STEFAN KRKOBABIĆ

Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Rođen je 23. februara 1989. godine. Živi u Beogradu.

Po obrazovanju je diplomirani menadžer za odnose s javnošću. Diplomirao je 2011. godine na Fakultetu za kulturu i medije Megatrend univerziteta.

Bio je zastupnik Udruženja "Građanska prava i slobode" od septembra 2010. do avgusta 2012. godine.

Radio je u Privrednoj komori Beograda (PKB) od marta 2013. do marta 2015. godine. U PKB-u je bio angažovan na četiri pozicije. Obavljao je poslove rukovodioca sektora za ekonomsku politiku, sekretara Centra za razvoj malih i srednjih preduzeća, zamenika potpredsednika PKB-a i zamenika direktora.

Radio je i kao savetnik u firmi "Media research and development" od septembra 2018. do aprila 2019. godine.

Imenovan je za v.d. direktora Javnog preduzeća za razvoj planinskog turizma "Stara planina" 30. maja 2019. godine.

Služi se engleskim i španskim jezikom.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Izabran je sa izborne liste "Aleksandar Vučić - za našu decu".
Poslednji put ažurirano: 22.10.2020, 14:57

Osnovne informacije

Statistika

  • 9
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Trinaesto vanredno zasedanje , 13.09.2021.

Uvažena potpredsednice Kovač, uvaženi potpredsedniče Tvrdišiću, uvažena potpredsednice Jevđić, u susret prvom obeležavanju Dana srpskoj jedinstva, slobode i nacionalne zastave i godišnjice proboja Solunskog fronta 15. septembra, kada će se zajednički praznik Republike Srbije i Republike Srpske obeležiti u svim srpskim školama sa obe strane Drine, prisustvujemo ovim ohrabrujućim događajima od presudne važnosti za očuvanje srpskog državnog i nacionalnog identiteta.

Jedan je upravo postignut – dogovor rukovodstva Republike Srbije i Republike Srpske i patrijarha srpskog Porfirija o zajedničkoj izgradnji svesrpskog svetilišta u Donjoj Gradini, srpskom memorijalnog centra koji će na lokaciji jednog od ustaških logora smrti i sistema gubilišta Jasenovac čuvati od zaborava sve srpske žrtve i stradanja.

Drugi je donošenje Zakona o upotrebi srpskoj jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma koji koordinirano istovremeno donose parlamenti Srbije i Srpske.

Srpski jezik je prema Predlogu ovog zakona standardizovani tip srpskog jezika kao sredstvo i opšte dobro nacionalne kulture, a matično pismo standardizovani tip ćirilice srpskog jezika koja predstavlja uporište nacionalnog identiteta. Ćirilica je u ovom zakonu kvalifikovana kao matično pismo srpskog jezika, s obzirom na njenu milenijumsku tradiciju u srpskoj kulturi i na činjenicu da je ona uprkos tako dugoj tradiciji ugrožena u mnogim područjima javnog života u našoj zemlji i regionu.

Koliko je situacija alarmantna pokazuju i rezultati istraživanja iz 2014. godine prema kojima, iako je ćirilica jedan od bitnih elemenata i simbola srpskog nacionalnog identiteta i zvanično pismo u Srbiji, čak 47% stanovništva češće piše latinicom, a samo 36% građana ćirilicom.

Zato je ovaj zakon koji ćemo, nadam se, usvojiti bez glasa protiv nedvosmislen u pogledu upotrebe ćirilice u Srbiji. Srpski jezik i ćirilično pismo kao matično pismo obavezno se upotrebljava u radu i državnih organa, organa autonomnih pokrajina, gradova i opština, ustanova, privrednih društava i drugih organizacija kada vrše javna ovlašćenja, u radu javnih preduzeća i javnih službi, u obrazovno-vaspitnom radu, u ustanovama i drugim oblicima organizovanja u oblasti obrazovanja, u programima javnih medijskih servisa, kao i u radu drugih organizacija kada vrše poslove utvrđene zakonom kojim se uređuje službena upotreba jezika i pisama.

Osim Saveta Vlade Srbije za srpski jezik koji će sa stručnog stanovišta pratiti i analizirati stanje u oblasti upotrebe srpskog jezika u javnom životu i sprovođenja mera radi zaštite i očuvanja ćiriličnog pisma, primenu ovog zakona nadziraće i Ministarstvo kulture i informisanja.

