, nisi poželjna radna snaga. Tu bi trebalo videti koji su potencijali, kako može da se negde zainteresuje neki od poslodavaca da ipak mlade žene imaju prednost. I na taj način smo opet njih stimulisali, znači, ima posao, ima mogućnosti da razmišlja o potomstvu.

Druga bitna stvar je da se na kraju završetka porodiljskog odsustva mogu da vrate na svoj posao, makar sa delimičnim radnim vremenom. I to je nešto.

Zatim, druge socijalne mere - produžen boravak u školama, veći broj obdaništa, zabavišta, sve je to što može država i društvo da osigura za ženu.

Što se tiče boravka u školama, puno smo pričali o tome da imamo malo dece, da odjednom broj nastavnika je u višku. Možda bismo tu mogli da iskoristimo njih, znači da se u školama za vreme tog boravka završe domaći zadaci i manje se opterete majke. Školski obrok, jedna šolja mleka i jedno kuvano jelo za svako dete, verujte, i to je velika pomoć i vrlo praktična. Dalje, povoljne ekskurzije, letovanja, i to naročito za porodice sa više dece.

Za kraj, ovaj predlog je pozitivan i Savez vojvođanskih Mađara će u danu za glasanje podržati ovaj zakon, s tim da opet želimo da iniciramo društveni dijalog o tome, da uvučemo što veći broj ljudi da kažu svoje mišljenje, da budu kreativni i da zajedno iznađemo bolje rešenje. Hvala.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministri, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, SVM će podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti zato što smatramo da je zakon dobro osmišljen, svrsishodan, napredan, i u skladu sa evropskim standardima.

Ustavni osnov zakona je u samom Ustavu Republike Srbije. Razlozi za donošenje zakona jesu razlozi usklađivanja sa pojedinim odredbama Zakona o planskom sistemu Republike Srbije.

Ono što je bitno kod predloga ovog zakona, da je precizirano da su osnovni dokument javnih politika u oblasti aktivne politike zapošljavanja, praktično, Strategija zapošljavanja i Akcioni plan.

Strategija je u bilo kom domenu života, tako i u javnim politikama i u zapošljavanju, vrlo bitna, jer ona vremenski oročava, napravi smer, pravac odluka i na taj način Akcioni plan može da dovede do toga da se taj krajnji cilj i postigne.

Ono što je vrlo bitno jeste da dokumentom ovih javnih politika praktično se premešta odgovornost i na lokalne nivoe i program zapošljavanja praktično se formira i na tom lokalnom nivou, sve u sagledavanju nekih specifičnosti svake teritorije, svakog grada ponaosob i na taj način je ono mnogo svrsishodnije nego ako je taj plan centralizovan.

Što se tiče Strategije, ona traje šest godina, a Akcioni planovi se donose u periodu od tri godine. Ovo je isto vrlo bitno, jer se nakon tri godine može videti dali su ti akcioni planovi odgovarajući, da li je došlo do pomaka, da li se ide u pravcu koji je Strategijom usmeren.

Što se tiče nekih pokazatelja, vrlo su bitne mere politike zapošljavanja, jer oni praktično omogućavaju da se u svakom momentu dobije podatak i da se sagleda situacija trenutna, da se procene finansijska sredstva koja su potrebna da se taj program i dalje vodi kako treba. Zatim, koji su finansijski efekti tog zakona, odnosno

Strategije? Vrlo je bitno da lokalne samouprave ako su napravile dobar akcioni plan, one mogu da računaju na sufinansiranje od strane Ministarstva ako je taj plan odgovarajući. Ako smo kod planiranja, vrlo je bitno kako ćemo to kontrolisati. Znači, praćenje, analiza, koordinacija i vrlo je bitna komunikacija koja treba da se izgradi između ostalih ministarstava i drugih resornih institucija.

