Poštovani predsedniče Vlade gospođo Brnabić, moje pitanje se nadovezuje na raspravu koja traje u parlamentu već celu ovu nedelju, a na neki način je retoričko. To je pitanje – da li sve ovo što upravo sada radimo i Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi i Zakon o eksproprijaciji, kao i ustavne promene u stvari služe tome da Vlada napravi što bolji ambijent za strane investitore u Srbiji?

Ovako rečeno naizgled je retoričko pitanje i može da se tumači i ovako i onako, ali kada ga pojasnim doći ćemo do toga da smatram da i Vlada Srbije, a i SNS i vladajuća koalicija u Srbiji ima pogrešan koncept razvoja zemlje, u smislu nastavljanja evroatlantskih integracija, na isti onaj način na koji je to zadnjih 40 godina u principu jedna napuštena ideologija od Margaret Tačer naovamo, koja podrazumeva da sve radite da država bude što slabija i što više da izlazi u susret krupnom kapitalu i da će to napraviti jedan dobar razvoj u društvu.

Mislim da je ta teorija već završila svoje i da je krajnje vreme da se krene ka jednoj vrsti etatizacije, tj. jačanju države, koja mora i strani i domaći kapital da stavi pod kontrolu. Zašto to pričam? Kada pogledate ono što, recimo, moje kolege iz SNS stalno kritikuju – bivše režime koji su izvršili pljačkaške privatizacije, oni su to uradili zato što su takođe robovali toj ideji evroatlantskih integracija, jer pljačkaške privatizacije su posledica jedne brze i nepromišljene privatizacije i oni su izvršili privatizaciju privrede.

U vreme vlasti SNS doživeli smo jednu vrstu privatizacije države. Kada to kažem, ne mislim u pežorativnom, već u činjeničnom smislu, jer recimo sama ideja o javno-privatnim partnerstvima, o svim tim stvarima gde javne službe dajete privatnim firmama, jeste jedna vrsta privatizacije države, po ideji slabe države, da ne bi opterećivali budžet. To konkretno kod nas se ogleda u notarijatu, koji je podrazumevao da sve ono što je nekada bilo, službe overe, koje su išle u budžet direktno države, pretvoreno je u nešto što danas privatnici uzimaju kao svoj profit i vrlo su dignute takse i na taj način je malo i onemogućena država, tj. građani, da koriste pravdu.

S druge strane, tu su prinudni izvršitelji koji su takođe za vreme vlasti SNS aktivirani. To su takođe privatnici koji obavljaju posao sudskog izvršitelja, koji je nekada radila država. Tu je ova mučna situacija sa stranim bankama, koje i dan-danas pokušavaju da izbegnu svoju odgovornost za pljačkanje naroda kroz izmišljene usluge. To

koristi kroz Vrhovni kasacioni sud i njegovo tumačenje zakona. Zatim, tu je ova priča sa „Rio Tintom“, koji već radi kampanju preko RTS-a u Srbiji za pozitivno rešenje njegove želje da ovde kopa rudu, a s druge strane, isti taj RTS zabranjuje našim građanima da puste jedan drugi spot koji bi malo drugačije postavio sve to.

Znači, sve to govori o tome da smo možda u pogrešnom konceptu. Ja lično takođe mislim da i kineske firme treba kontrolisati, jer ovo sa „Linglongom“ je bio jedan veliki skandal, iz prostog razloga što, bez obzira koliko poštujem kinesku civilizacijsku alternativu, znam da je kapital, kako god da se zove, isti i da ga treba kontrolisati.

Samo još jedna stvar, izvinite što sam probio malo termin, ja sam nekoliko puta pitao, a niko mi iz Vlade nije odgovorio, nisam siguran da li je tačno, ali bi bilo katastrofalno da jeste, da mi na nekih 300 rudarskih firmi koje rade u Srbiji imamo samo pet rudarskih inspektora koji bi to kontrolisali. Hvala.

Vezano za javno-privatna partnerstva, da, ja pretpostavljam da vi znate da toliko poznajem i pravo i privredu i da znam da to nije situacija u kojoj neko privatizuje resurse jedne države. Baš su zato izmišljena javno-privatna partnerstva, da bi korporacije mogle da uđu u partnerski odnos sa državom i da koriste javne resurse, a da možda nemaju odgovornost za to šta će ostati posle njih.

Pominjem to zato što imamo iskustva. Latino-američke države su imale iskustva i sa javno-privatnim partnerstvima u oblasti kanalizacije, vodovoda, vodoprivrede, gde su davali stranim korporacijama, tipa „Rio Tinto“ samo u toj oblasti upravljanja vodama da upravljaju tim vodama, a oni pošto su bili koncentrisani na profit su dolazili do toga da su smanjivali sve ono što je potrebno za održavanje sistema, pa kad je sistem pukao, onda su se jednostavno povukli, jer to nije bila njihova svojina. Izvukli su profit a svojina je ostala državama.

Znači, javno-privatno partnerstvo je jedan koncept koji se definitivno vezuje za ideju slabe države, jakog kapitala, pogotovo stranog koji je prisutan i države koja servisira strani kapital. Zato sam pomenuo javno-privatno partnerstvo kao jedan simboličan oblik svega toga, međutim, naglasak mi je bio na privatne izvršitelje koji prinudno izvršavaju sudske presude, na notare, na ponašanje stranih banaka u Srbiji, pa ponašanje i pravosuđa koje će uskoro biti oslobođeno od kontrole narodnih predstavnika i moći će da bude pod kontrolom nekih drugih centara moći domaćih i stranih.

