Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri, poštovane koleginice i kolege, kaže se da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan ima samo jednu želju da ozdravi. Ali i među bolesnima postoji pacijent koji je često posebno usamljen. To su ljudi koji imaju problem sa mentalnim zdravljem. Fizička bolest najčešće izaziva saosećanje. Ako neko doživi infarkt, šlog, slomi ruku, ima malignu bolest, porodica, prijatelji i kolege uglavnom žale i žele da mu pomogne. Mentalnu bolest, nažalost, još uvek često prate nerazumevanje, strah i stigma, a stigma ponekad znači udaljavanje od prijatelja, radnog mesta, pa čak i sopstvene porodice.

Zbog toga želim posebno da pozdravim napor Ministarstva zdravlja da izmenama i dopunama Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama unapredi položaj osoba sa mentalnim smetnjama, zaštiti njihovo dostojanstvo i prava – posebno prava dece – unapredi individualni pristup i smanji restriktivne mere na najmanju moguću meru. Posebno podržavamo opredeljenje da se prevencija, nega, lečenje i rehabilitacija ostvaruju kroz sve nivoe zdravstvene zaštite, a jedna od najvažnijih tačaka je svakako primarna zdravstvena zaštita kadgod je to moguće.

Mislim da upravo ova odredba otvara mogućnost za jedan sledeći veoma važan korak, jer nije svaka psihička teškoća psihijatrijska bolest i nije svakom čoveku, koji ima problem i prolazi kroz psihičku krizu, potreban psihijatar. Dete koje je teško podnosi promene, adolescent u krizi, porodica koja prolazi kroz razvod, čovek koji je izgubio supružnika, majka nakon porođaja, usamljena starija osoba, negovatelj teško bolesnog člana porodice ili čovek izložen dugotrajnom stresu – svi oni mogu imati potrebu za stručnom podrškom, ali ne moraju svi postati psihijatrijski pacijenti.

Između potpuno zdrave osobe i pacijenta kome je potrebno psihijatrijsko lečenje postoji veliki prostor za promociju mentalnog zdravlja, za prevenciju, za psihoedukaciju, za savetovanje, za individualni i grupni rad i podršku porodici. Zato

18/2 TĐ/JG

mislim da destigmatizacija ne počinje tek na vratima psihijatrijske ustanove, o čemu jako puno pričamo, ona počinje mnogo ranije kada čovek može da potraži pomoć pre nego što njegov problem preraste u bolest. I da nam je takva pomoć potrebna pokazuju i podaci o potrošnji anksiolitičkih lekova, lekovi za smirenje imaju svoje mesto u lečenju pacijenata, ali njihovo propisivanje i ono treba da ima svoju indikaciju. Ali treba sebi da postavimo pitanje – da li je lek uvek jedini odgovor koji možemo ponudi čoveku? Recept ne može rešiti usamljenost, porodični konflikt, žalovanje, probleme u adolescenciji, niti dugotrajni socijalni stres. Nekad čoveku treba lek, ali nekad mu je potrebno da ga neko stručan sasluša na vreme, pomogne mu da razume šta mu se događa, da pruži podršku pre nego što problem postane bolest.

Zato pozdravljam što Ministarstvo planira zajedno sa primenom ovog zakona i razvoj lako dostupnih multidisciplinarnih savetovališta i timova za mentalno zdravlje u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Čoveka, a naročito čoveka sa zdravstvenim problemom, kadgod je to moguće ne bi trebalo izdvajati iz njegovog života, porodice, zajednice, već pomoć približiti mestu gde on živi. Ako želimo manje institucionalizacije, manje izolacije, manje restriktivnih mera, moramo istovremeno izgraditi alternativu. Alternativa zahteva kadar. Zato moramo razgovarati o kadrovskim normativima na psihijatrijskim odeljenjima. Humanija psihijatrija ne može se ostvariti samo zakonskim procedurama i normama. Čovek u akutnoj psihičkoj krizi zahteva vreme drugog čoveka. Ako želimo manje sputavanja, više razgovora, individualni pristup, uključivanje porodice, potrebni su nam psihijatri, ali i dovoljan broj medicinskih sestara, psihologa, socijalnih radnika, radnih terapeuta i drugih članova multidisciplinarnog tima.

Zbog svega navedenog posebno izdvajam i pozdravljam opredeljenje ministarstva da koristi savremene mogućnost, poput telemedicine kako bi se ublažio nedostatak stručnog kadra, posebno psihijatra, u manjim gradovima, opštim bolnicama, ruralnim sredinama i, na drugom kraju sistem, u domovima zdravlja.

Istovremeno bih napomenula da Srbija već školuje ljude čije znanje možda ne koristimo dovoljno, a to su diplomirane medicinske sestre koje završavaju četvorogodišnje akademske studije zdravstvene nege, i to je visokoobrazovan zdravstveni kadar kojem možemo dati veću ulogu u prevenciji, u organizovanim skrininzima, u zdravstvenom vaspitanju i radu sa hroničnim bolesnicima. Uz odgovarajuću dodatnu akreditovanu edukaciju, deo ovog kadra mogao bi biti uključen u promociju, prevenciju mentalnog zdravlja, psihoedukaciju, u grupni rad i u podršku vulnerabilnim grupama.

U Vojvodini već imamo ljude koji su završili dodatne univerzitetske programe mentalne higijene u Mađarskoj. Ne predlažemo da bilo ko preuzme ulogu psihijatra ili psihologa. Predlažemo da svako od obučenog kadra, stručnjaka radi ono za šta je obrazovan, da se psihijatrima i psiholozima omogući više vremena za pacijente kojima je njihova specijalistička i specifična pomoć zaista potrebna.

Tako da smatram da uz primenu ovog zakona treba razmotriti tri konkretna koraka. Treba preispitati i reorganizovati kadrovske normative u psihijatrijskim službama, telemedicina pomaže da nadoknadimo psihijatra na daljinu, ali samu medicinsku negu – ne, i zato treba preispitati broj medicinskih sestara i tehničara.

Drugo, razvoj savetovališta i multidisciplinarnih timova za mentalno zdravlje u domovima zdravlja predstavlja prvu dostupnu pomoć svakom građaninu, edukacija lekara na primaru za rad sa takvim ljudima je obavezan.

Treće, definisanje dodatnih kompetencija i akreditovanih edukacija za postojeći visokoobrazovani zdravstveni kadar koji može preuzeti deo preventivnog rada.

18/3 TĐ/JG

Ovo sve napominjem iz razloga što je dve trećine psihijatrijskih velikih bolnica na teritoriji AP Vojvodine. U njima jesu građani celi zemlje, ali na teritoriji Vojvodine su velike psihijatrijske bolnice i one vape za tim kadrom koji je neophodan, jer šta želimo da bude rezultat ovog zakona? Ne samo više pregleda, više dijagnoza, više lekova koje je potrebno prepisati pacijentu, čak ni jedino poboljšanje uslova bolničkog lečenja ozbiljnih psihijatrijskih stanja uz očuvanje dostojanstva čoveka koji se tamo nalazi. Mi želimo da svi naši građani imaju bolje mentalno zdravlje. Cilj savremene zaštite mentalnog zdravlja nije samo izlečiti bolest. Cilj je pomoći čoveku da sačuva svoje dostojanstvo, svoje odnose, svoje mesto u porodici, svoje mesto u društvu i da zbog problema sa mentalnim zdravljem nikada ne postane najusamljeniji među nama.

Zbog svega navedenog, SVM će u danu za glasanje podržati ovu izmenu i dopunu zakona. Hvala i želim vam dobro zdravlje.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri, poštovana ministarka, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o roditeljima-negovateljima i negovateljima. Smatram da je i ovo jedan od onih zakona koji treba da prevazilaze političke razlike, jer govori o porodici, o deci sa najtežim smetnjama u razvoju i osobama sa invaliditetom, o ljudima kojima je podrška društva najpotrebnija.

Godinama su roditelji dece sa najtežim oblicima invaliditeta ukazivali da su bili primorani da napuste posao kako bi 24 časa dnevno brinuli o svom detetu. Time su ostajali bez redovnih prihoda, radnog staža i dugoročne socijalne sigurnosti, iako su obavljali izuzetno odgovoran i zahtevan posao. Zato smatram da ovaj zakon predstavlja važan iskorak u razvoju sistema socijalne zaštite. Prvi put država jasno priznaje da je celodnevna briga o detetu rad od velikog društvenog značaja. To nije samo finansijska podrška, već priznanje dostojanstvu roditelja koji nose najveći teret nege.

27/3 TĐ/MJ

Posebno je značajno što zakon obezbeđuje mesečnu naknadu uz uplatu doprinosa za penzijsko-invalidsko i zdravstveno osiguranje. Time roditelji neće više biti potpuno isključeni iz sistema socijalne sigurnosti.

Jednako je važna činjenica da zakon podstiče ostanak deteta u porodici. To je osnovni princip Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom i savremenih evropskih politika koji daju prednost podršci porodici, umesto institucionalnog smeštaja. Zakon jasno uređuje prava i obaveze korisnika, postupak ostvarivanja prava i mehanizme kontrole čime se obezbeđuju pravna sigurnost i odgovorno upravljanje javnim sredstvima.

28/1 AL/MP 15.40 – 15.50

Smatram da je opravdano što su kriterijumi u početnoj fazi postavljeni pažljivo. Kada se uvodi potpuno novo pravo koje zahteva značajna budžetska sredstva, odgovorno je da ono bude u početku usmereno prema porodicama koje zaista nemaju drugu mogućnost da organizuju celodnevnu negu svog deteta. Istovremeno, primena zakona će pokazati da li su postojeći kriterijumi dovoljno obuhvatni. U obrazloženju zakona procenjuje se oko 3.270 budućih korisnika, dok u sistemu socijalne zaštite više od 37.000 dece ostvaruje pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica. To znači da treba pažljivo pratiti efekte zakona.

Ukoliko praksa pokaže da postoje porodice koje objektivno nose isti teret, a nisu obuhvaćene sadašnjim rešenjima, verujem da ćemo dovoljno odgovornosti da na osnovu stručnih analiza i finansijskih mogućnosti države postepeno proširimo krug korisnika imajući u vidu socijalne i medicinske indikacije.

