BORIS BURSAĆ

Srpska napredna stranka

Rođen je 1989. godine. Živi u Beogradu.

Po obrazovanju je master menadžer.

Predsednik je Savеta za omladinu opštinskog odbora Srpske napredne stranke u Zеmunu.

Na izborima održanim 21. juna 2020. godine našao se na izbornoj listi "Aleksandar Vučić - Za našu decu".

Poslanički mandat mu je potvrđen 28.10.2020.
Poslednji put ažurirano: 30.10.2020, 09:29

Osnovne informacije

Statistika

  • 21
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Trinaesto vanredno zasedanje , 13.09.2021.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovana gospođo Gojković sa saradnicom, pred nama se danas nalazi jedan od nacionalno najvažnijih predloga zakona, a to je bespogovorno Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i očuvanju ćiriličkog pisma.

Jezik je, kao što znamo, jedan od osnovnih konstitutivnih elemenata svakog naroda. Nastali zajedno, jezik i narod zajedno opstaju i ne postoje jedan bez drugog. Dakle, jezik i narod su sudbinski povezani. Jer, ono što se dešava u narodu, dešava se i u njegovom jeziku.

Ćirilica kao staroslovensko nasleđe i nasleđe srpskog jezika ostala je vezivna nit srpskog jezika kroz vekove na širokom prostoru dokle je dopirala.

Istorija srpskog naroda, pored svih drugih, beleži dve pobune zbog zabrane ćirilice. Prva takva pobuna desila se na prostoru nekadašnje Karlovačke mitropolije i trajala je od 1779. godine do 1785. godine, a povodom pokušaja prvo carice Marije Terezije, a zatim i njenog sina, cara Josifa, da u svojoj carevini zabrane štampanje knjiga ćirilicom i njenu upotrebu u školama.

Takođe, valja znati da je u tom vremenu zabrana upotrebe ćirilice uvek podrazumevala praktično i zabranu pisanja srpskim jezikom, a Srbi u nameri da sačuvaju svoj identitet i narodni karakter ćirilice, nisu hteli pisati nijednim drugim pismom.

Druga skoro sasvim zaboravljena i malo kome poznata pobuna zbog zabrane ćirilice desila se u Crnoj Gori, istoj onoj Crnoj Gori u kojoj se danas napada sve što je srpsko. Naime, nakon njene okupacije 1916. godine, kada je austrijska vlast naredbom generalnog guvernera Viktora Vebera zabranila upotrebu ćirilice u školama, ustanovama i poštanskom saobraćaju, a iz školskih programa isključila je narodne epske i patriotske pesme, kao i predmet "srpska istorija". Tome se, iako je bilo nezadovoljstva i u drugim sredinama, jedino odlučno podnošenjem otkaza na službu suprotstavila grupa učitelja iz Bijelopavlića, njih 14, zbog čega su ubrzo uhapšeni i stavljeni pod vojni sud. Ostavke koje su potpisali u vojnoj komandi u Danilovgradu, 19. oktobra 1916. godine, ovako su obrazložili - ćirilica je srpska istorija, arterija, aorta srpskog nacionalizma, a mi smo spremni da budemo srpski učitelji i nećemo da budemo anacionalni.

Dalje, šta je predstavljala ćirilica za Srbe i srpsku istoriju kroz vekove i što bi trebalo da predstavlja i danas, ako joj shvatimo značaj, govore reči onih koji su radili na njenom potiskivanju. Tako je na primer general Sarkotić kao predstavnik vojnih vlasti u BiH za vreme Prvog svetskog rata značaj ćirilice za srpsku istoriju, kulturu, identitet, shvatio i izrazio bolje od nas samih. On navodi, citiram: "Treba Srbima ćirilicu kao borbeno sredstvo učiniti neupotrebljivim, odnosno potrebno je da ćirilicu uklonimo iz javnog života i oduzmemo joj srpski nacionalni karakter. I pošto je po shvatanju južnoslovenskih naroda ćiriličko pismo izraz srpskih jezika, onda je ćirilica veleizdajnička pa zato mora biti proterana. Za onoga ko se ogreši o zabranu ćirilice, predviđena je novčana kazna u iznosu od 50 do 1.000 kuna".

Takođe, prva mera koja je preduzeta nakon izbijanja Prvog svetskog rata, konkretno u Hrvatskoj, bila je potiskivanje ćirilice iz javne upotrebe. Tako je već 3. oktobra 1914. godine Zemaljska vlada u Hrvatskoj ukinula učenje ćirilice u javnim i osnovnim školama, a novom naredbom Vlade od 3. januara 1915. godine u Hrvatskoj je ćirilica ukinuta i u radu administracije.

Tu nije kraj progonu srpskog nacionalnog pisma. Naime, nekoliko decenija kasnije, u Drugom svetskom ratu, samo desetak dana nakon preuzimanja vlasti, 21. aprila 1941. godine u NDH, donesena je zakonska odredba o zabrani ćirilice, koja je stupila na snagu 25. aprila 1945. godine, naravno, potpisana direktno od Ante Pavelića.

