VLADAN GLIŠIĆ

Nestranačka licnost

Rođen je 1970. godine. Živi u Aranđelovcu.

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Aranđelovcu, a Pravni fakultet u Beogradu.

Po zanimanju je advokat.

Radio je u Opštinskom sudu u Aranđelovcu.

Bio je i direktor Pravne službe u Ortopedskom preduzeću „Rudo“ u Beogradu. Takođe, bio je pravni savetnik u Ministarstvu finansija Srbije i zamenik javnog pravobranioca Gradske opštine Rakovica.

Bio je saradnik Srpskog sabora „Dveri“ od 2001. godine, a aktivno uključen u rad ove organizacije od 2003. godine. Bio je kandidat Dveri za predsednika Srbije na izborima 2012. godine.

U avgustu 2015. godine napustio je Dveri.

U julu 2018. kada je Aleksandar Šapić izabran za predsednika novoformirane stranačke organizacije Srpski patriotski savez – SPAS, Glišić je postao član Predsedništva SPAS-a.

Nakon redovnih parlamentarnih izbora održanih 21. juna 2020. godine po prvi put postaje narodni poslanik. Izabran je sa izborne liste "Aleksandar Šapić - Pobeda za Srbiju".
Poslednji put ažurirano: 15.10.2020, 14:36

Osnovne informacije

Statistika

  • 36
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 29.04.2021.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovana predsednice Vlade, uvaženi ministri, moje pitanje je za celu Vladu, a tiče se situacije u kojoj, kako sam razumeo, vi ste doneli Predlog izmene i dopune Zakona o zabrani diskriminacije, kao i Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti. Ta dva zakona, pored toga što su u ozbiljnom sukobu sa našim Ustavom, pre svega zato što su protivni članu 43. Ustava koji garantuje slobodu veroispovesti i članu 46. Ustava koji garantuje slobodu mišljenja.

Pre svega, Zakon o zabrani diskriminacije jeste zakon koji je izmena i dopuna Zakona iz 2009. godine. Zato ja često prijateljima iz SNS zameram da nastavljaju politiku: „Evropska unija nema alternativu“, jer drže ceo jedan set zakona koji u stvari uvode transrodnu ideologiju u naš pravni sistem. Takav je Zakon o zabrani diskriminacije. Zahvaljujući tom zakonu iz 2009. godine, mi smo već imali situaciju da su naučni radnici i stručnjaci koji su se bavili ne govorom mržnje, već analizom određenih društvenih pojava, bili diskriminisani i stavljeni u sudski postupak. Pre svega mislim na doktora i profesora Mišu Đurkovića, na Vladu Dimitrijevića, na Ristivojevića iz Novog Sada, mislim na Milana Brdara, svi su oni bili pod ovakvim zakonom podvrgnuti novom obliku delikta mišljenja i progonjeni.

Dakle, nastavljajući ovakve zakone mi u stvari vraćamo jedan totalitarni sistem u Srbiju i dovodimo celu zemlju u situaciju da će sutra razne nevladine organizacije moći da pokreću postupke protiv ljudi koji ne govore govorom mržnje prema ljudi raznih rodnih orijentacija, već samo na naučnom načinu, na idejnoj poziciji, dovode u kritiku taj koncept.

Što se tiče Zakona o rodnoj ravnopravnosti, to je takođe vrlo problematično iz ugla našeg Ustava, jer mi imamo Zakon o ravnopravnosti muškaraca i žena, a ne o rodnoj ravnopravnosti. Rod kao termin nije poznat u našem ustavnom i pravnom poretku, pogotovo kada ga stavimo u kontekst onoga što će doći, a to se desilo i pre 10-15 godina u Sjedinjenim Američkim Državama, u Evropskoj uniji, gde su u zemljama donošeni ovakvi zakoni, posle toga je transrodna ideologija dovela do svog apsurda i haosa u kome se sada te zemlje nalaze. Tako da imate ljude koji kažu da su transrodno sposobni, u smislu da žele da budu ljudi sa invaliditetom, pa se onda podvrgavaju raznim samopovređivanjima i zakonski okvir ne može na to da reaguje. Zatim, imate transdobne osobe koje kažu da iako imaju 66 godina hoće da imaju 46 godina zato što im je radnopravno to bolji status. To su sve slučajevi koji se dešavaju i tim zemljama na koje se mi ugledamo, koji dovode u haos jedan pravni sistem. Jer znate šta, kada govorite o muškom i ženskom polu, vi govorite o objektivnim medicinski utvrđenim stvarima, a kada govorite o rodnom osećaju, on je pre svega subjektivni osećaj i na tome se cela transrodna ideologija zasniva.

Znači, moje pitanje je – da li kroz ovaj sistem, set zakona mi u stvari vraćamo verbalni delikt i da li na neki način uvodimo transrodnu ideologiju, koja je u suštini totalitarna i haotična? Hvala.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 29.04.2021.

