| 09.11.2021. | Zaključak povodom predstavljanja Izveštaja Evropske komisije o Republici Srbiji za 2021. godinu |
usvojen
|
| 18.12.2020. | Zaključak povodom predstavljanja Izveštaja Evropske komisije o Republici Srbiji za 2020. godinu |
usvojen
|
| 21.10.2020. | Odluka o izboru predsednika Narodne skupštine |
usvojen
|
Hvala.
Dame i gospodo, ovih dana smo intenzivno raspravljali o veoma važnim zakonima. Jedan od njih je izazvao u delu javnosti određenu buru, rekao bih, zasnovanu pre svega na neinformisanosti, na nameri zlonamernih da pobode negativne emocije među građanima Srbije, pa smo tako dobijali razne poruke o tome kako nekome otimamo dedovinu, kako smo namerili da otprilike bez da ikoga pitamo, uzmemo ono što je njegovo i da zadiremo u privatnu svojinu, što su sve besmislice, ali demagozi se uvek rukovode time da je forma bitna od suštine.
Čuo sam jedan argument koji je dosta interesantan. Govori o tome kako se u Srbiji ne poštuje na adekvatan način privatna svojina i onda se govori o zakonskim rešenjima, recimo iz SAD-a, gde se prenebregava činjenica da je naš pravni sistem bitno drugačiji od američkog, da počinje na temeljima rimskog prava i da je reč o kontinentalno pravnom krugu, za razliku od američkog koji spada u anglosaksonski, odnosno iz njega proizilazi.
Voleo bih da pitam te koji su iz akademske zajednice na ovakav način kritikovali i smatrali kako pojedinac treba da bude u prvom planu, a zajednica u potpunosti marginalizovana, zbog čega se onda ne zalažu za neka druga rešenja iz tog istog sistema? Recimo, u Americi se sudije na nekim nivoima biraju neposrednim izborima. Što to ne predlože ovde, da ih biraju građani na neposrednim izborima? Što se ti isti ne zalažu za uvođenje istog predsedničkog sistema u Srbiji ako im je Amerika uzor? Ili, što se na primer ti isti ne zalažu za one momente koji govore o većoj reprezentativnosti građana na različitim nivoima time što je izborni sistem u Americi u potpunosti upodobljen elementima većinskog i to uglavnom jednokružno većinskog?
Zato što oni kalkulišu i tamo gde smatraju da im nešto odgovara, oni će predlagati rešenja iz Amerike, gde im nešto odgovora, rešenja iz Kine, gde im nešto treće odgovara, rešenje iz Nemačke, ali u svakom slučaju, ne razmišljaju o potrebama građana, niti im je bitno kakav ćemo mi sistem uopšte imati. Oni, manje više svi imaju drugačije kombinacije i poglede na ovu državu i ne doživljavaju je kao svoju. Njihova država Jugoslavija je nestala, oni je nikad nisu prežalili i oni u kontinuitetu zapravo samo pate za njom, a Srbiju doživljavaju kao neku noćnu moru koja je prolazna i iz koje će se oni pre ili kasnije probuditi.
No, rekao bih, na njihovu štetu i žalost, a na našu sreću, država Srbija je tu da ostane, ona je preživela razne zavojevače, preživela je razne okupatore i agresore, preživela je i razne izdaje, ali je opet tu.
Budžet koji smo usvojili je razvojni, investicioni budžet. Osvrnuo bih se na nekoliko momenata koji su, mislim, veoma važni, a pre svega su skopčani sa tim da se napokon pravi jedna adekvatna platforma, odnosno zaokružuje platforma koja se pravi godinama, a koja omogućava našem predsedniku zapravo da i dalje vodi genijalnu spoljnu politiku na način na koji je to i činio i plodove te i takve politike vidimo i sada kada dobijamo cenu za gas kakvu maltene dobijaju i ruski regionu.
Sigurno to nije palo sa neba i sasvim sigurno to ne bismo dobili da predsednika Vučića ne uvažavaju na svim stranama sveta i da ga Vladimir Putin ne doživljava kao ozbiljnog lidera, koji je zapravo sada prvi državnik ovog dela Evrope. Jer još je svojevremeno Kisindžer govorio o tome da on ne zna kada nazove Brisel ko će da se javi sa druge strane i da on ne zna ko je to „gospodin Evropa“. Danas kada bilo koji svetski državnik nazove jugoistočnu Evropu i želi da komunicira ovde sa adekvatnim političkim subjektima, on prvo dolazi kod Aleksandra Vučića, i to radi Angela Merkel, to radi Vladimir Putin, to radi i Si Đinping, to rade i Amerikanci. Zato što znaju da je Aleksandar Vučić „gospodin jugoistočna Evropa“ i da je bez njega apsolutno nemoguće razrešiti nijedno otvoreno pitanje, tj. dati odgovor na sva ona pitanja sa kojima se savremena civilizacija suočava, pogotovo na ovim prostorima gde i srpski narod živi.
Kada je reč o ulaganju u Ministarstvo spoljnih poslova, primetio bih da su po prvi put na ovakav način izdvojena adekvatna sredstva ravnomerno raspoređena i ozbiljno uvećana za rekonstrukciju naših diplomatsko-konzularnih predstavništava širom sveta. Imao sam tu čast i priliku da u poslednje vreme obiđem njih nekoliko i da se uverim da je bilo neophodno ulaganje zaista u ovu materiju, da je to prepoznato i zbog toga mi je drago, i da ćemo sada moći i da u tom tehničkom kapacitetu ispratimo ono što je politika predsednika Vučića, na način koji je zapravo prikladan, u najmanju ruku. Jer država Srbija mora da vodi spoljnu politiku na jedan odgovoran način, na način koji nije megalomanski, kao što su to činili neki prethodnici i onda nas uvlačili u ozbiljne probleme, pogotovo na način koji je suveren.
