ALEKSANDAR JOVANOVIĆ

Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Aleksandar Jovanović rođen je 12. februara 1968. godine u Beogradu.

Od osnivanja je u Internet portalu Telegraf.rs, od čega je duže od 5 godina bio glavni i odgovorni urednik. Danas je na funkciji kreativnog direktora.
Autor je nekoliko nagrađivanih romana i zbirki priča, bio je urednik, voditelj i producent u više radio i tv emisija.

Prvi članak objavio u listu Sport.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Izabran je sa izborne liste "Aleksandar Vučić - za našu decu".

Otac dvoje dece i suprug.
Poslednji put ažurirano: 23.12.2020, 12:23

Osnovne informacije

Statistika

  • 3
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Osmo vanredno zasedanje , 13.07.2021.

Poštovana ministarko sa saradnicima, predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, član sam poslaničke grupe, koja je više nego zainteresovana za očuvanje prirode i prirodnih resursa, i verovatno sam član najstarije poslaničke grupe, možda čak i u Evropi, ljudi koji pamte kako je ova država nekada bila čista i lepa, i bogata resursima, a onda su došle neke generacije, kako rekoše da je istorija bila naša učiteljica života, onda su došli neki mangupi pa silovali našu učiteljicu, pa smo sve to zaboravili.

Kao član ove poslaničke grupe, i kao osoba koja se godinama u medijima bavi borbom za zaštitu životne sredine, jako sam zainteresovan za svaku oblast, koja je predviđena ovim zakonom, izmenama i dopunama zakona, ali sam izuzetno zainteresovan i kao osoba, koja je pre 10, 15 godina pronašla sreću u prirodi i rešila da se za nju bori, tako što će je štititi i braniti i zarad sopstvenih, nazovi, ličnih interesa, da bi moja deca mogla da uživaju u njoj.

Zato ću se osvrnuti, bez obzira što ova tema ima jako puno segmenata o kojima možemo da pričamo, na jedan od segmenata koji je u poslednjih nekoliko godina ili decenija postao jedana vruća politička tema, iako je rađen pod patronatom zaštite prirode.

Reč je o ljudima koji su svoju sreću pronašli pored reke Save i to uglavnom u Beogradu na obe strane obale, a koji su zahvaljujući ekstremima sa jedne i druge strane označeni kao negativci, kao loše osobe, kao uzurpatori, kao ljudi koji se ponašaju neodgovorno.

Mislim da ću biti prvi poslanik koji će na ovu temu govoriti o tome i mislim da ću biti verovatno i jedini. Mislim da ću zbog svega ovog što budem pričao navući nečiji gnev, ali navikao sam u životu da me ljudi ili vole ili mrze zbog toga što kažem iskreno i iz srca.

Ja sam jedan od ljudi koji je pronašao svoju sreću tu. Sad ću vam objasniti plastično, i vama i građanima Srbije, kako funkcioniše situacija tamo, tj. ovde u Beogradu.

Postoje dve vrste ekstrema. Ovde su najveći problem dve vrste ekstrema, jedni koji dajući gomilu novca, smatrajući da novcem mogu da rade šta hoće zaista grade, uništavaju prirodu oko sebe, bez obzira da li se nalaze pored reke ili se nalaze u centru Beograda ili se nalaze u sred Košutnjaka oni uništavaju sve oko sebe zidajući neke milionspratnice, praveći oko sebe bazenčuge i čuda i ne razmišljajući da li time uništavaju korita reka i reke.

Druga vrsta ekstrema, to su oni koji se krijući iza nekakvih nevladinih organizacija, nekakvih udruženja građana, zloupotrebljavaju borbu za zaštitu i očuvanje prirode.

I jedne i druge apsolutno ne zanima zaštita prirode, ni životna sredina. Tu najgore prolaze priroda i oni treći kojih je na svu sreću najviše, kojih ima po mojoj proceni 95%, to su oni ljudi između koji su rešili da žive pored reke i koji su na svaki način pokušali da očuvaju prirodu u svom mikro svetu, mikro sistemu u kom su okruženi.

Beograd je poznat širom sveta i na turističkoj mapi je poznat po svojim mikro okruženjima, malim splavovima, ne postoji gotovo mediji svetski koji nije preneo da je to jedan od najpoznatijih začina Beograda.

Međutim, šta se dešava u poslednje vreme, u poslednjih desetak godina, zahvaljujući nekim sitno političkim interesima? Svi ti ljudi su strpani u isti koš. Mediji koji su uglavnom na način kako mi to mlađi, nazovi, umemo da kažemo renta žeton novinarstva bave prenošenjem isključivo jedne strane, a to su te, nazovi nevladine organizacije koje od svih nas prave negativce.

