PREDRAG RAJIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen je 1987. godine. Živi u Novom Sadu.

Osnovnu školu „Isa Bajić“ završio je u Kuli. Gimnaziju društveno-jezičkog smera završio je u Vrbasu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom studija pisao je radove iz oblasti Teorije države i prava i Obligacionog prava. Godine 2009. boravio je na univerzitetu „Kraljica Meri“ u Londonu.

Tokom studija radio je kao sportski novinar i dopisnik beogradskog lista „Sportski Žurnal“ i kao reporter televizije „SOS Kanal“. Rajić je osnovao Službu za odnose sa javnošću FK „Hajduk“ iz Kule i bio na njenom čelu od 2011. do 2013. godine.

Nakon studija, bio je radno angažovan u advokatskoj kancelariji „Jovičić“ iz Novog Sada na poslovima advokatskog pripravnika, kao i u privatnoj kompaniji na poslu pravnog konsultanta. U ovom periodu pisao je analize za potrebe „Instituta za pravo i finansije“ iz Beograda.

Tokom 2014. godine, obavljao je radnu praksu u Sekretarijatu za međuregionalnu saradnju i lokalnu samoupravu Pokrajinske vlade.

Tokom 2015. godine, držao je redovna, nedeljna predavanja u „Američkom kutku – Novi Sad“ u okviru debatnog kluba „PolitikUS“.

Za svoj rad nagrađen je posebnom pohvalnicom ambasade SAD u Beogradu. Rajićev projekat proglašen je najboljim od strane „Američkog kutka – Novi Sad“ u 2016. godini, na godišnjoj konferenciji svih američkih kutaka aktivnih u Srbiji. Rajić u ovoj instituciji vodi i program „PolitikUS plus“. Predsednik je Srpsko-američkog foruma „PolitikUS“.

Od februara meseca 2017. godine, drži redovna predavanja u Kulturnom centru Novog Sada. Od septembra 2014. godine do oktobra 2017. godine, bio je radno angažovan u Sekretarijatu za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo Pokrajinske vlade, u Sektoru za pravne i opšte poslove. Rajić je imenovan od strane Sekretarijata kao menadžer na dva projekta IPA prekogranične saradnje Srbija – Mađarska, od kojih se na jednom Sekretarijat javlja kao vodeći partner.

Oktobra 2017. godine zaposlen je u Skupštini AP Vojvodine u zvanju savetnika za međuregionalnu saradnju. Decembra 2018. godine odlukom Administrativnog odbora Skupštine AP Vojvodine, postavljen je na mesto v.d. pomoćnika generalnog sekretara Službe Skupštine AP Vojvodine.

Rajić je portparol Centra za društvenu stabilnost iz Novog Sada.

Učestvovao je na drugom Globalnom forumu mladih diplomata u Sočiju 2018. godine, u organizaciji Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije.

Pohađao je Školu osnovnog muzičkog obrazovanja, bavio se karateom, sertifikovan je od strane Agencije za licenciranje Republike Poljske, kao i Fonda za evropske poslove AP Vojvodine, kao lice obučeno za kreiranje i vođenje projekata koji se finansiraju iz fondova Evropske Unije.

Govori engleski, mađarski i ruski jezik. Pasivno se služi nemačkim, španskim, beloruskim i ukrajinskim jezikom.

Nakon parlamentarnih izbora održanih 21. juna 2020. godine po prvi put postaje narodni poslanik. Izabran je sa izborne liste "Aleksandar Vučić - za našu decu".
Poslednji put ažurirano: 04.11.2020, 10:10

Osnovne informacije

Statistika

  • 4
  • 2
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2021.

Hvala, poštovana predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, danas raspravljamo o jednoj neobično važnoj temi. Rekao bih da ova sednica ima jedan otrežnjujući, svečani i po malo tužni karakter. Ne možemo da ne budemo tužni svaki put kada se zagledamo u našu istoriju i kada zaključimo da prosto gotovo da nema datuma u našoj prošlosti koji nije obeležen nekim srpskim stradanjem.

Mi smo svoju kuću izgradili na sred puta. Izgradili smo je na raskrsnici, mnogi su zavojevači dolazili ovde. Mnogi su pokušavali da se domognu našeg prostora, naše teritorije, naših resursa, ali nisu svi pokušavali da nas unište u potpunosti.

Mi danas govorimo o jednoj važnoj temi, o temi koja treba da bude u kontinuitetu prisutna je u našem društvu, koja treba da se obradi na jedan adekvatan i akademski način i zato mi je neobično drago što upravo ovo telo i ovaj saziv raspravlja na ovu temu, naročito zbog toga što u njemu imamo rekordan broj mlađih narodnih poslanika.

Srpski narod je mnogo uložio u ideju Jugoslavije, zapravo uložio je ubedljivo najviše, a od te ideje smo dobili ubedljivo najmanje dobrog.

Naša elita je u 19. veku bila zanesenjak te ideje, veliki Njegoš je pisao čak o Jugoslaviji, maštalo se o njoj o prečanskim krajevima, retko ko je trezveno sagledavao tu temu poput Svetozara Miletića, retko ko je znao zapravo na šta cela ta ideja može da izađe i koliko skupo može da nas košta. To otrežnjenje je došlo u XX veku na najokrutniji i najsvirepiji mogući način.

Genocid koji je nad Srbima izveden u tzv. nezavisnoj državi Hrvatskoj jeste jedan od najmonstruoznijih zločina koje je fašistička ideologija zla u svom ustaškom ruhu izvršila i tom Drugom svetskom ratu koji se sam po sebi bio veoma surov, mi smo, zapravo imali na ovim prostorima takve zločine od kojih se ledila krv u žilama, čak i nemačkim nacistima. I to ne govorim napamet. Imate sijaset dokumenata koji su slali italijanski fašisti, nemački nacisti sa ovog prostora u kojima su govorili o tome koliko je zapravo ustaški režim bio okrutan i na koji način se obračunavao u prvom redu sa Srbima, ali i sa Jevrejima, Romima i svima onima za koje su smatrali da su neprijatelji države i da nisu dostojni da žive u toj monstruoznoj tvorevini NDH.

