MILAN JUGOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen je 1985. Godine. Živi u Loznici.

Po obrazovanju je master istoričar.

Prеdsеdnik je Savеta za internet i društvene mreze u SNS Loznica.

Obavljao je funkciju šеfa odborničkе grupе SNS-a u Skupštini grada Loznice od 2016. do 2020. godine.

Na izborima održanim 21. juna 2020. godine našao se na izbornoj listi "Aleksandar Vučić - Za našu decu".

Poslanički mandat mu je potvrđen 28.10.2020.
Poslednji put ažurirano: 30.10.2020, 09:32

Osnovne informacije

Statistika

  • 13
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Sedmo vanredno zasedanje , 06.07.2021.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko sa saradnicama, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pre svega uvaženi sugrađani, pred nama je danas nekoliko izuzetno važnih zakona. Međutim, ja bih se posebno osvrnuo na Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o kreditu između francuske Agencije za razvoj i Republike Srbije i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj za projekat modernizacije železničkog sektora.

Bez kvalitetne infrastrukture nema privrednog razvoja, nema ekonomskog napretka, nema stranih investicija. Koliko su važni autoputevi koje smo do sada izgradili, koje gradimo i koje ćemo tek graditi, ništa manje nisu važni ni projekti iz oblasti železničkog saobraćaja.

Srbija je poslednjih godina zaista napravila jedan veliki iskorak, zaista krupnim koracima ide napred, putem dinamičnog privrednog rasta. Čuli smo da je u drugom kvartalu rast naš od 15%, čime ne može da se pohvali nijedna druga zemlja u Evropi, putem povećanja životnog standarda naših građana, gde ćemo uskoro imati novi rast plata i penzija. Dakle, Srbija ide putem izgradnje novih škola, novih bolnica ili ukratko, jednom rečju, sveopštom modernizacijom našeg društva, našeg sistema, naše zemlje.

Možda je najbolji pokazatelj tog procesa napretka, procesa modernizacije i ovaj postupak procesa modernizacije srpskih železnica. U tom smeru, u toku je realizacija ili je u planu izgradnja brzih pruga, koja će u budućnosti promeniti Srbiju nabolje u ogromnoj meri, koja će Srbiju povezati sa velikim evropskim centrima, poput Istanbula, poput Budimpešte, poput Beča itd.

Već su uveliko u toku radovi na izgradnji brze pruge Beograd-Subotica, dužine 184 kilometra, čija je vrednost blizu dve milijarde evra, a koja je opet deo jednog grandioznog projekta, srpsko-mađarskog projekta, dakle, brze prute Beograd-Budimpešta, gde će vozovi saobraćati brzinom do 200 kilometara na sat. Ovo će biti najmodernija pruga u Srbiji, a prva deonica, Beograd-Stara Pazova biće završena već negde u septembru mesecu ove godine, da bi kada čitav projekat bude realizovan, kako je predviđeno, 2024. godine, naši građani, primera radi, iz Beograda moći do Beča da stignu za neka četiri sata, a iz Beograda do Novog Sada za svega 25 minuta.

Dakle, Srbija će pored stotina kilometara novih auto-puteva imati i stotine kilometara novih pruga. Upravo na modernizaciji naše železničke mreže može se sagledati mudrost politike državnog rukovodstva Republike Srbije. Činjenica da brzu prugu Beograd-Subotica gradimo sa kineskim i ruskim partnerima, dok sa druge strane brzu prugu Beograd-Niš, koja je takođe od ogromnog značaja za Srbiju, gradimo sa partnerima iz Evropske unije, govori da državno rukovodstvo ne vodi ni prozapadnu, ni prorusku, ni prokinesku politiku, već isključivo politiku koja je u službi građana Srbije, isključivo politiku koja je u službi povećanja životnog standarda naših sugrađana.

Kada je SNS preuzela odgovornost za vođenje Srbije 2012. godine, možda je ogledalo prilika tadašnje Srbije bilo i stanje u našim železnicama. Navešću samo jedan primer koji je meni jako blizak kao Lozničaninu, koji je takođe veoma blizak svim stanovnicima Podrinja. Naime, pruga Šabac-Loznica-Brasina sagrađena je 1950. godine, da bi 2005. godine na njoj bio obustavljen putnički saobraćaj, dok je teretni nastavio da se odvija, ali brzinom od 10 do 30 kilometara na sat, što znači da je za ovu deonicu od oko 84 kilometara nekad bilo potrebno i 8,5 sati.

