Zahvaljujem.

Uvaženi predsedniče, uvažena potpredsednice, uvažene kolege narodni poslanici, moje današnje pitanje se odnosi na hidrosistem Dunav-Tisa-Dunav. Ono je u tesnoj vezi sa predviđenim investicionom ulaganjima za 2024. godinu, a posebno sa očekivanim rebalansom budžetom koji nas očekuje posle formiranja nove Vlade Srbije.

Kanal Dunav-Tisa-Dunav bio je i ostao najveći investicioni projekat u SFRJ. Ukupna dužina kanala je 960 kilometara, od čega je plovno 600 kilometara. Bio je i treba da bude kanal probuđene nade. Sistem služi za odvodnjavanje unutrašnjih voda, navodnjavanje, odbranu od poplava, snabdevanje vodom, plovidbu, ribarstvo i turizam.

Trenutno sa kanalom Dunav-Tisa-Dunav se navodnjava oko 50.000 hektara, a njegov potencijal je deset puta veći, odnosno projektovanje za navodnjavanje oko 500.000 hektara i za odvodnjavanje milion hektara. Bez navodnjavanja nema visoko produktivne poljoprivrede.

Mi iz PUPS-a smatramo da u vremenima velikih ekonomskih izazova ovakav kapitalni investicioni projekat i projekti imaju puno opravdanje, a sve u cilju stavljanja hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav u funkciju.

Zbog toga, moja današnja pitanja su usmerena ka Vladi i resornim ministarstvima i ona glase da li Vlada Republike Srbije i resorna ministarstva razmatraju mogućnost revitalizacije i stavljanja u funkciju hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav?

Moje drugo pitanje je takođe vezano za to, ako jesu, da li postoje preliminarni podaci o iznosu neophodnih ulaganja, kao i o vremenskom periodu u kojem bi se to sprovelo?

Moje treće pitanje je kakvi bi bili ukupni društveni, privredni i finansijski efekti oživljavanja hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav? Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče Orliću, uvažene potpredsednice, uvaženi potpredsedniče.

Poštovani narodni poslanici, mi iz PUPS-a, Partije ujedinjenih penzionera, poljoprivrednika i proletera Srbije, imamo posebnu obavezu da skrenemo pažnju javnosti i narodnim poslanicima i Vladi Republike Srbije na činjenicu da smo upravo u ovom domu usvojili Zakon o socijalnom preduzetništvu.

Napominjem, da navedeni zakon pruža realne mogućnosti za oživljavanje socijalnog preduzetništva kao trećeg sektora privređivanja pored javnog i privatnog i to kao njihovog neophodnog korektivnog faktora što smatram civilizacijskim iskorakom. To je imperativ 21. veka.

Socijalno preduzetništvo koje je namenjeno poslodavcima koji nemaju potrebu, a ne retko ne žele da ih zaposle. To su osobe sa invaliditetom, izbegla i raseljena lica, ratni vojni invalidi, romska populacija i pripadnici drugih marginalizovanih grupa. Svi oni žele da žive od svoje zarade. Zarada da, milostinja ne, oni su u tome potpuno jasni i izričiti.

U skladu sa navedenim želim da postavim pitanje Vladi Republike Srbije i resornom Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a posebno Ministarstvu finansija – šta razmatraju kao mogućnost da merama pozitivne diskriminacije u sferi poreza i doprinosa, što znači, umanjenje PDV-a, ukidanje poreza na dobit, svih finansijskih obaveza i republičkih i lokalnih osim doprinosa za zdravstveno i penzijsko osiguranje dovedu u jednaku startnu poziciju, aktere socijalnog preduzetništva kako bi bili konkurenti i poželjni na tržištu?

Drugo pitanje upućujem Ministarstvu finansija – da li je spremno da razmotri mogućnost da se formira jedan potpuno novi podsticajni fond za razvoj socijalnog preduzetništva, a sredstva tog fonda bila bi bespovratna i služila bi za pokretanje različitih privrednih aktivnosti, od malih i mobilnih reciklažnih centara, samostalnih preduzetničkih radnji, preko socijalnih zadruga do malih preduzeća, biroa i tako dalje? Prema našem mišljenju, sredstva koja bi odgovarala u ovom trenutku i bila bespovratna iznosila bi do 15 hiljada evra, bila bi namenjena za opremanje poslovnog prostora, za nabavku alata i opreme kao i malih proizvodnih linija neophodnih za funkcionisanje navedenih privrednih subjekata socijalnog preduzetništva. Samo na takav način socijalno preduzetništvo može istinski da zaživi.

Mi iz PUPS-a, Partija ujedinjenih penzionera, poljoprivrednika i proletera Srbije spremni smo da aktivno učestvujemo u definisanju, ali i u razradi predloženih mera uz napomenu da smo upravo od 2008. do 2012. godine to praktično i realizovali.

Ističem da su određene projekte socijalnog preduzetništva, uključujući i formiranje Centra za socijalno preduzetništvo realizovani uz punu podršku tada ambasade SAD-a, ali ono što je još najbitnije, uz finansijsku podršku SAD-a. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče Orliću.

Mi iz PUPS-a, Partije ujedinjenih penzionera, poljoprivrednika i proletera Srbije, imamo posebnu obavezu da skrenemo pažnju javnosti, narodnim poslanicima i Vladi Republike Srbije na činjenicu da se prilikom svakog novog povećanja iznosa penzija povećava razlika između najvećih i najmanjih primanja penzionera.

Primer koji ću navesti najilustrativnije svedoči u prilog prethodne tvrdnje. Povećanjem od 20% penzioner koji prima 100.000 dinara dobiće penziju od 120.000 dinara, dok onaj sa penzijom od 10.000 dinara dobija svega 12.000 dinara.

Pre navedenog povećanja razlike između navedene veće i one manje penzije iznosila je 90.000 dinara, a posle povećanja od 20% ta razlika se povećava na čak 108.000 dinara.