Ti ljudi su ubijeni dva puta. Ubijeni su tokom genocida u NDH, prvi put. Drugi put su ubijeni kada je veo zaborava bio postavljen na njih za vreme komunističke Jugoslavije. O tim žrtvama se nije govorilo dovoljno, a neretko se srpski predznak brisao i govorilo se o tome da su oni padali zbog toga što su bili antifašisti što su bili Jugosloveni, što su bili rodoljubi.

Nije sporno da su oni bili antifašisti, rodoljubi, sporno je to što smo mi u to vreme živeli u državi i u društvu u kom su Srpkinje rađale Jugoslovene, a Hrvatice Hrvate. Meni nije nejasno zbog čega mnogi ljudi koji pripadaju nešto starijim generacijama sa setom gledaju na Jugoslaviju jer se, pre svega prisećaju svoje mladosti.

Titova Jugoslavija jeste imala neke elemente koji su bili definitivno za one koji su u njoj živeli, kvalitetni i pozitivni, zato što je davala neku mogućnost ostvarivanja egzistencije, određene bezbednosti, neki okvir u kom su se mogli ostvarivati lična ambicija.

Ali, moja sećanja, recimo na Jugoslaviju je bitno drugačije. Moje prvo sećanje na Jugoslaviju datira iz 1991. godine kada sam tada kao četvorogodišnji dečak u bolnici u Somboru bio zbog upale pluća i na hodniku video jednog momka pripadnika JNA koji je na nosilima umro preda mnomzato što je bio smrtno ranjen na vukovarskom ratištu i donet tu. To je moje prvo sećanje na Jugoslaviju. I ja taj lik ne mogu nikada da zaboravim.

Takođe, ne mogu nikada da zaboravim 1995. godinu kada sam na TV ekranu gledao kolone srpskih izbeglica koje su bežale iz Republike Srpske Krajine, bežale pred pomahnitalom ludačkom ideologijom zla, koja je za cilj upravo imala da okonča proces koji je Pavelić započeo 1941. godine, a okončao Franjo Tuđman, Titov general i neko ko je definitivno bio lider, koji je trebao da sublimira zapravo tri vrste ideologije u Hrvatskoj koje su imale isti cilj, a taj cilj je bio nezavisna i samostalna Hrvatska, etnički očišćena od Srba. Mi moramo baš ovde u Beogradu da govorimo mnogo više o zločinima genocida koji se desio nad srpskim narodom pogotovo u tzv. NDH i iz još jednog momenta.

U našem glavnom gradu, nažalost, mnogi Srbi boluju od jedne bolesti koja se zove - kroatofilija. Ja nemam nikakav problem sa tim da neko ceni i poštuje kulturu bilo kog naroda. Ja lično nemam baš ništa protiv hrvatskog naroda i hrvatske države štaviše, ja se uvek prvi zalažem i to se lako može proveriti, za odbranu prava hrvatske nacionalne zajednice ovde u Srbiji i za to da oni imaju maksimalna prava, bez obzira na to što naši sunarodnici u Hrvatskoj takva prava nemaju ni izbliza, ali ta politička ideologija, zapravo kroatofilija ne podrazumeva ljubav prema Hrvatima, ona podrazumeva autošovinizam, podrazumeva mržnju prema sopstvenom narodu i u kontinuitetu poricanje svega onoga što mu se desilo i zastupanje interesa neke druge političke elite i neke druge političke ideje. U ovom slučaju političke ideje koja u kontinuitetu od 1991. godine, vlada u Republici Hrvatskoj bez obzira na to ko je na vlasti i koja ima svoje korene mnogo dublje i u „maspoku“, i u ustaškom režimu, i u Franku i ranije u Ante Starčeviću i drugim ideolozima krvi i tla.

Dame i gospodo, na nama, na ovom sazivu je da udarimo temelje za jednu borbu koja će da traje mnogo dugo. Muzej genocida je institucija koju moramo da obogatimo, u koju moramo da idemo, u koju moramo da odvodimo i sutra i svoju decu na isti način na koji se svih onih koji su pobijeni samo zbog toga što su rođeni u jednoj veri, u jednoj naciji prisećaju Jevreji, prisećaju neki drugi pripadnici naroda koji su stradali u kontinuitetu kroz vekove i koji mogu da nas razumeju.

Nema mnogo naroda na ovom zemaljskom šaru koji može da razume srpsko stradanje, jer naše stradanje, pogotovo u dvadesetom veku, mada ni drugi vekovi nisu bili mnogo bolji, jeste bilo biblijskih razmera i često smo pokušavali, verovatno zbog toga što je jako teško prihvatiti ono što vam se desilo, a da vas ne ispuni gnev, ignorisali sve to.

Mi smo hrišćani, nas ne treba da ispuni gnev, nas treba da ispuni ljubav prema bližnjem svom, nas treba da ispuni molitva gospodu sa ciljem da svi oni koji su ispunjeni mržnjom zapravo progledaju i otmu se tim demonima zla. Nas treba da ispuni ljubav prema našem narodu i poštovanje prema svim drugim narodima i državama.

Mi jesmo takav narod. Mi jesmo takva država. Mi se, napokon prisećamo svih onih koji su stradali samo zbog toga što su imali srpsko poreklo. Mi napokon otvoreno govorimo o zločinu oluje iz 1995. godine i dostojanstveno ga obeležavamo. To nije bilo moguće pre 2012. godine, i pre dolaska na vlast Aleksandra Vučića. Mi se, napokon obraćamo našoj javnosti na adekvatan način za sve ono što nam se zbivalo devedesetih godina na prostoru cele bivše Jugoslavije, ali i u Drugom i u Prvom svetskom ratu. Ni o tome nismo odgovorili na adekvatan način.