Dakle, u 21. veku kada vozovi putuju i brzinom većom od 300 kilometara na sat, u Srbiji Borisa Tadića, Dragana Đilasa i ostalih vozovi su Mačvom, Loznicom, Podrinjem putovali brzinom između 10 i 30 kilometara na sat. Poređenja radi, brzi voz između Pekinga i Nanđinga relaciju od 1.021 kilometar pređe za tri sata i 13 minuta.

Možemo li zamisliti investitora koji bi došao i uložio svoj kapital umesto u područje gde je, dakle, za 84 kilometara potrebno 8,5 časova da bi se savladala ta deonica? U kakvom stanju je bivši režim ostavio pruge? Ostavio je čitavo Podrinje i čitavu Srbiju bez fabrika, bez radnih mesta, bez puteva. Danas, zahvaljujući politici SNS i predsednika Aleksandra Vučića, Podrinje više nije devastirano, Podrinje više nije kraj u kome mladi ne vide perspektivu za opstanak, za život.

Naprotiv, pomenuta pruga Šabac-Loznica-Brasina, nakon 13 godina, 2018. godine je rekonstruisana i na njoj je ponovo uspostavljen železnički saobraćaj, naravno, kao posledica velikih ulaganja, kako u železnički, tako i u drumski saobraćaj. Imamo u Loznicu dolazak dva velika investitora, kompanije „Adient“ i „Mint“, koje će u punom kapacitetu zaposliti više od 2,5 hiljade radnika. Realizacijom veoma važnog projekta auto-puta Ruma-Šabac, brze saobraćajnice Šabac-Loznica, Podrinje i Loznica biće dodatno otvoreni za nove investitore koji će dalje upošljavati naše sugrađane.

Ovo je politika koju dugi niz godina građani Srbije prepoznaju i kojoj daju podršku, jer ta politika znači da ćemo se u budućnosti kretati prugama gde vozovi saobraćaju brzinama 200 kilometara na sat, a ne 30, gde ćemo umesto zatvorenih fabrika imati nove investicije i nova radna mesta.

Ja ću, naravno, kao i moje kolege, podržati ova dva sporazuma jer su oni znak da ovaj zajam dalje omogućuje unapređenje železničkog saobraćaja, jer unapređenje saobraćajne infrastrukture je preduslov dolaska novih investicija, otvaranja novih radnih mesta i naravno daljeg povećanja životnog standarda. Zahvaljujem.

Dvanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 20.05.2021.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo Čomić, posle malopređašnje diskusije i igre reči ja sam malo u dilemi da li da vam se obratim kao gospođo ministar ili gospođo ministarko, ali gospođo Čomić, možda je najispravnije, da otklonimo sve nedoumice.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, danas su pred nama dve veoma važne teme koje faktički ne možemo razdvojiti jednu od druge, koje moramo sagledati kao celinu, zajednički.

Srbija je danas demokratska zemlja, zemlja u kojoj se neguje duh tolerancije, zemlja koja neguje duh jednakosti, zemlja koja podstiče na različitosti, zemlja koja čvrsto stoji na stanovištu čvrste i odlučne borbe protiv svih vidova diskriminacije, ali zemlja koja zadržava pozitivne tekovine svoje tradicije bez kojih bi izgubili deo svog nacionalnog identiteta.

Srbija je danas zemlja slobode govora, slobode izražavanja, slobode medija, čak i kada ti mediji nekad svesno obmanjuju javnost, svesno šire neistine, čak i kada ti mediji, nekada instruisani od pojedinih političkih krugova, satanizuju predsednika ove države i njegovu porodicu.

Mi smo danas ponosni zato što smo izgradili društvo u kojem su svi naši građani jednaki, u kojem su svi naši građani ravnopravni, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, bez obzira na političku ili bilo koju drugu orijentaciju.

Ja bih ovde zastao i postavio jedno pitanje, pre svega nadležnim organima – zar je porodica predsednika Vučića izuzeta iz ove priče o zabrani diskriminacije? Zar je dozvoljena diskriminacija članovima porodice predsednika Vučića? Zar su članovi njegove porodice građani drugog reda? Zar je dozvoljeno lažima satanizovati članove njegove porodice ili, još gore, targetirati kao legitimne mete kojekakvim kriminalnim klanovima?