Potpuno smo svesni da su penzije stečeno pravo i da nisu svi penzioneri uplaćivali podjednako u Fond penzijsko-invalidskog osiguranja. Taj Fond predstavlja jedan uhodani sistem koji ne dopušta da se penzije arbitrarno menjaju. Upravo zbog toga jedini način da se pomogne penzionerima sa najnižim primanjima, a da se pri tom ne ugrozi funkcionisanje Fonda PIO jeste uvođenje tzv. 13. penzije.

Podsećam, to je inače davnašnji stav PUPS-a, Partije ujedinjenih penzionera, poljoprivrednika i proletera Srbije, reč je o posebnom vidu socijalnog davanja u okviru nove savremene socijalne politike. Posebno naglašavam da ta sredstva za tu namenu ne bi se izdvajala iz Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja, već iz blagajni lokalnih samouprava, a u opštinama i gradovima koji nemaju dovoljno sredstava za te izdatke država i državni budžet bi obezbedili neophodan novac.

Na osnovu Poslovnika Narodne skupštine i svega ovoga, postavljam pitanje Vladi Republike Srbije i resornom Ministarstvu za rad, zapošljavanje i boračka pitanja, da li Vlada Republike Srbije i resorno ministarstvo u sklopu jedne nove socijalne politike razmatraju mogućnost uvođenja tzv. „trinaeste penzije“ za penzionere sa najmanjim primanjima?

Mi iz PUPS-a smo spremni da aktivno učestvujemo u definisanju i razradi ove nove socijalne politike kako bi ta trinaesta penzija zaživela. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedniče Narodne skupštine, uvažene potpredsednice, uvaženi narodni poslanici, mi iz PUPS-a, Partije ujedinjenih penzionera, poljoprivrednika i proletera Srbije, imamo posebnu obavezu da skrenemo pažnju javnosti, narodnim poslanicima i Vladi Republike Srbije na neophodnost uvođenja socijalne garantovane penzije.

Danas u Srbiji u gradovima, a posebno u selima Srbije postoji ne mali broj ljudi koji imaju više od 65 godina, a nisu stekli uslove za penziju, niti će ih ikada steći, a to je pored određenih godina života i najmanje 15 godina radnog staža, među njima je najviše žena i to žena sa sela.

Reč je o ženama koji su ceo život radile, rađale, podizale i vaspitale decu i bile stubovi naših porodica. Danas kada su u poodmaklim godinama i ne mogu više aktivno da rade, nemaju imovinu niti bilo koji drugi vid prihoda.

Uvođenje socijalne garantovane penzije u iznosu ne manjem od 100 evra, po uzoru na zemlje iz okruženja, omogućilo bi svim tim ljudima da dostojanstvenije žive.

Takav vid socijalnog davanja postoji u više od 100 zemalja sveta, a iznos tog davanja, kako rekoh, u zemljama u okruženju je ne manji od 100 evra. Uvođenja socijalne garantovane penzije bio bi kvalitetan korak napred koji bi Srbiju uzdigao na nivo socijalno najodgovornijih zemalja u svetu.

Stoga postavljam pitanje Vladi Republike Srbije i nadležnom ministarstvu – da li Vlada Republike Srbije i resorno ministarstvo u sklopu nove socijalne politike razmatra mogućnost uvođenja socijalne garantovane penzije u iznosu ne manjem od 100 evra, a kao posebnog instituta socijalne politike?

Posebno naglašavam, kao posebnog instituta nove socijalne politike jer to znači da se ta sredstva za tu namenu ne bi izdvajala iz PIO fonda, već iz državne blagajne. Mi iz PUPS-a smo spremni da aktivno učestvujemo u definisanju i razradi ovog socijalnog davanja kako bi socijalna garantovana penzija konačno zaživela. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedniče Orliću.

Uvaženi potpredsednici, uvažene kolege narodni poslanici, upućujem pitanje Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Kao što znate, početkom ove godine smo usvojili Zakon o socijalnom preduzetništvu, mi iz PUPS-a -solidarnosti i pravde više od jedne decenije smo govorili o neophodnosti da se jedan takav zakon usvoji. Zakon koji ima za cilj gde će se zaposliti teže upošljiva lica, pre svega osobe sa invaliditetom, marginalizovane socijalne grupe. To je zakon koji je bio šansa za 150.000 pripadnika romske nacionalne manjine da vide svoju mogućnost, da razviju svoj posao. Zato je taj Zakon o socijalnom preduzetništvu bio velika šansa.

Zakon o socijalnom preduzetništvu koji je donet ima svojih manjkavosti možda zato što je i previše brzo donet, radna grupa koja je na njemu radila nije pokazala dovoljan stepen interesovanja da to uradi na pravi način zato mi postavljamo pitanje iz poslaničkog kluba PUPS-solidarnost i pravda ministarstvu kada možemo da očekujemo izmene ovog zakona, jer socijalne marginalizovane grupe očekuju izmenu ovog zakona, jer samo kroz ovaj zakon možemo da dođemo do samozapošljavanja socijalno ugroženih kategorija stanovništva. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče, Dačiću.

Uvaženi potpredsednici, uvažene kolege narodni poslanici, strategije i planovi razvoja skoro svih zemalja sveta, pa i Republike Srbije do sada su se prvenstveno zasnivali na održivom razvoju onih područja koji imaju povoljne prirodne i ekonomske uslove da bi se u njima obavljala privredna aktivnosti i u kojima živi najveći broj stanovnika te državne teritorije.

Međutim mi iz PUPS-a smatramo da je neophodno značajno pažnju posvetiti i onim regijama ili mikro teritorijalnim sredinama koje za državu Srbiju imaju strateški značaj i da je ponekad nužno predvideti razvojna sredstva za te sredine, iako za to nema uvek i ekonomskog opravdanja. Tu mislimo na rudna područja naše zemlje, prvenstveno u južno, jugoistočnoj Srbiji, u kojima je izražena visoka stopa depopulacije, u kojima je često prosečna starost lokalnog stanovništva iznad 50 ili čak 60 godina života.