Ono što je poseban kvalitet ovog zakona jeste činjenica da se umesto sankcijama prioritet daje pozitivnom stimulisanju i onih privatnih privrednih i drugih subjekta, među njima i sredstava javnog informisanja na koje se ne odnosi obaveznost primene ćiriličnog pisma, pa će oni koji koriste ćirilicu u svojoj javnoj komunikaciji umesto kazni dobijati neke poreske i administrativne olakšice.

Razlozi za donošenje ovog zakona sadržani su u potrebi da se ustanove dodatne mere čiji je cilj negovanje srpskog jezika i ćiriličnog pisma, kao i kulturnih i tradicionalnih vrednosti i pospeši šira upotreba ćiriličnog pisma u javnom životu, s obzirom na istorijski, kulturni i identitetski značaj ovog pitanja.

Možda je preoptimistično očekivanje predlagača da će u svom radu i poslovanju, odnosno obavljanju delatnosti, već do 1. januara 2023. godine 100% privrednih subjekata, koji posluju sa većinskim učešćem javnog kapitala, profesionalnih i strukovnih udruženja koja predstavljaju svoju oblast na nacionalnom međunarodnom nivou upotrebljavati ćirilično pismo u skladu sa ovim zakonom. Neka bude i manje, ali biće sigurno mnogo više nego što je danas.

Nama iz PUPS-a, kao partija socijalne pravde koja naročito brine o osetljivim kategorijama građana, veoma je bitno što primena ovog zakona neće dovesti ni do kakve direktne ili indirektne diskriminacije različitih kategorija lica. Na primer, na osnovu nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, jezika, pola, rodnog identiteta, invaliditeta, starosne dobi, seksualne orjentacije, bračnog statusa ili drugih ličnih svojstava. Predlog zakona ne diskriminiše ni jednu kategoriju lica, jer oni svoja prava ravnopravno ostvaruju kroz primenu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma.

Ćirilica je, znamo svi, pismo koje se koristi u mnogim slovenskim jezicima, kao što su beloruski, bugarski, makedonski, rusinski, srpski, ukrajinski, a takođe i u većem broju drugih jezika u oblastima Evroazije, prvenstveno na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza.

Savremena ćirilična pisma su bazirana staroslovenskoj ćirilici koja je nastala na južnoslovenskim prostorima, pretpostavlja se u 9. veku.

Glagoljicu, a potom i ćirilicu su formulisali slovenski prosvetitelji Ćirilo i Metodije i njihovi učenici koji su doneli hrišćanstvo kod južnih Slovena. Ćirilica je izvedena iz grčkog uncijala, proširena slovima iz starijeg glagoljičkog alfabeta, uključujući neke ligature. Pismo je nazvano u čast mlađeg od dva vizantijska brata – Ćirila, koji je ranije skupa sa Metodijem kreirao glagoljičko pismo.

S obzirom da je naziv ćirilica vezan za ime Ćirila, možda je baš naša Sremska Mitrovica mesto gde su se simbolično ukrstile dve velike civilizacije – kultura Starog Rima i slovenska kultura i pismenost. Postoje, naime, ozbiljni indicije da je Ćirilov brat Metodije svoje ovozemaljsko hodoljublje okončao kod nekadašnjeg Sirmijuma u mačvanskoj Mitrovici gde su u okviru ostatka crkve na arheološkom lokalitetu „Širingrad“ nalazi nepoznati grob za koji se pretpostavlja da je Metodijeva večna kuća.

Braća koja su stvorila prvo slovensko pismo najviše su, šireći pismenost, boravili baš na području tadašnje Velikomoravske kneževine i Panonije, a sedište Panonske nadbiskupije, čiji je Metodije bio episkop, bilo je upravo u Sirmijumu.

Slovenska ćirilična pisma su poznata i kao azbuka što je izvedeno iz starih imena prva dva slova većine ćiriličnih pisama. Glavnica pisma nastala iz rane ćirilice koja je bila derivat glagoljice i grčkog ustavnog pisma – uncijale.

Za najverovatnije sastavljače ćirilice uzimaju se Kliment Ohridski ili Konstantin Preslavski, ali to nije sasvim sigurno. To je osnova alfabeta koja se koristi u raznim jezicima, bivšim ili sadašnjim, u drugim delovima jugoistočne Evrope i severne Evroazije, a posebno kod onih sa slovenskim poreklom i kod neslovenskih jezika koji su pod uticajem ruskog jezika.