Što se tiče vojne neutralnosti, da, ona je deklarativna i dok je možda stav ove vlasti biće deklarativna. Prava vojna neutralnost se postiže Zakonom o vojnoj neutralnosti koji neprekidno se izbegava da se donese i zahtevom nekoj od međunarodnih istanci najbolje bi bilo Savetu bezbednosti da garantuju tu vojnu neutralnost. Sve dok ne ispunimo te formalno-pravne uslove nećemo prekinuti evroatlanske integracije. Zašto govorim o evroatlanskim integracijama. Zato što po SOFA sporazumima i sličnim sporazumima NATO vojnici potpuno bez ikakve potrebe da mi postanemo deo NATO pakta oni ovde vršljaju, imaju pravo da preleću preko našeg neba kad hoće i kako hoće, imaju sve moguće i nemoguće pogodnosti koje jedna neutralna država ne bi mogla da dozvoli jednoj takvoj alijansi da to koristi. Tako da, u tom smislu, tako da u tom smislu sam želeo da pojasnim ovo o čemu smo pričali.

Poštovani predstavnici Vlade, znam da se vaš koncept razvoja Srbije u ekonomskom i svakom drugom smislu i ono zašta se ljudi kojima ja pripadam zalažu radikalno razlikuje, ali želim da postavim pitanje u vezi korporacije kompanije „Rio Tinto“. Mislim da neke činjenice koje bih tu izneo, se bez obzira na razlike u konceptu i kod vas i kod onih koji ta pitanja postavljaju poklapaju i nedoumice se ozbiljno otvaraju.

Pre svega, kompanija „Rio Tinto“, što se u javnosti malo potencira, jeste kompanija koja, kako sam razumeo, australijsko-britanska.

Australija i Britanija su saveznici kosovske administracije. Ja znam da „Rio Tinto“, kao i sve korporacije, strane banke i oni koji su došli ovde će gledati što manje profita da ostavi u Srbiji i da što manje plati poreskim organima ono što Srbiji treba, ali će negde, nekim poreskim organima to morati da plate, i to najverovatnije poreskim organima Australije ili Britanije.

Da li će taj novac koji oni budu izvukli iz Srbije preko tih poreskih organa završiti kao pomoć albanskim specijalcima na KiM, kao pomoć za njihovo naoružavanje da bi sutra mogli to oružje da isprobavaju na našim ljudima na KiM?

Ako je to tako, da li je smisleno da mi jednoj takvoj kompaniji dajemo da zarađuje praveći velike ekološke probleme u Srbiji?

Druga stvar koju takođe treba da znamo jeste lična karta te kompanije, a to je da je na Papua Novoj Gvineji, gde je imala rudnik, ostavila sprženu zemlju i ekološku katastrofu nesagledivih razmera?

Činjenica je da je ta kompanija u Australiji svojim kopanjem rudnog blaga uništila kulturno nasleđe, etničko nasleđe Aburidžina i, doduše, na taj način samo nastavila viševekovnu genocidnu politiku njenog kraljevskog visočanstva Velike Britanije prema Aboridžinima.

Znači, da li ćemo takvoj korporaciji, koja se tako ponaša otvoriti vrata naše zemlje?

Kada sve to znamo, postavljaju se ona pitanja na koja nismo dobili odgovor, a voleo bih da mi neko od predstavnika Vlade na to odgovori, a to je – da li su oni najzad našli taj neki treći način vađenja rude litijuma iz jadarita, pošto prva dva načina za koje smo ih pitali na prethodnim sednicama Vlade, navodno se neće koristiti, a oba načina podrazumevaju velike količine vode, velike količine sumporne kiseline i ogromne količine otpadnih voda koje će negde morati da idu, u neke slivove nekih reka i jalovine koja po prostornom planu koji je na čudan način donesen će ostati u slivu reka i otvorena za moguće poplave.

Dakle, na to nismo dobili odgovor. Navodno, oni rade neki treći ekonomski, ekološki, pa na kraju i tehnološki proces koji to neće postići, međutim kada pogledate sve njihove rudnike, oni su svuda van naseljenih mesta.

Tako da, sva ta pitanja još uvek stoje otvorena, a posebno je pitanje da li oni koristeći svoj lobistički potencijal korumpiraju neke naše ustanove koje će sutra trebati da kontroliše njihov rad?

Hvala.

Što se tiče koruptivnog delovanja njihovih lobista, nisam mislio na ljude iz Vlade, pošto nemam dokaze za to. Ne kažem ni da je koruptivno delovanje ovo što ću izneti, ali mislim da može da bude sukob interesa i o tome treba voditi računa kada se bude učestvovalo u celom tom elaboratu i kad neke nadležne institucije budu proveravale da li je sve to smisleno i u skladu sa opštim interesom. Pretpostavljam da će jedna od institucija koja će tu biti uključena biti i Rudarski fakultet Beogradskog univerziteta. Postoji podatak da je taj fakultet od „Rio Tinta“ primio 100 miliona grantova u zadnje vreme i mislim da je to možda razlog da se obrati pažnja na mogući sukob interesa.