Često smo se trudili da ignorišemo sopstvenu prošlost, a zarad određenog pomirenja ili suživota sa našim susedima. Ja mislim da je to potpuno pogrešan koncept.

Nijedan narod nije zločinački. Nijedan narod nije izvršio kolektivni zločin. Zločinci imaju svoja imena i prezimena. Ideologije mogu biti zločinačke. Narodi ne mogu biti zločinački. Države koje su nastale na ideologiji zla mogu i jesu demonski zločinci, kao što je bila NDH, ali narodi to nisu.

Baš zbog toga mi možemo da gradimo suživot, mi možemo da pružimo ruku, mi možemo da komuniciramo i da sarađujemo sa svima u okruženju, a da se ne stidimo da pomenemo, na naučni način, utvrđeno kada smo sve stradali i kada smo sve bili žrtve svih ideologija zla, kroz različite epohe, i svih političkih projekata koji su za cilj imali da nas unište.

Dame i gospodo, zaključiću sa jednim apelom. Apel je da svako od nas odvoji dovoljno vremena i upozna se, zapravo, i sa svojim zavičajem, ali i sa kompletnim srpskim prostorom i bude svestan da su Srbi podjednako stradali ma gde živeli, da se edukujemo, da imamo argumente, da imamo činjenice uz sebe, uvek, kada god uđemo u bilo kakvu vrstu polemike, ne samo sa onima koji brane ideologije zla, a ima ih po našem susedstvu, već i sa onima koji žive ovde među nama, a auto su šovinisti, pokušavaju da ponište sve žrtve ovog naroda.

Molim vas, zato što ćemo samo kroz svetlost znanja i kroz mudrost hrišćanske ljubavi moći da porazimo ono zlo koje se u različitim epohama nadvijalo nad nama i koje i sada vreba negde iz prikrajka i čeka da nas napadne, a sasvim sigurno će nas napasti u onom momentu kada budemo zaboravili sopstvene žrtve.

Baš zbog toga je važno što danas raspravljamo na ovu temu i što ćemo, verujem, doneti odgovarajuće propise koji će upravo to sprečiti, sprečiti mogućnost da zaboravimo kakva su nam zla činjena u 20. veku. Hvala.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 01.04.2021.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, danas na dnevnom redu imamo tačke koje nam govore o nekoliko bitnih momenata kada je reč o radu parlamenta.

Mislim da je istovremeno i velika čast i velika obaveza, kada ste deo saziva koji bira sudije i koji odlučuje o tome ko će deliti pravdu i ko će rešavati određena pitanja u skladu sa zakonom, na adekvatan način.

Kažem, velika je čast, zbog toga što nam je taj mandat poveren od strane građana, ali istovremeno ovde ćemo doći do jednog pitanja koje može da se okarakteriše i kao izazov i kao problem, a ja bih ga okarakterisao prevashodno kao jedno važno i veliko pitanje koje mora biti do kraja razmotreno.

Mi imamo u našem pravosudnom sistemu, tu jednu stavku koja je nasleđena iz davnih vremena, iz nekih perioda kada se intenzivno govorilo o nezavisnosti pravosuđa, a koje zapravo postavlja ovaj parlament, u jednu specifičnu ulogu, gde smo mi i obavezni i odgovorni da biramo sudije na njihove pozicije, odnosno ona lica koja su ispunila zakonom predviđene uslove da budu sudije, ali se postavlja pitanje da li i koliko posle toga mi imamo zapravo adekvatnih instrumenata da kontrolišemo njihov rad.

Zašto postavljam ovo pitanje? Zato što smo od 2000. godine bili svedoci, nemali broj puta, raznih pritisaka, kako naših inostranih partnera, tako i onoga što se naziva civilnim sektorom ili nevladinim sektorom, da pravosuđe i ta sudska grana vlasti, uopšte mora biti nezavisnog uticaja izvršne, pa i zakonodavne grane vlasti, što samo po sebi u nekom idiličnom svetu ne bi bilo sporno da ta ista grana vlasti, odnosno oni koji je predstavljaju, a ovde sada govorimo o ubedljivoj manjini takvih sudija, jer je ogromna većina sudija poštena i čestita i rade vrlo odgovorno i rade jedan jako težak posao, profesionalno to čine, zahvaljujući svojoj struci, svom znanju i energiji, koju su uložili u svoje obrazovanje, ali i zahvaljujući svojim moralnim kvalitetima.

Govorim o jednoj ubedljivoj manjini koja je ipak prisutna i nažalost često na određenim, važnim, visokim pozicijama, upravo u toj grani vlasti, koji možda jesu nezavisni od izvršne i zakonodavne grane vlasti u Republici Srbiji ali teško da su nezavisni od određenih grana vlasti u nekim drugim državama.

To je pitanje koje moramo postaviti i to je pitanje koje treba da bude inicijator i sastavni deo jedne opšte diskusije, javne diskusije kojom ćemo se baviti i gde ćemo pokušati da pronađemo adekvatan odgovor.

Zašto to kažem? Nije sporno da se oni koji donose odluke, zaštite od onoga što često možemo da nazovemo dnevno političkim interesom, govorimo sada načelno. Nije sporno ni to da postoje pojedinci, verovatno koji se bave politikom, a koji bi voleli, toga smo bili svedoci nebrojeno puta do 2012. godine, a koji bi voleli da utiču na pravosuđe i na sva ona lica koja donose odluke u ovoj grani vlasti.

Takođe nije sporno da u samom pravosuđu imamo lica koja su možda nezavisna od države Srbije, ali nikako nisu nezavisna od strane nekih drugih država ili određenih kriminalnih grupa koje postoje u samoj Republici Srbiji.