Taj koncept suverenosti koji je osnova delovanja i SNS, što će biti posebno predstavljeno sutra na njenom kongresu, zapravo je ono što će Srbiju voditi kroz čitav 21. vek. Mislim da su te odluke strateškog karaktera i da će se tek pokazati zapravo koliko su bile važne i koliko su potezi Aleksandra Vučića i SNS koju on predvodi bile vizionarske.
Bitno mi je da istaknem još nešto. Ulaganje u infrastrukturu danas nije pitanje nekakvog zamajavanja na način na koji su to činile bivše vlasti, a sadašnja opozicija od 2012. godine, kada su znale da asfaltiraju 50 metara puta u nekom prigradskom naselju ili u nekom mestu, pa da kažu – evo, mi smo načinili nešto veliko, pa da onda otvaraju, recimo, jednu te istu ustanovu ili dom zdravlja po 11 puta, kao što su to činili lideri današnje opozicije, a tadašnjeg režima.
Ne. Naše ulaganje u infrastrukturu je danas takvo da možemo da se pohvalimo da smo bez zaduživanja i u najvećoj meri bez zaduživanja i bez koncesija uspeli da premrežimo Srbiju auto-putevima i da se uhvatimo u koštac sa onim problemima koje smo imali u kontinuitetu decenijama unazad, kao što je recimo, beogradski metro.
Sada se tu pojavljuje jedno interesantno pitanje, koje sasvim sigurno nije tek tako izniklo i koje se verovatno plasira od strane određenih obaveštajnih struktura iz regiona, a sa ciljem da se u stvari međusobno posvađaju. Ubacuje se jedna jabuka razdora na koju bih želeo da ukažem ovde. Pa se govori – a zbog čega to građani Srbije, recimo Banata, ili recimo Pomoravlja, treba da odvajaju novac za beogradski metro, kada oni u Beogradu ne žive? Čekajte, to su besmislice.
Beograd je srpska prestonica. To je grad svih nas, bez obzira na to što mnogi od nas, evo, ja prvi, u njemu nismo rođeni, ili u njemu nismo odrasli, ali on je grad svih nas. On podnosi teret onda kada je najteže i on treba da bude zapravo dika svih nas, jer je naš glavni grad, ne samo glavni grad Republike Srbije, nego prestonica svih Srba, ma gde oni živeli, i mi treba da budemo ponosni na njega. Ne može Beograd da bude tu samo onda kada treba da obrazuje građane Srbije, kao centar univerziteta, ne može da bude tu da samo treba da leči građane Srbije, odnosno da se u njemu leče, ili da bude tu onda kada treba da ekonomski razvija Srbiju i da nudi radna mesta i da bude motor razvoja ovog naroda i ove države. On mora da bude tu za sve nas i onda kada svi zajedno, naravno, treba da podnesemo teret i novih infrastrukturnih projekata kakav je beogradski metro, a da bismo mogli sutra svi da budemo ponosni na njega i da kad god dođemo u Beograd, bilo iz poslovnih razloga, bilo iz ličnog zadovoljstva, možemo da se njima lakše i brže krećemo.
Nemojte samo da nasedamo na takve jabuke razdora kakve nam plasiraju jugosrbijanci, inspirisani obaveštajnim službama iz regiona, a sa ciljem da u kontinuitetu svađaju Srbe, one sa severa sa ovima sa juga, da svađaju Srbe one iz Beograda sa onima iz unutrašnjosti ili da svađaju Srbe sa onima koji su u Srbiji rođeni i onima koji u regionu žive. To su zamke u koje smo prečesto upadali i koje sebi više definitivno ne smemo da dozvoljavamo.
U svetskim okvirima nas je jako malo da bismo se delili. Super brza pruga Novi Sad-Beograd, koja će profunkcionisati u prvom kvartalu iduće godine, nije samo infrastrukturni projekat. Kao neko ko dolazi iz Novog Sada, tvrdim da je reč o projektu koji je zapravo od višestruko nacionalnog značaja. Ta super brza pruga će jednom zauvek ubiti svaku ideju separatizma u Vojvodini. A evo zašto.
Povezivanjem centra Novog Sada i centra Beograda da način da možete više puta dnevno stizati iz centra najvećeg srpskog grada u centar drugog najvećeg srpskog grada za kraće od pola sata, mi ćemo imati mnogo više ljudi koji žive u Beogradu a rade u Novom Sadu, mnogo više ljudi koji žive u Novom Sadu a rade u Beogradu, mnogo više ljudi koji se međusobno povezuju, sklapaju prijateljstva, brakove, zapošljavaju itd. u ova dva grada. To će biti jedan te isti konglomerat. Mi ćemo imati zapravo jednu te istu celinu. Na taj način zapravo će svaka ideja separatizma u Vojvodini koja uvek postoji i tinja i podgreva se spolja biti jednom zauvek ugašena, jer će Novi Sad i Beograd postati jedno te isto. Zapamtite ove moje reči.