S druge strane, ako se ispostavi da je nivo ekološkog delovanja, da ne kažem ugrožavanja naše sredine, na mnogo većem nivou nego što je to sam Jadar, da li će ono što je predsednik Srbije obećao kao referendum se odnositi i na sve građane Srbije, a ne samo na ljude iz tog kraja? Jer, ne zaboravite, ljudima iz tog kraja kroz kupovinu imovine i da se na neki način oni na taj perfidan način iseljavaju iz tog kraja, „Rio Tinto“ može da vrši uticaj. Međutim, na celu Srbiju teško da može.

Tako da, to je više političko pitanje za vas kao predstavnike vladajuće stranke da li će referendum onda biti na nivou cele zemlje, a ne samo na nivou ljudi iz tog kraja, po pitanju „Rio Tinta“ i tog projekta?

Poštovani predsedniče Vlade, gospođo Brnabić, moje pitanje se tiče italijanske firme „Geoks“ u Vranju, koja je ovih dana najavila zatvaranje svoje firme. Mi smo 2016. godine dali subvencije od 11 miliona 250 hiljada evra toj firmi, znači, devet hiljada evra po svakom radnom mestu, uložili smo još 100 miliona dinara u sređivanje zemljišta koje je bilo neophodno za rad te firme i oni će sada otići i ostaviti 1.200 radnika bez posla.

Ovo je pitanje koje podseća na ono o čemu stalno govorim ja i još neki poslanici koji se zalažu za suverenistički odnos prema našoj privredi i našem opstanku, to je problem političke cene koju plaćamo zato što smo ekonomski vezani za EU i pre svega za Italiju i Nemačku, gde je dve trećine našeg ekonomskog života vezano za njih.

U vreme ekonomske krize koja je podsticana pandemijom korone, ali u isto vreme moguće je da najavljuju jedan veliki ekonomski kolaps koji će se desiti na zapadu, postavlja se pitanje da li smo spremni i zašto ne radimo na tome da vršimo supstituciju našeg ekonomskog razvoja iz života u smislu vezivanja za Kinu i neke druge ekonomske sile koje nisu vezane za politički zapad i njihov kapital, njihova ulaganja, njihove investicije, nemaju političku cenu koju mi možemo platiti u vidu ucena koje ćemo dobiti iz Brisela, Vašingtona i sličnih metropola? Tako da u tom smislu, to je to pitanje.

Hteo bih da skrenem pažnju na to da ta supstitucija ekonomskog života koja nam je potrebna, naravno SNS kao stranka koja se zalaže za politiku da EU nema alternativu to možda tako ne misli, ali kada pogledamo poteze i vaše Vlade i nekih prethodnih vlada pod uticajem SNS, mora se primetiti da ste i krenuli u neku vrstu supstitucije povezivanja i sa nekim drugim ekonomskim silama. Međutim, dokle god nam je dve trećine našeg ekonomskog života vezano za EU, mi smo vrlo ucenjivi i po pitanju svih naših nacionalnih interesa.

U tom smislu bih podsetio na nešto što sam govorio u Skupštini na slične teme kada se radilo o kreditima koje dobijamo iz EU, da je 1903. godine Kraljevina Srbija u roku od tri godine izvršila supstituciju svog ekonomskog života u odnosu na Austrougarsku i dočekala je Carinski rat 1906. godine i uspela da nađe saveznike koji su pomogli da naš izvoz, koji je bio u potpunoj zavisnosti od Austrougarske, bude omogućen na druga tržišta. Tako smo pobedili u tom Carinskom ratu. To je bilo tri godine, od 1903. do 1906. godine, kada smo promenili politiku vezanosti za Austrougarsku imperiju koja je bila protiv naših nacionalnih interesa, a SNS je na vlasti već devet godina i još uvek imamo tu zavisnost od EU.

Nezavisno od toga da li se sa tim slažete ili ne, interesuje me konkretno po pitanju „Geoksa“ šta može da se uradi, ali možda ako ste spremni da odgovorite i po pitanju supstitucije ekonomske zavisnosti Srbije od EU? Hvala.

Kažu naši satiričari – statistika naša dika, što poželi, što naslika.

Ali, naravno neću da budem ciničan, verujem i na reč što ste rekli vezano za ekonomske parametre, verujem u sve to, verujem i da ćete rešiti problem radnika u Vranju, ali ostaje problem suštine mog pitanja. Razumem da su Nemci najozbiljniji investitori. Nemci su uvek bili poznati po tome da su disciplinovani i poštuju pravila i kada nas okupiraju i kada donose investicije. Znači, to je naše istorijsko iskustvo sa njima, bez obzira kako vama to izgleda smešno, nije smešno, nije smešno bilo nikada, tako da sa Nemcima mi imamo hiljadu razloga da budemo oprezni. Isto tako moramo da budemo svesni da oni ovde ne rade kao humanitarni radnici. Ako investiraju valjda imaju neki interes, ako nemaju interes oni će otići. Prema tome, sigurno se ta njihova zainteresovanost za investiranje ovde pretvara u profit koji iznose i koji zarađuju. I to je sve u redu.

Međutim, ostaje pitanje – da li bi oni kao zemlja koja najviše sponzoriše nezavisnost Kosova od Srbije, kao zemlja koja je stvarala UČK-a, kao zemlja koja u kontinuitetu se ponaša neprijateljski prema nama, da li je tačno to što vi očekujete da oni svoju ekonomsku uključenost u naš život, taj upliv koji imaju nikada neće koristiti kao oblik političke ucene?

