Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nadzorni odbor je jedan od onih rezultata međustranačkog dijaloga i pregovora koji su doveli do toga da imamo, hvala Bogu, izuzetno dobre izborne uslove u odnosu na ono što smo imali pre nego što se u taj dijalog ušlo.
Kako bi marksisti rekli - dijalektika društvenog razvoja zna da bude čudna, a Hrišćani kažu da su čudni putevi gospodnji, pa tako i ovaj saziv Skupštine koji je u startu bio osporavan i da nije baš najbolje rešenje pokazuje i to što je sam predsednik SNS i predsednik Srbije odmah po izboru ovog saziva rekao da će uskoro biti prevremeni parlamentarni izbori. Znači, taj saziv koji je toliko puta bio osporavan i sam sam ga osporavao i često kritikovao, ući će u istoriju kao saziv koji je dao izuzetno povoljne i dobre izborne uslove za one koji učestvuju u izborima.
To je saziv koji je bez obaveze da to radi, osluškujući narod i proteste ljudi koji nisu se slagali sa onim što je ovde glasano, povukao Zakon o vodama, Zakon o eksproprijaciji, izmenio Zakon o referendumu. Znači, čudno je da taj saziv koji su mnogi osporavali će u stvari dati u istoriji našeg izbornog zakonodavstva tako dobre uslove kakvih davno nije bilo na ovom prostoru.
To je dobra stvar i to je nešto što treba da se zna i treba da se zna da ono što neke kolege iz SNS smatraju nekorektnim i nepotrebnim ustupcima opoziciji, nije tako, jer SNS je toliko moćna i toliko preovlađujuća u našem društvu da i pored svih ovih pogodnosti koje je dala kao vladajuća stranka, naša opozicija teško da ima šansu da na ovim izborima nešto radikalno promeni.
Bez obzira što marketinški će svi govoriti kako su na korak do toga da sruše ovu vlast. Svi mi koji znamo stanje na terenu znamo da to nije tako. Nije tako i zato što naše opozicione stranke i s leva i s desna i probriselska opozicija, a na veliku štetu i nesreću i naše suverenističke organizacije i stranke nisu spremne da urade nešto što je bitno i što je normalno da vladajuće stranke ne rade, ali nije normalno da to niko u opoziciji ne primećuje.
Možemo mi dati idealne izborne uslove, možemo promeniti medijsku sliku o Srbiji, ali ako zadržimo ovaj partijski model koji već 30 godina vlada Srbijom, bez obzira koje ideološke boje stavite na taj model, imaćemo problem, jer takve partije, a to su sve partije na našoj političkoj sceni, bez obzira da li su na vlasti ili u opoziciji, da li imaju 750.000 članova ili 500 članova, sve one preslikavaju jedan boljševički model demokratskog centralizma. Model u kome imate neprikosnovenog lidera oko koga se pravi kult ličnosti, imate partijsku vojsku koja poslušno sprovodi ono što je odlučeno na vrhu te stranke.
To nije dobar model. Taj model je doveo do jedne endemijske korupcije u našem političkom sistemu i doveo do toga da ljudi koji imaju integritet, koji su spremni da se bore za svoje ideje, napuštaju politiku, a da napreduju oni koji su spremni da slušaju lidera, da ga podržavaju, da ne osporavaju njegove odluke.
To nije pitanje za vas na vlasti, to je pitanje za nas u opoziciji, a to je pitanje celog našeg društva da li ćemo dozvoliti da prostor političkih stranaka, bez kojih parlamentarna demokratija ne funkcioniše, ostane prostor koji država ne uređuje, nego ga prepušta nekoj vrsti divljeg zapada, gde se jednostavno odlukom sile, korupcijom, raznim zakulisnim igrama odlučuje kako će izgledati naš politički sistem.
Nažalost, na političkoj sceni nemamo nijednu jaču, relevantnu političku organizaciju koja je spremna da se odrekne tog modela. I to je veliki problem. Nadam se da će neki novi saziv koji kada bude došao, bude se bavio dalje izbornim reformama, shvatiti da bez ove reforme sve druge reforme postaju besmislene.
U tom smislu, mislim da smo u ovom sazivu otvorili jedan dobar put, ali to je samo prvi korak. Nadam se da je ono što su predstavnici Vlade često govorili da će izborne reforme da se nastave, da će to biti ispunjeno. Nadam se da ćemo najzad dobiti i zakonik o izborima gde će sva zakonska rešenja koja se tiču izbornog procesa biti na jednom mestu, kodifikovana i tako ćemo moći laške i brže da prilagođavamo i izborni sistem onome što društveni i državni razvoj naše zemlje zahteva. Hvala.
