Hvala vam, poštovani predsedniče.

Poštovani građani Srbije, drage kolege, uskoro se otvara, počinje Sajam knjiga, ali evo, kako smo mogli da čujemo danas od dela opozicije, otvorio se ovde u plenumu i sajam apsurda i licemerja.

Ljudi koji nam govore o samostalnosti su poznati po tome da su ranije kada bi pravili vlade i formirali prvo morali da šalju na odobrenje u strane ambasade da oni odobre da li je ova osoba u redu ili nije i slično. To je još dobro, ja mislim da su morali da pitaju i da bi otišli do toaleta savet ambasada.

Zatim, govore nam o uzorima. Ovde sa nama sede ugledni profesori, kulturni radnici i slično. Ko su njihovi uzori? Sergej Trifunović koji je govorio da vrši nuždu po grobljima. Da li su to uzori? Osoba koja ima nadimak Solunac, definitivno jedan od najboljih uzora među vama. Je li tako?

Setimo se samo kada je Sergej Trifunović govorio najstrašnije uvrede jednoj novinarki, generalno ženama. Verujem da ste tada bili toliko glasni kao juče kada ste našeg šefa poslaničke grupe gospodina Milenka Jovanova nazivali mrziteljem žena. Verujem da ste tako i tada njega napali. Ali, dobro, nećemo da ulazimo u to.

Mislim da je sam Predlog zakona o dopunama kada govorimo o ministarstvima adekvatan, mislim da je evidentno optimizovan situacijom u kojoj se nalazimo, zato što su ispred nas teška vremena. Takođe, smatram da ovaj amandman nema toliko smisla, zato što narušava prvobitni koncept, ali generalno moram da primetim kontinuitet tog besmisla.

Jednostavno, govore ljudi o tome da treba da se formira ministarstvo za Kosovo i Metohiju. Zašto? Da bi shvatili o čemu se radi, šta je poruka? Kao mi otprilike ne volimo toliko Kosovo i Metohiju kao oni, jer mi se zalažemo za kancelariju, a oni se zalažu za ministarstvo, pa je ministarstvo veće od kancelarije, prema tome ministarstvo za Kosovo i Metohiju je veće i to je njihova veća ljubav koju oni gaje prema Kosovu i Metohiji.

Mogu da vam kažem, predsednik Vučić i aktuelna Vlada može da ima pola Kancelarije za Kosovo i Metohiju, radiće sto puta više nego vi da otvorite 30 ministarstava za Kosovo i Metohiju i svi da uđete u njih da se borite za Kosovo i Metohiju, jer rezultati govore.

Na Kosovu i Metohiji kada odete možete da čujete šta je sve urađeno, koji su manastiri obnovljeni, šta je urađeno kada govorimo o bolnicama, o školama i slično. Možete da pitate bilo koga.

Dalje, učite nas o ekologiji, kao vi ste ekolozi, a mi nismo. Pazite, mi ne volimo životnu sredinu, vi je volite više. Protestujete, koji je vaš doprinos? Pikavci, bacanje pikavaca. Mislim, u najmanju ruku, ne znam zašto ne govorimo više o tome, mislim da treba da se govori. Mi samo u proteklom periodu imamo 100 različitih projekata pošumljavanja, kroz dva konkursa u 2021. i 2022. godini imamo očišćeno 700 divljih deponija, 360 miliona dinara opreme za reciklažu i još mnogo, mnogo kapitalnih projekata. Molim vas da budemo realni, jer kada pogledamo i sagledamo rezultate, oni govore.

Zamoliću vas da kada govorimo o ministarstvima i kako bi trebala da izgleda buduća Vlada i slično, da se vodimo istinski prosrpskim interesima, jer sudeći po nekim izlaganjima juče i u toku dana zaista mogu da primetim da su neki interesi stranih država preči kada govorimo o opozicionim strankama. Ovde imamo proameričke, pronemačke i slično. Bez obzira na to, narod ih neće, jer jedino pro što ih spaja jeste što su svi zajedno proneverili milione i milione evra građana Srbije.

Tačno tako, i vidim klimate glavom, ne morate sarkastično da klimate glavom, to kada odete u Nemačku ambasadu onda klimate glavom, to svi uveliko znamo. Doduše, oni su već na nivou predstavnika ambasada, ovde samo što konzulat ne otvore.

Takođe, govorite o ekologiji, štaviše mislim da ste zapravo napravili veliki problem životnoj sredini, da zapravo utičete negativno, jer kada govorimo o ekološkim strankama i oprostićete mi što ne definišem tačno koju imate toliko veliku i brzu deobu, brže od ameba, ja ne mogu da pratim koji je koji poslanički klub i slično, ali kada govorimo o vegetaciji i vašoj zaštiti, tu se ne držite baš dobro, jer to svi Dorćolci znaju, dragi građani Srbije, ja kao Dorćolac to dobro znam, više oni za jedno veče na jednoj žurci spale vegetacije, da se izrazim tako, neko Rio Tinto i sve korporacije što će ikada u istoriji. Eto da znate o čemu se radi, dragi građani Srbije. Zahvaljujem vam se. Živela Srbija.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Mnogopoštovani potpredsedniče, gospodine Orliću, poštovani ministre Ružiću, drage kolege narodni poslanici, poštovani građani, smatram da će ovi amandmani doprineti boljim zakonskim rešenjima. Ali, kada govorimo o obrazovanju, mislim da treba da popričamo i o obrazovanju opozicije, posebno u poslednje vreme, mada oni, mogu reći, pokazuju neobrazovanje već godinama, ali u poslednje vreme možemo da kažemo da su zaista to pokazali na svim frontovima.

Ali, da odem korak nazad, želim istinski da sagledamo jednu situaciju.

Činjenica je da je Srbija pod velikim pritiskom, kako unutar Srbije, tako i srpski narod u regionu. U Republici Srpskoj se Srbima zabranjuje da misle, u Crnoj Gori smo već videli da je Srbima ugrožena sloboda veroispovesti, na Kosovu i Metohiji naši građani stalno bivaju napadnuti, a, naravno, tim centrima antisrpskih lidera pridružili su se i predstavnici opozicije u Beogradu, koji definitivno na sve načine pokušavaju da zaustave napredak naše Srbije tako što organizuju kojekakve akcije koje su zaista sumnjivog karaktera, a objasniću zašto.

Kada primetimo eko-proteste, možemo da kažemo da su to protesti koji su jasno finansirani iz inostranstva. Ti ljudi dobijaju otvoreno, transparentno, podršku od određenih fondacija, blokiraju auto-puteve, sve pod idejom da su oni, tobože, nekakvi ekolozi, a jedino što smo mogli da vidimo jeste ekološki vađenje građana iz kola, razbijanje prozora, zaista ekološko ponašanje, ekološko paljenje kontejnera, ekološko prebijanje ljudi.