Radi se o tome da sam Zakon o rodnoj ravnopravnosti uvodi u tu priču ka transrodnoj ideologiji. Zahvaljujući tome, recimo, u Kanadi upravo nedavno su hapšeni roditelji koji nisu hteli da se prema svojoj maloletnoj deci odnose sa nazivima koji odgovaraju njihovom subjektivnom osećaju šta je njihov pol. Znači, radi se o ocu koji se prema svojoj kćerki obraćao kao prema kćerki, međutim ona je umislila da je dečak.

Znači, ne govorim o osobama koje su izvršile operaciju posle medicinske ekspertize, za koje su razni medicinski stručnjaci zaključili da oni imaju problem koji mora na taj način da se reši, već govorim o subjektivnom osećaju jednog maloletnog deteta koje je pod uticajem transrodne ideologije rešilo da se sada smatra dečakom. To može da bude faza u razvoju deteta, to može da bude odnos između oca i kćerke u razgovoru majke i kćerke, ali je problem što se tu država umešala i što je taj čovek uhapšen. Znači, oni su pre 10 – 15 godina doneli ovakav jedan zakon, koji je tada izgledao benigan, ali su završili u tome.

Onda, imate drugu jednu stvar koja se dešava i koja je već sada u sportskom svetu poznata, a to je nešto što je vrlo opasno za osobe ženskog pola koje učestvuju u ženskim sportovima, jer sada kao subjektivan osećaj jednog muškarca koji može da ima 200 kila, da ima muskulaturu koju ima, da on kaže da se oseća kao žena, uđe u taj sport i onda pobeđuje, i ne samo da pobeđuje, nego nanosi teške telesne povrede ženskim takmičarkama koje ne mogu protiv toga zakonski da se bore, jer on se čovek oseća kao žena. Da ne pričam o karikaturalnim situacijama, da recimo u ženske toalete mogu ulaziti muškarci koji se osećaju kao žene.

To sada izgleda smešno i izgleda kao da ne poštujemo ovaj dom i ozbiljnost ovog doma i institucija sa kojima razgovaram, kada to kažem mislim i na vas jer vas poštujem kao predsednicu Vlade, ali stvarno nije, to je onaj haos koji će nam se desiti i koji se tamo već dešava. Mi imamo problem, ja znam da politička odluka da se ide u EU nije od ove Vlade, već je to kontinuitet već 20 godina, ali mislim da je krajnje vreme da prestanemo da se ponašamo kao da je to jedina strana sveta, u smislu da je to jedini civilizacijski iskorak koji ćemo uraditi, u trenutku kada gledamo da u tom civilizacijskom iskoraku se raspada sve što liči na brak i porodicu, gde se dešavaju ovakve katastrofalne stvari i da se, na kraju krajeva, dešava da se na izborima pokrade 74 miliona glasova, pa se desi da predsednik te države ne može da se obrati u medijima. Znači, to više nije bolji deo sveta u mnogim stvarima. Hvala.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 29.04.2021.

Samo kratko.
Mislim da nismo imali Zakon o rodnoj ravnopravnosti, imali smo Zakon o ravnopravnosti muškaraca i žena, u tome je bitna stavka. Znači, nema niko problem sa ravnopravnošću, ravnopravnost je tekovina i našeg društva i našeg naroda. Narodi koji su se borili za slobodu uvek poštuju ravnopravnost svakog čoveka i znaju da te stvari poštuju, pogotovo što je kod nas u našoj istorijskoj borbi bilo puno žena koje su dale ogroman doprinos u toj borbi, i na kulturnom i na svakom drugom, pa čak i na vojnom planu.
U svakom slučaju, nije problem ideja ravnopravnosti, problem je ideja rodne ravnopravnosti, jer ubacivanje termina „rodni“ je ideološka floskula koja nam dolazi iz tih zemalja koje se na kraju završavaju svim ovim o čemu sam pričao.
Što se tiče konkretnih slučajeva, mislim da je gospođa ili gospođica Tepić takođe deo tog idejnog koncepta, koliko sam pratio njen politički rad. Lično ja kao advokat nikada se ne bih olako bavio tim temama, jer u svakom slučaju kada se takve teme otvore treba prvo utvrditi sve činjenice, pa tek onda izaći sa osudama, jer su posledice katastrofalne po bilo koju stranu koja je u tom postupku. Hvala.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 29.04.2021.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovana predsednice Vlade, uvaženi ministri, moje pitanje je za celu Vladu, a tiče se situacije u kojoj, kako sam razumeo, vi ste doneli Predlog izmene i dopune Zakona o zabrani diskriminacije, kao i Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti. Ta dva zakona, pored toga što su u ozbiljnom sukobu sa našim Ustavom, pre svega zato što su protivni članu 43. Ustava koji garantuje slobodu veroispovesti i članu 46. Ustava koji garantuje slobodu mišljenja.

