Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, pred nama je danas nekoliko izuzetno važnih tema, ali ja bih posebnu pažnju, odnosno akcenat stavio na Predlog zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist Banca Intesa i Raiffeisen banke po zaduženju „Srbijagasa“, a po osnovu ugovora o kreditu od 40 miliona evra.

Dakle, jedan od strateških ciljeva naše države je obezbeđivanje efikasne, odnosno energetske sigurnosti Republike Srbije i u prethodnom periodu državno rukovodstvo, predsednik činili su zaista velike napore u tom smeru, kako bi se, pre svega, obezbedile dovoljne količine gasa i kako bi se dalje širila gasna mreža na teritoriji Republike Srbije.

I ovaj Predlog zakona koji je pred nama je samo još jedan novi korak u tom cilju, jer na ovaj način dodatno se širi gasna mreža, konkretno na teritoriji Zlatiborskog okruga, a o čemu je nešto više pričao kolega Petković, tako da je ovo jedna veoma važna tema koja zaslužuje apsolutnu podršku svih nas.

Sama tema energetske, odnosno gasne sigurnosti je tema koja je aktuelna na globalnom nivou, dakle i u Evropi i u svetu. Mislim da smo, odnosno evidentno je, u prethodnom periodu, zahvaljujući predsedniku Vučiću, na tom polju ostvarili izuzetne rezultate kada je u pitanju modernizacija, odnosno širenje gasne mreže, kada je u pitanju redovno snabdevanje dovoljnim količinama gasa i kada je u pitanju adekvatna, odnosno veoma povoljna cena za naše potrošače, kako građane, tako i privredu.

Sada se tek vidi sva ispravnost politike koja je vođena u prethodnom periodu gde smo, i pored velikih pritisaka koje je trpeo predsednik, ali i ostalo državno rukovodstvo, izgradili gasovod kroz Srbiju, jer tek sada vidimo da je to bio ispravan postupak jer nam obezbeđuje dovoljno i redovno snabdevanje.

Na sve to kada dodamo da je nedavno, nakon sastanka sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, obezbeđena i najniža cena gasa za Srbiju u Evropi, onda možemo sagledati jednu celokupnu sliku zaista uspešne gasne politike koju vodi naša država.

Zaista se ne bih previše zadržavao na ovoj tematici, jer evidentno je da naša zemlja ide u dobrom smeru kada je gasna politika, jer prosto ispravna gasna politika i svi ovi uslovi koje sam naveo su preduslov za nastavak ubrzanog privrednog razvoja naše zemlje.

Iskoristio bih priliku da se osvrnem na još neke aktuelne teme prethodnih dana koje interesuju našu javnost, a koje su mnogi i danas i juče, mnoge moje kolege, ovde pominjali.

U svom izlaganju ću akcenat staviti na grad iz koga dolazim, na Loznicu, jer svedoci smo da su poslednjih meseci gospodi iz opozicije, a pripadnicima bivšeg režima, zatim novopečenim ekolozima itd, puna usta Loznice, a siguran sam da do pre godinu ili dve retko ko od njih je i znao gde je Loznica, a kamoli je da je dolazio. Sada su svake druge ili treće sedmice, i češće, u Loznici, u Jadru.

Sve ono što radi SNS radi u interesu građana Srbije. Dok sa druge strane ove političke grupacije, dakle tajkunska opozicija, delovi bivšeg režima nastavljaju da se ponašaju kao i kad su bili vlast. Sve čine da izmanipulišu građane zarad nekih svojih ličnih interesa kako bi Srbiju ponovo povukli nazad, vratili je tamo odakle smo je teškom mukom iščupali u poslednjih devet godina.

Podsetiću da je 2012. godine, nakon što je SNS preuzela odgovornost za vođenje Srbije, nakon teških ekonomskih reformi, mera fiskalne konsolidacije, Srbija započela put dinamičnog privrednog rasta, dovođenja stranih investicija, otvaranja fabrika, otvaranja novih radnih mesta, izgradnje puteva, škola, bolnica, itd. U takvim okolnostima delovi bivšeg režima, okupljeni oko Tadića, Đilasa, Jeremića, Zelenovića i šta ti ja znam koga još, dakle u takvim okolnostima, kada građani prepoznaju svu ispravnost ove politike, kada podržavaju politiku SNS i predsednika Aleksandra Vučića, a u nedostatku programa od strane pomenute gospode, na prečac oni svi listom postaju ekolozi i sad su tobožnji borci za zdravu životnu sredinu, za zdravu Srbiju, za zdrav Jadar, za zdravu Loznicu, borci protiv litijuma itd.

Možda bi se moglo i poverovati u iskrenost njihovih namera da sećanje građana ne seže malo dalje u prošlost. Zašto građani Srbije i konkretno sada u slučaju o kome govorim, građani Loznice i Jadra, ne mogu da poveruju Đilasu, Zelenoviću, Jeremiću i ostalima? Zato što su Loznicu, Jadar, Podrinje, kao i celu Srbiju ostavili devastirane sa zakatančenim fabrikama, sa radnicima na ulicama, sa uništenom infrastrukturom. Zato što su oni sad tobožnji borci za ekologiju, a 2004. godine oni su doveli u Srbiju „Rio Tinto“, oni su od 2004. godine do 2012. godine izdali devet dokumenata „Rio Tintu“, a sad su odjednom postali protivnici tog istog „Rio Tinta“ kojeg su doveli u Srbiju.

Do pre dve ili tri godine oni su hvalili projekat Jadar, konkretno Dragan Đilas. Nije teško proveriti istinitost i ove moje i tvrdnji kolega koji su ovo iznosili. Ukucate na internetu i naći ćete njegove izjave od pre dve ili tri godine gde on hvali projekat Jadar kao razvojnu šansu Srbije, gde se zalaže da pored rudnika treba otvoriti fabriku baterija, da će u mobilnim telefonima biti baterije sa natpisom „mejd in Srbija“, a sada odjednom menja mišljenje, zdrav razum i govori svim građanima da tu nešto ne štima.

Dakle, dame i gospodo, ljudi iz bivšeg režima koji su opljačkali Srbiju, koji su milione evra, dolara, strpali u svoje džepove, sada se bore za ekologiju. Nastoje da manipulišu građanima, dok istovremeno iza leđa tih istih građana opet nastavljaju da se bogate, i to opet poslujući sa tim istim „Rio Tintom“ protiv koga su tobož u javnosti.

Ja ću navesti jedan veoma aktuelan primer na nivou cele Srbije, a posebno za Lozničane. Primer Marka Blagojevića koga Lozničani poznaju kao zlu paru. Marko Blagojević je čovek koji je stavio katanac na „Viskozu“, koji je 10.000 radnika fabrike „Viskoza“ ostavio na ulici. Taj poslovni i privredni uspeh Marka Blagojevića sam osetio na svojoj koži, jer sam dete jednog od 10.000 radnika koga su Blagojević i njegovi nalagodavci ostavio na ulici. Za taj poslovni uspeh Marko Blagojević biva nagrađen na taj način što ga Đilas uzima za svog pomoćnika dok obavlja funkciju ministra bez portfelja zaduženog za Nacionalni investicioni plan. Dalje, kada Đilas postaje gradonačelnik Beograda, Blagojevića postavlja za direktora, čini mi se, Agencije za investiranje i stanovanje u Beogradu, a sada je Blagojević zaposlen u Đilasovoj firmi „Multikom“.

Treba podsetiti samo da je i Blagojević bio umešan zajedno sa ostalim saradnicima ili ostalom ekipom Dragana Đilasa u malverzacijama prilikom rekonstrukcije bulevara, konkretno za proneveru šest miliona evra. Taj isti Marko Blagojević danas je jedan od kolovođa tzv. ekološkog ustanka protiv „Rio Tinta“, a istovremeno, dok manipuliše, podbunjuje građane, iza leđa njima 80 ari šume i 2,6 hektara zemlje prodaje tom istom „Rio Tintu“ za 717.000 evra. Dakle, 717.000 evra strpao je sebi u džep dok se javno deklariše protiv „Rio Tinta“ i vodi tzv. ekološki ustanak.

Do duše, ako malo bolje sagledamo i izanaliziramo ekološki aktivizam Marka Blagojevića vuče korene još od pre 15 i više godina, kada je, pomenuo sam već, 10 hiljada „Viskozinih“ radnika, dakle iz hemijske industrije, ostavio na ulici, možda je želeo da ti ljudi, nema veze, budu bez posla, budu na ulici, ali žive na svežem i čistom vazduhu. Ali, u njegove namere ne bih dublje zalazio.

Ja jesam lokalpatriota, ali činjenica je da su Lozničani, Jadrani čestiti ljudi i dobri domaćini. Duboko sam uveren da neće dozvoliti da iskrena zabrinutost dela tih ljudi, dakle iskrena zabrinutost oko potencijalnog uticaja rudnika Rio Tinto na životnu sredinu, bude zloupotrebljena od političkih lešinara koje sam već pominjao, Đilasa, Zelenovića, itd.

Kad sam već kod Zelenovića, kratka digresija. Želim samo da ispravim jednu konstataciju kolege Tihomira Petkovića, koji je rekao kada je Zelenović boravio u Loznici, odnosno Gornjem Jadru, da je doživeo neprijatnosti. Nije doživeo neprijatnosti, oteran je. Oteran je iz Loznice. Nije Loznica daleko od Šapca, znaju građani šta i kako je radio Nebojša Zelenović dok je bio gradonačelnik Šapca. Znaju i za pet miliona evra za koje je osuđen, za nenamensko trošenje sredstava i mnoge druge aktivnosti. Tako da, nije doživeo neprijatnosti, oteran je iz Loznice.

S druge strane, Lozničani, Jadrani, veruju svojoj državi, veruju državnim institucijama, iznad svega predsedniku Aleksandru Vučiću. Zašto? Pre svega, zato što je taj kraj koji su, pomenuta gospoda koje sam pominjao, ostavili devastiranog, ponovo oživeo, omogućio mu šansu da zaživi, pretvorio ga u jedno mesto koje mladi vide kao pristojno za život, gde mladi žele da ostanu, gde će sve manje odlaziti u velike gradove.

Podsetiću vas, samo kada je u pitanju Loznica, dovedena su dva investitora, fabrike „Mint“ i „Adient“, koje će u punom kapacitetu zapošljavati više od 2,5 hiljade radnika. Rekonstruisana je bolnica čija nadogradnja je počela pre 30 godina, a tek je Aleksandar Vučić završio.

U toku je izgradnja fudbalskog stadiona po UEFA4 standardima, čija vrednost je više od 20 miliona evra. U toku je gradnja brze saobraćajnice Ruma-Šabac, koja će se vezivati dalje na auto-put, pardon Šabac-Loznica, koja će se vezivati na auto-put Ruma-Šabac, da će se graditi obilaznica dužine 13 kilometara oko Loznice.

To su rezultati, to je način da se stekne poverenje i naklonost birača. Dakle, iskrenim, odanim, požrtvovanim, čestitim radom.

Dok pomenuta gospoda ograničava, teroriše većinsku, pristojnu Srbiju, organizuje političke proteste koji su pre svega usmereni protiv Aleksandra Vučića, a pod plaštom brige za ekologiju, Aleksandar Vučić obilazi Srbiju, obilazi Gornji Jadar, obilazi Gornje Nedeljice, razgovara sa građanima, razgovara sa narodom. Želi na licu mesta da čuje šta ih to tišti, šta su to problemi, zbog čega su zabrinuti, da vidi na koji način mogu da se reše.

Ono što je važno da građani Jadra znaju, a uveren sam i da znaju, nikakva odluka po pitanju otvaranja rudnika Rio Tinto još uvek nije doneta, niti će biti doneta dok ne bude završena studija o proceni uticaja na životnu sredinu.

Uveren sam da državno rukovodstvo, pre svih predsednik, neće doneti nikakvu odluku koja je u interesu građana, kao i do sada, već naprotiv, odluku koja će biti u najboljem interesu i građana Jadra i građana Loznice, ali i građana čitave Srbije. Na kraju krajeva, ako bude bilo potrebno, građani će imati priliku da se demokratski izjasne o svojoj sudbini, a tajkunskoj opoziciji, novopečenim lažnim ekolozima poručujem da građani nikada neće biti za takve. Nikada neće dozvoliti da se Srbija vrati u vreme devet godina, u vreme propadanja, u vreme ostavljanja radnika na ulici, u vreme uniženog dostojanstva čitavog naroda.

Ubeđen sam da će kao i do sada, Lozničani, Jadrani, ali i građani čitave Srbije podržavati u ogromnom procentu politiku Aleksandra Vučića, jer politika Aleksandra Vučića je jedini garant uspešne, moderne i napredne Srbije. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, cenjeni sugrađani, Predlog zakona o Zaštitniku građana koji je danas pred nama je izuzetno važan za naše društvo, za našu zemlju i mislim da ćemo njegovim usvajanjem danas dodatno ojačati, uvećati demokratski kapacitet, odnosno potencijal naše zemlje, da ćemo dodatno osnažiti poverenje naših građana u institucije svoje države. Tako da će, naravno, kao i sve moje kolege, svesrdno podržati ovaj predlog zakona koji je pred nama.

Ono na šta bih ja želeo da ukažem je da svi građani Srbije treba da imaju podjednak tretman pred državnim organima, da imaju ista prava, da imaju jednako pravo na zaštitu. Ne smeju u Srbiji danas postojati građani prvog i građani drugog reda. Ne smeju postojati građani koji ne mogu da ostvare svoja ljudska prava, a nažalost, to se dešava i to u slučaju porodice našeg predsednika Aleksandra Vučića, gde je njegova porodica, slobodno mogu reći, duži niz godina izložena fabrikovanim lažima, izmišljenim aferama, hajki, satanizaciji od strane opozicije, pa čak i crtanju mete, odnosno proglašavanjem pre svih, sina predsednika Vučića i njegovog brata za legitimne mete, kao tobožnjim saradnicima kojekakvih kriminalnih grupacija.

Bez obzira, što je nekoliko kolega danas postavilo pitanje da li će državni organi reagovati na ovakve stvari, i ja ću postaviti isto pitanje, da je sreće da ne postavlja niko ili eventualno jedan kolega, državni organi reagovali i niko ne pominje tu temu, ali nažalost, bez obzira što poslanici SNS uporno iz sednice u sednicu ponavljaju, mole organe da rade svoj posao, za sada do toga nije došlo.

Kolega Bakarac je naveo jedan dobar primer u današnjoj diskusiji, kada je pomenuo da je, čini mi se 2019. godine, Prajd Info Centar, odnosno izlog, ne razbijen, već da li je oštećen delimično itd, podigle su se sve nevladine organizacije, Poverenica za zaštitu ravnopravnost itd. Mi ne tražimo ništa više ni manje, samo da se i u slučaju porodice predsednika Vučića zakon doslovno primenjuje ili bar približno, kao u ovom primeru koji sam naveo.

