Uvažena potpredsednice, uvažena gospođo ministar sa saradnicom, poštovani narodni poslanici, ovaj saziv Skupštine je doneo 155 zakona do sada. Imam utisak je će biti obeležen po ovom zakonu.
Ne zato što se donošenjem ovog zakona sprovodi jedna vrsta ustavne obaveze na koju smo imali dužnost da odgovorimo, ne ni zato što u suštini se ispunjava i povelja o srpskom kulturnom prostoru kroz koju u suštini mi pokazujemo da je sa ovim zakonom ustanovljen i temelj srpske jezičke politike. Dakle, ne samo zbog toga, ni zbog pravno-tehničke savršenosti mada deluje poprilično zategnuto i u pravno-tehničkom smislu. Naravno, uvek ima prostora za neku vrstu možda šireg opsega posebno u prostoru digitalizacije kao sfere koja se ubrzano razvija i na koji moramo da damo odgovor. Ne, mislim da je ovaj zakon najbitniji zakon koji ova Skupština donosi u ovom sazivu zato, jer pokazuje jednu vrstu institucionalne političke volje da se odgovori na tri nasušne potrebe srpskog naroda.
Prva potreba srpskog naroda koji ovaj zakon u suštini pokazuje da je sposoban da izađe i vlast sa izabranim svojim predstavnicima, na čelu, naravno, sa predsednikom Srbije i na čelu sa članom Predsedništva BiH, koji su i podneli inicijativu za donošenje ovog zakona, jeste potreba da konačno prepoznamo i zaštitimo svoje identitetske vrednosti. Ovaj zakon u tom smislu, od onoga što je do sada bilo kroz "Službeni glasnik", što je zakon o zaštiti službenog jezika i pisma, pokazuje volju da prepozna svoje najveće identitetske vrednosti, a narod prvi put ima vlast koja može takvu potrebu da ispuni, da ima političku volju da tu potrebu ispuni.
To je nešto što je jedna izuzetna prednost, jedna izuzetno dobra osobina ovoga zakona o kome danas pričamo i onda moramo da se podsetimo da su mnogi poslanici govorili o tome da je sve najvrednije i najbitnije ispisano ćirilicom i izrečeno srpskim jezikom u okviru vrednosnog koda srpskoga naroda. Da podsetimo da je ćirilicom napisan Nomokanon, koji je samo da je spomenik kulture nego i pravni spomenik koji neki nazivaju srednjovekovnim ustavom, prvim srpskim, pa da podsetimo da je vrhunski svetski spomenik kulture kao što je Miroslavljevo jevanđelje napisano ćirilicom, pa da podsetimo da je, na primer, i moderni srpski ustav, Sretenjski, koji u suštini prvi daje tako napredne kategorije kao što je razdvajanje sudske, izvršne i zakonodavne vlasti, takođe napisan ćirilicom. Naravno, da ne zaboravimo ni Dušanov zakonik, koji je takođe napisan ćirilicom, kao i hrisovulje i tapije, sve ono što nas određuje i definiše. Sve je napisano ćirilicom.
A da o srpskom pismu i srpskom jeziku na kom je izrečena predivna narodna epska poezija, možemo i o tome nešto da kažemo, da su najveći kolosi evropske misli, poput Getea, Kjerkegora, ili Puškina, imali jedan izuzetno, mogu reći, kolenopreklon odnos prema srpskom jeziku i onome što je kroz srpsku epsku poeziju stvoreno.
Dakle, ovaj zakon je prvi te kategorije koji jasno prepoznaje i daje odgovor na potrebu srpskog naroda da se konačno prepozna i zaštiti srpska vrednost, u ovom smislu vezana za ćirilicu, vezana za srpski jezik, koji naravno svoje utemeljenje ima u svetosavlju, u kosovskom zavetu, u najvišim etičkim standardima koje jedan narod uopšte može da ima, jer su svi oni u svom izvorištu vezani za Jevanđelje i vezani za onu najbitniju suštinsku ultimativnu etičku formu koja kaže - Ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga.
Zato je ćirilica bitna, ne samo za Srbe, naravno, već je bitna i za pripadnike onih koji zakon prepoznaje kao nacionalne manjine, a ja volim da ih nazovem komšijama, prijateljima, kolegama, koji se ne izjašnjavaju kao Srbi. Jer, čovek i ličnost koji je utemeljen u svom identitetu nikada neće imati problem sa drugim identitetom, neće biti u strahu od susreta sa drugim identitetom. Tako isto i zajednica, koja prepoznaje svoje identitetske kulturološke osnove, nema problem u susretu sa drugima.