To je prvenstveno bitno zbog obrazovnog sistema, jer ovaj zakon i cela ova strategija praktično je kurativa. Znači, mi sada razmišljamo o tome kako ćemo rešiti ovu zadatu, trenutnu zatečenu situaciju. Znači, imamo ljude koji su iznad 60 godina, a teško se zapošljavaju. Imamo mlade ljude koji još nisu završili svoje školovanje, nisu osnovale svoje porodice, a teško nalaze posao. Isto tako, imamo i onu grupu, nažalost, naših sugrađana koji su niskog obrazovanja ili su čak neobrazovani. Znači, nemaju svoju profesiju, nemaju svoju struku i oni praktično vrlo teško mogu da nađu sebi odgovarajući posao. Zbog toga je vrlo bitno da nekim budućim planovima, a ja verujem da je Ministarstvo sada u dobrim rukama, jer ministarka je radila u Institutu „Batut“, gde se stalno analiziraju podaci, stalno se prave neki projekti, stalno se gleda kako i zašto je došlo do te dotične situacije. Zbog toga je vrlo bitno da se obrazovanje planski negde koordinira i da praktično zavisi broj škola, broj mesta u tim školama od toga koje su potrebe na lokalu. Znači, da ne budu stihijski, da ne bude – eto, mi imamo tu školu, pa nećemo je zatvoriti, nego da se planira da li ima potrebe za tom strukom, da li ima možda za nešto drugo potrebe. Ovo je neka budućnost koja se već sada gradi.

Vrlo je teško promeniti neki način razmišljanja, neke načine kako smo do sada pravili planove, ali ako uspemo u tome, ako se uspostavi ta saradnja između različitih ministarstava da se sagleda celina, ja verujem da ćemo moći, bez obzira što nismo bogata država, da napravimo iskorak kao što smo i u nekim situacijama u prošloj godini uspeli da napravimo to.

Što se tiče lokalnih samouprava, vrlo je bitno da one što više lokalnih samouprava, što više gradova, što više opština napravi plan o zapošljavanju i da naprave svoje lokalne savete zapošljavanja i da naprave svoje akcione planove, da sagledaju sa svojim privrednicima, sa svojim subjektima, sa svojim školama, u kom pravcu treba da zajednički vode svoje lokalne samouprave.

Što se tiče ovog plana predloga zakona, on zapravo unosi jedno programsko i projektno planiranje, razmišljanje u samoj instituciji zapošljavanja. Vrlo je bitno da smo svesni svi, da praktično zapošljavanje, odnosno sposobnost svakog građanina da privređuje da zaposli, praktično je ono što na neki način osigurava naš opstanak i našu budućnost.

Ko će gde i šta raditi, za koje pare i da li će biti priznat, to su neki argumenti koji su vrlo bitni kod odlučivanja, da li će neki mladi čovek ostati u ovoj državi ili će otići u inostranstvo? Nažalost, to se nekad odnosi i na starije naše građane, znači i oni idu i traže možda u nekim drugim sredinama posao da bi osigurali svojim porodicama osnovno blagostanje.

Da bismo došli do toga da je dovoljno broj mladih ljudi, znači, ja krećem sa početka, znači da su mladi zaposleni, to je možda najbitnija stavka i najbitniji faktor za budućnost naše države, potrebno da se izgradi među institucionalna saradnja.

Kao što sam malopre navela, obrazovanje treba da prati potrebe društva, potrebe privrede, potrebe građana. Dala bih jedan praktičan primer. Mi u Vojvodini teško nalazimo u zadnje dve godine lekare koji će raditi na nivou primarne zdravstvene zaštite. Bolnice još nekako mogu da privuku svojim nekim timskim radom, nekim mogućnostima za dalje napredovanje, prvenstveno profesionalno napredovanje mladih lekara, ali na primarnom nivou, to je vrlo teško.

Zbog toga, moj savet bi bio da se eventualno razmisli o tome. Sa tog aspekta se utiče da li u povećanju broja primljenih studenata na Medicinski fakultet u Novom Sadu ili eventualno o otvaranju novog fakulteta u Vojvodini.

Ako ćemo uporediti užu Srbiju i Vojvodinu, uža Srbija sa otprilike tri miliona stanovnika, ima tri medicinska fakulteta, a Vojvodina sa oko nešto manje od dva miliona stanovnika, ima jedan fakultet.

Možda je to isto jedan razlog da možemo zadržati nivo zdravstvene zaštite i za budućnost u Vojvodini.