Znači, ako je to tako, a možemo na osnovu iskustva sa Nemcima znati da je to tako, onda mi stvarno imamo problem, bez obzira koliko je nama u redu to što oni investiraju i razvijaju i sve ostalo.Jednog dana će, kao što je Austrougarska uradila. Ona je bila nemačka carevina, između ostalog reći je – pa znate šta Srbijo, baš da se toliko borite oko opstanka Kosova i Metohije u sastavu Srbije malo je nerealno, baš da se toliko borite da sačuvate Republiku Srpsku od njenog utapanja u BiH Federaciju pa i to je malo nerealno i sve je to nerealno zato što ako budete nastavili tako da se ponašate možda bi mogli da se setimo da naše investicije možemo da iskoristimo kao vrstu političkog pritiska i ucene.

Znači, ja razumem da je vama kao premijeru tj. predsedniku Vlade Srbije najveći interes da u ovom trenutku taktički povećate standard života građana, da nađete sve načine da se ekonomski razvijamo. Međutim, život nije samo ekonomija, država nije samo ekonomija, država nije samo privreda. Država je i bezbednost, pogotovo u vremenima koja dolaze. Država kao Srbija koja je okružena vrlo neprijateljskim zemljama, što se zadnjih dana vrlo pokazuje, je takođe zemlja koja mora da vodi računa o bezbednosti i zbog toga je pitanje političke cene tolikih nemačkih upliva u našu privredu, jer iskreno da vam kažem vi im možda verujete, ja im ne verujem.

Poštovani predsedniče Vlade gospođo Brnabić, moje pitanje je – zašto Srbija do dan danas nema platformu za pregovore sa prištinskim institucijama, jer kako stvari stoje, mi uglavnom reagujemo na njihove predloge, a nismo uradili ono što naš Ustav obavezuje, a to je da donesemo ustavni zakon o suštinskoj autonomiji Kosova i Metohije i da na toj platformi nastupimo.

U našoj javnosti ja znam da Pokret za odbranu Kosova i Metohije ima jednu takvu platformu, znam da stranke gospođe Milice Đurđević takođe ima platformu i ne znam da SNS i da naša Vlada ima takvu platformu. Uglavnom se reaguje na predloge iz Prištine. U ponedeljak smo ovde imali, tj. utorak, imali priliku da predsednika Srbije čujemo kako reaguje na ono što Kurti od njega traži, a nikako da čujemo kao ovlašćeni predstavnici naroda koja je naša platforma koja bi morala da bude u skladu sa Ustavom.

Vi ste nedavno bili u Briselu na pregovorima oko otvaranja poglavlja, neki opozicioni glasovi kažu da nismo otvorili ništa novo, nego da je ono što je već do sada urađeno je samo uobličeno u formu novog klastera, ali to nije bitno. Ja inače se ovde ponašam kao, da ne bude primenjeno, ali ajte, kao Katon koji je govorio, svaki govor završavao: „Ali, Kartaginu trebamo uništiti“.

Ja postavljam pitanje EU i našeg puta u EU – šta će se desiti ako manevar koji se sada dešava, a to je da Brisel i Vašington uspeju da slome kičmu kod pet zemalja EU i četiri zemlje NATO-a i da ih nateraju da priznaju Kosovo, ako dođemo u tu poziciju da li ćemo i dalje da idemo u EU bez alternative ili ćemo najzad da prestanemo da budemo u licemernom položaju, da s jedne strane imamo vojne vežbe sa Belorusijom, a s druge strane joj uvodimo sankcije pod pritiskom Brisela?

Znači, da li ćemo mi u jednom trenutku morati da se opredelimo da li smo riba ili devojka i da kažemo - ako EU u celini bude prihvatila da je Kosovo nezavisna država, ako to Kosovo uopšte ne interesuje mesto u UN, jer će tamo Kina i Rusija to da im zaustave, nego ih interesuje članstvo u NATO paktu i EU i ako dođemo u tu situaciju koja je vrlo neprijatna za nas kao državu, hoćemo li se jednom najzad opredeliti da se zahvalimo EU i da kažemo da mi sreću svog naroda moramo da tražimo na drugoj strani? Hvala vam.

Pretpostavljam da ste bili u komunikacijama sa saradnicima pa niste razumeli šta sam rekao, ja nisam rekao da Evropska unija u celini određuje da je Kosovo nezavisna država, ali ono što svi mi znamo i ne možemo se praviti da to ne vidimo, jeste da to traži Nemačka, da u trenutku kada je Britanija izašla iz EU Nemačka je pretežni deo EU, da to traži Francuska koja je takođe pretežni deo EU i da zahvaljujući tome što se u EU još uvek konsenzusom donose glasovi imamo četiri države članice NATO-a i pet članica EU koje ne prihvataju KiM kao nezavisnu državu.

Upravo u ovom trenutku se dešava akcija od strane Berlina, Pariza, Vašingtona, pa možda i Londona da se vrši pritisak na te države da se slomi njihov otpor, i da dođemo u poziciju, moje pitanje bi bilo – šta mi radimo kada se desi to, ako se desi, jer ozbiljna i odgovorna Vlada mora da ima i scenario za neprijatne razvoje? Šta se dešava ako se taj scenario koji se upravo odvija ostvari? Jer, Grčka je pod velikim pritiskom, sve te države su pod velikim pritiskom i ono što jedini interesuje Prištinu jeste da dobije podršku iz Brisela i NATO-a da bi mogla da…

Tako da, u tom smislu ja ne pričam o tome šta je EU sad, mi zahvaljujući formalnom konsenzusu, koji se u EU još uvek poštuje, a Nemačka radi na tome da se to promeni, imamo mogućnost manevra i da još uvek kažemo kako sa EU možemo da pregovaramo. Ali, ako oni ostvare to što sada rade, da izvrše pritisak na te zemlje da one prihvate da je Kosovo nezavisna država, mi ćemo imati ozbiljan problem i onda ja se nadam, verujući u vaš patriotski potencijal, da ćete najzad reći ne EU.