To neće biti brzo, te neće biti tek tako preko noći, ali u narednih nekoliko godina, eventualno deceniju, mi ćemo govoriti o jednom te istom projektu, odnosno o jednom te istom nadgradu, najvećem ponosu i razvoju srpstva, jer će se gro GDP-a zapravo intelektualne snage upravo tu sticati i mi ćemo na prostoru od Novog Sada do Beograda imati celinu kakvu nema niko u ovom delu Evrope. To će biti celina s kojom se ne može meriti niko od Beča do Istanbula, i to nije mala stvar. Toga su vrlo svesni oni u regionu koji strateški promišljaju na ove teme.
Hrvatski nacionalisti imaju decenijama unazad ozbiljan kompleks Beograda. Oni imaju najveći kompleks zbog toga što nemaju jedan milionski grad i zbog toga ga toliko istovremeno posmatraju i sa zavišću i sa prezirom. A zamislite tek s kakvim će prezirom i zavišću da posmatraju celinu nadgrada, supergrada Beograda i Novog Sada, pogotovo zbog toga što će svi oni koji žele da nam nekakvom ekskluzivitetu i izuzetnosti Srba, je li, u ovom delu Srbije, na severu, u Vojvodini, želeti da nas nauče i da nam objasne kako smo mi zbog toga što smo iz Vojvodine mnogo vredniji i bolji od onih što su spreka i da zbog toga treba da budemo zasebni.
Evo, ja sam trinaesta generacija koja je rođena u Vojvodini, trinaesta generacija koja je rođena u Bačkoj. Ja ne mislim da sam išta bolji ili gori od Srba koji dolaze iz drugih krajeva, bilo Srbije, bilo ovog dela Evrope, apsolutno ne mislim. Ja mislim da smo mi svi Srbi dužni da sledimo ono što su nam preci ostavili, kako bismo mogli u budućnosti da potomcima ostavimo ono što oni zaslužuju. Hvala vam.
Hvala predsedniče Narodne skupštine gospodine Dačiću.
Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni građani koji pratite ovaj prenos, tema kulture je mnogo šira nego što to možda nekada deluje. Često govorimo o tome kako se za kulturu ne troši dovoljno novca, jer imamo neke preče potrebe, ali definitivno možemo postaviti sebi pitanje - da li savremena, napredna, civilizovana država može da funkcioniše bez ulaganja u kulturu?
Kada govorimo o ulaganju u kulturu moramo imati na umu i u vidu da su uglavnom kulturni poslanici zanesenjaci, ljudi koji rade svoj posao uglavnom iz ljubavi, ali ipak i ta ljubav mora biti potpomognuta nekada materijalnim dobrima, jer sve to košta, košta i papir na kom se štampaju najlepše pesme, koštaju štafelaji, koštaju i nosači zvuka, mora im se pomoći da bi mogli da nas reprezentuju adekvatno u svetu da bi mogli da obrazuju naše nove naraštaje i da bi mogli da ostave iza nas neki pečat generacija kojima i mi pripadamo.
Ono što mene posebno raduje i zbog čega sam, između ostalog, a mnogo je razloga što sam ponosan što sam narodni poslanik baš u ovom sazivu i baš u ovoj poslaničkoj grupi koja nosi ime našeg predsednika Aleksandra Vučića, jeste to što, rekao bih po prvi put u poslednje tri decenije, naša kulturna politika ima svoj nacionalni predznak. Šta to znači? Videli ste kakvu je histeriju u samozvanim levoliberalnim medijima koji se uglavnom finansiraju iz inostranstva, neki od njih su i prijavljeni u inostranstvo i tamo plaćaju porez, kakva je histeriju i kakvu je salvu napada i neodobravanja zapravo izazvao potez naše države kada je podignut spomenik utemeljivaču srpske državnosti Stefanu Nemanji. Nemojte da vas to čudi i nemojte da mislite da je to samo bila jedna tačka gde su se oni kao i po običaju usprotivili i javili za reč da bi napali sve što radi predsednik Vučić. Ima tu i dubljih razloga.
Nakon tri decenije, ili gotovo tri decenije lutanja po postjugoslovenskim bespućima država Srbija napokon dobija svoj rodoljubivi, nacionalni, a i istovremeno i građanski predznak, baš kako je jeste upisano u našem Ustavu.
U našem Ustavu je upisano da je država Srbija država srpskog naroda i svih građana koji ovde žive i mi to ljubomorno čuvamo. Vi vidite kroz izdatke koje ova država ima na više različitih nivoa, ja dolazim sa teritorije AP Vojvodine i znam koliko se izdvaja na pokrajinskom nivou, koliko se izdvaja na nivou lokalnih samouprava za potrebe nacionalnih zajednica naših sugrađana, koji kao maternji jezik koriste neki drugi jezik, a ne srpski, i koji imaju drugo etničko poreklo. Mi to ljubomorno čuvamo zato što želimo da pomognemo našim sugrađanima, našim komšijama, našim prijateljima, našoj braći i Rusinima, i Bunjevcima, i Gorancima i Vlasima koji nemaju svoje nacionalne države i kojima je zapravo nacionalna država Srbija, jer niko se o njima toliko ne brine i niko ne ulaže toliko u njihovu kulturu koliko to ulaže država Srbija. To možete pitati njih i to će vam i oni reći.
Mi se trudimo da maksimalno potpomognemo izgradnju kulturnih kapaciteta i naših sugrađana romske nacionalnosti koji su brojni, koji su već integrisani u naše društvo, ali kojima svakako treba pomoći da što adekvatnije iskažu sve ono što njihova bogata kultura poseduje, da to institucionalizuju, formalizuju koliko je to neophodno, ali to takođe radimo sa pripadnicima i svih drugih naroda i nacionalnih zajednica, etnički zajednica, koje ovde žive, naših prijatelja, komšija i naše braće Mađara koji po rečima premijera Viktora Orbana imaju najviša prava na svetu u Srbiji, ako izuzmemo Mađarsku.