Svi oni već godinama čine da ljudi koji su tu i koji žele da žive svoj život na najnormalniji i na najuređeniji način i koji se najviše sada raduju ovim izmenama i dopunama zakona, jer će konačno probati da pronađu način, ne da legalizuju svoje kuće, imovinu i svoj status, jer mi smo jedna minimalna zapeta u istoriji čovečanstva da bismo bilo šta imali na parcelama i u katastrima mi smo dah prašine ovog kosmosa, ne postojimo, neće biti za nas za 20, 30, 50 godina ova reka će teći istim tokom, drveće će možda biti isto ili slično, nas neće biti.

Zato nemojmo da imamo iluziju da mi nešto možemo da uzmemo. Mi možemo samo da damo.

Ja ću vam reći iz ličnog primera šta sam zatekao pre 10, 12 godina, u nazovi netaknutoj prirodi iznad Bloka 45. Kada sam otišao u Javno preduzeće „Beograd vode“ da tražim način da mogu da podignem kuću za odmor i rekreaciju, sojenicu koja je po Zakonu o vodama i bila dozvoljena i kada sam to dobio ja sam zatekao na poziciji na kojoj sam to želeo da uradim, zatekao sam gomilu đubreta, deponiju.

Ljudi, to su verovatno roditelji tih istih iz tih nevladinih organizacija koje su svojevremeno u nekim mojim Milanovcima pravili neke vikendice, pa nisu imali gde da izruče đubre, oni su izručivali pored reka na Novom Beogradu.

Devedeset posto obale je bilo uništeno đubretom. Zato sva ta šuplja priča o tome da je neko došao i tamo uništio prirodu pada u vodu, pričam iz prve ruke i vrlo je lako proverljivo, ne na onim fotošopiranim fotografijama koje objavljuju tajkunski mediji, već isključivo na onim fotografijama koji imaju ljudi koji su tamo nešto pravili.

Zatekli smo gomilu đubreta. Nismo napravili nikakve vile, napravili smo male splavove na kojima može svako da dođe, napravili smo nekakvo okruženje koje je puno cveća, koje je puno zelenila i toga je 95%.

Ponovo kažem, ekstremi koji su to zloupotrebili, s jedne i s druge strane su učinili da smo svi negativci, a nismo.

Daću vam dva primera koja će vam reći svo licemerje ljudi koji su zloupotrebili borbu za zaštitu životne sredine. Imate nevladine organizacije koje su se pre nekoliko godina zdušno, do poslednje kapi krvi borili kako bi sve one narkomanske udžerice i one deponije vozova i otpada zaštitili od nelegalnog rušenja kako tu ne bi nastao Beograd na vodi. Ne ulazim u to dalje šta mi dobijamo sve Beogradom na vodi i ne ulazim u način da li je to rušenje izvedeno na ispravan ili neispravan način, to država mora da reši, ali ljudi koji su se ekstremno borili protiv svake vrste rušenja su samo pet minuta uzvodno, dakle u 45. Bloku i uzvodnije su se apsolutno nastavili da se zalažu za rušenje, dakle nisu se opredelili da li su protiv rušenja pored reka ili su za rušenje pored reka.

Oni funkcionišu po principu kako im neko plati. Ako dobiju novac da se bune protiv rušenja oni će se buniti, ako dobiju novac da se zalažu za rušenje oni će se zalagati za rušenje, ako dobiju novac za nešto treće oni će se po principu renta bundžija buniti protiv toga, a svi mi ćemo biti i dalje negativci.

Daću vam još jedan plastičan primer. Jedno od najaktivnijih udruženja koje gotovo ni jedan tajkunski mediji nije propustio da prenese je nazovi udruženje biciklista, koje objedinjuje nekih desetak ljudi koji svakih mesec dana prave koje kakve štrajkove pored reka.

To udruženje je tražilo da se savski nasip koji inače služi za prevoz ne samo ljudi koji koriste reku, već i za ljude iz javnih preduzeća, za vatrogasce, za policiju, za hitnu pomoć, dakle koriste za svašta, naravno i pešaci i biciklisti, oni godinama pokušavaju da naprave sliku kako su ljudi koji koriste savski nasip uništili taj savski nasip i kako su ga doveli u stanje da oni ne mogu da voze bicikle i zalažu se da tu bude biciklistička staza.

Šta se desilo pre neke tri godine? Grupa od nekih pedesetak ljudi koji su okupljeni oko Udruženja ljubitelja prirode „Zeleni raj“ se organizovala i skupila novac, i ja mislim po prvi put na ovim prostorima rešila da sama zakrpi svaku rupu koja postoji od okretnice u 45. Bloku do ostružničkog mosta. Pozvali su sve građane da im se pridruže i onda su angažovali određenu mehanizaciju koja je svaku rupu na potezu od nekih deset kilometara zakrpila, dakle sami su platili ne čekajući državu, zakrpili su svaku rupu.