Ista ta opozicija koja ugrožava osnovna ljudska prava predsednikovoj porodici, žali se na neadekvatne, da kažemo, izborne uslove. To je ona opozicija, ili tačnije rečeno, deo opozicije koji nije smeo da izađe na prethodne izbore. To je onaj deo opozicije koji želi na vlast nekako bez izbora. To je onaj deo opozicije koji je na sav glas zvao strance da posreduju u međustranačkom dijalogu, a kada nisu došli do očekivanog ishoda, sada im ni ti isti stranci ne valjaju. To je deo opozicije koji predvodi Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Zdravko Ponoš i ostala ekipa iz bivšeg režima.

Slobodno mogu reći da izborni uslovi u Srbiji nikada nisu bili bolji, pogotovo kada je u pitanju opozicija ili deo opozicije okupljen oko Dragana Đilasa, jer je to grupacija koja ima ogroman novac, koja poseduje televizije, štampane medije, portale, prisutni su na društvenim mrežama itd.

Naravno, njima to nije dovoljno. Za njih je jedino prihvatljivo, jedino zadovoljavajuće da neko dođe i kaže – Đilase, evo ti vlast bez izbora, i on da nastavi da pljačka građane Srbije tamo gde je stao 2012. godine, odnosno 2013. godine.

Taman kada građani Srbije pomisle da su neki pripadnici opozicije poodavno dotakli dno u svom beščašću, politikanstvu, u trgovini nacionalnim interesima, oni nas nažalost uvek negativno iznenade. Nakon što su pre desetak godina, u vreme Đilasa, Jeremića i ostalih uvedene granice između Srba i Srba na Jarinju i Brnjaku, postavljeno je ono katastrofalno pitanje o ispravnosti, odnosno legitimnosti proglašenja nezavisnosti tzv. Kosova zbog čega Albanci danas u Prištini slave Vuka Jeremića.

Dešava se da, primera radi, Nebojša Zelenović, propali šabački političar i tobožnji ekolog Aleksandar Jovanović Ćuta odu još korak dalje. Neko je u današnjoj diskusiji takođe pomenuo, čini mi se da je u pitanju kolega Bakarec, da su Zelenović i Ćuta u svoju predizbornu kampanju uključili i Violu fon Kramon, političarku iz jedne druge evropske države, političarku koja apsolutno nema šta da traži na našoj političkoj sceni.

Dolazim iz Loznice, grada čiji su stanovnici kroz svoju prošlost u slobodnu, celovitost i nezavisnost Srbije utkali hiljade života, od Prvog srpskog ustanka, od Cerske, Gučevske bitke iz Prvog svetskog rata do Drugog svetskog rata kada je Loznica bila prvo oslobođeno mesto u porobljenoj, okupiranoj Evropi 31. avgusta 1941. godine. U takav jedan slobodarski kraj propali šabački političar, Nebojša Zelenović, tobožnji ekolog Aleksandar Jovanović Ćuta, dakle, koji u svojoj politici imaju program, odnosno daju podršku tzv. lažnoj državi Kosovo, daju podršku i zalažu se za saradnju, kako oni kažu, institucija nezavisnih država Srbije i Kosova.

Dakle, pomenuta gospoda u Loznicu i selo Gornje Nedeljice dovedu plaćenog albanskog lobistu, odnosno lobistkinju, promotera nezavisnosti lažne države Kosovo, Violu fon Kramon. Dakle, Zelenović koga su su Šapčani oterali na izborima sa vlasti, sada dolaze u Loznicu i brine se tobož za životnu sredinu u kojoj će živeti Lozničani, stanovnici Jadra, Viola fon Kramon, plaćeno lobistikinja koja se zalaže za otimanje dela teritorije naše zemlje takođe tobož se brine za životnu sredinu u kojoj će živeti stanovnici ovog dela Srbije.

Da li iko ko se vodi zdravim razumom može poverovati u iskrenost i čestitost namera pomenute gospode? Možda bi i mogli poverovati u iskrenost namera Viole fon Kramon da je sa mesta gde je zborovala u Gornjim Nedeljicama otišla samo tri ili četiri kilometra dalje, u Draginac, u mesto gde je, pazite, čudne li koincidencije, pre 80 godina, podsetiću gospođa Kramon je pre tri ili četiri dana, dakle 28. oktobra boravila u Loznici, gde je pre 80 godina takođe u oktobru mesecu u Dragincu streljano 2.950 seljaka, žena i dece, ili da nastavi u susedno selo Cikote gde je streljano 396 civila, ili dalje u sledeće selo Krivajicu gde je streljano 78 ljudi, pri čemu polovina dece mlađeg uzrasta.

Dakle, ova gospoda, zborujući na mestu u blizini najvećeg stratišta seljaka na Balkanu u Drugom svetskom ratu, tobož brine se za životnu sredinu u kojoj žive građani ovog dela Srbije, daje im savet itd. Naravno, kolega Bakarec je pominjao da su njihovi pratioci sekirom nasrnuli na građane koji su se okupili, koji su negodovali zbog njihovog dolaska, jer to je ipak uvreda i za srpske žrtve i za srpski narod u celini.

Ono što bih takođe hteo da kažem ovom prilikom, da Nebojša Zelenović treba da shvati, bar bi trebao da shvati koliko je dugo u politici da ga ne žele ni Šapčani, ni Lozničani, ni građani bilo kog drugog dela Srbije, jer njegov lopovluk dok je bio gradonačelnik Šapca nije zaboravljen. Osuđen je za nenamensko trošenje sredstava građana Šapca. Nije zaboravljena ni podrška lažnoj državi Kosovo. Nije zaboravljena ni 2018. godina kada je Nebojša Zelenović posetio Kosovo, posetio Peć, odnosno albanskog gradonačelnika Peći Gazmenda Muhadžirija, gde su zajedno sedeli ispod albanske zastave, zastave takozvanog Kosova i grba takozvanog Kosova, ponizeći na taj način i svoju zemlju i svoj narod.

Pre nekih par minuta čujem, u Loznicu, u moj grad došla Marinika Tepić, kaže da promoviše dan posle, da takođe ukaže na eventualne ekološke probleme građanima Loznice itd, itd. Neće biti nikakvog dana posle. Dan posle smo videli 2012. godine, kada su građani poslali bivši režim u istoriju. Videli smo taj dan posle šta smo zatekli u Srbiji, uništene fabrike, radnike na ulici. Između ostalih, kada je u pitanju moja Loznica, fabrike „Viskoza“, „FAK“ i ostale koje su bile zakatančene, a koje je zakatančio Dragan Đilas i režim čiji je on bio deo.

Možda mi nismo dovoljno informisani, možda mi nismo dovoljno inteligentni, pametni. Možda su Dragan Đilas, Vuk Jeremić i ostali bili vizionari, možda su želeli da građani Loznice i čitave Srbije žive u zdravoj, ekološkoj sredini, pa su nam zato izašli u susret i uništili sve te fabrike, pa su zato sve te radnike ostavili na ulici da bez posla, ali udišu svež i čist vazduh.

Na sreću, građani Srbije su takve odavno pročitali i te vizionare nikada više neće vratiti na vlast. Te vizionare koji su uništili našu privredu, uništili našu ekonomiju, uništili našu vojsku. Uprkos njihovim željama i nadanjima da će ih neki strani ambasadori vratiti na vlast, do toga neće doći, jer u Srbiji se danas na vlast dolazi isključivo voljom građana i nikada se više neće vratiti vreme kada će Vladu Srbije formirati strane ambasade i tajkuni, već isključivo građani Srbije na izborima.

Dugi niz godina unazad, a verujem i u budućnosti, građani prepoznaju politiku SNS, politiku Aleksandra Vučića, jer je to politika koja garantuje svima nama svetliju budućnost i duboko sam uveren da će ta politika i nadalje dobijati veliku podršku građana Srbije. zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, kao što smo čuli, pred nama je danas Predlog zakona o izmeni Zakona o muzejskoj delatnosti. U prethodnom toku diskusije čuli smo dosta toga, tako da se ja neću preterano ponavljati.

Želeo bih na ovu temu da kažem nekoliko rečenica da bih, između ostalog, ostavio vreme za kolege koje su posle mene na listi.

Do pre tri ili četiri meseca, kada je u pitanju oblast kulture, na snazi je bio Zakon o kulturnim dobrima iz 1994. godine, koji je po svim aspektima bio prevaziđen, prevashodno zato što je sačinjen u jednom društvenom sistemu koji je promenjen, koji je prevaziđen, ali i po tome zato što je bio veoma uopšten propis koji je regulisao opšta pitanja zaštite kulturnih dobara, ne zalazeći ni u jednu užu oblast.

Naime, kako je potrebno regulisati sistemski, na jedan sveobuhvatan način, i svaku pojedinačnu oblast, mi smo, ako se ne varam, u aprilu mesecu napravili važan iskorak donošenjem Zakona o muzejskoj delatnosti, koji će omogućiti da se muzejska građana kao jedan značajan deo našeg kulturnog nasleđa sačuva na jedan veoma, veoma kvalitetan način.

Kada je u pitanju sama izmena ovog zakona koji se danas nalazi pred nama, čuli smo da se u principu radi o proceduralnim izmenama, odnosno o usklađivanju Zakona o muzejskoj delatnosti sa Zakonom o kulturi kada je u pitanju izbor direktora i tu zaista nema ništa posebno da se kaže.

Prethodnih godina naša država, naše državno rukovodstvo preduzelo je niz ozbiljnih koraka, niz ozbiljnih mera u cilju negovanja našeg nacionalnog identiteta, u cilju očuvanja našeg kulturnog blaga i ono što bih ja želeo da kažem, između ostalog, da je i ovaj visoki dom, dakle Narodna skupština, doneo nekoliko veoma važnih zakona iz oblasti kulture. Dakle, pored Zakona o muzejskoj delatnosti, usvojen je Zakon o kulturi, Zakon o manastiru Hilandar, Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i očuvanju ćirilice.

Kada sam pomenuo već Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti ćirilice, ne mogu da se ne osvrnem ovom prilikom na poslednji u nizu napada koji su u prethodnom periodu dolazili iz Hrvatske na račun našeg predsednika, na račun naše zemlje. Naime, poslednji napad, juče ili prekjuče, desio se od strane jednog zvaničnika hrvatske vlade, konkretno ministra spoljnih poslova Gordana Grlića Radmana koji napada Srbiju, optužuje za navodno negiranje hrvatskog jezika, optužuje Srbije gde, tim tobožnjim negiranjem hrvatskog jezika vređa hrvatsku zajednicu u Srbiji, u Vojvodini, gde falsifikuje istoriju, itd, itd, dok ističe, primera radi, da Hrvatska poštuje sve svoje međunarodno preuzete obaveze, međunarodne sporazume i konvencije koje je potpisala za zaštitu prava nacionalnih manjina.

Ja bih se usudio da postavim pitanje i gospodinu Grliću i ostalim iz Hrvatske koji se ophode na jedan licemeran način - da li je poštovanje prava nacionalnih manjina zabrana srpskom narodu u 23 lokalne samouprave u Hrvatskoj da koriste svoj jezik i svoje pismo, dakle u lokalnim samoupravama gde Srbi čine više od jedne trećine stanovništva, na osnovu čega po Ustavu Hrvatske imaju pravo na upotrebu svog jezika i svog pisma, gde je najizraženiji i najekstremniji primer Vukovar, gde su dvojezične table na latinici i ćirilici razbijene? Da li je to poimanje demokratije na hrvatski način? Da li je to poimanje prava nacionalnih manjina na hrvatski način? Ili je možda poimanje ljudskih prava na hrvatski način i promovisanje evropskih vrednosti prebijanje migranata na hrvatskim granicama, nedozvoljavanje evropskim posmatračima, evropskim predstavnicima da dođu na iste te granice da sagledaju situaciju?

Sa druge strane, ako je nepoštovanje hrvatske zajednice u Srbiji obnova kuće Bana Jelačića u Petrovaradinu, proglašavanje hrvatskog jezika u Subotici za zvaničan jezik gde hrvatska populacija čini manje od 10% stanovništva, dakle ako je ovo i slične aktivnosti koje preduzima država Srbija nepoštovanje hrvatske zajednice, onda ćemo mi i u buduće na ovakav način, uslovno, nepoštovati hrvatsku zajednicu.

Dalje, da li je poštovanje prava nacionalnih manjina ruganje srpskim žrtvama, iskrivljivanje istorijske istine koja se najbolje ogleda u izjavi koju je dao Zoran Milanović pre dva ili tri dana, gde on kaže da su Srbi otišli iz Hrvatske zahvaljujući Beogradu, da ih Zagreb nije oterao?

Ponovo pitam, da li je Beograd u „Oluji“ proterao 280 hiljada ljudi? Da li je Beograd u „Oluji“ ubio dve hiljade svojih građana? Da li je Beograd u „Oluji“ uništio 40 hiljada objekata? Da li je Beograd u „Oluji“ srušio 78 crkava? I tako dalje, da ne navodim dalje podatke.

Rekao bih da, slobodno mogu reći, frustracije koje dolaze iz Zagreba na račun Srbije, oličavaju ljubomoru, zavist na ekonomski napredak naše zemlje, na privredni rast, jer ne postoji logično objašnjenje da Hrvatskoj u Srbiji sve smeta, od imena sina predsednika države, pa na dalje, izuzev ako nije u pitanju čista zavist i čista ljubomora.

Ono što je nažalost očigledno je da naši zapadni susedi i dalje ne mogu da se otrgnu iz zagrljaja ustaškog nasleđa i umesto da se okrenu izgradnji dobrosusedskih odnosa, da se okrenu međusobnoj saradnji, oni i dalje robuju prošlosti.

Međutim, neka se oni bave nama slobodno, nemamo ništa protiv, a SNS, predsednik Aleksandar Vučić se neće baviti njima. Kao i do sada, baviće se Srbijom, srpskim narodom, srpskom ekonomijom. Kao što je prošle godine Srbija imala jedan od najboljih ekonomskih rezultata u Evropi, dakle pad od svega minus 0,9%, a Hrvatska minus 9%, i kao što je javni dug Srbije 56,3%, a Hrvatske 87,4%, tako će i u budućnosti ekonomski pokazatelji još izraženiji biti u korist Srbije.

Sasvim na kraju, još jednom, kao i sve moje kolege, glasaću naravno za predlog zakona koji je na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane ministarke gospođo Gojković i gospođo Čomić, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, na samom početku ja bih se pridružio ostalim kolegama i čestitao današnji praznik svim našim sunarodnicima, bez obzira gde oni živeli.

Danas je pred nama, kako smo čuli od većine ili skoro svih kolega, jedan veoma važan zakon. Međutim, ja bih otišao i korak dalje i rekao – zasigurno najvažniji zakon o kojem raspravlja i o kojem će verovatno raspravljati i usvojiti ga aktuelni skupštinski saziv, dakle, Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma.