To treba da nam služi na čast i na ponos. Na čast i na ponos kao potomcima i Nemanjića i pre njih Vlastimirovića i posle njih i Karađorđevića, i Obrenovića, i Petrovića, može da nam služi i to što mi danas imamo odgovornu nacionalnu kulturu koja se ne stidi da kaže ko smo, odakle potičemo i kuda idemo i koja se ne stidi da kaže da mi kao potomci tih dinastija, da mi kao potomci tih junaka možemo s ponosom da podignemo spomenik svakome od njih. Sramota je što srpski narod u svojoj srpskoj prestonici Beogradu sve do nedavno nije imao spomenik Stefanu Nemanji. E, te nepravde se danas ispravljaju na to sam ja ponosan.
Sramota je što visokom Stefanu nismo imali spomenik do nedavno u Beogradu, a još je veća sramota što mi imamo jedan deo naše javnosti, jedan deo medija, jedan deo političkih stranaka, koje se ponašaju nedržavotvorno. Pazite, ja iskreno verujem u demokratiju i ja nemam ništa protiv da se neko suprotstavi mom stavu, da je neko protiv stava stranke na vlasti ili da je neko protiv stava koalicije koja upravlja ovom državom, ali ja imam protiv kada je neko protiv države, ja imam problem sa tim kada je neko protiv države.
Ne možete u kontinuitetu napadati sve ono što radi ova vlast samo zbog toga što radi ta vlast. Ne možete u kontinuitetu nadati se, zahtevati intervenciju spolja kako bi ovde bila gora situacija, kako bi se pogoršala situacija u državi Srbiji, a sve po sistemu što je gore Vučiću, to je gore Srbiji ili što je gore Srbiji to je gore Vučiću, a to je onda bolje njima, bolje tom delu opozicije koji se ponaša svakako samo ne državotvorno.
Odrastao sam u jednom gradu, koji je relativno mali zove se Kula u zapadnoj Bačkoj, znam koliko je tim gradovima kao što je Kula recimo značila svaka ustanova kulture. Na primer, biblioteka, opštinska biblioteka u Kuli je bila uvek okupljalište intelektualne elite tog grada. Znam koliko je teško palo tom gradu kada je jednim nesrećnim slučajem, pre više od deset godina, ta biblioteka izgorela i koliko je bilo teško da se ona oporavi ponovo da dobije knjižni fond, da se ponovo ta elita, je li, koja se oko te biblioteke okupljala, formira i vrati na to isto mesto.
Mi smo imali jednu veliku krizu države, rekao bih, sa onom nesrećnom reformom pravosuđa pre duže od deset godina, i znamo, sad neću govoriti o, da kažem, pravničkim ili legalističkim perspektivama i aspektima tog problema, već o jednom sociološkom. Ukidanjem sudova širom Srbije, ukidanjem onoga što su bili opštinski sudovi, napravljen je i taj problem što je ukinuto jedno mesto, jedan nukleus koji je okupljao intelektualce iz tih sredina. To su bile sudije, predsednici sudova, advokati, tužioci koji su bili elita društva.
Na taj način oni su bili primorani da napuštaju te manje sredine i da odlaze u veće sredine što je naravno oštetilo sredine iz kojih su odlazili, jer jako je teško i mnogo vremena treba da protekne da biste vi izgradili jednog intelektualca koji je odlučio da živi u manjoj sredini i koji treba kao predstavnik intelektualne elite da predvodi to društvo i tu zajednicu.
Zato je važno da se ulaže u biblioteke, u čitaonice. Iako živimo u eri interneta, mada i biblioteke i čitaonice i te kako mogu biti i ovim propisima će i biti dodatno digitalizovane, i to Vlada premijerke Ane Brnabić odlično radi poslednjih godina, važno je da se ulažu i da shvatimo da tu postoji jedan dublji sociološki fenomen. Što više ulažemo u čitaonice i biblioteke, to će lakše biti da ojačaju postojeće elite u manjim sredinama, to će biti lakše da intelektualci ostaju u tim sredinama i to će biti lakše da te manje sredine opstanu.
Stalno govorimo o tome i suočavamo se sa jednim fenomenom koji nije karakterističan samo za Srbiju, već za celu Evropu, a to je da manje sredine odumiru, da se sela odumiru, da one sredine koje nisu blizu ključnih magistralnih putnih pravaca imaju manje šanse za uspeh i za opstanak. Ovo je jedan od načina da pomognemo da ojačaju te lokalne intelektualne elite. Ovo je jedan od načina da pomognemo da manje sredine u potpunosti ili u najvećem delu ispune svoje kapacitete da sprečimo njihovu majorizaciju, odnosno da sprečimo da dođemo u situaciju ili u poziciju za neku godinu ili neku deceniju da imamo samo dva ili tri velika centra u državi Srbiji, a da sve ostalo bude ili velika spavaonica ili manje-više prazno.
Kada govorimo o nacionalnoj kulturi, moramo biti svesni i kakvog uticaja ima obrazovni sistem na vaspitavanje mlađih naraštaja. Mi smo imali nekoliko decenija komunističke diktature tokom druge Jugoslavije, koja je imala princip izgradnje kulta ličnosti Josipa Broza Tita i koja se apsolutno nije bavila izgradnjom srpskom rodoljublja, već ga je potiskivala i gurala u stranu.