To je ono zbog čega mislim da će iskreni i dobronamerni, a već smo videli da ih ima, naravno, i u ovom sazivu, svi oni koji nisu pripadnici srpskog naroda, da će prepoznati ovaj zakon kao vraćanje srpskog naroda svom identitetu i najvišoj etici. Ta etika je sposobna da prepozna i dobro u drugom i sposobna da se raduje dobrom u drugom, kao što je, na primer, prepoznala Isu Mahmutovića koji je, na primer, bio Musliman iz Bijelog Polja i koji je odbio da ruši srpske svetinje, odnosno da ruši Njegoševu kapelu. Ta etika je prepoznala, osim njega, i Dijanu Budimirović, koja je spasavala srpsku decu iz Jasenovca. Ta etika je prepoznala Tibora Cernu, Mađara, koji je imao hrabrosti i sposobnosti i svog identitetskog utemeljenja da kaže - ne može dalje, iza nas je Srbija.
Dakle, to je nešto zbog čega je donošenje ovog zakona izuzetno bitno. Ali, nije samo to bitno. Bitno je što se na donošenju ovog zakona pokazuje ispunjenje druge velike i nasušne potrebe srpskog naroda, a ta potreba je da konačno srpski narod deluje jedinstveno. I ovde se pokazuje zaista to jedno jedinstvo koje nas je toliko retko puta, nažalost, i krasilo.
Imamo institucije Republike Srpske, imamo institucije Srbije, imamo jednu konsultaciju na najširem nivou svih bitnih institucija i tog čuvenog Odbora za standardizaciju srpskog jezika koji apsolutno barata ovom materijom na najbolji mogući način i u okviru ovakve jedne identitetske teme mi pokazujemo jedinstvo.
Ovo nije jedini put. Mi jedinstvo pokazujemo i na kulturi pamćenja kada pričamo o Jasenovcu, kada smo prisustvovali Busijama, znači, mi jednostavno prisustvujemo na više nivoa, pojavi jednog novog i možemo skoro reći istorijski nezapamćenog srpskog jedinstva kome se zaista svaki dobronameran Srbin treba radovati. To je druga ključna osobina zašto mislim da ovaj zakon ima posebnu težinu i da će on biti prepoznat kao ključni za ovaj skupštinski saziv.
Treća stvar, ali ne i najmanje bitna, koju su mnogi od naših prethodnika pomenuli, mislim da je ključna stvar da donošenjem ovakvog zakona mi konačno kažemo "ne" politici srpske krivice. Jer, srpska krivica od Drezdenskog kongresa Komunističke partije Jugoslavije je narativ u kome mi već čitav jedan vek živimo. I srpska krivica trenutkom donošenja zakona koji prepoznaje najviše identitetske vrednosti i etičke vrednosti srpskog naroda polako počinje da nestaje i dolazimo u sposobnost da konačno budemo skinuti sa te optuženičke klupe koju neprestano živimo, kao narod čitav jedan vek, kao narod koji je doživeo tri genocida, živimo na jednoj optuženičkoj klupi da smo genocidan narod, kao narod koji nije promenio ni etnički sastav svoje zemlje, ni posle ratova, mi doživljavamo jednu vrstu stravične sudbine, da budemo prozivani da smo genocidan narod.
Ovakvim zakonom je smelo i otvoreno i odvažno, što nam nedostaje često puta kada kažemo da je srpski jezik i ćirilica identitetske temeljne vrednosti srpskog naroda i najviše etičke vrednosti srpskog naroda jer su, ponavljam, utemeljene u svetosavlju koji stoji na Jevanđelju. Kada to kažemo, mi konačno otvaramo prostor da više nije problem da kažemo da imamo Srpsku pravoslavnu crkvu, sa pridevom "srpski", Srpsku akademiju nauka i umetnosti, Maticu srpsku, srpskog predsednika i konačno skidamo tu obrazinu stida koja nam je ne znam zbog kakvih drugih ciljeva a ne onih koji su interes srpskog naroda nabačena na našu grbaču.
Mislim da ta tri ključna razloga predstavljaju ovaj zakon najbitnijim zakonom koji će verovatno ova Skupština doneti u ovom sazivu.
Na kraju, još jednom, uz podsećanje da zaista mislim da svi naši sugrađani koji na ovaj način prepoznaju ovo što smo pričali, prepoznaće da je povratak srpskom identitetu povratak najvišoj etici i mogućnosti da se oni ostvaruju, nezavisno od toga da li su manjina, kako ih zakon zove, ili se na drugačiji način definišu, odnosno kao pripadnici drugih nacionalnih manjina.
U svakom slučaju, sa velikim ponosom i sa velikom radošću ću u tom čuvenom danu za glasanje glasati za prihvatanje ovog zakona. Hvala vam.