Vlada Srbije poslednji godina u značajnom investicionom ciklusu najznačajniji infrastrukturni projekti posebno u oblasti saobraćaja među kojima bi naglasio premrežavanje Srbije auto-putevima i modernom železničkom infrastrukturom, predstavljaju osnovu našeg razvoja, ali bih pozvao sve kolege poslanike da razmislimo da li smo možda nepravedno donekle zapostavili i rudna područja Srbije. Posebno bih naglasio značaj tih područja ne samo u ekonomskom nego i u demokratskom i bezbednosnom smislu.

U vezi sa svim tim što sam danas pomenuo, moje pitanje za Ministarstvo za brigu o selu, Ministarstvo poljoprivrede i vodoprivrede, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja, infrastrukture glasi – da li su predvideli posebne programe ili podsticaje za građane rudnih područja Srbije i ako jesu, koji su to podsticaji, a sve u cilju kako bi se stanovništvo tih područja odlučilo da ostane na svojim vekovnim ognjištima i kako bi se za život u tim područjima zainteresovali građani Srbije koji danas žive u prenaseljenim gradovima i ostalim znatno urbanijim sredinama Srbije? Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče.

Uvaženi potpredsednici, uvažene kolege narodni poslanici, moje današnje pitanje odnosi se na hidrosistem Dunav-Tisa-Dunav.

Ovaj jedinstveni hidrosistem predstavljao je jedan od najvećih investicionih projekata u SFRJ, ukupne dužine od 960 kilometara, od čega je plovno 600 kilometara. On je bio odgovor na osnovno pitanje kako odvesti i dovesti vodu, prema rečima idejnog tvorca Nikole Mirkova. Sistem služi za odvodnjavanje unutrašnjih voda, navodnjavanje, odbranu od poplava, snabdevanje vodom, plovidbu, ribarstvo, turizam itd. Od posebnog privrednog značaja su odvodnjavanje i navodnjavanje. Trenutno se kanalom Dunav-Tisa-Dunav navodnjava oko 50.000 hektara, a potencijal kanala je 10 puta veći.

Mi iz PUPS smatramo da u vremenima velikih ekonomskih izazova ovakvi kapitalni investicioni projekti imaju puno opravdanje, a sve u cilju stavljanja hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav u punu funkciju. Zbog toga moje današnje pitanje Vladi Republike Srbije i nadležnim ministarstvima, Ministarstvu za infrastrukturu, građevinarstvo i saobraćaj, Ministarstvu poljoprivrede i vodoprivrede i Ministarstvu finansija glasi – da li su Vlada Srbije i pomenuta ministarstva razmatrali mogućnost revitalizacije i stavljanja u punu funkciju hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav? Ako jesu, da li postoje preliminarni podaci o iznosu neophodnih ulaganja, kao i o vremenskom periodu u kome bi se taj posao obavio? I moje treće pitanje, kakvi bi bili očekivani ukupni društveni, privredni i finansijski efekti takvih ulaganja? Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi potpredsedniče Orliću.

Uvaženi potpredsednici, uvažene kolege narodni poslanici, već više od deceniju aktuelan je problem koji poljoprivrednici imaju sa dugovanjima za uplatu doprinosa Fond penzijsko-invalidskog osiguranja, ali i sa načinom uplaćivanja doprinosa za penzijsko osiguranje u budućnosti.

Samo ukratko da podsetim, poljoprivrednici su prvi put stekli pravo na isplatu poljoprivrednih penzija sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Nakon početnog poleta veliki broj poljoprivrednih proizvođača više nije bio u mogućnosti da uplaćuje propisane doprinose, a dugovanja su rasla.

Prema stručnim procenama objavljenim u javnosti skoro 95% tog duga je nenaplativo i stoga pitamo Ministarstvo finansija – da li je ostvarivo da se poljoprivrednim proizvođačima koji imaju dugovanja po tom osnovu otpišu pripadajuće kamate, a da se glavnica duga reprogramira na neki relativno duži period?

U poslaničkog grupi PUPS- „Tri P“ smatramo da bi tim rešenjem svi bili na nekom dobitku. Ministarstvo finansija bi rešilo jedan od najvećih problema tog velikog dugovanja, a poljoprivrednici bi mogli lakše da dišu u budućnosti.

Ovih dana nas i Ministarstvo poljoprivrede obavestilo da se razmatra nekoliko modela izmene načina uplate doprinosa za Penzijsko i invalidsko osiguranje poljoprivrednika kako bi se prevazišla situacija, da na primer isti iznos doprinosa plaća i onaj sitni paor koji ima samo nekoliko hektara i onaj veleposednik koji obrađuje stotine hektara obradivog zemljišta.

Poslanička grupa PUPS - "Tri P" podržava rešenje da visina uplate doprinosa za PIO bude u skladu sa veličinom poseda ili kao alternativa sa visinom godišnjeg prihoda, konkretno poljoprivrednog gazdinstva.

Partija ujedinjenih penzionera Srbije je više puta isticao svoje zalaganje da se za sve starije građane Srbije koji nisu ostvarili penzije po redovnom osnovu uvedu tzv. garantovane penzije čiji bi korisnici onda mogli da budu i ti poljoprivrednici koji ne ostvaruju pravo na penziju po bilo kom osnovu.

Zato je i moje drugo pitanje upućeno Ministarstvu finansija na tom fonu, da li su srednjoročni i dugoročne procene takve da bi u republičkom budžetu moglo da bude dovoljno sredstva za isplatu tzv. garantovanih penzija? Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče Dačiću.

