ALEKSANDAR JOVANOVIĆ

Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Aleksandar Jovanović rođen je 12. februara 1968. godine u Beogradu.

Od osnivanja je u Internet portalu Telegraf.rs, od čega je duže od 5 godina bio glavni i odgovorni urednik. Danas je na funkciji kreativnog direktora.
Autor je nekoliko nagrađivanih romana i zbirki priča, bio je urednik, voditelj i producent u više radio i tv emisija.

Prvi članak objavio u listu Sport.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Izabran je sa izborne liste "Aleksandar Vučić - za našu decu".

Otac dvoje dece i suprug.
Poslednji put ažurirano: 15.10.2020, 11:56

Osnovne informacije

Statistika

  • 1
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Prva posebna sednica , 28.10.2020.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, poštovana mandatarko, kandidati za ministre, poštovani građani Srbije, prvi put se obraćam u ovom svetu domu. Nemojte mi zameriti ako napravim neku grašku, napraviću ih kao čovek, jer ovo što ću pričati, pričaću iz srca, a uvek sam učio svoje ljude i svoju decu, da kada to rade iz srca nijedna greška nije ne ispravljiva.

Pričaću ispred Poslaničke grupe PUPS – „Tri P“, ali ću pričati i u svoje lično ime, u ime svoje porodice, u ime građana Srbije koji su me izabrali. Ako napravim neku grešku, prepišite je samo meni za svaku stvar koju budem rekao, slažete se sa njom, pripišite ovim časnim ljudima koji su mi učinili čast da budem deo i ove poslaničke grupe i ove Skupštine.

Ja ću sada sesti zato što su ova slova prilično sitna u ekspozeu, nadam se da će rezultati biti mnogo krupniji. Gotovo sam siguran u to, ali pre nego što sednem, reći ću odmah na početku da će Poslanička grupa PUPS – „Tri P“ dati potpunu podršku mandataru i timu koji je izabrao mandatar za borbu koja nam predstoji u narednih godinu i po, četiri, osam ili mnogo više godina, jer period u koji ulazi ova Vlada i u koji ulazimo svi je ratni period.

Želeo bih na početku samo da se predstavim, moje ime je Aleksandar Jovanović. Dolazim iz sveta medija. Najmanje ću se zadržati na tome, ali dolazim iz sveta običnog čoveka kojem je politika nešto što su mnogi pre vas učinili da se gnušaju toga. Nadam se da neću govoriti kao političar, ne sada, već kao čovek i nadam se da će se buduća Vlada baviti svojim poslom, pre svega kao Vlada ljudi kojima je stalo da se bave ovim poslom iz srca za posao koji nisu morali da biraju, a izabrali su, a ne kao političari.

Premijerka je u obraćanju, mislim da je u replici, izgovorila jednu veoma važnu stvar koju ću možda malo lošije da parafraziram – šta je važnije, rezultati ili politika? Smatram da je politika samo povod da se rezultati i to fenomenalni rezultati prave. Politika nije i ne sme da bude stvar zbog koje ćemo se i okupljati i zbog koje ćemo se razmimoilaziti u svim svojim nastojanjima da svima bude bolje, a siguran sam da je to jedini cilj ljudima u ovoj Skupštini, a i onima van nje.

Nisam, niti želim da budem dobar političar, jer politika je umetnost diplomatskog gutanja nekih mnogo teških u ružnih zalogaja koje vam neko drugi ili koje vam sam život servira, ali sam pristao da postanem deo ove priče, jer sam dosta slušao one ljude koji znaju sve, jer živim u zemlji u kojoj sedam miliona mandatara, sedam miliona selektora, sedam miliona članova Kriznog štaba svi znaju sve, ali je jako malo ljudi spremno da ne da zna i da kaže da zna, već da izađe i da ličnim primerom pokaže kako se radi da bi se to što misliš da znaš i ostvarilo.

Zato ovim ljudima koji sede ispred mene želim da na početku čestitam na hrabrosti. Ovo što ste vi prihvatili da radite u ime svih nas, u ime građana Srbije je velika hrabrost.

Vi ste pristali u nekoliko i ono što sam i ja pristao, a nisam morao, da nacrtate metu na svojim čelima i čelima svoje porodice, zarad borbe za neki viši cilj.

Niste bili oni koji će samo reći šta ne valja, jer svi smo bezbroj puta čuli šta je to što ne valja i što ne treba, a malo puta smo od svih tih koji pokušavaju da dođu na vaše mesto ili na naše mesta čuli nešto konkretno, šta treba. Ja mislim da je dosta više da u Srbiji slušamo i šta treba i šta ne treba, već da je vreme da izađemo i da pokažemo ličnim primerom kako je to što mislimo da treba i ostvarivo.

