MILAN JUGOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen je 1985. Godine. Živi u Loznici.

Po obrazovanju je master istoričar.

Prеdsеdnik je Savеta za internet i društvene mreze u SNS Loznica.

Obavljao je funkciju šеfa odborničkе grupе SNS-a u Skupštini grada Loznice od 2016. do 2020. godine.

Na izborima održanim 21. juna 2020. godine našao se na izbornoj listi "Aleksandar Vučić - Za našu decu".

Poslanički mandat mu je potvrđen 28.10.2020.
Poslednji put ažurirano: 30.10.2020, 09:32

Osnovne informacije

Statistika

  • 16
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 07.10.2021.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, kao što smo čuli, pred nama je danas Predlog zakona o izmeni Zakona o muzejskoj delatnosti. U prethodnom toku diskusije čuli smo dosta toga, tako da se ja neću preterano ponavljati.

Želeo bih na ovu temu da kažem nekoliko rečenica da bih, između ostalog, ostavio vreme za kolege koje su posle mene na listi.

Do pre tri ili četiri meseca, kada je u pitanju oblast kulture, na snazi je bio Zakon o kulturnim dobrima iz 1994. godine, koji je po svim aspektima bio prevaziđen, prevashodno zato što je sačinjen u jednom društvenom sistemu koji je promenjen, koji je prevaziđen, ali i po tome zato što je bio veoma uopšten propis koji je regulisao opšta pitanja zaštite kulturnih dobara, ne zalazeći ni u jednu užu oblast.

Naime, kako je potrebno regulisati sistemski, na jedan sveobuhvatan način, i svaku pojedinačnu oblast, mi smo, ako se ne varam, u aprilu mesecu napravili važan iskorak donošenjem Zakona o muzejskoj delatnosti, koji će omogućiti da se muzejska građana kao jedan značajan deo našeg kulturnog nasleđa sačuva na jedan veoma, veoma kvalitetan način.

Kada je u pitanju sama izmena ovog zakona koji se danas nalazi pred nama, čuli smo da se u principu radi o proceduralnim izmenama, odnosno o usklađivanju Zakona o muzejskoj delatnosti sa Zakonom o kulturi kada je u pitanju izbor direktora i tu zaista nema ništa posebno da se kaže.

Prethodnih godina naša država, naše državno rukovodstvo preduzelo je niz ozbiljnih koraka, niz ozbiljnih mera u cilju negovanja našeg nacionalnog identiteta, u cilju očuvanja našeg kulturnog blaga i ono što bih ja želeo da kažem, između ostalog, da je i ovaj visoki dom, dakle Narodna skupština, doneo nekoliko veoma važnih zakona iz oblasti kulture. Dakle, pored Zakona o muzejskoj delatnosti, usvojen je Zakon o kulturi, Zakon o manastiru Hilandar, Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i očuvanju ćirilice.

Kada sam pomenuo već Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti ćirilice, ne mogu da se ne osvrnem ovom prilikom na poslednji u nizu napada koji su u prethodnom periodu dolazili iz Hrvatske na račun našeg predsednika, na račun naše zemlje. Naime, poslednji napad, juče ili prekjuče, desio se od strane jednog zvaničnika hrvatske vlade, konkretno ministra spoljnih poslova Gordana Grlića Radmana koji napada Srbiju, optužuje za navodno negiranje hrvatskog jezika, optužuje Srbije gde, tim tobožnjim negiranjem hrvatskog jezika vređa hrvatsku zajednicu u Srbiji, u Vojvodini, gde falsifikuje istoriju, itd, itd, dok ističe, primera radi, da Hrvatska poštuje sve svoje međunarodno preuzete obaveze, međunarodne sporazume i konvencije koje je potpisala za zaštitu prava nacionalnih manjina.

Ja bih se usudio da postavim pitanje i gospodinu Grliću i ostalim iz Hrvatske koji se ophode na jedan licemeran način - da li je poštovanje prava nacionalnih manjina zabrana srpskom narodu u 23 lokalne samouprave u Hrvatskoj da koriste svoj jezik i svoje pismo, dakle u lokalnim samoupravama gde Srbi čine više od jedne trećine stanovništva, na osnovu čega po Ustavu Hrvatske imaju pravo na upotrebu svog jezika i svog pisma, gde je najizraženiji i najekstremniji primer Vukovar, gde su dvojezične table na latinici i ćirilici razbijene? Da li je to poimanje demokratije na hrvatski način? Da li je to poimanje prava nacionalnih manjina na hrvatski način? Ili je možda poimanje ljudskih prava na hrvatski način i promovisanje evropskih vrednosti prebijanje migranata na hrvatskim granicama, nedozvoljavanje evropskim posmatračima, evropskim predstavnicima da dođu na iste te granice da sagledaju situaciju?