Kao neko ko dolazi iz Loznice, meni je posebno zadovoljstvo što je rasprava o ovom zakonskom predlogu počela prekjuče, u ponedeljak, na dan kada je u Loznici svečano otvoren 88. Vukov sabor, naša najstarija i najznačajnija kulturna manifestacija posvećena reformatoru srpskog jezika, posvećena ocu srpske pismenosti Vuku Karadžiću.

Jezik i pismo su svakako, osnova nacionalnog identiteta svakog naroda. Mi danas živimo u eri globalizacije, u eri univerzalnih vrednosti koje se nameću na globalnom nivou, u eri kada prilično često imamo slučajeve krađe kulturnog blaga, kulturnog nasleđa. Naša država, naša Vlada u prethodnom periodu zaista čini velike napore da i radi na očuvanju našeg nacionalnog identiteta, na negovanju našeg nematerijalnog kulturnog nasleđa i naše tradicije.

Čuli smo u nekoliko navrata da ovaj zakonski predlog, odnosno, budući zakon, ima nekoliko veoma pozitivnih stvari, odnosno, koncipiran je da deluje u dva smera, dva pravca. Prvi, predviđa da se proširi krug subjekata koji su obavezni da u svom radu koriste ćirilično pismo, poput državnih, pokrajinskih, lokalnih organa vlasti, javnih preduzeća, ali sada je novina da će u obavezi biti da ćirilično pismo koriste biti i subjekti sa većinskim učešćem javnog kapitala. Ono što je takođe važno, odnosno drugi pravac delovanja ovog zakona je to da on predviđa mere stimulativne prirode koje su usmerene ka privatnom sektoru, odnosno, pre svega sredstvima javnog informisanja, zbog njihovog značaja, kroz administrativne i poreske olakšice, pre svega.

Nažalost, uvek se nađu neki koji iz razloga u koje ne bih ulazio, osporavaju, kritikuju, sve mere, sve projekte koji za cilj imaju zaštitu srpskog nacionalnog identiteta i očuvanja nacionalnih interesa. Navešću samo jedan primer, pre dva ili tri dana, Helsinški odbor za ljudska prava pozvao je narodne poslanike da ne usvoje postojeći predlog zakona, ocenjujući ga kao diskriminišući i uz opasku koju ću citirati – dakle, da je ćirilica postala faktor snažne nacionalističke mobilizacije i sredstvo prinude i zastrašivanja građana. Ne znam samo kome to ćirilica može smetati, kome može biti pretnja, koga to može zastrašivati.

Dame i gospodo, nacionalni identitet nijednog naroda u regionu nije ugrožen kao što je to slučaj sa srpskim narodom, pa, ipak nisam čuo od tog Helsinškog odbora da poziva da se ispune osnovna elementarna prava srpskog naroda u tim zemljama regiona, ili čak, neka ustavna i zakonom zagarantovana prava Srba u tim zemljama.

Kolega Linta je u svojoj diskusiji ilustrovao primer Hrvatske, gde je u 23. lokalne samouprave Srbima Ustavom zagarantovano pravo na svoj jezik i svoje pismo. Najekstremniji slučaj je pomenuti Vukovar, gde Srbi ni dan danas ne mogu, dakle ponavljam, Ustavom zagarantovana prava Republike Hrvatske, da ostvare, gde su u jednom momentu samo kada su bile postavljene dvojezične table, one bukvalno, istog momenta bile razbijene.

Nisam čuo, takođe, da Helsinški odbor osuđuje, kritikuje, pokušaj krađe srpskog kulturnog nasleđa od strane zvanične Hrvatske, na primeru jednog od najvećih svetskih umova, Nikole Tesle, koga pokušavaju prisvojiti, prestaviti kao svog i želeći, da kažem, na neki način, pokušaju dati počast utiskivanjem njegovog lika na svoj novac, i ako je opšte poznato da se Nikola Tesla izjašnjavao kao američki državljanin srpskog porekla.

Podsetiću samo, da su se Hrvati nekoliko puta kroz prošlost odužili, odali počast Nikoli Tesli za sve ono za šta je zadužio čitavo čovečanstvo. Prvi put u vreme Drugog svetskog rata, kada su još za njegova života u tzv. NDH ubili 91 rođaka Nikole Tesle, od toga 14 u Jasenovcu. Drugi put, odali su mu počast u poslednjem ratu, tako što su mu spalili rodnu kuću u Smiljanu. Treći put, Nikoli Tesli su odali počast takođe u poslednjem ratu, rušenjem njegovog spomenika u Gospiću. Evo, i danas po četvrti put pokušavaju da odaju počast Nikoli Tesli stavljanjem njegovog lika na kovanice od 10, 20 i 50 centi. Dakle, ne 10, 20 50 evra, već 10, 20 i 50 centi.

Takođe, nešto što moram istaći, jeste da je srpski narod, njegov identitet, i slobodno mogu reći opstanak danas veoma ugrožen u Crnoj Gori, što je rezultat višedecenijske srbomrzačke politike aktuelnog predsednika Crne Gore Mila Đukanovića. U želji da zatre sve što je srpsko, sve što ima srpski predznak u Crnoj Gori, Milo Đukanović je udario na sve ono što osnova duhovnog bića jednog naroda, jezik, pismo, veru, odnosno crkvu. Umesto toga, kao što dolikuje 21. veku da omogući za 30% svojih građana da uživaju elementarna ljudska prava, uključujući i slobodu veroispovesti prethodnih godina slao je bagere da ruše manastire i manastirske objekte.

Danas nastavlja sa takvom politikom, želeći da u Crnoj Gori stvori partijsku crkvu DPS-a. Dalje kroz hrvatske medije vodi monstruoznu, bezočnu kampanju, dakle kampanju bezočnih laži usmerenu ka srpskom predsedniku koga poredi sa Hitlerom i usmerenu ka SPC koju poredi, odnosno koju naziva klero-fašističkom organizacijom.

Međutim, vara se Đukanović ako misli da će na ovaj način, ovakvim optužbama, lažima, naterati predsednika Srbije Aleksandra Vučića da odustane od borbe za srpski narod u Crnoj Gori, ima pravo na svoju nacionalnost na slobodu veroispovesti. Srbija više nije ona ista zemlja od pre desetak godina kada je bila i ekonomski i u svakom drugom smislu upropašćena i devastirana. Srbija je danas ekonomski lider regiona, dovoljna jaka da nudi saradnju svim zemljama kroz razno-razne vidove i inicijative. Dovoljno jaka da pomaže svom narodu u regionu da sačuva svoj identitet.

Na kraju, mogu reći da sam uveren da će naša zemlja na čelu sa predsednikom Vučićem i u budućnosti nastaviti da razvija svoju zemlju. Nastaviti da gradi mostove sa svojim sunarodnicima ali i sa ostalim narodima i zemljama u regionu, da će nastaviti da podržava sunarodnike da istraju u očuvanju svog nacionalnog identiteta. Duboko sam uveren da ćemo u tome uspeti.

Sasvim na kraju, još jednom srećan praznik svim Srbima ma gde oni živeli. Živela Republika Srpska! Živela Republika Srbija!

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, danas je pred nama nekoliko izuzetno važnih sporazuma, međutim ja bih akcenat stavio na Sporazum između Vlada Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke. O njemu bih rekao nekoliko reči.

U prethodnom toku diskusije čuli smo zaista neke izvanredne stvari, izvanredne diskusije, pre svega mojih prethodnika, Linte, koleginice Vukojičić Jeftović, ali i ostalih kolega. Veoma je teško nešto novo reći, a ne ponoviti se. U svom izlaganju ja ću vrlo verovatno ponoviti neke činjenice.

Mislim da smo u prethodnom periodu dugo ćutali, čak i previše. Nije puno da svako od nas u ovoj sali ponovi neke važne činjenica koje su nas prethodnih decenija terali da zaboravimo.

Naša zemlja ima viševekovnu tradiciju, zemlja u čiju izgradnju, u čiju slobodu su ugrađeni milioni života. Zemlja koja je kao malo koja druga u svetu skupo platila svoju nezavisnost, svoju slobodu nečim što je najvrednije, a to je životima svojih građana.

Tim ljudima koji su svoje živote dali za Srbiju mi dugujemo večnu zahvalnost. Ljudima koji su svoje živote ugradili u slobodu naše zemlje, koji su omogućili da danas budemo svoji na svome.

Mi ćemo im biti večno zahvalni, a najmanje što možemo da uradimo za njih je da se postaramo da oni mirno i dostojanstveno počivaju ma gde bili sahranjeni. Da čuvamo stare i podižemo nove spomenike.

Za razliku od nekih ranijih vremena kada se država veoma inertno, mogu reći slobodno, nipodaštavajuće odnosila prema velikanima iz naše prošlosti, ali i prema svim drugim građanima, danas je situacija drugačija za 180 stepeni.

Danas se država odužuje svojim velikanima, ali i svim onim pojedincima koji su manje poznati, ili potpuno nepoznati široj javnosti, podizanjem spomenika, davanjem njihovih imena trgovima i ulicama.

Ovaj spomenik, mislim da je jedan veoma važan korak koji će obezbediti da ratni memorijali srpskih vojnika budu zaštićeni i sačuvani, u konkretnom slučaju na teritoriji Nemačke.

Do pre nekoliko godina, tačnije do 2012. godine, u vreme bivšeg režima Tadića, Đilasa, i ostalih, da ih sada ne nabrajam, naši velikani su bili zapostavljeni, mi nismo smeli da obeležavamo značajne događaje iz naše prošlosti, samo zato da se neko iz regiona možda ne bi uvredio, ali smo se zato, to državno rukovodstvo u ime države Srbije, izvinjavalo se svima i za sve, trudeći se, opet kažem, dodvori nekom u regionu.

Takva Srbija bila je, mogu reći, poželjan partner jer je bila ekonomski uništena, slaba i vojno i politički, i kao što rekoh, ekonomski, i nije predstavljala, da kažem, pre svega, ekonomski takmac nikome. Bila je poželjna svima, nikom nije smetala.

Predsedavajući, zamolio bih, možda srpske žrtve ovde nisu bitne, zbog građana Srbije, za malo mira u sali.

Dok su ratni zločinci koji su u zločinačkoj akciji „Oluja“ ubili oko 2000 Srba, proterali oko 280.000 hiljada Srba, u Zagrebu dočekani kao heroji, bivši režim Đilasa, Tadića, i ostalih, naše ljude, naše oficire, koji su branili srpski narod, kao što reče juče moj kolega uvaženi Milimir Vujadinović, progonili kao zveri, hapsili, izručivali raznoraznim belosvetskim kazamatima, na taj način im se oduživši zato što su branili svoj narod i zato što su branili svoju zemlju.

Ćutalo se takođe, o Jasenovcu, Jadovnom, Oluji, Bljesku, jer izgleda da bivši režim, kao što se kaže u jednom našem popularnom domaćem filmu, vodio parolom „Đura će oprostiti što vas je tukao“, sve će biti u redu, idemo dalje.

Danas zahvaljujući, pre svega, Aleksandru Vučiću, Srbija izrasta u ekonomskog lidera u regionu, i zbog toga Srbija smeta i nekima iz regiona i nekima Boga mi, iznutra koji bi ponovo da se vrate na vlast, da bi nastavili sa bogaćenjem tamo gde su stali 2012. godine.

Takođe, Srbija je danas dovoljno jaka da pomaže svom narodu u regionu, pre svega ekonomski i kulturno. Srbija je danas dovoljno jaka da bez obzira, šta to pojedini mislili, obeležava dane sećanja i na Oluju i na Bljesak, sećanje na svoje žrtve iz Jasenovca, iz NATO agresije, ne kampanje, kako se koristio termin u vreme bivše vlasti, već NATO agresija, zato što je to bila agresija.

Mi smo ponosni što danas sa ponosom govorimo o svojim herojima, sa Košara, Paštrika, Gorožupa, i kao što rekoh, za razliku od onih koji su pre desetak godina te ljude koji su bili na prvoj liniji odbrane naše zemlje hapsili i izručivali Haškom tribunalu, danas heroji sa Košara, imaju u društvu mesto koje im pripada.

Poginuli borci imaju spomenik na koji je i predsednik Vučić položio venac ove godine, a veterani sa Košara su u nedavnim vojnim vežbama, zauzeli mesto rame uz rame sa predsednikom države, jer prema njegovim rečima, na osporavanje nekih zašto su oni tu, on je odgovorio kada su bili dobri da brane svoju zemlju, dobri su da budu i uz predsednika države na vojnim vežbama svoje zemlje i sasvim na kraju da ne oduzimam više vreme, mogu reći da je ovo odnos jedne ozbiljne države prema svojim velikanima, prema onima koji su je zadužili i da će SNS i predsednik Vučić, sasvim sigurno i u budućnosti, voditi jednu patriotsku politiku, ali pre svega u ekonomskom smislu gde će se obezbeđivati uslovi, da Srbija jača, da naši ljudi ostaju u svojoj zemlji, da svoju sreću ne traže u nekim drugim zemljama.

Sasvim na kraju, ja ću podržati naravno i Sporazum između Vlade Republike Srbije i Savezne Republike Nemačke kao i prethodna dva sporazuma. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko sa saradnicama, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pre svega uvaženi sugrađani, pred nama je danas nekoliko izuzetno važnih zakona. Međutim, ja bih se posebno osvrnuo na Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o kreditu između francuske Agencije za razvoj i Republike Srbije i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj za projekat modernizacije železničkog sektora.

Bez kvalitetne infrastrukture nema privrednog razvoja, nema ekonomskog napretka, nema stranih investicija. Koliko su važni autoputevi koje smo do sada izgradili, koje gradimo i koje ćemo tek graditi, ništa manje nisu važni ni projekti iz oblasti železničkog saobraćaja.

Srbija je poslednjih godina zaista napravila jedan veliki iskorak, zaista krupnim koracima ide napred, putem dinamičnog privrednog rasta. Čuli smo da je u drugom kvartalu rast naš od 15%, čime ne može da se pohvali nijedna druga zemlja u Evropi, putem povećanja životnog standarda naših građana, gde ćemo uskoro imati novi rast plata i penzija. Dakle, Srbija ide putem izgradnje novih škola, novih bolnica ili ukratko, jednom rečju, sveopštom modernizacijom našeg društva, našeg sistema, naše zemlje.

Možda je najbolji pokazatelj tog procesa napretka, procesa modernizacije i ovaj postupak procesa modernizacije srpskih železnica. U tom smeru, u toku je realizacija ili je u planu izgradnja brzih pruga, koja će u budućnosti promeniti Srbiju nabolje u ogromnoj meri, koja će Srbiju povezati sa velikim evropskim centrima, poput Istanbula, poput Budimpešte, poput Beča itd.