Na sednici Narodne skupštine Republike Srbije 29. jula, postavio sam pitanje Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja koje glasi – na koji će način država podstaći pokretanje socijalnih preduzeća i zapošljavanje najugroženijih kategorija stanovništva i kada možemo da očekujemo usvajanje zakona o socijalnom preduzetništvu?

U drugoj polovini septembra sam iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja dobio odgovor da je Ministarstvo, citiram „prepoznalo značaj i ulogu socijalnog preduzetništva i formiralo Radnu grupu za izradu nacrta jednog ovakvog zakona“.

Pošto je drugi deo ovog odgovora dat samo u kondicionalu u smislu očekuje je se utvrđivanje predloga ovog zakona na Vladu u četvrtom kvartalu 2021. godine, kao predstavnik poslaničke grupe PUPS –„Tri P“, kojoj je zaštita najranjivijih kategorija stanovništva u fokusu delovanja, bio sam obavezan da od Ministarstva za rad zatražim precizniji odgovor na pitanje – kada možemo da očekujemo usvajanje tog zakona?

Zato sam 21. septembra ponovo pitao Ministarstvo da li sada dva meseca posle mog prvog pitanja može preciznije da mi odgovori kada će nacrt zakona biti na dnevnom redu Vlade, pošto četvrti kvartal koji je najavljen kao taj termin počinje već za 10 dana?

Odgovor na dodatno pitanje koje sam dobio 13. oktobra mogu da razumem jedino kao odraz nepoštovanja institucije poslaničkog pitanja, odnosno Narodne skupštine Republike Srbije, kao najvišeg predstavničkog i zakonodavnog tela u zemlji. Citiram taj odgovor: „Formirana je Radna grupa za izradu nacrta zakona o socijalnom preduzetništvu i imajući u vidu da je u pitanju sistemski zakon, u rad Radne grupe uključeni su predstavnici nadležnih ministarstava i drugih državnih organa, kao i veliki broj predstavnika nevladinog sektora. Ministarstvo je prepoznalo značaj i ulogu socijalnog preduzetništva, te je nastavljen intenzivan rad te Radne grupe u izradi teksta zakona, kao jednog sveobuhvatnog propisa koji bi bio osnov za sve ove vrste preduzetništva u Republici Srbiji. Nakon utvrđivanja teksta nacrta zakona od strane Radne grupe, o istom će se sprovesti unutrašnja procedura u skladu sa propisima Republike Srbije“.

U odgovoru, kao što ste mogli da čujete, ni reči o tome kada će biti utvrđen nacrt zakona o socijalnom preduzetništvu, iako je, opet podsećam, u odgovoru na moje prvo pitanje za ovaj kvartal, čiji prvi mesec uveliko se bliži kraju, bilo obećano čak utvrđivanje predloga tog zakona na sednici Vlade.

Zbog toga, još jednom upozoravam da je ova tema toliko urgentna da zaista nema vremena da čeka. Već od Nove godine ulazimo u izbornu kampanju, potom će Vlada biti u tehničkom mandatu. Zatim, nakon izbora sledi formiranje novih institucija izvršne i zakonodavne vlasti i to može da se otegne duboko u drugu polovinu sledeće godine.

Uvažene kolege, kada je reč o teško upošljivim kategorijama građana, podsećam vas da samo i ovim putem dajem primer Beograda, živi oko sto hiljada osoba sa invaliditetom, isto je toliko primalaca socijalne pomoći. Zato još jednom podsećam da u ovu kategoriju teže zapošljivih lica na koje bi se odnosio ovaj zakon spadaju svi oni građani kojima je potrebna naša pomoć i podrška za samostalan i produktivan život radi savladavanja socijalnih, materijalnih i životnih teškoća, a koja su radno sposobna. Socijalno preduzetništvo, kao deo socijalne ekonomije, to je upravo onaj vid preduzetništva u kome se socijalni problemi rešavaju upotrebom preduzetničkih veština.

Zbog toga, najdobronamernije, još jednom izražavajući spremnost da se i mi iz PUPS-a najdirektnije uključimo u rad na ovom zakonu zahtevamo od Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja konkretan odgovor na moje konkretno pitanje – kada mi, narodni poslanici, možemo da očekujemo predlog zakona o socijalnom preduzetništvu u Narodnoj skupštini? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Uvažene kolege narodni poslanici, u ime građana Srbije koji žive u slabo nastanjenim brdsko-planinskim i prevashodno rubnim i pograničnim područjima Srbije, prvi put sam 13. jula Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave i Ministarstvu za brigu o selu postavio pitanje da li je izvodljivo da se u tim, za našu zemlju strateški i bezbednosno ključnim područjima formiraju nove tzv. seoske opštine i da tako ti građani dobiju mogućnost da u većoj meri odlučuju o vlastitim potrebama i opstanku i razvoju svojih lokalnih zajednica?

Iz Ministarstva za brigu o selu odgovoreno mi je da se i prema sadašnjim tekstovima Zakona o teritorijalnoj organizaciji i Zakona o lokalnoj samoupravi nove opštine mogu osnivati na teritoriji na kojoj živi i manje od 10.000 stanovnika kada za to postoje posebni ekonomski, geografski ili istorijski razlozi.

Iz tog ministarstva najavljena je inicijativa za izmenu i dopunu ta dva postojeća zakona, ali i mogućnost pokretanja inicijative za donošenje posebnog zakona o selu.

Pošto iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu na direktni deo mog pitanja da li i na bazi postojećih zakonskih rešenja i bez izmena Zakona o teritorijalnoj organizaciji moguće ući u proces osnivanja novih opština odgovoreno da je za obrazovanje nove opštine neophodno da se utvrdi predlog za izmenu i dopunu Zakona o teritorijalnoj organizaciji. Devetog septembra sam tražio objašnjenje, jer član 11. stav 3. Zakona o teritorijalnoj organizaciji, kao i član 17. stav 2. i član 18. stav 4. Zakona o lokalnoj samoupravi sugerišu upravo suprotno.