Ovaj zakon je jedan od onih zakona koje ne možete osporavati. Međutim, ipak za njega neću glasati, zato što je proizvod jedne ekonomske teorije koja ne vodi računa o socijalnim strukturama i potrebama našeg naroda.
Milton Fridman i Čikaška škola ekonomije su osmislili ideju „novca iz helikoptera“. On sam po sebi povećava agregatnu tražnju i pomaže da ekonomija preživi ovakve udare kakve smo mi imali u vreme pandemije. Međutim, ono što Čikašku školu nikad nije interesovalo, jer je ona došla na krilima CIA u Čile i podržala Pinočeov režim, jeste socijalna struktura i stanje naroda. Njih je interesovalo da BDP raste, a to što je rastao tako što je većina naroda osiromašila, što se srednji sloj istopio i što je privilegovana elita postala enormno bogata, to njih nije interesovalo.
Ovaj model gde se sto evra daje svim mladim ljudima, bez ikakve podele na one koji su nezaposleni, socijalno potrebiti i oni koji, recimo, pripadaju imućnim porodičnim krugovima, jeste model koji u suštini povećava socijalnu nepravdu u našem društvu. Znači, nepravedni niste samo kada jednake tretirate nejednako, već i kada nejednake tretirate jednako.
Dakle, ovde je bila mogućnost da se ova količina novca koja dolazi iz budžeta i koja je novac naših građana raspodeli tako što bi se veća količina novca dala mladim nezaposlenim i socijalno potrebitim, a oni koji su ekonomski obezbeđeni, koji nemaju posledice ovog ekonomskog udara koji je pandemija izazvala, jednostavno nije trebalo zalivati novcem.
Zašto je to urađeno? Nije to samo greška. Pored toga što Ministarstvo finansija jeste u mnogim segmentima naslednik Čikaške škole ekonomije i u SNS pripada onom krilu koje je mnogo više evroatlanski orijentisano nego drugi delovi stranke, pored svega toga postoji jedna matrica koja u SNS kao stranci „keč ol“ principa, stranci koja neprekidno radi kampanju, nalazi se neprekidno u izbornoj kampanji, jednostavno ovakav manevar je marketinški dobar pred izbore i u ovom slučaju sa jednom količinom novca pokrivate mnogo više budućih birača, nego da ste strukturirali ovu pomoć, pa dali manjem broju socijalno potrebitih i nezaposlenih veću količinu novca.
Znači, jasno je zašto je to urađeno. Jasno je zašto imamo problem sa SNS kao strankom koja u svojim redovima ima sve vrste ideja i ideologija, ali se u suštini ideologija SNS svodi na istraživanje javnog mnjenja i na marketinške trikove. Znači, umesto da imate jasan strateški plan da li ste za to da Srbiju pretvarate u zemlju čiji BDP raste zato što su tu strane korporacije, zato što se jedan deo društva enormno bogati, ili ste za to da se Srbija razvija tako što će većina naroda dobijati ono što mu je potrebno da dođe do nivoa dostojanstva života, umesto da se tako opredelite strateški da onda vodite naš brod u jednom pravcu, vi po potrebi uzimati jednu ili drugu ideologiju kada istraživanje javnog mnjenja pokaže za šta je narod raspoložen.
Dakle, to nije dobro i to dovodi do toga da u isto vreme u SNS imate i ljude koji se zalažu za kejnzijanski model ekonomije koja vodi računa o državi, o ljudima koji državu stvaraju, a mi nemamo u našem jeziku lep izraz za to. Kada kažemo da su to obični ljudi, to nije dobar izraz. Kada kažemo da su normalni ljudi, ispada da ovi koji su prebogati su nenormalni. Englezi imaju dobar izraz – common people, što znači ljudi zajednice, ljudi koji razvijaju solidarnost, ljudi koji državu prave na tome da se većina ljudi oseća dobro u tom prostoru.
Nasuprot tome Čikaška škola je dovela do jednog neoliberalnog modela koji je porodio današnji globalni ljudožderski kapitalizam i sve moje zamerke na stranku koja vlada, pre svega SNS, jesu što mnogo toga od neoliberalnog modela, mnogo toga od evroatlanskih integracija imate u vašim redovima i vrlo je problematično kada to koristite da biste dobili izbore, a onda opet ne znam u kom pravcu će ići brod zato što istraživanja javnog mnjenja koja su na dnevnom nivou se dnevno čitaju i dnevno menjaju.