Mesecima unazad, a i godinama, mogu slobodno reći, mediji pod kontrolom opozicije ili tačnije Dragana Đilasa, u želji da skrenu pažnju javnosti sa svojih afera, u nedostatku političkog programa sa kojim bi izašli pred građane, a opet ponavljam i podvlačim – da skrenu pažnju sa desetine računa u inostranstvu, sa desetina miliona evra koje su na tim računima, dakle, fabrikuju laži, afere, satanizuju porodicu predsednika Aleksandra Vučića, od najmlađih pa do najstarijih članova.

Pod plaštom slobode medija, uz svako odsustvo odgovornosti koja bi trebala da postoji, vrši se politički obračun sa predsednikom države na jedan najprizemniji, najvulgarniji način, napadom, satanizacijom na njegovu porodicu, na njegovog sina, brata, oca, majku, itd.

Udarom na ono što je svakom čoveku najsvetije, na porodicu, na decu, pripadnici bivšeg režima, mogu slobodno reći, nastoje da zaustave napredak Srbije, da skrenu Srbiju sa puta ekonomskog prosperiteta kojim je vodi predsednik Aleksandar Vučić, a sve u želji i nadi da će se jednog dana ponovo vratiti na vlast i da će nastaviti sa praksom koja je prekinuta 2012. godine, a to je punjenje sopstvenih džepova na račun države i na račun građana Srbije.

Zar deca Aleksandra Vučića nemaju pravo na normalan život, kao i sva druga deca u Srbiji? Zar Danilo i Milica nemaju pravo na normalnu mladost? Zar mali Vukan nema pravo na bezbrižno i normalno detinjstvo, kao što njegovi vršnjaci u Srbiji imaju? Ima li kraja harangi koja se sprovodi nad porodicom predsednika države?

Ovih dana ponovo je na meti medija pod kontrolom Dragana Đilasa Danilo Vučić, gde se objavljivanjem nekakvih lažnih saopštenja pojedinih navijačkih grupa sin predsednika, dakle Danilo Vučić targetira, označava kao meta kriminalnim klanovima.

Za razliku od Dragana Đilasa, Srpska napredna stranka se za naklonost građana bori radom, rezultatima, političkim programom i mi ponosno možemo reći da bilo čiju decu nikada nismo pominjali, da bilo čiju decu nikada nismo zloupotrebljavali u političke svrhe. Siguran sam da u ovoj sali postoji čovek koji zna ko su i kako se zovu deca Dragana Đilasa.

Setimo se samo prošle godine, kada je taj isti Dragan Đilas plakao i pretio zato što su se njegova deca uplašila kada su na megafonu čuli nešto što čitava Srbija zna, a to je „Đilase, lopove“ i slične fraze.

Đilasova deca nisu kriva zato što njihov otac megafon kriminalnih grupa, zato što je njihov otac oteo od građana Srbije 619 miliona evra, zato što njihov otac taj novac izneo na Mauricijus, Hong Kong itd. i njegova deca imaju normalno detinjstvo i tako treba da bude, ali to treba da važi za svu drugu decu u Srbiji, uključujući i decu u predsednika Aleksandra Vučića.

Na kraju, još jednom, pozvao bih nadležne organe da se pozabave ovom tematikom, jer svako dete u Srbiji, bez obzira ko su mu roditelji, ima pravo na normalno i bezbrižno detinjstvo, odnosno normalnu mladost i normalan život.

Zahvaljujem.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 06.05.2021.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, najpre bih želeo da kao pravoslavni hrišćanin iskoristim priliku i čestitam krsnu slavu svim vernicima, svim našim sugrađanima, sunarodnicima koji danas slave Đurđevdan.

Dva su razloga zbog kojih sam se odlučio da uzmem učešće u današnjoj diskusiji.

Prvo, zato što mislim da je kultura izuzetno važna tema, tema koja je decenijama unazad bila nepravedno zapostavljena, nepravedno gurana u drugi, pa i treći plan i mislim da je konačno poslednjih godina polako počela da zauzima ono mesto koje joj pripada u našem društvu.