Sa druge strane, ako je nepoštovanje hrvatske zajednice u Srbiji obnova kuće Bana Jelačića u Petrovaradinu, proglašavanje hrvatskog jezika u Subotici za zvaničan jezik gde hrvatska populacija čini manje od 10% stanovništva, dakle ako je ovo i slične aktivnosti koje preduzima država Srbija nepoštovanje hrvatske zajednice, onda ćemo mi i u buduće na ovakav način, uslovno, nepoštovati hrvatsku zajednicu.

Dalje, da li je poštovanje prava nacionalnih manjina ruganje srpskim žrtvama, iskrivljivanje istorijske istine koja se najbolje ogleda u izjavi koju je dao Zoran Milanović pre dva ili tri dana, gde on kaže da su Srbi otišli iz Hrvatske zahvaljujući Beogradu, da ih Zagreb nije oterao?

Ponovo pitam, da li je Beograd u „Oluji“ proterao 280 hiljada ljudi? Da li je Beograd u „Oluji“ ubio dve hiljade svojih građana? Da li je Beograd u „Oluji“ uništio 40 hiljada objekata? Da li je Beograd u „Oluji“ srušio 78 crkava? I tako dalje, da ne navodim dalje podatke.

Rekao bih da, slobodno mogu reći, frustracije koje dolaze iz Zagreba na račun Srbije, oličavaju ljubomoru, zavist na ekonomski napredak naše zemlje, na privredni rast, jer ne postoji logično objašnjenje da Hrvatskoj u Srbiji sve smeta, od imena sina predsednika države, pa na dalje, izuzev ako nije u pitanju čista zavist i čista ljubomora.

Ono što je nažalost očigledno je da naši zapadni susedi i dalje ne mogu da se otrgnu iz zagrljaja ustaškog nasleđa i umesto da se okrenu izgradnji dobrosusedskih odnosa, da se okrenu međusobnoj saradnji, oni i dalje robuju prošlosti.

Međutim, neka se oni bave nama slobodno, nemamo ništa protiv, a SNS, predsednik Aleksandar Vučić se neće baviti njima. Kao i do sada, baviće se Srbijom, srpskim narodom, srpskom ekonomijom. Kao što je prošle godine Srbija imala jedan od najboljih ekonomskih rezultata u Evropi, dakle pad od svega minus 0,9%, a Hrvatska minus 9%, i kao što je javni dug Srbije 56,3%, a Hrvatske 87,4%, tako će i u budućnosti ekonomski pokazatelji još izraženiji biti u korist Srbije.

Sasvim na kraju, još jednom, kao i sve moje kolege, glasaću naravno za predlog zakona koji je na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Trinaesto vanredno zasedanje , 15.09.2021.

Poštovani predsedavajući, poštovane ministarke gospođo Gojković i gospođo Čomić, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, na samom početku ja bih se pridružio ostalim kolegama i čestitao današnji praznik svim našim sunarodnicima, bez obzira gde oni živeli.

Danas je pred nama, kako smo čuli od većine ili skoro svih kolega, jedan veoma važan zakon. Međutim, ja bih otišao i korak dalje i rekao – zasigurno najvažniji zakon o kojem raspravlja i o kojem će verovatno raspravljati i usvojiti ga aktuelni skupštinski saziv, dakle, Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma.

Kao neko ko dolazi iz Loznice, meni je posebno zadovoljstvo što je rasprava o ovom zakonskom predlogu počela prekjuče, u ponedeljak, na dan kada je u Loznici svečano otvoren 88. Vukov sabor, naša najstarija i najznačajnija kulturna manifestacija posvećena reformatoru srpskog jezika, posvećena ocu srpske pismenosti Vuku Karadžiću.

