Hvala.
Dame i gospodo, ovih dana smo intenzivno raspravljali o veoma važnim zakonima. Jedan od njih je izazvao u delu javnosti određenu buru, rekao bih, zasnovanu pre svega na neinformisanosti, na nameri zlonamernih da pobode negativne emocije među građanima Srbije, pa smo tako dobijali razne poruke o tome kako nekome otimamo dedovinu, kako smo namerili da otprilike bez da ikoga pitamo, uzmemo ono što je njegovo i da zadiremo u privatnu svojinu, što su sve besmislice, ali demagozi se uvek rukovode time da je forma bitna od suštine.
Čuo sam jedan argument koji je dosta interesantan. Govori o tome kako se u Srbiji ne poštuje na adekvatan način privatna svojina i onda se govori o zakonskim rešenjima, recimo iz SAD-a, gde se prenebregava činjenica da je naš pravni sistem bitno drugačiji od američkog, da počinje na temeljima rimskog prava i da je reč o kontinentalno pravnom krugu, za razliku od američkog koji spada u anglosaksonski, odnosno iz njega proizilazi.
Voleo bih da pitam te koji su iz akademske zajednice na ovakav način kritikovali i smatrali kako pojedinac treba da bude u prvom planu, a zajednica u potpunosti marginalizovana, zbog čega se onda ne zalažu za neka druga rešenja iz tog istog sistema? Recimo, u Americi se sudije na nekim nivoima biraju neposrednim izborima. Što to ne predlože ovde, da ih biraju građani na neposrednim izborima? Što se ti isti ne zalažu za uvođenje istog predsedničkog sistema u Srbiji ako im je Amerika uzor? Ili, što se na primer ti isti ne zalažu za one momente koji govore o većoj reprezentativnosti građana na različitim nivoima time što je izborni sistem u Americi u potpunosti upodobljen elementima većinskog i to uglavnom jednokružno većinskog?
Zato što oni kalkulišu i tamo gde smatraju da im nešto odgovara, oni će predlagati rešenja iz Amerike, gde im nešto odgovora, rešenja iz Kine, gde im nešto treće odgovara, rešenje iz Nemačke, ali u svakom slučaju, ne razmišljaju o potrebama građana, niti im je bitno kakav ćemo mi sistem uopšte imati. Oni, manje više svi imaju drugačije kombinacije i poglede na ovu državu i ne doživljavaju je kao svoju. Njihova država Jugoslavija je nestala, oni je nikad nisu prežalili i oni u kontinuitetu zapravo samo pate za njom, a Srbiju doživljavaju kao neku noćnu moru koja je prolazna i iz koje će se oni pre ili kasnije probuditi.
No, rekao bih, na njihovu štetu i žalost, a na našu sreću, država Srbija je tu da ostane, ona je preživela razne zavojevače, preživela je razne okupatore i agresore, preživela je i razne izdaje, ali je opet tu.
Budžet koji smo usvojili je razvojni, investicioni budžet. Osvrnuo bih se na nekoliko momenata koji su, mislim, veoma važni, a pre svega su skopčani sa tim da se napokon pravi jedna adekvatna platforma, odnosno zaokružuje platforma koja se pravi godinama, a koja omogućava našem predsedniku zapravo da i dalje vodi genijalnu spoljnu politiku na način na koji je to i činio i plodove te i takve politike vidimo i sada kada dobijamo cenu za gas kakvu maltene dobijaju i ruski regionu.
Sigurno to nije palo sa neba i sasvim sigurno to ne bismo dobili da predsednika Vučića ne uvažavaju na svim stranama sveta i da ga Vladimir Putin ne doživljava kao ozbiljnog lidera, koji je zapravo sada prvi državnik ovog dela Evrope. Jer još je svojevremeno Kisindžer govorio o tome da on ne zna kada nazove Brisel ko će da se javi sa druge strane i da on ne zna ko je to „gospodin Evropa“. Danas kada bilo koji svetski državnik nazove jugoistočnu Evropu i želi da komunicira ovde sa adekvatnim političkim subjektima, on prvo dolazi kod Aleksandra Vučića, i to radi Angela Merkel, to radi Vladimir Putin, to radi i Si Đinping, to rade i Amerikanci. Zato što znaju da je Aleksandar Vučić „gospodin jugoistočna Evropa“ i da je bez njega apsolutno nemoguće razrešiti nijedno otvoreno pitanje, tj. dati odgovor na sva ona pitanja sa kojima se savremena civilizacija suočava, pogotovo na ovim prostorima gde i srpski narod živi.
Kada je reč o ulaganju u Ministarstvo spoljnih poslova, primetio bih da su po prvi put na ovakav način izdvojena adekvatna sredstva ravnomerno raspoređena i ozbiljno uvećana za rekonstrukciju naših diplomatsko-konzularnih predstavništava širom sveta. Imao sam tu čast i priliku da u poslednje vreme obiđem njih nekoliko i da se uverim da je bilo neophodno ulaganje zaista u ovu materiju, da je to prepoznato i zbog toga mi je drago, i da ćemo sada moći i da u tom tehničkom kapacitetu ispratimo ono što je politika predsednika Vučića, na način koji je zapravo prikladan, u najmanju ruku. Jer država Srbija mora da vodi spoljnu politiku na jedan odgovoran način, na način koji nije megalomanski, kao što su to činili neki prethodnici i onda nas uvlačili u ozbiljne probleme, pogotovo na način koji je suveren.
Taj koncept suverenosti koji je osnova delovanja i SNS, što će biti posebno predstavljeno sutra na njenom kongresu, zapravo je ono što će Srbiju voditi kroz čitav 21. vek. Mislim da su te odluke strateškog karaktera i da će se tek pokazati zapravo koliko su bile važne i koliko su potezi Aleksandra Vučića i SNS koju on predvodi bile vizionarske.
Bitno mi je da istaknem još nešto. Ulaganje u infrastrukturu danas nije pitanje nekakvog zamajavanja na način na koji su to činile bivše vlasti, a sadašnja opozicija od 2012. godine, kada su znale da asfaltiraju 50 metara puta u nekom prigradskom naselju ili u nekom mestu, pa da kažu – evo, mi smo načinili nešto veliko, pa da onda otvaraju, recimo, jednu te istu ustanovu ili dom zdravlja po 11 puta, kao što su to činili lideri današnje opozicije, a tadašnjeg režima.
Ne. Naše ulaganje u infrastrukturu je danas takvo da možemo da se pohvalimo da smo bez zaduživanja i u najvećoj meri bez zaduživanja i bez koncesija uspeli da premrežimo Srbiju auto-putevima i da se uhvatimo u koštac sa onim problemima koje smo imali u kontinuitetu decenijama unazad, kao što je recimo, beogradski metro.
Sada se tu pojavljuje jedno interesantno pitanje, koje sasvim sigurno nije tek tako izniklo i koje se verovatno plasira od strane određenih obaveštajnih struktura iz regiona, a sa ciljem da se u stvari međusobno posvađaju. Ubacuje se jedna jabuka razdora na koju bih želeo da ukažem ovde. Pa se govori – a zbog čega to građani Srbije, recimo Banata, ili recimo Pomoravlja, treba da odvajaju novac za beogradski metro, kada oni u Beogradu ne žive? Čekajte, to su besmislice.
Beograd je srpska prestonica. To je grad svih nas, bez obzira na to što mnogi od nas, evo, ja prvi, u njemu nismo rođeni, ili u njemu nismo odrasli, ali on je grad svih nas. On podnosi teret onda kada je najteže i on treba da bude zapravo dika svih nas, jer je naš glavni grad, ne samo glavni grad Republike Srbije, nego prestonica svih Srba, ma gde oni živeli, i mi treba da budemo ponosni na njega. Ne može Beograd da bude tu samo onda kada treba da obrazuje građane Srbije, kao centar univerziteta, ne može da bude tu da samo treba da leči građane Srbije, odnosno da se u njemu leče, ili da bude tu onda kada treba da ekonomski razvija Srbiju i da nudi radna mesta i da bude motor razvoja ovog naroda i ove države. On mora da bude tu za sve nas i onda kada svi zajedno, naravno, treba da podnesemo teret i novih infrastrukturnih projekata kakav je beogradski metro, a da bismo mogli sutra svi da budemo ponosni na njega i da kad god dođemo u Beograd, bilo iz poslovnih razloga, bilo iz ličnog zadovoljstva, možemo da se njima lakše i brže krećemo.
Nemojte samo da nasedamo na takve jabuke razdora kakve nam plasiraju jugosrbijanci, inspirisani obaveštajnim službama iz regiona, a sa ciljem da u kontinuitetu svađaju Srbe, one sa severa sa ovima sa juga, da svađaju Srbe one iz Beograda sa onima iz unutrašnjosti ili da svađaju Srbe sa onima koji su u Srbiji rođeni i onima koji u regionu žive. To su zamke u koje smo prečesto upadali i koje sebi više definitivno ne smemo da dozvoljavamo.
U svetskim okvirima nas je jako malo da bismo se delili. Super brza pruga Novi Sad-Beograd, koja će profunkcionisati u prvom kvartalu iduće godine, nije samo infrastrukturni projekat. Kao neko ko dolazi iz Novog Sada, tvrdim da je reč o projektu koji je zapravo od višestruko nacionalnog značaja. Ta super brza pruga će jednom zauvek ubiti svaku ideju separatizma u Vojvodini. A evo zašto.
Povezivanjem centra Novog Sada i centra Beograda da način da možete više puta dnevno stizati iz centra najvećeg srpskog grada u centar drugog najvećeg srpskog grada za kraće od pola sata, mi ćemo imati mnogo više ljudi koji žive u Beogradu a rade u Novom Sadu, mnogo više ljudi koji žive u Novom Sadu a rade u Beogradu, mnogo više ljudi koji se međusobno povezuju, sklapaju prijateljstva, brakove, zapošljavaju itd. u ova dva grada. To će biti jedan te isti konglomerat. Mi ćemo imati zapravo jednu te istu celinu. Na taj način zapravo će svaka ideja separatizma u Vojvodini koja uvek postoji i tinja i podgreva se spolja biti jednom zauvek ugašena, jer će Novi Sad i Beograd postati jedno te isto. Zapamtite ove moje reči.
To neće biti brzo, te neće biti tek tako preko noći, ali u narednih nekoliko godina, eventualno deceniju, mi ćemo govoriti o jednom te istom projektu, odnosno o jednom te istom nadgradu, najvećem ponosu i razvoju srpstva, jer će se gro GDP-a zapravo intelektualne snage upravo tu sticati i mi ćemo na prostoru od Novog Sada do Beograda imati celinu kakvu nema niko u ovom delu Evrope. To će biti celina s kojom se ne može meriti niko od Beča do Istanbula, i to nije mala stvar. Toga su vrlo svesni oni u regionu koji strateški promišljaju na ove teme.
Hrvatski nacionalisti imaju decenijama unazad ozbiljan kompleks Beograda. Oni imaju najveći kompleks zbog toga što nemaju jedan milionski grad i zbog toga ga toliko istovremeno posmatraju i sa zavišću i sa prezirom. A zamislite tek s kakvim će prezirom i zavišću da posmatraju celinu nadgrada, supergrada Beograda i Novog Sada, pogotovo zbog toga što će svi oni koji žele da nam nekakvom ekskluzivitetu i izuzetnosti Srba, je li, u ovom delu Srbije, na severu, u Vojvodini, želeti da nas nauče i da nam objasne kako smo mi zbog toga što smo iz Vojvodine mnogo vredniji i bolji od onih što su spreka i da zbog toga treba da budemo zasebni.
Evo, ja sam trinaesta generacija koja je rođena u Vojvodini, trinaesta generacija koja je rođena u Bačkoj. Ja ne mislim da sam išta bolji ili gori od Srba koji dolaze iz drugih krajeva, bilo Srbije, bilo ovog dela Evrope, apsolutno ne mislim. Ja mislim da smo mi svi Srbi dužni da sledimo ono što su nam preci ostavili, kako bismo mogli u budućnosti da potomcima ostavimo ono što oni zaslužuju. Hvala vam.