Toga smo bili svedoci poslednjih meseci kada je došlo do velikog obračuna sa jednom od najvećih kriminalnih grupa u istoriji naše države. I to vrlo efikasnog obračuna gde se pokazalo, recimo da je izvršna grana vlasti bila daleko i neuporedivo efikasnija upravo od sudske grane vlasti, jer se pokazalo da su pojedinci iz te iste sudske grane vlasti, zapravo činili sve što su mogli da osnaže tu kriminalnu grupu, da prikriju njihovo delovanje, da ih puštaju iz zatvora ranije, da uništavaju dokaze.

Bilo je takvih pojedinaca svakako u izvršnoj grani vlasti, ali je ona efikasnija, ona uspeva da se izbori sa svojim manjkavostima, pre svega zbog toga i između ostalog što postoji taj odnos sa zakonodavnom granom vlasti, koja nju kontroliše na adekvatan način. Šta je sa pravosuđem, postavljam to pitanje?

Od starog Rima, to sam i u prethodnom svom obraćanju rekao i ponoviću, jer je izreka jako dobra, postavlja se u kontinuitetu pitanje ko će čuvati čuvare? Ko će kontrolisati one koji treba da dele pravdu u ime naroda? Dakle, narod je izabrao nas, mi biramo njih, ali ko ih kontroliše dalje? Na kakav način? Na koji način?

Znate, kada su ljudi na poziciji moći, a sudska grana vlasti donosi, zaista ozbiljnu i široku moć onda do izražaja mogu da dođu kod pojedinaca i određene sklonosti ka padu. To nije ništa novo, tome nas uči nauka i tome nas uče sve te knjige, čovek je sklon padu, sklon je izazovima, sklon je grehu.

Posebno je izazovno kada, recimo shvatite kako vas predstavnik neke druge države poziva i želi da vam ukaže neku vrstu počasti time što će na vas izvršiti suptilnu formu pritiska, kako bi ste vi zapravo postupili, u skladu sa interesima njegove države, a na uštrb svoje.

Zašto? Zato što je ta njegova država, recimo veća i moćnija od naše. Onda se taj pojedinac, koji se polakomio prvi put nada da će u kontinuitetu imati podršku i zaštitu te neke druge države, a ne zna ili neće da zna, a znao bi kada bi otvorio bilo koju knjigu iz istorije, da su upravo ti i takvi najgore prolazili na kraju.

Jer, ukoliko radite u interesu druge države, taj za koga radite ili taj kome podnosite račun na vas gleda sa prezirom. Ako ste vi izdali sopstvenu državu, šta vas košta da izdate i tu drugu, za koju radite, u tom momentu. Gotovo svaki put, u svakoj epohi, u svakoj državi to se pokazalo kao obrazac i kao tačno.

Drugo, postoje tu još neki momenti koji su interesantni. Kada se bavite sudskim pozivom, a istovremeno otkrijete neke svoje spisateljske sposobnosti i sklonost ka kontinuiranom nastupu u medijima sa pozicije političkog analitičara, na primer, pa se onda bunite kada o vama govore oni koji se zaista i bave političkom analizom, jer ste se svrstali u tu kategoriju i pojavljujete se u tom ringu, vi možete doći opet u poziciju da smatrate kako ste pozvani da kritikujete baš sve i svašta u ovom društvu.

Skrenuću vam pažnju tu na jedni interesantnu činjenicu koja je čak zapretila da dovede Republiku Srbiju u nezgodan položaj, odnosno da nas posvađa sa jednom veoma moćnom, ako ne i najmoćnijom državom sveta.

Četrnaestog marta, sudija Majić je na svom Tviter profilu objavio, komentarišući inicijativu "Udruženje sudija i tužilaca", da se zabrani "Sky" aplikacija, to je isto ona aplikacija koju je koristila kriminalna grupa Veljka Belivuka, kako je to jedan poseban nivo bizarnosti i kako bi pravom ipak trebali da se bave stručnjaci.

Sad, da stavimo na stranu to što sudija Majić tako gordo gleda na svoje kolege sudije i tužioce, pa smatra da oni nisu dovoljno stručni da to komentarišu, ali interesantno je da se samo tri dana kasnije pojavila informacija da je američki FBI upao u sedište iste kompanije "Sky", zabranio rad njihovog veb sajta, zaplenio njihove materijale i po nalogu američkog suda otvorio istragu protiv onih koji su vodili tu kompaniju i protiv same kompanije.

Šta mislite, da li je sudija Majić i dalje govorio o tome? Dakle, kada je to inicijativa iz Srbije, to je nivo bizarnosti i to je odraz nestručnosti, kad se to desi u Americi, onda o tome ćutimo. Da ne pričamo o tome da je on na taj način zapravo indirektno uvredio i sam FBI, jer ih je nazvao nestručnjacima koji su skloni bizarnosti, ako bismo analogiju upotrebili za ono što je on iskoristio za svoje kolege.

Nisam siguran da bi iko blagonaklono Americi gledao na to, možda je sudija Majić na taj način hteo da nas posvađa sa Amerikom. Ne znam, ne ulazim u te intencije, ali se sigurno to dogodilo.

Zato kažem da je sudski poziv veoma važan. On je možda i najvažniji. Ruska poslovica kaže da pravda drži zemlju i gradove. Društvo bez pravde i društvo bez prava nije uređeno društvo, nije civilizovano društvo, nije društvo u kom se na pravilan način distribuiraju resursi i gde ljudi mogu biti na adekvatan način zaštićeni.

Stalno se govori o ovoj grani vlasti, zakonodavne. Mi smo od 2000. godine, imali potpunu kampanju, koja je imala za cilj da naruši srpski parlament. Pa, se onda u kontinuitetu govorilo o cenama skupštinskog restorana, kao da su one beneficirane samo ovde, kao da nisu beneficirane u svakom javnom preduzeću, na primer, ili bilo kojoj drugoj ustanovi.

