Pošto smo vrlo kratki sa vremenom, zahvaljujem se na učešću u sagledavaju ove teme i ovog problema koji je izuzetno veliki i svi ste se vi složili i bilo je tu nekoliko predloga o kojima može da se razmisli.
Samo vas molim da shvatite da smo mi želeli mnogo mnogo više da izađemo u susret majkama, porodicama koje žele da imaju dece, bar u ovom delu. Međutim, ograničenja su budžetska, ograničenja su takva kakva proizilaze iz snage u ovom trenutku naše države i koja je u poređenju sa pređašnjim godinama neuporedivo veća i sigurno će da ide napred. Nema nijednog razloga da tako ne bude i naravno da ćemo i poboljšavati i ovaj zakon i praksu inače.
Ima tu još stvari o kojima smo mogli da razgovaramo. Samo bih spomenuo, gledam gore na sat, poziciju žene koja je nezahvalna ne samo zbog onoga što je ovde rečeno, zahvalna kada rađa dete naravno, nego zbog situacija često u kojima se nalazi, nađe, a koje nisu povoljne, samo bih spomenuo jednu sa kojom sam se susreo na putovanjima po Srbiji i tim lokalnim zajednicama u opštinama zajedno sa mojim saradnicima koja je prosto nerešiva. To je odnos poslodavca, neko je ovde to spomenuo, odnos poslodavca prema ženi, mladoj ženi. Veliki je problem kada dođe na razgovor za prvi posao bez obzira da li se radi za poslove čistačice ili inženjera ili IT sektor, ako kaže ta mlada devojka da ima nameru da ima porodicu i da rađa decu, onda je njena mogućnost da dobije posao je minimalna. Poslodavce to uopšte ne interesuje. Demografija ih apsolutno ne interesuje. Interesuje ih samo profit.
Kada rodi prvo dete, kada se vraća ima problem gde se vraća i na koje radno mesto. Ako slučajno nakon dve godine kaže da je ostala u drugom stanju, njoj počinje pakao u tom preduzeću.
Naišao sam, neću reći u kojoj firmi je reč, vrlo ugledna, sa tradicijom koja ima potpuno različit, potpuno suprotan pristup. To je stvar ljudi, to je stvar onoga što ste spominjali ovde svest. Ta velika firma, brend veliki, stimuliše majke sa nekoliko hiljada evra da rode prvo dete i omogućuje im da i trudničko i porodiljsko ako treba da i duže budu i da imaju prvu platu. To su primeri koji bi mogli da utiču, značajno da utiču na problem o kojem mi danas ovde razgovaramo.
Došli smo do toga, i vi ste rekli, da smo mi u sistemu vrednosti koji ne poznaje više dete kao najveću vrednost, nego poznaje nekakav brend ili hedonistički put ili vertikalu na koju se penje ili na koju želi da se penje, a ako se ne popne gore visoko smatra da nije uspeo u životu, kao što se nekada smatralo da smo uspeli u životu ako imamo velike porodice i mnogo dece, zdrave dece.
Reći ću vam samo, i sa tim završavam jer nemamo mnogo vremena, jedan podatak koji ja nisam znao, saznao sam ga relativno skoro, da među onima koji su skloni kriminalu, koje evidentiramo kao kriminalce, kao mlade ljude koji krše zakon, gotovo da nema nijednog iz velikih mnogobrojnih porodica. Tamo gde ima mnogo dece odatle kriminalaca nema i to nešto govori o onome što sam rekao – kompleksnosti ovog problema i složenosti o kojem moramo da razgovaramo i da onda na kraju sednemo kao što ćemo da uradimo, da napravimo nekakvu strategiju koja je jako teška. Inače sam pesimističan u životu, ali kada za nešto mislim da je moguće onda to guram ako treba i glavom kroz zid.
Mislim da možemo da uradimo nešto. Za početak da usporimo taj trend koji je zastrašujuće loš. Nikakva uteha nam nije što je i kod drugih tako. Hvala vam na pažnji. Da vam kažem za sve što imate ideja, a nema veze forma, vrata i telefonske linije mog ministarstva su vam otvorene. Kad god hoćete možete da dođete.