Pre svega, Zakon o zabrani diskriminacije jeste zakon koji je izmena i dopuna Zakona iz 2009. godine. Zato ja često prijateljima iz SNS zameram da nastavljaju politiku: „Evropska unija nema alternativu“, jer drže ceo jedan set zakona koji u stvari uvode transrodnu ideologiju u naš pravni sistem. Takav je Zakon o zabrani diskriminacije. Zahvaljujući tom zakonu iz 2009. godine, mi smo već imali situaciju da su naučni radnici i stručnjaci koji su se bavili ne govorom mržnje, već analizom određenih društvenih pojava, bili diskriminisani i stavljeni u sudski postupak. Pre svega mislim na doktora i profesora Mišu Đurkovića, na Vladu Dimitrijevića, na Ristivojevića iz Novog Sada, mislim na Milana Brdara, svi su oni bili pod ovakvim zakonom podvrgnuti novom obliku delikta mišljenja i progonjeni.

Dakle, nastavljajući ovakve zakone mi u stvari vraćamo jedan totalitarni sistem u Srbiju i dovodimo celu zemlju u situaciju da će sutra razne nevladine organizacije moći da pokreću postupke protiv ljudi koji ne govore govorom mržnje prema ljudi raznih rodnih orijentacija, već samo na naučnom načinu, na idejnoj poziciji, dovode u kritiku taj koncept.

Što se tiče Zakona o rodnoj ravnopravnosti, to je takođe vrlo problematično iz ugla našeg Ustava, jer mi imamo Zakon o ravnopravnosti muškaraca i žena, a ne o rodnoj ravnopravnosti. Rod kao termin nije poznat u našem ustavnom i pravnom poretku, pogotovo kada ga stavimo u kontekst onoga što će doći, a to se desilo i pre 10-15 godina u Sjedinjenim Američkim Državama, u Evropskoj uniji, gde su u zemljama donošeni ovakvi zakoni, posle toga je transrodna ideologija dovela do svog apsurda i haosa u kome se sada te zemlje nalaze. Tako da imate ljude koji kažu da su transrodno sposobni, u smislu da žele da budu ljudi sa invaliditetom, pa se onda podvrgavaju raznim samopovređivanjima i zakonski okvir ne može na to da reaguje. Zatim, imate transdobne osobe koje kažu da iako imaju 66 godina hoće da imaju 46 godina zato što im je radnopravno to bolji status. To su sve slučajevi koji se dešavaju i tim zemljama na koje se mi ugledamo, koji dovode u haos jedan pravni sistem. Jer znate šta, kada govorite o muškom i ženskom polu, vi govorite o objektivnim medicinski utvrđenim stvarima, a kada govorite o rodnom osećaju, on je pre svega subjektivni osećaj i na tome se cela transrodna ideologija zasniva.

Znači, moje pitanje je – da li kroz ovaj sistem, set zakona mi u stvari vraćamo verbalni delikt i da li na neki način uvodimo transrodnu ideologiju, koja je u suštini totalitarna i haotična? Hvala.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 29.04.2021.

Radi se o tome da sam Zakon o rodnoj ravnopravnosti uvodi u tu priču ka transrodnoj ideologiji. Zahvaljujući tome, recimo, u Kanadi upravo nedavno su hapšeni roditelji koji nisu hteli da se prema svojoj maloletnoj deci odnose sa nazivima koji odgovaraju njihovom subjektivnom osećaju šta je njihov pol. Znači, radi se o ocu koji se prema svojoj kćerki obraćao kao prema kćerki, međutim ona je umislila da je dečak.

Znači, ne govorim o osobama koje su izvršile operaciju posle medicinske ekspertize, za koje su razni medicinski stručnjaci zaključili da oni imaju problem koji mora na taj način da se reši, već govorim o subjektivnom osećaju jednog maloletnog deteta koje je pod uticajem transrodne ideologije rešilo da se sada smatra dečakom. To može da bude faza u razvoju deteta, to može da bude odnos između oca i kćerke u razgovoru majke i kćerke, ali je problem što se tu država umešala i što je taj čovek uhapšen. Znači, oni su pre 10 – 15 godina doneli ovakav jedan zakon, koji je tada izgledao benigan, ali su završili u tome.