Hvala predsedniče Narodne skupštine gospodine Dačiću.

Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni građani koji pratite ovaj prenos, tema kulture je mnogo šira nego što to možda nekada deluje. Često govorimo o tome kako se za kulturu ne troši dovoljno novca, jer imamo neke preče potrebe, ali definitivno možemo postaviti sebi pitanje - da li savremena, napredna, civilizovana država može da funkcioniše bez ulaganja u kulturu?

Kada govorimo o ulaganju u kulturu moramo imati na umu i u vidu da su uglavnom kulturni poslanici zanesenjaci, ljudi koji rade svoj posao uglavnom iz ljubavi, ali ipak i ta ljubav mora biti potpomognuta nekada materijalnim dobrima, jer sve to košta, košta i papir na kom se štampaju najlepše pesme, koštaju štafelaji, koštaju i nosači zvuka, mora im se pomoći da bi mogli da nas reprezentuju adekvatno u svetu da bi mogli da obrazuju naše nove naraštaje i da bi mogli da ostave iza nas neki pečat generacija kojima i mi pripadamo.

Ono što mene posebno raduje i zbog čega sam, između ostalog, a mnogo je razloga što sam ponosan što sam narodni poslanik baš u ovom sazivu i baš u ovoj poslaničkoj grupi koja nosi ime našeg predsednika Aleksandra Vučića, jeste to što, rekao bih po prvi put u poslednje tri decenije, naša kulturna politika ima svoj nacionalni predznak. Šta to znači? Videli ste kakvu je histeriju u samozvanim levoliberalnim medijima koji se uglavnom finansiraju iz inostranstva, neki od njih su i prijavljeni u inostranstvo i tamo plaćaju porez, kakva je histeriju i kakvu je salvu napada i neodobravanja zapravo izazvao potez naše države kada je podignut spomenik utemeljivaču srpske državnosti Stefanu Nemanji. Nemojte da vas to čudi i nemojte da mislite da je to samo bila jedna tačka gde su se oni kao i po običaju usprotivili i javili za reč da bi napali sve što radi predsednik Vučić. Ima tu i dubljih razloga.

Nakon tri decenije, ili gotovo tri decenije lutanja po postjugoslovenskim bespućima država Srbija napokon dobija svoj rodoljubivi, nacionalni, a i istovremeno i građanski predznak, baš kako je jeste upisano u našem Ustavu.

U našem Ustavu je upisano da je država Srbija država srpskog naroda i svih građana koji ovde žive i mi to ljubomorno čuvamo. Vi vidite kroz izdatke koje ova država ima na više različitih nivoa, ja dolazim sa teritorije AP Vojvodine i znam koliko se izdvaja na pokrajinskom nivou, koliko se izdvaja na nivou lokalnih samouprava za potrebe nacionalnih zajednica naših sugrađana, koji kao maternji jezik koriste neki drugi jezik, a ne srpski, i koji imaju drugo etničko poreklo. Mi to ljubomorno čuvamo zato što želimo da pomognemo našim sugrađanima, našim komšijama, našim prijateljima, našoj braći i Rusinima, i Bunjevcima, i Gorancima i Vlasima koji nemaju svoje nacionalne države i kojima je zapravo nacionalna država Srbija, jer niko se o njima toliko ne brine i niko ne ulaže toliko u njihovu kulturu koliko to ulaže država Srbija. To možete pitati njih i to će vam i oni reći.

Mi se trudimo da maksimalno potpomognemo izgradnju kulturnih kapaciteta i naših sugrađana romske nacionalnosti koji su brojni, koji su već integrisani u naše društvo, ali kojima svakako treba pomoći da što adekvatnije iskažu sve ono što njihova bogata kultura poseduje, da to institucionalizuju, formalizuju koliko je to neophodno, ali to takođe radimo sa pripadnicima i svih drugih naroda i nacionalnih zajednica, etnički zajednica, koje ovde žive, naših prijatelja, komšija i naše braće Mađara koji po rečima premijera Viktora Orbana imaju najviša prava na svetu u Srbiji, ako izuzmemo Mađarsku.

To treba da nam služi na čast i na ponos. Na čast i na ponos kao potomcima i Nemanjića i pre njih Vlastimirovića i posle njih i Karađorđevića, i Obrenovića, i Petrovića, može da nam služi i to što mi danas imamo odgovornu nacionalnu kulturu koja se ne stidi da kaže ko smo, odakle potičemo i kuda idemo i koja se ne stidi da kaže da mi kao potomci tih dinastija, da mi kao potomci tih junaka možemo s ponosom da podignemo spomenik svakome od njih. Sramota je što srpski narod u svojoj srpskoj prestonici Beogradu sve do nedavno nije imao spomenik Stefanu Nemanji. E, te nepravde se danas ispravljaju na to sam ja ponosan.

Sramota je što visokom Stefanu nismo imali spomenik do nedavno u Beogradu, a još je veća sramota što mi imamo jedan deo naše javnosti, jedan deo medija, jedan deo političkih stranaka, koje se ponašaju nedržavotvorno. Pazite, ja iskreno verujem u demokratiju i ja nemam ništa protiv da se neko suprotstavi mom stavu, da je neko protiv stava stranke na vlasti ili da je neko protiv stava koalicije koja upravlja ovom državom, ali ja imam protiv kada je neko protiv države, ja imam problem sa tim kada je neko protiv države.

Ne možete u kontinuitetu napadati sve ono što radi ova vlast samo zbog toga što radi ta vlast. Ne možete u kontinuitetu nadati se, zahtevati intervenciju spolja kako bi ovde bila gora situacija, kako bi se pogoršala situacija u državi Srbiji, a sve po sistemu što je gore Vučiću, to je gore Srbiji ili što je gore Srbiji to je gore Vučiću, a to je onda bolje njima, bolje tom delu opozicije koji se ponaša svakako samo ne državotvorno.

Odrastao sam u jednom gradu, koji je relativno mali zove se Kula u zapadnoj Bačkoj, znam koliko je tim gradovima kao što je Kula recimo značila svaka ustanova kulture. Na primer, biblioteka, opštinska biblioteka u Kuli je bila uvek okupljalište intelektualne elite tog grada. Znam koliko je teško palo tom gradu kada je jednim nesrećnim slučajem, pre više od deset godina, ta biblioteka izgorela i koliko je bilo teško da se ona oporavi ponovo da dobije knjižni fond, da se ponovo ta elita, je li, koja se oko te biblioteke okupljala, formira i vrati na to isto mesto.

Mi smo imali jednu veliku krizu države, rekao bih, sa onom nesrećnom reformom pravosuđa pre duže od deset godina, i znamo, sad neću govoriti o, da kažem, pravničkim ili legalističkim perspektivama i aspektima tog problema, već o jednom sociološkom. Ukidanjem sudova širom Srbije, ukidanjem onoga što su bili opštinski sudovi, napravljen je i taj problem što je ukinuto jedno mesto, jedan nukleus koji je okupljao intelektualce iz tih sredina. To su bile sudije, predsednici sudova, advokati, tužioci koji su bili elita društva.

Na taj način oni su bili primorani da napuštaju te manje sredine i da odlaze u veće sredine što je naravno oštetilo sredine iz kojih su odlazili, jer jako je teško i mnogo vremena treba da protekne da biste vi izgradili jednog intelektualca koji je odlučio da živi u manjoj sredini i koji treba kao predstavnik intelektualne elite da predvodi to društvo i tu zajednicu.

Zato je važno da se ulaže u biblioteke, u čitaonice. Iako živimo u eri interneta, mada i biblioteke i čitaonice i te kako mogu biti i ovim propisima će i biti dodatno digitalizovane, i to Vlada premijerke Ane Brnabić odlično radi poslednjih godina, važno je da se ulažu i da shvatimo da tu postoji jedan dublji sociološki fenomen. Što više ulažemo u čitaonice i biblioteke, to će lakše biti da ojačaju postojeće elite u manjim sredinama, to će biti lakše da intelektualci ostaju u tim sredinama i to će biti lakše da te manje sredine opstanu.

Stalno govorimo o tome i suočavamo se sa jednim fenomenom koji nije karakterističan samo za Srbiju, već za celu Evropu, a to je da manje sredine odumiru, da se sela odumiru, da one sredine koje nisu blizu ključnih magistralnih putnih pravaca imaju manje šanse za uspeh i za opstanak. Ovo je jedan od načina da pomognemo da ojačaju te lokalne intelektualne elite. Ovo je jedan od načina da pomognemo da manje sredine u potpunosti ili u najvećem delu ispune svoje kapacitete da sprečimo njihovu majorizaciju, odnosno da sprečimo da dođemo u situaciju ili u poziciju za neku godinu ili neku deceniju da imamo samo dva ili tri velika centra u državi Srbiji, a da sve ostalo bude ili velika spavaonica ili manje-više prazno.