Drugi razlog zbog koga sam se odlučio da učestvujem u današnjoj diskusiji jeste i taj što dolazim iz kraja iz kojeg potiče reformator srpskog jezika, što dolazim iz kraja gde se održava najstarija kulturna manifestacija srpskog naroda i prosto osećam moralnu obavezu, moralnu dužnost da kažem nekoliko rečenica o ovoj raspravi u pojedinostima o Zakonu o kulturi.

Naravno, kao i sve moje kolege podržaću sve predložene amandmane, kao i generalno Zakon o kulturi, ali na samom početku želeo bih da istaknem jednu važnu činjenicu, a to je da pohvalim postupak pripreme za donošenje ovog zakona gde uprkos svim otežavajućim okolnostima, dakle uz poštovanje svih epidemioloških mera, sama priprema za donošenje zakona doneta, odnosno organizovana na jedan vrlo transparentan način u skladu sa svim demokratskim standardima i načelima da je u mesecu februaru održana javna rasprava kroz pet okruglih stolova u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Subotici i Čačku.

Mnogo toga smo već čuli u prethodnom delu diskusije, međutim ja ću se ponoviti sa nekim činjenicama koje su kolege iznele, jer mislim da su tri veoma važne novine koje donosi ovaj zakon. Dakle, tri novine koje će otkloniti nejasnoće koje je omogućavao, odnosno dozvoljavao postojeći Zakon o kulturi.

Dakle, prvo, rekli smo da će usvajanjem ovog zakona biti omogućeno, odnosno jasno definisano da svaka ustanova kulture, odnosno njen upravni odbor ima pet članova, što ranije nije bila obaveza. Zatim, precizno će se definisati status samostalnih umetnika i ono što je vrlo važno unaprediće se način funkcionisanja Nacionalnog saveta za kulturu.

Nacionalni savet za kulturu kada je formiran, to je zapravo bila jedna veoma dobra ideja, ali u postojećem zakonu njegov status je bio prilično nedefinisan. On je ostao negde između izvršne i zakonodavne vlasti što je bio vrlo ozbiljan nedostatak.

Takođe, ono što je ozbiljan nedostatak Nacionalnog saveta za kulturu bila je i njegova preglomaznost. Dakle, 19 članova što je veoma, veoma ograničavalo njegovu efikasnost u radu.

Novim Predlogom zakona umesto da Nacionalni savet bira Skupština, koji je veoma važno telo za kreiranje naše kulturne politike, on će biti formiran kao telo pri Vladi gde će biti bliže povezan funkcionalno sa Vladom Republike Srbije i ono što je još važnije Ministarstvom kulture.

Predloženi zakon otkloniće i ozbiljan nedostatak sa kojim su se suočavali samostalni umetnici. Prethodnih godina državno rukovodstvo predvođeno SNS, predvođeno predsednikom Vučićem, nakon što je stabilizovalo privredu, nakon što je smanjilo nezaposlenost i rešilo veliki broj egzistencionalnih problema sa kojim su se u ranijim vremenima suočavali građani Srbije.

Sve više pažnje, sve više sredstava posvećuje kulturi i kulturnim radnicima. Tako da će samostalni umetnici u buduće imati mogućnost, odnosno lokalnim samoupravama biće data obaveza da samostalnim umetnicima uplaćuju penzijsko i zdravstveno osiguranje što je vrlo važna stvar za ovu vrstu ove kulturne radnike.

Danas mi u Srbiji imamo svake godine hiljade radnih mesta, hiljade novih autoputeva, hiljade puteva. Međutim, za kvalitetan život svakog čoveka, svakog pojedinca to nije dovoljno. Radna mesta jesu preduslov, ali potrebna je i bogatija kulturna ponuda, bogatiji kulturni život.

Poslednjih godina mnogo toga država menja u pozitivnom smislu. Dobar podatak je i činjenica da je u budžetu za 2021. godinu obezbeđeno 12,7 milijardi dinara za kulturu, što je suma čak za 10% veća u odnosu na 2020. godinu, odnosno značajno veća u odnosu na ranije godine. Na taj način mi ćemo imati sredstva za stabilno funkcionisanje svih ustanova kulture, za stabilno finansiranje svih projekata, gde bih ja posebno izdvojio projekat – „Gradovi u fokusu“ za koji je u ovoj godini predviđeno blizu 350 miliona dinara. Dakle, čak 200 miliona više u odnosu na prethodnu godinu.

Dakle, godinama unazad Vlada izdvaja značajna sredstva za modernizaciju za osavremenjavanje naših najznačajnijih ustanova kulture.