Šta je, zapravo bio cilj toga? Cilj je bio da se narodni poslanici i parlament predstave kao lica koja su na teretu budžeta, koja su nebitna i koja ne rade svoj posao adekvatno. Cilj je bio da se udari na srce suverenosti ove države, na tome se radilo vrlo predano, godinama, to je bio ozbiljan projekat u kome su učestvovali mnogi, i iz sveta medija i nevladinog sektora, ali i određene političke stranke i svakako nosioci izvršne vlasti do 2012. godine, koje su se trudile da obesmisle ulogu ovog visokog doma.

Onda smo došli u situaciju da kada god progovorite nešto što je iz nadležnosti parlamenta vi se suočite sa … uvreda i napada, a ko ste vi da komentarišete rad, recimo nekog sudije? Ko će da komentariše ako ne parlament. Ko će da komentariše ako ne oni koji su od građana poslati ovde sa obavezom, ne samo sa pravom, nego sa obavezom da komentarišu taj rad.

Naše su se uloge u tom smislu u velikoj meri izokrenule i zamenile i mi smo sada u jednom dugom i teškom procesu obnove srpske državnosti.

Ovaj spomenik Stefanu Nemanji je zapravo dokaz toga. I to je idealan simbol obnove srpske državnosti, baš zbog toga što ga je otkrio predsednik Aleksandar Vučić, jer je Stefan Nemanja temeljio srpsku državnost, a Aleksandar Vučić obnavlja srpsku državnost.

Morate biti svesni činjenice da smo mi 22 godine lutali postjugoslovenskim bespućima. Da nama ovde nije bilo dozvoljeno nakon 2000. godine, godinama da usvojimo srpske simbole, kakve sada vidimo ovde, godinama. Mi smo godinama nakon raspada SFRJ imali za grb amblem iz vremena Socijalističke Republike Srbije, godinama, zato što je svaki put kad se pomene nešto što ima veze sa srpstvom to bilo doživljavano kao nacio-šovinizam. Ko ste vi Srbi da pričate o srpstvu? To se ne sme, jer je mantra slaba Srbija, jaka Jugoslavija bila u glavama čitavih generacija onih koji su nama vladali.

Onda smo se na sve to, nakon 5. oktobra, suočili sa još jednim momentom koji je govorio o tome da države Srbije maltene ne treba ni biti, da je ružno i prostački što se ona tako i zove, da bi je trebalo na neki način skratiti na, kako je to jedan od vedeta tog pokreta govorila, razumnu meru. Srbija mora biti smanjena, kaže ona, na razumnu meru. Nije više u životu, pa neću da je pominjem.

Onda, kada danas imate akcije koje za cilj imaju obnovu nacionalne svesti, da se napokon govori o žrtvama NATO agresije na adekvatan način, da se napokon govori o žrtvama martovskog pogroma na adekvatan način, da se napokon govori o žrtvama genocidne operacije „Oluja“ na adekvatan način, vi imate sinhronizovane napade različitih sektora društva, između ostalog i pojedinih sudija koje su tu dežurne da se jave na poziv tih istih televizija i da govore o tome kako je bilo kakvo pominjanje srpstva uvod u haos, bezumlje i sukobe.

A kada vakcinišemo pola Balkana i to je problem zbog toga što je došao veliki broj ljudi u Beograd. Valjda smo trebali ići po kućama da vakcinišemo po Bosni i Hercegovini i susednim državama?

Nije njima, samo i to da vam kažem i time ću zaključiti, sasvim lako, jer oni imaju nalog da kritikuju sve što radi Aleksandar Vučić, a onda kada vidite prilog na CNN-u od 10 minuta i to ne plaćeni prilog, kao što rade, recimo, njihovi mentori uzmu pa plate, zakupe termin, pa to rade na komercijalan način, nego imate prilog od 10 minuta na CNN-u u kome se govori o Srbiji kao o državi čiji je lider obezbedio to da ona bude prva u procesu vakcinacije u Evropi i da ne samo to radi, nego da uspeva da izvozi vakcine i da vakciniše susedne države.

Govori se o nama kao o svetskom čudu. Kako onda oni to da komentarišu? Kako onda oni to da napadnu? Vrlo im je teško. E, tu se javljaju pojedinci koji su zaštićeni tom svojom sudskom ulogom i funkcijom, koji će napasti šta god da radi država, ali ako im uzvratite argumentom na kvazi argument, oni će reći – a, ne, ne, vi ne smete da napadate, vi ste političari, vi ste ministri, vi ste narodni poslanici, ko ste vi da komentarišete moj rad, ja sam ovde Bogom dan, mi smo napravili jednu zatvorenu kastu, sami se međusobno biramo, sami jedni drugima dodeljujemo znanja, titule, sve što nam treba, jer to nama pripada, mi smo tu kao drugosrbijanska elita da živimo svoj jugoslovenski san, a vas Srbe ćemo mi da držimo pod kontrolom, jer smo mi predodređeni, još od 1975. da vama vladamo.

Ta situacija se sada menja i promena te situacije i činjenice da imamo čitavu novu generaciju političara koja nije zaražena tim jugoslovenskim virusom, je prouzrokovala sadističke napade na neke od mojih kolega ovde, mlade narodne poslanike, sadističke napade i ja im čestitam na tome šta trpe i na koji način to trpe. Pritom, oni nisu hrabri kada treba da razgovaraju sa nekim ko je iskusniji narodni poslanik ili koji je iskusniji u javnom nastupu. Onda beže i sklanjaju se. Ali, kada treba da napadnu, da uvrede, da se iživljavaju, tu su prvi. Da ne govorim da bi takvo ponašanje, zapravo, na tom istom zapadu bilo okvalifikovano kao kukavičluk, pre svega, jer nisi pozvao tog čoveka koga napadaš da mu daš priliku da se makar brani.