Već su uveliko u toku radovi na izgradnji brze pruge Beograd-Subotica, dužine 184 kilometra, čija je vrednost blizu dve milijarde evra, a koja je opet deo jednog grandioznog projekta, srpsko-mađarskog projekta, dakle, brze prute Beograd-Budimpešta, gde će vozovi saobraćati brzinom do 200 kilometara na sat. Ovo će biti najmodernija pruga u Srbiji, a prva deonica, Beograd-Stara Pazova biće završena već negde u septembru mesecu ove godine, da bi kada čitav projekat bude realizovan, kako je predviđeno, 2024. godine, naši građani, primera radi, iz Beograda moći do Beča da stignu za neka četiri sata, a iz Beograda do Novog Sada za svega 25 minuta.

Dakle, Srbija će pored stotina kilometara novih auto-puteva imati i stotine kilometara novih pruga. Upravo na modernizaciji naše železničke mreže može se sagledati mudrost politike državnog rukovodstva Republike Srbije. Činjenica da brzu prugu Beograd-Subotica gradimo sa kineskim i ruskim partnerima, dok sa druge strane brzu prugu Beograd-Niš, koja je takođe od ogromnog značaja za Srbiju, gradimo sa partnerima iz Evropske unije, govori da državno rukovodstvo ne vodi ni prozapadnu, ni prorusku, ni prokinesku politiku, već isključivo politiku koja je u službi građana Srbije, isključivo politiku koja je u službi povećanja životnog standarda naših sugrađana.

Kada je SNS preuzela odgovornost za vođenje Srbije 2012. godine, možda je ogledalo prilika tadašnje Srbije bilo i stanje u našim železnicama. Navešću samo jedan primer koji je meni jako blizak kao Lozničaninu, koji je takođe veoma blizak svim stanovnicima Podrinja. Naime, pruga Šabac-Loznica-Brasina sagrađena je 1950. godine, da bi 2005. godine na njoj bio obustavljen putnički saobraćaj, dok je teretni nastavio da se odvija, ali brzinom od 10 do 30 kilometara na sat, što znači da je za ovu deonicu od oko 84 kilometara nekad bilo potrebno i 8,5 sati.

Dakle, u 21. veku kada vozovi putuju i brzinom većom od 300 kilometara na sat, u Srbiji Borisa Tadića, Dragana Đilasa i ostalih vozovi su Mačvom, Loznicom, Podrinjem putovali brzinom između 10 i 30 kilometara na sat. Poređenja radi, brzi voz između Pekinga i Nanđinga relaciju od 1.021 kilometar pređe za tri sata i 13 minuta.

Možemo li zamisliti investitora koji bi došao i uložio svoj kapital umesto u područje gde je, dakle, za 84 kilometara potrebno 8,5 časova da bi se savladala ta deonica? U kakvom stanju je bivši režim ostavio pruge? Ostavio je čitavo Podrinje i čitavu Srbiju bez fabrika, bez radnih mesta, bez puteva. Danas, zahvaljujući politici SNS i predsednika Aleksandra Vučića, Podrinje više nije devastirano, Podrinje više nije kraj u kome mladi ne vide perspektivu za opstanak, za život.

Naprotiv, pomenuta pruga Šabac-Loznica-Brasina, nakon 13 godina, 2018. godine je rekonstruisana i na njoj je ponovo uspostavljen železnički saobraćaj, naravno, kao posledica velikih ulaganja, kako u železnički, tako i u drumski saobraćaj. Imamo u Loznicu dolazak dva velika investitora, kompanije „Adient“ i „Mint“, koje će u punom kapacitetu zaposliti više od 2,5 hiljade radnika. Realizacijom veoma važnog projekta auto-puta Ruma-Šabac, brze saobraćajnice Šabac-Loznica, Podrinje i Loznica biće dodatno otvoreni za nove investitore koji će dalje upošljavati naše sugrađane.

Ovo je politika koju dugi niz godina građani Srbije prepoznaju i kojoj daju podršku, jer ta politika znači da ćemo se u budućnosti kretati prugama gde vozovi saobraćaju brzinama 200 kilometara na sat, a ne 30, gde ćemo umesto zatvorenih fabrika imati nove investicije i nova radna mesta.

Ja ću, naravno, kao i moje kolege, podržati ova dva sporazuma jer su oni znak da ovaj zajam dalje omogućuje unapređenje železničkog saobraćaja, jer unapređenje saobraćajne infrastrukture je preduslov dolaska novih investicija, otvaranja novih radnih mesta i naravno daljeg povećanja životnog standarda. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo Čomić, posle malopređašnje diskusije i igre reči ja sam malo u dilemi da li da vam se obratim kao gospođo ministar ili gospođo ministarko, ali gospođo Čomić, možda je najispravnije, da otklonimo sve nedoumice.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, danas su pred nama dve veoma važne teme koje faktički ne možemo razdvojiti jednu od druge, koje moramo sagledati kao celinu, zajednički.

Srbija je danas demokratska zemlja, zemlja u kojoj se neguje duh tolerancije, zemlja koja neguje duh jednakosti, zemlja koja podstiče na različitosti, zemlja koja čvrsto stoji na stanovištu čvrste i odlučne borbe protiv svih vidova diskriminacije, ali zemlja koja zadržava pozitivne tekovine svoje tradicije bez kojih bi izgubili deo svog nacionalnog identiteta.

Srbija je danas zemlja slobode govora, slobode izražavanja, slobode medija, čak i kada ti mediji nekad svesno obmanjuju javnost, svesno šire neistine, čak i kada ti mediji, nekada instruisani od pojedinih političkih krugova, satanizuju predsednika ove države i njegovu porodicu.

Mi smo danas ponosni zato što smo izgradili društvo u kojem su svi naši građani jednaki, u kojem su svi naši građani ravnopravni, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, bez obzira na političku ili bilo koju drugu orijentaciju.

Ja bih ovde zastao i postavio jedno pitanje, pre svega nadležnim organima – zar je porodica predsednika Vučića izuzeta iz ove priče o zabrani diskriminacije? Zar je dozvoljena diskriminacija članovima porodice predsednika Vučića? Zar su članovi njegove porodice građani drugog reda? Zar je dozvoljeno lažima satanizovati članove njegove porodice ili, još gore, targetirati kao legitimne mete kojekakvim kriminalnim klanovima?

Mesecima unazad, a i godinama, mogu slobodno reći, mediji pod kontrolom opozicije ili tačnije Dragana Đilasa, u želji da skrenu pažnju javnosti sa svojih afera, u nedostatku političkog programa sa kojim bi izašli pred građane, a opet ponavljam i podvlačim – da skrenu pažnju sa desetine računa u inostranstvu, sa desetina miliona evra koje su na tim računima, dakle, fabrikuju laži, afere, satanizuju porodicu predsednika Aleksandra Vučića, od najmlađih pa do najstarijih članova.

Pod plaštom slobode medija, uz svako odsustvo odgovornosti koja bi trebala da postoji, vrši se politički obračun sa predsednikom države na jedan najprizemniji, najvulgarniji način, napadom, satanizacijom na njegovu porodicu, na njegovog sina, brata, oca, majku, itd.

Udarom na ono što je svakom čoveku najsvetije, na porodicu, na decu, pripadnici bivšeg režima, mogu slobodno reći, nastoje da zaustave napredak Srbije, da skrenu Srbiju sa puta ekonomskog prosperiteta kojim je vodi predsednik Aleksandar Vučić, a sve u želji i nadi da će se jednog dana ponovo vratiti na vlast i da će nastaviti sa praksom koja je prekinuta 2012. godine, a to je punjenje sopstvenih džepova na račun države i na račun građana Srbije.

Zar deca Aleksandra Vučića nemaju pravo na normalan život, kao i sva druga deca u Srbiji? Zar Danilo i Milica nemaju pravo na normalnu mladost? Zar mali Vukan nema pravo na bezbrižno i normalno detinjstvo, kao što njegovi vršnjaci u Srbiji imaju? Ima li kraja harangi koja se sprovodi nad porodicom predsednika države?

Ovih dana ponovo je na meti medija pod kontrolom Dragana Đilasa Danilo Vučić, gde se objavljivanjem nekakvih lažnih saopštenja pojedinih navijačkih grupa sin predsednika, dakle Danilo Vučić targetira, označava kao meta kriminalnim klanovima.

Za razliku od Dragana Đilasa, Srpska napredna stranka se za naklonost građana bori radom, rezultatima, političkim programom i mi ponosno možemo reći da bilo čiju decu nikada nismo pominjali, da bilo čiju decu nikada nismo zloupotrebljavali u političke svrhe. Siguran sam da u ovoj sali postoji čovek koji zna ko su i kako se zovu deca Dragana Đilasa.

Setimo se samo prošle godine, kada je taj isti Dragan Đilas plakao i pretio zato što su se njegova deca uplašila kada su na megafonu čuli nešto što čitava Srbija zna, a to je „Đilase, lopove“ i slične fraze.

Đilasova deca nisu kriva zato što njihov otac megafon kriminalnih grupa, zato što je njihov otac oteo od građana Srbije 619 miliona evra, zato što njihov otac taj novac izneo na Mauricijus, Hong Kong itd. i njegova deca imaju normalno detinjstvo i tako treba da bude, ali to treba da važi za svu drugu decu u Srbiji, uključujući i decu u predsednika Aleksandra Vučića.

Na kraju, još jednom, pozvao bih nadležne organe da se pozabave ovom tematikom, jer svako dete u Srbiji, bez obzira ko su mu roditelji, ima pravo na normalno i bezbrižno detinjstvo, odnosno normalnu mladost i normalan život.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, najpre bih želeo da kao pravoslavni hrišćanin iskoristim priliku i čestitam krsnu slavu svim vernicima, svim našim sugrađanima, sunarodnicima koji danas slave Đurđevdan.

Dva su razloga zbog kojih sam se odlučio da uzmem učešće u današnjoj diskusiji.

Prvo, zato što mislim da je kultura izuzetno važna tema, tema koja je decenijama unazad bila nepravedno zapostavljena, nepravedno gurana u drugi, pa i treći plan i mislim da je konačno poslednjih godina polako počela da zauzima ono mesto koje joj pripada u našem društvu.

Drugi razlog zbog koga sam se odlučio da učestvujem u današnjoj diskusiji jeste i taj što dolazim iz kraja iz kojeg potiče reformator srpskog jezika, što dolazim iz kraja gde se održava najstarija kulturna manifestacija srpskog naroda i prosto osećam moralnu obavezu, moralnu dužnost da kažem nekoliko rečenica o ovoj raspravi u pojedinostima o Zakonu o kulturi.

Naravno, kao i sve moje kolege podržaću sve predložene amandmane, kao i generalno Zakon o kulturi, ali na samom početku želeo bih da istaknem jednu važnu činjenicu, a to je da pohvalim postupak pripreme za donošenje ovog zakona gde uprkos svim otežavajućim okolnostima, dakle uz poštovanje svih epidemioloških mera, sama priprema za donošenje zakona doneta, odnosno organizovana na jedan vrlo transparentan način u skladu sa svim demokratskim standardima i načelima da je u mesecu februaru održana javna rasprava kroz pet okruglih stolova u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Subotici i Čačku.

Mnogo toga smo već čuli u prethodnom delu diskusije, međutim ja ću se ponoviti sa nekim činjenicama koje su kolege iznele, jer mislim da su tri veoma važne novine koje donosi ovaj zakon. Dakle, tri novine koje će otkloniti nejasnoće koje je omogućavao, odnosno dozvoljavao postojeći Zakon o kulturi.

Dakle, prvo, rekli smo da će usvajanjem ovog zakona biti omogućeno, odnosno jasno definisano da svaka ustanova kulture, odnosno njen upravni odbor ima pet članova, što ranije nije bila obaveza. Zatim, precizno će se definisati status samostalnih umetnika i ono što je vrlo važno unaprediće se način funkcionisanja Nacionalnog saveta za kulturu.

Nacionalni savet za kulturu kada je formiran, to je zapravo bila jedna veoma dobra ideja, ali u postojećem zakonu njegov status je bio prilično nedefinisan. On je ostao negde između izvršne i zakonodavne vlasti što je bio vrlo ozbiljan nedostatak.

Takođe, ono što je ozbiljan nedostatak Nacionalnog saveta za kulturu bila je i njegova preglomaznost. Dakle, 19 članova što je veoma, veoma ograničavalo njegovu efikasnost u radu.

Novim Predlogom zakona umesto da Nacionalni savet bira Skupština, koji je veoma važno telo za kreiranje naše kulturne politike, on će biti formiran kao telo pri Vladi gde će biti bliže povezan funkcionalno sa Vladom Republike Srbije i ono što je još važnije Ministarstvom kulture.

Predloženi zakon otkloniće i ozbiljan nedostatak sa kojim su se suočavali samostalni umetnici. Prethodnih godina državno rukovodstvo predvođeno SNS, predvođeno predsednikom Vučićem, nakon što je stabilizovalo privredu, nakon što je smanjilo nezaposlenost i rešilo veliki broj egzistencionalnih problema sa kojim su se u ranijim vremenima suočavali građani Srbije.

Sve više pažnje, sve više sredstava posvećuje kulturi i kulturnim radnicima. Tako da će samostalni umetnici u buduće imati mogućnost, odnosno lokalnim samoupravama biće data obaveza da samostalnim umetnicima uplaćuju penzijsko i zdravstveno osiguranje što je vrlo važna stvar za ovu vrstu ove kulturne radnike.

Danas mi u Srbiji imamo svake godine hiljade radnih mesta, hiljade novih autoputeva, hiljade puteva. Međutim, za kvalitetan život svakog čoveka, svakog pojedinca to nije dovoljno. Radna mesta jesu preduslov, ali potrebna je i bogatija kulturna ponuda, bogatiji kulturni život.

Poslednjih godina mnogo toga država menja u pozitivnom smislu. Dobar podatak je i činjenica da je u budžetu za 2021. godinu obezbeđeno 12,7 milijardi dinara za kulturu, što je suma čak za 10% veća u odnosu na 2020. godinu, odnosno značajno veća u odnosu na ranije godine. Na taj način mi ćemo imati sredstva za stabilno funkcionisanje svih ustanova kulture, za stabilno finansiranje svih projekata, gde bih ja posebno izdvojio projekat – „Gradovi u fokusu“ za koji je u ovoj godini predviđeno blizu 350 miliona dinara. Dakle, čak 200 miliona više u odnosu na prethodnu godinu.

Dakle, godinama unazad Vlada izdvaja značajna sredstva za modernizaciju za osavremenjavanje naših najznačajnijih ustanova kulture.

Ovde bih se osvrnuo posebno na Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, koji zbog nesposobnosti nekih drugih, prethodnog režima, bio je više od jedne decenije zatvoren za posetioce, da bi tek ovo državno rukovodstvo, predvođeno SNS, završilo ovu rekonstrukciju i muzej otvorilo, odnosno ova dva muzeja otvorilo za posetioce.