Kada govorimo o nacionalnoj kulturi, moramo biti svesni i kakvog uticaja ima obrazovni sistem na vaspitavanje mlađih naraštaja. Mi smo imali nekoliko decenija komunističke diktature tokom druge Jugoslavije, koja je imala princip izgradnje kulta ličnosti Josipa Broza Tita i koja se apsolutno nije bavila izgradnjom srpskom rodoljublja, već ga je potiskivala i gurala u stranu.

Onda smo imali devedesetih godina i nakon 5. oktobra jednu kakofoniju, gde smo imali sve, samo ne rad na edukaciji mladih u pravcu da i oni spoznaju zapravo šta znači biti pripadnik srpskog naroda i zbog čega treba da budu ponosni na to. To se često preplitalo od autošovinizma koji je ulazio u naše institucije, pa do kafanskog nacionalizma. I jedan i drugi pristup su štetni. Autošovinizam zbog toga, naravno, očigledno je što vas tera da mrzite i prezirete sopstveni narod, a kafanski nacionalizam zbog toga što ismeva, zapravo, vaše rodoljublje i ono čemu vi pripadate.

Mi sada imamo napokon jednu kulturnu strategiju, jednu nacionalnu strategiju. Spomenik Stefanu Nemanji nije samo simbol koji će, eto, biti interesantan turistima, mada vidim da jeste interesantan turistima i kad god prođem tamo vidim strance da se slikaju, da su oduševljeni kako on impozantno izgleda, a kako i ne bi kada ga je jedan od najvećih umetnika sveta danas iz Rusije vajao. Ono što ja primećujem i što ja vidim jeste da je on simbol toga da Beograd danas konačno ponovo postaje srpska prestonica.

Beograd je predugo bio jugoslovenska prestonica i Beograd je izgubio svoj srpski predznak. Beograd je od grada koji je bio rasadnik srpstva, a pričamo mnogo o Nikoli Tesli, Nikola Tesla je o Beogradu govorio u jednom svom govoru kao o rasadniku srpstva u koji svi Srbi, gde god živeli, gledaju kao u svetionik. On je, nažalost, to svetlo ugasio i od srpske trobojke postao jugoslovenska trobojka, koja se stidela svojih srpskih korena, gledajući ih neretko kao na nešto retrogradno, nazadno, primitivno, ruralno, jer se to ruralno često poistovećivalo sa ovim prethodnim neadekvatnim, netačnim i pogrešnim pridevima – nazadno, pogrešno, retrogradno.

Znate, onog momenta kada su nam nametnuli, a to se desilo pre nekoliko decenija, da su opanci nešto čega treba da se stidimo, a da je sve ono što nam dolazi iz inostranstva nešto čemu treba da se divimo i da ako koristite što više tuđica, vi zapravo bivate pametniji i obrazovaniji pred drugima i vi samim tim dokazujete svoj intelektualni kapacitet, tog momenta smo mi ušli u jednu ozbiljnu nacionalnu krizu, koja je samo kulminirala devedesetih godina i nastavila se, naravno, lošim izborima nakon 2000. godine.

Godine 2012. smo to presekli. Ako neko misli da je lako to preseći, ako neko misli da tek tako možemo da preokrenemo točak istorije i da poništimo sve ono što nam se dešavalo poslednjih decenija za samo osam ili devet godina, taj se grdno vara. Ali mi radimo na tome. Mi smo deo tog projekta i treba da budemo ponosni na to. Svako od nas kad se vrati u svoju sredinu treba da bude ponosan na to.

Ja sam ponosan na to što je moj Novi Sad, srpska Atina, danas u punom smislu te reči, što je to grad koji služi na ponos svim svojim građanima, bez obzira na nacionalni predznak, što se tamo apsolutno niko ne oseća loše, a što je opet zaista postao srpska kulturna prestonica, prestonica za kompletan srpski faktor, ma gde Srbi živeli, lepo se osećaju kada dođu u Novi Sad. To nije palo sa neba i to nije slučajno. To je posledica magistralnog pravca koji je zadao predsednik Aleksandar Vučić, a koji gradonačelnik Miloš Vučević odlično prati u samom Novom Sadu.

Mišljenja sam da moramo više razgovarati sa mlađim naraštajima, da moramo adekvatnije da im priđemo, da ne treba da se osećamo otuđeno kada razgovaramo sa njima, a ne razumemo se baš možda najbolje u prvi mah, jer tako se ni sa nama nisu razumele starije generacije kada su u prvi mah razgovarale. Moramo biti svesni da, kao što je našim dedama i babama bio čudan mobilni telefon, a mi smo ga lako koristili, i to oni stari mobilni telefoni koji su mogli da služe kao hladno oružje, ali smo ih mi smatrali velikim tehnološkim napretkom, i kao što su oni nama tada bili čudni što oni to ne razumeju tako lako kako mi razumemo, da smo tako danas i mi čudni onima koji su rođeni posle 1995. godine, na primer, jer oni drugačije gledaju svet, oni drugačije posmatraju vreme, oni drugačije posmatraju fenomene. To je normalno i to nije za osudu i ne treba da se ponašamo džangrizavo i da se povučemo na neki balkon i da govorimo – šta radi ova omladina, to je strašno i to je ružno. Nije. To je deo vremena. Ali treba ih uklopimo u to da shvate i da uvide da je to što oni rade da mora biti sastavni deo nacionalne kulture etnosa kom pripadaju, naroda kom pripadaju. Da to što znaš strane jezike ne znači da nisi dovoljno dobar Srbin ili da treba da se stidiš svog srpstva.

Evo, pogledajte Đokovića, na primer. On se ne stidi srpstva. Njemu su nudili kada je počinjao svoju karijeru, toga se možemo setiti, i Švajcarci, i Amerikanci, i Francuzi i Britanci, brdo novca da pređe da igra za njih, samo da prihvati njihovu zastavu, mogao je da dobije razne milione. Nije to hteo. Nije to uradio. I ja cenim te ljude. I ti ljudi treba da nam budu uzor. Ti ljudi treba da budu uzori tim našim mlađim naraštajima. To su talentovana deca. Samo im treba prići na adekvatan način. Nije pogrešan ni „Instagram“, ni „Tik-tok“, ni „Jutjub“, ni „Fejsbuk“ sam po sebi, to je deo savremene kulture i zato treba da se digitalizujemo i da idemo dalje. Samo treba adekvatno da im priđemo, da im kažemo na tim platformama mogu da pronađu neke edukativne, kvalitetne sadržaje, a ne samo one koji su površni, jer internet vam je kao vatra ili voda – dobar sluga, a jako loš gospodar. Tamo svašta možete pronaći.

Možete to koristiti kroz aplikacije koje neke sudije Apelacionog suda u Beogradu brane do onog momenta dok FBI ne upadne u sedište te iste aplikacije, govorim o „Skaju“, i ne zatvori je i onda te iste sudije Apelacionog suda stalno sa kritikama i sa napadima na naš MUP zbog toga što je pozivao one koji su te aplikacije koristili za najgore moguće zločine. Ali o njima neću sada. Namerno neću da kažem ime tog sudije Apelacionog suda, pošto znam da on uživa u pažnji kada mu se ime pominje u najvišem domu u ovoj državi, pa neka pati malo zbog toga što neću da mu pomenem prezime.

Naša nacionalna politika, kada je reč o kulturi, mora i treba da ostane rodoljubiva, treba da ima svoj intelektualni predznak i ne sme da dozvoli sebi nikada da se komercijalizuje. Zašto to kažem? Ne možete iz interesa voleti svoj narod i svoju državu. E, zato je važno da Beograd, kao generator Srbije, kao najveći, najmoćniji centar, sa najvećim potencijalom, sa jako mnogo rodoljuba, sa jako mnogo kvalitetnih ljudi koji su ovde da li došli, da li rođeni, da li odrasli, da li sada prešli zbog posla, to je najmanje bitno, ali koji su ovde na istom mestu, mogu da tu svoju energiju kanališu adekvatno, da je ujedine i da je usmere u jednom pravcu, da to bude jedna snaga, jedna srpska energija koja će od Beograda napraviti ponovo srpsku prestonicu. Neka on ima i svoj kosmopolitski karakter, i treba da ima, i meni je drago da ga ima, a to vidite i po nazivima ulica, to vidite i po nazivima restorana, i po raznim, od kuhinja koje možete naći u Beogradu do stranaca koji uvek zadovoljno ovde dođu da bi se lepo proveli i da bi nešto videli. I treba da ima taj karakter, naravno.

Biti rodoljub ne znači biti isključiv, ne znači biti ksenofoban. Naprotiv, biti rodoljub znači biti upoznat sa svojom kulturom i biti otvoren za upoznavanje drugih kultura, ali ne toliko da bi ti zbog toga svoju kulturu nipodaštavao ili zaboravio. To što sam ja Srbin etnički mene ne čini ništa u startu ni gorim ni boljim od drugih. To što sam ja Srbin i što sam svestan svog identiteta nacionalnog govori da sam svestan svog porekla, da sam svestan svojih pradedova, i onog sa očeve strane koji je poginuo u Drugom svetskom ratu u borbi protiv fašizma i onog sa mamine strane koji je pregazio Albaniju i probijao Solunski front. To znači da ja neću nikada da pognem glavu pred drugima i da kažem da sam pripadnik genocidnog naroda. To znači da ja neću nikada da pognem glavu i da kažem da me je sramota zbog toga što imam Stefana Nemanju, a manje-više svi drugi iz okruženja bi dali grdne novce da imaju svog Stefana Nemanju, da ne moraju da izmišljaju nekakve grobnice i nekakve spise. Neću da pominjem ko to radi.

Mi ne moramo da falsifikujemo istoriju, mi imamo vrlo adekvatnu, konkretnu i jasnu istoriju. Mi ne moramo da se stidimo svoje prošlosti, mi njome moramo da se ponosimo. A dok to radimo i kad to radimo, moramo imati pravilan metod. Ovo što radi predsednik Aleksandar Vučić i ovo što radi Vlada Republike Srbije jeste pravilan metod. Na adekvatan način se prvo samoobrazovati, pa onda nastupati isto tako i pred drugima. Zbog toga stalno pominjem Beograd, jer je Beograd sedište naše kulture, sedište naše politike, sedište naše privrede, i zato je važno da se vrati svojim korenima, a on to može i ja verujem da će on to postići.