Pre 10 godina oko 252 miliona ljudi u Evroaziji je koristilo ćirilicu kao zvanični alfabet u svojim nacionalnim jezicima. Sa prijemom Bugarske u EU ćirilica je postala treće zvanično pismo EU, nakon latinice i grčkog pisma.

Srpska ćirilica je prilagođavanje ćirilice za srpski jezik koju je 1811. godine uobličio Vuk Stefanović Karadžić. Vuk je srpsku ćirilicu zasnovao na prethodnom slavenosrpskog pismu, a po principu – piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano. Uklanjajući zastarela slova i slova koja predstavljaju jotovane samoglasnike, uvodeći slovo J iz latinice, umesto njih, i dodavajući nekoliko suglasnika za specifične zvuke u srpskoj fonologiji.

Koliko je ćirilica kao element srpskog nacionalnog samoosvešćivanja plašila srpske neprijatelje pokazuju sledeći primeri. Zakone o zabrani upotrebe ćirilice u srpskim školama donosila je, pa povlačila pod pritiskom srpskog naroda i crkve u Austrijskom carstvu, još Marija Terezija polovinom 18. veka, potom i car Franc Jozef krajem 19. veka, pa je i on morao da povuče zbog žestokih protesta Srba.

Tokom Prvog svetskog rata ćirilicu su austrougarske okupacione vlasti zvanično zabranile na prostoru današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije, a u škole su dovođeni učitelji iz Austrougarske, u najvećem broju Hrvati, da predaju srpskoj deci u školama isključivo na latinici. Hrvatski sabor u Austrougarskoj 1914. godine doneo je odluku o zabrani ćirilice u Hrvatskoj i Slavoniji, a zatim i tzv. Bosansko-hercegovački sabor 1915. godine, a tom prilikom je bosanski guverner Stjepan Sarkotić rekao da Srbi u Bosni i Hercegovini sa svojim ćiriličnim pismom predstavljaju neprijateljsko tijelo istoka u borbenoj zoni zapada.

Već 21. aprila 1941. godine, samo 10 dana posle proglašenja NDH, ustaški režim je doneo zakonsku odredbu o zabrani uporabe ćirilice koju je potpisao Ante Pavelić. Prva naredba ustaških vlasti bila je da se premazuju svi natpisi ćirilicom na trgovačkim radnjama i gostionama u Bosanskom Novom. Drugom naredbom je zabranjena upotreba ćirilice u crkvenoj komunikaciji, a ustaše su išle toliko daleko da su čak uništavali letke koje su Nemci štampali ćirilicom.

Naravno, svojom podrškom ovom zakonu, PUPS ne dovodi u pitanje i opravdanost jezičkih politika koje se zalažu za dvopismenost srpskog jezika. Mi smatramo kulturnim dobrom ovog naroda da treba da se tretira i čuvanje i unapređivanje latinice kao našeg drugog pisma koje se takođe ukorenilo u srpski jezički, kulturni i nacionalni identitet. Isuviše smo se u prošlosti opekli odričući se dela svoje jezičke tradicije i bogatstva srpskog jezika, naivno ga ustupajući drugima. Zato danas, recimo hrvatski jezik, reči poput „tisuće“ ili nazive meseci poput „lipanj, srpanj, listopad“, svojata kao ekskluzivno svoje, iako su one korišćene još u tekstu Dušanovog zakonika.

Ovde je nužno otkloniti jednu dilemu. Naime, u toku izrade Nacrta zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma sprovedene su i konsultacije sa Ministarstvom prosvete i kulture Republike Srpske, a u cilju ujednačavanja teksta oba zakona u najvećoj mogućoj meri, jer se i tamo donosi zakon slične sadržine.

Kao što znamo na osnovu Dejtonskog sporazuma, Srbija i Srpska su potpisale Sporazum o specijalnim vezama, a saradnja u oblasti kulture je jedna od najznačajnijih stavki tog dokumenta. Shodno tome, i Vlada Republike Srpske je utvrdila i svoj Predlog zakona o zaštiti, očuvanju i upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pisma, a kojim se uređuje sistem zaštite i očuvanje i način korišćenja jezika srpskog naroda i ćiriličnog pisma u Republici Srpskoj, kao nematerijalnog kulturnog nasleđa, odnosno kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Taj zakon će se takođe po hitnom postupku naći pred poslanicima Narodne skupštine Republike Srpske.