Kako se vodi odgovorna kulturna politika, ja imam i u gradu iz koga dolazim, u Loznici, navešću samo nekoliko primera. Dakle, prethodnih godina lokalna samouprava je u Loznici rekonstruisala biblioteku Vukovog zavičaja u Tršiću na saborištu, dakle mestu odražavanja najstarije kulturne manifestacije kod Srba, otvoren je Muzej jezika i pisma, a zajedničkim sredstvima lokalne samouprave i Vlade Republike Srbije 2017. godine otvorena je jedna veoma važna institucija, jedna veoma važna kulturna ustanova Naučno-obrazovno kulturni centar „Vuk Karadžić“, koji će biti i koji je već sada stecište mladih naučnika iz oblasti društvenih nauka, pre svega slavista čiji je zadatak da neguju naš nacionalni identitet, naše nematerijalno kulturno nasleđe, pre svega srpski jezik i ćirilično pismo.

Međutim, ono što je još važnije od ovih sve većih finansijskih ulaganja u kulturu, je odnos koji država neguje prema kulturi poslednjih godina, prema kulturnim institucijama, prema važnim ličnostima iz naše bliže i dalje prošlosti koji su zadužili ovu zemlju. Dakle, na tom planu načinjen je veliki zaokret, veliki napredak u odnosu na neka ranija vremena.

Danas je Đurđevdan i čuli smo od nekih prethodnih govornika kako je nastala čuvena pesma koju sigurno svi znamo – Đurđevdan. Dakle, Srbija je danas dovoljno ekonomski jaka, dovoljno ugledna da stvari nazove pravim imenom. Zašto sam pomenuo ovu pesmu koja je vezana za Drugi svetski rad i stradanje Srba? Danas Srbija može i sme da kaže da je u Drugom svetskom ratu NDH izvršen genocid, da je „Oluja“ zločin, da je bombardovanje 1999. godine agresija. Za razliku od bivšeg režima Borisa Tadića i Dragana Đilasa koji su, pored toga što je počinjen genocid u NDH nad Srbima, počinili kulturni genocid nad svojim narodom izručujući Haškom tribunalu sve one patriote, sve one junake koji su branili ovaj narod i ovu zemlju. Dakle, širom naše zemlje od Košara, Morine, Paštrika itd, za razliku od njih mi danas odajemo počast našim herojima, podižemo im spomenike od Stefana Nemanje pa sve do pilota Milenka Pavlovića i Zorana Radosavljevića, koji su dali svoje živote za svoju zemlju.

Za sam kraj, u samo jednoj rečenici, mada smo u nekoliko navrata to čuli, a kada smo se već dotakli ovog kulturnog genocida koji je počinio bivši režim, juče smo po ko zna koji put imali priliku da vidimo prave namere dela opozicije, a u stvari pripadnika bivšeg režima koji su mnogo puta do sada otvoreno pokazivali građanima Srbije da je njihovo poimanje bavljenja politikom lično bogaćenje.

Ono što je mene zaprepastilo je to što su evroparlamentarcima, dakle, predstavnicima Evropskog parlamenta, otvoreno rekli, dakle, Dragan Đilas otvoreno traži nacionalnu frekvenciju za svoju televiziju sa ciljem, naravno, da na onih 619 miliona evra, uvećavanjem vrednosti svoje televizije, stekne još koju desetinu ili stotinu miliona evra.

Naravno, da se on pita, to bi bilo tako. Na svu sreću, Srbija je demokratska država u kojoj se vlast osvaja izborima, u kojoj građani odlučuju kome će dati poverenje, a građani Srbije su mnogo puta do sada, a uveren sam i u budućnosti da će tako biti davati poverenje Srpskoj naprednoj stranci i Aleksandru Vučiću, jer samo politika koju vodi Aleksandar Vučić je garancija i ekonomskog i privrednog, ali i kulturnog prosperiteta našeg društva i naše države. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, na početku, zaista jedna lepa vest i želeo bih da podelim zadovoljstvo sa kolegama, sa građanima Srbije, na činjenici da ćemo uskoro imati još jednu kovid bolnicu, koja će u ovim teškim vremenima definitivno doprineti našoj, već sada uspešnoj borbi sa pandemijom korona virusa.

Mada, kad smo kod dobrih vesti to u Srbiji više i nije iznenađenje, to je već postalo na neki način praksa, praksa da se obećanja koja su data od strane najviših državnih funkcionera ispunjavaju.

Danas je pred nama jedna veoma važna tema, pogotovo kada imamo u vidu globalnu i zdravstvenu i privrednu situaciju, tema koja u ovim okolnostima dodatno dobija na značaju, a to je set zakona koji se odnose na podršku, odnosno omogućavanje novog paketa podrške privredi i građanima Republike Srbije.

Evo, već ušli smo u drugu godinu kako traje ova pandemija, pandemija korona virusa sa kojom se bori čitav svet. Kada je u pitanju naša zemlja, ako se osvrnemo iza sebe, možemo reći da smo do sada zaista postigli izuzetne rezultate u ovoj borbi, kako na planu očuvanja života i zdravlja naših sugrađana, tako na planu očuvanja privredne aktivnosti, tako na planu očuvanja naše ekonomije.

Upravo ova zdravstvena kriza pokazala je svu opravdanost ekonomske politike koju je u prethodnom periodu vodilo državno rukovodstvo, dakle Vlada Republike Srbije, predsednik Aleksandar Vučić, politike koja za rezultat daje, odnosno već je dala veliku otpornost naše privrede prema svim negativnim posledicama koje ostavlja ova pandemija.

Kada je u pitanju politika SNS, dakle, u težištu naše politike nalazi se običan građanin, njegova egzistencija i mogu reći da su sve ove mere i u prethodnoj godini, ali i mere koje će biti preduzimane u tekućoj godini, bile usmerene kao što sam rekao, ka očuvanju privrede i očuvanju radnih mesta.

Mi smo već do sada postigli izuzetne rezultate koji su vidljivi, koji se ne mogu osporiti, koje ističu i sve eminentne međunarodne finansijske institucije. Dakle, u uslovima nikada težim u poslednjih nekoliko decenija, mi smo ne samo uspeli da očuvamo zaposlenost, već smo nezaposlenost sveli na rekordno nizak nivo. Dakle, danas je nezaposlenost u Srbiji jednocifrena, odnosno ima jednocifren procenat, a kada pogledamo apsolutne brojke, 2020. godine smo imali 50.500 više registrovanih zaposlenih lica u odnosu na 2019. godinu, što je zaista rezultat za svako poštovanje, pogotovo ako pogledamo okolnosti u kojima se i naša zemlja u čitav svet nalazi.

Svako sačuvano radno mesto, svako novootvoreno radno mesto je veliki uspeh za SNS i očuvanje egzistencije, poboljšanje životnog standarda građana Srbije i u budućem periodu će biti zvezda vodilja naše politike. Uprkos ovoj globalnoj krizi koju je izazvala pandemija virusa Kovid 19, Srbija je danas ekonomski stabilna država. Kao što sam rekao, to je rezultat ispravne ekonomske politike iz prethodnih perioda, ali to je rezultat i jednog sveobuhvatnog paketa ekonomske pomoći privredi i građanima koji je država prošle godine sprovela, a koji je težak nešto više od šest milijardi evra.

Malo koja zemlja u Evropi, sa privredama koje su mnogo razvijenije i mnogo jače od naše je uspela da sprovede jedan ovakav paket podrške i zato smo mi bili u stanju da u kriznoj godini povećavamo plate i penzije, dakle, plate zdravstvenim radnicima, da povećavamo penzije, da isplaćujemo jednokratnu pomoć i penzionerima i zdravstvenim radnicima i zato smo u 2020. godini imali izvoz koji je porastao u odnosu na 2019. godinu. Dakle, sa 17,1 na 17,5 milijardi evra. U istom stilu i u istom ritmu nastavljamo i u tekućoj 2021. godini, gde smo već imali povećanje zarada za zdravstvene radnike od 5%, za sve ostale u javnom sektoru najpre 3%, zatim dodatnih 1,5% i ono što me posebno raduje uz sva ulaganja u tehničku opremljenost, u modernizaciju Vojske Srbije, mi radimo i na popravljanju životnog standarda naših zaposlenih pri Vojsci Srbije. Tako da su plate oficirima povećane za 4%, podoficirima za 8%, a vojnicima po ugovoru za 12%.

Voleo bih da mi neko kaže, postoji li takva zemlja koja je u ovoj krizi u stanju da povećava plate svojim zaposlenima u javnom sektoru?

Jedan od veoma važnih segmenata razvoja svake države, pa tako i naše jesu priliv direktnih stranih investicija. Već smo nekoliko puta čuli i danas i prethodnih dana da uprkos svemu ovome, direktne strane investicije i dalje pristižu u Srbiju, da smo lider u regionu Zapadnog Balkana, da smo apsolutni šampioni, odnosno da je neto priliv stranih investicija veći od svih zajedno zemalja u regionu Zapadnog Balkana.

Svaka investicija je važna. Svaka investicija donosi određen broj radnih mesta, ali ja bih izdvojio dve izuzetno važne investicije koje će u budućnosti definitivno promeniti Srbiju na bolje, to su investicije dve japanske kompanije „Tojo tajers“ u Inđiji i „Nidek“ u Novom Sadu, pogotovo ova druga gde će kompanija „Nidek“ u Novi Sad investirati dve milijarde evra.

Šta nam to govori? Dakle, kada renomirane japanske kompanije u ovom momentu ulažu u Srbiju, to znači da strani investitori i danas Srbiju vide kao i politički i ekonomski stabilnu zemlju, kao pravnu državu, kao državu koja ima povoljan poslovni ambijent.

Usvajanjem ovog paketa zakona koji je danas na dnevnom redu, mi ćemo omogućiti novi paket podrške za privredu i građane vredan negde oko dve milijarde evra. Već smo dosta toga čuli od mera koje očekuju i privredu i građane u cilju ublažavanja posledica pandemije i ja se ne bih tu naročito ponavljao.

Međutim, želim da istaknem jednu činjenicu, državno rukovodstvo Srbije danas brine o svim svojim građanima, dakle o svim grupama stanovništva, o svim granama privrede. Naročito o onim najugroženijim, a danas su definitivno najugroženiji naši sunarodnici na Kosovu i Metohiji. Za njih je predviđena pomoć od 100 evra i za odrasle i za decu i još 200 evra za sve nezaposlene. Dakle, na ovaj način država će pomoći građanima Srbije na Kosovu i Metohiji ali, naravno, to nije sve i u buduće će nastaviti da ulaže u puteve, u škole, u bolnice.

To je politika koju vodi Aleksandar Vučić i to je politika koja pokazuje patriotizam. To je politika kojom se čuva srpski narod na Kosovu i Metohiji. To je politika kojom se čuva Srbija na Kosovu i Metohiji, a ne kao neki koji svoj patriotizam iskazuju busanjem u prsa po beogradskim kafanama, a kada su imali priliku da nešto učine za taj narod, nisu učinili ništa, odnosno, da budem precizniji, jesu – uveli su granicu između Srba i Srba, izmestili pitanje Kosova i Metohije iz UN, postavili ono katastrofalno pitanje Međunarodnom sudu pravde, ali i o njima, njihovim delima, narod je već sudio, a verovatno će suditi na nekim narednim izborima.

Kada pričamo o očuvanju privrede, mi se za očuvanje privrede ne borimo samo kroz ovaj paket pomoći. Mi se za očuvanje privrede borimo i kroz očuvanje života i zdravlja naših građana, kroz masovnu vakcinaciju, jer nam samo masovna vakcinacija daje šansu da se možemo vratiti normalnom životu, da se možemo vratiti normalnim privrednim aktivnostima bez bilo kakvih ograničenja.

Kada je u pitanju vakcinacija, mnogo toga je već rečeno i u ovom visokom domu, a mnogo toga je već rečeno i u međunarodnim okvirima. Najeminentniji, najveći svetski mediji su pisali o primeru Srbije, odnosno navodili su Srbiju kao primer uspešne vakcinacije i kroz organizaciju i po broju vakcinisanih. Slobodno mogu reći da to možemo zahvaliti predsedniku Vučiću.

Dakle, u vremenu kada je vladala velika, upotrebiću jedan grub izraz, otimačina za medicinskom opremom, dakle, prošle godine, na primer od respiratora, pa sada na primer vakcina, Srbija nije oskudevala ni u respiratorima, a još manje danas o vakcinama. Štaviše uspeh Srbije je utoliko veći kada znamo da naši građani mogu da biraju kojom vakcinom će se vakcinisati.

Na samom kraju ja bih se osvrnuo na rebalans budžeta o kojem smo juče govorili. Dakle, veoma je važno da građani znaju da ni jedan kapitalni projekat, opet govorim, uprkos globalnoj krizi, ni jedan kapitalni projekat nije doveden u pitanje. Štaviše, u budžetu za 2021. godinu odvojena su rekordna sredstva za realizaciju predviđenih kapitalnih projekata. Neću ponavljati sada autoputeve koji su u izgradnji i oni koji će do kraja godine početi da se grade i sve one najavljene bolnice, kliničke centre čija rekonstrukcija, čija izgradnja je u toku, ali ću se samo na trenutak osvrnuti na vaše izlaganje, ministre, kada ste u nekoliko navrata pomenuli Loznicu i to svaki put u kontekstu realizacije izuzetno važnih projekata i za Loznicu i za Podrinje.

Opet podvlačim, zahvaljujući, pre svega predsedniku Aleksandru Vučiću, od Podrinja koje je ranije bilo devastirano, sa katastrofalnom infrastrukturom, sa ljudima koji su odlazili u veće gradove u potrazi za boljim životom, mi danas imamo sasvim drugačiju sliku. Neki projekti su realizovani, neki su u toku, a neki će biti realizovani.

Konkretno, vi ste juče, ja to želim da podelim sa građanima Loznice i Podrinja, pomenuli da su u ovom rebalansu opredeljena sredstva za nastavak izgradnje saobraćajnice Ruma-Šabac-Loznica, odnosno autoput Ruma-Šabac, a brza saobraćajnica Šabac-Loznica, zatim da su opredeljena sredstva za izgradnju obilaznice oko Loznice i naravno sredstva za nastavak radova na izgradnji hirurško-ginekološkog bloka u Loznici koji je počet pre 30 godina i u koji, do Aleksandra Vučića, niko nije uložio ni jedan dinar, a mnoge vlasti su se promenile na nivou države.

Otkud danas u Srbiji novac za sve ove mere, za sve ove investicije? Vrlo jednostavno, Aleksandar Vučić, Vlada Republike Srbije godinama unazad vode jednu odgovornu ekonomsku politiku. Dakle, danas ljudi na odgovornim pozicijama u državi svoj položaj ne posmatraju kao priliku za bogaćenje, svoj položaj ne posmatraju kao priliku da očerupaju državu, da očerupaju građane, već isključivo kao servis za pomoć građanima Srbije.