To su sve, dragi moji građani, jedne od mnogih ekoloških akcija. Ovo paljenje kontejnera je verovatno dobro za ozon ili nešto slično. To je vazduh koji mi udišemo. Isto tako, kada su dolazili vatrogasci, i njih su ekološki blokirali, čisto da još malo udahnemo tog njihovog prelepog ekološkog dima. Takođe, možemo da primetimo sledeću stvar.

Predsednik Vučić i njegova porodica bivaju konstantno napadnuti, to već postaje tradicija. Vi ne možete danas da budete predstavnik Đilasove opozicije a da bar niste jednog člana porodice predsednika Vučića napali. To postaje već zastrašujuće, iz dana u dan. Govorim o bratu Andreju Vučiću, koji je non-stop napadnut, vidimo najstrašnije morbidne uvrede, morbidne izmišljotine o Danilu Vučiću, a o predsedniku Vučiću i da ne pričamo, kakve izmišljotine možemo da primetimo na dnevnom nivou.

To je sve deo, nemojte da mislite drugačije, to je već postala činjenica, sveukupne kampanje protiv Srbije. Na taj način pokušavaju da destabilizuju predsednika, da destabilizuju Vladu koja zaista sjajno radi, koja ima vrhunske rezultate, koji do sada nisu viđeni u srpskoj istoriji.

Zašto sam odlučio da se javim? S obzirom, a imajući u vidu da je moja struka, film, televizija, produkcija, to je nešto što sam studirao, moram da primetim jednu interesntnu pojavu, koja sve više izlazi na videlo.

Naime, reditelj Goran Marković, govori najstrašnije uvrede, preti predsedniku Vučiću, govori o koje kakvom streljanju, i slično i tu su mu se naravno pridružili Srđan Dragojević, i mnogi drugi reditelji.

O čemu se tu radi, dragi građani? Napokon se vidi da je u pitanju tzv. filmska mafija koja sarađuje sa svim režimima, a pošto se ovaj režim bori sa mafijom, i nije poznat po koje kakvim prljavim kompromisima, i nije poznat kao režim koji može da se ucenjuje, oni upravo su skloni takvom ponašanju, ucenjivanju.

Pošto eto, tobože se nije desilo da šesti put zaredom Goran Marković nije dobio neki projekat, zafalio mu je još jedan milion, pošto mi nismo prepoznali njegovu veličinu i jednostavno kada se neko usudi tobože nešto da mu kaže, onda Vuk Jeremić, sa svojih 10 članova govori, eto, napali su jednog Gorana Markovića, pazite, jednog, to je kao otprilike naše nacionalno blago, tog čoveka mi moramo da negujemo svake godine, po svaku cenu.

Naravno, takva je stvar i sa Srđanom Dragojevićem, non stop se finansiraju njegovi filmovi i non stop dobijaju podršku, a kada iz objektivnih razloga ne dobiju, kada komisija koja se bavi time, a ja se najbolje ne razumem u to, ustanovi i da šansu nekom novom reditelju, nekom mladom reditelju, odmah najstrašnije uvrede protiv predsednika Vučića možemo da primetimo, kao da je on odgovoran za to.

Zamislite molim vas, on će se naljutiti što ja njega pominjem, ali ja moram da pomenem recimo mog oca. On 20 godina nije dobio nikakva sredstva da radi film. Šta ja sada treba da pretim streljanjem ili on? Treba da izađemo i da kažemo - mrzi nas čitava vlast. Ne radi se o tome, nego jednostavno postoje stvari koje su jasne, kada neko treba da dobije projekat, kada ne. Tako da, imate jednostavno objektivne razloge zašto neka komisija neki projekat podrži, a neki ne. To je potpuno neverovatno. Tako da, šta da vam kažem, možda se ja sada pridružim napadima tom njihovom logikom, to je potpuno neverovatno.

Naravno, šta smo mogli dalje da primetimo? Posle tih bolesnih uvreda, i pretnji predsedniku Vučiću, neki ljudi su odlučili da vide to i da odgovore i da kažu, to nije normalno ponašanje za jednog kvazi intelektualca.

Ministarka Kisić je odgovorila, recimo Goranu Markoviću, i odmah šta smo mogli da primetimo, isto je dobila tu seriju najstrašnijih napada, svi su se udružili protiv nje, protiv jedne žene, najstrašnije uvrede su izrečene na njen račun, po principu uvreda koje je dobijala i gospođa Vladanka Malović, kada su joj pretili šišanjem, to su jednostavno, postale utemeljene tradicionalne vrednosti opozicije. Vređanje žena, vređanje neistomišljenika, pretnja smrću, to je nešto što je postalo zaista klasika.

Prema tome, nama ostaje samo jedno, zaista moramo da se udružimo i da osudimo ovakve napade, da kažemo, stop ucenjivanju, da jednostavno predočimo toj filmskoj mafiji, da ne možete da ucenjujete aktuelnu vlast, kao što ste inače radili, da ne možete da ucenjujete sve ljude koji ne podržavaju non stop vaše filmove, i vaše bezbrojne projekte, koje vama upadnu odjednom da radite, jednostavno dajemo šansu svima ravnopravno.

Svi treba da imaju šansu, a ne zato što ste deo bivšeg režima, deo jedne mafije da, jednostavno non-stop dobijate sredstva. To je potpuno neverovatno.

Na nama je da to osudimo, da primetimo to. Istinski se ja nadam da će nadležni organi, napokon primeti ovo i malo ispitati šta se tu dešava. Jer, kažem vam još jednom, nemoguće je da svake godine isti ljudi dobijaju podršku, a eto kada se neko drzne da im ne da odmah biva najstrašnije vređan. Ne znam kako se to drugačije zove nego mafijaška ucena.

Hvala vam.

Živela Srbija!

Hvala vam, predsedavajući.

Uvaženi građani Srbije, drage kolege narodni poslanici, ministre Čomić, pred nama je danas Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima. Tim zakonskim predlogom se uređuje pravni položaj privrednih društava, naročito njihovo osnivanje, upravljanje, statusne promene. Uzimajući u obzir predmet ovog zakona, navedene promene će jasnije doprineti boljem poslovnom okruženju, kao i samom razvoju privrede Republike Srbije.

Međutim, postoje oni politički činioci koji danas rade sve kako bi jednoj firmi obezbedili dominantan položaj na našem tržištu. Reč je o „Multikom grupi“ čije interese brane svi predstavnici opozicije. Među njima su najglasniji Marinika Tepić, Dragan Đilas, ali u poslednje vreme se tu nalazi, prema rečima predstavnika opozicije, i budući kandidat za predsednika, što je neverovatno imajući u vidu njegov CV, gospodin Zdravko Ponoš. To je čovek koji istovremeno brani interese bivšeg tajkunskog režima, s jedne strane, a novac Patrika Hoa, sa druge strane.