Ako nisu čitali Marka Miljanova, čitali su možda neke druge, pa znaju šta je čojstvo, šta je junaštvo. Nemaju oni te kategorije u svom rečniku i zato želim svojim kolegama koji su mojih godina ili su malo mlađi od mene da poručim, ako i trpe ove napade, da izdrže zbog Srbije, jer to što oni sada trpe, to je poslednji krik kvazi elite, drugosrbijanske, eksjugoslovenske koja je držala pod okupacijom čitave resurse i sektore u ovoj državi decenijama i dobro sam rekao pod okupacijom, jer ih niko nije birao, oni se biraju međusobno, i na univerzitetima i u pravosuđu i u biznisu.

Mi se sada na ovaj način, zapravo, obračunavamo sa onim što je pošast srpskog društva. Svi zajedno ovde gradimo i obnavljamo srpsku državu. To je jako težak poduhvat i on će jako dugo trajati. Naka nam Bog bude u pomoći da ga iznesemo do kraja, jer imamo mnogo onih koje ne žele da uspemo u tom projektu, ali ono što može i mora da nas motiviše jeste obaveza da ne izneverimo svoje pretke i obaveze nad svojim potomcima da našoj deci obezbedimo adekvatnu budućnost u državi u kojoj će živeti život dostojan čoveka i koji se neće stideti da kažu da su Srbi.

Hvala.

Deveta sednica Drugog redovnog zasedanja , 29.12.2020.

Hvala, predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre Selakoviću, prvo vama želim da se zahvalim zbog toga što ste odvojili dva dana za ovaj dom i što ste time, zapravo pokazali koliko je ovo važna i bitna tema uprkos tome što znam koliko posla imate i sa kakvim se sve preprekama suočavate, ali ovo je zaista jedan primer koji svi treba da slede, jer govori o tome na kakav način i na koji način treba da se poštuje najviše zakonodavno telo Republike Srbije i na tome vam hvala.

Evropska unija je najveći projekat mira na starom kontinentu, iako, zapravo, inicijalno nije osnovana samo i prevashodno sa tom namenom. Prva namena zapravo jeste bila olakšan protok roba, pa onda i kapitala, usluga, ljudi, da bi se naposletku ispostavilo da od kako je formirana još kao Zajednica za ugalj i čelik, pa sve do danas do svoje reforme i svojeg širenja, na tom prostoru koji uključuje te države nije bilo ratova.

Voleo bih da su postojale neke druge organizacija poput Društva naroda, UN da su uspele, koje su i bile formirane upravo sa tom namerom, da su uspele tako nešto i da ishoduju. Države članice EU međusobno nisu ratovale. Samo zamislite i razmislite koliko je ljudi poginulo na Francusko-Nemačkoj granici boreći se za Azos, Lorenu, koliko je njih pokušavalo da dođe do jedne, odnosno do druge predstonice. Samo da je to uspela EU već bi ispunila svoju svrhu u potpunosti.

Srbija, naravno, treba da bude članica Evropske unije, jer EU je jedan sistem vrednosti kom mi težimo i koji je sa nama kompatibilan. Kad kažem sa nama, mislim sa našom pravnom i političkom kulturom. Podsetiću vas, još 1835. godine mi smo doneli Ustav koji je tada bio smatran, recimo u jednom Beču, koji nam je sada, je li, jedan od uzora, kao suviše liberalan i rečeno je da se on, zapravo, mora ukinuti i pod pritiskom i Beča i drugih prestonica koje su tada bile presudne na ovom prostoru on i jeste bio ukinut.

Mi, Srbi, smo demokratski narod, naše tekovine su demokratske. Mi kad god smo ginuli, kad smo podizali ustanke, mi smo ih podizali s tim ciljem ne samo da se oslobodimo ropstva, nego i da napravimo demokratsko društvo. Imali smo periode, imali smo faze kada su nam nametani neki totalitarni sistemi uvoženi sa spolja. Neki od njih su nažalost i potrajali i po nekoliko decenija, ali bez obzira na to, prvom prilikom, kada smo mogli mi smo se ponovo vratili našim demokratskim korenima.

Baš zbog toga što EU ima taj demokratski impuls u svom temelju smatram da smo vrlo kompatibilni i da treba da budemo punopravna članica EU. Da li ćemo biti? Ne zavisi samo od nas.

Čitajući ovaj izveštaj, zaključio sam nekoliko momenata koje bih želeo ovde da prokomentarišem i na koje ću se koncentrisati a koji su mi bili veoma zanimljivi i veoma interesantni.

Budući da sam po vokaciji diplomirani pravnik, prvo mi je upalo u oči to što je rečeno i napisano za reformu sistema pravosuđa i za napredak u poglavlju koje se bavi upravo ovom tematikom. Iskren da budem, drago mi je zbog toga što su i oni koji su nas ocenjivali zaključili isto što zaključujem i ja. Tamo piše da postoji izvesna sprega, odnosno uticaj pojedinaca iz politike i pravosuđa i to je tačno, ali to nije jednosmerna ulica, odnosno nije ulica u kojoj se stalno misli kako izvršna i zakonodavna vlast prave pritisak na sudove. Ne, ja sam lično bio svedok u Strazburu na jednom skupu kada je jedan od više puta ovde pominjanih sudija Apelacionog suda u Beogradu nastupao kao opozicioni aktivista. Nastupao kao opozicioni politički aktivista.

Sada ja vas pitam, pitam sve ovde u sali, pitam sve građane koji ovo gledaju, bez obzira na političku afilijaciju, da li je moguće i da li je realno za očekivati da taj sudija sutra u nekom postupku bude objektivan kada bude sudio nekom naprednjaku? On koji piše knjige, on koji piše blogove, on koji izlazi u javnost, odlazi u televizijske formate u kojima se bavi samo i isključivo Aleksandrom Vučićem kao da postoji neka izvesna opsednutost tim čovekom kod ovog sudije.