Zato danas mi u budžetu imamo novac i za pomoć privredi i građanima, i za povećanje plata i penzija, i za realizaciju svih ovih projekata koji su započeti i koji će biti realizovani. Stoga, kao i sve moje kolege ja ću glasati za ovaj set zakona kojim se omogućuje podrška privredi i građanima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine Milojeviću, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, pred nama je danas jedna jako važna tema, a to je Predlog odluke o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Na početku bih najpre želeo da izrazim zadovoljstvo dosadašnjim tokom diskusije koja je bila veoma iscrpna, veoma sadržajna, onakva kako dolikuje jednoj ovako važnoj temi za čitavo naše društvo, za čitavu našu zemlju, za građane.

Mogu da kažem da sam pročitao biografiju kandidata za predsednika Vrhovnog kasacionog suda, gospođe Vasović, i mogu reći odmah na osnovu onoga što sam video, dakle na osnovu besprekorne biografije, da ću podržati ovaj predlog i nadam se i verujem iskreno da će gospođa Jasmina Vasović svoj posao obavljati uspešno, u skladu sa svim zakonskim i moralnim normama i načelima.

Svako demokratsko društvo, a tako i naše, počiva na zdravim temeljima, na tri noseća stuba. Dakle, na zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj grani vlasti. Ove tri grane vlasti treba da budu partner u službi građanima, treba da budu partner u izgradnji bezbednog demokratskog društva za sve građane Srbije.

Dosta toga smo čuli danas, ali upravo zbog javnosti, upravo zbog građana Srbije ja ću neke činjenice ponoviti, koje su jako važne i koje su koren, uzrok nekih pojava, nekih dešavanja u sudstvu koje imamo danas.

Nažalost, naše sudstvo se, iako je prošlo 12 godina, još uvek nije oporavilo do te, hajde tako da kažemo, tzv. katastrofalne reforme pravosuđa iz 2009. godine kada je oko 2.400 sudija, koliko ih je tada bilo, negde oko 1.000 sudija i tužilaca nije prošlo reizbor. Pri čemu su kriterijumi bili isključivo politička podobnost, gde u obzir nisu uzimani profesionalnost, rezultati, kvalifikacije, rad, gde je preporuka za nečiji reizbor ili izbor bilo mišljenje lokalnog odbora tada vladajuće DS. Demokratske stranke koja je taj reizbor sprovela, ili tu reformu kako su je nazivali, u skladu sa svojim interesima, interesima tadašnjeg vladajućeg režima, interesima tajkuna koji su tih godina harali i pljačkali Srbiju.

Dakle, oko 1.000 sudija i tužilaca ostalo je bez posla. Da situacija bude još gora, odnosno kolika je bila bahatost tadašnjeg režima potvrđuje da su oni na njihova mesta izabrali u prvi mandat od tri godine novih 870 sudija i tužilaca, odnosno sudija, te su na taj način dobili ili pridobili značajan broj sudija koji će na ovaj ili onaj način biti potčinjeni njima, i pre ili kasnije na neki način odužiti se za reizbor iliti napredovanje u službi.

Nakon pada režima 2012. godine u državnim fiokama pronađeni su spiskovi sudija i tužilaca za reizbor 2009. godine sa naznakama pored njihovih imena ko je intervenisao za njihov reizbor, gde je bilo vrlo zanimljivih imena, uključujući i brojne tajkune, ali i visoke državne funkcionere koje je pominjao cenjeni kolega Arsić.

Veoma je zanimljiva činjenica da je jedan broj od tih reizabranih sudija kasnije napustio svoj posao, otišao u advokaturu i počeo da se bavi veoma intenzivno politikom. Takav je slučaj npr. Vladimira Vučinića, bivšeg sudije Specijalnog suda, poznatog po tome što je vodio slučaj Mišković, što je vratio pasoš Miroslavu Miškoviću. Dakle, Vladimira Vučinića koji je napustio sudijski poziv, otišao u advokaturu, vrlo intenzivno počeo da se bavi politikom i, gle čuda, naravno, priključio se Narodnoj stranci Vuka Jeremića, gde je postao član predsedništva. Građanima Srbije ostavljam da prosude sami da li je njegova politička naklonost ka strankama bivšeg režima možda uticala i na njegovo deljenje pravde.

Sa druge strane, postoje aktivne sudije koje, umesto da obavljaju svoj posao onako kako zakon nalaže, više borave po stranim ambasadama, više se bave politikom, dnevnopolitičkim pitanjima. Pretpostavljam da građani Srbije već dobro znaju i danas smo nekoliko puta čuli da je reč o sudiji Apelacionog suda Miodragu Majiću. Miodragu Majiću koji daje sebi za pravo da kritikuje sve, i odnos prema pravosuđu, i zakonodavnu vlast, i izvršnu vlast itd, ali zato kada iz ovog visokog doma od strane mojih kolega dođu argumentovane kritike na račun njegovih političkih stavova, na račun njegovog bavljenja politikom, pa i na račun njegovih katastrofalnih presuda, što ne kažem ja, već više instance su u nekim slučajevima oborile presude sudije Majića, e onda sudija Majić kaže – to je pritisak na sudstvo. Mislim da bi bilo korektno, ako već želi da se bavi politikom, a koliko gostuje na televizijama, u medijima, više od mnogih lidera političkih stranaka, korektno bi bilo da ili osnuje političku stranku ili priključi se nekoj postojećoj i nastavi da se bavi politikom, ne zloupotrebljavajući svoj sudijski položaj.

Niko ovde ne želi ni da utiče na sudstvo, ni da vrši pritisak, ali i te kako imamo pravo da komentarišemo presude pojedinih sudija. Zar je svetogrđe komentarisati presude Miodraga Majića? Zar je svetogrđe komentarisati njegove političke stavove? Kada smo već kod presuda, ja sam uveren da ne postoji građanin Srbije koji bi podržao oslobađajuću presudu Miodraga Majića Gnjilanskoj grupi, tzv. OVK, koja je bila optužena i osuđena od strane Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu na najmonstruoznije zločine nad srpskim civilima u okolini Gnjilana od juna do decembra 1999. godine za ubistvo 80 srpskih civila. Dakle, 11 pripadnika te grupe osuđeno je od strane Odeljenja za ratne zločine Višeg suda na 116 godina zatvora, a onda na scenu stupa sudija Majić koji oslobađa ove ljude koji su na najmonstruoznije načine, ponavljam, mučili i ubijali Srbe i druge nealbance u okolini Gnjilana. Čuli smo već da su više instance oborile kao nezakonitu ovu presudu, ali mislim da je to slaba uteha porodicama žrtava, jer je njima naneta nepopravljiva šteta, jer teško je verovati da će ovi zločinci ponovo biti privedeni pravdi i procesuirani jer fizički nisu dostupni našim pravosudnim organima.

Takođe, danas je Svetski dan Roma i naša država, Vlada Republike Srbije poslednjih godina uložila je zaista mnogo napora da Rome integriše u sve sfere društvenog života. Takođe sam uveren da ne postoji građanin Srbije koji bi podržao oslobađajuću presudu Miodraga Majića za obljubu trinaestogodišnje romske devojčice, uz obrazloženje koje smo čuli, ali ću ponoviti još jednom, da je to opšteprihvaćena norma u romskoj populaciji. Dakle, na ovaj način, uporedo dok se država i društvo trude da integrišu Rome, sudija Majić ovom presudom šalje poruku da za Rome ne važi zakon,

da se na Rome može primenjivati običajno pravo. Dakle, otvoreno vrši diskriminaciju. Očigledno za sudiju Majića u Srbiji postoje građani višeg i nižeg reda, a ja ne bih upotrebio termin kojim bih adekvatno nazvao kako se zove sistem takve države.

Duboko sam uveren da ovakve presude, da odlasci sudija poput sudije Majića, ali ne zaboravimo, i sudije Aleksandra Stepanovića u strane ambasade po mišljenje ne doprinose povećavanju poverenja građana Srbije u naše sudstvo. Zato pozivam sve časne i poštene sudije, kojih i te kako ima u našem pravosudnom sistemu, da radeći svoj posao u skladu sa Ustavom, u skladu sa zakonima naše zemlje, doprinesu izgradnji nezavisnog sudstva, izgradnji tog čvrstog trećeg stuba naše države na kojem će počivati moderna Srbija u budućnosti. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnikom, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, pred nama je danas, nažalost, Predlog zakona o izmenama Zakona o popisu stanovništva, stanova i domaćinstava 2021. godine.

Zašto kažem nažalost? Pa, zato jer da danas na dnevnom redu nije izmena ovog zakona to bi značilo da je pandemija koronavirusa okončana, da se čitav svet, da se naša zemlja vraćaju u normalne, uobičajene tokove i da planirani popis možemo da realizujemo u predviđenom vremenskom okviru.

Kako je situacija sa pandemijom koronavirusa i dalje vrlo ozbiljna, kako i dalje imamo veliki broj zaraženih, državno rukovodstvo je donelo odgovornu i jedinu moguću ispravnu odluku, a to je da se popis odloži od aprila 2021. godine za šest meseci kasnije, odnosno za oktobar, a sva je prilika prema predloženom amandmanu i za narednu 2022. godinu.

U središtu politike koju vodi SNS je običan građanin, egzistencija, borba za bolje životne uslove koji će pospešiti natalitet u našoj zemlji, koji će pospešiti bolju demografsku sliku i mislim da su rezultati te borbe Vlade Republike Srbije, pre svega predsednika Aleksandra Vučića, i te kako vidljivi kroz desetine novootvorenih fabrika, kroz desetine hiljada novih radnih mesta, kroz kilometre novih autoputeva i tako dalje. To su rezultati na koje smo ponosni.

Ponosni smo i na našu uspešnu borbu sa pandemijom koronavirusa, na našu uspešnu borbu u očuvanju života i zdravlja naših građana. U kontekstu te borbe mi treba da sagledamo i ovu odluku o odlaganju popisa stanovništva, jer da bismo održali popis kako je planiran u aprilu mesecu, potrebno je realizovati, odnosno ostvariti direktan kontakt između zaposlenih u Republičkom zavodu za statistiku sa 15.000 instruktora i popisivača. S druge strane, ti popisivači instruktori bili bi u direktnom kontaktu sa našim građanima. Uz to, u mesec dana, koliko je planirano da se obavi popis, potrebno je ući u svaku kuću, popisati sva lica u domovima za stare, u psihijatrijskim ustanovama, u domovima za studente, u domovima za srednjoškolce, što svakako nosi jedan određen rizik po zdravlje građana.

Ovim postupkom Vlada je pokazala još jednom odgovornost prema svojim građanima i predupredila bilo kakav mogući eventualni rizik u ovako složenoj epidemijskoj i zdravstvenoj situaciji u našoj zemlji.

Kao je faktički osnovni i jedini razlog odlaganja popisa pandemija koronavirusa, ja ću iskoristiti priliku da apelujem na sve naše sugrađane da se vakcinišu kako bi sačuvali svoje zdravlje, zdravlje svojih najbližih, kako bi smanjili pritisak na naš zdravstveni sistem, kako bi što pre pobedili ovu pošast koja nas je sve zadesila.

Mislim da smo trenutno na dobrom putu. Danas, kada u čitavom svetu vlada pomama za vakcinama, kada se zemlje EU međusobno glože i sukobljavaju oko raspodele vakcina, Srbija ne samo da ima dovoljno vakcina za svoje potrebe, već je u prilici da iskaže solidarnost sa zemljama regiona.

Ponosni smo na činjenicu da smo jedna od najuspešnijih zemalja na svetu po broju vakcinisanih. Ponosni smo na činjenicu da su naši građani u svakom momentu bili u prilici da biraju između jedne od četiri vakcine. Time ovaj uspeh dodatno dobija na značaju.

Ponosni smo na činjenicu da ćemo biti jedna od retkih zemalja na svetu koja će proizvoditi vakcine, "Torlak", "Sputnjik V", a fabrika koja će se izgraditi i kineske vakcine.

Ja bih se osvrnuo na jedan trenutak na jednu činjenicu. Dakle, u nekom prethodnom periodu svetski mediji uglavnom su o Srbiji pisali u nekom negativnom kontekstu, sa negativnim prizvukom, negativnim temama itd. sa izuzetkom sporta. Poslednjih godina imidž Srbije se značajno promenio.

Poslednjih godina piše se o ekonomskim uspesima Srbije, o uspesima borbe protiv koronavirusa, o uspešnoj vakcinaciji. Poslednji u nizu takvih tekstova izašao je u "Associated pressu" koji, pored uspešne vakcinacije, ističe solidarnost Srbije sa zemljama regiona, odnosno činjenicu da smo protekli vikend vakcinisali 23.000 građana iz okolnih zemalja - Severne Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine itd. Dakle, to je politika koju vodi danas Srbija i to je politika koju danas vodi Aleksandar Vučić.

Bez obzira što srpski narod, moje kolege su to već u nekoliko navrata danas spominjale, ne uživa prava kakva njihove nacionalne manjine kod uživaju, dakle, bez obzira na to, mi smo okrenuti budućnosti, okrenuti saradnji, jer jedino saradnja je preduslov bilo kakvog napretka, a ovo je samo jedan pokazatelj kako se ponaša Srbija, odnosno kakvu politiku vodi predsednik Aleksandar Vučić.

Još jednom, pozivam onaj deo građana koji se nije vakcinisao ili nije se prijavio za vakcinaciju da to učini, da ne pada pod uticaj raznoraznih antivakserskih grupa, raznoraznih samoproklamovanih vođa opozicije, koji su pozivali građane da se ne vakcinišu, a oni su brže-bolje potrčali da se vakcinišu na sajmu ruskom vakcinom " Sputnjik V".

Meni je na primer interesantniji podatak koliko bi popisivača trebalo samo da popiše sve stanove dotičnog samoproklamovanog lidera opozicije Dragana Đilasa i njegovog brata? Dakle, koliko bi vremena i koliko bi operativaca trebalo da popiše sve te nekretnine koje su stečene, utvrdiće nadležni organi kako, a sva je prilika opljačkanim novcem građana Srbije?

Na samom kraju, želeo bih da izrazim podršku našem kolegi Janku Languri koji je ponovo na meti medija koji se finansiraju od strane Dragana Đilasa, podsećam, opljačkanim novcem građana Srbije. Dakle, svako onaj ko se usudi da dirne u milione na Mauricijusu, Švajcarskoj itd. prolazi kroz beskrupuloznu, prljavu kampanju od strane Đilasovih medija.