Sada sam dobio razjašnjenje da izmene i dopune zakona nisu ograničavajući uslov da bi inicijatori pokrenuli inicijativu za osnivanje novih opština, već da eventualne izmene zakona slede nakon što se ispuni sva valjana procedura, pa se tek na kraju ozakonjuje osnivanje, ukidanje ili promena teritorije opštine.

Zadovoljan sam i činjenicom da je novo objašnjenje iz ovog ministarstva na tragu moje tvrdnje iz prvog mog poslaničkog pitanja. Devetog septembra sam od Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu tražio i dodatni odgovor na sledeće pitanje. Prema Zakonu o teritorijalnoj organizaciji u Srbiji 30 lokalnih samouprava ima status grada, a grad na svojoj teritoriji može da formira posebne gradske opštine. Zašto se sedišta tzv. gradskih opština po pravilu uspostavljaju u urbanim sredinama, a ne, recimo, u većim selima, koja takođe pripadaju teritoriji tih gradova?

Ohrabruje dodatno objašnjenje koje je iz ovog ministarstva stiglo i na ovo moje dodatno pitanje. Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, naime, podseća da je obrazovanje gradskih opština fakultativnog karaktera i vrši se po proceduri koju je grad samostalno propisao svojim statutom, a zakon ostavlja mogućnost da se sedišta gradskih opština uspostavljaju i u većim selima.

Mislim da smo, uvažene kolege narodni poslanici, svi mi, a pogotovo vi koji dolazite iz manjih sredina i slabije naseljenih područja naše Srbije, svesni da ukoliko se najhitnije ne stvori opšte-društveni i opšte-građanski front za spas sela bauk puste će da nam opustoši mnoge delove Srbije.

Zato je moje dodatno pitanje danas upućeno Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu i ono glasi – da li su u ministarstvo stigle neke inicijative za formiranje novih opština i, ako jesu, iz kojih postojećih opština su došle i dokle se stiglo u proceduri, kada je reč o nekim starim inicijativama koje je ovo ministarstvo nasledilo od svojih prethodnika? Zahvaljujem.

Uvaženi potpredsedniče Orliću, uvaženi ministre, uvaženi narodni poslanici, na proleće nas očekuju redovni predsednički, beogradski i izbori u još nekoliko lokalnih samouprava, kao i vrlo verovatno vanredni izbori za poslanike za Narodnu skupštinu Republike Srbije.

Otpočeo je i proces primene svega onoga što je s ciljem poboljšanja izbornih uslova dogovoreno u dijalogu između vlasti i opozicije, uz posredovanje predsednika Republike, odnosno facilitatorsku ulogu predsednika Narodne skupštine i predstavnika Evropskog parlamenta. Najveći deo dogovorenog tiče se pre svega zadovoljavanja interesa i obezbeđivanja što ravnopravnijeg položaja političkih stranaka, kako vlasti, tako i opozicije.

Naše glavno pitanje ima i prethodno pitanje Vladi Republike Srbije – da li će se, u cilju sprovođenja dogovorenog u dijalogu, posezati sa eventualnim izmenama u delu izbornog zakonodavstva, kao što je to npr. učinjeno prošle godine kada je izborni cenzus spušten sa pet na tri posto, takođe ozakonjena, pa kroz izborni proces 2021. i realizovana pozitivna diskriminacija manje zastupljenog pola u parlamentu?

Ako je odgovor pozitivan, Poslanička grupa PUPS „Tri P“ smatra da bi trebalo da se izmeni i dopuni izborno zakonodavstvo u smeru obezbeđivanja prava osoba sa invaliditetom, da budu birani i ravnopravno zastupljeni u najvišem predstavničkom zakonodavnom telu na državnom nivou, ali i organima lokalne samouprave. Pojedini zakoni delimično regulišu prava osoba sa invaliditetom, ali pogotovo u izbornom zakonodavstvu postoji prostor za unapređenje.

Članom 40a stav 1. Zakona o izboru narodnih poslanika definisano je da na izbornim listama mora biti 40% manje zastupljenog pola i da među svakih pet kandidata po redosledu na listi mora biti po dva kandidata manje zastupljenog pola. Iako je procenat osoba sa invaliditetom u ukupnoj populaciji mnogo veći, ovo zakonsko rešenje je veliki napredak u odnosu na ranija rešenja.

Prema studiji Republičkog zavoda za statistiku iz 2014. godine, osobe sa invaliditetom u Srbiji još uvek nisu dovoljno zastupljene ni u ekonomskom ni u društvenom smislu. Da se podsetimo, osobe sa invaliditetom se definišu kao one koje su u većem riziku nego opšta populacija u doživljavanju ograničenja i prepreka u obavljanju specifičnih aktivnosti ili ograničenja u društvenom učešću.

Probleme osoba sa invaliditetom prepoznale su i UN koje su, u skladu sa načelom društvene uključenosti i jednakih prava osoba sa invaliditetom, 2006. godine donele Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, čime je uspostavljena namera da se način posmatranja invaliditeta suštinski izmeni, a shodno tome i svi pravni sistemi politike i planiranja vezana za tretman, prava i položaj osoba sa invaliditetom na nacionalnom nivou. Republika Srbija je još 2007. godine potpisala ovu konvenciju, čime je ona postala deo srpskog pravnog sistema, a usvojila je i Strategiju unapređenja položaja osoba sa invaliditetom.

Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da trenutno u svetu živi više od jedne milijarde ljudi sa nekim oblikom invaliditeta, što čini oko 15% ukupne svetske populacije. Poseban izveštaj Poverenika za zaštitu od diskriminacije posvećen je posmatranju diskriminacije osoba sa invaliditetom. U Srbiji se rukovodi procenom da osobe sa invaliditetom čine oko 10% ukupne populacije u Republici Srbiji, između 700 i 800 hiljada ljudi.