Jezik i pismo su svakako, osnova nacionalnog identiteta svakog naroda. Mi danas živimo u eri globalizacije, u eri univerzalnih vrednosti koje se nameću na globalnom nivou, u eri kada prilično često imamo slučajeve krađe kulturnog blaga, kulturnog nasleđa. Naša država, naša Vlada u prethodnom periodu zaista čini velike napore da i radi na očuvanju našeg nacionalnog identiteta, na negovanju našeg nematerijalnog kulturnog nasleđa i naše tradicije.

Čuli smo u nekoliko navrata da ovaj zakonski predlog, odnosno, budući zakon, ima nekoliko veoma pozitivnih stvari, odnosno, koncipiran je da deluje u dva smera, dva pravca. Prvi, predviđa da se proširi krug subjekata koji su obavezni da u svom radu koriste ćirilično pismo, poput državnih, pokrajinskih, lokalnih organa vlasti, javnih preduzeća, ali sada je novina da će u obavezi biti da ćirilično pismo koriste biti i subjekti sa većinskim učešćem javnog kapitala. Ono što je takođe važno, odnosno drugi pravac delovanja ovog zakona je to da on predviđa mere stimulativne prirode koje su usmerene ka privatnom sektoru, odnosno, pre svega sredstvima javnog informisanja, zbog njihovog značaja, kroz administrativne i poreske olakšice, pre svega.

Nažalost, uvek se nađu neki koji iz razloga u koje ne bih ulazio, osporavaju, kritikuju, sve mere, sve projekte koji za cilj imaju zaštitu srpskog nacionalnog identiteta i očuvanja nacionalnih interesa. Navešću samo jedan primer, pre dva ili tri dana, Helsinški odbor za ljudska prava pozvao je narodne poslanike da ne usvoje postojeći predlog zakona, ocenjujući ga kao diskriminišući i uz opasku koju ću citirati – dakle, da je ćirilica postala faktor snažne nacionalističke mobilizacije i sredstvo prinude i zastrašivanja građana. Ne znam samo kome to ćirilica može smetati, kome može biti pretnja, koga to može zastrašivati.

Dame i gospodo, nacionalni identitet nijednog naroda u regionu nije ugrožen kao što je to slučaj sa srpskim narodom, pa, ipak nisam čuo od tog Helsinškog odbora da poziva da se ispune osnovna elementarna prava srpskog naroda u tim zemljama regiona, ili čak, neka ustavna i zakonom zagarantovana prava Srba u tim zemljama.

Kolega Linta je u svojoj diskusiji ilustrovao primer Hrvatske, gde je u 23. lokalne samouprave Srbima Ustavom zagarantovano pravo na svoj jezik i svoje pismo. Najekstremniji slučaj je pomenuti Vukovar, gde Srbi ni dan danas ne mogu, dakle ponavljam, Ustavom zagarantovana prava Republike Hrvatske, da ostvare, gde su u jednom momentu samo kada su bile postavljene dvojezične table, one bukvalno, istog momenta bile razbijene.

Nisam čuo, takođe, da Helsinški odbor osuđuje, kritikuje, pokušaj krađe srpskog kulturnog nasleđa od strane zvanične Hrvatske, na primeru jednog od najvećih svetskih umova, Nikole Tesle, koga pokušavaju prisvojiti, prestaviti kao svog i želeći, da kažem, na neki način, pokušaju dati počast utiskivanjem njegovog lika na svoj novac, i ako je opšte poznato da se Nikola Tesla izjašnjavao kao američki državljanin srpskog porekla.

Podsetiću samo, da su se Hrvati nekoliko puta kroz prošlost odužili, odali počast Nikoli Tesli za sve ono za šta je zadužio čitavo čovečanstvo. Prvi put u vreme Drugog svetskog rata, kada su još za njegova života u tzv. NDH ubili 91 rođaka Nikole Tesle, od toga 14 u Jasenovcu. Drugi put, odali su mu počast u poslednjem ratu, tako što su mu spalili rodnu kuću u Smiljanu. Treći put, Nikoli Tesli su odali počast takođe u poslednjem ratu, rušenjem njegovog spomenika u Gospiću. Evo, i danas po četvrti put pokušavaju da odaju počast Nikoli Tesli stavljanjem njegovog lika na kovanice od 10, 20 i 50 centi. Dakle, ne 10, 20 50 evra, već 10, 20 i 50 centi.