Ovde bih se osvrnuo posebno na Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, koji zbog nesposobnosti nekih drugih, prethodnog režima, bio je više od jedne decenije zatvoren za posetioce, da bi tek ovo državno rukovodstvo, predvođeno SNS, završilo ovu rekonstrukciju i muzej otvorilo, odnosno ova dva muzeja otvorilo za posetioce.

Kako se vodi odgovorna kulturna politika, ja imam i u gradu iz koga dolazim, u Loznici, navešću samo nekoliko primera. Dakle, prethodnih godina lokalna samouprava je u Loznici rekonstruisala biblioteku Vukovog zavičaja u Tršiću na saborištu, dakle mestu odražavanja najstarije kulturne manifestacije kod Srba, otvoren je Muzej jezika i pisma, a zajedničkim sredstvima lokalne samouprave i Vlade Republike Srbije 2017. godine otvorena je jedna veoma važna institucija, jedna veoma važna kulturna ustanova Naučno-obrazovno kulturni centar „Vuk Karadžić“, koji će biti i koji je već sada stecište mladih naučnika iz oblasti društvenih nauka, pre svega slavista čiji je zadatak da neguju naš nacionalni identitet, naše nematerijalno kulturno nasleđe, pre svega srpski jezik i ćirilično pismo.

Međutim, ono što je još važnije od ovih sve većih finansijskih ulaganja u kulturu, je odnos koji država neguje prema kulturi poslednjih godina, prema kulturnim institucijama, prema važnim ličnostima iz naše bliže i dalje prošlosti koji su zadužili ovu zemlju. Dakle, na tom planu načinjen je veliki zaokret, veliki napredak u odnosu na neka ranija vremena.

Danas je Đurđevdan i čuli smo od nekih prethodnih govornika kako je nastala čuvena pesma koju sigurno svi znamo – Đurđevdan. Dakle, Srbija je danas dovoljno ekonomski jaka, dovoljno ugledna da stvari nazove pravim imenom. Zašto sam pomenuo ovu pesmu koja je vezana za Drugi svetski rad i stradanje Srba? Danas Srbija može i sme da kaže da je u Drugom svetskom ratu NDH izvršen genocid, da je „Oluja“ zločin, da je bombardovanje 1999. godine agresija. Za razliku od bivšeg režima Borisa Tadića i Dragana Đilasa koji su, pored toga što je počinjen genocid u NDH nad Srbima, počinili kulturni genocid nad svojim narodom izručujući Haškom tribunalu sve one patriote, sve one junake koji su branili ovaj narod i ovu zemlju. Dakle, širom naše zemlje od Košara, Morine, Paštrika itd, za razliku od njih mi danas odajemo počast našim herojima, podižemo im spomenike od Stefana Nemanje pa sve do pilota Milenka Pavlovića i Zorana Radosavljevića, koji su dali svoje živote za svoju zemlju.

Za sam kraj, u samo jednoj rečenici, mada smo u nekoliko navrata to čuli, a kada smo se već dotakli ovog kulturnog genocida koji je počinio bivši režim, juče smo po ko zna koji put imali priliku da vidimo prave namere dela opozicije, a u stvari pripadnika bivšeg režima koji su mnogo puta do sada otvoreno pokazivali građanima Srbije da je njihovo poimanje bavljenja politikom lično bogaćenje.

Ono što je mene zaprepastilo je to što su evroparlamentarcima, dakle, predstavnicima Evropskog parlamenta, otvoreno rekli, dakle, Dragan Đilas otvoreno traži nacionalnu frekvenciju za svoju televiziju sa ciljem, naravno, da na onih 619 miliona evra, uvećavanjem vrednosti svoje televizije, stekne još koju desetinu ili stotinu miliona evra.

Naravno, da se on pita, to bi bilo tako. Na svu sreću, Srbija je demokratska država u kojoj se vlast osvaja izborima, u kojoj građani odlučuju kome će dati poverenje, a građani Srbije su mnogo puta do sada, a uveren sam i u budućnosti da će tako biti davati poverenje Srpskoj naprednoj stranci i Aleksandru Vučiću, jer samo politika koju vodi Aleksandar Vučić je garancija i ekonomskog i privrednog, ali i kulturnog prosperiteta našeg društva i naše države. Zahvaljujem.