Isto tako, trebalo bi razmisliti o priznavanju nekih struka koje su se pojavile u poslednje vreme. To su strukovne medicinske sestre i tehničari, koji su već nekoliko godina, odnosno završavaju postupno fakultet i u Novom Sadu, Beogradu i ostalim gradovima i sredinama. Oni su edukovani kadar koji je i te kako potreban, naročito na primarnom i lokalnom nivou.

Ovo je jedan veliki kapacitet, jedan veliki broj edukovanih ljudi, mladih ljudi koji su spremni da rade na terenu.

Oni bi mogli da zamene, eventualno da pomognu sredinama gde nema dovoljno lekara, to su strukovne sestre koje mogu da rade na prevenciji, mogu da rade u palijativi, nezi, mogu da rade u eventualnom edukovanju i mladih za zdrav način života, kao što su patronažne sestre.

Isti taj kadar bi se mogao mnogo bolje iskoristiti u bolničkim uslovima, ali nažalost, trenutni kadrovski planovi i čak ni katalog radnih mesta, ne prepoznaje ovaj kadar. Nemojte zaboraviti da su se ti ljudi školovali, odricali se neke svoje druge budućnosti, da bi završili te fakultete. Isto tako, u centrima za socijalni rad, nema dovoljno socijalnih radnika. To je isto jedna struka koja je deficitarna, a sa druge strane, isti taj profil profesije je nekako neafirmisan, mukotrpan je to rad, a nije brendiran, nije poželjan za mlade, svakako bi puno značilo, kada bismo imali kvalitetne socijalne radnike u našim socijalnim ustanovama, jer problema ima i te kako.

Brendiranje profesija je isto bitan faktor da bismo negde zakrpili neke nedostatke u našem sistemu i zapošljavanju i nalaženju posla.

Nemojte zaboraviti, ne znam kako je u užoj Srbiji, ali u Vojvodini jako teško možete naći dobrog majstora, dobrog kuvara, dobrog pekara, dobrog vodoinstalatera, keramičara, mašin bravara, da ne nabrajam neke osnovne struke, koje su nepopularne među mladima, sa jedne strane, a sa druge strane one koje su dobre, idu u inostranstvo.

Mislim da je to jedan potencijal i da treba od malih nogu, već za vreme osnovne škole prepoznati decu koja imaju manuelne sposobnosti i da jednostavno, ta struka, koja se dugo godina omalovažavala i samo je bilo bitno da se upiše bilo koji fakultet i neka je završio, ali posle neće imati ni posla, niti će ostvariti neki dohodak, ali je bila sramota da se neko dete upiše u neku zanatsku školu.

Dualno obrazovanje je isto jedan dobar korak u tom pravcu. Nadam se da će i privreda, i prosveta, videti koristi od toga, a na kraju krajeva, i naše društvo.

Što se tiče prosvete, možda bi trebalo razmišljati i povećanju kadrovskih planova za prosvetu. Prošla godina je ukazala na neke vrlo interesantne stvari koje smo mi možda i predvideli ili zaboravili. Uvek kukamo da ima malo dece.

Međutim, prošle godine, nastavnici koji su morali onlajn nastavu, sa onlajn nastavom da edukuju svoje učenike, bili su izuzetno opterećeni. To je jedan problem koji će nas možda čekati i u budućnosti.

Sa druge strane, isti ti nastavnici u redovnim školskim aktivnostima su preopterećeni, a takođe i đaci.

Na kraju, stradaju porodice, majke prvenstveno kada to dete dođe kući, ne može samo da se pripremi za školsku nastavu, nego roditelj mora da sedi pored tog deteta.

Možda bi trebalo razmišljati, praktično da se smanji broj prosvetnih radnika, bez obzira što je nažalost, broj dece manji, nego da se pruži kvalitetnija usluga u školama, odnosno da se na taj način rasterete roditelji.

Nemojte zaboraviti negovateljice koje nema dovoljno, odlaze u inostranstvo. Zatim, vrlo je bitno razmišljati o zapošljavanju žena u ruralnim sredinama, da li su po nekim lokalnim inicijativama ili u saradnji sa nekim inostranim projektima.