U sistemu u kome je Zdravko Ponoš postao načelnik Generalštaba nije bilo potrebno imati komandno iskustvo, zasluge i slično, već su vam tu bile bitne dve stvari, eventualno da završite neki kratak kurs u NATO ili, što je mnogo bitnije od toga, hajde to može da vam to koristi, ali ne toliko, to jeste da budete prijatelj Borisa Tadića. To ako poželite da budete prilično dobro stacionirani u vojsci, ali ako želite visoke funkcije, visoke činove, e onda morate da, bogami, budete i familija Borisa Tadića i da dobijete taj čin, čin muža svastike Borisa Tadića. To je jedan jako ozbiljan čin i, na kraju krajeva, ja verujem da je taj čin njemu značajniji nego to što je bio načelnik Generalštaba. Moramo da ih razumemo, jer to je manir današnje stranke, Narodne stranke Vuka Jeremića, jer na kraju krajeva i Vuk Jeremić je tako završio vojsku kod Borisa Tadića u kabinetu, ali da se ja vratim na temu.

Ponoš je poznat po mnogim neslavnim stvarima, pa tako je išao i u NATO da lobira za pridruženje toj alijansi mimo volje građana. Sve je to trebalo verovatno da utiče da još brže napreduje, jer, kao što sam rekao, i vrapci na grani znaju da on nije napredovao vojnom linijom, nego političkom.

Takođe, kao što sam i rekao, poznat je po još negativnim stvarima, kao što je recimo činjenica da su kosovski Albanci proglasili jednostranu nezavisnost, kao i Crna Gora u njegovo vreme. Šta je on uradio u tom trenutku? Pa ono što on najbolje zna. Ništa, ništa nije uradio. To je jednostavno teklo svojim tokom.

Dalje, stvari po čemu je još poznat, po ovome je najpoznatiji, jeste razoružavanje Srbije. Dakle, topljenje preko 400 tenkova T-55, zatim raketa za laki prenosni sistem PVO Strela 2M, zatim uništavanje brojnog jurišnog naoružanja, čak preko 23.000 komada.

Međutim, dragi građani, kao što obično imam tradiciju, ja sam shvatio, pišući ovaj govor, da sam napravio jednu veliku grešku. Gospodin Ponoš je u stvari mislio na sve nas i sve nas zapravo veoma dobro naoružao, imajući u vidu da je on to oružje topio u gvožđe. To gvožđe se prodavalo pošto-poto raznim firmama i danas naši građani mogu da kupuju šerpe, mogu da kupuju određene stvari, recimo kancelarijske i slično. Imajući to u vidu, oružje je svuda oko nas i Ponoš nas je zapravo veoma naoružao i zato sam ja evo danas u plenum doneo je PVO sistem Strela. Evo iz kancelarije moje jedna heftalica. To je najverovatnije od firmi koje su kupovale to gvožđe, to vam je, recimo, sistem Strela. Zatim, imate kod sebe kući najverovatnije razne kvake, ključeve, ključaonice od takvog gvožđa. Ovo vam je eventualno bataljon T-55. Municija se topila. Ta municija koja je služila nekada da brani Srbiju danas je eventualno mogla da bude korišćena do tog gvožđa, koje su kupili od Ponoša, da naprave municiju za heftalice. Tako da on tu nije nešto promenio puno situaciju, samo je zamenio tip municije. Imajući u vidu sve ovo što sam rekao, građani Srbije su veoma dobro naoružani, verovatno se čitavi bataljoni T-55 nalaze u veš mašinama, frižiderima i ostalim kućnim mašinama.

Ponoš jeste počeo proces transformacije Vojske Srbije, kako voli da se hvali. Vojnici su taj njegov proces doživeli kao takav gubitak da se Vojska i dan danas od Ponoša oporavlja. Izgubili smo korpuse, ljude, oružje se uništavalo, stranci su penzionisali oficire, ulazile su inspekcije po kasarnama, ukinute su herojske 72. i 63. brigada, NATO agresija je odjednom postala NATO kampanja i slično, Košare i Paštrik nisu smeli da se spominju. To je politika koju su oni ostavili iza sebe. Vuk Jeremić, Ponoš, Tadić.

Zahvaljujući odgovornoj politici predsednika Aleksandra Vučića, Vojska se uspešno oporavlja od štetočinskih vremena Ponoša i njegovih saradnika. Danas svaki vojnik ima odličnu uniformu, nove čizme, sve što im je potrebno. U odnosu na 2012. godinu, po podacima iz prošle godine, plata oficira je povećana za 42%, podoficira 46%, vojnika 41%, dok je prosečna plata vojnih službenika viša za 42%.

Srbija danas ne vodi politiku Narodne stranke, da gleda kako će da zaradi od topljenja gvožđa, već modernizuje naše naoružanje. Ogromna je razlika danas i pre 10 godina.

Predsednik Vučić je obezbedio helikoptere, bespilotne letelice, PVO sisteme, oklopna borbena vozila, artiljerijske raketne sisteme, a o MIG-ovima da ne govorim.

Dakle, za kraj, dragi građani, hajde da pratimo politiku predsednika Aleksandra Vučića, a ne politiku štetočina sa činom muž od svastike Borisa Tadića, jer ako budemo pratili gubitničku politiku, politiku uništavanja naše Vojske koja, po meni, pored naše svete pravoslavne crkve, jedne od najbitnijih stubova naše države, i da bi izbegli da građani jednog dana ne peru veš ili jedu iz šerpa koje su istopljene pomoću MIG-ova i ovog naoružanja koje smo danas uspeli da steknemo neverovatnim radom predsednika Vučića, moramo svima da prenesemo poruku šta je radio Ponoš i njegova ekipa. Živela naša slavna srpska vojska. Živeo predsednik Vučić i živela Srbija.

Samo kratko, želeo bih da podsetim da su i 1945. godine neki ljudi krečili freske, ali one su uvek uspevale da izađu na videlo. Hvala.

Hvala vam, predsedavajući.

Uvaženi narodni poslanici, poštovani gospodine ministre Popoviću, pred nama danas stoji predlog od krucijalnog značaja, ne samo za duhovnu i nacionalnu svest Srba, već i za kulturno nasleđe Srbije čak u sekularnom i opšte kulturnom smislu. Ne odnositi prema ovome na adekvatan i visoko profesionalan način ne šteti samo Srbima, ne šteti samo državi Srbiji, već ukupnoj civilizaciji, imajući u vidu da je planina Atos ponos čitavog čovečanstva.