Tako da, sa ovim sredstvima ste mogli da postignete veću socijalno pravdu. Naravno, manje bi birača pokrili sa tom količinom novca. Ovako je helikopterski novac otišao u ruke velikog broja ljudi, a mnogi od njih nisu trebali da dobiju tu vrstu pomoći jer su prebogati i pripadaju sloju koji u ovoj zemlji vrlo lepo živi, a lošim poreskim sistemom vrlo malo toj zemlji vraćaju. Hvala.
Mladi nisu moralna kategorija. To što je neko mlad, ne znači da je sam po sebi ispravan, znači ima mladih i ovakvih i onakvih. Ja nisam rekao da su svi mladi prebogati, ali ne možemo da zatvaramo oči da postoje mladi koji se voze u preskupim automobilima, koji bahato gaze svoje sugrađane, koji pripadaju porodicama koje su potpuno podivljale u ovoj divljačkoj privatizaciji, svemu ovome i više ne vode računa o tome da budu socijalno odgovorni.
Da je SNS iskoristila svoju moć koju je imala i ne zaboravite da ste vi jedan specifičan fenomen. Posle Saveza komunista, vi ste jedina stranka koja ima takvu moć i u parlamentu i vertikalno po svim nivoima vlasti i po tome koliko jeste mobilisali članova i po tome koliko ste mobilisali birača. Znači, to je jedna ogromna odgovornost.
I kako kod mene u Šumadiji kažu – sedi krivo, a pravo zbori, ja ću reći da ste vi u pravu. Tačno je da ta mera nije bila udvaranje biračima o kojoj ste govorili po pitanju konsolidovanja naših finansijskih stanja. To je bila mera koja je bila hrabra i koja je pokazala prave rezultate. Kritikovati SNS, a ne videti šta je dobro urađeno, nije ozbiljna kritika. Tako da u tom smislu sam spreman da priznam da ste tu u pravu.
Isto tako moramo biti svesni da u ovoj poziciji, neke okupacije u kojoj se Srbija nalazi, a koju SNS još uvek nije krenula da sklanja, često naša vlast ne mora da misli samo o trenutnom raspoloženju birača, već i o tome šta misli MMF i šta misle oni koji su uspostavili ekonomsku koloniju nad nama i da je nekada bilo potrebno uraditi konsolidaciju da bi te gazde iz inostranstva bile zadovoljne i da uopšte mogla ekonomska kolonizacija Srbije da se nastavi.
Međutim, cela istina jeste da je to i bilo dobro za našu državu i za naše finansije, nekada i onaj ko te okupira i ko te kolonizuje ima iste interese kao i ti, da sredi društvo, da sredi finansije i to je tada trebalo uraditi, trebalo podržati. Ali, suviše drugo traje vaše pozivanje na vlast koje pre 10 godina prestalo da bude vlast, pri čemu ta vlast i ta Demokratska stranka za koju kažete da je ili sam ja možda razumeo pogrešno moja, a ja nikada nisam bio ni njen član, ni sa njima sarađivao, je ipak bila mnogo manje moćna nego što ste vi sada i što ćete biti još neko vreme.
Poštovani predsedniče Vlade gospođo Brnabić, moje pitanje se nadovezuje na raspravu koja traje u parlamentu već celu ovu nedelju, a na neki način je retoričko. To je pitanje – da li sve ovo što upravo sada radimo i Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi i Zakon o eksproprijaciji, kao i ustavne promene u stvari služe tome da Vlada napravi što bolji ambijent za strane investitore u Srbiji?
Ovako rečeno naizgled je retoričko pitanje i može da se tumači i ovako i onako, ali kada ga pojasnim doći ćemo do toga da smatram da i Vlada Srbije, a i SNS i vladajuća koalicija u Srbiji ima pogrešan koncept razvoja zemlje, u smislu nastavljanja evroatlantskih integracija, na isti onaj način na koji je to zadnjih 40 godina u principu jedna napuštena ideologija od Margaret Tačer naovamo, koja podrazumeva da sve radite da država bude što slabija i što više da izlazi u susret krupnom kapitalu i da će to napraviti jedan dobar razvoj u društvu.