Recimo, Sombor je napravio izuzetan projekat lavande. Znači, gajenje lavande u praktično minimalnim zahtevnim uslovima, okućnicama u malim baštama i na taj način su te žene dobile adekvatnu obuku da budu pokretači neke svoje zanatske radinosti, imaju svoju dobru organizovanu, praktično plasiranje svog proizvoda na kraju.

Lokalna inicijative su vrlo bitne i treba slušati, na kraju krajeva i centralno gde je koji problem najviše izražen i u tom pravcu da se planira budućnost.

Jačanje banjskog turizma je isto jedna mogućnost da se na kraju krajeva negde afirmiše ruralna sredina. Vojvodina leži na termalnim vodama, a jako je slaba iskorišćenost tih velikih potencijala. Što se tiče banjskog turizma mislim da je to jedna vrlo profitabilna grana za budućnost. Isto je to slučaj i sa zdravstvenim turizmom.

Vojvodina je praktično okružena zemljama EU, Rumunija, Mađarska, Hrvatska. Ona može da bude izuzetno interesantna baš za te državljane tih zemalja pošto smo, nažalost ili na sreću, puno jeftiniji od njih.

Sve u svemu, ja se nadam da pored ovih strategija koji rešavaju trenutne probleme da će Ministarstvo imati sluha i za planove za budućnost, za proširenje, za davanje nekih, praktično nade za buduće generacije.

Ispred poslaničke grupe SVM ćemo podržati zajednički Predlog zakona.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovano predsedništvo, poštovana predsednice Vlade, poštovani ministri, ja bi moje prvo pitanje postavila ministru zdravlja, asistentu doktoru Zlatiboru Lončaru, a tiče se tzv. post kovid sindroma o kome ceo svet sve više govori.

Moje pitanje se odnosi na planove, organizaciju zdravstvenog sistema koje će ministarstvo preduzeti da bi smo adekvatno odgovorili na ovaj nastojeći problem.

Pre toga bih želela da pohvalim svakako rad Vlade Republike Srbije, samog Ministarstva zdravlja, zatim Instituta za javno zdravlje „Batut“, zato što su praktično omogućili da brzo, adekvatno i pravovremeno ceo zdravstveni sistem odgovori na ovaj problem.

Vladu bih svakako pohvalila baš za ono što je najmanje bilo popularno u početku ove epidemije, a to je vanredno stanje, jer to je praktično omogućilo da se mi svi pripremimo za nastojeću epidemiju i da praktično taj zdravstveni sistem ekolabira pred problemom.

Isto tako bi istakla, kao svaki put u mom govoru, značaj jedinstvenog zdravstvenog sistema primarne zdravstvene zaštite domova zdravlja koji su preuzeli najveći deo tereta i što se tiče samo dijagnostike, što se tiče prvobitnog lečenja, kućnog lečenja pacijenata koji su se razboleli od kovida, isto tako njihovo upućivanje, pravovremeno upućivanje u bolnicu, i dalje posle toga kada smo počeli vakcinaciju masovnu, onda je isti taj sistem reagovao promptno, brzo i adekvatno.

Što se tiče post kovid sindroma o kome svet sve više priča, a pojavljuju se slučajevi i kod nas, to su pacijenti naši građani koji su preboleli koronu, a zapravo nemaju, nisu više zarazni, a imaju i dalje probleme, ne mogu se vratiti u svoje svakodnevne, da obavljaju svoje svakodnevne obaveze. Oni imaju skup tegoba od kojih su najizraženiji umor, malaksalost, bolovi u mišićima, trnjenje, nekad su to i konvulzije, gubitak svesti, zamagljena svest je isto vrlo bitna, depresija na kraju krajeva. U svetu se polako priprema sistem, zdravstveni sistem, tako što se formiraju tzv. post kovid ambulante pri bolnicama.

Moje pitanje odnosi, kako to ministarstvo vidi u nekoj budućnosti i da li planira da iskoristi mrežu domova zdravlja i da pri domovima zdravlja budu tzv. možda neka savetovališta za post kovid sindorm? Hvala.

Raduje me da postoji vizija u Ministarstvu zdravlja kako da rešimo i ovaj predstojeći problem. Mi smo iz Instituta za javno zdravlje „Batut“ dobili uvek savremene protokole lečenja kada je ova pandemija počela. Ja se nadam da ćemo isto takve protokole dobiti i za lečenje postkovid sindroma.