Onda smo imali devedesetih godina i nakon 5. oktobra jednu kakofoniju, gde smo imali sve, samo ne rad na edukaciji mladih u pravcu da i oni spoznaju zapravo šta znači biti pripadnik srpskog naroda i zbog čega treba da budu ponosni na to. To se često preplitalo od autošovinizma koji je ulazio u naše institucije, pa do kafanskog nacionalizma. I jedan i drugi pristup su štetni. Autošovinizam zbog toga, naravno, očigledno je što vas tera da mrzite i prezirete sopstveni narod, a kafanski nacionalizam zbog toga što ismeva, zapravo, vaše rodoljublje i ono čemu vi pripadate.
Mi sada imamo napokon jednu kulturnu strategiju, jednu nacionalnu strategiju. Spomenik Stefanu Nemanji nije samo simbol koji će, eto, biti interesantan turistima, mada vidim da jeste interesantan turistima i kad god prođem tamo vidim strance da se slikaju, da su oduševljeni kako on impozantno izgleda, a kako i ne bi kada ga je jedan od najvećih umetnika sveta danas iz Rusije vajao. Ono što ja primećujem i što ja vidim jeste da je on simbol toga da Beograd danas konačno ponovo postaje srpska prestonica.
Beograd je predugo bio jugoslovenska prestonica i Beograd je izgubio svoj srpski predznak. Beograd je od grada koji je bio rasadnik srpstva, a pričamo mnogo o Nikoli Tesli, Nikola Tesla je o Beogradu govorio u jednom svom govoru kao o rasadniku srpstva u koji svi Srbi, gde god živeli, gledaju kao u svetionik. On je, nažalost, to svetlo ugasio i od srpske trobojke postao jugoslovenska trobojka, koja se stidela svojih srpskih korena, gledajući ih neretko kao na nešto retrogradno, nazadno, primitivno, ruralno, jer se to ruralno često poistovećivalo sa ovim prethodnim neadekvatnim, netačnim i pogrešnim pridevima – nazadno, pogrešno, retrogradno.
Znate, onog momenta kada su nam nametnuli, a to se desilo pre nekoliko decenija, da su opanci nešto čega treba da se stidimo, a da je sve ono što nam dolazi iz inostranstva nešto čemu treba da se divimo i da ako koristite što više tuđica, vi zapravo bivate pametniji i obrazovaniji pred drugima i vi samim tim dokazujete svoj intelektualni kapacitet, tog momenta smo mi ušli u jednu ozbiljnu nacionalnu krizu, koja je samo kulminirala devedesetih godina i nastavila se, naravno, lošim izborima nakon 2000. godine.
Godine 2012. smo to presekli. Ako neko misli da je lako to preseći, ako neko misli da tek tako možemo da preokrenemo točak istorije i da poništimo sve ono što nam se dešavalo poslednjih decenija za samo osam ili devet godina, taj se grdno vara. Ali mi radimo na tome. Mi smo deo tog projekta i treba da budemo ponosni na to. Svako od nas kad se vrati u svoju sredinu treba da bude ponosan na to.
Ja sam ponosan na to što je moj Novi Sad, srpska Atina, danas u punom smislu te reči, što je to grad koji služi na ponos svim svojim građanima, bez obzira na nacionalni predznak, što se tamo apsolutno niko ne oseća loše, a što je opet zaista postao srpska kulturna prestonica, prestonica za kompletan srpski faktor, ma gde Srbi živeli, lepo se osećaju kada dođu u Novi Sad. To nije palo sa neba i to nije slučajno. To je posledica magistralnog pravca koji je zadao predsednik Aleksandar Vučić, a koji gradonačelnik Miloš Vučević odlično prati u samom Novom Sadu.
Mišljenja sam da moramo više razgovarati sa mlađim naraštajima, da moramo adekvatnije da im priđemo, da ne treba da se osećamo otuđeno kada razgovaramo sa njima, a ne razumemo se baš možda najbolje u prvi mah, jer tako se ni sa nama nisu razumele starije generacije kada su u prvi mah razgovarale. Moramo biti svesni da, kao što je našim dedama i babama bio čudan mobilni telefon, a mi smo ga lako koristili, i to oni stari mobilni telefoni koji su mogli da služe kao hladno oružje, ali smo ih mi smatrali velikim tehnološkim napretkom, i kao što su oni nama tada bili čudni što oni to ne razumeju tako lako kako mi razumemo, da smo tako danas i mi čudni onima koji su rođeni posle 1995. godine, na primer, jer oni drugačije gledaju svet, oni drugačije posmatraju vreme, oni drugačije posmatraju fenomene. To je normalno i to nije za osudu i ne treba da se ponašamo džangrizavo i da se povučemo na neki balkon i da govorimo – šta radi ova omladina, to je strašno i to je ružno. Nije. To je deo vremena. Ali treba ih uklopimo u to da shvate i da uvide da je to što oni rade da mora biti sastavni deo nacionalne kulture etnosa kom pripadaju, naroda kom pripadaju. Da to što znaš strane jezike ne znači da nisi dovoljno dobar Srbin ili da treba da se stidiš svog srpstva.