Bilo kome od ne članova, ne funkcionera, nego samo simpatizera SNS, kako oni kažu krezubih botova, sendvičara, ukoliko on bude ikada sudio, da li iko iz Srbije i EU može da kaže da će biti objektivan do kraja? Plašim se da ne. Dobro je što se ta sprega pominje i siguran sam da su i oni koji su pisali taj izveštaj mislili na to isto. Možda nije bilo uputno ali kako oni kažu, politički korektno, da to do kraja i napišu, ali je dobro da se to pominje.

Kod nas nažalost neke sudije, iako ja mislim da ogromna većina sudija i tužilaca radi svoj posao vrlo odgovorno, da su to obrazovani, moralni, čestiti ljudi, ali nažalost postoji ne mali broj i sudija i tužilaca koji smatraju da to što su nezavisni u svom delovanju od zakonodavne i izvršne grane vlasti, to isto znači i da su neodgovorno ne samo prema tim granama vlasti već prema društvu uopšte. Vi onda dođete u paradoksalnu situaciju, čak ako kritikujete i pravosnažnu presudu, budete optuženi za pritisak na pravosuđe nezavisno.

Izvinite, ali svako od nas treba da bude procenjen i svačiji rad treba da bude ocenjen. Rad narodnih poslanika se ceni na izborima, ukoliko nisu radili adekvatno, kvalitetno nećete biti reizabrani. Slično je i sa predstavnicima izvršne vlasti, ako nisu radili adekvatno neće ih predstavnici zakonodavne vlasti izabrati ponovo ili će ih razrešiti te dužnosti.

A ko čuva čuvare? To je stara poslovica još iz rimskog perioda. Ko čuva čuvare? Ko čuva sudije? Ko kontroliše sudije? Kontrolišu sami sebe, zatvoren sistem. Prvi put ih biramo i više ništa. Od tada imamo zatvoren krug, sami sebe biraju, sami sebe postavljaju, sami sebe unapređuju.

Da li je to baš sistem koji se može nazvati, kako u angloameričkom pravu kažu – sistem kontrole i balansa. Ne bih rekao. Nisam siguran. Zamislite da imamo situaciju kao što imamo u Francuskoj da predsednik države ovde postavlja sudije. Neka je to i formalno. To je Francuska. Mi govorimo o državi koja je kolevka savremene demokratije i liberalizma. Svi se na nju ugledamo. To su neke anomalije koje su možda za jednu širu društvenu polemiku. Ja bih se samo zaustavio na tome što mi je drago da očigledno da i oni koji nas posmatraju sa strane vide da tu postoje određene klase i kaste koje se trude da se bave politikom na jedan neprincipijelan način.

Pazite, može svako da ima svoje političko mišljenje, neka se on bavio i sudstvom i tužilaštvom. Nije sporno. Ne može da blati državu. Na žalost bio sam svedok takvog događaja u inostranstvu. Ja sam politički opredeljen od kada znam za sebe i bio sam u opoziciji, kao aktivista, nikada mi se nije desilo da odemo u inostranstvo i da govorim protiv svoje države, nikada. Kakav god bio Boris Tadić, ja tada nisam hteo da pred strancima govorim loše o svojoj državi. Oni to rade jer oni smatraju da što je gore Srbiji, biće gore Vučiću, pa će onda biti bolje njima i onda će oni doći na vlast nečijim dekretom verovatno, pošto podršku građana nemaju.

Kada smo kod te podrške građana primetio sam drugi momenat u izveštaju koji se odnosi na sastav ovog parlamenta i na protekle izbore. Drago mi je što je pomenuto to da imamo nikada više žena u ovom parlamentu. Ja to pozdravljam. Smatram da treba da bude još više dama ovde. Što više dama to manje ratova. To se pokazalo kroz istoriju. Što više dama u politici, pre svega, ima izuzetaka naravno. Dobro je što imamo četrdesetak posto i više dama u ovom parlamentu i što je to pomenuto. Bilo bi još bolje da je i pohvaljeno.

Činjenica je da imamo nikada više predstavnika nacionalnih manjina, etničkih zajednica ovde u parlamentu. Šta više imamo dva potpredsednika ovog saziva ovog parlamenta koji dolaze iz manjinskih naroda. Ako se ne varam ukupno smo do sada u istoriji našeg parlamentarizma imali tri potpredsednika iz redova manjinskih naroda. U 30 godina tri, samo u jednom sazivu dva. To je zaista jedan napredak, jedan pomak koji je dobro što je primećen u tom izveštaju, a voleo bih da je i podvučen kao nešto što je pozitivno i nešto što je dobra tekovina.

Često se prebacuje ovom sazivu parlamenta da je jednoličan. To je volja naroda. Volja naroda je bila takva da u izbornom sistemu koji ide na ruku opoziciji, budući da je spušten cenzus, u proporcionalnom sistemu sa 5 na 3% ne izglasaju one koji su se kandidovali, koji nisu uspeli da se kvalifikuju za ovaj saziv parlamenta. Za one koji su bojkotovali izbore nisu ni mogli da glasaju.

Sada vidimo da ti isti koji su bojkotovali izbore se kaju zbog te svoje odluke i krive vlast zbog toga što su oni doneli pogrešnu političku odluku. Pazite, bojkot izbora je jedna legitimna politička opcija, ali onda snosite posledice za nju. Nezrelo je kritikovati vlast zbog toga što ste vi sami izvršili politički harakiri. Mada je harakiri častan postupak. Ovo je bio jedan besmislen postupak. Sada krivite one koji su se kvalifikovali i dobili podršku građana na izborima. Na izborima na kojima je u sred pandemije korone izašlo više ljudi nego što izađe u mnogim državama članicama EU. I to starim članicama EU. To je važno za podvući i važno za primetiti.