Beograd služi i treba da služi na ponos svim svojim građanima. On treba da služi na ponos i svim Srbima, ma gde živeli i to je njegova specifičnost. Jer svi mi imamo svoj grad porekla ili grad gde živimo, ali je Beograd grad svih nas, svih Srba, jer je on prestonica srpskog naroda, jer je on svetionik u koji ponovo treba da gledamo. I ja se iskreno nadam da ćemo u skladu i sa ovim reformama koje sada imamo iz polja kulture opet uspeti da okrenemo tu trobojku sa svetionika Beograda, da ona više ne bude plavo-belo-crvena, nego da ponovo bude crveno-plavo-bela. Hvala.

Hvala, poštovana predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, danas raspravljamo o jednoj neobično važnoj temi. Rekao bih da ova sednica ima jedan otrežnjujući, svečani i po malo tužni karakter. Ne možemo da ne budemo tužni svaki put kada se zagledamo u našu istoriju i kada zaključimo da prosto gotovo da nema datuma u našoj prošlosti koji nije obeležen nekim srpskim stradanjem.

Mi smo svoju kuću izgradili na sred puta. Izgradili smo je na raskrsnici, mnogi su zavojevači dolazili ovde. Mnogi su pokušavali da se domognu našeg prostora, naše teritorije, naših resursa, ali nisu svi pokušavali da nas unište u potpunosti.

Mi danas govorimo o jednoj važnoj temi, o temi koja treba da bude u kontinuitetu prisutna je u našem društvu, koja treba da se obradi na jedan adekvatan i akademski način i zato mi je neobično drago što upravo ovo telo i ovaj saziv raspravlja na ovu temu, naročito zbog toga što u njemu imamo rekordan broj mlađih narodnih poslanika.

Srpski narod je mnogo uložio u ideju Jugoslavije, zapravo uložio je ubedljivo najviše, a od te ideje smo dobili ubedljivo najmanje dobrog.

Naša elita je u 19. veku bila zanesenjak te ideje, veliki Njegoš je pisao čak o Jugoslaviji, maštalo se o njoj o prečanskim krajevima, retko ko je trezveno sagledavao tu temu poput Svetozara Miletića, retko ko je znao zapravo na šta cela ta ideja može da izađe i koliko skupo može da nas košta. To otrežnjenje je došlo u XX veku na najokrutniji i najsvirepiji mogući način.

Genocid koji je nad Srbima izveden u tzv. nezavisnoj državi Hrvatskoj jeste jedan od najmonstruoznijih zločina koje je fašistička ideologija zla u svom ustaškom ruhu izvršila i tom Drugom svetskom ratu koji se sam po sebi bio veoma surov, mi smo, zapravo imali na ovim prostorima takve zločine od kojih se ledila krv u žilama, čak i nemačkim nacistima. I to ne govorim napamet. Imate sijaset dokumenata koji su slali italijanski fašisti, nemački nacisti sa ovog prostora u kojima su govorili o tome koliko je zapravo ustaški režim bio okrutan i na koji način se obračunavao u prvom redu sa Srbima, ali i sa Jevrejima, Romima i svima onima za koje su smatrali da su neprijatelji države i da nisu dostojni da žive u toj monstruoznoj tvorevini NDH.

Ti ljudi su ubijeni dva puta. Ubijeni su tokom genocida u NDH, prvi put. Drugi put su ubijeni kada je veo zaborava bio postavljen na njih za vreme komunističke Jugoslavije. O tim žrtvama se nije govorilo dovoljno, a neretko se srpski predznak brisao i govorilo se o tome da su oni padali zbog toga što su bili antifašisti što su bili Jugosloveni, što su bili rodoljubi.

Nije sporno da su oni bili antifašisti, rodoljubi, sporno je to što smo mi u to vreme živeli u državi i u društvu u kom su Srpkinje rađale Jugoslovene, a Hrvatice Hrvate. Meni nije nejasno zbog čega mnogi ljudi koji pripadaju nešto starijim generacijama sa setom gledaju na Jugoslaviju jer se, pre svega prisećaju svoje mladosti.

Titova Jugoslavija jeste imala neke elemente koji su bili definitivno za one koji su u njoj živeli, kvalitetni i pozitivni, zato što je davala neku mogućnost ostvarivanja egzistencije, određene bezbednosti, neki okvir u kom su se mogli ostvarivati lična ambicija.

Ali, moja sećanja, recimo na Jugoslaviju je bitno drugačije. Moje prvo sećanje na Jugoslaviju datira iz 1991. godine kada sam tada kao četvorogodišnji dečak u bolnici u Somboru bio zbog upale pluća i na hodniku video jednog momka pripadnika JNA koji je na nosilima umro preda mnomzato što je bio smrtno ranjen na vukovarskom ratištu i donet tu. To je moje prvo sećanje na Jugoslaviju. I ja taj lik ne mogu nikada da zaboravim.

Takođe, ne mogu nikada da zaboravim 1995. godinu kada sam na TV ekranu gledao kolone srpskih izbeglica koje su bežale iz Republike Srpske Krajine, bežale pred pomahnitalom ludačkom ideologijom zla, koja je za cilj upravo imala da okonča proces koji je Pavelić započeo 1941. godine, a okončao Franjo Tuđman, Titov general i neko ko je definitivno bio lider, koji je trebao da sublimira zapravo tri vrste ideologije u Hrvatskoj koje su imale isti cilj, a taj cilj je bio nezavisna i samostalna Hrvatska, etnički očišćena od Srba. Mi moramo baš ovde u Beogradu da govorimo mnogo više o zločinima genocida koji se desio nad srpskim narodom pogotovo u tzv. NDH i iz još jednog momenta.

U našem glavnom gradu, nažalost, mnogi Srbi boluju od jedne bolesti koja se zove - kroatofilija. Ja nemam nikakav problem sa tim da neko ceni i poštuje kulturu bilo kog naroda. Ja lično nemam baš ništa protiv hrvatskog naroda i hrvatske države štaviše, ja se uvek prvi zalažem i to se lako može proveriti, za odbranu prava hrvatske nacionalne zajednice ovde u Srbiji i za to da oni imaju maksimalna prava, bez obzira na to što naši sunarodnici u Hrvatskoj takva prava nemaju ni izbliza, ali ta politička ideologija, zapravo kroatofilija ne podrazumeva ljubav prema Hrvatima, ona podrazumeva autošovinizam, podrazumeva mržnju prema sopstvenom narodu i u kontinuitetu poricanje svega onoga što mu se desilo i zastupanje interesa neke druge političke elite i neke druge političke ideje. U ovom slučaju političke ideje koja u kontinuitetu od 1991. godine, vlada u Republici Hrvatskoj bez obzira na to ko je na vlasti i koja ima svoje korene mnogo dublje i u „maspoku“, i u ustaškom režimu, i u Franku i ranije u Ante Starčeviću i drugim ideolozima krvi i tla.

Dame i gospodo, na nama, na ovom sazivu je da udarimo temelje za jednu borbu koja će da traje mnogo dugo. Muzej genocida je institucija koju moramo da obogatimo, u koju moramo da idemo, u koju moramo da odvodimo i sutra i svoju decu na isti način na koji se svih onih koji su pobijeni samo zbog toga što su rođeni u jednoj veri, u jednoj naciji prisećaju Jevreji, prisećaju neki drugi pripadnici naroda koji su stradali u kontinuitetu kroz vekove i koji mogu da nas razumeju.

Nema mnogo naroda na ovom zemaljskom šaru koji može da razume srpsko stradanje, jer naše stradanje, pogotovo u dvadesetom veku, mada ni drugi vekovi nisu bili mnogo bolji, jeste bilo biblijskih razmera i često smo pokušavali, verovatno zbog toga što je jako teško prihvatiti ono što vam se desilo, a da vas ne ispuni gnev, ignorisali sve to.

Mi smo hrišćani, nas ne treba da ispuni gnev, nas treba da ispuni ljubav prema bližnjem svom, nas treba da ispuni molitva gospodu sa ciljem da svi oni koji su ispunjeni mržnjom zapravo progledaju i otmu se tim demonima zla. Nas treba da ispuni ljubav prema našem narodu i poštovanje prema svim drugim narodima i državama.

Mi jesmo takav narod. Mi jesmo takva država. Mi se, napokon prisećamo svih onih koji su stradali samo zbog toga što su imali srpsko poreklo. Mi napokon otvoreno govorimo o zločinu oluje iz 1995. godine i dostojanstveno ga obeležavamo. To nije bilo moguće pre 2012. godine, i pre dolaska na vlast Aleksandra Vučića. Mi se, napokon obraćamo našoj javnosti na adekvatan način za sve ono što nam se zbivalo devedesetih godina na prostoru cele bivše Jugoslavije, ali i u Drugom i u Prvom svetskom ratu. Ni o tome nismo odgovorili na adekvatan način.

Često smo se trudili da ignorišemo sopstvenu prošlost, a zarad određenog pomirenja ili suživota sa našim susedima. Ja mislim da je to potpuno pogrešan koncept.

Nijedan narod nije zločinački. Nijedan narod nije izvršio kolektivni zločin. Zločinci imaju svoja imena i prezimena. Ideologije mogu biti zločinačke. Narodi ne mogu biti zločinački. Države koje su nastale na ideologiji zla mogu i jesu demonski zločinci, kao što je bila NDH, ali narodi to nisu.

Baš zbog toga mi možemo da gradimo suživot, mi možemo da pružimo ruku, mi možemo da komuniciramo i da sarađujemo sa svima u okruženju, a da se ne stidimo da pomenemo, na naučni način, utvrđeno kada smo sve stradali i kada smo sve bili žrtve svih ideologija zla, kroz različite epohe, i svih političkih projekata koji su za cilj imali da nas unište.

Dame i gospodo, zaključiću sa jednim apelom. Apel je da svako od nas odvoji dovoljno vremena i upozna se, zapravo, i sa svojim zavičajem, ali i sa kompletnim srpskim prostorom i bude svestan da su Srbi podjednako stradali ma gde živeli, da se edukujemo, da imamo argumente, da imamo činjenice uz sebe, uvek, kada god uđemo u bilo kakvu vrstu polemike, ne samo sa onima koji brane ideologije zla, a ima ih po našem susedstvu, već i sa onima koji žive ovde među nama, a auto su šovinisti, pokušavaju da ponište sve žrtve ovog naroda.

Molim vas, zato što ćemo samo kroz svetlost znanja i kroz mudrost hrišćanske ljubavi moći da porazimo ono zlo koje se u različitim epohama nadvijalo nad nama i koje i sada vreba negde iz prikrajka i čeka da nas napadne, a sasvim sigurno će nas napasti u onom momentu kada budemo zaboravili sopstvene žrtve.