Spomenuli ste lokal. Na lokalu gotovo svi poduzimaju nekakve mere mimo ovog zakona i pokušavaju jer su ljudi svesni koliko je ovo složeno i koliko je ovo teško.

Molim vas, vrlo kratko, dva, tri minuta.
Radi se o Predlogu zakona o potvrđivanja, vi ste dobili to, Ugovora između Vlade Republike Srbije i Republike Singapur otklanjanje dvostrukog oporezivanje u odnosu na poreze na dohodak i sprečavanje poreske evazije izbegavanja.
Ugovor prestavlja pravni okvir i preduslov za ulaganje singapurskih investitora u privredu Republike Srbije, odnosno stvaranje uslova za njihovo učešće u procesu privatizacije, ali za korišćenje odgovarajućih finansijskih instrumenata za podsticanje viših oblika bilateralne ekonomske saradnje.
Ugovor obezbeđuje zajedničke kriterijume za određivanje prava oporezivanja pojedinih kategorija dohotka i s tim u vezi obezbeđivanje fiskalne i pravne sigurnosti kao uslov za unapređenje delatnosti rezidenta obe države ugovornice, zatim osiguranje pozitivnih dejstava poreskih olakšica radi stimulisanja ulaganja, generalna primena načela jednakog poreskog tretmana fizičkih i pravnih lica, unapređenje saradnje poreskih organa Republike Srbije i Republike Singapur u cilju razmene informacija i sprečavanja poreske evazije od strane njihovih rezidenata.
Ugovor stimuliše ulaganja kapitala rezidenata Republike Srbije i Republike Singapur i rezidenata Republike Singapur u Republici Srbiji.
Dakle, pred vama se nalazi sporazum koji nam omogućava sprovođenje velikih projekata u različitim sektorima koji svakako zaslužuju našu pažnju i siguran sam da ćete u danu za glasanje podržati ovakav sporazum, dakle ovakvo zakonsko rešenje.

Hvala vam. Pozdravljam sve prisutne.
Odgovoriću najpre na drugo pitanje, pošto i ovo prvo naravno nije ugodno ne meni, nego inače u javnosti i kako se percepira i kako odjekuje, ali da kažem ovo drugo pošto je vrlo teško i pitanje i odgovori i rezultati, odnosno podaci koje ću izneti u najkraćem, da se ne udubljujemo pošto je zaista velika tema ovoga trenutka. Dakle, samo taj segment posledica na demografiju korone.
To ne može da se kaže osim matematički, što je u ovom trenutku dostupno, ali naravno da kao što je u svim segmentima društva i u privredi i u kulturi i u sportu korona, odnosno pandemija donela i doneće posebno vrlo negativne rezultata, tako je i sferi demografije.
Ovde je bio jedan onako simpatičan duel između Marković i mog kolege, ministra Lončara. Izneću jedan podatak iz, dakle sastavu je toga što ste pričali, sad kome ide u prilog ne znam, ocenite sami.
U toku 2020. godine sklopljeno je 10.000 brakova manje nego godinu dana ranije. Markoviću ne slušaj. Vrlo, vrlo onako tužna i žalosna brojka. Ja se tešim, ovo što je Marković rekao da je u pitanju taj srpski običaj. U redu je da se venčaju i da se ožene i da to matičar evidentira, ali ako nema kola, ako nema bar dan i noć proslave kao da ništa nije bilo.
Sve što se poduzima poduzima se u smislu pandemije i stišavanja u Srbiji više nego u gotovo svim drugim državama Evrope i bolji su rezultati. Sigurno će imati za posledicu i to da u godini u koju smo išli imamo više svadbi, imamo više kola, pevanja i svega što je vezano za svadbu.
Sad da iznesem ove podatke koji su zaista vrlo, vrlo, ne mogu da kažem poražavajući, nego nisu dobri. Posebno smo imali jedan gotovo fenomen u završetku 2020. godine kada smo u decembru mesecu imali porast smrtnosti, odnosno mortaliteta do neverovatne brojke. Dakle, u odnosu na novembar i u odnosu na mesec godinu dana ranije taj porast je bio 100%. U decembru, dakle, ovome koji je iza nas, umrlo je 17.320 ljudi. U mesecu pre toga duplo manje. U mesecu prošle godine duplo manje. Zašto je to tako ja nemam odgovor, naravno, i pitanje da li uopšte može da se odgovori. To je proizvelo, u procentima sad da kažem, porast smrtnosti u odnosu na prošlu godinu za 14%. Prošle godine umrlo je 100.963 ljudi. Kad kažem prošle to se odnosi na 2019. godinu. U 2020. godini 114.000, gotovo 115.000 ljudi, fali nekoliko.