Mi ovde živimo ne samo zbog toga da mi imali veći BDP, već da bi nastavili misiju ovog naroda koja postoji već vekovima i za koju imamo odgovornost da ne ostavimo našim potomcima ono zemlje manje nego što su ostavili naši preci.

Drugo, ako neko dođe u situaciju da na bilo koji način prihvati da je Kosovo nezavisno, ne kažem ni da ste to vi, ni da je predsednik Srbije, nemojte niko u Srbiji da bude siguran da se neće dalje razvijati raspračavanje Srbije, kao što se i planira, i da ćemo mi moći u bilo kojoj stranoj firmi da zaštitimo prava svojih građana u radnom odnosu ako smo dozvolili da nas gaze na pitanju našeg suvereniteta.

U svakom slučaju, koristeći ovaj vremenski period malo više zato što ste me malo prekidali, hoću da kažem da ja, da budem iskren, slušajući predsednika Srbije u ovoj sali, bilo je delova na kojima sam hteo da aplaudiram, a nisam zato što sam opozicioni poslanik, ali bilo je mnogo delova na kojim me je zeblo srce jer je bilo toliko defetističkih tonova koji nisu prihvatljivi za čoveka koji je predsednik Srbije.

S druge strane, mi u međuvremenu nismo doneli ustavni zakon o suštinskoj autonomiji KiM što je naša ustavna obaveza. Nije to otkrivanje crvenih linija i nismo nastavili proces od priznavanja na koji imamo potpuno moralno pravo posle Kurtijevog ponašanja u pregovorima. Znači, govor koji je gospodin Ivica Dačić izrekao u ovom parlamentu je bio mnogo hrabriji.

Opet govorim ono što sam rekao svojevremeno, mnogo je bolje da bude ministar spoljnih poslova i da nastavi priznavanje, nego ovde da održava kongres SNS.

Poštovana gospođo Brnabić, vama kao predsedniku Vlade bih postavio pitanje vezano za ove "non pejpere" koji su se pojavili prethodnih dana.

Jedan od njih, navodno, rusko-nemački, je predvideo vraćanje Kosova i Metohije u sastav Srbije na 99 godina, vraćanje kontingenta naših vojnika, saglasno Rezoluciji UN 1244 i to me je ponukalo da postavim pitanje da li naša Vlada u svim tim pregovorima koje vodi ima platformu o tome kako na mirni način reintegrisati Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije?

Do sada smo imali prilike da čujemo reagovanja na razne od tih nezvaničnih papira i nekako u našem stavu koji se razume da se zalažemo za ostanak KiM u sastavu Srbije nismo čuli predlog kako bi to izgledalo u slučaju mirne reintegracije. Jer, na kraju krajeva, to bi uz sve teške okolnosti koje danas imamo i u međunarodnom okruženju i u Srbiji moglo da se desi i svi se mi nadamo da će se desiti, naravno, na miran način.

Ovih dana je, recimo, Pokret za odbranu KiM u sastavu Srbije počeo da izlazi u javnost sa jednom takvom platformom, tako da pošto niko nije komentarisao iz sadašnje vlasti, kako razumem ovaj "non pejper", navodno rusko-nemački, mediji su preneli da ste samo vi komentarisali i da ste rekli da bi to ugrozilo stabilnost u regionu.

Ako je to tačno, ako su mediji tačno preneli vašu izjavu, zašto bi vraćanje Kosova i Metohije u sastav Srbije ugrozilo stabilnost u regionu, a ne sve ove ostale akcije, predlozi i, recimo, i to prekrajanje naših granica, kakvo se desilo, a kakvo je okruženje htelo da zaboravi, pokušavajući da objasni da granice ne treba prekrajati na Balkanu, a samo kada su u pitanju granice srpskog naroda onda mogu da se prekrajaju, dok u slučaju kada su granice koje graniče neke druge narode i neke druge projekcije koje nisu na međunarodnom pravu napravljene, onda su one nedodirljive.

U tom smislu, suštinsko pitanje je da li naša Vlada i uopšte naša vlast ima jasnu predstavu o tome kako će tražiti na toj pregovaračkoj platformi mirnu reintegraciju Kosova i Metohije u sastav Srbije i da li je potrebno da na neke "non pejpere" koji su nam naklonjeni u tom pravcu reagujemo blagonaklono a ne tako što ih odbacujemo?

Razumem i poziciju naše Vlade, da ne može da otvori baš sve poteze koje će u pregovorima zahtevati. Razumem i to da je promenjena pozicija da bi se postiglo nešto u borbi za odbranu KiM u sastavu Srbije, ali u vezi sa tom proaktivnom politikom koja menja neke stvari, zebnju je unela vaša izjava, ako je tačno preneta iz medija, da ste na „Delfi“ forumu rekli da je Prespanski sporazum dobar okvir za dogovor između Prištine i Beograda.