U svetu su se formirale multidisciplinske jedinice pri bolnicama koje se sastoje od specijalista. Ako će to biti savetovalište, možda da se razmišlja o edukaciji lekara, da postanu edukovani, da rade u savetovalištu za postkovid, u savetovalištu za dijabetes, za hipertenziju, lipidologa, hipertenologe i na taj način ćemo možda motivisati i mlade doktore da ostanu na primaru. Mi sada trenutno imamo problem i oko nalaženja mladih budućih doktora, koji će nam raditi, naročito u malim sredinama. Hvala ministru na odgovoru.

Ako imam vremena, ja bih postavila još jedno pitanje ministru Momiroviću, koji se odnosi na praktično infrastrukturu. Pošto dolazim iz Sombora, 150 kilometara je udaljen od Beograda, putujem dva i po sata i ovamo i nazad, pa bih vas pitala koji su planovi da se jedan grad koji je više od 270 godina unazad već kraljevski slobodan grad, a postoji od 14. veka, na tromeđi praktično, jednoj bitnoj raskrsnici koja povezuje našu državu sa Hrvatskom i Mađarskom, a nije spojena sa glavnim gradom odgovarajućom infrastrukturom, pa me interesuje – koji su planovi i kojom brzinom ćemo i mi moći mnogo brže doći u Beograd? Hvala.

Ja bih se samo na kraju zahvalila ministru na opsežnom odgovoru i nešto čak i više smo dobili u njegovom odgovoru, više obećanja i planova za budućnost od pet godina.
Mislim da je vrlo bitno, čak u jednoj maloj porodici da se zna gde ćemo biti za pet godina, kamoli u jednoj državi. Drago mi je da sam čula da su vrlo ozbiljno razmotrene trenutne situacije i napravljeni odgovarajući planovi za budućnost. Hvala vam puno.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, SVM će podržati Predlog zakona o utvrđivanju druge garantne šeme kao mere dodatne podrške privredi usled produženog negativnog uticaja pandemije bolesti Kovid-19 izazvane virusom SARS-CoV-2.

Razlozi za donošenje ovog zakona praktično su mere koje dodatno daju podršku privredi, a cilj je da se ublaže efekti pandemije. Međutim, ova kriza nije samo pandemijska, zdravstvena, ona je prvenstveno postala ekonomska kriza u celom svetu. Industrija, rast trgovine, spoljnotrgovinski rast, javne finansije, ako su stabilne, su jedine koje mogu dovesti do našeg priželjkivanog rasta BDP, a po mišljenju SVM – jedino moguće ako se zaštite fleksibilni nosioci privrednog rasta, a to su mikro, makro preduzeća, mala preduzeća, odnosno poljoprivredna gazdinstva.

Ne sme se zaboraviti da su oni nosioci i socijalnog i porodičnog opstanka tih ljudi, pokretači su malih zajednica i baš zbog te svoje okretnosti, zbog prilagodljivosti mogu biti u jednom momentu i nosioci i budućnosti i budućeg razvoja naše države.

Poznato vam je da je pre pandemije postojao ogroman broj mladih zdravstvenih radnika, prvenstveno medicinskih sestara i tehničara, koji su planirali da napuste našu državu, a sve u cilju i u potrazi za boljim životom. Zbog povećanja zarade u zdravstvenom sektoru, zbog jednostruke pomoći koju je država dala zaposlenima u zdravstvu, ovaj proces, ovaj trend dugoročnog odlaska zdravstvenih radnika se usporio.

Država je istovremeno uvećala ulaganja u zdravstvene institucije, ne samo u rekonstrukciju, ne samo u zgrade, u opremu, nego i u same radnike. Ono što je zdravstveni sektor uzvratio to je pokazao svojim radom, a taj rad zdravstvenih radnika je izazvao poštovanje građana, čak i ljudi iz inostranstva koji su bili u kontaktu sa njim.