Pored obilaska Kosmeta, Hilandar je najveće srpsko hodočašće. Svaka stopa, svaki pedalj, posed ovog manastira ispunjen je istorijom, te je obilazak Hilandara veliki deo mozaika koji jeste srpska nacionalna svest. Ponovo, pored srpskog nacionalnog dela, biblioteka, arhitektura, likovna umetnost, kao hilandarsko pojenje, svrstavaju se u sam vrh svetske kulture i od kada je kralj Aleksandar Obrenović odlučno sačuvao Hilandar, zasadio famozni čempres na Svetoj gori, svaka naredna generacija Srba, osim što je tamo išla, kao što sam pomenuo, na hodočašće, trudila se da narednoj generaciji prenese srpski zavet i to je svaka generacija poštovala bez izuzetka.

Mi ovde danas ne glasamo za predlog nekog običnog zakona. Danas se obavezujemo da dokle god postoji država Srbija ona će sve vreme braniti našu svetu SPC, baš onako kako je ona branila Srbe, našu svest, naše predanje nekoliko vekova pod brutalnom okupatorskom represijom.

Hilandar je zadužbina rodonačelnika naše najslavnije svete loze Nemanjića i Hilandar je svojevrsna metafora i na njega, kao i na KiM, može da se odnosi ona narodna – kakvi budemo sutra na Kosovu bićemo doveka. Kakav nam je odnos prema Hilandaru, takav nam je odnos prema svesrpskoj nacionalnoj svesti, a čuvanjem Hilandara čuvamo i srpsku svest, čuvamo i Gračanicu i Dečane, Tvrdoš i Krku i Markov manastir i Kovilj i Ostrog i Savinu i Cetinjski manastir i sve naše svetinje.

Kada znamo kolika je vrednost svega onoga o čemu sam pričao, shvatićete koliko je dalekosežno i nacionalno mudro, državničko ophođenje našeg velikog srpskog predsednika Aleksandra Vučića koji pronalazi način da pored ove pandemije, pritisaka na srpski korpus od strane komšija i destabilizacije koju hoće da proizvedu antisrpski političari bivšeg režima, on ipak uspeva da se brine, da se bavi ovim ključnim, krucijalnim temama za srpsku svest i za naše nacionalno pitanje. Kada je Srbija jaka sve je moguće.

Dame i gospodo, ovo je istorijski momenat. Hvala vam i živela Srbija.

Hvala vam predsedavajuća.

Uvažena ministarko Gojković, poštovani narodni poslanici, građani Srbije, svestan svoje srpske pripadnosti, ali i značaja očuvanja srpskog nacionalnog identiteta, naročito u vremenu kada je tuđim nametanjem jezika i pisma pokušao ugasiti srpsku narodnost, Svetozar Miletić je još davne 1848. godine pozvao na borbu očuvanju ovog vrlo bitnog segmenta, a kada je u pitanju opstanak i postanak jednog naroda.

Na početku i u toku Drugog svetskog rata ustaške vlasti donele su zakon po kome se zabranjuje upotreba ćiriličnog pisma u javnom i privatnom životu. Takođe, sve ćirilične table u roku od tri dana morale su biti uklonjene. Ništa bolje srpsko pismo nije prošlo ni nakon završetka Drugog svetskog rata. Ko god bi se protivio načinu rešavanja ovog političkog pitanja bio je osuđen kao veliko srpski šovinista.

I danas je srpska ćirilica mnogima trn u oku. Pre samo nekoliko godina u susednoj evropskoj državi naše komšije su nam priuštile zaista zastrašujuće slike kojima možemo da vidimo da čekićem, macolama razbijaju ćirilične table. Lomljeni su izlozi koji su krasila srpska slova, nešto poput one tužne kristalne noći 9. novembra 1938. godine. To im je valjda bila inspiracija.

Prebijani su mnogi Srbi, lomili su usta našeg Srbina kada god bi se čula srpska reč. Hapsili, tamničili, maltretirali. Pokušali su raznim zakonima, aktima, propisima da zabrane srpsku reč i ćirilično slovo, vršili kulturni genocid jednako bolan i nesretan kao i ona iz iste nam susedne.

Takođe, postoji jedan trend koji predstavlja opasnost po ćirilicu. Statistika kaže da u Srbiji postoji više od 85% javnih natpisa na latinici. Ono što možda još više jeste poražavajuće jeste činjenica da taj procenat raste iz dana u dan.

Ovim zakonom država Srbija stimulisaće preduzeća da svoje natpise i reklame ističe ćiriličnim pismom. Možda nesvesno i mi sami učestvujemo u zločinu prema srpskom jeziku i pismu, a to upravo sada menjamo.

Ovim putem apelujem na sve građane da poštuju i čuvaju svoje. Ima li lepšeg trenda od negovanja svoje tradicije.

Kažu nam ovi zluradi da sa srpskim primitivizmom, gde samo njima znanim razlogom svrstavaju našu ćirilicu, ne možemo u Evropu. Isti zaglupljeni svojim neznanjem, zaraženi mržnjom prema svemu što nosi epitet - srpsko, ne znaju da je upravo to bogatstvo svojevrsnosti i različitosti simbol Evrope i kulture ovog prostora.

Ćirilica je uvek bila simbol našeg naroda. Gde god je bilo ćirilice tu je bilo i Srba. Čuvanje našeg pisma jednako je bitno kao i čuvanje naše Srpske pravoslavne crkve koja je uspostavila temelj naše kulture, tradicije, moralnih načela, vrednosti.

Danas očuvanje ćirilice jeste veoma bitno, posebno jer je srpstvo pod velikim pritiskom, kao i naš predsednik Vučić, generalno u regionu, u Hrvatskoj se slave zločini nad Srbima, u BiH je zabranjeno Srbima da slobodno misle, U Crnoj Gori možemo da vidimo kako su ljudi često maltretirani, oduzima im se sloboda, kako veroispovest, tako i one osnovne slobode.

Setite se samo koliko je mladih ljudi bilo uhapšeno za vreme litija. Mnogi su bili hapšeni bez ikakvog razloga samo zato što su imali jedan slobodarski duh, predstavljali se kao Srbi. Evo, da ne bude da nisam dao primer, setite se samo momka koga ja dosta cenim, Vladislava Dajkovića aktivistu, koji ne pripada ni jednoj partiji, koji je bio puno puta maltretiran, hapšen, jednostavno to je bilo zastrašujuće kroz šta je taj momak prošao. Zašto? Samo zato što je ponosno rekao da je pravoslavac, Srbin. To je jednostavno neka sloboda zbog koje niko ne bi trebalo da bude deranžiran nigde, a posebno u jednoj evropskoj državi. Mnogi, nažalost, u Crnoj Gori dele tu njegovu tugu i sudbinu.

Sve ovo govori u prilogu jednoj činjenici. Ko god je imao pretenzije prema našem narodu, prvo je i uvek udario na srpsko pismo, a zašto? Upravo zato što je ćirilica simbol našeg identiteta i mentaliteta. Simbol prepoznavanja srpske kulture i tradicije. Ako nekom uništite identitet, promenite mentalitet, udarite na kulturu i zanemarite tradiciju, uništili ste jedan narod.