Sva istraživanja naglašavaju da je položaj žena u ukupnoj populaciji osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji vidljivo nepovoljniji od položaja muškaraca, što znači da uz sve neravnopravnosti i nepovoljnosti statusa osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji žene sa invaliditetom su dodatno u nepovoljnijem položaju u pogledu obrazovanja, ekonomske aktivnosti i opšteg ekonomskog i društvenog položaja.

Ukupan broj birača u Republici Srbiji je nešto viši od šest i po miliona, iz čega zaključujemo sa osobe sa invaliditetom koje bi mogle da budu birane u organe lokalnih jedinica samouprave ili u parlament čine 12% biračkog tela. S obzirom na sadašnji broj od 250 narodnih poslanika, ukoliko bismo želeli da osobe sa invaliditetom budu odgovarajuće zastupljene u ovom najvišem državnom domu, bilo bi potrebno i da među poslanicima bude barem isti procenat osoba sa invaliditetom, tj. da u skupštinskim klupama bude 30 osoba sa statusom osoba sa invaliditetom.

Moje pitanje za Vladu Republike Srbije jeste da li bi izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika i Zakona o lokalnoj samoupravi bilo izvodljivo da se odredba o većoj zastupljenosti osoba sa invaliditetom u organima zakonodavne vlasti i lokalnim skupštinama uvrsti u izborne zakone već za izbore koji nas očekuju početkom naredne godine? Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Dačiću, uvaženi potpredsednici, dragi narodni poslanici, poslanička grupa PUPS - "Tri P" smatra da je očuvanje KiM u sastavu Republike Srbije jedan od naših najvažnijih državnih i nacionalnih interesa. Zato PUPS pruža bezrezervnu podršku našim pregovaračima a posebno predsedniku

Republike Aleksandru Vučiću, koji se bori u briselskim pregovorima protiv svih onih koji bi da Republiku Srbiju proteraju iz naše južne pokrajine.

Shodno tome, godinama naglašavamo da je KiM ne samo državno, pravno, demokratsko, nacionalno i građansko, već i suštinsko imovinsko i egzistencijalno pitanje svih građana naše zemlje. Pojam imovina ili svojina razumeju svi u svetu, a posebno zemlje zapada, među njima i one koje su fabrikovale i priznale samoproglašenu nezavisnost Kosova.

Kada je reč o svojinskom pitanju na KiM, pravo međunarodno i domaće, pravda i argumenti su na strani države Srbije. Zbog toga pitanje svojine, prirodnih i materijalnih bogatstava na KiM, dakle imovine države Srbije i njenih građana, kao i imovine SPC ali i ostalih verskih zajednica, mora da bude tema ispred svih tema, prioritet nad prioritetima kada je u pitanju agenda briselskog dijaloga Beograda i Prištine.

Katastar od pre NATO agresije 1999. godine nedvosmisleno dokazuje da je najmanje 58% zemljišta, odnosno teritorije KiM u državnom, privatnom, društvenom i crkvenom vlasništvu Republike Srbije i njenih građana. I stalnim i glasnim isticanjem ovog argumenta u prvi plan dramatično bi se u našu korist poboljšala naša pregovaračka pozicija i u eventualnim statusnim pregovorima. Zato privremene vlasti u Prištini grubim falsifikatima pokušavaju da promene ovo, originalnim dokumentima potkrepljeno pravno i činjenično stanje, sve sa ciljem da nas stave u potčinjenu poziciju.

Naše današnje poslaničko pitanje posvećeno je statusu imovine SPC i ostalih verskih zajednica na KiM. Za ovo pitanje zainteresovane su sve verske zajednice u našoj zemlji, a primer za to je angažman beogradskog nadbiskupa Stanislava Hočevara u Nacionalnom timu za preporod sela Srbije, a svi znamo da Vatikan nije priznao tzv. državu Kosovo, a Sveta stolica nam je i pomogla u sprečavanju pokušaja otimanja pravoslavnih hrišćanskih svetinja na Kosovu preko neuspelog ulaska Kosova u UNESKO.

Višestranačka Skupština Republike Srbije je još 1991. godine izglasala Zakon o potvrđivanju imovine SPC i ostalim verskim zajednicama u Srbiji pokušavajući tako da ispravi nepravdu i otimačinu koju su tadašnje vlasti počinile posle Drugog svetskog rata. Nažalost, iz nekih ideoloških razloga tadašnji predsednik Republike nije potpisao taj zakon koji je usvojen osam godine pre NATO agresije.

Međutim, Republika Srbija je napokon 2006. godine, naglašavam, dve godine pre jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova konačno donela Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama koji u članu 3. odeljak 4. izričito naglašava da se pod teritorijom Republike Srbije u smislu ovog zakona podrazumeva i teritorija AP Kosovo i Metohija.

Imovina crkava i verskih zajednica se bez dileme najlakše može vratiti crkvi jer je reč o nekretninama koje su i danas mahom ostale u državnom, odnosno tzv. društvenom vlasništvu jer je tu otetu imovinu država poklanjala tzv. bezemljašima, ali su uglavnom te nekretnina u istom faktičnom stanju kao u vreme kada su oduzete. Zato vraćanje te imovine ne treba da predstavlja poseban finansijski teret za državu jer će se prevashodno vraćati u naturalnom obliku.

O crkvenoj imovini postoje evidencije i lako se mogu identifikovati crkve i verske zajednice kao raniji vlasnici, a restitucija imovine crkvama i verskih zajednica zasnovana na ravnopravnosti ovih subjekata i jednakosti njihovih prava poboljšaće njihov materijalni položaj i stvoriti bolje uslove za uspešniju međucrkvenu i međureligijsku saradnju.