Istovremeno status roditelja-negovatelja i negovatelja ne može biti jedina podrška. Potrebno je razvijati usluge predaha, dnevne boravke, personalnu asistenciju, pomoć u kući i mobilne stručne timove kako bi porodice dobile celovitu podršku. Treba poboljšati organizaciju i kadrovsku strukturu sistema socijalne zaštite. Oni rade sa najvuneralbilnijom populacijom, sa siromašnim, sa bolesnima, sa hendikepiranima, isključenim ljudima. Treba brendirati profesiju socijalnog radnika, motivisati, podstaći školovanje tog kadra i adekvatno materijalno osigurati. Zato ovaj zakon vidim kao važan prvi korak. Nijedna evropska država nije odmah došla do idealnog modela. Zakoni su se menjali na osnovu iskustva iz prakse. Verujem da će tako biti i kod nas.

U Evropskoj uniji iskustva Hrvatske su sledeća – da je svoj sistem godinama unapređivala kroz izmene zakona. Slovenija razvija finansijsku podršku zajedno sa uslugama u zajednici. Mađarska povezuje pomoć roditeljima sa drugim merama socijalne zaštite, dok Austrija, Nemačka i Skandinavske zemlje razvijaju čitavu mrežu usluga koje sprečavaju iscrpljivanje porodice i omogućavaju da dete ostane u svom domu.

Na kraju želim da ukažem, zapravo da dam dve važne sugestije. Kontrola primene ovog zakona ne bi trebalo da se svodi samo na proveru da li roditelj radi još neki posao ili ostvaruje dodatne prihode. Mnogo je važnije pratiti ono zbog čega je ovaj zakon nastao, dobrobit deteta. Zato smatram da bi trebalo razvijati stručni, savetodavni nadzor kroz centre za socijalni rad, zdravstvene ustanove, razvojna savetovališta. Potrebno je pratiti da li dete redovno odlazi na preglede, na rehabilitacije, da li dobija preporučene terapije, da li se ulaže u njegov razvoj, obrazovanje i socijalizaciju. da li porodica koristi sve mogućnosti koje mogu poboljšati kvalitet njegovog života. Zatim, pod drugo, razmatrati proširivanje kruga korisnika kada se pokaže održivost sistema.

Nažalost, svaki sistem može biti i zloupotrebljavan. Zato država mora da štiti i dete i javna sredstva, ne zbog nepoverenja prama roditeljima, već kako bi pomoć zaista stigla onima kojima je namenjena.

Najveći uspeh ovog zakona će biti u većem broju dece koja će zahvaljujući ovoj meri imati bolju zdravstvenu zaštitu, bolje uslove za razvoj i kvalitetniji život u svojoj porodici.

Uverena sam da ćemo pažljivim praćenjem primene zakona imati dovoljno odgovornosti da ga u budućnosti unapređujemo, proširujemo tamo gde je potrebno i sačuvamo njegov osnovni cilj, da pomoć stigne upravo do porodica kojima je najpotrebnija.

Naša poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara će podržati zakon u danu za glasanje. Hvala vam i želim vam puno zdravlja.

28/2 AL/MP

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministri, poštovane kolege i koleginice narodne poslanice, poštovani građani Republike Srbije, danas želim da govorim o temi koja treba da prevazilazi dnevnu politiku, ideologiju i čak bi trebalo i neke stranačke razlike da podmiri, a to je tema koja se tiče života, nade i solidarnosti, ali i poverenja među ljudima. To je tema o transplantaciji.

Savremena medicina danas može više da uradi nego ranije. Kada smo mislili da je nezamislivo da neko ko boluje od teške bolesti, kada mu otkazuju određeni organi, može da nastavi život zahvaljujući tehnologijama kojima se može presaditi organ. Za mnoge pacijente transplantacija je jedina šansa za život, međutim uspeh transplantacionog sistema i programa ne zavisi samo od znanja lekara, kvaliteta bolnice ili razvoja medicine, on zavisi prvenstveno od poverenja građana, dobre organizacije sistema i jasnog zakonskog okvira.

U Srbiji se godinama suočavamo sa manjkom transplantacije, nedovoljnim brojem donora i na listama čekanja zbog toga se nalazi veliki broj pacijenata kojima je potreban bubreg, jetra, srca ili drugi organi, a iza svake brojke nalazi se čovek, nalazi se porodica, nečiji roditelj, dete, supružnik ili prijatelj. Zbog toga smatram da je veoma važno što se pred nama nalaze izmene i dopune Zakona o transplantaciji organa i tkiva koji uređuje ovaj sistem.

Posebnu pažnju javnosti privuklo je pitanje saglasnosti za doniranje organa. U prethodnim godinama su se vodile polemike oko toga da li Srbija treba da ima „opt-in“ ili „opt-out“ sistem. Odnosno, kod „opt-in“ sistema građanin mora za života aktivno da izjavi da želi da bude donor, a u „opt-out“ sistemima smatra se da je svako praktično pretpostavljeni, da ima pretpostavljenu saglasnost za doniranje.

Često se stvara utisak da je upravo izbor između ova dva sistema ključan za uspeh transplantacije, odnosno broja transplantiranih u jednoj državi, međutim mnogo je važnija odlična organizacija sistema, zatim postojanje transplantacionih koordinatora u bolnicama i, ono što je po meni najbitnije, kontinuirana edukacija i zdravstvenih radnika, ali i građana o tome koliko je to bitno uopšte za zdravlje ljudi, odnosno da se izgradi međusobno poverenje građana.

Ni jedan zakon sam po sebi ne može povećati broj transplantacija ukoliko ne postoji dobro organizovan sistem. Međutim, ono što je još bitnije je da mora postojati ravnoteža između prava građana da slobodno odlučuju o svom telu, što je apsolutno najbitniji deo priče, a isto tako da se unapredi transplantacioni program.

11/3 MT/MO

Posebno značajnim smatram da se uspostavlja sistem registra građana koji žele da daju, odnosno da budu donori organa i registar građana koji izričito žele da odbiju, odnosno ne žele da budu donori. Na taj način svaki građanin dobija mogućnost da jasno i nedvosmisleno izrazi svoju volju koja treba da se poštuje.

Isto tako, postoje opisane procedure oko naknadnog dobijanja saglasnosti ako ona ne postoji za života od strane porodice, od strane staratelja i uz uključenje, u nekim slučajevima, i etičke komisije, koja je vrlo bitna da bi se procenila etičnost tog postupka.

Ono što je bitno da se time povećava pravna sigurnost, smanjuju se nedoumice i olakšava se rad zdravstvenim radnicima i ustanovama u najtežim trenucima kada se mora delovati u trci sa vremenom.

Važno je naglasiti da je dopuna zakonskog rešenja usledila nakon odluke Ustavnog suda koji je pokazao potrebu preciznijeg definisanja pojedinih odredaba zakona. Novi tekst nastoji da jasnije definiše prava građana, postupke evidentiranja volje i uloge porodice. Ali, to je tek prvi korak.

12/1 MZ/LjL 11.50 – 12.00

Ono što je bitno – šta ćemo učiniti nakon usvajanja zakona, naročito na edukaciji građana? Jer, vrlo je bitna profesionalna javnost, zdravstvena, kao i pravosudna, da se proceni da li je zakon dobar, kako treba da se organizuje sistem, itd. Međutim, ono što je mnogo bitnije, treba da se radi sa građanima, da oni steknu praktično i saznanja, da budu sigurni, da svoje nedoumice raščiste, da bi taj sistem funkcionisao.

Sa jedne strane nalaze se ljudi koji čekaju transplantaciju, ne mali broj, ili imaju člana porodice kome ona može spasiti život, a sa druge strane nalaze se građani koji imaju pitanja, nedoumice, strahove, kojima treba jasna i pouzdana informacija.

Zato smatram da je dobro što ovaj model omogućava i jednom i drugom delu građana da za života samostalno odluče o tome i jasno izraze svoju želju da li žele da budu donor ili ne žele. Obe odluke zaslužuju jednako poštovanje.

Suština ovog zakona nije u tome da nekog u nešto ubedimo. Ako radimo sa građanima, ako ih edukujemo, verovatno će neki i sami doći do zaključka da je vrlo poželjno da se za života odluče da li će biti donori ili ne, ali treba svakom pojedincu omogućiti pravo izbora i sigurnost da će njegova odluka biti poštovana. Možda je to najvažnija poruka koju treba da pošaljemo građanima nakon usvajanja ovih dopuna zakona.

Opet naglašavam, ne treba da zaboravimo da produženjem životnog veka, napretku transplantacione tehnologije svako od nas može jednog dana da bude donor a drugog dana može da bude u situaciji da mu je potreban organ. Granica između te dve situacije često je mnogo tanja nego što svi mislimo i zato je važno da gradimo sistem zasnovan na poverenju, na transparentnosti, etičnosti i poštovanju ljudskog dostojanstva.

Kao lekar sa iskustvom, znam koliko je važno da porodice u najtežim trenucima dobiju jasne informacije i podršku i poštovanje, jer to nije samo medicinski postupak, to je dubok ljudski čin. U tom trenutku jedna porodica, uprkos sopstvenom gubitku, može da omogući drugoj porodici novu nadu i spasiti više života. Zato transplantaciju ne smemo posmatrati samo kao administrativnu proceduru i zakonske odredbe, moramo je posmatrati kao pitanje humanosti, pitanje solidarnosti, odgovornosti prema zajednici.

Ministarstvo treba da jača mrežu bolničkih transplantacionih sistema, koordinatore da edukuje, da unapređuje organizaciju po uzoru na evropske standarde i saradnju sa međunarodnim transplantacionim mrežama, uz obučavanje stručnih timova.

Potrebno je, ponovo naglašavam, kampanja informisanja građana, koja će objasniti šta znači donorstvo organa, kako funkcioniše sistem i na koji način građani mogu izraziti tu svoju želju. Samo kroz informisanost, transparentnost i poštovanje autonomije svakog pojedinca možemo dodatno ojačati poverenje građana.

Poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara će podržati ove dopune zakona, jer smo uvereni da samo kombinacijom kvalitetnog zakona, dobre organizacije zdravstvenog sistema i kontinuirane edukacije možemo postići ono što svi želimo, više transplantacija, kraće liste čekanja, više spašenih života, ali i pravnu sigurnost svakog pojedinca u smislu ispoštovanja sopstvene volje. Na kraju, to nije samo pitanje medicine i zakona, to je pitanje života.

Hvala vam i želim svima dobro zdravlje.