Zato ponavljam, ovo je pitanje našeg opstanka.

Uvažene kolege, pozivam vas da u danu za glasanje podržite ovaj zakon, jer ima li ko prava i pameti da se suprotstavi ćirilici, srpskom narodu i Srbiji.

Hvala vam i živela Srbija.

Hvala vam mnogo, poštovani gospodine potpredsedniče Orliću.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, pred nama je danas Predlog zakona o zaštiti potrošača. Ono što predstavlja konačan cilj ovog zakonskog predloga jeste ostvarivanje sigurnosti za sve građane Srbije u pravnom prometu.

Međutim, ne možemo reći da svi predstavnici srpskog naroda imaju tu zaštitu kao u Srbiji, posebno kada govorimo o regionu, čak upravo i u širem smislu te reči. Nemaju tu zaštitu građani Crne Gore, čak i onu mnogo ključniju, najbitniju.

Zato imam veliku želju da komentarišem dešavanja proteklog vikenda na Cetinju, prvo kao narodni poslanik, zatim, kao čovek i Srbin, a na kraju, kao neko čiji koreni duboko potiču iz one prave slobodarske Crne Gore koju istorija sigurno pamti.

Ova dešavanja imaju tri dimenzije, a trudiću se da u kratkim crtama prođem po svaku.

Za početak, prva dimenzija je ona civilizacijska, ljudska, a čak moram da kažem i sociološka, zato što ovo o čemu ću pričati, a verujem već jeste, je zaista tema određenih socioloških rasprava i verujem da će raznoliki sociološki instituti ispitivati ovu stvar, a to je - da li je moguće da u 21. veku u Evropi postoji jedna država, po imenu Crna Gora, koja ima zvaničnika, u ovom slučaju predsednika svih građana, Mila Đukanovića, koji otvoreno pokušava da blokira i demonizuje jednu versku zajednicu, i što je apsurdnije, najveću i najbrojniju, a da i dalje upadamo u ponor apsurdnosti, versku zajednicu Srpsku pravoslavnu crkvu, odnosno Mitropoliju crnogorsko-primorsku, koja je temelj, na kraju krajeva, kulturnog identiteta pa i same države Crne Gore? To su činjenice. Pozvati demonstrante, davati im podršku, a zatim kao predsednik, drugi put naglašavam, svih građana, direktno učestvovati u istim kroz koordinaciju i slično, na terenu, na kraju krajeva, podsticati agresiju, valjda misleći da oni trebaju da provale u manastir.

Meni zaista nije jasno, ne dao Bog da se to desilo, da su oni zaista provalili u manastir, šta je to ono što smo trebali da iščekujemo? Ja sam zabrinut i zbunjen. Nije mi najjasnije šta bi bio epilog?

Ovakve stvari mogu da izazovu, dame i gospodo, građanski rat i krvoproliće. Da li je ovo odgovorno ponašanje bilo kog čoveka, posebno predsednika države Mila Đukanovića, I treći put, poslednji put naglašavam, radi ove teme bitno, predsednika svih građana Crne Gore?

Zamislite samo kada bi predsednik Srbije, da se na sekund osvrnem na situaciju u našoj državi, uspostavio takav ekvivalent i davao podršku da se sprečavaju verski obredi neke verske zajednice, zamislite samo kakva bi bila reakcija, evo, recimo, Evrope. Kada govorimo o Crnoj Gori i Milu Đukanoviću, apsolutna tišina, apsolutna. Interesantno.

Druga dimenzija jeste i dalje u regijama apsurdnosti, jeste utemeljenost antisrpske histerije, koju primećujemo, i okupljanje družine već svima poznatih lica koji se pojavljuju na svim događajima gde se slavi mržnja prema srpskom narodu. To je veoma žalosno. Treća dimenzija je dokaz da nismo zalud odbranili srpski nacionalni moto – samo sloga Srbina spasava.

To smo mogli da vidimo sada kada je jedinstveni srpski narod uspei, uprkos svemu, da trijumfuje nad ovim spadalima i da nastavi tradiciju Mitropolije crnogorsko-primorske. Ova šaka jada i plaćenika, zaluđenika koja je izvedena u Cetinju u cilju građanskog rata, koja se koristila inače, opasnim oružjem, molotovljevim koktelima, slične imamo video zapise da su pokušali da spale žive policajce, to je zastrašujuće, osramotila je pretke, a zatim je bila apsolutno poražena od strane Srpske pravoslavne crkve na tako elegantan način, da moram da kažem da su postali zaista smešni.

Dakle, ovo su bile tri osnovne dimenzije, a za kraj bih voleo da se osvrnem na srpski narod u Crnoj Gori kako ovih dana i od kako je krenula kriza sa pokušajem donošenja fašističkog, ironično nazvanog zakona o slobodi veroispovesti, pokazao neverovatno jedinstvo, jedinstvo koje je zaslužno za slobodarski trijumf od pre godinu dana kao i ovog vikenda.

Ne smemo zaboraviti velikog mitropolita Amfilohija i poželeti sreću novom mitropolitu Joanikiju da sa istom mudrošću vodi pravoslavni narod Crne Gore.

Takođe, jako bitno, što verujem i najviše boli Mila Đukanovića, jeste činjenica da su mladi ljudi izneli tu pobedu i što su na najkreativniji način probili njegov medijski mrak. Kako su to uradili? Tako što su se koristili društvenim mrežama na zaista jedan kreativan način i, verujte mi, nije ni malo naivno voditi društvenu mrežu, kroz društvene mreže izražavati suprotan stav Milu Đukanoviću bilo je jako opasno. Verujem da su ti ljudi takođe prolazili kroz golgotu, ali oni su upravo bili jedini mediji slobodarskog duha i tačka okupljanja crnogorsko slobodarskog naroda. Mislim da su na kraju krajeva zaslužili upravo i da se pomenu. To su Odbrana crkve, Otpor Crna Gora, Bunt Crna Gora, Obnova Njegoševe Crne Gore, Srpska čast Crne Gore i, na kraju krajeva, Crna Gora - srpska Sparta. To su stranice koje su izuzetno bile popularne, koje su zaista bile i proganjane i deranžirane i koje su zaista učestvovale u ovom trijumfu. Verujem da ih ima još koje su svakako doprineli, ali sam morao zaista da nabrojim ove najjače i najbrojnije stranice koje su zaista imale veliki udeo u svemu tome.

Za kraj, ostaje mi samo da se pomolim za mir, da se zahvalim svim bezbednosnim strukturama koje su učestovale u zaštiti Njegove svetosti patrijarha kao i mitropolita. Živela Srbija, živeo sprski narod, ma gde se on nalazio, i živeo naš predsednik Aleksandar Vučić. Hvala vam.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovana ministarko Gojković sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, mnogo poštovani građani, pre svega želim da istaknem da je ovaj Predlog zakona i odluka još jedan dokaz da Vlada Srbije i predsednik Vučić smatraju da je kultura prioritet u našoj državi. Mada moram da priznam da je to bilo očigledno još od trenutka postavke vas ministarko Gojković, jer vi iza sebe već imate velike rezultate i za ovaj kratak period, kada govorim baš i ovom mandatu imate zaista velike uspehe i već ste dosta toga ostvarili, ja se radujem upravo tom kontinuitetu.