Evo, pogledajte Đokovića, na primer. On se ne stidi srpstva. Njemu su nudili kada je počinjao svoju karijeru, toga se možemo setiti, i Švajcarci, i Amerikanci, i Francuzi i Britanci, brdo novca da pređe da igra za njih, samo da prihvati njihovu zastavu, mogao je da dobije razne milione. Nije to hteo. Nije to uradio. I ja cenim te ljude. I ti ljudi treba da nam budu uzor. Ti ljudi treba da budu uzori tim našim mlađim naraštajima. To su talentovana deca. Samo im treba prići na adekvatan način. Nije pogrešan ni „Instagram“, ni „Tik-tok“, ni „Jutjub“, ni „Fejsbuk“ sam po sebi, to je deo savremene kulture i zato treba da se digitalizujemo i da idemo dalje. Samo treba adekvatno da im priđemo, da im kažemo na tim platformama mogu da pronađu neke edukativne, kvalitetne sadržaje, a ne samo one koji su površni, jer internet vam je kao vatra ili voda – dobar sluga, a jako loš gospodar. Tamo svašta možete pronaći.
Možete to koristiti kroz aplikacije koje neke sudije Apelacionog suda u Beogradu brane do onog momenta dok FBI ne upadne u sedište te iste aplikacije, govorim o „Skaju“, i ne zatvori je i onda te iste sudije Apelacionog suda stalno sa kritikama i sa napadima na naš MUP zbog toga što je pozivao one koji su te aplikacije koristili za najgore moguće zločine. Ali o njima neću sada. Namerno neću da kažem ime tog sudije Apelacionog suda, pošto znam da on uživa u pažnji kada mu se ime pominje u najvišem domu u ovoj državi, pa neka pati malo zbog toga što neću da mu pomenem prezime.
Naša nacionalna politika, kada je reč o kulturi, mora i treba da ostane rodoljubiva, treba da ima svoj intelektualni predznak i ne sme da dozvoli sebi nikada da se komercijalizuje. Zašto to kažem? Ne možete iz interesa voleti svoj narod i svoju državu. E, zato je važno da Beograd, kao generator Srbije, kao najveći, najmoćniji centar, sa najvećim potencijalom, sa jako mnogo rodoljuba, sa jako mnogo kvalitetnih ljudi koji su ovde da li došli, da li rođeni, da li odrasli, da li sada prešli zbog posla, to je najmanje bitno, ali koji su ovde na istom mestu, mogu da tu svoju energiju kanališu adekvatno, da je ujedine i da je usmere u jednom pravcu, da to bude jedna snaga, jedna srpska energija koja će od Beograda napraviti ponovo srpsku prestonicu. Neka on ima i svoj kosmopolitski karakter, i treba da ima, i meni je drago da ga ima, a to vidite i po nazivima ulica, to vidite i po nazivima restorana, i po raznim, od kuhinja koje možete naći u Beogradu do stranaca koji uvek zadovoljno ovde dođu da bi se lepo proveli i da bi nešto videli. I treba da ima taj karakter, naravno.
Biti rodoljub ne znači biti isključiv, ne znači biti ksenofoban. Naprotiv, biti rodoljub znači biti upoznat sa svojom kulturom i biti otvoren za upoznavanje drugih kultura, ali ne toliko da bi ti zbog toga svoju kulturu nipodaštavao ili zaboravio. To što sam ja Srbin etnički mene ne čini ništa u startu ni gorim ni boljim od drugih. To što sam ja Srbin i što sam svestan svog identiteta nacionalnog govori da sam svestan svog porekla, da sam svestan svojih pradedova, i onog sa očeve strane koji je poginuo u Drugom svetskom ratu u borbi protiv fašizma i onog sa mamine strane koji je pregazio Albaniju i probijao Solunski front. To znači da ja neću nikada da pognem glavu pred drugima i da kažem da sam pripadnik genocidnog naroda. To znači da ja neću nikada da pognem glavu i da kažem da me je sramota zbog toga što imam Stefana Nemanju, a manje-više svi drugi iz okruženja bi dali grdne novce da imaju svog Stefana Nemanju, da ne moraju da izmišljaju nekakve grobnice i nekakve spise. Neću da pominjem ko to radi.
Mi ne moramo da falsifikujemo istoriju, mi imamo vrlo adekvatnu, konkretnu i jasnu istoriju. Mi ne moramo da se stidimo svoje prošlosti, mi njome moramo da se ponosimo. A dok to radimo i kad to radimo, moramo imati pravilan metod. Ovo što radi predsednik Aleksandar Vučić i ovo što radi Vlada Republike Srbije jeste pravilan metod. Na adekvatan način se prvo samoobrazovati, pa onda nastupati isto tako i pred drugima. Zbog toga stalno pominjem Beograd, jer je Beograd sedište naše kulture, sedište naše politike, sedište naše privrede, i zato je važno da se vrati svojim korenima, a on to može i ja verujem da će on to postići.
Beograd služi i treba da služi na ponos svim svojim građanima. On treba da služi na ponos i svim Srbima, ma gde živeli i to je njegova specifičnost. Jer svi mi imamo svoj grad porekla ili grad gde živimo, ali je Beograd grad svih nas, svih Srba, jer je on prestonica srpskog naroda, jer je on svetionik u koji ponovo treba da gledamo. I ja se iskreno nadam da ćemo u skladu i sa ovim reformama koje sada imamo iz polja kulture opet uspeti da okrenemo tu trobojku sa svetionika Beograda, da ona više ne bude plavo-belo-crvena, nego da ponovo bude crveno-plavo-bela. Hvala.