Zato se divim vama što ste pristali na tako nešto u trenutku kada nam je, kao što je moja prethodna koleginica koja je govorila rekla, kada nas očekuje period koji će istorija pamtiti kao verovatno najteži period parlamentarizma u Srbiji, a istorija je jedina koja ima prava da sudi svima nama.

Kada sam već kod istorije da se vratim nekih stotinak godina unazad i možda da se posebno obratim onima koji nisu imali hrabrosti da se bore da u toj borbi za dobrobit Srbije svi zajedno pobedimo. To su oni koji su, žaleći se na uslove, odustali od svega ovoga. Ja ne znam kako bi izgledalo da je sada 1914. godina i kako bi istorija nazvala sve one koji nisu učestvovali u spas za Srbiju, za spas života svih nas. Ja verujem da nas ne bi ni bilo više ovde. Da li bi imali pravo da se žale na uslove koje im je neko ko je napao ovu zemlju ponudio i poslao i ultimatume? Ne, ne bi imali pravo.

Pre tačno 100 godina, 1920. godine sumirani utisci najveće pandemije koja je tada zahvatila čovečanstvo, Španske groznice. Znate li koji su rezultati, većina zna? Pedeset miliona ljudi širom planete umrlo je od posledica ove bolesti, trećina čovečanstva bila je zaražena. To je pet puta više, ako se ne varam, a neka me ispravi neko ako grešim, više nego što je rat koji se završio dve godine ranije odneo.

Šta se desilo? Mislite li da je virus imao pojma ko je na kojoj strani ratovao, ko je koju politiku vodio, ko se na koje uslove žalio, gde se nalaze granice, ko je kršio ljudska prava, ko je kršio slobodu medija? U to vreme, mislite li da je virus išta od toga znao? Pokosio je i pobio sam taj narod koji se prethodno četiri godine borio između sebe. Zašto? Zbog različitih verskih ubeđenja, zbog različitih političkih stavova.

Da li je bilo vredno? Kao čovek smatram da nije bilo vredno i da nikada nije vredno. Zato, 100 godina kasnije učeći na tim greškama smatram da je, ako ništa drugo, važno pružiti priliku svim onima koji su spremni da ne kukaju na bilo kakve uslove, već da bez uslova sednu i da probaju da pobede u ovome. Pre svega ovim ljudima koji su ispred mene, a zatim Kriznom štabu koji je toliko puta kritikovan u trenucima kada je počela pandemija, a onda kada smo imali neke rezultate koji su za razliku od svetskih rezultata imali mnogo bolju matematiku, a nije sve u matematici, tu matematika nije egzaktna nauka. Nije se niko setio da ih pohvali. Nisam čuo ni jedan jedini aplauz tada.

Verujte mi, sada ako se danas objavi da smo opet oborili rekord čuće se i te kako uvredljivih reči ponovo na račun Kriznog štaba. Zašto? Zato što su ljudi shvatili sa jedne i druge strane da je sve postalo politika.

Ono što mogu da obećam u svoje lično ime, ne mogu da obećam u ime PUPS-a, ali ću se truditi da svim srcem, sve što radim, radim u ime poslaničke grupe koja mi je ukazala čast, ali ono što mogu u svoje lično ime da obećam, da ću se truditi da ne bude sve kao u životu Srbije crno i belo, da ne bude sve levo i desno.

Gospodo, prva stvar koju ću vam svima reći, koja mi je zasmetala kada sam ušao u ovu Skupštinu bilo je to što mora izgleda da se aplaudira samo članovima svoje poslaničke grupe kada završe govor. Vidite, ja ću to da promenim, aplaudiraću svima od vas koje budem video da imaju srca, da imaju poštenja, časti, jer istina, čast i poštenje ne mogu da imaju jednu ili drugu stranu. Oni su samo jedni. Za takvu istinu, čast i poverenje, zapravo sam na tako nešto i pristao kada sam rešio da prihvatim poziv ljudi iz PUPS-a, da im se pridružim i kada sam prihvatio da u njihovo ime se sada obratim i pružim podršku Vladi, znajući da ću nacrtati sebi na čelu metu od strane svih onih koji će zaboraviti da sam za vreme svoje tridesetogodišnje karijere novinara učinio mnogo više nego što će oni za čitavog svog života, ali nisam izlazio da ističem svoje doprinose.