Ovim predlozima zakona s obe strane Drine definiše se društvena briga o jeziku i matičnom pismu i njihova zaštita i utire put nacionalnoj, jezičkoj politici i u Srbiji i u Srpskoj. Ali, da ne bude zabune, nije ovde reč ni o kakvom nacionalizmu pežorativnog tipa, opšte društvenu brigu za svoj jezik i pismo pokazuju sve kredibilne i dostojanstvene države i nacije. Ne pokazuju to samo zemlje sa složenom jezičkom i etičkom strukturom kao što su članice EU poput Belgije, Rumunije, Slovačke, Španije, Italije, Finske ili neutralne Švajcarske, nego i pribaltičke zemlje, ali i neke države sa simboličkom i tradicionalno potisnutom jezičnošću kao što su Francuska i Poljska i pojedine zemlje na prostoru bivše SFRJ.

U eri ubrzane tehnološke i informatičke revolucije kada je na delu apsolutna dominacija engleskog jezika i latiničnog pisma, kao jedna vrsta agresivnog jezičkog neokolonijalizma, svaka država i nacija koja drži do sebe mora da zaštiti svoj jezik kao deo nacionalnog identiteta. Istorija nas uči kada zamre jezik, obično odumire i narod. Retki su jezici preživeli narode.

Za kraj, zahvalio bi se uvaženoj potpredsednici Vlade i njenom timu, jer je upravo ona danas ovde sa nama i prezentuje nam ovaj zakon, i na trudu i na radu i mislimo da je ovo izuzetno sredstvo odbrane srpskih nacionalnih interesa, i samo nastavite u tom pravcu.

Na samom posletku, poslanička grupa PUPS - „Tri P“ će, nadam se, kao i sve ostale poslaničke grupe u ovom parlamentu, podržati Predlog zakona. Zahvaljujem.

Trinaesto vanredno zasedanje , 13.09.2021.

Zahvaljujem uvaženom prof. dr Žarku Obradoviću na izlaganju.

Dajem reč predlagaču, gospođi Maji Gojković.

Izvolite.

Trinaesto vanredno zasedanje , 13.09.2021.

Zahvaljujem uvaženoj potpredsednici Vlade.

Sledeći je predstavnik liste Aleksandar Vučić – Za našu decu, prof. dr Marko Atlagić.

Izvolite.

Jedanaesto vanredno zasedanje , 09.09.2021.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orliću.

Uvaženi narodni poslanici, 13. jula sam Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave i Ministarstvu za brigu o selu u ime građana Srbije koji žive u slabo naseljenim brdsko-planinskim i rudnim područjima postavio pitanje – da li je izvodljivo da oni formiraju tzv. „seoske opštine“ i tako dobiju mogućnost da u većoj meri odlučuju o potrebama i razvoju svojih lokalnih zajednica.

Posebno sam upozorio da ukoliko se brzo ne formira opšte-društveni i opšte-građanski front za spas sela Bauk, Puste zemlje preti da opustoši ne samo cela seoska, već i manja urbana područja Srbije.

Iz Ministarstva za brigu o selu odgovoreno mi je da se i prema sadašnjim tekstovima Zakona o teritorijalnoj organizaciji, Zakona o lokalnoj samoupravi nove opštine mogu osnivati na teritoriji na kojoj živi manje od 10.000 stanovnika, kada za to postoje posebni ekonomski, geografski ili istorijski razlozi.

Takođe, ovo Ministarstvo podseća da nažalost pojam sela kao teritorijalne jedinice i društvene zajednice trenutno ne prepoznaju ni Ustav Republike Srbije, pa shodno tome ni zakoni o teritorijalnoj organizaciji i lokalnoj samoupravi.

Takođe, iz ovog Ministarstva najavljuju inicijativu za izmenu postojećih Zakona o teritorijalnoj organizaciji, Zakona o lokalnoj samoupravi, kao i mogućnost pokretanja inicijative za donošenje posebnog Zakona o selu.

Međutim, iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu mi je na direktni deo mog pitanja – da li je na bazi postojećih zakonskih rešenja i bez izmena zakona o teritorijalnoj organizaciji moguće ući u proces osnivanja novih opština, odgovoreno da bi mogla da se obrazuje nova jedinica lokalne samouprave, odnosno opština, neophodno je da se utvrdi predlog za izmenu i dopunu Zakona o teritorijalnoj organizaciji.