Takođe, nešto što moram istaći, jeste da je srpski narod, njegov identitet, i slobodno mogu reći opstanak danas veoma ugrožen u Crnoj Gori, što je rezultat višedecenijske srbomrzačke politike aktuelnog predsednika Crne Gore Mila Đukanovića. U želji da zatre sve što je srpsko, sve što ima srpski predznak u Crnoj Gori, Milo Đukanović je udario na sve ono što osnova duhovnog bića jednog naroda, jezik, pismo, veru, odnosno crkvu. Umesto toga, kao što dolikuje 21. veku da omogući za 30% svojih građana da uživaju elementarna ljudska prava, uključujući i slobodu veroispovesti prethodnih godina slao je bagere da ruše manastire i manastirske objekte.

Danas nastavlja sa takvom politikom, želeći da u Crnoj Gori stvori partijsku crkvu DPS-a. Dalje kroz hrvatske medije vodi monstruoznu, bezočnu kampanju, dakle kampanju bezočnih laži usmerenu ka srpskom predsedniku koga poredi sa Hitlerom i usmerenu ka SPC koju poredi, odnosno koju naziva klero-fašističkom organizacijom.

Međutim, vara se Đukanović ako misli da će na ovaj način, ovakvim optužbama, lažima, naterati predsednika Srbije Aleksandra Vučića da odustane od borbe za srpski narod u Crnoj Gori, ima pravo na svoju nacionalnost na slobodu veroispovesti. Srbija više nije ona ista zemlja od pre desetak godina kada je bila i ekonomski i u svakom drugom smislu upropašćena i devastirana. Srbija je danas ekonomski lider regiona, dovoljna jaka da nudi saradnju svim zemljama kroz razno-razne vidove i inicijative. Dovoljno jaka da pomaže svom narodu u regionu da sačuva svoj identitet.

Na kraju, mogu reći da sam uveren da će naša zemlja na čelu sa predsednikom Vučićem i u budućnosti nastaviti da razvija svoju zemlju. Nastaviti da gradi mostove sa svojim sunarodnicima ali i sa ostalim narodima i zemljama u regionu, da će nastaviti da podržava sunarodnike da istraju u očuvanju svog nacionalnog identiteta. Duboko sam uveren da ćemo u tome uspeti.

Sasvim na kraju, još jednom srećan praznik svim Srbima ma gde oni živeli. Živela Republika Srpska! Živela Republika Srbija!

Dvanaesto vanredno zasedanje , 10.09.2021.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, danas je pred nama nekoliko izuzetno važnih sporazuma, međutim ja bih akcenat stavio na Sporazum između Vlada Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke. O njemu bih rekao nekoliko reči.

U prethodnom toku diskusije čuli smo zaista neke izvanredne stvari, izvanredne diskusije, pre svega mojih prethodnika, Linte, koleginice Vukojičić Jeftović, ali i ostalih kolega. Veoma je teško nešto novo reći, a ne ponoviti se. U svom izlaganju ja ću vrlo verovatno ponoviti neke činjenice.

Mislim da smo u prethodnom periodu dugo ćutali, čak i previše. Nije puno da svako od nas u ovoj sali ponovi neke važne činjenica koje su nas prethodnih decenija terali da zaboravimo.

Naša zemlja ima viševekovnu tradiciju, zemlja u čiju izgradnju, u čiju slobodu su ugrađeni milioni života. Zemlja koja je kao malo koja druga u svetu skupo platila svoju nezavisnost, svoju slobodu nečim što je najvrednije, a to je životima svojih građana.

Tim ljudima koji su svoje živote dali za Srbiju mi dugujemo večnu zahvalnost. Ljudima koji su svoje živote ugradili u slobodu naše zemlje, koji su omogućili da danas budemo svoji na svome.

Mi ćemo im biti večno zahvalni, a najmanje što možemo da uradimo za njih je da se postaramo da oni mirno i dostojanstveno počivaju ma gde bili sahranjeni. Da čuvamo stare i podižemo nove spomenike.

Za razliku od nekih ranijih vremena kada se država veoma inertno, mogu reći slobodno, nipodaštavajuće odnosila prema velikanima iz naše prošlosti, ali i prema svim drugim građanima, danas je situacija drugačija za 180 stepeni.

Danas se država odužuje svojim velikanima, ali i svim onim pojedincima koji su manje poznati, ili potpuno nepoznati široj javnosti, podizanjem spomenika, davanjem njihovih imena trgovima i ulicama.