Poštovana predsednice, poštovane kolege i koleginice, najpre želim da istaknem da je novi nacrt zakon o transplantaciji organa koji još nije u proceduri, veoma važan korak napred i da prepoznajem napore Ministarstva zdravlja unapređenju izuzetnog osetljivog i značajnog sistema.

2/2 JJ/IR

Posebno je važno da se tema transplantacije ponovo sistemski otvara, jer znamo da se ovde ne radi samo o zakonima, već o spašavanju života i jačanju poverenja građana u zdravstveni sistem. Posebno je važno istaći da ovaj novi nacrt zakona predstavlja odgovor na raniju odluku Ustavnog suda koja nije osporila samu transplantaciju niti evropski model doniranja organa, već je ukazala na potrebu da prava građana budu još jasnije definisana i pravno sigurnija.

Ustavni sud je tada naglasio potrebu da se preciznije urede načini izjašnjavanja građana, evidencije saglasnosti ili protivljenja, uloga porodice kao jasnija informisanost građana o njihovim pravima. Zato je dobro što novi Nacrt zakona ide u pravcu veće pravne sigurnosti građana, jasnijeg definisanja procedura, transparentnijeg sistema evidencije i dodatnog jačanja poverenja javnosti u sistem transplantacije.

To je važno jer građani moraju imati osećaj da je njihov izbor potpuno slobodan, informisan i zaštićen zakonom. Upravo poverenje građana predstavlja osnov uspešnog transplantacionog sistema u svim evropskim državama koje danas imaju najbolje rezultate. Zato smatram da su kontinuirane kampanje informisanja i dodatni podzakonski akti veoma važni kako bi građani jasno razumeli svoja prava, modele saglasnosti i način na koji sistem funkcioniše. Po novom nacrtu zakona u Srbiji više nije klasičan čist Opt-out sistem kao ranije već praktično mešoviti model sa elementima i Opt-out i in sistema, a posebno je važno da građani jasno razumeju modele saglasnosti. Znači Opt- in sistem je kada građanin aktivno daje pristanak za doniranje, a Opt-out kada se podrazumeva pristanak osim ako se građanin ne izjasni drugačije.

U tom kontekstu želela bih da postavim pitanje koje ima za cilj dodatno osnaživanje već započetih aktivnosti ministarstva. Da li ministarstvo planira donošenje dodatnih podzakonskih akata koji bi još jasnije definisali kontinuirane kampanje informisanja javnosti uz već postojeće napore u promociji transplantacije? Verujem da bi dalji korak mogao biti dodatno unapređenje saradnje sa medijima uključujući javne servise kako bi se obezbedila kontinuirana i stručno vođena komunikacija. Dalje jačanje edukativnih aktivnosti kroz zdravstveni i obrazovni sistem i obezbeđivanje stabilnog finansiranja kampanja koje bi pratile strateške ciljeve ministarstva.

U tom smislu ohrabruje nas što se i kod nas razvijaju modeli koji prate evropske trendove, recimo Španija sa više od 45 donora na milion stanovnika pokazuje koliko je važna kombinacija dobrog zakonodavstva i snažne institucionalne podrške. Hrvatska sa oko 35 donora na milion stanovnika potvrđuje da zemlje iz našeg regiona mogu postići izuzetne rezultate uz kontinuirani podršku države i jasno vođene kampanje. U tom kontekstu Srbija ima prostor za napredak, ali i realnu šansu da uz već pokrenute inicijative ministarstva značajno unapredi rezultate u narednom periodu.

Upravo u ovom delu vidim dodatni prostor za unapređenje. Na koji način ministarstvo planira da kroz podzakonske akte i javne kampanje dodatno osnaži informisanost građana ovim modelima i njihovim pravima nadovezujući se na već postojeće aktivnosti? Sigurna sam da se kroz ovakav pristup koji uključuje inicijative ministarstva može dodatno ojačati poverenje građana i povećati broj donora.

Na kraju želim da naglasim da je ovo oblast u kojoj se rezultati ne postižu preko noći ali uz kontinuirani rad, jasnu komunikaciju i institucionalnu podršku Srbija može napraviti značajan iskorak i približiti se najboljim evropskim praksama.

Ovo je prilika da zajedničkim radom države, struke i građana napravim iskorak koji se ne meri statistikama već spašenim ljudskim životima. Hvala vam.

Poštovana predsednice, poštovana potpredsednice, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, svoje pitanje ispred SVM upućujem Ministarstvu zdravlja, a tiče se primene Zakona o zdravstvenoj zaštiti sa posebnim osvrtom na planove, reorganizacije i realizacije rada zavoda i službe Hitne medicinske pomoći.

Naime, iako je zadnjih godina puno se ulagalo u infrastrukturu i kadar zdravstvenih ustanova širom Srbije, i zavodi i službe Hitne pomoći u većim gradovima uglavnom su zadovoljavajuće kadrovske i tehničke opremljeni, a u manjim sredinama stanje je značajno lošije. Uočava se očigledna nepravičnost u dostupnosti hitne medicinske pomoći što dovodi do neravnopravnosti građana u ostvarivanju prava na brzu i kvalitetnu zdravstvenu uslugu u urgentnim stanjima.

Pitanje za Ministarstvo zdravlja glasi, koji su konkretni planovi Ministarstva u vezi sa otklanjanjem ovog nesklada? Kako će se obezbediti ravnomernija raspodela kadra i opreme, unaprediti dostupnost Hitne pomoći u manjim ruralnim sredinama?

Podsećam da je Ministarstvo zdravlja još 2021. godine izgradio Master plan – optimizaciju mreže zdravstvenih ustanova, kojim je predviđena regionalizacija službe Hitne pomoći i postupno preusmeravanje specijalista urgentne medicine iz terenskih jedinica, prvo u ambulante i u sekundarni nivo zdravstvene zaštite. Istovremeno sa tim planirano je obučavanje medicinskih tehničara za sprovođenje naprednih mera održavanja života, dok bi vozači sanitetskih vozila prošli obuku za ALS, znači naprednih mera održavanja života dok bi vozači sanitetskih vozila prošli obuku za BLS, znači za osnovne mere održavanja života.

To bi bio korak ka racionalnijem iskorišćavanju stručnog kadra, pogotovo u uslovima hroničnog nedostatka lekara koji su voljni da rade u manjim mestima. U zadnjim godinama Ministarstvo zdravlja ima ozbiljnih ulaganja nabavkom velikog broja opremljenih sanitetskih vozila, ali nažalost vozni park se koristi i haba, vrlo brzo, te je potrebno kontinuirano dalje ulaganje u iste, jer oni omogućavaju siguran i efikasan transport pacijenta ka urgentnim centrima i bolničkim prijemno trijažnim odeljenjima. Dodatno povlačenje specijalista urgentne medicine u bolničke prijemne jedinice i u ambulante hitne pomoći povećalo bi kvalitet zbrinjavanja pacijenata koji ionako u velikom broju završe na sekundarnom nivou lečenja i time bi se znanje tih stručnjaka optimalno koristilo.

Drugo pitanje upućujem Ministarstvu zdravlja u vezi sa planovima za izradu standardizovanih i aktuelnih protokola i algoritama koji bi se zasnivali na savremenim stručnim smernicama i dobroj kliničkoj praksi, a koristili bi se istovetno i obavezno u svim zdravstvenim ustanovama.

Potrebno je jasno definisati kompetencije svih učesnika u zdravstvenom sistemu, na osnovu čega će lekari i medicinski tehničari znati tačno šta im je u opisu posla, šta im je odgovornost a šta nije. To bi značajno olakšalo svakodnevni rad, smanjilo nepotrebna čekanja i dupliranja procedura, te omogućilo bržu i efikasniju dijagnostiku i terapiju.

Treće pitanje odnosi se na položaj fakultetski obrazovanih medicinskih sestara i tehničara, tzv. strukovnih medicinskih sestara. Iako su godinama prisutni u našem zdravstvenom sistemu, njihov doprinos nije ni zakonski ni organizaciono prepoznat. U trenutku kada se suočavamo sa ozbiljnim manjkom lekara i sestara, posebno u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, strukovne sestre bi mogle igrati ključnu ulogu u sprovođenju skrining programa, praćenju stabilnih hroničnih pacijenata, sprovođenju jednostavnih dijagnostičkih procedura u tumačenju nalaza poput EKG, anketiranja pacijenata i produžavanja hronične terapije kod stabilnih bolesnika i tako dalje.

Poštovane kolege, mi u Savezu vojvođanskih Mađara smatramo da regionalizacijom rada u zdravstvu i reorganizacijom rada u zdravstvu možemo postići maksimalnu optimizaciju postojećih resursa, posebno u trenutku kada već više od šest meseci nemamo nove diplomirane lekare sa naših fakulteta koji bi pojačali naš zdravstveni sistem. Hvala vam na pažnji i želim vam dobro zdravlje.

Poštovana predsedavajuća, poštovana potpredsednice i poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, želela bih svoje pitanje da uputim Ministarstvu zdravlja, a tiče se Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji, evidencijama u oblasti zdravstva, preciznije regulacija elektronskog vođenja medicinske dokumentacije, odnosno e-kartona.

Da bi zdravstvene ustanove mogle da koriste e-karton, odnosno elektronsko vođenje medicinske dokumentacije, njihova softverska rešenja moraju biti usklađena sa standardima i procedurama definisanim u Zakonu o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva, prema članu 46. stav 4. ovog zakona ministar zdravlja propisuje šta se sve vodi u tom kartonu, sadržinu podataka, način i postupak preuzimanja podataka, određivanje i korišćenje ličnog zdravstvenog broja i druga pitanja od značaja za uspostavljanje i korišćenje podataka o elektronskoj zdravstvenoj dokumentaciji.

Iako zakon ne precizira eksplicitno da svako softversko rešenje mora imati posebnu saglasnost Ministarstva zdravlja, jasno je da softveri moraju biti usklađeni sa propisanim standardima i procedurama kako bi bili kompatibilni sa RIZIS, odnosno Republičkim informativnim zdravstvenim sistemom i omogućili pravilno vođenje E-kartona. Stoga, umesto da svaka od skoro 350 zdravstvenih ustanova pojedinačno traži potvrdu usklađenosti.

Smatram da bi bilo svrsishodnije da Ministarstvo zdravlja obaveže vendore softverskih programa za E-kartone da sami dokažu usklađenost sa zahtevima ministarstva. Ovo bi donelo veliku olakšicu za zdravstvene radnike, jer trenutno kako bi ispoštovali zakon, vode dvostruku evidenciju i u papirnoj i u elektronskoj formi.