Odgovor mi se ne čini doslednim, jer član 11. stav 3. Zakona o teritorijalnoj organizaciji, kao i član 17. stav 2. i član 18. stav 4. Zakona o lokalnoj samoupravi sugeriše upravo suprotno. Zbog toga Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu molim za dodatno pojašnjenje ovog odgovora.

Još jednom molim i za odgovor i na deo mog prethodnog poslaničkog pitanja na koje mi nije odgovoreno, a ono glasi – Prema Zakonu o teritorijalnoj organizaciji u Srbiji, 30 lokalnih samouprava ima status grada, a grad na svojoj teritoriji može da formira posebne gradske opštine, zašto se sedište tzv. „gradskih opština“ po pravilu uspostavljaju u urbanim sredinama, a ne recimo u većim selima koja takođe pripadaju teritoriji tih gradova? Zahvaljujem.

Jedanaesto vanredno zasedanje , 07.09.2021.

Zahvaljujem, gospodine Orliću.

Poštovane kolege narodni poslanici, najpre bih se zahvalio Kancelariji Vlade Republike Srbije za Kosovo i Metohiju i Ministarstvu za brigu o selu na iscrpnim, preciznim i ohrabrujućim odgovorima na moje poslaničko pitanje od 22. jula 2021. godine a u vezi sa programom podrške razvoju zadrugarstva u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji.

Vladina Kancelarija za Kosovo i Metohiju mi je odgovorila da se planira pružanje podrške novoformiranim zemljoradničkim zadrugama na teritoriji opštine Leposavić, Istok i Gnjilane, kao i na teritoriji grada Priština. Takođe, planirano je i osnivanje zadruge na teritorijama opština Kosovska Kamenica, Štrpce i Orahovac.

Vlada Srbije je u proteklom periodu pomogla pokretanje i razvoj manastirskih ekonomija u manastirima Duboki potok, Draganac i Gračanica.

Ministarstvo za brigu o selu mi je u odgovoru na poslaničko pitanje posebno naglasilo da su svi programi podrške razvoju zadrugarstva, kao i svi ostali programi koji imaju za cilj poboljšanje života na selima na čitavoj teritoriji Republike Srbije, dostupni i da na iste mogu konkurisati naši građani iz južne srpske pokrajine.

To se odnosi na trenutno aktuelan program dodele bespovratnih sredstava za kupovinu seoskih kuća sa okućnicom za mlade bračne parove, kao i program nabavki mini-buseva za potrebe prevoza seoskog stanovništva, ali i na programe poboljšanja društvenog standarda i očuvanja kulturno-istorijske baštine na selu, što je naročito bitno za ostanak i povratak srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji.

Takođe, Kancelarija za Kosovo i Metohiju im je odgovorila da će podržati svaku inicijativu srpskih manastira i crkava u AP Kosovo i Metohija za formiranje manastirskih ekonomija.

S obzirom da su najstariji srpski manastiri na Kosovu i Metohiji stari i po osam vekova, istovremeno činili prve velike zadruge i crkvene ekonomije, kao i da su u radu Nacionalnog tima za preporod sela Srbije već uključeni najveći velikodostojnici SPC, nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar i predstavnici islamskih verskih zajednica, moje današnje pitanje je sledeće – da li za podršku manastirskim zadrugama, posebno na Kosovu i Metohiji, kao i zadrugama pri drugim verskim zajednicama, pogotovo u rudnim područjima Srbije, moguće obezbediti tzv. „pozitivnu diskriminaciju“ prilikom dodele i rasporeda podsticajnih sredstava iz budžeta Republike Srbije?

Ovo pitanje upućujem Ministarstvu finansija Republike Srbije, Ministarstvu za brigu o selu i Kancelariji za Kosovo i Metohiju. Zahvaljujem.

Deseto vanredno zasedanje , 29.07.2021.

Zahvaljujem potpredsedniče Orliću.

Uvaženi potpredsednici, kolege narodni poslanici, postavio bih pitanje Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ministarstvu privrede i Ministarstvu finansija.

Pitanja su vezana za oblast socijalnog preduzetništva i kada možemo da očekujemo usvajanje Zakona o socijalnom preduzetništvu i na koji način će država podstaći pokretanje socijalnih preduzeća i zapošljavanje najugroženijih kategorija stanovništva?