Obavestili su medije o tome, mislim da je možda jedan ili dva onlajn medija prenelo da se tako nešto desilo što je presedan kod nas. Šta se desilo sutradan? Udruženje biciklista koje se zalaže za očuvanje tog istog savskog nasipa je podnelo krivične prijave protiv nn lica koja su obavili radove na putu. Zamislite paradoks i licemerje da nevladina organizacija, da udruženja koja traže zaštitu određenih puteva i prirodnih resursa tuže ljude koji su vam popravili biciklističku stazu. To mislim da se nije desilo nikada i nigde. To dovoljno govori o tome čemu zapravo služi borba ljudi koji se kriju iza boraca za zaštitu prirode.

Neću se baviti ni jednim ekstremima, ni drugim ekstremima, govorim u ime hiljada ljudi čiji sam narodni poslanik, takođe, a koji žele da pronađu svoj mir i svoju sreću pored reke, jer tamo žive srećni i bolji ljudi, daleko bolji od mnogih koji vas okružuju.

Ti ljudi su srećni zbog izmena i dopuna zakona o kojima se nadaju da će biti prepoznati kao neko čiji će problemi biti rešeni. Ti ljudi žele da čuvaju reku, da čuvaju prirodu.

Ti ljudi žele da učestvuju u svim narednim izmenama i dopunama zakona kao udruženja ljubitelja prirode i reke Save kako bi se doneli zakoni koji će pomoći da ljudi koji se nalaze na reci postanu ljudi koji će se zalagati za očuvanje reka, a ne ljudi koje će tajkunski mediji i tajkunske organizacije političke nazivati kriminalcima, lopovima, uzurpatorima.

Zato ću ja lično u danu za glasanje glasati za Predlog zakona o izmenama Zakona o vodama i pozvaću sve iz državnih organa, naravno, iz lokalne samouprave grada Beograda, da kontaktiraju te ljude i to udruženje „Zeleni raj“ i da u svim narednim pokušajima da se izborimo za čistiju i bolju reku Savu učestvujemo svi zajedno u tome, a da se svi zajedno borimo protiv ekstrema koji bi da unište, demonstrirajući svoju moć novcem sa jedne strane ili sa druge strane.

Hvala.

Šesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 08.04.2021.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani građani Srbije, kao jedan od ciljeva prošle, ove Vlade, ali verovatno i svih narednih vlada i predsednika Srbije i svih nas jeste ono što stalno govore mnogi u floskulama, a to je spas Srbije. Da bismo spasili našu majku potrebno je da spasimo njen mozak, za koji se mnogi slažu da je Beograd, sa čime se ne bih totalno složio, ali ono sa čime bih, to je da spasimo njeno srce, a to su sela Srbije.

Kao jedan od prioriteta i u tom cilju ostvarenja prioriteta, osnovano je Ministarstvo za brigu o selima, koje je za svih ovih nekoliko meseci radilo, kako se svi slažu sa čistom desetkom i na čijem čelu se nalazi Milan Krkobabić, ministar.

Ne bih da pominjem njihove akcije, već bih želeo da postavim pitanje Ministarstvu infrastrukture i građevine i Ministarstvu turizma, bez čije pomoći nema spasa Srbije.

Kada sam pre godinu i nešto dana u razgovoru sa predsednikom Srbije pomenuo mesto koje se zove Kamena Gora, posle nekih 60 sekundi priče o tome da je reč o skrivenom biseru Srbije, o mestu za koje su mnogi sasvim slučajno otkrili i na prečac se u njega zaljubili, kao i u čitav taj kraj, kao selu stogodišnjaka, kao u selu u kome se nalazi verovatno najčuvenije drvo u Evropi i kao u jednom od sela Srbije koje umiru, predsednik me je posle 60 sekundi prekinuo i uradio nešto što nijedan predsednik do tada nije uradio, a obično su gledali samo šta oni imaju od toga.

On je iste sekunde pozvao telefonom svoje saradnike, resorna ministarstva i rekao im da ovaj biser mora da bude izglancan što pre. Zatražio je izradu projekta za izgradnju malog turističkog kompleksa u tom selu i već sutradan ga najavio u svom programu 20-25. Tog trenutka, barem mene je kupio za sva vremena.

Šta se desilo od tada do danas, samo su mediji o tome pisali, mi smo postavljali neka od pitanja ovde, sela u okolini Prijepolja i dalje umiru.