Ovaj spomenik, mislim da je jedan veoma važan korak koji će obezbediti da ratni memorijali srpskih vojnika budu zaštićeni i sačuvani, u konkretnom slučaju na teritoriji Nemačke.

Do pre nekoliko godina, tačnije do 2012. godine, u vreme bivšeg režima Tadića, Đilasa, i ostalih, da ih sada ne nabrajam, naši velikani su bili zapostavljeni, mi nismo smeli da obeležavamo značajne događaje iz naše prošlosti, samo zato da se neko iz regiona možda ne bi uvredio, ali smo se zato, to državno rukovodstvo u ime države Srbije, izvinjavalo se svima i za sve, trudeći se, opet kažem, dodvori nekom u regionu.

Takva Srbija bila je, mogu reći, poželjan partner jer je bila ekonomski uništena, slaba i vojno i politički, i kao što rekoh, ekonomski, i nije predstavljala, da kažem, pre svega, ekonomski takmac nikome. Bila je poželjna svima, nikom nije smetala.

Predsedavajući, zamolio bih, možda srpske žrtve ovde nisu bitne, zbog građana Srbije, za malo mira u sali.

Dok su ratni zločinci koji su u zločinačkoj akciji „Oluja“ ubili oko 2000 Srba, proterali oko 280.000 hiljada Srba, u Zagrebu dočekani kao heroji, bivši režim Đilasa, Tadića, i ostalih, naše ljude, naše oficire, koji su branili srpski narod, kao što reče juče moj kolega uvaženi Milimir Vujadinović, progonili kao zveri, hapsili, izručivali raznoraznim belosvetskim kazamatima, na taj način im se oduživši zato što su branili svoj narod i zato što su branili svoju zemlju.

Ćutalo se takođe, o Jasenovcu, Jadovnom, Oluji, Bljesku, jer izgleda da bivši režim, kao što se kaže u jednom našem popularnom domaćem filmu, vodio parolom „Đura će oprostiti što vas je tukao“, sve će biti u redu, idemo dalje.

Danas zahvaljujući, pre svega, Aleksandru Vučiću, Srbija izrasta u ekonomskog lidera u regionu, i zbog toga Srbija smeta i nekima iz regiona i nekima Boga mi, iznutra koji bi ponovo da se vrate na vlast, da bi nastavili sa bogaćenjem tamo gde su stali 2012. godine.

Takođe, Srbija je danas dovoljno jaka da pomaže svom narodu u regionu, pre svega ekonomski i kulturno. Srbija je danas dovoljno jaka da bez obzira, šta to pojedini mislili, obeležava dane sećanja i na Oluju i na Bljesak, sećanje na svoje žrtve iz Jasenovca, iz NATO agresije, ne kampanje, kako se koristio termin u vreme bivše vlasti, već NATO agresija, zato što je to bila agresija.

Mi smo ponosni što danas sa ponosom govorimo o svojim herojima, sa Košara, Paštrika, Gorožupa, i kao što rekoh, za razliku od onih koji su pre desetak godina te ljude koji su bili na prvoj liniji odbrane naše zemlje hapsili i izručivali Haškom tribunalu, danas heroji sa Košara, imaju u društvu mesto koje im pripada.

Poginuli borci imaju spomenik na koji je i predsednik Vučić položio venac ove godine, a veterani sa Košara su u nedavnim vojnim vežbama, zauzeli mesto rame uz rame sa predsednikom države, jer prema njegovim rečima, na osporavanje nekih zašto su oni tu, on je odgovorio kada su bili dobri da brane svoju zemlju, dobri su da budu i uz predsednika države na vojnim vežbama svoje zemlje i sasvim na kraju da ne oduzimam više vreme, mogu reći da je ovo odnos jedne ozbiljne države prema svojim velikanima, prema onima koji su je zadužili i da će SNS i predsednik Vučić, sasvim sigurno i u budućnosti, voditi jednu patriotsku politiku, ali pre svega u ekonomskom smislu gde će se obezbeđivati uslovi, da Srbija jača, da naši ljudi ostaju u svojoj zemlji, da svoju sreću ne traže u nekim drugim zemljama.

Sasvim na kraju, ja ću podržati naravno i Sporazum između Vlade Republike Srbije i Savezne Republike Nemačke kao i prethodna dva sporazuma. Zahvaljujem se.