Ovom prilikom ja mu poručujem da na taj način neće zaustaviti poslanike SNS, poslanike poslaničke grupe Aleksadar Vučić – Za našu decu da iznose istinu, da razotkrivaju sve afere i malverzacije Dragana Đilasa, jer građani Srbije zaslužuju da znaju istinu.

Sasvim na kraju ću iskoristiti priliku da čestitam građanima Kosjerića i Zaječara na izboru, na pobedi politike kontinuiteta, pobedi politike budućnosti, pobedi politike razvoja koja je jedina garancija uspešne i napredne Srbije, odnosno u ovom slučaju Kosjerića i Zaječara. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Ministarstva, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, pred nama je danas jedna veoma važna tema za ravnomeran razvoj Srbije, jedna veoma važna tema za stvaranje uslova za jednake šanse svih građana u našoj zemlji, bez obzira u kom kraju Srbije oni živeli, da li živeli u Beogradu, Novom Sadu, Nišu ili u nekim ruralnijim sredinama.

Prethodnih godina državno rukovodstvo na čelu sa predsednikom Vučićem uložilo je ogromne napore da zemlju ekonomski oporavi, da otvori nova radna mesta, tako da danas, pored toga što imamo ekonomiju sa najvišim rastom u Evropi, pored toga što imamo nove fabrike, nova radna mesta, pored toga što imamo rekordno nisku stopu nezaposlenosti, ja bih se osvrnuo na jednu veoma važnu činjenicu. Danas se u Srbiji fabrike ne otvaraju samo u velikim centrima. Danas se u Srbiji fabrike otvaraju i u manjim, nerazvijenijim, ruralnijim sredinama, poput Lebana, poput Dimitrovgrada, poput Malog Zvornika.

Naravno, do pre nekoliko godina to je bilo nezamislivo, bilo je nemoguće. Najpre je bilo potrebno obezbediti preduslove, kvalitetnu putnu infrastrukturu, kvalitetnu komunalnu infrastrukturu, kvalitetnu električnu infrastrukturu, što je prethodnih godina državno rukovodstvo, Vlada i predsednik Republike u velikoj meri ostvarilo.

Srpska napredna stranka vodi politiku koja nastoji da obezbedi iste ili približno iste uslove za život za sve građane Republike Srbije, ma gde oni živeli. Sledeći korak u tom smeru je realizacija projekta o kome mi danas raspravljamo, dakle, projekta izgradnje širokopojasne infrastrukture u ruralnim oblastima.

Dakle, država će u ruralnim oblastima, gde operateri nisu imali ekonomski interes, izgraditi širokopojasnu infrastrukturu gde će fokus biti pre svega na školama kao pristupnim tačkama, odakle će se dalje povezivati domaćinstva koja nisu ranije bila u mogućnosti zbog udaljenosti tih naselja od gradskih sredina.

U prvoj fazi 500 škola u seoskim područjima biće povezano na postojeću širokopojasnu mrežu, dakle na internet sa brzim protokom podataka, a dalje na škole kao pristupne tačke povezaće se u prvoj fazi negde oko 80 hiljada domaćinstava.

Ovo je veoma važno za naše ruralne sredine, posebno za obrazovanje u tim krajevima, jer ćemo na ovaj način omogućiti kvalitetniji nastavni proces u ovim školama, ali i realizaciju nastave na daljinu, što smo videli koliko je važno u ovim teškim pandemijskim vremenima korona virusa. Na ovaj način iste ili bar približno iste uslove za obrazovanje imaće deca i u Beogradu i na Kopaoniku i na Zlatiboru i u Novom Sadu itd.

Ono što je takođe veoma važno je da će razvoj širokopojasnih mreža u velikoj meri uticati i na poboljšanje svakodnevnog kvaliteta života ljudi, uticaće na realizaciju svakodnevnih aktivnosti, takođe nadamo se da će u nekoj meri uticati i na ostanak stanovništva u svojim selima, dakle u ruralnim sredinama, da ćemo ako ne sprečiti, ono bar donekle usporiti odliv stanovništva iz seoskih sredina. U prvoj fazi ovaj projekat koštaće našu zemlju negde oko 18 miliona evra.

Poštovani građani Srbije, zamislimo šta smo mogli sve da učinimo sa 619 miliona evra koje je Dragan Đilas ukrao od države, ukrao od građana, ukrao od naše dece? Mogli smo sagraditi stotine škola, stotine školskih dvorana, sportskih terena, kilometre puteva i auto-puteva, obezbediti svakom domaćinstvu u Srbiji internet sa velikom brzinom protoka podataka, svakom učeniku, ali nažalost svi ti potencijalni putevi, škole, tereni završili su na više od 50 računa u 17 zemalja sveta.

Istraživačko novinarstvo došlo je do podataka da samo na računima u Švajcarskoj, Mauricijusu, Hong Kongu Dragan Đilas poseduje više od 10 miliona evra. Pitam se šta će jednom poštenom čoveku za kakvog se izdaje Dragan Đilas 50 računa u 17 zemalja sveta, nekoliko ofšor kompanija, ako posredi nisu neke nezakonite radnje, ako posredi nije pokušaj da se sakriju neki tragovi, ako posredi nisu neke malverzacije. Nedeljama unazad Dragan Đilas se trudio, ubeđivao građane Srbije da nema čak račune ni u Švajcarskoj ni na Mauricijusu, onda, gle čuda, ispostavi se da nema bankovne račune u te dve zemlje, već čak u 17 zemalja i pitanje je da li je to konačan broj. Nadam se, duboko sam uveren, da će naši nadležni organi, Uprava za sprečavanje pranja novca, Poreska uprava, istražiti do detalja šta se sve tu dešavalo i kako, na koji način i iznad svega da li je protivzakonito, a na osnovu činjenica do kojih je istraživačko novinarstvo došlo, očigledno jeste bilo nezakonitih radnji, odnosno pre svega kada je u pitanju utaja poreza.

Građanima Srbije je sada jasno zašto Dragan Đilas ne sme na poligraf, jer zna se ko ne sme na poligraf, onaj ko laže, ko nešto krije. Treći razlog ne postoji i to je u redu, čovek zna da krije nešto, ne želi na poligraf, poštujemo. Ali nije u redu i ovom prilikom izrazio bih svoje zaprepašćenje, svoje zgražavanje odnosom Dragana Đilasa prema novinarima, prema novinarima koji su mu nepodobni, odnosno, kako on kaže koji ne zadovoljavaju njegove uslove ili u prevodu oni koji nisu na njegovom platnom spisku. Ovom prilikom pružiću maksimalnu podršku novinarki Andrijani Nešić i čitavom istraživačkom timu „Večernjih Novosti“, da nastave da istraju u ovom poslu koji su započeli, jer građani Srbije zaslužuju da znaju istinu.

Draganu Đilasu poručujem da je prošlo vreme kada su oni spaljivali RTS, on i njegova klika, odnosno ekipa čiji je on bio deo. Prošlo je vreme kada su prebijali tadašnjeg generalnog direktora RTS Dragoljuba Milanovića. Prošlo je vreme i državni organi više neće dozvoliti upade u Javni medijski servis testerama samo iz razloga što im se ne sviđa izveštavanje novinara.

Kada je u pitanju ovaj predlog zakona, naravno, kao i sve moje kolege podržaću ga, naročito zato što će on dati dodatni impuls za oporavak naših najugroženijih sela, dodatni impuls za pokušaj da mladi ljudi ostanu u svojim mestima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, državno rukovodstvo predvođeno SNS mnogo puta je pokazalo da se razlikuje od svih prethodnih i današnja tema Sporazum o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije za projekat „Infrastruktura u kulturi“ je samo još jedan dokaz, samo još jedan pokazatelj koliko SNS posvećuje pažnju svakom segmentu našeg društva.

Kultura je nekako uvek, nažalost, bila skrajnuta, nekako uvek je bila u drugom planu i to je slučaj decenijama unazad, još od vremena socijalističke Jugoslavije, pa sve do vremena režima DS i Dragana Đilasa.

Svedoci smo, takođe, da se poslednjih godina Srbija značajno menja u pozitivnom smislu. Iz godine u godinu jača naša privreda. Otvaraju se nova radna mesta, rastu plate i penzije. Ono što posebno treba da nas sve čini ponosnim je činjenica da se sve više ulaže u kulturu i to je jedan ozbiljan iskorak kada je u pitanju naša zemlja. Samo kada je ovaj projekat u pitanju, Srbija će investirati 30 miliona evra. Dakle, 10 miliona iz budžeta, 20 miliona iz kredita u modernizaciju kulturne infrastrukture. Dakle, kroz renoviranje, obnavljanje, proširivanje kulturnih ustanova, muzeja, pozorišta itd. i time mi nećemo samo postići vizuelni efekat, jer ćemo nakon ovih ulaganja omogućiti bolje uslove rada tih ustanova, imaćemo veći broj posetilaca, a samim tim i veće prihode.

Ovo nije početak, ovo je samo novi korak procesa koji smo započeli pre nekoliko godina, procesa oživljavanja naše kulture, procesa promovisanja naše kulture, procesa modernizacije i rehabilitacije naših kulturnih ustanova, koje su, kao u uostalom i čitava zemlja, bile devastirane u vreme prethodnog režima.

Navešću samo jedan primer, a ima ih mnogo, o tome kako se prema našim najznačajnijim kulturnim ustanovama odnosilo pre 2012. godine, a kako se Vlada, državno rukovodstvo predvođeno SNS odnosi danas. Dakle, 2003. godine režim Dragana Đilasa pod plaštom rekonstrukcije zatvorio je Narodni muzej, da bi 10 godina kasnije kada su građani na izborima poslali u istoriju i Dragana Đilasa i DS ti radovi još uvek nisu bili završeni. Vrata Narodnog muzeja i dalje su bila zatvorena za posetioce.

Meni to ništa nije čudno, meni je to šta više očekivano, jer ljudi su prosto bili preokupirani, prezauzeti ličnim bogaćenjem, punjenjem svojih džepova, trebalo je vremena da se ukrade 619 miliona evra, i ko će tamo razmišljati o nekom Narodnom muzeju.

Slična situacija bila je i sa Muzejom savremene umetnosti koji je zatvoren za posetioce 2007. godine, da bi tek, dakle i Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti državno rukovodstvo, pod vodstvom SNS i predsednika Vučića rekonstruisalo i otvorilo za javnost. Tako da naši građani danas mogu da uživaju u blagodetima oba ova zdanja.

Pored toga što obnavljamo već postojeće kulturne institucije, mi danas gradimo, mi danas osnivamo i nove. Samo ću se na jedan trenutak osvrnuti na primer grada iz koga dolazim, Loznice. Naime, 2017. godine u Tršiću rodnom mestu oca srpske pismenosti, Vuka Karadžića, otvoren je naučno-obrazovno-kulturni centar „Vuk Karadžić“ čija je vrednost više od tri miliona evra, a koji su zajednički finansirali grad Loznica i Vlada Republike Srbije. Tako da danas i Loznica i Srbija imaju jednu kulturnu ustanovu koja je stecište pre svega mladih slavista, ali i drugih naučnika iz oblasti društvenih nauka čiji je prevashodni cilj negovanje srpskog nematerijalnog kulturnog nasleđa, negovanje srpske kulture, pre svega srpskog jezika i ćiriličnog pisma i generalno negovanje srpskog nacionalnog identiteta.

Pored toga što je ekonomski uništio i devastirao zemlju, režim Dragana Đilasa ostavio je teške posledice po duhovno biće našeg naroda. Naime, bivši režim uništio je nacionalni ponos ovog naroda. Uništio je samopoštovanje ovog naroda. Nametao nam je osećaj da je sramota biti Srbin. Mi nismo imali hrabrosti, imali smelosti da pričamo otvoreno o svojim žrtvama. Srbiju su pretvorili u džak za udaranje u zemlju koja se izvinjavala svima i za sve. Prosto nismo mogli u svojoj zemlji da stvari nazovemo pravim imenom, a naše velikane, nažalost smo zapostavljali.

Danas u Srbiji situacija je potpuno drugačija. Mi se odužujemo svim značajnim ličnostima svoje istorije, svim značajnim ljudima koji su zadužili ovu zemlju i ovaj narod. Navešću jedan primer koji smo čuli već nekoliko puta danas, ali mislim da je važno i mislim da treba svi to da ponovimo, jer Stefan Nemanja je decenijama čekao da dobije spomenik u svojoj zemlji. A danas u centru Beograda mi imamo monumentalno zdanje, spomenik Stefanu Nemanji koji opet osporavaju oni koji nisu bili u stanju ni da za deceniju i više rekonstruišu jedan muzej.

Danas je Srbija dovoljna snažna, dovoljno cenjena da može da kaže, da nazove stvari pravim imenom, da je NATO agresija bila agresija, da nije bila kampanja. Možemo i smemo da kažemo da je Oluja bila zločin. Smemo da stavimo naše junake sa Košara, smemo, možemo i hoćemo ubuduće da snimamo serije i filmove koji govore o stradanju našeg naroda, uprkos negodovanju pojedinih zemalja koje bi da minimiziraju ili čak gurnu u zaborav zločine koji su počinjeni nad srpskim narodom.

U kontekstu ovog ja bih izrazio i apsolutnu podršku inicijativi predsednika Vučića da se predmeti od vitalnog značaja za naš nacionalni identitet, srpski jezik, istorija, geografija, dakle da se udžbenici iz ovih predmeta štampaju u državnim kompanijama, državnim firmama, jer na ovaj način sprečićemo da nam se više nikada ne ponovi da u našem udžbeniku istorije piše – da je danak u krvi imao i pozitivne efekte, da je danak u krvi bio prilika srpskim dečacima da napreduju u hijerarhiji osmanskog carstva. Da sprečimo da nam strani kapital kroz naše udžbenike prekraja našu istoriju.

Na samom kraju ću reći da ću uvek, tako i sada, podržati sve one dobre predloge, konstruktivne predloge koji dolaze u ovu Skupštinu, u ovaj visoki dom, a koji će unaprediti kulturni život našeg naroda koji će omogućiti svestraniji i bogatiji kulturni život, generalno u našu zemlju.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, mi danas raspravljamo o jednom izuzetno važnom zakonu, zakonu o izmenama i dopunama Zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu, zakonu u toliko važnijem zato što naša zemlja, naši građani imaju veoma loša iskustva iz prve i početka druge decenije 21. veka kada su pojedini tajkuni pripadnici bivšeg režima pre svega kroz pljačkaške privatizacije, kroz razne malverzacije i druge sumnjive aktivnosti na račun države Srbije, na račun građana stekli ogroman kapital.

S toga, mišljenja sam da je ovaj zakon neophodan našoj zemlji, da je pravo vreme za njegovo donošenje, jer ćemo njegovim donošenjem zaokružiti strategiju borbe protiv korupcije, borbe protiv organizovanog kriminala koju je inicirao predsednik Vučić.