Ono što želim da postavim je pitanje Ministarstvu infrastrukture i Ministarstvu turizma i molim vas da u vašem odgovoru ne bude reči kovid, jer kovid ne može da bude alibi za sve ono što ne uradimo dobro. Pošto je projekat taj koji je predsednik tražio, evo nalazi se u mojoj ruci, pokazaću kako treba da izgleda taj hotel, urađen je za nekih mesec dana od kada je predsednik najavio projekat, postavljam pitanje – u kom statusu se nalazi ovaj projekat, da li je u planu početak izgradnje ovog turističkog kompleksa u selu Kamena Gora? Takođe postavljam pitanje – da li je u planu hitna sanacija puta između mesta Bare na regionalnom putu Prijepolje-Jabuka, puta koji vodi od magistrale do sela Kamena Gora od koga zavise mnoga druga sela u tom kraju? Da li je moguće ubrzati rad na revitalizaciji vodovoda u tom kraju, jer koliko znam u budžetu regionalne samouprave sredstva za tu realizaciju su odavno odobrena, ali su volšebno uvek preusmeravana u nekom drugom smeru?

Ne postavljam ovo pitanje zbog toga što sam rođen u tom kraju, niti postavljam ovo pitanje zbog toga što ja imam nekakav lični interes od tog kraja, postavljam ovo pitanje zato što mesta poput Kamene Gore ima širom Srbije i zato što smo potrebni svi mi koji ne moramo da se ovde u ovom domu bavimo samo politikom, već i životom, da bismo shvatili da dok ne prežive ta i takva mesta i ne postanu biseri od kojih će Srbija živeti, ne možemo da se krijemo samo u Beogradu.

I da ne govorimo da su srce Srbije, da su sela srce Srbije samo kada je potrebno to reći kao floskulu, već da svi zajedno usmerimo svoje snage, svoje ideje i svoje predloge kako bismo locirali ovakve probleme i probali zajednički da ih rešimo.

Molim Ministarstvo turizma i Ministarstvo infrastrukture da mi ukoliko mogu odgovore na ova pitanja, ukoliko ne, potrudiću se da im ih i lično uručim.

Hvala puno.

Prva posebna sednica , 28.10.2020.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, poštovana mandatarko, kandidati za ministre, poštovani građani Srbije, prvi put se obraćam u ovom svetu domu. Nemojte mi zameriti ako napravim neku grašku, napraviću ih kao čovek, jer ovo što ću pričati, pričaću iz srca, a uvek sam učio svoje ljude i svoju decu, da kada to rade iz srca nijedna greška nije ne ispravljiva.

Pričaću ispred Poslaničke grupe PUPS – „Tri P“, ali ću pričati i u svoje lično ime, u ime svoje porodice, u ime građana Srbije koji su me izabrali. Ako napravim neku grešku, prepišite je samo meni za svaku stvar koju budem rekao, slažete se sa njom, pripišite ovim časnim ljudima koji su mi učinili čast da budem deo i ove poslaničke grupe i ove Skupštine.

Ja ću sada sesti zato što su ova slova prilično sitna u ekspozeu, nadam se da će rezultati biti mnogo krupniji. Gotovo sam siguran u to, ali pre nego što sednem, reći ću odmah na početku da će Poslanička grupa PUPS – „Tri P“ dati potpunu podršku mandataru i timu koji je izabrao mandatar za borbu koja nam predstoji u narednih godinu i po, četiri, osam ili mnogo više godina, jer period u koji ulazi ova Vlada i u koji ulazimo svi je ratni period.

Želeo bih na početku samo da se predstavim, moje ime je Aleksandar Jovanović. Dolazim iz sveta medija. Najmanje ću se zadržati na tome, ali dolazim iz sveta običnog čoveka kojem je politika nešto što su mnogi pre vas učinili da se gnušaju toga. Nadam se da neću govoriti kao političar, ne sada, već kao čovek i nadam se da će se buduća Vlada baviti svojim poslom, pre svega kao Vlada ljudi kojima je stalo da se bave ovim poslom iz srca za posao koji nisu morali da biraju, a izabrali su, a ne kao političari.

Premijerka je u obraćanju, mislim da je u replici, izgovorila jednu veoma važnu stvar koju ću možda malo lošije da parafraziram – šta je važnije, rezultati ili politika? Smatram da je politika samo povod da se rezultati i to fenomenalni rezultati prave. Politika nije i ne sme da bude stvar zbog koje ćemo se i okupljati i zbog koje ćemo se razmimoilaziti u svim svojim nastojanjima da svima bude bolje, a siguran sam da je to jedini cilj ljudima u ovoj Skupštini, a i onima van nje.

Nisam, niti želim da budem dobar političar, jer politika je umetnost diplomatskog gutanja nekih mnogo teških u ružnih zalogaja koje vam neko drugi ili koje vam sam život servira, ali sam pristao da postanem deo ove priče, jer sam dosta slušao one ljude koji znaju sve, jer živim u zemlji u kojoj sedam miliona mandatara, sedam miliona selektora, sedam miliona članova Kriznog štaba svi znaju sve, ali je jako malo ljudi spremno da ne da zna i da kaže da zna, već da izađe i da ličnim primerom pokaže kako se radi da bi se to što misliš da znaš i ostvarilo.