Prespanski sporazum je sporazum između dve suverene zemlje i doveo je do promene makedonskog Ustava, koji je bio ne podržana od makedonskog naroda. Mi upravo sad ulazimo u jednu fazu promene Ustava za koji se nadamo da će biti vezana samo za pravosuđe, mada ja lično mislim da ni tu nije dobro, ali svejedno, nadamo se da neće biti dirana preambula Ustava.

U tom smislu bi voleo da mi samo pojasnite tu vašu izjavu, jer ona nije na FON-u odbrane Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, jer ako menjamo Ustav u tom pravcu, ako uradimo ono što su Makedonci uradili po pitanju ustupaka Grčkoj, to neće biti dobro za nas kao državu.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovana predsednice Vlade, uvaženi ministri, moje pitanje je za celu Vladu, a tiče se situacije u kojoj, kako sam razumeo, vi ste doneli Predlog izmene i dopune Zakona o zabrani diskriminacije, kao i Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti. Ta dva zakona, pored toga što su u ozbiljnom sukobu sa našim Ustavom, pre svega zato što su protivni članu 43. Ustava koji garantuje slobodu veroispovesti i članu 46. Ustava koji garantuje slobodu mišljenja.

Pre svega, Zakon o zabrani diskriminacije jeste zakon koji je izmena i dopuna Zakona iz 2009. godine. Zato ja često prijateljima iz SNS zameram da nastavljaju politiku: „Evropska unija nema alternativu“, jer drže ceo jedan set zakona koji u stvari uvode transrodnu ideologiju u naš pravni sistem. Takav je Zakon o zabrani diskriminacije. Zahvaljujući tom zakonu iz 2009. godine, mi smo već imali situaciju da su naučni radnici i stručnjaci koji su se bavili ne govorom mržnje, već analizom određenih društvenih pojava, bili diskriminisani i stavljeni u sudski postupak. Pre svega mislim na doktora i profesora Mišu Đurkovića, na Vladu Dimitrijevića, na Ristivojevića iz Novog Sada, mislim na Milana Brdara, svi su oni bili pod ovakvim zakonom podvrgnuti novom obliku delikta mišljenja i progonjeni.

Dakle, nastavljajući ovakve zakone mi u stvari vraćamo jedan totalitarni sistem u Srbiju i dovodimo celu zemlju u situaciju da će sutra razne nevladine organizacije moći da pokreću postupke protiv ljudi koji ne govore govorom mržnje prema ljudi raznih rodnih orijentacija, već samo na naučnom načinu, na idejnoj poziciji, dovode u kritiku taj koncept.

Što se tiče Zakona o rodnoj ravnopravnosti, to je takođe vrlo problematično iz ugla našeg Ustava, jer mi imamo Zakon o ravnopravnosti muškaraca i žena, a ne o rodnoj ravnopravnosti. Rod kao termin nije poznat u našem ustavnom i pravnom poretku, pogotovo kada ga stavimo u kontekst onoga što će doći, a to se desilo i pre 10-15 godina u Sjedinjenim Američkim Državama, u Evropskoj uniji, gde su u zemljama donošeni ovakvi zakoni, posle toga je transrodna ideologija dovela do svog apsurda i haosa u kome se sada te zemlje nalaze. Tako da imate ljude koji kažu da su transrodno sposobni, u smislu da žele da budu ljudi sa invaliditetom, pa se onda podvrgavaju raznim samopovređivanjima i zakonski okvir ne može na to da reaguje. Zatim, imate transdobne osobe koje kažu da iako imaju 66 godina hoće da imaju 46 godina zato što im je radnopravno to bolji status. To su sve slučajevi koji se dešavaju i tim zemljama na koje se mi ugledamo, koji dovode u haos jedan pravni sistem. Jer znate šta, kada govorite o muškom i ženskom polu, vi govorite o objektivnim medicinski utvrđenim stvarima, a kada govorite o rodnom osećaju, on je pre svega subjektivni osećaj i na tome se cela transrodna ideologija zasniva.

Znači, moje pitanje je – da li kroz ovaj sistem, set zakona mi u stvari vraćamo verbalni delikt i da li na neki način uvodimo transrodnu ideologiju, koja je u suštini totalitarna i haotična? Hvala.

Radi se o tome da sam Zakon o rodnoj ravnopravnosti uvodi u tu priču ka transrodnoj ideologiji. Zahvaljujući tome, recimo, u Kanadi upravo nedavno su hapšeni roditelji koji nisu hteli da se prema svojoj maloletnoj deci odnose sa nazivima koji odgovaraju njihovom subjektivnom osećaju šta je njihov pol. Znači, radi se o ocu koji se prema svojoj kćerki obraćao kao prema kćerki, međutim ona je umislila da je dečak.

Znači, ne govorim o osobama koje su izvršile operaciju posle medicinske ekspertize, za koje su razni medicinski stručnjaci zaključili da oni imaju problem koji mora na taj način da se reši, već govorim o subjektivnom osećaju jednog maloletnog deteta koje je pod uticajem transrodne ideologije rešilo da se sada smatra dečakom. To može da bude faza u razvoju deteta, to može da bude odnos između oca i kćerke u razgovoru majke i kćerke, ali je problem što se tu država umešala i što je taj čovek uhapšen. Znači, oni su pre 10 – 15 godina doneli ovakav jedan zakon, koji je tada izgledao benigan, ali su završili u tome.