Ono što je veoma značajno je da je ovim zakonom podložna proveri imovina svih lica bez izuzetka, dakle, od bivših funkcionera do sadašnjih funkcionera, tajkuna, pa nadalje. Odnosno, ako se utvrdi da je ta imovina nezakonito stečena, primeniće se poreska osnovica od 75%, odnosno takvo lice izgubiće 3/4 svoje imovine, a potencijalno i celokupno, što je dobro.

Kada je SNS 2012. godine preuzela odgovornost za vođenje Srbije zatekli smo zemlju u kojoj su se tajkuni pitali za sve, zatekli smo zemlju u kojoj su pripadnici, članovi bivšeg režima, vreme provedeno na odgovornim državnim funkcijama umesto da iskoriste da rade u korist građana, iskoristili za lično bogaćenje. Zatekli smo zemlju sa osiromašenim građanima, na ivici egzistencije.

Često sam u komunikaciji sa građanima slušao opaske, iliti pitanja – odakle Draganu Đilasu toliki novac, odakle Draganu Đilasu tolika imovina? Kako su državni organi tada, u to vreme dozvolili da se on bogati na račun države i građana? Odgovor je vrlo jednostavan, bivši režim je državu krojio po svojoj meri da mogu nesmetano da se bogate, da pljačkaju, da pune svoje džepove.

Građani Srbije ne žele više da žive u takvoj državi. Godine 2012. tom režimo su rekli - ne. Građani žele da žive u pristojnoj Srbiji u kojoj će pošteno i dostojanstveno živeti od svog rada. Zato godinama unazad, iz ciklusa u ciklus, daju ogromnu podršku SNS i Aleksandru Vučiću.

Usvajanjem ovog zakona naši državni organi, naši poreski organi imaće instrument više da ispitaju svu sumnjivu imovinu raznoraznih tajkuna, bivših, sadašnjih funkcionera itd. Da građani Srbije vide kako to neko, na primer, sa pet firmi u Češkoj prihoduje 70 i kusur hiljada evra, a onda odjednom postane vrlo uspešan, vrlo sposoban i za deset godina stekne stotine miliona evra. Naravno, uz jednu olakšavajuću, sitnu okolnost. Za tih deset godina obavljao je funkcije šefa tzv. Narodne kancelarije predsednika Republike, ministra, gradonačelnika Beograda.

Takođe, usvajanjem ovog zakona sprečiće se da se nikada više u Srbiji ne pojavi neki novi Dragan Đilas koji će na račun države i građana, dakle otimanjem, steći 619 miliona evra. Da se nikada više ne pojave takvi ljudi, poput ljudi iz bivšeg režima koji su, primera radi, od tetkinog kauča za tri, četiri godine ministrovanja sebi obezbedili na svojim računima desetine miliona evra.

Mi iz SNS nastavićemo da sledimo, nastavićemo da sprovodimo politiku predsednika Aleksandra Vučića, jer ta politika je garancija beskompromisne borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala. Ovaj zakon koji ćemo verujem danas usvojiti je samo korak u dodatnom proširenju demokratskog kapaciteta naše države i našeg društva.

Ja ću podsetiti da Aleksandar Vučić, od države koja je bili na ivici bankrota, izgradio državu sa najvišim privrednim rastom u Evropi. Od države u kojoj su se tajkuni pitali za sve, izgradio, ustrojio državu u kojoj niko nije iznad zakona, u kojoj nema zaštićenih. To nekima očigledno smeta. Smeta pripadnicima dela bivšeg režima na čelu sa Draganom Đilasom, jer te stotine silne miliona evra im nisu dovoljne. Žele ponovo da se vrate na vlast, da nastave sa poslom koji su prekinuli 2012. godine. Ali, očigledno bez izbora, jer znaju da nemaju podršku građana, znaju da ih građani Srbije ne žele. Zato oni primenjuju najgnusnije, najprizemnije metode satanizacije predsednika Republike i njegove porodice, fabrikuju raznorazne lažne afere stvarajući na taj način od predsednika i njegove porodice legitimnu metu.

Kao logičan sled događaja, nakon takvih laži, izmišljotina koji se besomučno ponavljaju iz dana u dan, operativni podaci, operativne informacije kažu da je predsednik Vučić bio meta pojedinih kriminalnih klanova kod kojih je zaplenjeno snajpersko naoružanje.

Na našu sreću, zahvaljujući napornom radu prethodnih godina Vlade Srbije, predsednika, država je danas jača od bilo koje kriminalne grupe. To smo dokazali pre nekoliko nedelja kada je razbijena i uhapšena najorganizovanija i najjača kriminalna grupa na Balkanu. Delovima bivšeg režima, a današnje opozicije smeta i što se ovih dana priča i piše o Srbiji u čitavom svetu, kao primeru zemlje u kojoj se vakcinacija uspešno sprovodi, dakle gde je Srbija po broju vakcinisanih druga zemlja u Evropi, odmah iza Velike Britanije, a prva po broju revakcinisanih.

Kada u čitavom svetu vlada velika nestašica, kada većina, ogromna većina zemalja ima problem sa nabavkom vakcina, kada u našem regionu većina zemalja nije vakcinisala nijednog jedinog građanina, kada hiljade građana u Hrvatskoj okupiraju rusku ambasadu tražeći da se Hrvatskoj isporuče ruske vakcine Sputnjik V, naši građani nakon prekjučerašnjeg dolaska 150.000 vakcina Astra Zeneke imaju mogućnost da biraju između četiri vakcine. Tako se bori za svoju zemlju, tako se bori za građane, tako se bori za zdravlje svojih građana, za ekonomiju, a ne kao što rade Dragan Đilas i njegova klika, punjenjem svojih džepova, tužakanjem Tanji Fajon, ljaganjem svoje zemlje u inostranstvu.

Na samom kraju, kao i sve moje kolege ja ću sa zadovoljstvom podržati ovaj zakon, jer on predstavlja važan korak ka modernizaciji Srbije, ka izgradnji Srbije u kojoj nema zaštićenih, u kojoj je stopa korupcije svedena na minimum. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, pred nama je danas set veoma značajnih zakona, a ja ću se bazirati posebno na Predlog zakona o potvrđivanju zajma između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj za finansiranje dela projekta autoputa Niš-Merdare.

Naime, u 21. veku za kvalitetan život ljudi, za brži protok roba i usluga, za razvoj privrede neophodan preduslov je kvalitetna infrastruktura. Ja mogu reći da je Srbija prethodnih godina napravila veliki iskorak u tom smeru, ali mislim da je glavno ono što tek sledi u budućem periodu, jer su tek u fazi realizacije ili su u planu veoma važni projekti u oblasti putne infrastrukture koji će dati dodatni vetar u leđa ekonomskom razvitku naše zemlje.

Duboko sam uveren, da kao što i slučaj sa čitavom Srbijom, tako i pred južnom Srbijom je sjajna razvojna perspektiva.

Projekat Niš-Merdare je izuzetno važan za našu zemlju, ali naročito za južne delove naše zemlje, za grad Niš, jer će izgradnjom ovog dela autoputa Niš-Merdare i sa druge strane deonica koju će finansirati privremene institucije u Prištini, Niš biti odlično povezan, dobiće odličnu putnu vezu, sa sedištem naše južne pokrajine.

Takođe, ova saobraćajnica je veoma važna zato što će kompletirati jednu trasu koja povezuje Niš, Prištinu, Tiranu i Drač. Dakle, Niš će na taj način biti povezan sa Jadranskim i Jonskim morem, a sa druge strane na ovaj način omogućićemo bolju vezu između Bugarske, Srbije i Albanije.

Ovde bih se nadovezao na jedan deo diskusije, kolege Veroljuba Arsića, po pitanju kritika koje smo već čuli i koje ćemo tek čuti od strane pojedinih delova vanparlamentarne opozicije, kako se zadužujemo, itd. ali, već smo čuli i kritike druge vrste kako nam ovaj autoput nije potreban, kako je ovaj autoput u službi tzv. velike Albanije. Ja, a i građani Srbije, pretpostavljam, verovatno se pitaju gde je granica, ima li kraja njihovom licemerju.

Primera radi, pre dan ili dva, Vuk Jeremić je na društvenim mrežama objavio jedan video, uz komentar da li je Kosovo izgubljeno. Upravo taj Vuk Jeremić koji se sada tobož bavi srpskim nacionalnim interesima, je 2014. godine, od katarske ambasade u Vašingtonu dobio 120.000 dolara. Dve godine kasnije, dakle 2016. godine, od katarske ambasade u Berlinu dobio je dodatnih 200.000 dolara. Ja se pitam, a svako ko se vodi zdravom logikom i zdravim razumom, zašto strana zemlja daje toliki novac Vuku Jeremiću na lepe i za lepe oči sigurno nije.

Građani Srbije, takođe, dobro pamte da je u vreme Vuka Jeremića, koji se tobož sada brine o nacionalnim interesima Srbije na KiM, postavljeno, odnosno na njegovu inicijativu, baš, postavljeno pitanje Međunarodnom sudu pravde, da li je deklaracija o kosovskoj nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom. Svi znamo kakv je ishod i kakva je odluka suda bila, i danas Albanci s razlogom slave Jeremića u Prištini.

Građani Srbije, takođe, pamte da je u vreme Vuka Jeremića, pitanje KiM premešteno iz UN u EU.

Takođe, građani Srbije pamte da je u vreme Vuka Jeremića i njegovih kolega, Dragana Đilasa, Borisa Tadića, postavljena granica između Srba i Srba na Jarinju i Brnjaku, i takvi ljudi danas se usuđuju da kritikuju jedan ovakav projekat, da govore o našim nacionalnim interesima.

Ja bih te ljude, dakle, koji kritikuju autoput Niš-Merdare, pitao - da li naši sunarodnici sa KiM, iz Kosovskog Pomoravlja nemaju pravo na dobar put koji će ih još bolje povezati sa Centralnom Srbijom; da li naši sunarodnici sa KiM nemaju pravo na dobru vezu sa Nišom i Beogradom.

Za Srpsku naprednu stranku svi građani iz Srbije su podjednako važni, ma gde oni živeli, da li živeli u Gračanici ili Nišu, da li živeli u Beogradu ili Čačku i Loznici.

Politika Srpske napredne stranke i predsednika, Aleksandra Vučića, je da svi ljudi, ma gde živeli u Republici Srbiji imaju iste ili približno iste uslove za život u našoj zemlji.

Takođe, kada je u pitanju autoput Niš-Merdare, mi ne smemo ispustiti iz vida i ekonomski aspekt, ekonomske benefite, jer neko je to već spomenuo u toku današnje diskusije, godišnja distribucija naših proizvoda na KiM je oko 450 miliona evra. Izgradnjom ovog puta samo ćemo olakšati, uprostiti taj proces, i naravno, ostvariti značajne uštede.

Srpska napredna stranka, odnosno konkretno predsednik Aleksandar Vučić vodi jednu politiku saradnje, politiku koja je okrenuta ka budućnosti i u tom smeru predsednik je inicirao formiranje tzv. Mini Šengena u koji će biti uključene Srbija, Albanija i Severna Makedonija, s ciljem unapređenja ekonomske saradnje u regionu.

Izgradnja ovog auto-puta daće dodatni impuls toj regionalnoj ekonomskoj saradnji između pomenutih zemalja. Naravno, ovaj Mini Šengen ostaje otvoren i za druge zemlje regiona, prevashodno tu mislim na BiH i Crnu Goru.

Srbija je danas stabilna zemlja i u ekonomskom i u političkom smislu, zemlja koja vodi srpsku politiku. Ni prorusku, ni prozapadnu, već srpsku politiku. Zemlja koja je dovoljno snažna da, pored mreže autoputeva koju gradi, pored podizanja privrede, ima snage da ekonomski pomogne svom narodu u regionu.

Nažalost, nekim državama u regionu jaka Srbija ne odgovara. Međutim, ja to donekle mogu da razumem, ali ne mogu da razumem da u Srbiji postoje pojedinci, ali i političke opcije koji ne žele jaku Srbiju, koji ne žele Srbiju sa novim putevima, Srbiju u kojoj građani pristojno žive od svog rada.

Dakle, nekima iz regiona Vučić smeta zato što je od Srbije koja se izvinjavala svima, koja je služila kao džak za udaranje, izgradio snažnu zemlju, zemlju koja je cenjena u svetu. S druge strane, Đilasu, primera radi, Vučić ne odgovara, jer mu je prepreka da se ponovo dokopa državne kase.

Tako, na primer, kroz medije koje Đilas kontroliše kontinuirano se serviraju laži, dezinformacije, vezane za borbu sa korona virusom. Takvu jednu sam pročitao i danas na jednom od njihovih portala.

Na te njihove laži, optužbe, Aleksandar Vučić i Vlada Republike Srbije odgovaraju napornijim radom, rezultatima i građani to, što je najbitnije, prepoznaju a to smo videli i na izborima u junu.

Podsetiću da smo najpre, pre nekih mesec dana, možda nešto manje, otvorili novu kovid bolnicu, u Beogradu, a pre sedam dana novu kovid bolnicu u Kruševcu.

Koliko je Srbija ojačala, koliko je ekonomski napredovala govori i činjenica da u vreme bivšeg režima na bolnicama smo mogli eventualno da zamenimo poneka vrata ili prozor, a danas za četiri meseca izgradimo dve nove bolnice koje vrede više od 100 miliona evra sa kompletnom medicinskom opremom.

Na kraju, osvrnuo bih se na jednu činjenicu koja doduše nema veze sa današnjim dnevnim redom, o toj temi smo pričali juče. Konkretno, radi se o jednoj izjavi, jednom intervjuu poverenice Brankice Janković, datu RTS-u juče ili prekjuče, da se neprimeren govor iz Skupštine preliva u javnost, preliva na javni govor.

Ja ovde moram da izrazim duboko neslaganje sa jednom ovakvom konstatacijom, jer građani Srbije imaju pravo da znaju istinu, a mi kao narodni poslanici stvari moramo nazvati pravim imenom i koristiti adekvatne izraze.

Dakle, uzeću za primer kolegu Rističevića. Ako je jedan bivši poslanik fizički nasrnuo na njega na stepeništu Narodne skupštine, mi naravno moramo koristiti termin nasilnik, jer to jeste. Ako je neko ukrao 619 miliona evra od građana Srbije, mi ćemo reći da je lopov, ne možemo upotrebiti neki drugi izraz.

Da ja ovde kažem Dragan Đilas je radio u interesu građana Beograda, u interesu građana Srbije, Vuk Jeremić je branio nacionalne interese Srbije na Kosovu, to bi bio neprimeren govor, jer bih ja za ovim mestom izrekao notorne laži.

Sasvim na kraju, ja ću naravno podržati ovaj predlog zakona, jer smatram da je svaki put, svaki metar autoputa veoma važan, jer znači korak napred u jačanju privrede, korak napred u jačanju životnog standarda građana Srbije. Hvala.