Želim vam danas ukazati na paralelu u obezbeđivanju malih privrednika preko ovog zakona i u poređenju sa efektom ulaganja u očuvanju i razvoju zdravstvenog sistema. Kao što vidite, to se višestruko isplatilo. Dobro organizovanom mrežom skrining kovid ambulanti pri domovima zdravlja praktično smo sačuvali naše bolnice od kolapsa. Kod nas se nisu dešavale slike kao u Italije. Znači, mi nismo doživeli taj kolaps da su pacijenti ležali po čekaonicama, po hodnicima, a isto tako kad je došlo vreme za vakcinaciju, mi smo isto tako preko te mreže državnih zdravstvenih institucija uspeli da vakcinišemo najveći broj građana u odnosu na ostale zemlje u okruženju.

Mi smo poslužili za primer okolnim zemljama, primer drugim zemljama iz Evrope, zato što smo nudili više vrsta vakcina. Znači, nismo se vezali samo za određene. Mi smo bili primer i prvi koji smo pokazali da se može koristiti i ruska vakcina i kineska vakcina i nas su sledili i Mađarska i Poljska i Nemačka. Zatim, dali smo dobar primer čovečnosti, podelom vakcina našim komšijama i vakcinacijom stranih državljana. Nama je puno značilo kada smo na početku epidemije dobili 100 respiratora od Republike Mađarske. Takođe, i u svetu je zapažena naša uspešna organizacija, ne samo vakcinisanje nego organizacija načina masovne vakcinacije.

Za primer je udruživanje snaga lokalnih samouprava, civilne zaštite, radnika Crvenog krsta, volontera koje je taj dobar primer saradnje praktično privukao da učestvuju u procesu vakcinacije. Na primeru Doma zdravlja Sombor, odakle dolazim, mi smo dobili ogromnu podršku i privatnog sektora kojem će puno značiti ovaj zakon, jer oni su u vidu donacije pokazali svoju zahvalnost. Znači, imamo jednog pekara koji svakodnevno donosi hranu radnicima na vakcinalnim punktovima. Zatim, volonteri iz škole, iz raznih institucija dolaze da nam pomognu oko organizacije i boljeg prolaska građana kroz vakcinalni punkt. Dobijali smo komplimente i od naših građana, a bogami i od ljudi koji su privremeno u inostranstvu i mogu da uporede jedan možda kvalitetniji način rada sa ovim našim i smatraju da smo napravili izuzetno dobru organizaciju.

Trenutno smo podelili negde oko 32 hiljade vakcina u Somboru, gde živi 66 hiljada odraslih stanovnika, što znači da smo mi negde oko 25% odraslih stanovnika vakcinisali jednom dozom.

Inače, država Srbija je osma u svetu po broju datih vakcina. Znači, to je neki apsolutni broj na 100 ljudi, što znači da smo mi vakcinisali 27% naših građana prvom dozom vakcine, odnosno potpuno vakcinisali 19% naših građana. Ako bismo to preveli na odrasle, to bi bio još bolji pokazatelj vakcinalnog statusa. Inače smo tu 5. po redu, sa brojem potpuno vakcinisanih ljudi na 100 građana.

U svetu smo među četiri države koje imaju više od četiri vrsta različitih vakcina u ponudi. Jedino Mađarska ima jednu dodatnu, „Modenu“ više. Te četiri države su Liban, Bahrein, Srbija i Mađarska.

Stopa mortaliteta, koja nam je možda i najbitnija, znači, koliko je ljudi umrlo od ove bolesti, mi to još držimo ispod 2%, mnoge države su već odavno prešle tu granicu i to zahvaljujući onoj odluci koja se desila prošle godine. Svi se sećamo da smo pre godinu dana imali vanredno stanje sa ograničenjima što se tiče izlaska i starijih ljudi i što se tiče uopšte rada nekih privrednih subjekata. Ali, to je bio način da se praktično uspori rast epidemije, odnosno da se zdravstveni sistem pripremi i pravovremeno i na pravi način se organizuje za nastojeću epidemiju.

Značajno je istaći da je dostupnost vakcina vrlo bitna i kada postavite pitanje koju vakcinu da primite, primite onu vakcinu koju možete dobiti, jer svaka je bolja od one koju nećete primiti.