Pre nego što se posvetim samom Predlogu zakona o muzejskoj delatnosti, želim na kratko da se osvrnem na Predlog odluke o proglašenju bibliotečke građe za kulturno dobro od izuzetnog značaja. Dakle, radi se o 720 starih i retkih knjiga koje će dobiti najvišu kulturnu zaštitu, što je izuzetno bitno, jer su te knjige od ogromne vrednosti i ovo će biti adekvatan način tretiranja tih dela.

Da se vratim na samu temu vezano za zakon i moje kolege su dosta pričale o pozitivnim aspektima od zakona. Ja imam želju da kratko govorim o tome kako je aktuelna Vlada i kako je predsednik Vučić upravo tretirao muzeje, na koji način smo ulagali u muzeje i kako oni danas izgledaju, ja ću samo kratko proći i verujte, kao što znate ima ih mnogo, ali voleo bih da pomenem samo jedne, od po meni ovako najlepših, koje izgledaju zaista impozantno, tu je naravno Muzej Vuka i Dositeja, koji sada sjajno izgleda, zaista preporučujem građanima da ga posete. Naravno, Muzej savremene umetnosti koji blista jednim novim sjajem.

To su sve prelepe stvari, prelepe inicijative i ovo je upravo dokaz da Vlada i aktuelna vlast ulaže u kulturu. Zatim Muzej nauke i tehnike, što mene lično izuzetno raduje, jer je Srbija iznedrila toliko velikih naučnika, pronalazača i jednostavno je dobro da imamo mesto gde naši građani mogu da posete i da nešto više čuju o tome i da na neki način pamtimo naše heroje. To su sve naši heroji.

Zatim, Etnografski muzej i naravno, Narodni muzej, koji kao što znate je sama po sebi jedna velika kulturološka bitka koja je vođena i koju je ova aktuelna Vlada i pobedila i danas je Narodni muzej, jedan od najpopularnijih mesta, jer veliki broj građana ga i posećuje i to me duboko raduje.

Sada kada govorimo o tome, ja kao što mi to tradicija nalaže, imao sam priliku da govorim i o kulturnim centrima, ja želim da govorim i o doprinosu bivšeg režima, kakve su oni nama muzeje ostavili, ne bivši režim, sve su više popularni kao ta Mauricijus opozicija, pa da pogledamo kako to izgleda i kakvi su to muzeji.

Evo ga ovde jedan muzej, pre svega da kažem da se ne brinete, ovo nije neki Černobil, ili nešto tako, ovo je muzej bahatosti bivšeg režima, Azotara, svi smo mogli da je vidimo kada ulazimo u Novi Sad, kako to izgleda, ovde je oko 1300 građana izgubilo posao, samo da bi delovi bivšeg režima, ta ekipa oko Bojana Pajtića, sve su to saradnici i ljudi koje izuzetno ceni Dragan Đilas, da bi imali nešto više novca.

Naravno, imamo dva muzeja koja su direktno vezana za Dragana Đilasa, on je veliki sponzor tih muzeja. To je „muzej srama“ koji je podigao Dragan Đilas, u Pionirskom gradu, govorim o kući Velikog brata.

To je jedna od najekskluzivnijih lokacija u Beogradu, jedna od najlepših lokacija, a mnogi od nas su i odrastali tamo i posećivali Pionirski grad, i tu je Dragan Đilas odlučio da podigne ovaj kontejner, ovo đubre, ako mogu tako da kažem, a i to mu je kompliment i sada su tu postojali silni problemi, on prevashodno nije mogao da dobije dozvolu za to, jer je to hteo da bude nekakav stalni objekat, pa onda nije dobio dozvolu, pa je onda to bio montažni objekat i sada, pazite, to vam je ta korupcionaška magija Dragana Đilasa, on je rekao, pazite sada, da on nama ovo poklanja.

Ovo je poklon Dragana Đilasa građanima Srbije, hvala mu. Zaista nam je jedna ovakva stvar bila potrebna, i da ta stvar ide još dublje, da mi tobože imamo svi opštu korist od ovog objekta, kuće Velikog brata, a zašto? Zato što je to namenjeno za smeštaj dece. Zamislite, za smeštaj dece kuća Velikog brata, a tamo nema više, ne mogu da kažem, prvo ako je on imao prvobitno neki veliki sjaj, danas ni ne izgleda tako.

Ja sam imao priliku kao voditelj da obilazim tu lokaciju i moram da kažem da se našalim, da se moja ekipa nije tamo lepo provela, s obzirom da danas tamo postoje i pacovi i psi i narkomani i nema šta nema. Tu definitivno nema dece, ali takvu jednu stvar je ostavio našoj deci Dragan Đilas.

Zatim, imamo isto tzv. Pazl grad, mada to više izgleda posle brzog raspada kao narko grad. To je isto jedna od pametnih investicija Dragana Đilasa, gde je uzeo trista hiljada evra na ovom projektu prelepom.

Da vam kažem, ovo je možda dobro eventualno za lokaciju za snimanje nekog horor filma i to neke B, C produkcije, tako da, čovek je na tom nivou.

Uvaženi narodni poslanici i poštovani građani, verujte mi, ima na stotine ovakvih muzeja srama, koje je ostavio bivši režim iza sebe i Dragan Đilas.

Na nama je da imamo to u vidu, da se prisećamo toga. Upravo ovakve neke lokacije nas i prisećaju na to neko tužnije i lošije vreme, ali da pratimo viziju predsednika Vučića, premijerke Ane Brnabić, ministarke Maje Gojković, koja zaista ima ideju da podigne kulturu u Srbiji na jedan istinski viši nivo.ѕ

Kada smo ovo sve sagledali, moram da kažem da nije iznenađenje da ekvivalentno ovim muzejima imamo i račune u čitavom svetu Dragana Đilasa, jer za svaki ovaj jedan muzej srama on je zarađivao milione koji su sada po Mauricijusu, iako on ne veruje u to, možda bih mogao da mu predložim da, evo, recimo, u kuću Velikog brata pošalje neku svoju delegaciju sa Mauricijusa ili napravi jednu ekskurziju, pa da se uveri kako to izgleda.

Hvala. Živela Srbija.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine potpredsedniče Orliću.