Hvala, poštovana predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, danas raspravljamo o jednoj neobično važnoj temi. Rekao bih da ova sednica ima jedan otrežnjujući, svečani i po malo tužni karakter. Ne možemo da ne budemo tužni svaki put kada se zagledamo u našu istoriju i kada zaključimo da prosto gotovo da nema datuma u našoj prošlosti koji nije obeležen nekim srpskim stradanjem.
Mi smo svoju kuću izgradili na sred puta. Izgradili smo je na raskrsnici, mnogi su zavojevači dolazili ovde. Mnogi su pokušavali da se domognu našeg prostora, naše teritorije, naših resursa, ali nisu svi pokušavali da nas unište u potpunosti.
Mi danas govorimo o jednoj važnoj temi, o temi koja treba da bude u kontinuitetu prisutna je u našem društvu, koja treba da se obradi na jedan adekvatan i akademski način i zato mi je neobično drago što upravo ovo telo i ovaj saziv raspravlja na ovu temu, naročito zbog toga što u njemu imamo rekordan broj mlađih narodnih poslanika.
Srpski narod je mnogo uložio u ideju Jugoslavije, zapravo uložio je ubedljivo najviše, a od te ideje smo dobili ubedljivo najmanje dobrog.
Naša elita je u 19. veku bila zanesenjak te ideje, veliki Njegoš je pisao čak o Jugoslaviji, maštalo se o njoj o prečanskim krajevima, retko ko je trezveno sagledavao tu temu poput Svetozara Miletića, retko ko je znao zapravo na šta cela ta ideja može da izađe i koliko skupo može da nas košta. To otrežnjenje je došlo u XX veku na najokrutniji i najsvirepiji mogući način.
Genocid koji je nad Srbima izveden u tzv. nezavisnoj državi Hrvatskoj jeste jedan od najmonstruoznijih zločina koje je fašistička ideologija zla u svom ustaškom ruhu izvršila i tom Drugom svetskom ratu koji se sam po sebi bio veoma surov, mi smo, zapravo imali na ovim prostorima takve zločine od kojih se ledila krv u žilama, čak i nemačkim nacistima. I to ne govorim napamet. Imate sijaset dokumenata koji su slali italijanski fašisti, nemački nacisti sa ovog prostora u kojima su govorili o tome koliko je zapravo ustaški režim bio okrutan i na koji način se obračunavao u prvom redu sa Srbima, ali i sa Jevrejima, Romima i svima onima za koje su smatrali da su neprijatelji države i da nisu dostojni da žive u toj monstruoznoj tvorevini NDH.
Ti ljudi su ubijeni dva puta. Ubijeni su tokom genocida u NDH, prvi put. Drugi put su ubijeni kada je veo zaborava bio postavljen na njih za vreme komunističke Jugoslavije. O tim žrtvama se nije govorilo dovoljno, a neretko se srpski predznak brisao i govorilo se o tome da su oni padali zbog toga što su bili antifašisti što su bili Jugosloveni, što su bili rodoljubi.
Nije sporno da su oni bili antifašisti, rodoljubi, sporno je to što smo mi u to vreme živeli u državi i u društvu u kom su Srpkinje rađale Jugoslovene, a Hrvatice Hrvate. Meni nije nejasno zbog čega mnogi ljudi koji pripadaju nešto starijim generacijama sa setom gledaju na Jugoslaviju jer se, pre svega prisećaju svoje mladosti.
Titova Jugoslavija jeste imala neke elemente koji su bili definitivno za one koji su u njoj živeli, kvalitetni i pozitivni, zato što je davala neku mogućnost ostvarivanja egzistencije, određene bezbednosti, neki okvir u kom su se mogli ostvarivati lična ambicija.
Ali, moja sećanja, recimo na Jugoslaviju je bitno drugačije. Moje prvo sećanje na Jugoslaviju datira iz 1991. godine kada sam tada kao četvorogodišnji dečak u bolnici u Somboru bio zbog upale pluća i na hodniku video jednog momka pripadnika JNA koji je na nosilima umro preda mnomzato što je bio smrtno ranjen na vukovarskom ratištu i donet tu. To je moje prvo sećanje na Jugoslaviju. I ja taj lik ne mogu nikada da zaboravim.
Takođe, ne mogu nikada da zaboravim 1995. godinu kada sam na TV ekranu gledao kolone srpskih izbeglica koje su bežale iz Republike Srpske Krajine, bežale pred pomahnitalom ludačkom ideologijom zla, koja je za cilj upravo imala da okonča proces koji je Pavelić započeo 1941. godine, a okončao Franjo Tuđman, Titov general i neko ko je definitivno bio lider, koji je trebao da sublimira zapravo tri vrste ideologije u Hrvatskoj koje su imale isti cilj, a taj cilj je bio nezavisna i samostalna Hrvatska, etnički očišćena od Srba. Mi moramo baš ovde u Beogradu da govorimo mnogo više o zločinima genocida koji se desio nad srpskim narodom pogotovo u tzv. NDH i iz još jednog momenta.
U našem glavnom gradu, nažalost, mnogi Srbi boluju od jedne bolesti koja se zove - kroatofilija. Ja nemam nikakav problem sa tim da neko ceni i poštuje kulturu bilo kog naroda. Ja lično nemam baš ništa protiv hrvatskog naroda i hrvatske države štaviše, ja se uvek prvi zalažem i to se lako može proveriti, za odbranu prava hrvatske nacionalne zajednice ovde u Srbiji i za to da oni imaju maksimalna prava, bez obzira na to što naši sunarodnici u Hrvatskoj takva prava nemaju ni izbliza, ali ta politička ideologija, zapravo kroatofilija ne podrazumeva ljubav prema Hrvatima, ona podrazumeva autošovinizam, podrazumeva mržnju prema sopstvenom narodu i u kontinuitetu poricanje svega onoga što mu se desilo i zastupanje interesa neke druge političke elite i neke druge političke ideje. U ovom slučaju političke ideje koja u kontinuitetu od 1991. godine, vlada u Republici Hrvatskoj bez obzira na to ko je na vlasti i koja ima svoje korene mnogo dublje i u „maspoku“, i u ustaškom režimu, i u Franku i ranije u Ante Starčeviću i drugim ideolozima krvi i tla.