U zdravstvenim ustanovama se vodi precizna i obimna evidencija o pacijentima, oboljenjima, intervencijama, neželjenim reakcijama, drugim medicinskim podacima. U obaveznu medicinsku dokumentaciju unosi se na različitim elektronskim platformama 23 vrste podatka, 24 različite knjige protokola, 21 knjiga evidencije za određene bolesti, 37 individualnih izveštaja, 14 registara o licima obolelima od bolesti ili stanja od javnog zdravstvenog značaja i preko 12 različitih vrsta obrazaca.

Trenutno zakon nalaže da se zdravstveni kartoni pacijenata vode i u papirnoj i u elektronskoj formi, osim u slučaju da se koristi softvere koji ima rešenje o usaglašenosti izdat od strane Ministarstva zdravlja. Samo tada je dozvoljeno isključivo elektronsko vođenje kartona.

Međutim, većina vendora nema rešenje o usaglašenosti Ministarstva zdravlja. Zadnje rešenje je izdato 2010. godine za softver koji koristi većina zdravstvenih ustanova u Srbiji, sa rokom važenja do dve godine. To znači da je rešenje isteklo još 2012. godine, a novi sistem usaglašenosti nije uveden.

Zato postavljam pitanje Ministarstvu zdravlja, kada će ministarstvo preduzeti konkretne korake da bi rešio ovaj problem i omogućilo zdravstvenim ustanovama da koriste potpuno elektronsko vođenje medicinske dokumentacije bez potrebe za dupliranjem evidencija?

Vođenje zdravstvenog kartona isključivo u elektronskoj formi donelo bi brojne benefite. Lekari bi imali više vremena za pacijente, umesto da rade obimnu administraciju. Ustanove bi značajno smanjile troškove, papir, tonere, arhivski prostor, smanjila bi se administrativna opterećenja za zdravstvene radnike i oni bi mogli raditi posao za koji su se školovali.

Smatram da je elektronsko vođenje medicinske dokumentacije ključni korak ka modernizaciji zdravstvenog sistema Srbije. Puno se uradilo na tome. Postoje portali, postoje platforme na kojima mi stvarno unosimo kvalitetne podatke i oni se dobro čuvaju. Postoji E-recept koji se jako lepo prihvatio među našim građanima. To je znak da sistem funkcioniše. Samo bi taj završni korak trebalo odraditi, a to je da se preduzmu hitne mere da bi se uskladila pravna regulativa i omogućilo zdravstvenim ustanovama da koriste pouzdana i sertifikovana softverska rešenja bez administrativnih prepreka i dvostrukih obaveza. Hvala.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, predsedništvo, poštovani ministri, ja bih ovom prilikom postavila pitanje ministru zdravlja dr Zlatiboru Lončaru, a tiče se daljih planova Ministarstva zdravlja što se tiče organizovanja primarne zdravstvene zaštite u ruralnim sredinama.

Naime, poznato je da rad u malim seoskim ambulantama nije popularan među mladim lekarima, tako da svi domovi zdravlja imaju problem da nađu lekara za rad u tim malim sredinama. Razlog je s jedne strane da je ograničena mogućnost za specijalizacije, znači nemamo širok asortiman mogućih specijalizacija za te lekare, a s druge strane i manja eventualna mogućnost zarade za te lekare. Što se tiče realne situacije, s druge strane, postoji velika realna potreba za lekarima u tim sredinama, pošto su uglavnom samačka i staračka domaćinstva.

U svetu postoji već definicija tzv. zdravstvene pustinje, gde potreba stanovništva prevazilazi mogućnosti zdravstvenog sistema i što se tiče opreme i što se tiče kadra. Organizacija u ovim slučajevima može da bude dvosmerna, ili centrifugalna ili centripetalna, pa me interesuje koji su planovi Ministarstva.

Kod centrifugalne organizacije ide se u pravcu formiranja mobilnih timova koji imaju opremu za minimalnu dijagnostiku na terenu: EKG, merenje pritiska, mini-laboratorija, ultrazvučne aparate, spirometrija. Na taj način bi se zapravo završila ta prvobitna dijagnostika na terenu i negde bi se rasteretile specijalističke ambulante, bolnice, a i sami domovi zdravlja. Ono što je problem, odnosno izazov u tim organizacijama načina rada su dodatni izdaci što se tiče same opreme, vozila i edukacija kadra, odnosno nadoknada za rad tih timova.

Drugi način je centripetalan, kada koristimo postojeću infrastrukturu ambulanti, domova zdravlja, bolnica, a dovozimo pacijente na preglede, odnosno na lečenja sa mikrobusevima ili kako god. Prednost ovog načina zapravo je korišćenje postojećih resursa, međutim, dodatni izdaci su sigurno oko vozila i po meni je veća opterećenost postojećih ambulanti. Tako da onda treba povećati broj specijalizacija. Hvala.

Hvala na iscrpnom odgovoru.

Pre sledećeg pitanja bih pohvalila preventivne preglede koji se organizuju svake nedelje, sa malom sugestijom da bi bilo nama zaposlenima, a bogami i stanovništvu negde korisnije kada bismo znali raspored sledećih pregleda unapred barem nekoliko nedelja, da bismo mogli baš radi tih pacijenata koji stanuju u ruralnim područjima mogli organizovati neki vid pregleda.

Da li ćemo mi dislocirati naše ambulante u datom vremenu ili ćemo organizovati da nekako njima pomognemo da dođu do naših ambulanti?

Moje sledeće pitanje se odnosi na planove Ministarstva zdravlja u cilju povećanja obima, obuhvata skrining pregleda koji postoje i to za rano otkrivanje hroničnih nezaraznih bolesti, znači karcinoma debelog creva, raka grlića materice i raka dojke, pošto i dalje postoji relativno mali odaziv stanovnika na ove preglede.

Možda bi trebalo razmišljati o animiranju građana preko medija od strane ne samo estradnih ličnosti nego i sportista, a bogami i političara, da nekako svesno delujemo na to da je vrlo bitan izlazak na preventivne preglede i na skrining preglede. Na taj način bismo možda povećali, da popularizujemo taj vid pregleda.

Sa druge strane možda se može poraditi nešto i u školama. Da se negde poveća u toku nastave da se deca nauče koliko je bitno da se izlazi na preventivne preglede, pa bi oni mogli svoje roditelje, svoje deke, bake, tetke da usmere u tom pravcu. Hvala.

Hvala vam. Ja se zahvaljujem ispred SVM na ovom iscrpnom odgovoru, naročito što ova tema nije samo tema za manjinu, za Mađarsku nacionalnu manjinu, nego za celu državu. Iskoristila bih momenat, kada smo kod skrininga, može se razmišljati, dermatoskopije, još nekih načina koje možemo uvesti, skrinig za proširenje aorte, masnu jetru, za suženje krvnih sudova nogu. To su neki programi koji bi bili prihvatljivi, a opet mi bismo svi trebali da iskoristimo svoj autoritet i da svi damo primer odlazeći na taj skrinig, na akcije i na preventivne preglede, u državne zdravstvene ustanove, prvenstveno, da pokažemo primer građanima da koristimo isto ono što na žalost oni koji su siromašni, moraju da koriste da je to kvalitetno i da se može meriti sa onima što dobijate u privatnim klinikama.
Hvala vam na odgovoru i želim vam dobro zdravlje svima.

Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, pošto sam ja danas prva poslanica želela bih da se u ime svih poslanica zahvalim ministru na lepom poklonu, na cveću što nam je udelio. Lepe reči i pohvale u vezi ovog Predloga zakona neće biti zbog toga.

Mi iz Saveza vojvođanskih Mađara smatramo da je ovaj Predlog, odnosno dopuna Zakona o Privremenom registru dobar, da ima neki kontinuitet, da sledi strateške ciljeve koje je ova Vlada i vaše Ministarstvo postavilo. Zato ćemo i podržati u danu za glasanje ovaj Predlog zakona.

Što se tiče Kovida, puno smo pričali, cele dve godine o problemima koji su nastali zbog pandemije, zbog ekonomske krize svetskih razmera koja je pogodila i okolne zemlje i našu državu. Za pohvalu je sve ono što Vlada pokušava i uspešno radi u cilju smanjivanja negativnih posledica ove pandemije.

Ustavni osnov za ovaj zakon nalazimo u samom Ustavu, tako da nema tu dileme da li se može ovakav zakon izglasati, a razlozi su, kao što sam malopre rekla, i sveukupna svetska situacija zbog pandemije, zbog ekonomske krize i zato što su i druge svetske države i naša država, naša vlada takođe primetila da izvesne kategorije građana, stanovnika imaju određene potrebe više da im se pruži pomoć od strane države. To su naši stariji sugrađani i mladi.

Radno sposobno stanovništvo će dobiti praktično najveću pomoć ako im se osigura veći broj radnih mesta, jer ako damo posao nekom čoveku zapravo smo dali najveću moguću materijalnu pomoć i njemu i njegovoj porodici.

Razdoblje od 16. do 29. godine je vrlo vulerabilna grupacija. Današnja omladina u tom uzrastu još nije praktično spremna, odnosno samo jedan manji deo, jedan manji procenat njih je spremno da krene u samostalni život, da može sam da osnuje porodicu, da kupi nekretninu i da pokrene svoj ekonomski poduhvat. Zbog toga je ova pomoć izuzetno dobra, da ih praktično drži i da omogući, ako su pametni, ako štede taj novac mogu da ulože i u sebe, u svoje studije u svoju neku budućnost.

Ono što je vrlo bitno da su primaoci i omladinci koji primaju inače socijalnu pomoć, to pokazuje da nema ni pozitivne, ni negativne diskvalifikacije, nego jednostavno je ravnomerno svima na neki način dozvoljeno da dođu do tih sredstava, čak i oni koji su na izvršenju nekih krivičnih sankcija.

Razlozi, još jednom da ponovimo, su svetskih razmera - ekonomska kriza i aktivnost privrede koja je značajno ugrožena ne samo kod nas, nego i u svetu i svaki novac koji može da pokrene tu privredu je vrlo bitan za održavanje privrednog rasta ili čak za njegovo povećanje.