Poštovani ministre, uvaženi narodni poslanici, građani Srbije, ja moram da kažem, pre svega, da apsolutno podržavam ovu inicijativu kada govorimo o infrastrukturi u kulturi. Moram da kažem da nisam iznenađen ovom pozitivnom činjenicom, jer ovo je samo kontinuitet kvalitetnog odnosa prema kulturi koji je već uspostavio predsednik Vučić dok je bio šef Vlade i koji je do dan danas nastavila i Ana Brnabić i, naravno, konkretnije i Maja Gojković, koja zaista radi izvrstan posao na tom polju.

U tom smislu, imajući u vidu koliko je toga urađeno, da bi stekli utisak šta će se tek uspešno izvršiti na tom polju, najbolje bi bilo da donekle prikažem šta je upravo do sada učinjeno u čitavoj Srbiji, naglasiću, zato što to ima poseban značaj zašto, upravo zbog toga što smo nekako ranije imali utisak da je samo bitna kultura u krugu dvojke, gde je počinjala i gde se završavala apsolutna kulturna akcija bivšeg režima, otprilike na mestima gde oni piju kafu na Dorćolu.

Prema tome, želim da prikažem i, sad imajte na umu da ovde ima toliko toga, prikazaću samo deo šta je sve urađeno. Imamo u Rumenki Dom kulture koji je rekonstruisan, zatim Galeriju Matice srpske u Novom Sadu, Muzej Jovana Cvijića u Beogradu, u Vranju pozorište koje je obnovljeno, pozorište u Užicu koje je takođe rekonstruisano, Pavlovića kuća u Čačku i još mnogo, mnogo toga, uvaženi poslanici, o čemu su pričale i moje kolege u Beogradu i toliko značajnih projekata.

Moram da kažem da želim da imam nekakav objektivan stav po ovom pitanju. Kao što sam rekao, do sada smo imali neku vrstu utiska da bivši režim stalno govori o svojim rezultatima u kulturi, najglasniji su po tom pitanju, uvek su se na neki način samoproklamovali, kao ta tzv. intelektualna elita, etiketirajući sve građane koji ih ne podržavaju kao neobrazovane, glupe, krezube. Svi se sećamo tih strašnih uvreda. U tom smislu etiketirali su veliki broj građana zato što je ne znam ko njih više uopšte podržava.

Želim zaista da budem fer i želim da prikažem neke od njihovih kulturnih dela, jedna od mnogih… Mislim da, takođe, nemam vremena i da su poslanici u bivšem mandatu i gospodin Martinović i Orlić bili svedoci njihovih izliva kulture. Recimo, prisetimo se Boška Obradovića koji vrišti na zaposlene u RIK-u, verovatno je bio nezadovoljan rezultatom. Ovo je jedan primer kulturnog čoveka, zato sam ga i pokazao, i to vam dođe kao neka vrsta opozicione varijante Munkovog vriska.

Takođe, nemojmo da zaboravimo i paljenje knjiga u Knez Mihailovoj, definitivno širenje kulture. Dobro, doduše, ne možda srpske, možda nacional-socijalističke ili fašističke, ali ni manje ni više, širenje kulture.

Takođe, nemamo dovoljno slika, ali svi se dobro sećamo kako su njihovi prethodnici iz DOS-a iznosili umetnička dela iz Narodne skupštine prodavajući ih po pijacama. Mnoga su nestala i time zahvaljujem ministarki kulture Maji Gojković koja je pokrenula inicijativu da se ta dela vrate. Bože moj, možda sam ja to shvatio pogrešno i da je to bio neki način da šire kulturu među narodom, tako što su ih prodavali po pijacama.

Takođe, ne smemo da zaboravimo šta oni danas rade, kakve kulturne manifestacije podržavaju. Setimo se predstave gde glumci stoje na zastavi Srbije. Ovo je za njih bila jedna idealna predstava, primer kako kultura treba da izgleda u Srbiji, dok je film „Dara iz Jasenovca“ jedan loš, neozbiljan film, ali je zato gaženje po srpskoj zastavi jedna sjajna inicijativa.

Zaista ne znam, kakvu oni sliku žele da ostave o sebi. Svestan sam, a smatram da su i građani svesni da su tu sliku dobro uvideli, da su imajući u vidu tu sliku i glasali na prethodnim izborima i pokazali su upravo tu svoju pravu sliku.

Ono što mene interesuje i što me posebno raduje jeste slika kakvu ostavlja današnja Vlada i predsednik Vučić, a to je slika jake, moderne, uspešne Srbije, Srbija koja se brine za svoje interese, za interese svojih građana. To je slika jedne države koja pobeđuje, slika Srbije koja pobeđuje.

Takođe, imam želju, mada mnoge moje kolege su se osvrnule na to, smatram da bi bio red da i ja nešto kažem o tome. Nedavno smo bili svedoci jednog kapitalnog dela, kinematografskog dela, naravno, govorim o filmu „Dara iz Jasenovca“. Taj film ne samo da je bitan za srpsku državu, već i za srpski narod. Moram da kažem da sam krajnje zgrožen kako su se u medijima bivšeg režima odnosili prema tom filmu. Ti izlivi mržnje odavno nisu primećeni. Posebno mi je interesantno, na neki način moram da kažem i smešno, kako su pokušavali tu svoju mržnju da kamufliraju idejom da oni film kritikuju iz nekih umetničkih, estetskih, tehničkih razloga, otprilike nije dobro montiran film ili nije lepo kadrirano i slično. Svi znamo i svi vidimo da je to zapravo jedna politički inspirisana kritika i da se vodi kampanja, nikoga time nisu zavarali.

Međutim, smatram da ne treba više toliko da se osvrćemo na njih. Treba maksimalno da podržimo predsednika Vučića, jer bez njega ne bi bilo ovako uspešnih projekata po Srbiji, ne bi bilo tog filma o kome govorim. Bitno je da se borimo za srpsku kulturu, da se borimo za srpsku umetnost, odnosno da se borimo protiv antisrpske nekulture koju promovišu mediji Dragana Đilasa. Hvala.

Hvala vam, uvaženi gospodine potpredsedniče.

Poštovana ministarko Obradović, uvaženi narodni poslanici, poštovani građani, pre svega moram da kažem da me izuzetno raduje činjenica da ćemo imati priliku ponovo da pomognemo našim penzionerima.

Takođe me raduje da, bez obzira, da imamo jednu svetsku pošast, koja je Kovid 19, koja je ugrozila zdravstveno stanje u čitavom svetu, a zatim i ekonomskom, Srbija je uspela ponosno da ostane na nogama, i dalje ima budžet koji je na zavidnom nivou.

Dok se naši zdravstveni radnici nalaze na frontu koji je, možda mogu i da kažem, čak nije hiperbola, ali ekvivalentan frontovima naših slavnih predaka koji su imali priliku da se bore za našu državu i dok naša Vlada takođe ima jedan sopstveni front, a taj je upravo front ekonomski i dok predsednik Vučić daje sve od sebe da naša Srbija ostane na nogama, što imamo jednostavno dokaz po podacima koje smo mogli da vidimo, mi možemo da vidimo šta? Šta radi opozicija?