Onda, imate drugu jednu stvar koja se dešava i koja je već sada u sportskom svetu poznata, a to je nešto što je vrlo opasno za osobe ženskog pola koje učestvuju u ženskim sportovima, jer sada kao subjektivan osećaj jednog muškarca koji može da ima 200 kila, da ima muskulaturu koju ima, da on kaže da se oseća kao žena, uđe u taj sport i onda pobeđuje, i ne samo da pobeđuje, nego nanosi teške telesne povrede ženskim takmičarkama koje ne mogu protiv toga zakonski da se bore, jer on se čovek oseća kao žena. Da ne pričam o karikaturalnim situacijama, da recimo u ženske toalete mogu ulaziti muškarci koji se osećaju kao žene.

To sada izgleda smešno i izgleda kao da ne poštujemo ovaj dom i ozbiljnost ovog doma i institucija sa kojima razgovaram, kada to kažem mislim i na vas jer vas poštujem kao predsednicu Vlade, ali stvarno nije, to je onaj haos koji će nam se desiti i koji se tamo već dešava. Mi imamo problem, ja znam da politička odluka da se ide u EU nije od ove Vlade, već je to kontinuitet već 20 godina, ali mislim da je krajnje vreme da prestanemo da se ponašamo kao da je to jedina strana sveta, u smislu da je to jedini civilizacijski iskorak koji ćemo uraditi, u trenutku kada gledamo da u tom civilizacijskom iskoraku se raspada sve što liči na brak i porodicu, gde se dešavaju ovakve katastrofalne stvari i da se, na kraju krajeva, dešava da se na izborima pokrade 74 miliona glasova, pa se desi da predsednik te države ne može da se obrati u medijima. Znači, to više nije bolji deo sveta u mnogim stvarima. Hvala.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 25.03.2021.

Poštovani predstavnici Vlade, moje pitanje je upućeno ministru kulture, a tiče se izmena i dopuna Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, koji već tri godina čami u fijokama ministarstva. Prethodni ministar Vladan Vukosavljević je pripremio taj zakon i taj zakon bi trebao da pomogne da se zaštiti ćirilica kao naše identitetsko pismo.

Ne znam da li ste upoznati da od 2008. godine ISO standardom 639/2 sve što je pisano na ćirilici je na srpskom jeziku, a sve što je pisano na latinici je na hrvatskom jeziku. Znači, tako se primenjuje i u g-mail, i na „Fejsbuku“, i na „Instagramu“ i tako se naša kulturna baština gubi. U svakom slučaju, mislim da je potrebno što pre pustiti ovaj zakon u proceduru.

Kada je ovde 1915. godine ušla nemačka okupaciona sila, prvo je zabranila ćirilicu. Kada je formirana Nezavisna Država Hrvatska, prvo je zabranila ćirilicu a onda je počela da ubija Srbe i druge u Jasenovcu. Danas časnici Nezavisne Države Hrvatske znamo kako se ponašaju prema našem pismu u njihovoj državi. Znači, imamo sve razloge da zaštitimo ćirilicu i nije mi jasno zašto ministarstvo čeka i zašto vladajuća većina ne pusti što pre taj zakon u skupštinsku proceduru, jer po sadašnjem zakonu, koji već 15 godina čeka da bude usaglašen sa Ustavom Srbije, uskim tumačenjem službene upotrebe jezika i pisma mi dolazimo u situaciju da samo državni organi i državne organizacije su obavezne da koriste ćirilicu.

Znači, potrebno nam je da se u ovim izmenama i dopunama zakona koje su u fijoci u ministarstvu, je tačno predviđeno da se ta upotreba proširi i da na kraju dođemo u situaciju da možemo ozbiljno da tražimo da se ćirilično pismo primenjuje više u Srbiji i da se više štiti, jer je to pitanje našeg identiteta.

Ako mi ne znamo koliko je ćirilica važna, pogledajte kako se naši neprijatelji prema nama odnose i onda ćemo znati koliko je bitna.

Moramo se setiti i toga da je bila najavljena još 2017. godine, od vođe Srpske napredne stranke a predsednika Srbije, Deklaracija o zaštiti srpskog naroda, koja je trebala da se pretvori i u zaštitu srpskog jezika i ćirilice, da je to trebalo uraditi zajedno sa Republikom Srpskom, međutim, u jednom trenutku je to, kao i ovaj zakon, nestalo, iz prostog razloga što je vođa SNS-a rekao da želi da ima što širu međunarodnu podršku, a ne što širu međunarodnu osudu.

Ja ne znam na koju je međunarodnu zajednicu mislio, ja znam da ni Brazil, ni Indija, ni Kina, ni Rusija, niko od njih nas neće maltretirati zbog toga, a ovi drugi nisu jedina međunarodna zajednica.

Znači, u svakom slučaju ne znam, za Dodika znam na osnovu toga kako se do sada ponašao da nije baš plašljiv, ne znam šta je to vođu SNS-a a predsednika Srbije uplašilo da još ne dozvoljava da se ta deklaracija donese, a isto tako me interesuje zašto Ministarstvo kulture drži u fijoci ovaj predlog zakona? Hvala.