Jako se puno ovih dana priča o tome koji je interes države kada deli takvu vrstu pomoći mladim ljudima. Interes države da pomogne mladima su mnogobrojni. To može da bude nacionalni interes. Znači, ako pomažemo mladim ljudima oni su motivisani. Oni će imati praktično veći identitet, nacionalni identitet i osećaj pripadnosti svojoj državi.

Koji je društveni interes? Motivisani i materijalno osigurani mladi ljudi kojima je omogućeno školovanje, usavršavanje, profesionalno usavršavanje da postanu vredniji članovi društva je praktično motor svakog društvenog napretka i to je društveni interes kod ovakvih ulaganja.

Ekonomski interes, jer svaki mladi čovek može, jeste da je to mali novac, ali opet mladi su poznati po tome da su jako kreativni i mogu svoju tu kreativnost, inteligenciju, snagu da ugrade u svoj rad i da na taj način jačaju ekonomiju cele države.

Sve ovo može da ih podstakne, da ih motiviše da osnuju svoje porodice, da se vrate u svoju državu, ima i za to mnogo primera, i da započnu svoje karijere.

Opet se postavlja pitanje da li je za to dovoljno 100 evra, odnosno vrednost u dinarima? Sigurno nije, međutim nemojte zaboraviti da je Vlada Republike Srbije u ovom sazivu, mandatu, prvo osnovalo posebno Ministarstvo za brigu o porodici i demografiji. Doneo je nove zakone koji predstavljaju podsticaj za mlade da osnuju porodicu, da imaju dece.

Ono što je posebno za pohvalu je da su svi ti zakoni, odnosno niz zakona pokazuje da postoji strategija, a bez strategije nema napretka. Znači, postoji strateško planiranje za poboljšanje uslova života za građane Srbije. Prvi koraci su sigurno mali, ali bitan je pravac i da se držimo tog pravca.

Znači, postoji zakon. Izglasan je Zakon o novčanoj pomoći porodicama sa decom, zatim razni programi zapošljavanja, konkretno iz resora mog ministarstva, Ministarstva zdravlja, zapošljavanje mladih lekara i medicinskih sestara.

Zakon o dualnom obrazovanju, koji je vrlo bitan da segment mladih koji ne žele da studiraju, koji ne žele da budu akademski građani, ali isto tako vrlo vredni naši sugrađani, da izuče da postanu kvalitetni majstori, zidari, keramičari, vodoinstalateri, električari, mehaničari, stolari, kuvari, kelneri, negovatelji, sve ono što smo godinama zapostavljali kao neki niži rang ili manje bitni delovi našeg društva.

Zatim, izglasali smo Zakon o socijalnim kartama za veću pravičnost u raspodeli socijalne pomoći i da se smanji socijalna isključenost.

Isto tako, ne treba da zaboravimo da za motivaciju, za ostanak mladih nije samo novac bitan. Jeste bitan, bitan je i posao. Čak nekad ni vlasništvo nad nekretninom nije dovoljno.

Ispitivanja o menadžmentu, ljudskim resursima je pokazao da nakon ispunjavanja osnovnih životnih, fizičko-bioloških potreba, kao što je hrana, kuća, sigurnost koju većinom ipak možemo osigurati novcem, potrebno je da mladi i sami dožive da su bitni članovi društva, da je njihov rad, doprinos cenjen, da imaju mogućnost da dokažu svoja znanja, sposobnosti, ambicije. To je ono što viđamo kod mladih sportista, to je ono što ih gura novim ciljevima.

Evo, pogledajte našeg Đokovića. U početku nije samo novac njemu bio bitan, nego to što je bio cenjen, što je postigao rezultate. Isto je to kod dobrih đaka. Njih praktično to motiviše da budu uspešni, da budu najbolji. To je ono što treba da pružimo našim mladima pored novca, pored posla, pored sigurnosti, pored kuće.

Pored toga, opet pozdravljam Ministarstvo zdravlja jer je usvojio i program zapošljavanja najuspešnijih mladih lekara i medicinskih sestara i na ovaj način, uz vrlo dobro osmišljenu strategiju da se prvo krene u praktično sanaciju kliničkih centara, izgradnju i dogradnju bolnica, sada su počeli i domove zdravlja malo da obnavljaju, to je vrlo bitno. Znači, najveći nedostatak baš stručnog kadra se pokazao u kliničkim centrima i na ovaj način će se za izvesne godine taj manjak nadoknaditi.

Međutim, ja bih dodala da treba misliti i na primar i ovom prilikom, znači na primarnu zdravstvenu zaštitu, jer, nažalost, sada trenutno imamo tu vučnu snagu ovih konkursa i odlaze mladi lekari iz seoskih ambulanti, iz malih domova zdravlja, čak iz gradova, iz gradskih ambulanti i idu u bolnice, idu u kliničke centre, jer mladi ljudi više vole da rade timski, da su u velikim bolnicama.

Nemojte zaboraviti da godinama gledamo vrlo popularne serije gde su uglavnom pokazani interesantni životni detalji baš tih kliničkih centara, gde su urgentni doktori vrlo lepi, ambiciozni, uspešni, tako da je to i privlačna snaga za mlade doktore da ne budu u malim ambulantama u domovima zdravlja, nego u kliničkim centrima.

Međutim, nemojte zaboraviti da blizu polovina našeg stanovništva živi u ruralnim područjima. Nažalost, među njima postoji i jedan loš demografski pomak da su tamo ostali stari. Znači, to su staračka i samačka domaćinstva. Zatim, da je po selima veći broj muškaraca, da je malo dece, da je praktično od državnih institucija preostalo samo ambulanta doma zdravlja, eventualno osnovna škola. Čak nema više ni biblioteke, ni pošte. Treba da čuvamo onda makar to što imamo. Znači, ambulante koliko, toliko da još ostavimo, odnosno da očuvamo i da osnovna škola i dalje bude prisutna.

Što se tiče razvijenog sveta, primarna zdravstvena zaštita, odnosno porodična medicina je jedna od najprofitabilnijih grana. Na zapadu možete tek za velike novce da otkupite prakse porodičnih lekara, pošto se tamo, zapravo, leče ljudi. Znači, oni ne idu u bolnice, u klinike, u poliklinike da bi se dijagnostifikovala njihova bolest, nego to rade baš ti porodični lekari. Trebalo bi razmisliti da naše lekare koji rade na primaru, edukujemo, da se na to stavi naglasak, jer dobra dijagnostika je, zapravo, vredna jedino ako je pravovremena. Ako zakasni, onda je svejedno da li ste je postavili ili niste, već ste izgubili život ili barem kvalitet života.

Da uzmemo još jedan primer iz Japana. Oni su uvideli nakon Drugog svetskog rata da jedino mogu podići i ojačati svoju zemlju ekonomski ako ulažu u ljude koji edukuju mlade, znači, u nastavnike. U prosveti rade najbolji kod njih, znači, ne najlošiji đaci, nego najbolji. Oni su najbolje plaćeni. Bolje su plaćeni od lekara, od inženjera, jer oni su ti koji odgajaju, vaspitaju, rade sa mladom populacijom, sa mladima i stvaraju od njih ambiciozne i kreativne ljude. I oni su sami ambiciozni i kreativni. Tako je Japan postao svetska sila. Tu bi ipak trebalo dodati da oni imaju izuzetnu radnu disciplinu, ali samo radna disciplina nije dovoljna. Potrebna je strategija i osmisliti prave ciljeve.

Motivacija i stimulacija nastavnika, angažovanje kreativnih, mladih ljudi u raznim školskim aktivnostima, da li su to dodatne nastavne aktivnosti, da li je to fizička nastava, da li je to produžen boravak gde bi se odradio, praktično, sav domaći zadatak i oslobodila se tog tereta porodica, u tom pravcu bi trebalo Ministarstvo prosvete još da razvija.

Dodeljivanje novčane pomoći mladima je uvek ulaganje u njihovu i u našu budućnost. Država je ta koja svojim strateškim planovima može i treba da unapredi i da jasno pokaže gde koji mladi čovek može da vidi sebe u budućnosti i na osnovu svojih ambicija, želja i zahteva svoje okoline, može da postigne svoje ciljeve.

Zbog svega gore navedenog, poslanička grupa SVM će podržati ovaj zakon. Hvala na pažnji.

Poštovana predsednice, poštovani ministri, sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, nekoliko je razloga zbog kojih će se poslanička grupa SVM glasati za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, i to zbog toga što mi smatramo da je stub našeg programa zaštita porodice i dece. To je još od 2016. godine je praktično obavezna tačka svakog našeg koalicionog sporazuma, sa SNS, da pravo na nadoknadu prihoda po osnovu rođenja i nege deteta, imaju nosioci i majka i otac, kao i član i članice porodice poljoprivrednog gazdinstva.

Zatim, sledila je bitka, od skoro šest godina, kada je naša poslanička grupa se zalagala da se odredbe ovog zakona usklade sa zahtevima realnog života i primedbe koje smo uputili na nacrt, iz 2016. godine, se ticalo baš tog pitanja. Uticali smo na rešenja koja su se menjala, u vezi tog zakona.

Na primer, zalagali smo se za jednaki tretman lica, koji su nosioci porodičnog poljoprivrednog gazdinstva i lica koja su angažovana, po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, sa licima koja su zaposlena kod poslodavca. Znači, da ne bude diskriminacija nekih ljudi u vezi ovog zakona. Ovo je potvrdila odluka Ustavnog suda, od 3. i 17. decembra 2020. godine, zatim 15. aprila 2021. godine, kada je Ustavni sud potvrdio da ostale naknade po osnovu rođenja, nege i posebne nege deteta mogu ostvariti i majke koje su poljoprivredni osiguranici, po istim uslovim koji važe za ostale osiguranice.

Istom odlukom Ustavnog suda, su ukinute i odredbe koje su onemogućavale roditelje bolesne dece, da istovremeno primaju naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva posebne nege deteta, ako već primaju dodatak za pomoć i negu drugog lica, po osnovu bolesti deteta. Mi ove odluke doživljavamo, kao potvrdu ispravnosti naše politike, kao male pobede, ali su vrlo bitne za postizanje ciljeva.

Važeći zakon o podršci porodici se nekoliko puta menjao, uvodile su se nove mere, rezultati su polovični, a nažalost ovo nije samo do nas, nego su to demografske karakteristike savremenog društva, cele Evrope, zapadnog sveta, tako i naše države.