Dame i gospodo, na nama, na ovom sazivu je da udarimo temelje za jednu borbu koja će da traje mnogo dugo. Muzej genocida je institucija koju moramo da obogatimo, u koju moramo da idemo, u koju moramo da odvodimo i sutra i svoju decu na isti način na koji se svih onih koji su pobijeni samo zbog toga što su rođeni u jednoj veri, u jednoj naciji prisećaju Jevreji, prisećaju neki drugi pripadnici naroda koji su stradali u kontinuitetu kroz vekove i koji mogu da nas razumeju.
Nema mnogo naroda na ovom zemaljskom šaru koji može da razume srpsko stradanje, jer naše stradanje, pogotovo u dvadesetom veku, mada ni drugi vekovi nisu bili mnogo bolji, jeste bilo biblijskih razmera i često smo pokušavali, verovatno zbog toga što je jako teško prihvatiti ono što vam se desilo, a da vas ne ispuni gnev, ignorisali sve to.
Mi smo hrišćani, nas ne treba da ispuni gnev, nas treba da ispuni ljubav prema bližnjem svom, nas treba da ispuni molitva gospodu sa ciljem da svi oni koji su ispunjeni mržnjom zapravo progledaju i otmu se tim demonima zla. Nas treba da ispuni ljubav prema našem narodu i poštovanje prema svim drugim narodima i državama.
Mi jesmo takav narod. Mi jesmo takva država. Mi se, napokon prisećamo svih onih koji su stradali samo zbog toga što su imali srpsko poreklo. Mi napokon otvoreno govorimo o zločinu oluje iz 1995. godine i dostojanstveno ga obeležavamo. To nije bilo moguće pre 2012. godine, i pre dolaska na vlast Aleksandra Vučića. Mi se, napokon obraćamo našoj javnosti na adekvatan način za sve ono što nam se zbivalo devedesetih godina na prostoru cele bivše Jugoslavije, ali i u Drugom i u Prvom svetskom ratu. Ni o tome nismo odgovorili na adekvatan način.
Često smo se trudili da ignorišemo sopstvenu prošlost, a zarad određenog pomirenja ili suživota sa našim susedima. Ja mislim da je to potpuno pogrešan koncept.
Nijedan narod nije zločinački. Nijedan narod nije izvršio kolektivni zločin. Zločinci imaju svoja imena i prezimena. Ideologije mogu biti zločinačke. Narodi ne mogu biti zločinački. Države koje su nastale na ideologiji zla mogu i jesu demonski zločinci, kao što je bila NDH, ali narodi to nisu.
Baš zbog toga mi možemo da gradimo suživot, mi možemo da pružimo ruku, mi možemo da komuniciramo i da sarađujemo sa svima u okruženju, a da se ne stidimo da pomenemo, na naučni način, utvrđeno kada smo sve stradali i kada smo sve bili žrtve svih ideologija zla, kroz različite epohe, i svih političkih projekata koji su za cilj imali da nas unište.
Dame i gospodo, zaključiću sa jednim apelom. Apel je da svako od nas odvoji dovoljno vremena i upozna se, zapravo, i sa svojim zavičajem, ali i sa kompletnim srpskim prostorom i bude svestan da su Srbi podjednako stradali ma gde živeli, da se edukujemo, da imamo argumente, da imamo činjenice uz sebe, uvek, kada god uđemo u bilo kakvu vrstu polemike, ne samo sa onima koji brane ideologije zla, a ima ih po našem susedstvu, već i sa onima koji žive ovde među nama, a auto su šovinisti, pokušavaju da ponište sve žrtve ovog naroda.
Molim vas, zato što ćemo samo kroz svetlost znanja i kroz mudrost hrišćanske ljubavi moći da porazimo ono zlo koje se u različitim epohama nadvijalo nad nama i koje i sada vreba negde iz prikrajka i čeka da nas napadne, a sasvim sigurno će nas napasti u onom momentu kada budemo zaboravili sopstvene žrtve.
Baš zbog toga je važno što danas raspravljamo na ovu temu i što ćemo, verujem, doneti odgovarajuće propise koji će upravo to sprečiti, sprečiti mogućnost da zaboravimo kakva su nam zla činjena u 20. veku. Hvala.
(Novi Sad, 29.01.2019.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Pomoćnik generalnog sekretara | Skupština AP Vojvodine | Pokrajina | Mesečno | 102458.00 | RSD | 28.12.2018 - |
| - | Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo (Menadžer na projektu prekogranične saradnje Srbija-Mađarska) | Pokrajina | Mesečno | 74400.00 | RSD | 25.01.2018 - |
| - | Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo (Menadžer na projektu prekogranične saradnje Srbija-Mađarska) | Pokrajina | Mesečno | 16400.00 | RSD | 16.07.2018 - |
| - | Kulturni centar grada Novog Sada (Predavač) | Grad | Po realizaciji na osnovu ugovora | 20000.00 | RSD | 20.02.2017 - |