Koliko je značajno usvajanje Zakona o socijalnom preduzetništvu za našu državu mi iz PUPS-a govorimo evo već deceniju, tačnije od 2011. godine kada je PUPS insistirao da dobijemo takav zakon koji će pomoći da ugrožene i najranjivije kategorije stanovništva brže i jednostavnije dobiju posao kako bi se trajno rešilo pitanje njihove egzistencije.

Socijalno preduzetništvo pripada oblasti koja je od javnog interesa i njegova uloga je da stvori i nove mogućnosti za rešavanje socijalnih, ekonomskih i drugih problema teže zapošljivih lica i njihovih zajednica. Teže zapošljiva lica su ona kojima je potrebna naša pomoć i podrška za samostalan i produktivan život radi savladavanja socijalnih, materijalnih i životnih teškoća, a koja su radno sposobna. O kolikom broju ljudi se radi najbolje govore podaci samo za grad Beograd u kome živi oko 100 hiljada osoba sa invaliditetom i isto toliko primalaca socijalne pomoći.

Socijalno preduzetništvo je deo socijalne ekonomije i to je onaj vid preduzetništva u kome se socijalni problemi rešavaju upotrebom preduzetničkih principa. Mi iz Poslaničke grupe PUPS „Tri P“ smatramo da je to i najefikasniji kanal za rešavanje najvažnijih egzistencionalnih problema svih ranjivih manjinskih grupa našeg društva.

Takođe, socijalno preduzetništvo je inovativan način da ljudi kroz svoj rad udruživanjem i korišćenjem održivog biznis modela reše različite ekonomske, obrazovne, zdravstvene i ekološke probleme u zajednici u kojoj žive. Socijalno preduzeće je biznis koje posluje sa idejom da kroz zaradu koju ostvari putem prodaje proizvoda ili usluga ispuni jasnu socijalnu misiju.

Nekoliko je pravaca u kojima se može razvijati socijalno preduzetništvo – u vidu socijalno solidarnih preduzeća, socijalno inovativnih preduzeća i zaštitnih radionica, ali i u oblasti zelene ekonomije i energetike.

Socijalna preduzeća pored značaja koje imaju za razvoj privrede Srbije imaju izuzetno važno društvenu ulogu u rešavanju socijalnih pitanja. Osim zakonske regulative neophodna je uloga države u razvoju socijalnog preduzetništva i ustupanje nekih državnih resursa, kao što su napuštene fabrike, napuštene kancelarije, napušteno poljoprivredno zemljište koje niko ne koristi i da se to prepusti sektoru socijalnog preduzetništva.

Bitne su i mere kao što je obezbeđivanje početnih finansijskih sredstava i podsticajnih kredita.

Stav naše poslaničke grupe je da postojeći Zakon o socijalnoj karti ne može da reši brojne probleme siromašnih građana. Budžetska sredstva za socijalnu zaštitu jesu velika, ali su ipak ograničena jer je broj korisnika veliki. Zato mislimo da je rešenje upravo u razvoju socijalnog preduzetništva i da iskoristimo pozitivna iskustva iz EU.

Naime, na teritoriji 27 članica zemalja EU u oblasti socijalnog preduzetništva i socijalne ekonomije radi 14,5 miliona ljudi što čini čak 6,5% radno sposobnog stanovništva. Njihov doprinos u bruto društvenom proizvodu je 11%, svako četvrto novoosnovano preduzeće u EU potpada pod kategoriju socijalno. Država mora da stimuliše ova preduzeća, bez obzira da li je njihov osnivač Republika Srbija, lokalna samouprava, privredno društvo ili udruženje građana da zapošljavaju ova teže zapošljiva lica tako što bi im smanjila PDV, poreze i doprinose za zaposlene, čime bi takva preduzeća bila konkurentnija na tržištu. Osim zakonske regulative koja bi regulisala rad socijalnih preduzeća, potrebna su i podsticajna finansijska sredstva kako bi takva preduzeća mogla da opstanu pored onih čiji je glavni cilj isključivo profit. Zahvaljujem.

Imovinska karta

(Beograd, 01.07.2019.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
V.D. Direktora JP za razvoj planinskog turizma "Stara Planina" Beograd Republika Mesečno 154772.00 RSD 30.05.2019 -