Zato ovim ljudima koji sede ispred mene želim da na početku čestitam na hrabrosti. Ovo što ste vi prihvatili da radite u ime svih nas, u ime građana Srbije je velika hrabrost.

Vi ste pristali u nekoliko i ono što sam i ja pristao, a nisam morao, da nacrtate metu na svojim čelima i čelima svoje porodice, zarad borbe za neki viši cilj.

Niste bili oni koji će samo reći šta ne valja, jer svi smo bezbroj puta čuli šta je to što ne valja i što ne treba, a malo puta smo od svih tih koji pokušavaju da dođu na vaše mesto ili na naše mesta čuli nešto konkretno, šta treba. Ja mislim da je dosta više da u Srbiji slušamo i šta treba i šta ne treba, već da je vreme da izađemo i da pokažemo ličnim primerom kako je to što mislimo da treba i ostvarivo.

Zato se divim vama što ste pristali na tako nešto u trenutku kada nam je, kao što je moja prethodna koleginica koja je govorila rekla, kada nas očekuje period koji će istorija pamtiti kao verovatno najteži period parlamentarizma u Srbiji, a istorija je jedina koja ima prava da sudi svima nama.

Kada sam već kod istorije da se vratim nekih stotinak godina unazad i možda da se posebno obratim onima koji nisu imali hrabrosti da se bore da u toj borbi za dobrobit Srbije svi zajedno pobedimo. To su oni koji su, žaleći se na uslove, odustali od svega ovoga. Ja ne znam kako bi izgledalo da je sada 1914. godina i kako bi istorija nazvala sve one koji nisu učestvovali u spas za Srbiju, za spas života svih nas. Ja verujem da nas ne bi ni bilo više ovde. Da li bi imali pravo da se žale na uslove koje im je neko ko je napao ovu zemlju ponudio i poslao i ultimatume? Ne, ne bi imali pravo.

Pre tačno 100 godina, 1920. godine sumirani utisci najveće pandemije koja je tada zahvatila čovečanstvo, Španske groznice. Znate li koji su rezultati, većina zna? Pedeset miliona ljudi širom planete umrlo je od posledica ove bolesti, trećina čovečanstva bila je zaražena. To je pet puta više, ako se ne varam, a neka me ispravi neko ako grešim, više nego što je rat koji se završio dve godine ranije odneo.

Šta se desilo? Mislite li da je virus imao pojma ko je na kojoj strani ratovao, ko je koju politiku vodio, ko se na koje uslove žalio, gde se nalaze granice, ko je kršio ljudska prava, ko je kršio slobodu medija? U to vreme, mislite li da je virus išta od toga znao? Pokosio je i pobio sam taj narod koji se prethodno četiri godine borio između sebe. Zašto? Zbog različitih verskih ubeđenja, zbog različitih političkih stavova.

Da li je bilo vredno? Kao čovek smatram da nije bilo vredno i da nikada nije vredno. Zato, 100 godina kasnije učeći na tim greškama smatram da je, ako ništa drugo, važno pružiti priliku svim onima koji su spremni da ne kukaju na bilo kakve uslove, već da bez uslova sednu i da probaju da pobede u ovome. Pre svega ovim ljudima koji su ispred mene, a zatim Kriznom štabu koji je toliko puta kritikovan u trenucima kada je počela pandemija, a onda kada smo imali neke rezultate koji su za razliku od svetskih rezultata imali mnogo bolju matematiku, a nije sve u matematici, tu matematika nije egzaktna nauka. Nije se niko setio da ih pohvali. Nisam čuo ni jedan jedini aplauz tada.

Verujte mi, sada ako se danas objavi da smo opet oborili rekord čuće se i te kako uvredljivih reči ponovo na račun Kriznog štaba. Zašto? Zato što su ljudi shvatili sa jedne i druge strane da je sve postalo politika.

Ono što mogu da obećam u svoje lično ime, ne mogu da obećam u ime PUPS-a, ali ću se truditi da svim srcem, sve što radim, radim u ime poslaničke grupe koja mi je ukazala čast, ali ono što mogu u svoje lično ime da obećam, da ću se truditi da ne bude sve kao u životu Srbije crno i belo, da ne bude sve levo i desno.