Vraćanje oduzete imovine verskim zajednicama na KiM posebno je važno radi neophodne podrške kako svih političkih i društvenih subjekata u našoj zemlji, tako i međunarodne zajednice tokom nastavka pregovora u Briselu sa privremenim institucijama vlasti u Prištini.

Pitanja za Vladu Republike Srbije su, prvo, šta konkretno na planu restitucije imovine SPC i ostalih verskih zajednica na KiM čini naša Vlada? Drugo, kakva je po tom pitanju saradnja naše Vlade sa privremenim institucijama u Prištini? Treće, koji je bio odgovor evropskih posrednika u briselskom dijalogu ako su naši pregovarači kandidovali tu temu u agendu dijaloga? Četvrto i poslednje, da li će zbog očigledne opstrukcije otvaranja ovog suštinskog životnog pitanja od strane posrednika koji dolaze iz EU Republika Srbija o tome izvestiti UN koje su na osnovu slova Rezolucije 1244 izvorna adresa za kontrolu i upravljanje Briselskim dijalogom? Zahvaljujem.

Zahvaljujem se potpredsednice Kovač.

Uvaženi narodni poslanici, u ponedeljak se, kako je predsednik Republike Aleksandar Vučić rekao, dogodio šesti po redu upad prištinskih policijskih snaga i specijalaca ROSU, sve uz korišćenje oklopnih transportera i dugih cevi na sever KiM, a da tzv. međunarodna zajednica, odnosno snage NATO u okviru KFOR-a ništu nisu preduzeli da to spreče.

Podsećam vas da su sa stanovišta ustavno-pravnog poretka Republike Srbije, ali i iz ugla međunarodnog prava, prištinske sile represije nelegitimne i nelegalne. One su za Srbiju i OUN prosto paravojne i parapolicijske snage.

Zašto mi iz poslaničke grupe PUPS "Tri P" to tvrdimo? U preambuli Rezolucije 1244 iz 1999. godine, koju je usvojio Savet bezbednosti UN, piše da "Savet bezbednosti ponovo potvrđuje privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu Savezne Republike Jugoslavije i drugih država regiona i ponovo potvrđuje apel iz prethodnih rezolucija za široku autonomiju i suštinsku samoupravu za Kosovo". Dakle, Savet bezbednosti UN ne poznaje i ne prepoznaje nikakvu državu Kosovo.

Takođe, u istoj preambuli Saveta bezbednosti traži od tadašnje SRJ da započne i okonča povlačenje u fazama sa Kosova, na način koji se može verifikovati, svih vojnih, policijskih i paravojnih snaga u skladu sa hitnim rasporedom, sa čim će biti sinhronizovano raspoređivanje međunarodnog bezbedonosnog prisustva na Kosovu, što je SRJ, odnosno Srbija kao država koja je nasledila njen međunarodno-pravni kontinuitet i ispunila.

U sledećoj stavci preambule Savet bezbednosti dalje potvrđuje da će posle povlačenja dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo radi obavljanja dužnosti u skladu sa Aneksom 2. Međutim, Savet bezbednosti predlaže i sledeće: "demilitarizaciju oslobodilačke vojske Kosova i drugih naoružanih grupa kosovskih Albanaca", što ne samo da nije ispunjeno, nego je NATO kao dominantni deo KFOR-a, protivno Rezoluciji 1244, čak i direktno potpomogao formiranje posebne albanske vojske na KiM.

Sada da se vratimo na ključni Aneks 2 ove Rezolucije. Savet bezbednosti u tački 5. nalaže uspostavljanje privremene administracije za Kosovo kao dela međunarodnog civilnog prisustva pod kojim će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SRJ. Dakle, ni o kakvoj novoj nezavisnoj državi ovde nema ni slova.

Onda sledi tačka 6) Aneksa 2 iz koje se, pogotovo ovih dana, logično nameće moje poslaničko pitanje. Naime, Savet bezbednosti naročito naglašava da će nakon povlačenja dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja biti dozvoljeno da se vrati na Kosovo i obavlja sledeće funkcije: vezu sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbedonosnim prisustvom, obeležavanje i čišćenje minskih polja, održavanje prisustva na mestima srpske kulturne baštine, održavanje prisustva na glavnim pograničnim i graničnim prelazima. Ovo poslednje je ključni dokaz da je Srbija sa stanovišta međunarodnog prava država od Horgoša do Dragaša, a ne kao što pokušavaju da nas ubede oni koji su izvršili agresiju na Srbiju 1999. godine, da je Srbija samo do Merdara, Brnjaka i Jarinja.

Dakle, moje pitanje za Vladu Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, Ministarstvo pravde, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo spoljnih poslova glasi - kada će Srbija, shodno tački 6) Aneksa 2 Rezolucije 1244, zahtevati od Saveta bezbednosti UN da odobri povratak do hiljadu uniformisanih lica Republike Srbije na teritoriju KiM, kako je to predviđeno ovom Rezolucijom? Zahvaljujem predsedavajuća.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče Dačiću.

Uvaženi potpredsednici, na sednici Narodne skupštine Republike Srbije, 29. jula postavio sam pitanje Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ministarstvu privrede i Ministarstvu finansija, a to je, na koji način će država podstaći pokretanje socijalnih preduzeća i zapošljavanje najugroženije kategorije stanovništva i kada možemo da očekujemo usvajanje zakona o socijalnom preduzetništvu?

Drago mi je što je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kako stoji u njegovom odgovoru prepoznalo značaj i ulogu socijalnog preduzetništva i što je shodno tome formiralo Radnu grupu za izradu nacrta jednog ovakvog zakona.

Međutim, drugi deo ovog odgovora je u kondicionalu, jer Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanje kaže - da očekuje, ali ne i da će se to zaista obistiniti, utvrđivanje Predloga ovog zakona na Vladi u četvrtom kvartalu 2021. godine.