Baš zbog toga je važno što danas raspravljamo na ovu temu i što ćemo, verujem, doneti odgovarajuće propise koji će upravo to sprečiti, sprečiti mogućnost da zaboravimo kakva su nam zla činjena u 20. veku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, danas na dnevnom redu imamo tačke koje nam govore o nekoliko bitnih momenata kada je reč o radu parlamenta.

Mislim da je istovremeno i velika čast i velika obaveza, kada ste deo saziva koji bira sudije i koji odlučuje o tome ko će deliti pravdu i ko će rešavati određena pitanja u skladu sa zakonom, na adekvatan način.

Kažem, velika je čast, zbog toga što nam je taj mandat poveren od strane građana, ali istovremeno ovde ćemo doći do jednog pitanja koje može da se okarakteriše i kao izazov i kao problem, a ja bih ga okarakterisao prevashodno kao jedno važno i veliko pitanje koje mora biti do kraja razmotreno.

Mi imamo u našem pravosudnom sistemu, tu jednu stavku koja je nasleđena iz davnih vremena, iz nekih perioda kada se intenzivno govorilo o nezavisnosti pravosuđa, a koje zapravo postavlja ovaj parlament, u jednu specifičnu ulogu, gde smo mi i obavezni i odgovorni da biramo sudije na njihove pozicije, odnosno ona lica koja su ispunila zakonom predviđene uslove da budu sudije, ali se postavlja pitanje da li i koliko posle toga mi imamo zapravo adekvatnih instrumenata da kontrolišemo njihov rad.

Zašto postavljam ovo pitanje? Zato što smo od 2000. godine bili svedoci, nemali broj puta, raznih pritisaka, kako naših inostranih partnera, tako i onoga što se naziva civilnim sektorom ili nevladinim sektorom, da pravosuđe i ta sudska grana vlasti, uopšte mora biti nezavisnog uticaja izvršne, pa i zakonodavne grane vlasti, što samo po sebi u nekom idiličnom svetu ne bi bilo sporno da ta ista grana vlasti, odnosno oni koji je predstavljaju, a ovde sada govorimo o ubedljivoj manjini takvih sudija, jer je ogromna većina sudija poštena i čestita i rade vrlo odgovorno i rade jedan jako težak posao, profesionalno to čine, zahvaljujući svojoj struci, svom znanju i energiji, koju su uložili u svoje obrazovanje, ali i zahvaljujući svojim moralnim kvalitetima.

Govorim o jednoj ubedljivoj manjini koja je ipak prisutna i nažalost često na određenim, važnim, visokim pozicijama, upravo u toj grani vlasti, koji možda jesu nezavisni od izvršne i zakonodavne grane vlasti u Republici Srbiji ali teško da su nezavisni od određenih grana vlasti u nekim drugim državama.

To je pitanje koje moramo postaviti i to je pitanje koje treba da bude inicijator i sastavni deo jedne opšte diskusije, javne diskusije kojom ćemo se baviti i gde ćemo pokušati da pronađemo adekvatan odgovor.

Zašto to kažem? Nije sporno da se oni koji donose odluke, zaštite od onoga što često možemo da nazovemo dnevno političkim interesom, govorimo sada načelno. Nije sporno ni to da postoje pojedinci, verovatno koji se bave politikom, a koji bi voleli, toga smo bili svedoci nebrojeno puta do 2012. godine, a koji bi voleli da utiču na pravosuđe i na sva ona lica koja donose odluke u ovoj grani vlasti.

Takođe nije sporno da u samom pravosuđu imamo lica koja su možda nezavisna od države Srbije, ali nikako nisu nezavisna od strane nekih drugih država ili određenih kriminalnih grupa koje postoje u samoj Republici Srbiji.

Toga smo bili svedoci poslednjih meseci kada je došlo do velikog obračuna sa jednom od najvećih kriminalnih grupa u istoriji naše države. I to vrlo efikasnog obračuna gde se pokazalo, recimo da je izvršna grana vlasti bila daleko i neuporedivo efikasnija upravo od sudske grane vlasti, jer se pokazalo da su pojedinci iz te iste sudske grane vlasti, zapravo činili sve što su mogli da osnaže tu kriminalnu grupu, da prikriju njihovo delovanje, da ih puštaju iz zatvora ranije, da uništavaju dokaze.

Bilo je takvih pojedinaca svakako u izvršnoj grani vlasti, ali je ona efikasnija, ona uspeva da se izbori sa svojim manjkavostima, pre svega zbog toga i između ostalog što postoji taj odnos sa zakonodavnom granom vlasti, koja nju kontroliše na adekvatan način. Šta je sa pravosuđem, postavljam to pitanje?

Od starog Rima, to sam i u prethodnom svom obraćanju rekao i ponoviću, jer je izreka jako dobra, postavlja se u kontinuitetu pitanje ko će čuvati čuvare? Ko će kontrolisati one koji treba da dele pravdu u ime naroda? Dakle, narod je izabrao nas, mi biramo njih, ali ko ih kontroliše dalje? Na kakav način? Na koji način?

Znate, kada su ljudi na poziciji moći, a sudska grana vlasti donosi, zaista ozbiljnu i široku moć onda do izražaja mogu da dođu kod pojedinaca i određene sklonosti ka padu. To nije ništa novo, tome nas uči nauka i tome nas uče sve te knjige, čovek je sklon padu, sklon je izazovima, sklon je grehu.

Posebno je izazovno kada, recimo shvatite kako vas predstavnik neke druge države poziva i želi da vam ukaže neku vrstu počasti time što će na vas izvršiti suptilnu formu pritiska, kako bi ste vi zapravo postupili, u skladu sa interesima njegove države, a na uštrb svoje.

Zašto? Zato što je ta njegova država, recimo veća i moćnija od naše. Onda se taj pojedinac, koji se polakomio prvi put nada da će u kontinuitetu imati podršku i zaštitu te neke druge države, a ne zna ili neće da zna, a znao bi kada bi otvorio bilo koju knjigu iz istorije, da su upravo ti i takvi najgore prolazili na kraju.

Jer, ukoliko radite u interesu druge države, taj za koga radite ili taj kome podnosite račun na vas gleda sa prezirom. Ako ste vi izdali sopstvenu državu, šta vas košta da izdate i tu drugu, za koju radite, u tom momentu. Gotovo svaki put, u svakoj epohi, u svakoj državi to se pokazalo kao obrazac i kao tačno.

Drugo, postoje tu još neki momenti koji su interesantni. Kada se bavite sudskim pozivom, a istovremeno otkrijete neke svoje spisateljske sposobnosti i sklonost ka kontinuiranom nastupu u medijima sa pozicije političkog analitičara, na primer, pa se onda bunite kada o vama govore oni koji se zaista i bave političkom analizom, jer ste se svrstali u tu kategoriju i pojavljujete se u tom ringu, vi možete doći opet u poziciju da smatrate kako ste pozvani da kritikujete baš sve i svašta u ovom društvu.

Skrenuću vam pažnju tu na jedni interesantnu činjenicu koja je čak zapretila da dovede Republiku Srbiju u nezgodan položaj, odnosno da nas posvađa sa jednom veoma moćnom, ako ne i najmoćnijom državom sveta.

Četrnaestog marta, sudija Majić je na svom Tviter profilu objavio, komentarišući inicijativu "Udruženje sudija i tužilaca", da se zabrani "Sky" aplikacija, to je isto ona aplikacija koju je koristila kriminalna grupa Veljka Belivuka, kako je to jedan poseban nivo bizarnosti i kako bi pravom ipak trebali da se bave stručnjaci.

Sad, da stavimo na stranu to što sudija Majić tako gordo gleda na svoje kolege sudije i tužioce, pa smatra da oni nisu dovoljno stručni da to komentarišu, ali interesantno je da se samo tri dana kasnije pojavila informacija da je američki FBI upao u sedište iste kompanije "Sky", zabranio rad njihovog veb sajta, zaplenio njihove materijale i po nalogu američkog suda otvorio istragu protiv onih koji su vodili tu kompaniju i protiv same kompanije.

Šta mislite, da li je sudija Majić i dalje govorio o tome? Dakle, kada je to inicijativa iz Srbije, to je nivo bizarnosti i to je odraz nestručnosti, kad se to desi u Americi, onda o tome ćutimo. Da ne pričamo o tome da je on na taj način zapravo indirektno uvredio i sam FBI, jer ih je nazvao nestručnjacima koji su skloni bizarnosti, ako bismo analogiju upotrebili za ono što je on iskoristio za svoje kolege.

Nisam siguran da bi iko blagonaklono Americi gledao na to, možda je sudija Majić na taj način hteo da nas posvađa sa Amerikom. Ne znam, ne ulazim u te intencije, ali se sigurno to dogodilo.

Zato kažem da je sudski poziv veoma važan. On je možda i najvažniji. Ruska poslovica kaže da pravda drži zemlju i gradove. Društvo bez pravde i društvo bez prava nije uređeno društvo, nije civilizovano društvo, nije društvo u kom se na pravilan način distribuiraju resursi i gde ljudi mogu biti na adekvatan način zaštićeni.

Stalno se govori o ovoj grani vlasti, zakonodavne. Mi smo od 2000. godine, imali potpunu kampanju, koja je imala za cilj da naruši srpski parlament. Pa, se onda u kontinuitetu govorilo o cenama skupštinskog restorana, kao da su one beneficirane samo ovde, kao da nisu beneficirane u svakom javnom preduzeću, na primer, ili bilo kojoj drugoj ustanovi.

Šta je, zapravo bio cilj toga? Cilj je bio da se narodni poslanici i parlament predstave kao lica koja su na teretu budžeta, koja su nebitna i koja ne rade svoj posao adekvatno. Cilj je bio da se udari na srce suverenosti ove države, na tome se radilo vrlo predano, godinama, to je bio ozbiljan projekat u kome su učestvovali mnogi, i iz sveta medija i nevladinog sektora, ali i određene političke stranke i svakako nosioci izvršne vlasti do 2012. godine, koje su se trudile da obesmisle ulogu ovog visokog doma.

Onda smo došli u situaciju da kada god progovorite nešto što je iz nadležnosti parlamenta vi se suočite sa … uvreda i napada, a ko ste vi da komentarišete rad, recimo nekog sudije? Ko će da komentariše ako ne parlament. Ko će da komentariše ako ne oni koji su od građana poslati ovde sa obavezom, ne samo sa pravom, nego sa obavezom da komentarišu taj rad.