Gospodo, prva stvar koju ću vam svima reći, koja mi je zasmetala kada sam ušao u ovu Skupštinu bilo je to što mora izgleda da se aplaudira samo članovima svoje poslaničke grupe kada završe govor. Vidite, ja ću to da promenim, aplaudiraću svima od vas koje budem video da imaju srca, da imaju poštenja, časti, jer istina, čast i poštenje ne mogu da imaju jednu ili drugu stranu. Oni su samo jedni. Za takvu istinu, čast i poverenje, zapravo sam na tako nešto i pristao kada sam rešio da prihvatim poziv ljudi iz PUPS-a, da im se pridružim i kada sam prihvatio da u njihovo ime se sada obratim i pružim podršku Vladi, znajući da ću nacrtati sebi na čelu metu od strane svih onih koji će zaboraviti da sam za vreme svoje tridesetogodišnje karijere novinara učinio mnogo više nego što će oni za čitavog svog života, ali nisam izlazio da ističem svoje doprinose.

Nisam morao da budem ovde, izabrao sam. Moj deda se zove Vukašin Grujić, odavno je počivši. Deda je bio junak sa Vranduka. Deda je sa 16 godina krvavim rukama gradio zemlju, probio je tunel, nateži tunel, u radnim akcijama, Brčko-Banović i Šamac-Sarajevo. Njegovo ordenje čuvam kao nešto najsvetije. Ja nisam morao da sa 13 godina rešim da osvetlam dedin obraz i da odem mesec dana na radnu akciju u Pirot, da gradim ovu zemlju, u mesto gde nikog nisam poznavao. Krvario sam kao detence i završio na kraju u bolnici i posle mesec dana došao u Beograd.

Zašto ovo kažem? Neprijatno se osećam dok ovo pričam samo zbog toga što mi je dosta više onih koji će o nama da sude po tome koga smo podržali. Ovaj narod mora da shvati jednu stvar, a to je da nam neće biti bolje sve dok deo naroda misli da deo naroda više mrzi predsednika Srbije Aleksandra Vučića, nego sistem koji je učinio da misle da će samo tom mržnjom moći da učine da im bude bolje u životu. Zar zaista ne možemo da svi shvatimo da ono što nas čeka zapravo iziskuje jedan ljudski, pre svega, konsenzus od strane svih. Zar zaista ne možemo da prihvatimo da nije sve u životu politika i da nekada moramo da kažemo – bravo. Potpuno je nebitno da li je u pitanju taj Aleksandar Vučić ili neko drugi ko je učino nešto vrlo važno za ovu zemlju.

Među ovim ministrima je bezbroj njih koji su učinili to i pre nego što su postali političari, na sportskom polju, u nekim svojim branšama koje su radili. tada je moglo da im se kaže bravo od strane svih, sada kada su političari, kada nas zastupaju, jel to zabranjeno? Pitam sve, bukvalno koji slušaju, koji gledaju ovo, odgovor ne moram da dajem. To je ono za šta ću se u svoje lično ime truditi da promenim, makar u ovoj Skupštini, i neću se libiti da bilo kom od ministara ponudim svoju ličnu pomoć za sve što im bude trebalo što se tiče poslova koje umem da obavljam. Neću se libiti ni da svim tim ministrima predložim stvar za koju mislim da je korisna, kao što se neću libiti da im sada svima predložim da prvi zadatak, kada budu formirali svoje timove, bude formiranje brzih kancelarija za svih 23 ministarstava onlajn, digitalnih, na koje će svi moći da se jave ekspresno, u roku od dva klika, dve sekunde, daju svoje predloge. Jer, ova zemlja počiva na mladim, talentovanim, kreativnim i starim talentovanim časnim ljudima koji imaju šta da kažu, ali nema gde da se čuje.

Nema, zapamtite, ne postoje glupe ideje, postoje glupi i bez ideja. Svaka ideja je korisna i kada dođe sa bilo čije strane, jer korisna ideja jednako kao istina, čast, ne smeju da imaju alternativu i ne mogu da budu ni levo, ni desno.

Ono što bih rekao, a tiče se programa Vlade, mislim da neće biti ni svrsishodnije, ni celovitije, ni pametnije od svih ljudi koji su pre mene govorili, ali moram da se okrenem ka tome, jer prosto ono što nas čeka u tih šest tačaka ja bih kao prvu tačku ponovo izvukao tu borbu za zdravstveni integritet Srbije, jer bez te borbe nećemo preživeti, sve ostalo će biti suludo, jeste da tih šest tačaka zapravo u ovih godinu, godinu i po dana predstavlja udaranje temelja za nešto što će se desiti od 2022. godine i gde neće više imati pravo niko da kaže da nije imao uslove. Jer, znate šta, neće ni virus imati pojma da li je neko imao uslove ili nije imao uslove da pomogne sebi svojoj porodici.

Virus nema pojma da li je neko ko je vlasnik kluba koji sada radi do pet ujutru, a neko nije sposoban da ga zatvori, otera u zatvor, nema pojma da li će on zaraziti svoju ili našu decu. Virus nema pojma da članovi zakona moraju da se menjaju kako pedofili i zlostavljači beba i dece ne mogu po ekspresnom postupku da odu zatvor. Virus nema pojma mnogo toga.