Kad bi imali takav porast za rodnost, ali nemamo, tu imamo pad od 2,8%, skoro 3%. Broj živorođenih je iznosio 61.693. To je pad u odnosu na prošlu godinu od 1.800, odnosno, kažem…
(Dragan D. Marković: Zlatibore, zato što nema svadbi.)
Zato što nema svadbe, kaže Palma.
…Skoro 3%.
Ovo su podaci koji su onako vrlo zabrinjavajući, ali to, da ne bi neko pomislio, nije nešto što je specifikum ovde u Srbiji. To je, nažalost, kad govorimo o demografiji i posledicama korone pojava koju beležimo u celoj Evropi. Neko će da kaže, sigurno, sagledavajući sa te strane da je to vezano za ekonomiju. Ne, naprotiv, kod nas su dobri rezultati, trebalo bi da bude drugačije, ali u demografiji ekonomija nije presudan faktor. Da jeste onda bi bogate države, uzmimo gore na severu Evrope ili Nemačka, imale stopu fertiliteta, rodnosti, uzmimo 5% ili tako nešto, a oni je imaju gotovo kao i mi, možda nešto malo više.
U ovom trenutku, a ovo je podatak, izvinjavam se, iz 2018. godine, nemam za 2020. godinu, još ga nema niko, ali za 2019. godinu ne znam, u ovom trenutku se, ne govorim o EU, nego o zemljama Evrope, jedino u Albaniji stopu rodnosti imamo na 2,1%, a to je prosta reprodukcija. Niko nema, niko, ni jedan država u Evropi nema demografski iznad proste reprodukcije.
Velika je tema i veliki posao ministarstva na čijem sam čelu i o tome ćemo razgovarati, naravno, nadam se, i na ovakvim diskusijama, ovakvim razgovorima.
Sad da pređem na ovo drugo pitanje koje je personalizovano, dakle koje je lično i odnosi se na čoveka koga ste, Marina, spomenuli, Đorđa Joksimovića iz Kragujevca, o čijem životu i slučaju je snimljen film.
Taj film je, u stvari, proizveo sve ovo što mi u ovom trenutku imamo, koje bih mogao da nazovem sa vrlo vrlo naglašenom empatijom i sa odnosom koji je razumljiv prema tom čoveku i njegovoj patnji za decom koja su mu pre pet godina oduzeta, odnosno oduzeto je roditeljstvo.
Ali, vrlo je važno da ne ocenjujemo slučaj, ne samo ovaj, nego bilo koji drugi na osnovu nečega što se zove umetnička nadgradnja. U ovom slučaju govorim o filmu koji je proizveo takve reakcije, posebno na društvenim mrežama, a onda i stvaranje utiska u javnosti. Film je film, život je život.
Slučaj ovog čoveka jeste motivacija ljudi iz filmske industrije da naprave delo za koje su oni ocenili da treba da bude takvo kakvo jeste, ali to je ipak nadgradnja. To je umetnost, to je nešto gde je dozvoljeno i preskakanje činjeničnog stanja i tumačenje stvari na način kako to sagledava umetnik, ali u ovom slučaju je mnogo emocija proizvedeno koje nemaju osnov.
O čemu govorim, odnosno šta hoću da kažem? Hoću da kažem da niko u ovom društvu, posebno ne ova država, jer centri za socijalni rad predstavljaju državu, nije imao i nema nameru da se poigra sa osećanjima roditeljskim ni ovoga čoveka, ni bilo koga drugog.
Jedna vrlo važna činjenica koju mnogi ne znaju – siromaštvo ne može da bude povod da nekome oduzmete roditeljsko pravo. Dakle, ako je samo konstatovano siromaštvo, to ne može da bude povod. To nije ni u ovom slučaju.