Nisam morao da budem ovde, izabrao sam. Moj deda se zove Vukašin Grujić, odavno je počivši. Deda je bio junak sa Vranduka. Deda je sa 16 godina krvavim rukama gradio zemlju, probio je tunel, nateži tunel, u radnim akcijama, Brčko-Banović i Šamac-Sarajevo. Njegovo ordenje čuvam kao nešto najsvetije. Ja nisam morao da sa 13 godina rešim da osvetlam dedin obraz i da odem mesec dana na radnu akciju u Pirot, da gradim ovu zemlju, u mesto gde nikog nisam poznavao. Krvario sam kao detence i završio na kraju u bolnici i posle mesec dana došao u Beograd.

Zašto ovo kažem? Neprijatno se osećam dok ovo pričam samo zbog toga što mi je dosta više onih koji će o nama da sude po tome koga smo podržali. Ovaj narod mora da shvati jednu stvar, a to je da nam neće biti bolje sve dok deo naroda misli da deo naroda više mrzi predsednika Srbije Aleksandra Vučića, nego sistem koji je učinio da misle da će samo tom mržnjom moći da učine da im bude bolje u životu. Zar zaista ne možemo da svi shvatimo da ono što nas čeka zapravo iziskuje jedan ljudski, pre svega, konsenzus od strane svih. Zar zaista ne možemo da prihvatimo da nije sve u životu politika i da nekada moramo da kažemo – bravo. Potpuno je nebitno da li je u pitanju taj Aleksandar Vučić ili neko drugi ko je učino nešto vrlo važno za ovu zemlju.

Među ovim ministrima je bezbroj njih koji su učinili to i pre nego što su postali političari, na sportskom polju, u nekim svojim branšama koje su radili. tada je moglo da im se kaže bravo od strane svih, sada kada su političari, kada nas zastupaju, jel to zabranjeno? Pitam sve, bukvalno koji slušaju, koji gledaju ovo, odgovor ne moram da dajem. To je ono za šta ću se u svoje lično ime truditi da promenim, makar u ovoj Skupštini, i neću se libiti da bilo kom od ministara ponudim svoju ličnu pomoć za sve što im bude trebalo što se tiče poslova koje umem da obavljam. Neću se libiti ni da svim tim ministrima predložim stvar za koju mislim da je korisna, kao što se neću libiti da im sada svima predložim da prvi zadatak, kada budu formirali svoje timove, bude formiranje brzih kancelarija za svih 23 ministarstava onlajn, digitalnih, na koje će svi moći da se jave ekspresno, u roku od dva klika, dve sekunde, daju svoje predloge. Jer, ova zemlja počiva na mladim, talentovanim, kreativnim i starim talentovanim časnim ljudima koji imaju šta da kažu, ali nema gde da se čuje.

Nema, zapamtite, ne postoje glupe ideje, postoje glupi i bez ideja. Svaka ideja je korisna i kada dođe sa bilo čije strane, jer korisna ideja jednako kao istina, čast, ne smeju da imaju alternativu i ne mogu da budu ni levo, ni desno.

Ono što bih rekao, a tiče se programa Vlade, mislim da neće biti ni svrsishodnije, ni celovitije, ni pametnije od svih ljudi koji su pre mene govorili, ali moram da se okrenem ka tome, jer prosto ono što nas čeka u tih šest tačaka ja bih kao prvu tačku ponovo izvukao tu borbu za zdravstveni integritet Srbije, jer bez te borbe nećemo preživeti, sve ostalo će biti suludo, jeste da tih šest tačaka zapravo u ovih godinu, godinu i po dana predstavlja udaranje temelja za nešto što će se desiti od 2022. godine i gde neće više imati pravo niko da kaže da nije imao uslove. Jer, znate šta, neće ni virus imati pojma da li je neko imao uslove ili nije imao uslove da pomogne sebi svojoj porodici.

Virus nema pojma da li je neko ko je vlasnik kluba koji sada radi do pet ujutru, a neko nije sposoban da ga zatvori, otera u zatvor, nema pojma da li će on zaraziti svoju ili našu decu. Virus nema pojma da članovi zakona moraju da se menjaju kako pedofili i zlostavljači beba i dece ne mogu po ekspresnom postupku da odu zatvor. Virus nema pojma mnogo toga.

Mi smo tu, zapravo, da pomognemo da svi ovi ljudi koji se nalaze ispred nas imaju maksimalnu podršku da umesto nas rešavaju te stvari po hitnom postupku i da pravimo kompromise. Kada naučimo da aplaudiramo jedni drugima za sve ono dobro što smo rekli ili učinili, tada ćemo moći da dobijemo aplauz za sve ono što mislimo da je pametno u ovoj zemlji.