Mi smo tu, zapravo, da pomognemo da svi ovi ljudi koji se nalaze ispred nas imaju maksimalnu podršku da umesto nas rešavaju te stvari po hitnom postupku i da pravimo kompromise. Kada naučimo da aplaudiramo jedni drugima za sve ono dobro što smo rekli ili učinili, tada ćemo moći da dobijemo aplauz za sve ono što mislimo da je pametno u ovoj zemlji.

Opoziciju neću da pominjem, jer sam godinama bio deo opozicije, ali opozicija mora da shvati jednu stvar, postaće deo pozicije ili pozicija tek onda kada nauče da kažu bravo, kada makar za jednu koja je očita stvar kažu bravo, kada kažu bravo za „Beograd na vodi“, na primer. Neću da ulazim u detalje toga, ali je suludo ne reći bravo za „Beograd na vodi“, a ne reći ua za Beograd na heroinu i Beograd na udžericama, kakav je bio pre nego što je nastao sada „Beograd na vodi“. To je samo jedna stvar.

Znam da rizikujem, znam da će ova Vlada u senci na tviteru sada da me razapne, ali apsolutno me to ne interesuje. Znam da će mnoge moje kolege koje sada ovo gledaju i koji misle da su mi kolege, od kojih sam mnoge odškolovao da budu dobri urednici, sada će se truditi da traže nešto iz moje biografije što im ne odgovara, ali sam siguran da ću makar sa moje strane i u ime poslaničke grupe Partija ujedinjenih penzionera Srbije „Tri P“ da se trudim da, bez obzira na sve udarce, sve uvrede, učinim neki doprinos da pomognem ovim ljudima i ovoj Vladi koja treba da pomogne celoj Srbiji i svima nama.

Za kraj se neću vraćati u istoriju, ali ću morati da kažem jednu stvar koja ima i te kako veze sa ministarstvom koji će voditi gospodin Milan Krkobabić, predsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije. Ne zato što trebam da mu se dodvorim ili zato što trebam da istaknem njegov rad, ili što je to on od mene tražio. Štaviše, mislim da će možda i da se naljuti što to kažem, ali mislim da je jedno od ministarstva koja su zaista ključna u narednom periodu i Ministarstvo za brigu o selu Srbije.

Ministarstvo za brigu o selu objedinjuje, ne poljoprivredu, jer poljoprivrednik možete da budete iz Beograda, iz Jagodine, iz Kragujevca, objedinjuje sva ostala ministarstva, i Ministarstvo za demografiju, i Ministarstvo turizma i sve ostale stvari. Zbog toga je bitno da ovo ministarstvo ima temelje da u narednih 10, 15, 20 godina, on ili bilo ko drugi, vodi srpsko selo ka opstanku. Bez srpskog sela mi ne postojimo. Po svim parametrima, Srbija će nestati 2050. godine, kada bude nestalo poslednje srpsko selo.

Ono što su podaci, a do kojih sam ja došao tek kada sam se uključio malo dublje u ovu priču, kažu da je 570.000 seoskih domaćinstava u Srbiji, da je milion ljudi, da je 174.000 penzionera kojima je penzija 12.000 dinara. Sela se gase, a onda su neki ljudi, zaista uz podršku predsednika i prethodne Vlade, rešili da naprave Nacionalni program za preporod sela Srbije, koji je pravio nacionalni tim sastavljen od jednako časnih ljudi, koji nisu morali da žrtvuju neki svoj život i udobnost kako bi se bavili ovim. Ali, oni moraju da znaju, bitka za selo nije bitka za seljaka, to je bitka za našu decu koja su rođena u gradu. To je bitka za unučiće i praunučiće.

Koliko god se neko potrudio da pogrešno shvati ono što ću sledeće reći, ali selo je srce Srbije. Sve ostalo možemo samo da govorimo kao floskulu i da se busamo u grudi, a već sutra da zaboravimo. Selo je ono odakle smo došli, gde jesmo i ostaće zauvek srce Srbije. Bez sela ne možemo da dišemo.

Govorim ovo iz ličnog iskustva, jer sam, za razliku od mnogih drugih, rešio da se vratim u kontra smeru. Ja sam rođen u Beogradu, u istoj kući gde mi je rođen i otac i deda, na Zvezdari, a onda sam otkrio selo u svojoj 52 godini života, u okolini Prijepolja, zavole taj kraj, te ljude i imam nameru da tamo provedem svoje penzionerske dane. Zato se borim i za sebe i za svoju decu.

Neću se više baviti prošlošću, niti to savetujem ovoj Vladi. Prošlost ne možete da menjate. Moja molba vama je da pravite budućnost koja će vrlo brzo postati deo prošlosti, ali one koju nećete imati potrebe da menjate. Jer, istoriju možda pišu pobednici, ali na nama je da učinimo sve da ti pobednici ne budu oni među kojima neće biti nas.