Svaki izveštaj EU treba sa dužnom pažnjom da se prouči. Da se uvaži ono što se utvrdi, da treba da se uvaži da je od koristi za naše građane, jer kako je to i ministar Selaković lepo podvukao juče, samo Srbija nema alternativu. Sa druge strane ono što smatramo da je za kritiku iz tog izveštaja iskritikovati. To nije sporno. Mislim da je to upravo evropska demokratska tekovina, raspravljati, razgovarati u domovima kao što je ovaj. Na raznim forumima. To je nešto što je plus.

Treća stavka, budući da se ja bavim analizom geopolitičkih tokova prioritetno, a koju sam morao da proučim i da pomenem ovde jeste spoljna politika države Srbije. Država Srbija biće dužna da uskladi u potpunosti svoju spoljnu politiku sa EU onda kada postane njena punopravna članica. Verujem i neću reći da li, nego kada to postanemo. Dakle, verujem da ćemo postati. Kada to postanemo, a podvlačim i ponavljam to ne zavisi samo od nas, o tome ćemo razgovarati.

Sada sam primetio jednu zanimljivost, a to je da se konstatuje u ovom izveštaju, u jednoj rečenici, u istom stavu, da država Srbija ima razvijenu bilateralnu saradnju sa Ruskom Federacijom, Kinom i SAD. Ja sam onda zaključio da je to zapravo nešto na šta se gleda pohvalno i afirmativno. Razmislite, da li bi neko u EU stavio u isti stav Rusku Federaciju, Kinu i Ameriku, da ne misli da je svaka od ovih stavki zasebna za Srbiju, pozitivna i da Srbija kao suverena država ima na to pravo. Amerika je strateški partner EU i tek će biti nakon inauguracije Džoa Bajdena 20. januara, kada se bude obnovilo to partnerstvo.

Ne verujem da bi neko nama u istom stavu stavio zapravo državu činilaca i članicu, jednog moćnog saveza, tog strateškog partnerstva, Ameriku i one države za koju bi nam eventualno zamerio partnerstva. Zašto bi nam zamerili? Zapravo, Srbija saradnjom sa Kinom se trudi, pokušava da dođe na onaj nivo saradnje koji već postoji od strane država članica EU sa tom istom Kinom. Mi smo mnogo napredovali na tom polju poslednjih godina, ali smo i dalje veoma daleko u odnosu na druge države, države članice EU i kada poredite njihove brojke i njihovu robnu razmenu sa Kinom, a da ne govorim o Nemačkoj, Francuskoj.

Pogledajte Poljsku, Češku, Slovačku, Mađarsku, Rumuniju u krajnjoj liniji, koliko one sarađuju sa Kinom. Upravo sve te inicijative saradnje sa Kinom su nam upravo došle iz EU, iz Poljske, Bukurešta, sve te inicijative, Put svile, sve je to došlo iz EU. Mi smo se tome priključivali baš zbog toga što smo na evropskom putu, tako da našu saradnju, privrednu i svaku drugu sa Kinom, očigledno i u Briselu gledaju kao na nešto što je plus i nešto što je pozitivno i ja bih to ovde pozdravio, jer je to razumna i racionalna politika naših evropskih partnera.

Zaključiću nečim što sam lično iskusio. Ja sam bio projektni menadžer na jednom projektu prekogranične saradnje Srbija-Mađarska i još uvek sam na još jednom projektu angažovan i uvideo sam radeći na tim projektima zapravo na koji način vi možete ubediti građane Srbije zbog čega su nam evropske integracije bitne.

Iskren da budem, mnogo se novca trošilo, pogotovo do 2012. godine u svim tim projektima koji su postojali tada na nešto što se zove podizanje svesti. To se otprilike svodi na organizaciju događaja na kojem učestvuje dvadesetak ljudi istomišljenika, gde se novac troši na ketering, gde neko izvuče određeni sitni ćar i naposletku se svi raziđu, slikaju i fotografišu, pošalju izveštaj svom nadređenom menadžeru i kažu, mi smo svoj posao uradili dajte nam novac koji treba da refundirate.

Nije to politika i ne možete na takav način da približite građanima zbog čega su evropske integracije bitne, jer od toga građani nemaju baš ništa. Ali sam učestvujući u tome, budući da sam vodio taj projekat i na to sam vrlo ponosan, projekat „Agrino“ kada smo nabavljali plastenike koji su digitalizovani u Rumi, Futogu, Vršcu, video koliko građanima, učenicima tih srednjih škola poljoprivrednih, koliko im to znači kada vide jedan plastenik koji im je kupila sa 80% novca EU. Onda im možete reći, vidite zbog čega vam je bitna EU. To shvataju ti učenici, a shvataju to i poljoprivrednici.

Ja apelujem na naše evropske partnere prevashodno, da i u narednim periodima, u narednim pozivima što je moguće više novca odvajaju za strateške projekte i opredeljuju za nešto od čega će zaista svi imati koristi i što će da ostane i nakon tih projekata, a ne samo na ono što se zove podizanje svesti, jer svest se zapravo najbolje podiže adekvatnim i konkretnim delima, a primer za tako nešto nam svojim svakodnevnim radom daju upravo predsednik Aleksandar Vučić. Hvala.

Imovinska karta

(Novi Sad, 29.01.2019.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Pomoćnik generalnog sekretara Skupština AP Vojvodine Pokrajina Mesečno 102458.00 RSD 28.12.2018 -
- Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo (Menadžer na projektu prekogranične saradnje Srbija-Mađarska) Pokrajina Mesečno 74400.00 RSD 25.01.2018 -
- Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo (Menadžer na projektu prekogranične saradnje Srbija-Mađarska) Pokrajina Mesečno 16400.00 RSD 16.07.2018 -
- Kulturni centar grada Novog Sada (Predavač) Grad Po realizaciji na osnovu ugovora 20000.00 RSD 20.02.2017 -