Naše su se uloge u tom smislu u velikoj meri izokrenule i zamenile i mi smo sada u jednom dugom i teškom procesu obnove srpske državnosti.

Ovaj spomenik Stefanu Nemanji je zapravo dokaz toga. I to je idealan simbol obnove srpske državnosti, baš zbog toga što ga je otkrio predsednik Aleksandar Vučić, jer je Stefan Nemanja temeljio srpsku državnost, a Aleksandar Vučić obnavlja srpsku državnost.

Morate biti svesni činjenice da smo mi 22 godine lutali postjugoslovenskim bespućima. Da nama ovde nije bilo dozvoljeno nakon 2000. godine, godinama da usvojimo srpske simbole, kakve sada vidimo ovde, godinama. Mi smo godinama nakon raspada SFRJ imali za grb amblem iz vremena Socijalističke Republike Srbije, godinama, zato što je svaki put kad se pomene nešto što ima veze sa srpstvom to bilo doživljavano kao nacio-šovinizam. Ko ste vi Srbi da pričate o srpstvu? To se ne sme, jer je mantra slaba Srbija, jaka Jugoslavija bila u glavama čitavih generacija onih koji su nama vladali.

Onda smo se na sve to, nakon 5. oktobra, suočili sa još jednim momentom koji je govorio o tome da države Srbije maltene ne treba ni biti, da je ružno i prostački što se ona tako i zove, da bi je trebalo na neki način skratiti na, kako je to jedan od vedeta tog pokreta govorila, razumnu meru. Srbija mora biti smanjena, kaže ona, na razumnu meru. Nije više u životu, pa neću da je pominjem.

Onda, kada danas imate akcije koje za cilj imaju obnovu nacionalne svesti, da se napokon govori o žrtvama NATO agresije na adekvatan način, da se napokon govori o žrtvama martovskog pogroma na adekvatan način, da se napokon govori o žrtvama genocidne operacije „Oluja“ na adekvatan način, vi imate sinhronizovane napade različitih sektora društva, između ostalog i pojedinih sudija koje su tu dežurne da se jave na poziv tih istih televizija i da govore o tome kako je bilo kakvo pominjanje srpstva uvod u haos, bezumlje i sukobe.

A kada vakcinišemo pola Balkana i to je problem zbog toga što je došao veliki broj ljudi u Beograd. Valjda smo trebali ići po kućama da vakcinišemo po Bosni i Hercegovini i susednim državama?

Nije njima, samo i to da vam kažem i time ću zaključiti, sasvim lako, jer oni imaju nalog da kritikuju sve što radi Aleksandar Vučić, a onda kada vidite prilog na CNN-u od 10 minuta i to ne plaćeni prilog, kao što rade, recimo, njihovi mentori uzmu pa plate, zakupe termin, pa to rade na komercijalan način, nego imate prilog od 10 minuta na CNN-u u kome se govori o Srbiji kao o državi čiji je lider obezbedio to da ona bude prva u procesu vakcinacije u Evropi i da ne samo to radi, nego da uspeva da izvozi vakcine i da vakciniše susedne države.

Govori se o nama kao o svetskom čudu. Kako onda oni to da komentarišu? Kako onda oni to da napadnu? Vrlo im je teško. E, tu se javljaju pojedinci koji su zaštićeni tom svojom sudskom ulogom i funkcijom, koji će napasti šta god da radi država, ali ako im uzvratite argumentom na kvazi argument, oni će reći – a, ne, ne, vi ne smete da napadate, vi ste političari, vi ste ministri, vi ste narodni poslanici, ko ste vi da komentarišete moj rad, ja sam ovde Bogom dan, mi smo napravili jednu zatvorenu kastu, sami se međusobno biramo, sami jedni drugima dodeljujemo znanja, titule, sve što nam treba, jer to nama pripada, mi smo tu kao drugosrbijanska elita da živimo svoj jugoslovenski san, a vas Srbe ćemo mi da držimo pod kontrolom, jer smo mi predodređeni, još od 1975. da vama vladamo.

Ta situacija se sada menja i promena te situacije i činjenice da imamo čitavu novu generaciju političara koja nije zaražena tim jugoslovenskim virusom, je prouzrokovala sadističke napade na neke od mojih kolega ovde, mlade narodne poslanike, sadističke napade i ja im čestitam na tome šta trpe i na koji način to trpe. Pritom, oni nisu hrabri kada treba da razgovaraju sa nekim ko je iskusniji narodni poslanik ili koji je iskusniji u javnom nastupu. Onda beže i sklanjaju se. Ali, kada treba da napadnu, da uvrede, da se iživljavaju, tu su prvi. Da ne govorim da bi takvo ponašanje, zapravo, na tom istom zapadu bilo okvalifikovano kao kukavičluk, pre svega, jer nisi pozvao tog čoveka koga napadaš da mu daš priliku da se makar brani.

Ako nisu čitali Marka Miljanova, čitali su možda neke druge, pa znaju šta je čojstvo, šta je junaštvo. Nemaju oni te kategorije u svom rečniku i zato želim svojim kolegama koji su mojih godina ili su malo mlađi od mene da poručim, ako i trpe ove napade, da izdrže zbog Srbije, jer to što oni sada trpe, to je poslednji krik kvazi elite, drugosrbijanske, eksjugoslovenske koja je držala pod okupacijom čitave resurse i sektore u ovoj državi decenijama i dobro sam rekao pod okupacijom, jer ih niko nije birao, oni se biraju međusobno, i na univerzitetima i u pravosuđu i u biznisu.

Mi se sada na ovaj način, zapravo, obračunavamo sa onim što je pošast srpskog društva. Svi zajedno ovde gradimo i obnavljamo srpsku državu. To je jako težak poduhvat i on će jako dugo trajati. Naka nam Bog bude u pomoći da ga iznesemo do kraja, jer imamo mnogo onih koje ne žele da uspemo u tom projektu, ali ono što može i mora da nas motiviše jeste obaveza da ne izneverimo svoje pretke i obaveze nad svojim potomcima da našoj deci obezbedimo adekvatnu budućnost u državi u kojoj će živeti život dostojan čoveka i koji se neće stideti da kažu da su Srbi.

Hvala.

Hvala, predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre Selakoviću, prvo vama želim da se zahvalim zbog toga što ste odvojili dva dana za ovaj dom i što ste time, zapravo pokazali koliko je ovo važna i bitna tema uprkos tome što znam koliko posla imate i sa kakvim se sve preprekama suočavate, ali ovo je zaista jedan primer koji svi treba da slede, jer govori o tome na kakav način i na koji način treba da se poštuje najviše zakonodavno telo Republike Srbije i na tome vam hvala.

Evropska unija je najveći projekat mira na starom kontinentu, iako, zapravo, inicijalno nije osnovana samo i prevashodno sa tom namenom. Prva namena zapravo jeste bila olakšan protok roba, pa onda i kapitala, usluga, ljudi, da bi se naposletku ispostavilo da od kako je formirana još kao Zajednica za ugalj i čelik, pa sve do danas do svoje reforme i svojeg širenja, na tom prostoru koji uključuje te države nije bilo ratova.

Voleo bih da su postojale neke druge organizacija poput Društva naroda, UN da su uspele, koje su i bile formirane upravo sa tom namerom, da su uspele tako nešto i da ishoduju. Države članice EU međusobno nisu ratovale. Samo zamislite i razmislite koliko je ljudi poginulo na Francusko-Nemačkoj granici boreći se za Azos, Lorenu, koliko je njih pokušavalo da dođe do jedne, odnosno do druge predstonice. Samo da je to uspela EU već bi ispunila svoju svrhu u potpunosti.

Srbija, naravno, treba da bude članica Evropske unije, jer EU je jedan sistem vrednosti kom mi težimo i koji je sa nama kompatibilan. Kad kažem sa nama, mislim sa našom pravnom i političkom kulturom. Podsetiću vas, još 1835. godine mi smo doneli Ustav koji je tada bio smatran, recimo u jednom Beču, koji nam je sada, je li, jedan od uzora, kao suviše liberalan i rečeno je da se on, zapravo, mora ukinuti i pod pritiskom i Beča i drugih prestonica koje su tada bile presudne na ovom prostoru on i jeste bio ukinut.

Mi, Srbi, smo demokratski narod, naše tekovine su demokratske. Mi kad god smo ginuli, kad smo podizali ustanke, mi smo ih podizali s tim ciljem ne samo da se oslobodimo ropstva, nego i da napravimo demokratsko društvo. Imali smo periode, imali smo faze kada su nam nametani neki totalitarni sistemi uvoženi sa spolja. Neki od njih su nažalost i potrajali i po nekoliko decenija, ali bez obzira na to, prvom prilikom, kada smo mogli mi smo se ponovo vratili našim demokratskim korenima.

Baš zbog toga što EU ima taj demokratski impuls u svom temelju smatram da smo vrlo kompatibilni i da treba da budemo punopravna članica EU. Da li ćemo biti? Ne zavisi samo od nas.

Čitajući ovaj izveštaj, zaključio sam nekoliko momenata koje bih želeo ovde da prokomentarišem i na koje ću se koncentrisati a koji su mi bili veoma zanimljivi i veoma interesantni.

Budući da sam po vokaciji diplomirani pravnik, prvo mi je upalo u oči to što je rečeno i napisano za reformu sistema pravosuđa i za napredak u poglavlju koje se bavi upravo ovom tematikom. Iskren da budem, drago mi je zbog toga što su i oni koji su nas ocenjivali zaključili isto što zaključujem i ja. Tamo piše da postoji izvesna sprega, odnosno uticaj pojedinaca iz politike i pravosuđa i to je tačno, ali to nije jednosmerna ulica, odnosno nije ulica u kojoj se stalno misli kako izvršna i zakonodavna vlast prave pritisak na sudove. Ne, ja sam lično bio svedok u Strazburu na jednom skupu kada je jedan od više puta ovde pominjanih sudija Apelacionog suda u Beogradu nastupao kao opozicioni aktivista. Nastupao kao opozicioni politički aktivista.

Sada ja vas pitam, pitam sve ovde u sali, pitam sve građane koji ovo gledaju, bez obzira na političku afilijaciju, da li je moguće i da li je realno za očekivati da taj sudija sutra u nekom postupku bude objektivan kada bude sudio nekom naprednjaku? On koji piše knjige, on koji piše blogove, on koji izlazi u javnost, odlazi u televizijske formate u kojima se bavi samo i isključivo Aleksandrom Vučićem kao da postoji neka izvesna opsednutost tim čovekom kod ovog sudije.