Hvala još jedanput svima. Izvinjavam se ako sam možda malo emotivno preterao u svom govoru. Izvinjavam se i ljudima iz moje poslaničke grupe ako sam iskočio iz teme. Ponavljam, govorio sam iz srca i svaku svoju grešku spreman sam da ispravim, ali sam spreman jednako i da pomognem svima vama. Hvala vam.

Šesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 08.04.2021.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani građani Srbije, kao jedan od ciljeva prošle, ove Vlade, ali verovatno i svih narednih vlada i predsednika Srbije i svih nas jeste ono što stalno govore mnogi u floskulama, a to je spas Srbije. Da bismo spasili našu majku potrebno je da spasimo njen mozak, za koji se mnogi slažu da je Beograd, sa čime se ne bih totalno složio, ali ono sa čime bih, to je da spasimo njeno srce, a to su sela Srbije.

Kao jedan od prioriteta i u tom cilju ostvarenja prioriteta, osnovano je Ministarstvo za brigu o selima, koje je za svih ovih nekoliko meseci radilo, kako se svi slažu sa čistom desetkom i na čijem čelu se nalazi Milan Krkobabić, ministar.

Ne bih da pominjem njihove akcije, već bih želeo da postavim pitanje Ministarstvu infrastrukture i građevine i Ministarstvu turizma, bez čije pomoći nema spasa Srbije.

Kada sam pre godinu i nešto dana u razgovoru sa predsednikom Srbije pomenuo mesto koje se zove Kamena Gora, posle nekih 60 sekundi priče o tome da je reč o skrivenom biseru Srbije, o mestu za koje su mnogi sasvim slučajno otkrili i na prečac se u njega zaljubili, kao i u čitav taj kraj, kao selu stogodišnjaka, kao u selu u kome se nalazi verovatno najčuvenije drvo u Evropi i kao u jednom od sela Srbije koje umiru, predsednik me je posle 60 sekundi prekinuo i uradio nešto što nijedan predsednik do tada nije uradio, a obično su gledali samo šta oni imaju od toga.

On je iste sekunde pozvao telefonom svoje saradnike, resorna ministarstva i rekao im da ovaj biser mora da bude izglancan što pre. Zatražio je izradu projekta za izgradnju malog turističkog kompleksa u tom selu i već sutradan ga najavio u svom programu 20-25. Tog trenutka, barem mene je kupio za sva vremena.

Šta se desilo od tada do danas, samo su mediji o tome pisali, mi smo postavljali neka od pitanja ovde, sela u okolini Prijepolja i dalje umiru.

Ono što želim da postavim je pitanje Ministarstvu infrastrukture i Ministarstvu turizma i molim vas da u vašem odgovoru ne bude reči kovid, jer kovid ne može da bude alibi za sve ono što ne uradimo dobro. Pošto je projekat taj koji je predsednik tražio, evo nalazi se u mojoj ruci, pokazaću kako treba da izgleda taj hotel, urađen je za nekih mesec dana od kada je predsednik najavio projekat, postavljam pitanje – u kom statusu se nalazi ovaj projekat, da li je u planu početak izgradnje ovog turističkog kompleksa u selu Kamena Gora? Takođe postavljam pitanje – da li je u planu hitna sanacija puta između mesta Bare na regionalnom putu Prijepolje-Jabuka, puta koji vodi od magistrale do sela Kamena Gora od koga zavise mnoga druga sela u tom kraju? Da li je moguće ubrzati rad na revitalizaciji vodovoda u tom kraju, jer koliko znam u budžetu regionalne samouprave sredstva za tu realizaciju su odavno odobrena, ali su volšebno uvek preusmeravana u nekom drugom smeru?

Ne postavljam ovo pitanje zbog toga što sam rođen u tom kraju, niti postavljam ovo pitanje zbog toga što ja imam nekakav lični interes od tog kraja, postavljam ovo pitanje zato što mesta poput Kamene Gore ima širom Srbije i zato što smo potrebni svi mi koji ne moramo da se ovde u ovom domu bavimo samo politikom, već i životom, da bismo shvatili da dok ne prežive ta i takva mesta i ne postanu biseri od kojih će Srbija živeti, ne možemo da se krijemo samo u Beogradu.

I da ne govorimo da su srce Srbije, da su sela srce Srbije samo kada je potrebno to reći kao floskulu, već da svi zajedno usmerimo svoje snage, svoje ideje i svoje predloge kako bismo locirali ovakve probleme i probali zajednički da ih rešimo.

Molim Ministarstvo turizma i Ministarstvo infrastrukture da mi ukoliko mogu odgovore na ova pitanja, ukoliko ne, potrudiću se da im ih i lično uručim.

Hvala puno.