Zbog dobre organizacije i dobrih i mudrih odluka, Savez vojvođanskih Mađara će u danu za glasanje podržati ove zakone. Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovana ministarko, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kao što je ovlašćeni predstavnik SVM narodni poslanik Nandor Kiš već rekao u prethodnom izlaganju, SVM će podržati Predlog zakona o muzejskoj delatnosti na osnovu kojeg će Republika Srbija urediti i obezbediti sistematsko upravljanje u oblasti kulture i zaštite kulturnih dobara.

Postoje dobri razlozi zašto se ovaj zakon morao doneti. U samom Ustavu su ti osnovi, zatim, zastarelost starog zakona od 1994. godine. Promenile su se okolnosti i terminološke promene su naišle, tako da je potrebno da se osavremeni zakon koji uređuje muzejsku delatnost. Isto tako je potrebno sistematski pristup organizovanju muzejske mreže, propisa kojima se praktično uređuje i zaštićuje muzejska građa.

Ako imamo u vidu značaj sadržaja muzeja, ono je važno ne samo za istorijsku, za naučnu, za kulturološku, već je značajno za svaku individuu, za svakog pojedinca ponaosob. Zato je potrebno da se uredi ovaj sistem.

Postoje problemi koji su sveprisutni u celoj našoj državi što se tiče muzeja, a to su problemi nedovoljnog finansiranja, problemi broja zaposlenih, kao što su mnogi prethodni govornici već istakli, nedostatak prostora u kojem se može kvalitetno sačuvati muzejska vrednost. Zatim, potrebno je urediti ko je za šta odgovoran, za šta su odgovorni sami muzeji, za šta su odgovorni rukovodioci. Bitno je da se uvede evidencija muzejskih sadržaja, stvaranje mreža muzeja, nadležnosti, umrežavanje sistema, kategorisanje, utvrđivanje kulturnih dobara i vrlo je važno da se zaštiti muzejska vrednost i da se o tome vrši neki nadzor, da li se ta zaštita primenjuje ili ne.

Ciljevi koji će se ispuniti donošenjem ovog zakona su prvenstveno u zaštiti i očuvanju muzejske građe na jedinstven način. Zatim, bitno je da muzejska vrednost preživi i da ostane i za sledeća pokoljenja, da se očuvaju podaci o tim vrednostima, da se poboljšaju uslovi rada u samom muzeju, to je vrlo bitno i za same zaposlene i za posetioce muzeja, da se reguliše centralna i matična funkcija muzeja, da se teritorijalne nadležnosti tačno definišu, da se umreže muzeji, da se stručna zvanja kvalifikuju na pravi način, i ako je potrebno, ako sve ovo ne dovede do poboljšanja funkcije, da se uvedu i neka pooštravanja, neke kaznene mere gde bi se skrenula pažnja na vrlo bitnu stvar, a to je čuvanje muzejske vrednosti.

Ne smemo zaboraviti da muzejska vrednost koju poseduje naša država u muzejima predstavlja, praktično, i privredni kapital. Znači, muzejska vrednost privlači, kao što smo doživeli i pre pandemije, da su mnogi posetioci naše države prvo krenuli u naše muzeje da vide ono što je ostalo očuvano iz prethodnih decenija i stoleća. Vrlo je važno razumevanje naše sopstvene prošlosti da bismo gradili budućnost na pravi način. Vrlo je bitno da se muzejske ustanove jačaju i da ta praksa jačanja i umrežavanja muzeja ide u pravcu nekih evropskih kriterijuma i da poštujemo te neke evropske muzejske standarde.

Znači, vrlo je važno osnivanje muzeja, da bude na pravi način čuvanje, proučavanje muzejske vrednosti, zaštita i predstavljanje tih muzejskih vrednosti, jer ono je zapravo naša baština.

Kao pripadnica mađarske nacionalnosti i neko ko se rodio u multikulturalnoj, multietničkoj i multikonfecijskom okruženju, rodom sam iz Banata, a živim u Somboru, tamo gde mađarska nacionalna manjina nije većinska, nije u bloku, nego je manjinska. Vrlo je bitno sa našeg stanovišta kao manjine da u muzejima ostane trag naše istorije, našeg doprinosa ovom podneblju jer smatramo da ako uspevamo sačuvati naš identitet, naš jezik, našu kulturu možemo doprineti razvoju naše države.