Opoziciju neću da pominjem, jer sam godinama bio deo opozicije, ali opozicija mora da shvati jednu stvar, postaće deo pozicije ili pozicija tek onda kada nauče da kažu bravo, kada makar za jednu koja je očita stvar kažu bravo, kada kažu bravo za „Beograd na vodi“, na primer. Neću da ulazim u detalje toga, ali je suludo ne reći bravo za „Beograd na vodi“, a ne reći ua za Beograd na heroinu i Beograd na udžericama, kakav je bio pre nego što je nastao sada „Beograd na vodi“. To je samo jedna stvar.

Znam da rizikujem, znam da će ova Vlada u senci na tviteru sada da me razapne, ali apsolutno me to ne interesuje. Znam da će mnoge moje kolege koje sada ovo gledaju i koji misle da su mi kolege, od kojih sam mnoge odškolovao da budu dobri urednici, sada će se truditi da traže nešto iz moje biografije što im ne odgovara, ali sam siguran da ću makar sa moje strane i u ime poslaničke grupe Partija ujedinjenih penzionera Srbije „Tri P“ da se trudim da, bez obzira na sve udarce, sve uvrede, učinim neki doprinos da pomognem ovim ljudima i ovoj Vladi koja treba da pomogne celoj Srbiji i svima nama.

Za kraj se neću vraćati u istoriju, ali ću morati da kažem jednu stvar koja ima i te kako veze sa ministarstvom koji će voditi gospodin Milan Krkobabić, predsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije. Ne zato što trebam da mu se dodvorim ili zato što trebam da istaknem njegov rad, ili što je to on od mene tražio. Štaviše, mislim da će možda i da se naljuti što to kažem, ali mislim da je jedno od ministarstva koja su zaista ključna u narednom periodu i Ministarstvo za brigu o selu Srbije.

Ministarstvo za brigu o selu objedinjuje, ne poljoprivredu, jer poljoprivrednik možete da budete iz Beograda, iz Jagodine, iz Kragujevca, objedinjuje sva ostala ministarstva, i Ministarstvo za demografiju, i Ministarstvo turizma i sve ostale stvari. Zbog toga je bitno da ovo ministarstvo ima temelje da u narednih 10, 15, 20 godina, on ili bilo ko drugi, vodi srpsko selo ka opstanku. Bez srpskog sela mi ne postojimo. Po svim parametrima, Srbija će nestati 2050. godine, kada bude nestalo poslednje srpsko selo.

Ono što su podaci, a do kojih sam ja došao tek kada sam se uključio malo dublje u ovu priču, kažu da je 570.000 seoskih domaćinstava u Srbiji, da je milion ljudi, da je 174.000 penzionera kojima je penzija 12.000 dinara. Sela se gase, a onda su neki ljudi, zaista uz podršku predsednika i prethodne Vlade, rešili da naprave Nacionalni program za preporod sela Srbije, koji je pravio nacionalni tim sastavljen od jednako časnih ljudi, koji nisu morali da žrtvuju neki svoj život i udobnost kako bi se bavili ovim. Ali, oni moraju da znaju, bitka za selo nije bitka za seljaka, to je bitka za našu decu koja su rođena u gradu. To je bitka za unučiće i praunučiće.

Koliko god se neko potrudio da pogrešno shvati ono što ću sledeće reći, ali selo je srce Srbije. Sve ostalo možemo samo da govorimo kao floskulu i da se busamo u grudi, a već sutra da zaboravimo. Selo je ono odakle smo došli, gde jesmo i ostaće zauvek srce Srbije. Bez sela ne možemo da dišemo.

Govorim ovo iz ličnog iskustva, jer sam, za razliku od mnogih drugih, rešio da se vratim u kontra smeru. Ja sam rođen u Beogradu, u istoj kući gde mi je rođen i otac i deda, na Zvezdari, a onda sam otkrio selo u svojoj 52 godini života, u okolini Prijepolja, zavole taj kraj, te ljude i imam nameru da tamo provedem svoje penzionerske dane. Zato se borim i za sebe i za svoju decu.

Neću se više baviti prošlošću, niti to savetujem ovoj Vladi. Prošlost ne možete da menjate. Moja molba vama je da pravite budućnost koja će vrlo brzo postati deo prošlosti, ali one koju nećete imati potrebe da menjate. Jer, istoriju možda pišu pobednici, ali na nama je da učinimo sve da ti pobednici ne budu oni među kojima neće biti nas.

Hvala još jedanput svima. Izvinjavam se ako sam možda malo emotivno preterao u svom govoru. Izvinjavam se i ljudima iz moje poslaničke grupe ako sam iskočio iz teme. Ponavljam, govorio sam iz srca i svaku svoju grešku spreman sam da ispravim, ali sam spreman jednako i da pomognem svima vama. Hvala vam.