Ako gledamo podatke UN, da čak dve trećine evropskih zemalja, uvode neku vrstu pronatalitetnih mera, počev od novčanih bonusa za svako rođeno dete, kao što je i ovaj predlog zakona, zatim poreske olakšice koje dobijaju roditelji, o kojem treba razmišljati, zatim plaćeno porodiljsko odsustvo koje može da koristi i otac i majka. Nije, međutim utešno za nas, da ova promena i praktično mere variraju od zemlje do zemlje i stopa fertiliteta u celoj Evropi i u zapadnom svetu, ipak opada.

Nažalost, mi treba da rešavamo neki problem koji je dugo vremena nastao, kada uporedimo podatke iz 50-tih godina prošlog veka, onda vidimo da je tada u Srbiji rođeno negde oko 150 hiljada dece, odnosno beba, a negativna tendencija je počela 90-tih godina, napominjem da su to bili počeci ratnih godina, na našim prostorima.

Nažalost, u 2020. godini, kao što su i moji prethodnici već rekli, rođeno je nepunih 62 hiljade dece. Neka predviđanja za 2021. godinu su otprilike isti broj, mada kada se sada gleda prosek, nekih 60 beba je više rođeno u ovom periodu, nego lani. To je porast od nekih 0,1%, ali nadajmo se da će biti neka tendencija.

Što se tiče stope prirodnog priraštaja, nažalost ona je negativna u Srbiji, nekih osam promila, u Vojvodini negativnih sedam promila. Ako uporedimo da je pre deset godina stopa prirodnog priraštaja na nivou Republike Srbije bila minus 4,9 promila, a u Vojvodini je to bilo pet promila, onda je to ipak drastičan pad i stvarno treba obratiti pažnju.

Nažalost ako pogledamo, uporedimo evropske države, nema nijedna evropska država stopu nataliteta veću od 2,1 deteta i to je žalosno i to pokazuje gde ovaj kontinent negde ide.

Međutim, ono što mi možemo da promenimo ako promenimo sistemska, odnosno ako uvedemo sistemska rešenja. Jedno je svakako da bodrimo majke da rađaju, odnosno žene da se prihvataju majčinstva. Svakako je ovaj nacrt, odnosno novčani dodatak 300 hiljada dinara za svako prvorođeno dete vrlo bitan podsticaj za mlade majke. Isto tako, za neku budućnost, što je vrlo bitno, jer dete se rodi, pa se rodi, a šta ćemo dalje, vrlo je bitno da ste razmišljali kao ministarstvo i Vlada o tome da pomognete mlade porodice, naročito majke koje su se izborile sa strahom da se prihvate majčinstva. Praktično, država dotira, odnosno finansijski podržava izgradnju ili kupovinu stana koji će praktično biti na imenu majke.

Pronatalitetne politike opet, naglašavam, trebaju biti sistematske, jer kao što sam malo pre rekla, dete se rodi i to je prvi korak. Vrlo je bitan, možda najbitniji korak, jer bez dece džaba pričamo o pronatalitetnom ili natalitetnom programu, međutim da li će neka osoba, neka porodica, se prihvatiti da odgaja dete, da rađa dete, zavisi od toga koliko naročito majke, koliko se osećaju sigurnim u našem društvu.

Majčino zalaganje za rađanje deteta je mnogo veće nego očevo. Majka nekada svojim životom trpi, odnosno rizikuje prilikom rađanja deteta, njoj je najbitnije da dete bude sigurno, da bude nahranjeno, da ima neku svoju budućnost. Možda je to jedna od razloga zašto današnje majke koje su obrazovanije, koje razmišljaju o budućnosti, koje mogu da planiraju porodicu, teže se prihvataju tog poduhvata, znači, rađanja, jer ne osećaju sigurnost u društvu. To je možda smernica koja treba da bude, koju Vlada treba da razmatra, vaše Ministarstvo treba da planira. Znači, nije samo dete prilikom rađanja bitno, nego šta će biti sa tim detetom. Da li mi imamo dovoljno vrtića, da li mi imamo dovoljno obdaništa, da li su nam škole dobre, šta će biti sa detetom nakon školskih obaveza, ko će ga sačekati, ko će raditi domaće zadatke.

Ispred SVM sam već nekoliko puta pričala o tome da možda treba razmišljati da neku svoju manu, odnosno višak radne snage, višak nastavnika pretvorimo u našu prednost. Da te nastavnike koje, napominjem, većinom su žene, zaposlimo pri školama, da se bave dodatno sa đacima, za vreme boravka u školama, da odrade domaće zadatke, da nauče sa decom ono što je potrebno da se nauči, tako ćemo porodice osloboditi dodatnih obaveza vremenskih i materijalnih.

Znači, ne morate dete voditi privatno kod nekoga da drži matematiku, fiziku, hemiju, geografiju, maternji jezik, nego će se sve to odraditi u školama. Istovremeno ste zaposlili mlade nastavnike, opet napominjem, većinom su to žene, i na taj način smo zatvorili jedan mnogo veći krug nego što se to činilo na početku. Dobrobit porodice je vrlo bitan.

Ako pogledamo šta je bilo ranije, tih 50-tih godina, mi malo stariji se možda sećamo tamo nekih šezdesetih, sedamdesetih godina kako je to bilo. U svim malim sredinama su postojale kulturno – umetnička društva, sportska udruženja, gde su se deca zanimala, bavila se sportom, normalno besplatno, učili ples, učili narodne plesove, bavili se glumom, sve iz nekog entuzijazma nastavnika koji su nam najbitnija karika u tom sledećem koraku kada se dete rodi, kada treba oko njega da praktično napravi neki zaštitni krug.

Možda bi trebalo u tom pravcu razmišljati, ojačati na taj način i male sredine, da ne kažem sela koja nam izumiru, koje su osnovni problem kod seoskih domaćinstava, koji razmišljaju da li će imati dece ili ne, gde u školu, gde na neke dodatne nastave, gde na neke sportske aktivnosti, morate ih voziti daleko u neke gradove, da biste sve osigurali kao deci koja žive u gradu.

Ako pogledamo prosečnu starost majke o kojima su i prethodnici moji pričali, danas je to 28 godina u proseku kada jedna žena odluči da će rađati dete, zato što treba prvo završiti škole, treba naći neki posao, da opet ta ista majka koja se žrtvovala za to dete, da rodi to dete, ima neku sigurnost da će njeno dete ipak moći da živi pristojno.

Pozdravljamo ispred SVM, odluku Vlade da će predložiti, odnosno na fakultetima čiji je osnivač država Srbija, da će moći mladi studenti ipak da se prihvate roditeljstva, a neće imati hendikep, što se tiče samog fakulteta.

Mi smo predlagali nekoliko puta da treba razmišljati o motivacijama poslodavaca da prihvate se zapošljavanja mladih žena koje će verovatno rađati ili koje imaju malu decu. Zakonom su donesene neke smernice, instrukcije, inspekcijski nadzor koji je opravdan, ali ne zaboravite to su represivne mere, znači treba razmišljati o motivacijama.

Da li olakšice što se tiče poreza, da li olakšice u nekakvom smislu da taj poslodavac stvarno bude, ne samo iz straha da zaposli neku mladu ženu, nego da bude motivisan da zaposli mladu ženu, da ima koristi od toga, ako ta ista mlada žena nakon par meseci, nakon obuke opet napusti taj posao, jer želi da rađa jedno, dvoje, troje, četvoro dece.

To su veliki problemi za razvijeniji ekonomski mnogo jače države, ali „brejn storm“ možda ćemo mi biti pametniji, pa smisliti nešto iz sopstvenih resursa i da se prilagodimo našim uslovima života.

Preduzetnice, još jedna od tema, vrlo je bitno da zakoni budu i na njih primenjivi i da oni osete da mogu slobodno da budu žene preduzetnice i da mogu istovremeno da se ostvare kao majke, da ne bude hendikep da razmišljaju da li treba da zatvore svoje radnje, da ne bi trpeli materijalno, velike poreze koje neće moći da ostvare. Kada se gleda statistika, mnogo je manje žena, biznismena, ako pogledamo broj od 280 hiljada preduzetnika u Srbiji, od toga je jedna četvrtina u Vojvodini, a žene od tih su samo 31% prisutne kao preduzetnice.

Pre sedam godina je to bilo čak 25%. Znači, neka pozitivna tendencija postoji, ali treba razmišljati o tome.

Možda treba razmišljati o tome, bodriti žene da prvo rađaju decu, da se osiguraju nekim socijalnim pomoćima i tek posle da im se osigura da slobodno može sa već eto odraslom decom od pet, šest godina, koja mogu da borave u vrtićima, u jaslicama, u zabavištima , u školama sa dodatnim boravkom i tek onda da krenu u osnivanje nekih svojih preduzetništava.

Što se tiče usklađivanja profesionalnog i porodičnog života, to je jedan od najvećih problema, ne samo kod nas, nego i u EU.

Za jednu ženu je to možda najveći izazov, da bude i profesionalno uspešna, da napreduje, da završava neke svoje obaveze, obuke, fakultete, specijalizacija, isto tako da bude prisutna i kao majka i da osigura neku porodičnu toplinu, to je veliki izazov.

Bez podrške društva, to praktično ne može da se odradi. Ja bih opet napominjala neke primere iz susednih zemalja, da bi možda trebalo razmišljati o bakama i dekama, da se njima eventualno osigura mogućnost otvaranja porodiljskog odsustva, ako mlada žena želi da nastavi svoju karijeru, ili ako je njena zarada vrlo bitna za opstanak porodice i na taj način bi se praktično rešavao problem u krugu porodice, a verujem da mnoge žene, mnogi roditelji bi bili presrećni da pomognu svojim sinovima, ćerkama, i da im se nađu kao pomoć prilikom odgajanja dece i da za to na neki način, bude eventualno plaćeni, za to vreme odsustva.

Što se tiče neke ekonomske sigurnosti, ne samo nje , nego i društvene sigurnosti, vrlo je bitna ta neka materijalna sigurnost, vrlo je bitno da je kulturološka i sociološka podrška zajednice, bude jaka, što se tiče porodice i odgajanja dece.

Pored toga, zdravstvena zaštita, vrlo bitna, ja verujem da ste svi primetili i svi primećujemo da je sve više zdravstvenih ustanova, u koje naši stanovnici, naš narod mora da se obrati da bi dobilo odgovarajuću brzu dijagnostiku ili eventualno neku zdravstvenu pomoć.