Bilo kome od ne članova, ne funkcionera, nego samo simpatizera SNS, kako oni kažu krezubih botova, sendvičara, ukoliko on bude ikada sudio, da li iko iz Srbije i EU može da kaže da će biti objektivan do kraja? Plašim se da ne. Dobro je što se ta sprega pominje i siguran sam da su i oni koji su pisali taj izveštaj mislili na to isto. Možda nije bilo uputno ali kako oni kažu, politički korektno, da to do kraja i napišu, ali je dobro da se to pominje.

Kod nas nažalost neke sudije, iako ja mislim da ogromna većina sudija i tužilaca radi svoj posao vrlo odgovorno, da su to obrazovani, moralni, čestiti ljudi, ali nažalost postoji ne mali broj i sudija i tužilaca koji smatraju da to što su nezavisni u svom delovanju od zakonodavne i izvršne grane vlasti, to isto znači i da su neodgovorno ne samo prema tim granama vlasti već prema društvu uopšte. Vi onda dođete u paradoksalnu situaciju, čak ako kritikujete i pravosnažnu presudu, budete optuženi za pritisak na pravosuđe nezavisno.

Izvinite, ali svako od nas treba da bude procenjen i svačiji rad treba da bude ocenjen. Rad narodnih poslanika se ceni na izborima, ukoliko nisu radili adekvatno, kvalitetno nećete biti reizabrani. Slično je i sa predstavnicima izvršne vlasti, ako nisu radili adekvatno neće ih predstavnici zakonodavne vlasti izabrati ponovo ili će ih razrešiti te dužnosti.

A ko čuva čuvare? To je stara poslovica još iz rimskog perioda. Ko čuva čuvare? Ko čuva sudije? Ko kontroliše sudije? Kontrolišu sami sebe, zatvoren sistem. Prvi put ih biramo i više ništa. Od tada imamo zatvoren krug, sami sebe biraju, sami sebe postavljaju, sami sebe unapređuju.

Da li je to baš sistem koji se može nazvati, kako u angloameričkom pravu kažu – sistem kontrole i balansa. Ne bih rekao. Nisam siguran. Zamislite da imamo situaciju kao što imamo u Francuskoj da predsednik države ovde postavlja sudije. Neka je to i formalno. To je Francuska. Mi govorimo o državi koja je kolevka savremene demokratije i liberalizma. Svi se na nju ugledamo. To su neke anomalije koje su možda za jednu širu društvenu polemiku. Ja bih se samo zaustavio na tome što mi je drago da očigledno da i oni koji nas posmatraju sa strane vide da tu postoje određene klase i kaste koje se trude da se bave politikom na jedan neprincipijelan način.

Pazite, može svako da ima svoje političko mišljenje, neka se on bavio i sudstvom i tužilaštvom. Nije sporno. Ne može da blati državu. Na žalost bio sam svedok takvog događaja u inostranstvu. Ja sam politički opredeljen od kada znam za sebe i bio sam u opoziciji, kao aktivista, nikada mi se nije desilo da odemo u inostranstvo i da govorim protiv svoje države, nikada. Kakav god bio Boris Tadić, ja tada nisam hteo da pred strancima govorim loše o svojoj državi. Oni to rade jer oni smatraju da što je gore Srbiji, biće gore Vučiću, pa će onda biti bolje njima i onda će oni doći na vlast nečijim dekretom verovatno, pošto podršku građana nemaju.

Kada smo kod te podrške građana primetio sam drugi momenat u izveštaju koji se odnosi na sastav ovog parlamenta i na protekle izbore. Drago mi je što je pomenuto to da imamo nikada više žena u ovom parlamentu. Ja to pozdravljam. Smatram da treba da bude još više dama ovde. Što više dama to manje ratova. To se pokazalo kroz istoriju. Što više dama u politici, pre svega, ima izuzetaka naravno. Dobro je što imamo četrdesetak posto i više dama u ovom parlamentu i što je to pomenuto. Bilo bi još bolje da je i pohvaljeno.

Činjenica je da imamo nikada više predstavnika nacionalnih manjina, etničkih zajednica ovde u parlamentu. Šta više imamo dva potpredsednika ovog saziva ovog parlamenta koji dolaze iz manjinskih naroda. Ako se ne varam ukupno smo do sada u istoriji našeg parlamentarizma imali tri potpredsednika iz redova manjinskih naroda. U 30 godina tri, samo u jednom sazivu dva. To je zaista jedan napredak, jedan pomak koji je dobro što je primećen u tom izveštaju, a voleo bih da je i podvučen kao nešto što je pozitivno i nešto što je dobra tekovina.

Često se prebacuje ovom sazivu parlamenta da je jednoličan. To je volja naroda. Volja naroda je bila takva da u izbornom sistemu koji ide na ruku opoziciji, budući da je spušten cenzus, u proporcionalnom sistemu sa 5 na 3% ne izglasaju one koji su se kandidovali, koji nisu uspeli da se kvalifikuju za ovaj saziv parlamenta. Za one koji su bojkotovali izbore nisu ni mogli da glasaju.

Sada vidimo da ti isti koji su bojkotovali izbore se kaju zbog te svoje odluke i krive vlast zbog toga što su oni doneli pogrešnu političku odluku. Pazite, bojkot izbora je jedna legitimna politička opcija, ali onda snosite posledice za nju. Nezrelo je kritikovati vlast zbog toga što ste vi sami izvršili politički harakiri. Mada je harakiri častan postupak. Ovo je bio jedan besmislen postupak. Sada krivite one koji su se kvalifikovali i dobili podršku građana na izborima. Na izborima na kojima je u sred pandemije korone izašlo više ljudi nego što izađe u mnogim državama članicama EU. I to starim članicama EU. To je važno za podvući i važno za primetiti.

Svaki izveštaj EU treba sa dužnom pažnjom da se prouči. Da se uvaži ono što se utvrdi, da treba da se uvaži da je od koristi za naše građane, jer kako je to i ministar Selaković lepo podvukao juče, samo Srbija nema alternativu. Sa druge strane ono što smatramo da je za kritiku iz tog izveštaja iskritikovati. To nije sporno. Mislim da je to upravo evropska demokratska tekovina, raspravljati, razgovarati u domovima kao što je ovaj. Na raznim forumima. To je nešto što je plus.

Treća stavka, budući da se ja bavim analizom geopolitičkih tokova prioritetno, a koju sam morao da proučim i da pomenem ovde jeste spoljna politika države Srbije. Država Srbija biće dužna da uskladi u potpunosti svoju spoljnu politiku sa EU onda kada postane njena punopravna članica. Verujem i neću reći da li, nego kada to postanemo. Dakle, verujem da ćemo postati. Kada to postanemo, a podvlačim i ponavljam to ne zavisi samo od nas, o tome ćemo razgovarati.

Sada sam primetio jednu zanimljivost, a to je da se konstatuje u ovom izveštaju, u jednoj rečenici, u istom stavu, da država Srbija ima razvijenu bilateralnu saradnju sa Ruskom Federacijom, Kinom i SAD. Ja sam onda zaključio da je to zapravo nešto na šta se gleda pohvalno i afirmativno. Razmislite, da li bi neko u EU stavio u isti stav Rusku Federaciju, Kinu i Ameriku, da ne misli da je svaka od ovih stavki zasebna za Srbiju, pozitivna i da Srbija kao suverena država ima na to pravo. Amerika je strateški partner EU i tek će biti nakon inauguracije Džoa Bajdena 20. januara, kada se bude obnovilo to partnerstvo.

Ne verujem da bi neko nama u istom stavu stavio zapravo državu činilaca i članicu, jednog moćnog saveza, tog strateškog partnerstva, Ameriku i one države za koju bi nam eventualno zamerio partnerstva. Zašto bi nam zamerili? Zapravo, Srbija saradnjom sa Kinom se trudi, pokušava da dođe na onaj nivo saradnje koji već postoji od strane država članica EU sa tom istom Kinom. Mi smo mnogo napredovali na tom polju poslednjih godina, ali smo i dalje veoma daleko u odnosu na druge države, države članice EU i kada poredite njihove brojke i njihovu robnu razmenu sa Kinom, a da ne govorim o Nemačkoj, Francuskoj.

Pogledajte Poljsku, Češku, Slovačku, Mađarsku, Rumuniju u krajnjoj liniji, koliko one sarađuju sa Kinom. Upravo sve te inicijative saradnje sa Kinom su nam upravo došle iz EU, iz Poljske, Bukurešta, sve te inicijative, Put svile, sve je to došlo iz EU. Mi smo se tome priključivali baš zbog toga što smo na evropskom putu, tako da našu saradnju, privrednu i svaku drugu sa Kinom, očigledno i u Briselu gledaju kao na nešto što je plus i nešto što je pozitivno i ja bih to ovde pozdravio, jer je to razumna i racionalna politika naših evropskih partnera.

Zaključiću nečim što sam lično iskusio. Ja sam bio projektni menadžer na jednom projektu prekogranične saradnje Srbija-Mađarska i još uvek sam na još jednom projektu angažovan i uvideo sam radeći na tim projektima zapravo na koji način vi možete ubediti građane Srbije zbog čega su nam evropske integracije bitne.

Iskren da budem, mnogo se novca trošilo, pogotovo do 2012. godine u svim tim projektima koji su postojali tada na nešto što se zove podizanje svesti. To se otprilike svodi na organizaciju događaja na kojem učestvuje dvadesetak ljudi istomišljenika, gde se novac troši na ketering, gde neko izvuče određeni sitni ćar i naposletku se svi raziđu, slikaju i fotografišu, pošalju izveštaj svom nadređenom menadžeru i kažu, mi smo svoj posao uradili dajte nam novac koji treba da refundirate.

Nije to politika i ne možete na takav način da približite građanima zbog čega su evropske integracije bitne, jer od toga građani nemaju baš ništa. Ali sam učestvujući u tome, budući da sam vodio taj projekat i na to sam vrlo ponosan, projekat „Agrino“ kada smo nabavljali plastenike koji su digitalizovani u Rumi, Futogu, Vršcu, video koliko građanima, učenicima tih srednjih škola poljoprivrednih, koliko im to znači kada vide jedan plastenik koji im je kupila sa 80% novca EU. Onda im možete reći, vidite zbog čega vam je bitna EU. To shvataju ti učenici, a shvataju to i poljoprivrednici.