Ne mogu da idem do kraja i ne mogu i neću da budem precizan i neću da citiram delove nalaza, da tako kažem, i dokumenata vrlo stručnih ljudi, ljudi koji hoće još uvek i hteli su da pomognu i pomogli su kakvo je stanje bilo kada je problem detektovan, kada je problem otkriven, stanje i higijensko i stanje imovno i stanje sa odgojem dece, odnosom između roditelja, odnosom između roditelja i dece i tu je moralo da se interveniše. Tu je moralo da se interveniše. Svako bi intervenisao. Verujte mi, svako od vas, i oni koji danas to zameraju, da vide taj izveštaj sigurno bi tražio da se interveniše, pri čemu dolazimo do pitanja – a zašto bi neko iz čista mira došao i nekome oduzeo roditeljsko pravo? Samo zato što su bila deca ugrožena.
Sada u ovoj situaciji imamo jedan paradoks da je dominantnija patnja ovoga oca, koju niko ne dodiruje i nema pravo da dodirne, to je patnja roditelja, ali smo mi zaboravili na decu u celoj toj priči, odnosno oni koji potenciraju to pitanje koristeći ga za skupljanje nažalost i političkih poena, kako eto država otima, i režim otima od roditelja decu, ne govoreći zašto bi otimala decu.
Ono prvo što sam rekao vrlo je važno jer ima teza u razradi svega ovoga da se sve to moglo rešiti tako da je novac koji je odvojen hraniteljskim porodicama dat toj porodici. Ne, nije moglo tako da se reši jer nije bio taj povod. Siromaštvo nije bilo povod. Centri za socijalni rad ako konstatuju da je samo siromaštvo razlog lošeg stanja u kojem se nalaze deca onda se to rešava na drugačiji način, onda se to rešava socijalnom i ne oduzima se roditeljsko pravo.
Roditeljsko pravo Joksimoviću, ne spominjem majku iz razloga koji pretpostavljam da ste videli, koja u medijima ne postoji u celoj ovoj priči, hajde kada sam počeo moram da kažem, a i to je u medijima objavljeno da majka ima problema i nalazi se u određenoj ustanovi, sve ovo govorim sa željom i idejom da sagledamo ovaj problem krajnje realno i racionalno, da ne manipulišemo sa mukom, sa boli, posebno ne sa roditeljskom boli, a posebno ne sa boli dece.
Ko je oduzeo roditeljsko pravo Joksimovićima, odnosno Joksimovuću koji se ovde spominje? Sud. Jedini koji može da oduzme roditeljsko pravo to je sud, na osnovu izveštaja stručnih lica. Prvostepeni sud je doneo tu odluku, ide žalba na drugostepenom sudu, potvrđuje se, ide apelacija, i apelacija potvrđuje tu istu odluku. Redosled je logičan i za nas koji smo laici što se tiče prava. Tu odluku da se roditeljsko pravo ili kolokvijalno da se deca vrate ovom čoveku može da donese samo ona koji je doneo prvobitnu odluku. Dakle, sud je ta adresa kojoj treba da se obrate svi oni koji misle da stvari treba da idu ovako ili onako. Jedino sud može da vrati roditeljsko pravo, odnosno da vrati decu ovom čoveku. Nadam se da će sve da ide u tom smeru, i ono što je dobro, i što treba da se kaže, Joksimovići deca imaju sve češće kontakte i sve bolje kontakte, one odlaze kod njega, on odlazi u hraniteljsku porodicu, nema nikakvih prigovora, nema nikakvih primedbi. Deca su redovno u kontaktu sa i psiholozima i sa ljudima koji mogu da utiču na poboljšanje njihovog stanja i da nadomeste tu prazninu koja se pojavila u porodici u odnosu između roditelja i dece.
Verujem, s obzirom da su neke pretpostavke zadovoljene, to je videli ste i sami u medijima stambeni smeštaj, Đorđe dobio i stalni posao, i sad nemojte me pitati, jer ne znam do kraja šta je još neophodno da se postigne po mišljenju, ponavljam stručnih ljudi, koji imaju samo jedan cilj da se pomogne ovoj deci.

Ali, je sastavni deo priče.

Evo, završio sam.