Jačanjem primarne zdravstvene zaštite, pedijatrijske službe, u malim sredinama, mi ćemo pomoći istoj toj porodici, od koje očekujemo da rađa što više dece, da pomogne u povećanju broja stanovnika.

Ja sam pričala i o tome nekoliko puta ranije da bi trebalo razmišljati i o nekim resursima, a jedan od tih resursa je stomatološka zaštita. Možda porodicama koje imaju više dece ili čak jedno dete, treba ponuditi besplatnu stomatološku zaštitu, kao što je trenutno stanje takvo da porodilje i trudnice mogu da imaju besplatnu stomatološku zdravstvenu zaštitu, ali ako krenu da rade, ako su radno aktivno stanovništvo, oni gube praktično tu povlastiću, a pre nekoliko dana sam navela primer da u Srbiji imamo izuzetno veliki broj završenih stomatologa, još jedan velik resurs koji bismo mogli pozitivno da iskoristimo.

Isto tako, ako već pričamo o tome, kako i gde su još teškoće roditelja mladih, oni su pretpostavljam, barem jedan od njih radno aktivan, njihova zdravstvena zaštita, kontrola radnih sredina, zavisi od zdravstvene zaštite radnika, a to je jedna struka koja je zapostavljena godinama kod nas, imamo jako mali broj specijalista medicine rada, koji su izvrsni stručnjaci da procene da li je neka radna sredina odgovarajuća, da li neko može da radi neki posao ili treba da se nešto od toga promeni.

Znači i to je jedan teren gde bismo mogli da napravimo iskorak.

Što se tiče inostranstva najbolje pokazatelje ima trenutno Evropa i Francuska koji, otprilike 3,5% bruto dohotka prebacuje na sistem zdravstvene i socijalne zaštite porodica, znači, osigurava veći broj vrtića, podršku porodice sa decom, ti vrtići su besplatni ili subvencionisani i dodaje razne novčane podsticaje porodicama, daje i mesečni dečiji dodatak koji i mi imamo u našoj državi i tzv. jednokratno dečiju stipendiju od 9.500 evra pri rođenju svakog deteta, naših 300.000 je otprilike nešto što prati tu tendenciju.

Što se tiče ostalih država, Francusku prate Švedska, Danska i Mađarska. Mađarska ima od 2019. godine vrlo ambiciozan plan, program demografske obnove države gde su, recimo, uveli doživotno oslobađanje majke s četvoro i više dece poreza na dohodak i pitanja mladih porodica je pomagalo i kupovinom velikih vozila gde može da stane i više ljudi, odnosno više dece.

Što se tiče poslaničke grupe SVM mi ćemo podržati predložene izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, jer je to prvo deo i našeg programa i zalažemo se da se poboljšaju opšti uslovi u zdravstvu, obrazovanju i na terenu socijalne politike, jer smatramo da je to deo ovog demografskog programa.

Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, poslanička grupa SVM će podržati Predlog zakona o kulturnom nasleđu zato što je Zakon o kulturnim dobrima donet pre 27 godina i bez obzira na više izmena koje su se desile i u toku 2011. godine, ne predstavljaju zakonski okvir koji obezbeđuje potpunu zaštitu i očuvanje kulturnih nasleđa i kulturnih dobara.

Nakon skoro tri decenije važno je donošenje krovnog zakona koji će praktično urediti opšta pravila, zatim organizovati mreže ustanova zaštite, utvrditi zakonski osnov za donošenje sektorskih zakona i niza podzakonskih akata, programa i pravilnika.

Nama je vrlo bitno da je ovaj zakon, odnosno predlog zakona usklađen sa međunarodnim standardima koji definišu nematerijalna kulturna nasleđa koja je usvojio UNESKO, konvencija, i predstavlja nasleđe koje se prenosi sa generacije na generaciju i predstavlja, odnosno pruža osećaj identiteta i kontinuiteta. Za nas, pripadnike nacionalnih manjina je izuzetno bitno baš taj osećaj identiteta i kontinuiteta.

Iskoristila bih sada priliku da nabrojim nekoliko nematerijalnih kulturnih nasleđa koji potiču sa teritorije AP Vojvodine, „cipovka“, kao specifični oblik tradicionalnog hleba iz Vojvodine, „vertep“, maketa crkve koja se nosi za vreme Božića, osvećivanje paske, rusinsko nasleđe, naivno slikarstvo Slovaka, zatim, kao opšte vojvođansko nasleđe, tamburaši, i sa ponosom ističem dve stavke koje potiču iz okoline Sombora, to je staparski ćilim i bezdanski damast.

Za nas je vrlo bitno da su se ove stavke uvrstile u nematerijalno nasleđe koje ova država treba da poštuje, gaji i da prenese na sledeće generacije. Za nas iz SVM je vrlo bitno da baš te međunarodne norme koje propisuju kriterijume vrednovanja kulturnog nasleđa, zatim kategorizaciju dobara, vođenje evidencije i podršku što se tiče naučno-istraživačkih i obrazovnih aktivnosti koje rade na zaštiti i očuvanju kulturnog nasleđa.

Pozdravljamo i donošenje strategije, odnosno plana na pet godina što se tiče očuvanja kulturnog nasleđa u Republici Srbiji. To je nešto što je za pohvalu. Bez strategije, bez planova, bez dugoročnih planova, nećemo imati ni smernicu, ni cilj, niti ćemo ikad stići do tog cilja, ostvarenja.

Vrlo nam je bitno da su prioritetni projekti za zaštitu i očuvanje kulturnog nasleđa projekti koji su bitni za zaštitu kulturnog nasleđa nacionalnih manjina. Jer, bez obzira što mi pripadamo nacionalnoj manjini, doprinosimo i kulturnom jedinstvu i kulturnoj vrednosti i većine. Za garanciju za očuvanje zajedničkog kulturnog nasleđa su neke stavke, odnosno članovi Predloga zakona, član 10. je vrlo bitan jer propisuje da autonomna pokrajina ima ingerencije u tim koracima koji su bitni za očuvanje nacionalnog identiteta i većinskog i manjinskog naroda.

Ja bih ovom prilikom opet navela neke primere. Po Vojvodini imamo nekoliko materijalnih kulturnih nasleđa koji su vrlo bitni i koji pokazuju baš jednu decenijsku, odnosno višedecenijsku saradnju između nacionalnih manjina i većinskog naroda, odnosno svih naroda koji su živeli ili žive na teritoriji AP Vojvodine.

Da krenemo od Petrovaradinske tvrđave, čije je početak izgradnje bio 1692. godine, pa sve do 1780. godine. I dan danas je simbol i grada Novog Sada i Vojvodine, a bogami i Srbije. Zatim, Gradska kuća Sombor, Magistrat, stara gradska kuća poznata u Somboru, izgrađena 1749. godine u stilu neoklasicizma, a građena je na temeljima dvorca kapetana Brankovića.

Posle toga je izgrađena zgrada Županije, jedna velelepna zgrada koja je u tadašnjoj Ugarskoj bila jedna od najlepših zgrada Županija. Ona je izgrađena 1805. godine. U njoj se nalazi najveća slika, ulje na platnu, veličine 4 puta 7 metara, to je Senčanska bitka. Znači, sama po sebi je jedna izuzetna vrednost koju treba stvarno da praktično upoznaju svi stanovnici naše države.

Zatim, Zrenjanin, zgrada Županije izgrađena 1820. godine, Bečej 1884. godine, sve u stilu baroka. Zatim, Gradska kuća u Novom Sadu, izgrađena 1895. godine kao kopija Gradske kuće u Gracu. Ona je u stilu neorenesanse. Zatim, Gradska kuća u Subotici koja je remek delo u stilu secesije i ceo grad je praktično jedna bajka u secesijskom stilu.

Rađeni su neki IPA projekti koji povezuju baš taj stil gradnje, sličnosti između Subotice i Osjeka. Isto tako, Vojvodina radi na tim međunarodnim putevima saradnje koji gaje i rade na očuvanju materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Vrlo nam je bitno nama iz SVM da je u Program zaštite kulturnih dobara izgrađena saradnja i značaj nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Smatramo da oni znaju preko svojih struktura najbolje šta je bitno, ne samo u velikim gradovima koje sam malopre nabrojala, nego u malim sredinama i po seoskim uslovima koje su svari koje treba da sačuvamo.

Ja bih sada tu istakla specifičan unikatan i vrlo vrednu narodnu nošnju koja se i dan danas koristi, gaji i nosi u svim seoskim dešavanjima u Doroslovu i u Bogojevu. Ko je video, video je jedan vrlo bogat i raskošan kolorit narodne nošnje koji je specifičan i unikatan čak naspram svih nošnji na teritoriji gde žive Mađari, da li kao manjina ili kao većina. Mislim da je i to jedna vrlo bitna stavka i sigurna sam da sve nacionalne manjine na teritoriji Vojvodine imaju takođe takav neki unikatan stil narodne nošnje koje treba da budu prepoznatljive i treba da se očuvaju za naredna pokolenja.

Da se vratimo na arhitekturu, vrlo je bitno da se sačuvaju stari gradski centri. Ja bih istakla opet primer Sombora gde se izuzetno puno radilo na tome da se takozvano istorijsko jezgro, Venac u Somboru sačuva, da se očuva taj stil i da se oseti kako se nekada živelo.

Pozivam i kolege poslanike koji još nisu posetili Sombor da dođu i da vide i da dožive taj fenomenalan izgled i Gradske kuće i celog tog jezgra, praktično jedan srednjovekovni stil gradnje sa centralnim kružnim tokom i oko toga sa periferijom grada.

Vrlo je bitno da ta zaštita ne ide na štetu ni modernog ni osavremenog stila života i da se radi na tome da kod izgradnje novih zgrada, puteva, opet da se ugradi taj tradicionalni pečat naših gradova.

Za primer bih uzela izgradnju, odnosno prilikom izgradnje pruge Segedin-Subotica vodi se računa o vrlo specifičnim lepim zgradama železničkih stanica koje su stvarno dragulj sami za sebe. Takvih zgrada imate jako puno zapuštenih celom širinom Vojvodine i možda bi trebalo napraviti stvarno jedan presek koje vredi sačuvati, obnoviti kao jedan eventualno turistički pečat ovim gradovima.