Da li ona daje neke konstruktivne kritike kako da se bolje snađemo u ovoj situaciji? Ne.

Mi imamo situaciju da oni smišljaju koje kakve afere, i to kakve afere, one koje targetiraju porodicu predsednika Vučića, izmišljaju koje kakvu pokretnu i nepokretnu imovinu bratu predsednika, Andreja Vučića, prate sina predsednika Vučića, Danila, što je zaista zastrašujuće.

Svestan sam, mi živimo u jednom, da kažem, demokratskom društvu i u parlamentarnoj demokratiji. Politički lideri imaju priliku da rade razne stvari da bi stekli kojekakve bodove, ali napadi na porodicu su nešto najniže što postoji. Smatram da je to jednostavno nešto što je svetinja. Na porodicu ne treba da udaramo.

Postavio sam sebi pitanje – zašto je to tako? Zašto baš porodicu saradnici Dragana Đilasa, Dragan Đilas, naravno, sam kao lider, koje kakvi ljudi koji su na platnom spisku Dragana Đilasa, od Ivana Ivanovića, do Kesića, do medija pod njegovom kontrolom, zašto baš targetiraju porodicu predsednika Vučića?

To vam je, dragi moji poslanici, zato što Dragan Đilas polazi od sebe. On zna, i imali smo priliku i drago mi je da je naša uvažena koleginica Sandra Božić pročitala mnogobrojne nekretnine brata Dragana Đilasa, Gojka. Mi vidimo da su oni svoju priliku da urade nešto za ove građane, za naše građane, da urade nešto za Srbiju iskoristili za lično bogaćenje.

E sad, imajući u vidu da oni polaze od sebe i jednostavno cifra od 619 miliona evra koja stoji iza Dragana Đilasa jednostavno jeste sramotna, ali ja kao narodni poslanik moram da kažem da je to, koliko god bila jedna konkretna cifra, pomalo i apstraktna. To je toliko veliki novac da jedna prosečna osoba, bar kao ja, ne mogu najbolje da razumem koliki je to, zapravo, novac.

Zato sam pripremio, a oprostiće mi koleginica Božić, ona je imala isto priliku da pročita jedan broj stanova Gojka Đilasa, ali ja sam odlučio da jednostavno spojim sve to zajedno, da vidimo koliko zapravo Dragan Đilas, njegovi saradnici, njegova familija, zajedno imaju pokretne i nepokretne imovine. Videćete, to je jedna kratka.

Verujte mi, moji uvaženi poslanici, SNS, naša poslanička grupa Aleksandar Vučić – Za našu decu, nema dovoljno minuta koliko Dragan Đilas ovde ima imovine, tako da ću se truditi da budem što brži, neke ću možda i preskakati, neke lokacije, u cilju da završimo danas.

Dakle, stan u Siminoj ulici od 91 kvadrat. Još jedan stan u Beogradu, 56 kvadrata. Stan u Dušana Radovića od 48 kvadrata. Stan u Beogradskoj, 91 kvadrat. Stan u Borislava Pekića, 43 kvadrata. Lokal u Požarevačkoj, 15 kvadrata. Stan u Gospodar Jovanovoj, 55 kvadrata. Stan u Dimitrija Tucovića, 67 kvadrata. Stan, odnosno pet stanova od 127 kvadrata svaki. Zatim, dva stana u Velisava Vujovića od po 25 metara kvadratnih. Stan u Gospodar Jevremovoj, 143 metara kvadratnih, meni je ovo jezivo, zanesem se od ovih nekretnina. Stan u Kornelija Stankovića, 61 metar kvadratnih. Stan u Svetozara Markovića, 105 kvadrata. Stan u Jevrema Grujića, 160 kvadrata. Naravno, da ne preskočimo i garažna mesta – 12 kvadrata. Još jedan stan na Starom gradu od 82 kvadrata.

Imajte na umu da sam u ove stanove uračunao i stanove koji pripadaju raznim firmama Dragana Đilasa.

Zatim, imao je jedan stan na Novom Beogradu koji pripada njegovoj majci, 57 kvadrata.

Stari grad, „Multikom grupa“, 108 kvadrata.

Opet imamo jedan od 65, pa 55, pa 91, pa 43.

Onda, imamo na Vračaru jedan isto koji znamo da je u vrednosti od 140.000 evra, ne piše kvadratura.

E sad, imamo i van Beograda, tako da nije stao samo na Beogradu. Imamo u Majdanpeku jedan od 48, još jedan u Majdanpeku 50, jedan u Boru od 41.

Zatim u Negotinu, izraziću se tačno, imamo 13.310m2 u pitanju je neki hektar, ne znam ni ja, tako da bolje da budem precizan i u tome. Negotin 198m2 , opet Negotin 197m2 , Negotin 104,985m2 , to je nekakva, šta mu dođe, njiva, više ja i ne znam šta taj čovek sve ima. Sada imamo još pet nekretnina u Zaječaru. na Senjaku 264m2. Na Novom Beogradu Multikom grupa, čitava jedna zgrada vredna 5,500 miliona evra.

(Nebojša Bakarec: Pola Srbije.)

Tačno tako, dragi kolega Bakarec.

Dedinje 579m2, kuća na Zvezdari 136m2 , još jedan stan, drugi stan, treći stan i da ja sada ne idem dalje, ali valja i da se pomene, tu imamo nekoliko firmi koje su još u njegovom vlasništvu, koje su vredne milione evra. Dva BMV, i još dva automobila, ne piše tačno koja. Eto, kratka lista. I, šta da vam kažem.

Ovo je sramota što sam ovde danas vama pročitao. Sramota je da jedan državni službenik koji treba da služi ovom narodu, posle svog mandata ima ovoliko nekretnina. Da li je ovo u redu?

Vidite, ova lista, kao što sam rekao je sramotna lista, i ovo je lista čoveka koji živi od Srbije, od građana Srbije. Ovi stanovi nisu njegovi, ovi milioni, ti stanovi pripadaju građanima Srbije, to su novci građana Srbije. To je lista čoveka koji živi od politike.

Vidite, tu je razlika između predsednika Vučića i Dragana Đilasa. Dragan Đilas, je sve vreme svoje posvetio na lično bogaćenje, a predsednik Vučić je svoje vreme posvetio da živi za Srbiju, da živi za nova radna mesta, za investicije. Tako izgleda političar koji živi za svoj narod. To je ključna razlika.

Za kraj, ako ste ikad imali priliku da se pitate kako Dragan Đilas može da spava posle svega što je uradio, evo vam dokaz, ovo odlično ovako može da leči insomniju, čitanje silnih nekretnina, ili da broji od jedan do 619 miliona evra.

Hvala vam. Živela Srbija.