Mislim da je ta teorija već završila svoje i da je krajnje vreme da se krene ka jednoj vrsti etatizacije, tj. jačanju države, koja mora i strani i domaći kapital da stavi pod kontrolu. Zašto to pričam? Kada pogledate ono što, recimo, moje kolege iz SNS stalno kritikuju – bivše režime koji su izvršili pljačkaške privatizacije, oni su to uradili zato što su takođe robovali toj ideji evroatlantskih integracija, jer pljačkaške privatizacije su posledica jedne brze i nepromišljene privatizacije i oni su izvršili privatizaciju privrede.
U vreme vlasti SNS doživeli smo jednu vrstu privatizacije države. Kada to kažem, ne mislim u pežorativnom, već u činjeničnom smislu, jer recimo sama ideja o javno-privatnim partnerstvima, o svim tim stvarima gde javne službe dajete privatnim firmama, jeste jedna vrsta privatizacije države, po ideji slabe države, da ne bi opterećivali budžet. To konkretno kod nas se ogleda u notarijatu, koji je podrazumevao da sve ono što je nekada bilo, službe overe, koje su išle u budžet direktno države, pretvoreno je u nešto što danas privatnici uzimaju kao svoj profit i vrlo su dignute takse i na taj način je malo i onemogućena država, tj. građani, da koriste pravdu.
S druge strane, tu su prinudni izvršitelji koji su takođe za vreme vlasti SNS aktivirani. To su takođe privatnici koji obavljaju posao sudskog izvršitelja, koji je nekada radila država. Tu je ova mučna situacija sa stranim bankama, koje i dan-danas pokušavaju da izbegnu svoju odgovornost za pljačkanje naroda kroz izmišljene usluge. To
koristi kroz Vrhovni kasacioni sud i njegovo tumačenje zakona. Zatim, tu je ova priča sa „Rio Tintom“, koji već radi kampanju preko RTS-a u Srbiji za pozitivno rešenje njegove želje da ovde kopa rudu, a s druge strane, isti taj RTS zabranjuje našim građanima da puste jedan drugi spot koji bi malo drugačije postavio sve to.
Znači, sve to govori o tome da smo možda u pogrešnom konceptu. Ja lično takođe mislim da i kineske firme treba kontrolisati, jer ovo sa „Linglongom“ je bio jedan veliki skandal, iz prostog razloga što, bez obzira koliko poštujem kinesku civilizacijsku alternativu, znam da je kapital, kako god da se zove, isti i da ga treba kontrolisati.
Samo još jedna stvar, izvinite što sam probio malo termin, ja sam nekoliko puta pitao, a niko mi iz Vlade nije odgovorio, nisam siguran da li je tačno, ali bi bilo katastrofalno da jeste, da mi na nekih 300 rudarskih firmi koje rade u Srbiji imamo samo pet rudarskih inspektora koji bi to kontrolisali. Hvala.
Vezano za javno-privatna partnerstva, da, ja pretpostavljam da vi znate da toliko poznajem i pravo i privredu i da znam da to nije situacija u kojoj neko privatizuje resurse jedne države. Baš su zato izmišljena javno-privatna partnerstva, da bi korporacije mogle da uđu u partnerski odnos sa državom i da koriste javne resurse, a da možda nemaju odgovornost za to šta će ostati posle njih.
Pominjem to zato što imamo iskustva. Latino-američke države su imale iskustva i sa javno-privatnim partnerstvima u oblasti kanalizacije, vodovoda, vodoprivrede, gde su davali stranim korporacijama, tipa „Rio Tinto“ samo u toj oblasti upravljanja vodama da upravljaju tim vodama, a oni pošto su bili koncentrisani na profit su dolazili do toga da su smanjivali sve ono što je potrebno za održavanje sistema, pa kad je sistem pukao, onda su se jednostavno povukli, jer to nije bila njihova svojina. Izvukli su profit a svojina je ostala državama.
Znači, javno-privatno partnerstvo je jedan koncept koji se definitivno vezuje za ideju slabe države, jakog kapitala, pogotovo stranog koji je prisutan i države koja servisira strani kapital. Zato sam pomenuo javno-privatno partnerstvo kao jedan simboličan oblik svega toga, međutim, naglasak mi je bio na privatne izvršitelje koji prinudno izvršavaju sudske presude, na notare, na ponašanje stranih banaka u Srbiji, pa ponašanje i pravosuđa koje će uskoro biti oslobođeno od kontrole narodnih predstavnika i moći će da bude pod kontrolom nekih drugih centara moći domaćih i stranih.