Ova tema je toliko urgentna da zaista nema vremena da čeka, tim pre što posle Nove godine ulazimo u izbornu kampanju, a potom će Vlada biti u tehničkom mandatu, zatim nakon izbora sledi formiranje novih institucija, zakonodavne i izvršne vlasti i to može da se otegne duboko u drugu polovinu sledeće godine.

Kao što znate, PUPS, poštovane kolege već punu deceniju insistira na donošenju jednog takvog zakona koji će pomoći da ugrožene i najranjivije kategorije stanovništva brže i jednostavnije dobiju posao, kako bi se trajno rešilo pitanje njihove egzistencije. O kolikom broju ljudi se radi najbolje ilustruju podaci samo za grad Beograd u kome živi sto hiljada osoba sa invaliditetom, a u celoj Srbiji živi recimo 150 hiljada Roma kod kojih je visoka stopa nezaposlenosti i pripadaju najugroženijoj etničkoj zajednici među našim građanima.

Zato još jednom podsećam da u ovu kategoriju teže zapošljivih lica na koja bi se odnosio ovaj zakon spadaju svi oni građani kojima je potrebna naša pomoć i podrška za samostalan i produktivan život radi savladavanje socijalnih, materijalnih i životnih teškoća, a koja su radno sposobna. To su, dugoročno nezaposlena lica starija od 50 godina, pripadnici etničkih zajednica kod kojih je utvrđena stopa nezaposlenosti na teritoriji jedinice lokalne samouprave više u odnosu na prosečnu stopu nezaposlenosti u Republici Srbiji, osobe sa invaliditetom, interno raseljena izbegla lica, samohrani roditelji ili supružnici iz porodice u kojoj su oba supružnika nezaposlena, povratnici po Sporazumu o readmisiji, lica koja su bila na izdržavanju zatvorske kazne, žrtve trgovine ljudima, zlostavljana, zanemarivanja, nasilje ili eksploatacije, lica koja se suočavaju sa egzistencijalnim teškoćama zbog zavisnosti od alkohola, droga i drugih opojnih sredstava i druga teže zapošljiva lica u skladu sa propisima o zapošljavanju, odnosno drugi korisnici u skladu sa propisima iz oblasti socijalne zaštite.

Socijalno preduzetništvo kao deo socijalne ekonomije to je upravo onaj vid preduzetništva u kome se socijalni problemi rešavaju upotrebom preduzetničkih principa. Zato je stav poslaničke grupe PUPS 3P da vreme neumitno curi. Zbog toga najdobronamernije izražavajući spremnost da se i mi iz PUPS-a najdirektnije uključimo u rad na ovom zakonu. Upućujem dopunsko pitanje Ministarstvu za rad, zapošljavanje i boračka i socijalna pitanja.

Ono glasi – da li sada dva meseca posle mog pitanja može preciznije da se odgovori kada će biti zakona, nacrta na dnevnom redu Vlade Republike Srbije, pošto četvrti kvartal koji je najavljen kao termin počinje već za deset dana? Zahvaljujem.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orliću.

Uvaženi narodni poslanici, 13. jula sam Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave i Ministarstvu za brigu o selu u ime građana Srbije koji žive u slabo naseljenim brdsko-planinskim i rudnim područjima postavio pitanje – da li je izvodljivo da oni formiraju tzv. „seoske opštine“ i tako dobiju mogućnost da u većoj meri odlučuju o potrebama i razvoju svojih lokalnih zajednica.

Posebno sam upozorio da ukoliko se brzo ne formira opšte-društveni i opšte-građanski front za spas sela Bauk, Puste zemlje preti da opustoši ne samo cela seoska, već i manja urbana područja Srbije.

Iz Ministarstva za brigu o selu odgovoreno mi je da se i prema sadašnjim tekstovima Zakona o teritorijalnoj organizaciji, Zakona o lokalnoj samoupravi nove opštine mogu osnivati na teritoriji na kojoj živi manje od 10.000 stanovnika, kada za to postoje posebni ekonomski, geografski ili istorijski razlozi.

Takođe, ovo Ministarstvo podseća da nažalost pojam sela kao teritorijalne jedinice i društvene zajednice trenutno ne prepoznaju ni Ustav Republike Srbije, pa shodno tome ni zakoni o teritorijalnoj organizaciji i lokalnoj samoupravi.

Takođe, iz ovog Ministarstva najavljuju inicijativu za izmenu postojećih Zakona o teritorijalnoj organizaciji, Zakona o lokalnoj samoupravi, kao i mogućnost pokretanja inicijative za donošenje posebnog Zakona o selu.

Međutim, iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu mi je na direktni deo mog pitanja – da li je na bazi postojećih zakonskih rešenja i bez izmena zakona o teritorijalnoj organizaciji moguće ući u proces osnivanja novih opština, odgovoreno da bi mogla da se obrazuje nova jedinica lokalne samouprave, odnosno opština, neophodno je da se utvrdi predlog za izmenu i dopunu Zakona o teritorijalnoj organizaciji.

Odgovor mi se ne čini doslednim, jer član 11. stav 3. Zakona o teritorijalnoj organizaciji, kao i član 17. stav 2. i član 18. stav 4. Zakona o lokalnoj samoupravi sugeriše upravo suprotno. Zbog toga Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu molim za dodatno pojašnjenje ovog odgovora.

Još jednom molim i za odgovor i na deo mog prethodnog poslaničkog pitanja na koje mi nije odgovoreno, a ono glasi – Prema Zakonu o teritorijalnoj organizaciji u Srbiji, 30 lokalnih samouprava ima status grada, a grad na svojoj teritoriji može da formira posebne gradske opštine, zašto se sedište tzv. „gradskih opština“ po pravilu uspostavljaju u urbanim sredinama, a ne recimo u većim selima koja takođe pripadaju teritoriji tih gradova? Zahvaljujem.