Pošto puno vremena nemam, još bih samo istakla da je vrlo bitno da se radi i na digitalizaciji, odnosno na informatičnom sistemu koji povezuje i daje na jednom mestu ceo aspekat i celu širinu svih onih kulturnih nasleđa koje naša država ima i koje možemo, nadam se, u nekom budućem vremenu od kuće da pogledamo i da biramo gde ćemo otići. Znači, ne moramo samo u inostranstvo, imamo i kod nas jako lepih uspomena.

Ispred SVM, potvrđujem da ćemo glasati za Predlog zakona o kulturnom nasleđu. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani potpredsednici, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, moje pitanje ispred poslaničke grupe SVM bih postavila ministru Lončaru i Ministarstvu zdravlja, a u vezi planova organizacije primarne preventivne zdravstvene zaštite u službi za zdravstvenu zaštitu radnika i planovi organizacije službe za dentalnu, odnosno stomatološku zaštitu odraslog stanovništva.

Naime, uredbom o planu mreža zdravstvenih ustanova je jasno određeno da u domovima zdravlja se obavlja i delatnost medicine rada u skladu sa zakonom naročito ako ista delatnost nije organizovana u drugoj zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini, što je vrlo bitno, na teritoriji za koje je dom zdravlja osnovan.

U istoj uredbi su tačno opisani ciljevi službe medicine rada, očuvanje zdravlja zaposlenih i u bezbednoj, zdravoj sredini. Zatim, utvrđivanje radne sposobnosti za obavljanje određene delatnosti, to su tzv. prethodnih pregledi, zatim rano otkrivanje poremećaja zdravlja u vezi sa radom i radnom sredinom, to su periodični i drugi preventivni pregledi, zatim otkrivanje faktora radne sredine koji mogu nepovoljno uticati na zdravlje radnika i sprovođenje drugih preventivnih mera.

U našoj državi trenutno je evidentirano oko 700 specijalista medicine rada, ali samo njih oko 150 obavlja najbitniji segment ove delatnosti, a to je preventivni rad, s tim, da su mnogi od tih specijalista već su prešli granicu starosne penzije, odnosno rada iz penzije. Ako ovu situaciju poredimo sa državama EU, na primer sa Finskom, koja važi za zemlju gde je najbolje razvijena preventivna zdravstvena delatnost takođe i najbolji organizovana zdravstvena zaštita radnika, vidimo da na oko tri miliona radnika Finska ima 2.300 specijalista medicine rada, od kojih skoro 2.000 radi na prevenciji. Ironija ove situacije je ta da kad su pitali Finsku odakle je ideja o dobro organizovanom sistemu zdravstvene zaštite radnog stanovništva oni su naveli baš primer mreže domova zdravlja iz bivše SFRJ.

Nažalost, odlukom Ministarstva zdravlja Srbije iz 2010. godine izmenjen je obim i način rada lekara specijalista medicine rada i ukinuto je finansiranje od strane RFZO, te su oni prebačeni uglavnom da rade na radnim mestima lekara opšte medicine, a delatnost medicine rada je prebačena i prepuštena slobodnom tržištu što je bio veliki problem za vreme ekonomskih kriza, odnosno oni nisu jednostavno mogli da se izdržavaju.

S obzirom, da u poslednje vreme se otvaraju nova radna mesta, nove fabrike, bilo bi primereno da se ozbiljno razmišlja o revitalizaciji ove službe u domovima zdravlja. Vrlo je bitno da Ministarstvo zdravlja napravi strategiju za ovu oblast, te da se omogući da se školuje kadar specijalista za zaštitu radnika i po mogućnosti da se ponovo uvede finansiranje iz budžeta svih zaposlenih u medicini rada čiji se broj može tačno utvrditi normativima u odnosu na broj radnika. Na ovaj način država ne bi izgubila direktan uvid i uticaj, na kraju krajeva i kontrolu zdravstvenim stanjem zaposlenih, kao nečim što je najbitnije elemente ekonomskog razvoja jedne države.

Drugi problem na nivou primarne zdravstvene zaštite je dentalna zdravstvena zaštita odraslog stanovništva, kao što je poznato ono je besplatno za decu do 18 godine, za studente do 26 godine, za trudnice i dojilje, zatim za naše sugrađane starije od 65 godina.

Nasuprot specijalistima medicine rada stomatologa ima jako puno u našoj državi. Kada uporedimo države EU, odnosno evropske države, recimo, Švajcarsku, oni imaju 51 stomatologa na 100.000 stanovnika, a kod nas je taj broj skoro dupli 93 stomatologa na 100.000 stanovnika, s tim da je samo trećina od njih u domovima zdravlja, a ostali rade na tržištu, odnosno privatno. Pored toga imamo pet stomatoloških fakulteta gde svake godine završava skoro 500 novih stomatologa koji najverovatnije teško će naći posao u ovoj državi.

Međutim, uprkos ovom impozantnom broju stomatologa veliki broj naših sugrađana je krezubo, sa lošom dentalnom higijenom i sa lošim zubima, a danas je opšte poznato da mnoge hronične bolesti baš potiču zbog bolesti zuba.

Istina da se naša država dobro kotira što se tiče zdravstvenog turizma, dentalnog turizma, jer imamo izuzetne stručnjake, imamo dobru istoriju stomatologije i trebalo bi možda razmisliti da se deo stomatologa vrati u domove zdravlja i da se proširi povoljna mogućnost prvenstveno za lečenje zuba, jer danas je jeftinije da se izvadi zub, nego da se leči.

Pošto je Ministarstvo zdravlja izuzetno dobro reagovalo na sve nedaće što se tiče pandemije, dobro je organizovala kovid ambulante, vakcinaciju, izgradnju novih kovid bolnica, informatičku integraciju zdravstvenih ustanova e-Recepte, mi iz SVM ne sumnjamo da će uspeti da unapredi pomenute dve grane medicine koje trenutno vape za promenama. Hvala.

Hvala.

Poštovana premijerko, poštovani ministri u Vladi Republike Srbije, poštovani potpredsednici, poštovane kolege narodni poslanici, ja bih prvo pozdravila ovaj novi program demografskih mera koje je Vlada Srbije donela. Raduje me da se prepoznaju neke naše sugestije iz Saveza vojvođanskih Mađara da se ide u pravcu, da se prepoznaju potrebe mladih ljudi, mladih majki i budućih majki i apsolutno dobija više novčane pomoći za prvo rođeno dete, nego što je to ranije bilo.

Benefit mladih roditelja, studenata i tu se otvara mogućnost koja može stvarno da poboljša natalitet i apsolutno pomoć pri kupovini prvog stana za mlade roditelje je nešto što je možda od najvećeg značaja.

Moje pitanje bi se odnosilo na dalje korake, da li se eventualno razmišlja o nekim benefitima prvenstveno za poslodavce, ako će zapošljavati buduće mlade majke, odnosno mlade žene bez obzira da su fakultetski obrazovane ili čak sa osnovnom školom, jer trenutno imamo situaciju da se mnogi poslodavci čim vide žensku osobu koja konkuriše za radno mesto imaju pred sobom budući strah da će ona vrlo brzo otići na trudničko bolovanje. Po nama bi tu možda trebalo razmišljati prvenstveno iz aspekta poslodavca koje bi mogli benefite da imaju ako zapošljavaju mlade žene, buduće majke.

Drugo, mi smo i ranije imali neke predloge u vezi toga da se poboljša organizovana ishrana dece po školama koja isto oslobađa straha roditelje od toga kako će se organizovati oko dnevnih aktivnosti u vezi deteta. Zatim, isto je značajna organizovana ishrana pri fabrikama, pri velikim ustanovama gde radi više žena mladih majki, koje bi isto tako na taj način mogle te svoje potrebe da zadovolje. Po nama je vrlo bitno organizovanje dodatne nastave pri školama, besplatne ako je moguće i produžen boravak gde bi nastavnici, učitelji mogli da savladaju sve domaće zadatke sa decom i majke ne bi morale to da rade dodatno. Hvala.

Hvala vam na iscrpnom odgovoru i na dobrim smernicama. Mislim da postoji interaktivna saradnja nas poslanika sa postavljenim pitanjima i predlozima i ministarstva.

Drugo moje pitanje bih postavila ministru Lončaru u vezi velikog broja zaposlenih u zdravstvenim ustanovama kao pomoćnih radnika koji imaju najniže koeficijente, a s tim zajedno i najniže zarade.

Povukla bih paralelu da nije svejedno, naročito sa današnjim iskustvom nakon pandemije i usred pandemije, nije svejedno da li jedan vozač vozi, bez uvrede, cement, krompir, kupus ili živog čoveka čiji je život ugrožen, teško pokretan, gde treba pomoći i da se unese taj pacijent u vozilo i da se iznese iz vozila što se tiče vozača. Isto tako, higijeničarke, spremačice, kuvarice koje obezbeđuju ishranu teško obolelim pacijentima koji su u prvom kontaktnu najčešće sa infektivnim pacijentima isto dobijaju praktično istu zaradu, odnosno imaju isti koeficijent, najniže koeficijente, jer imaju i najnižu školsku spremu kao spremačice u nekim kancelarijama javnih ustanova.

Da li se razmišlja da se ti koeficijenti negde koriguju? Da li da se uvede možda kontakt sa pacijentima kao jedan faktor koji povećava njihovu zaradu? Što se tiče samih vozača u hitnoj medicinskoj pomoći, odnosno službi hitne medicinske pomoći, mislim da svi sada imamo jako puno iskustva sa hitnim intervencijama baš tih službi i znamo da vozači u tim službama ravnopravno skoro negde učestvuju u pružanju hitne medicinske pomoći, a nisu prepoznati po tim koeficijentima da pružaju tu pomoć.

Verujem da je za ovo potrebno vreme da se napravi nova skala tih koeficijenata, ali bi vredelo razmišljati, jer zdravlje praktično danas, u današnjem svetu je najosnovnije pravo svakog čoveka i bez kvalitetno pruženih usluga u zdravstvenom sistemu niko neće imati osećaj da je uvažena ta njihova potreba.

Mi svi imamo sada ili ličnog iskustva, ili je neko od naših najbližih bio u kontaktu sa zdravstvenim ustanovama, primećujemo da li su one čiste, da li se dobro održavaju, kakvi su ljudi koji nam pomažu da dođemo do tih zdravstvenih ustanova, kakvi su ti vozači, kakva je hrana. Tako da, negde je taj materijalni njihov dohodak možda i motivišući da bude ta zdravstvena usluga bolja. Hvala.