Što se tiče vojne neutralnosti, da, ona je deklarativna i dok je možda stav ove vlasti biće deklarativna. Prava vojna neutralnost se postiže Zakonom o vojnoj neutralnosti koji neprekidno se izbegava da se donese i zahtevom nekoj od međunarodnih istanci najbolje bi bilo Savetu bezbednosti da garantuju tu vojnu neutralnost. Sve dok ne ispunimo te formalno-pravne uslove nećemo prekinuti evroatlanske integracije. Zašto govorim o evroatlanskim integracijama. Zato što po SOFA sporazumima i sličnim sporazumima NATO vojnici potpuno bez ikakve potrebe da mi postanemo deo NATO pakta oni ovde vršljaju, imaju pravo da preleću preko našeg neba kad hoće i kako hoće, imaju sve moguće i nemoguće pogodnosti koje jedna neutralna država ne bi mogla da dozvoli jednoj takvoj alijansi da to koristi. Tako da, u tom smislu, tako da u tom smislu sam želeo da pojasnim ovo o čemu smo pričali.
Poštovani predstavnici Vlade, znam da se vaš koncept razvoja Srbije u ekonomskom i svakom drugom smislu i ono zašta se ljudi kojima ja pripadam zalažu radikalno razlikuje, ali želim da postavim pitanje u vezi korporacije kompanije „Rio Tinto“. Mislim da neke činjenice koje bih tu izneo, se bez obzira na razlike u konceptu i kod vas i kod onih koji ta pitanja postavljaju poklapaju i nedoumice se ozbiljno otvaraju.
Pre svega, kompanija „Rio Tinto“, što se u javnosti malo potencira, jeste kompanija koja, kako sam razumeo, australijsko-britanska.
Australija i Britanija su saveznici kosovske administracije. Ja znam da „Rio Tinto“, kao i sve korporacije, strane banke i oni koji su došli ovde će gledati što manje profita da ostavi u Srbiji i da što manje plati poreskim organima ono što Srbiji treba, ali će negde, nekim poreskim organima to morati da plate, i to najverovatnije poreskim organima Australije ili Britanije.
Da li će taj novac koji oni budu izvukli iz Srbije preko tih poreskih organa završiti kao pomoć albanskim specijalcima na KiM, kao pomoć za njihovo naoružavanje da bi sutra mogli to oružje da isprobavaju na našim ljudima na KiM?
Ako je to tako, da li je smisleno da mi jednoj takvoj kompaniji dajemo da zarađuje praveći velike ekološke probleme u Srbiji?
Druga stvar koju takođe treba da znamo jeste lična karta te kompanije, a to je da je na Papua Novoj Gvineji, gde je imala rudnik, ostavila sprženu zemlju i ekološku katastrofu nesagledivih razmera?
Činjenica je da je ta kompanija u Australiji svojim kopanjem rudnog blaga uništila kulturno nasleđe, etničko nasleđe Aburidžina i, doduše, na taj način samo nastavila viševekovnu genocidnu politiku njenog kraljevskog visočanstva Velike Britanije prema Aboridžinima.
Znači, da li ćemo takvoj korporaciji, koja se tako ponaša otvoriti vrata naše zemlje?
Kada sve to znamo, postavljaju se ona pitanja na koja nismo dobili odgovor, a voleo bih da mi neko od predstavnika Vlade na to odgovori, a to je – da li su oni najzad našli taj neki treći način vađenja rude litijuma iz jadarita, pošto prva dva načina za koje smo ih pitali na prethodnim sednicama Vlade, navodno se neće koristiti, a oba načina podrazumevaju velike količine vode, velike količine sumporne kiseline i ogromne količine otpadnih voda koje će negde morati da idu, u neke slivove nekih reka i jalovine koja po prostornom planu koji je na čudan način donesen će ostati u slivu reka i otvorena za moguće poplave.
Dakle, na to nismo dobili odgovor. Navodno, oni rade neki treći ekonomski, ekološki, pa na kraju i tehnološki proces koji to neće postići, međutim kada pogledate sve njihove rudnike, oni su svuda van naseljenih mesta.
Tako da, sva ta pitanja još uvek stoje otvorena, a posebno je pitanje da li oni koristeći svoj lobistički potencijal korumpiraju neke naše ustanove koje će sutra trebati da kontroliše njihov rad?
Hvala.