Neko ko razmišlja, razume više jezika može da ima širi pogled na određeni problem i može doneti zapravo svojoj državi jedan plus, jedan dobitak. Na taj način mi iz SVM apelujemo da muzejske vrednosti treba sačuvati baš da bismo sačuvali raznolikost ovog podneblja, različitost, jer različitosti su te stvari koje nas praktično usavršavaju.

Ako posećujemo muzeje, mi ćemo biti na pravom mestu gde imamo dodira sa istorijom, sa kulturom svih naroda koji su živeli, koji žive na ovom podneblju.

Što se tiče kulturne tradicije ona nije samo manjinska ili većinska, ona je sveobuhvatna. Ona čini jednu zajedničku kulturnu baštinu i Okvirna konvencija o vrednostima kulturnog nasleđa za društvo iz 2005. godine definiše kako znanje o ovom nasleđu može podstaći poverenje i razumevanje međusobno između naroda.

Što se tiče broja muzeja, 149 muzeja postoji u Srbiji registrovanih. Od toga trećina je u Vojvodini, oko 50. Što se tiče starosti tih muzeja, kao što je prethodna poslanica već iznela podatak, najstariji muzej u Srbiji osnovan u Beogradu 1844. godine, sledeći je u Novom Sadu 1847. godine, zatim je Mitrovica 1885. godine, Vršac 1882. godine, Sombor 1887. godine, Subotica 1892. godine, Zrenjanin 1906. godine, Pančevo 1923. godine.

Nemojte zaboraviti da su ovi muzeji smešteni u prelepa zdanja koja su stara, trošna, koja treba obnoviti, sačuvati. Same zgrade su izuzetno velike vrednosti, a eksponati u njima takođe.

Što se tiče eksponata, u vojvođanskim muzejima se čuvaju stare knjige, u Narodnom muzeju u Zrenjaninu negde oko 200 knjiga se čuva koje su izuzetnih vrednosti, od 16. do 20. veka. Najstarije knjige su pisane na latinskom i crkveno slovenskom jeziku, a najveći broj je na mađarskom i nemačkom jeziku.

Ako konstatujemo da je u Zrenjaninu prva štamparija oformljena tek 1847. godine, onda znamo da su ove knjige poreklom iz Evrope, iz drugih oblasti, štampane su u Holandiji, Francuskoj, Engleskoj, Rusiji, Italiji, Austriji, Mađarskoj. Najstarija publikacija je „Molitvenik“ iz 1552. godine. Znači, treba da smo svesni koje vrednosti imamo.

Isto tako, ti muzeji imaju problem sa skladištenjem. Narodni muzej u Pančevu je smešten u zgradu koja je izgrađena 1833. godine i tu se čuva slika Paje Jovanovića „Seoba Srba“. Mislim da je to dovoljno da znamo o kakvom zdanju i o kakvoj muzejskoj vrednosti se radi.

Što se tiče potreba u tim muzejima, kao što se verovatno iskazuju potrebe u celoj državi, to su uglavnom potrebe za održavanje, za angažovanje profesionalno kvalifikovanih radnika.

Somborski gradski muzej koji je osnovan 1887. godine ima negde oko 40 hiljada vrednih eksponata. Ako ćemo izdvojiti koje je najvrednije, verovatno su to arheološki, predmeti koji su iz okoline Doroslova, nađeni u iskopinama i to su tzv. „džekfild“ nalazišta. Ovo je dovelo do nove periodizacije praistorije. Znači, to je takav neki korak i toliko je bitno za istoriju čovečanstva, a to mi imamo na našem podneblju.

Isto tako, u Somboru se planira otvaranje muzeja „Podunavski Švaba“, koji je za sve nas vrlo bitno, samo je potrebno da i država prepozna značaj ovog muzeja i da eventualno pomogne nalaženje adekvatnog prostora za to.

Za narodne poslanike Poslaničke grupe Savez vojvođanskih Mađara muzeji i Predlog zakona o muzejskoj delatnosti su vrlo bitni. Nakon proučavanja Predloga zakona, mi smo odlučili da u danu za glasanje podržimo isti. Raduje nas činjenica da je u potpunosti usklađen, kako sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, tako i sa Zakonom o nadležnostima AP Vojvodine. Hvala.