Ja apelujem na naše evropske partnere prevashodno, da i u narednim periodima, u narednim pozivima što je moguće više novca odvajaju za strateške projekte i opredeljuju za nešto od čega će zaista svi imati koristi i što će da ostane i nakon tih projekata, a ne samo na ono što se zove podizanje svesti, jer svest se zapravo najbolje podiže adekvatnim i konkretnim delima, a primer za tako nešto nam svojim svakodnevnim radom daju upravo predsednik Aleksandar Vučić. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.

Gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo poslanici, uvaženi gospodine ministre, velika je čast biti narodni poslanik, velika je čast ali je i velika odgovornost. Ta odgovornost biva još veća u kriznim periodima.

Često smo skloni tome da kažemo kako su vremena teška, a istini za volju ona nikada i nisu bila laka, samo je veliko pitanje koliko smo zapravo mi jaki da podnesemo baš taj teret koji nam je Bog namenio.

Srbija se, kao i čitav svet, suočila sa nevidljivim neprijateljom, a znamo da su takvi neprijatelji uvek najpodmukliji. Dodatan problem u tome jeste i to što i stručna međunarodna javnost zapravo nije znala sa čime se suočava kada je do epidemije korona virusa došlo. Ipak, država Srbija je uspela da nađe adekvatan odgovor. Sasvim sam siguran da ga ne bi našla da na svom čelu nema Aleksandra Vučića koji je, odgovorno to tvrdim, najbolji srpski vladar sasvim sigurno od kneza Mihajla Obrenovića na ovamo, verovatno i duže.

Odgovorno to tvrdim zato što je Aleksandar Vučić reformator u mirnodopsko vreme i on je borac i zaštitnik u vreme krize, a u jedno i u drugo vreme on je uporan zaštitnik države Srbije, onaj koji nas vodi napred, koji nam svojim primerom i svojim pregalaštvom pokazuje kako možemo i moramo dalje.

Baš zbog toga mi koji smo po prvi put narodni poslanici ne treba da budemo opijeni slavom. Treba da shvatimo koliko je ovaj put težak zapravo i da smo na svoja leđa sada preuzeli jedan veliki teret.

Siguran sam, gospodine ministre, da se suočavate sa velikim problemima i sa velikim izazovima, ali moram sa ovog mesta da vam čestitam zbog dve stvari. Prva je stvar što imate neverovatnu energiju da pratite predsednika Vučića koji ima još veću energiju i sasvim sigurno da to nije lako. Drugo, suočavate se, sasvim sigurno, sa neverovatnim zahtevima sa svih strana. Jednostavno, kada se kreira budžet, uvek će biti onih koji su nedovoljno zadovoljni.

Međutim, vi ste uspeli u tome, kao deo tima koji predvodi predsednik Vučić, da od Srbije u ovoj krizi napravite novu Poljsku. Zbog čega to govorim? U prethodnoj svetskoj ekonomskoj krizi, pre 10-ak godina, Poljska je bila jedina država u Evropi, ne u Evropskoj uniji, nego u Evropi, koja nije pala u recesiju. Država Srbija je danas jedna od najboljih u Evropi po tom pitanju. Imamo najmanji pad, a moguće je čak da ga nećemo imati uopšte. Ako neko misli da je to bilo lako, neka se zamisli i neka na to pitanje odgovori ponovo. U vreme kada velike svetske ekonomije, poput Amerike, koja donosi 25% svetskog BDP, padaju u ozbiljnu krizu, u vreme kada velika kineska ekonomija, koja je najbrže rastuća na svetu, pada u ozbiljnu krizu, u vreme kada ruska ekonomija pada u ozbiljnu krizu, Srbija je uspela u tome da ostane na površini. I ja vam zbog toga, gospodine ministre, zahvaljujem.

Zahvaljujem vam u ime svih nas ovde, koji ćemo glasati za ovaj predlog, zahvaljujem u ime svih građana Srbije zbog toga što smo uspeli da gotovo neoštećeni, neokrnjeni, izađemo iz prvog dela ove krize koja i dalje traje i zbog čega moramo da čuvamo stabilnost.

Mi moramo da čuvamo stabilnost iz još jednog razloga. Srbija se nalazi u veoma teškoj geopolitičkoj poziciji. To nam je bog namenio. Tu smo gde smo, izgradili smo kuću na raskršću puteva, suočavamo se sa raznim problemima stalno. Jedna smo od država koja ima najviše različitih država u svom okruženju, najviše različitih graničnih prelaza sa drugim zemljama. I to nije lako. To je, s jedne strane, šansa, kada imate one koji su vam dobronamerni u okruženju, ali to je i pretnja kada imate one koji vam baš i nisu dobronamerni. Uz sve to, mi se suočavamo sa interesima različitih velikih svetskih sila koji se ovde preklapaju i koji često umeju da budu međusobno suprotstavljeni.

Predsednik Vučić je uspeo u tome da navede te sile da se takmiče međusobno na takav način što će više investirati i što će želeti da se na takav način bore za našu naklonost. Uspeo je da nas spasi od sirijskog scenarija, gde bi se neki drugi preko naših leđa sukobljavali i pravili ovde proksi ratove.

Opet ću reći – ako neko misli da je to bilo lako, neka se zamisli i neka na to pitanje odgovori ponovo.

Srbija je nasledila bezbroj problema. Srpski faktor je nasledio bezbroj problema. Ali, meni je drago što mi napokon i ovde u domu Narodne skupštine govorimo o srpskom faktoru, što se ne zaustavljamo kada je reč o pravu Srba samo na avnojevskim granicama. Mi nikome ne pretimo. Mi ne želimo da ugrozimo ni jedne granice ni jedne druge međunarodno priznate države. Mi samo želimo da pomognemo Srbima, ma gde oni živeli. I držimo se slova zakona, držimo se slova sporazuma, istih onih čiji je Srbija garant.

Drago mi je zbog toga što danas kada odem i u BiH, kada odem i u Crnu Goru, mogu da vidim da Srbi u Beogradu vide svoju prestonicu, da Srbi u Beogradu vide svog ktitora, svog zaštitnika. Dugo to nismo imali. To je veliki napredak.

Kada kažem da moramo da čuvamo stabilnost, mislim i na to što će ova pozicija koju imamo biti dodatno usložnjena dogodine. Kao što znamo, 20. januara iduće godine doći će do promena u Beloj kući. Kao što znamo, imamo različite države, sa različitim aspiracijama, koje su u međuvremenu dodatno ojačale i žele da ostvare svoj interes. Ti se interesi nama mogu i ne moraju sviđati. Mi ih možemo smatrati manje ili više legitimnim. Ali, na ovom svetu često vlada ono pravilo da sila boga ne moli, iako bog nju ne voli.

Mi moramo da vodimo ovaj srpski brod na način na koji to radi predsednik Vučić. I moramo da ga pratimo na tom putu. Moramo da mu stvorimo uslove da može da nas vodi. Jer, ukoliko se predsednik Vučić bude bavio internim problemima ovde i ako mi ne budemo bili u stanju da sačuvamo stabilnost države Srbije, on neće moći da se suočava sa svim onim problemima koji nam prete i sa svim onim kontekstima u koje možemo upasti, a koje mogu biti vrlo negativne. Plašim se da toga nisu svi dovoljno svesni u našem društvu. Neki nisu dovoljno svesni, a neki su svesni ali svesno rade protiv interesa ove države.

Fenomen kvazi drugosrbijanske elite nema niko u regionu. Nećete ni u jednoj jedinoj prestonici naći tako nešto. Nećete naći takvu samozvanu elitu auto-šovinista koji mrze predsednika Vučića najviše zbog toga što je preporodio Srbiju ovih osam godina. To je prvi razlog što ga oni mrze.

Da smo mi doživeli kolaps u ekonomskom smislu, u političkom smislu, da smo nastavili da uništavamo našu vojsku, oni bi mu aplaudirali prvi. Oni bi prvi bili uz njega. Ne mrze oni nas zbog toga što podržavamo predsednika Vučića, oni nas mrze zbog toga što podržavamo predsednika Vučića, najvećeg srpskog reformatora u poslednjih 200 godina. To je njihov problem.

A posao svih nas mladih koji smo ušli u dom Narodne skupštine jeste da uz svoje iskusnije kolege se izborimo upravo za to da dođe do te smene elita, da napokon nazovemo stvari pravim imenom, da ne ćutimo kada kvazi intelektualci i kvazi naučnici pokušavaju da oblate ljude i s njima predsednika Vučića na taj način što će izmišljati nekakve plagijate. A onda kada ti isti koji su to radili budu uhvaćeni u plagijatu, ta elita ćuti. Ako oni ćute, mi ne smemo. Jer, oni su kvazi elita a mi moramo da budemo prava srpska elita. Mi moramo da vodimo ovaj narod na koji to čini predsednik Vučić, mi moramo da mu pomognemo na tom putu. A za to se moraju zasukati rukavi.

Moramo svi da radimo svoj posao i ne smemo da potcenjujemo posao onog drugog, jer sve je važno, od zdravstvenih radnika koji se bore po kovid bolnicama, preko putara koji prave nove kilometre auto-puteva koje nismo imali do sada u istoriji, pa sve do onih koji se bave analitikom geopolitičkih procesa. Svaki posao je bitan. I nijedan posao ne može biti zapostavljen. Ni jedan posao ne može biti marginalizovan. Moramo biti ujedinjeni. Moramo sačuvati stabilnost. Moramo opravdati poverenje koje su nam građani dali. Ja sam siguran da ćemo u tome uspeti.

Za kraj bih želeo da poručim nešto i građanima koji gledaju ovaj prenos. Ovo je Dom Narodne skupštine, ovo je saziv Narodne skupštine u kom je preko 50% lica koja su po prvi put dobila tu čast i tu odgovornost da obavljaju ovu veliku dužnost. Molim građane da budu kritični prema nama. Molim građane da otvoreno i jasno kažu kada im se ne sviđa. Molim građane da budu iskreni u onim momentima kada ovaj saziv bude ostvarivao velike uspehe. Samo na taj način, ako se budemo gledali u oči i jedni drugima govorili istinu, mi ćemo uspeti da istrajemo na ovom putu, na putu koji nam je utro predsednik Aleksandar Vučić i na putu koji od nas očekuju naši potomci i koji su nam zavetovali naši preci. Hvala.