Onda, imate drugu jednu stvar koja se dešava i koja je već sada u sportskom svetu poznata, a to je nešto što je vrlo opasno za osobe ženskog pola koje učestvuju u ženskim sportovima, jer sada kao subjektivan osećaj jednog muškarca koji može da ima 200 kila, da ima muskulaturu koju ima, da on kaže da se oseća kao žena, uđe u taj sport i onda pobeđuje, i ne samo da pobeđuje, nego nanosi teške telesne povrede ženskim takmičarkama koje ne mogu protiv toga zakonski da se bore, jer on se čovek oseća kao žena. Da ne pričam o karikaturalnim situacijama, da recimo u ženske toalete mogu ulaziti muškarci koji se osećaju kao žene.

To sada izgleda smešno i izgleda kao da ne poštujemo ovaj dom i ozbiljnost ovog doma i institucija sa kojima razgovaram, kada to kažem mislim i na vas jer vas poštujem kao predsednicu Vlade, ali stvarno nije, to je onaj haos koji će nam se desiti i koji se tamo već dešava. Mi imamo problem, ja znam da politička odluka da se ide u EU nije od ove Vlade, već je to kontinuitet već 20 godina, ali mislim da je krajnje vreme da prestanemo da se ponašamo kao da je to jedina strana sveta, u smislu da je to jedini civilizacijski iskorak koji ćemo uraditi, u trenutku kada gledamo da u tom civilizacijskom iskoraku se raspada sve što liči na brak i porodicu, gde se dešavaju ovakve katastrofalne stvari i da se, na kraju krajeva, dešava da se na izborima pokrade 74 miliona glasova, pa se desi da predsednik te države ne može da se obrati u medijima. Znači, to više nije bolji deo sveta u mnogim stvarima. Hvala.

Poštovani predstavnici Vlade, moje pitanje je upućeno ministru kulture, a tiče se izmena i dopuna Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, koji već tri godina čami u fijokama ministarstva. Prethodni ministar Vladan Vukosavljević je pripremio taj zakon i taj zakon bi trebao da pomogne da se zaštiti ćirilica kao naše identitetsko pismo.

Ne znam da li ste upoznati da od 2008. godine ISO standardom 639/2 sve što je pisano na ćirilici je na srpskom jeziku, a sve što je pisano na latinici je na hrvatskom jeziku. Znači, tako se primenjuje i u g-mail, i na „Fejsbuku“, i na „Instagramu“ i tako se naša kulturna baština gubi. U svakom slučaju, mislim da je potrebno što pre pustiti ovaj zakon u proceduru.

Kada je ovde 1915. godine ušla nemačka okupaciona sila, prvo je zabranila ćirilicu. Kada je formirana Nezavisna Država Hrvatska, prvo je zabranila ćirilicu a onda je počela da ubija Srbe i druge u Jasenovcu. Danas časnici Nezavisne Države Hrvatske znamo kako se ponašaju prema našem pismu u njihovoj državi. Znači, imamo sve razloge da zaštitimo ćirilicu i nije mi jasno zašto ministarstvo čeka i zašto vladajuća većina ne pusti što pre taj zakon u skupštinsku proceduru, jer po sadašnjem zakonu, koji već 15 godina čeka da bude usaglašen sa Ustavom Srbije, uskim tumačenjem službene upotrebe jezika i pisma mi dolazimo u situaciju da samo državni organi i državne organizacije su obavezne da koriste ćirilicu.

Znači, potrebno nam je da se u ovim izmenama i dopunama zakona koje su u fijoci u ministarstvu, je tačno predviđeno da se ta upotreba proširi i da na kraju dođemo u situaciju da možemo ozbiljno da tražimo da se ćirilično pismo primenjuje više u Srbiji i da se više štiti, jer je to pitanje našeg identiteta.

Ako mi ne znamo koliko je ćirilica važna, pogledajte kako se naši neprijatelji prema nama odnose i onda ćemo znati koliko je bitna.

Moramo se setiti i toga da je bila najavljena još 2017. godine, od vođe Srpske napredne stranke a predsednika Srbije, Deklaracija o zaštiti srpskog naroda, koja je trebala da se pretvori i u zaštitu srpskog jezika i ćirilice, da je to trebalo uraditi zajedno sa Republikom Srpskom, međutim, u jednom trenutku je to, kao i ovaj zakon, nestalo, iz prostog razloga što je vođa SNS-a rekao da želi da ima što širu međunarodnu podršku, a ne što širu međunarodnu osudu.

Ja ne znam na koju je međunarodnu zajednicu mislio, ja znam da ni Brazil, ni Indija, ni Kina, ni Rusija, niko od njih nas neće maltretirati zbog toga, a ovi drugi nisu jedina međunarodna zajednica.

Znači, u svakom slučaju ne znam, za Dodika znam na osnovu toga kako se do sada ponašao da nije baš plašljiv, ne znam šta je to vođu SNS-a a predsednika Srbije uplašilo da još ne dozvoljava da se ta deklaracija donese, a isto tako me interesuje zašto Ministarstvo kulture drži u fijoci ovaj predlog zakona? Hvala.

Poštovana ministre, uzevši u dobroj veri da je tačno to što govorite, neću sumnjati, tako da verujem da ste u pravu, ali moram da se osvrnem na to da smo mi u javnosti imali ozbiljne intelektualce i ozbiljne javne ličnosti koje su govorile da takav predlog postoji. Gde je on nestao u međuvremenu, šta se sa njim desilo, ostavićemo nekom drugom da utvrđuje.

Što se tiče ovoga što prevazilazi samu priču zakona, tiče se malo i deklaracije i svega toga što nas dovodi u situaciju da se suviše ustručavamo kad razmišljamo o jednom delu međunarodne zajednice koja bi možda imala problem sa tim da se srpski jezik i ćirilično pismo što više koristi u Srbiji.

S druge strane, ja sam citirao ISO standard, koji ne zavisi od nas, da li je latinica, hrvatsko ili srpsko pismo. Znači, neko je već od hrvatskih lobista uspeo da postigne to da se u tim delovima međunarodne zajednice, koji ja mnogo ne cenim, ali ima svoju političku težinu, smatra da je latinično napisan tekst hrvatski jezik. Znači, mi sa tim imamo problem i već sada ne možemo da se igramo, da ne znamo da nam se to desilo.

S druge strane, kada se već tiče ovih stvari koje se ulaze u odnos pozicije i opozicije, ja nikoga nisam vređao. Vođa nije uvredljiv naziv, ali mislim da sadržinski dobro opisuje predsednika vaše stranke i milim da odnos vaš prema njemu, takođe, je dobro opisan u toj reči sa svim istorijskim naslagama koje termin vođa ima.

Ne možete reći da je to uvredljivo i niko ne može reći u tumačenju jezika i termina da je to uvredljiv termin. Znači, moje nije da budem nemaliciozan, moje nije da budem blagonaklon, moje nije da budem neko ko će glancati bistu vašeg vođe i vašeg predsednika. Moje je da budem kritičan, pa nekada možda i oštrije. Bitno je da se zadržim u granicama pristojnosti, što se ja uvek trudim da budem i u tom smislu potrebno je u ovom parlamentu da neko bude opozicija. Malo nas je.

Ja sam jedini poslanik opozicije srpskog naroda, tako da u tom smislu je normalno da očekujete da će moji komentari biti oštriji i prema vašem predsedniku i prema vođi vaše stranke i prema vašoj Vladi.

Što se tiče predsednika naše države, ja se trudim da tu titulu poštujem zato što je ona postojala i pre toga što je predsednik vaše stranke izabran na to mesto. Postojaće i kada on bude sišao sa tog mesta. Možda će se čak udostojiti da ispoštuje sve građane Srbije, pa da napusti mesto predsednika vaše stranke dok je predsednik svih nas koji nismo članovi vaše stranke. Hvala.

Poštovana gospodo ministri, poštovane kolege, moje pitanje se tiče „Rio Tinta“ pošto ne vidim da je tu ministarka nadležna za rudarstvo. Očekujem možda premijer na to odgovori.

Pre svega pitanje je zašto je izostala javna rasprava u vezi sa promenom prostornog plana posebne namene, jer je u prethodnom planu bilo predviđeno da Rio Tinto svoje deponije drži na brdima, a ne u dolini reke Jadra. Dolina reke Jadra je vodoplavno područje. Znamo da smo imali 2014. godine poplave koje su napravile veliki problem sa rudnicima koji su tamo mnogo manje opasni nego rudnik Rio Tinta. U situaciji smo da jalovina koja će tamo biti, a to su bukvalno milioni tona jalovina, nije obična jalovina, obična zemlja i glina već je to nus proizvod tretiran sumpornom kiselinom visokog koncentrata.

Čuo sam od predsednika „Rio Tinta“ da će oni uložiti 100 miliona evra u ekološku zaštitu, međutim u trenutku kada oni dobijaju godišnje 551 milion evra od onoga što će izvlačiti, litijuma i bora, a država Srbija dobija samo 7,6 miliona od toga i u trenutku kada su njihovi službenici rekli kad krene rudnik da radi samo 700 ljudi biti tamo zaposleno.

Postavlja se pitanje da li je to opravdano rizikovati tako veliku ekološku katastrofu koja može da se desi? To je veliko pitanje da li je javni interes, jer interes „Rio Titna“ je jasan. Koji je naš interes kada to može da zagadi ceo taj kraj i da nam uništi ono što smo mogli na poljoprivredi, organskoj hrani, svemu tome dobijemo u toj količini.

Mislim da bi morali po pitanju multinacionalnih korporacija stranih koje dolaze ovde da imamo posebnu opreznost, jer je jasno i sada posle 30 godina divlje tranzicije u celom svetu, jasno je da multinacionalne korporacije nemaju interes da se razvija država u koju dolaze, da recimo Srbija koja ima rudnu rentu samo 4% za razliku od evropskih zemalja koje imaju do 20% rudnu rentu se na neki način kandiduje kao jeftina zemlja za njih.

Koliko je meni poznato od svih tih elaborata kojima mi možemo da utvrdimo kolike su stvarne zalihe to je patentirano od „Rio Tinta“ i kada su ekološki aktivisti tražili da vide uvid dobili su osenčene sve bitne pozicije i o zalihama i o svemu tome, tako da su to sve signali da moramo da budemo oprezni kada su oni u pitanju.

S druge strane, koliko znam ako je tačno da mi od rudarskih inspektora, imamo nekih pet službenika ili malo više. Kako će oni uopšte biti u stanju da kontrolišu „Rio Tinto“, jer na taj način mi njima mnogo verujemo, a kakav su trag ostavili u Papua Novoj Gvineji i Australiji, to govori o tome da moramo da budemo vrlo oprezni. Hvala vam.