Ali, i pored svih zabrana, progona, potiskivanja, srpski jezik i ćiriličko pismo je opstalo i ne samo da je opstalo, nego je ćirilica svedok kontinuiteta i identiteta srpskog jezika i književnosti, srpske kulture i istorije, prepoznatljiv znak i simbol, pokazatelj koliko je srpsko nasleđe bogato i utemeljeno.

Danas mnogi Srbi, čak i neki misleći ljudi, mnoge nevladine organizacije kažu da je svejedno pisati ćirilicom ili latinicom, s tim što je latinica za njih danas pismo moderne nauke i kulture, jedno univerzalno pismo, bez koga je nezamisliv život savremenog čoveka, a da ćirilica to nije.

Nije mi jasno kako se npr. Helsinški odbor nije oglasio kada su čupani i razbijani brojni natpisi i table na ćirilici širom Hrvatske, gde su tada da brane slobode i ljudska prava, a istog momenta su reagovali kada je predložen zakon o zaštiti ćirilice, tvrdeći, citiram – Srbiji nije potreban zakon koji diskriminiše, odnosno ne postoji nijedan razlog da se ćirilica štiti.

Gospodo da nema razloga da se ćirilica štiti, zašto se onda ćirilica zabranjivala više puta tokom istorije? Zašto su spaljivane knjige pisane ćirilicom? Zašto su uništavane biblioteke u kojima se one čuvaju? Zašto se danas i dalje suzbija i zabranjuje ćirilica u nekim susednim zemljama?

Poštovane kolege, građani Srbije, uzmimo se u pamet, kao što je jezik osnova nacionalnih bića naroda, tako je nacionalno pismo osnova nacionalne kulture. Srpsko nacionalno pismo jeste ćirilica. Njome se mi Srbi služimo duže od osam vekova, njome su ispisani svi kulturni tragovi našeg naroda, njome smo stvorili svoju kulturu, kulturu evropskog nivoa, zato je moramo sačuvati po svaku cenu.

Razlozi za donošenje ovog zakona sasvim su jasni i sadržani su u potrebi da se ustanove dodatne mere čiji je cilj negovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma kao kulturnih i tradicionalnih vrednosti i pospeši, naravno, šira upotreba ćiriličkog pisma u javnom životu s obzirom na istorijski, kulturni i identitetski značaj ovog pisma.

Stoga, ja ću apsolutno podržati ovaj Predlog zakona, a nadam se da će isto učiniti moje kolege. Hvala.

Dvanaesto vanredno zasedanje , 10.09.2021.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani ministre sa saradnicima, pred nama se danas nalazi set vrlo važnih i konstruktivnih predloga zakona, a ja bih pažnju posvetio upravo Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa.

Prirodne katastrofe sve ozbiljnije ugrožavaju bezbednost savremenog čovečanstva. Ne samo da je poslednjih decenija evidentan trend povećanja broja prirodnih katastrofa nego je prisutno i povećanje njihove destruktivnosti. To za posledicu ima povećane ljudske gubtke, materijalnu i nematerijalnu štetu, samim tim dolazi i do usporavanja održivog razvoja u celini.

Da budemo precizniji, novi izveštaji koje su UN objavile u septembru ove godine ukazuje na to da su se ekstremni vremenski događaji povećali pet puta u poslednjih 50 godina, a da je u njima život izgubilo više od dva miliona ljudi.

U ovom detaljnom izveštaju analizirano je oko 11.000 prirodnih katastrofa koje su se dogodile u poslednjih 50 godina. Izveštaj jasno ukazuje na trend ubrzanja prirodnih katastrofa, pri čemu je broj istih porastao za gotovo pet puta u periodu od 1970. do 2019. godine. Kada govorimo o prethodnoj godini svet je pogodilo 980 prirodnih nepogoda koje su uzrokovale gubitak od najmanje 8.200 ljudskih života.

Takođe, poplave, uragani, oluje, bujice ostavile su za sobom materijalnu štetu koja se procenjuje na 210 milijarde američkih dolara u 2020. godini, što je znatno više od 166 milijarde dolara u 2019. godini.

Specijalna predstavnica UN za smanjenje rizika od katastrofa Mami Mizutori izjavila je da je zbog prirodnih katastrofa prošle godine u svetu 31 milion ljudi raseljeno, a 26 miliona ljudi gurnuto u siromaštvo.

Dakle, evidentno je da živimo u jednom multi hazardnom svetu, svetu sa mnogim opasnostima i stoga je preko potrebno ulagati u oblast zaštite od katastrofa.

Ne smemo se voditi politikom – neće nas, jer smo pre par godina tačnije maja 2014. godine, videli da je svako društvo, pa i naše ranjivo kada priroda odluči da ispolji svoju silu i jačinu.

Dakle, prirodne katastrofe su se dešavale i dešavaće se. Stoga moramo uložiti sve napore, kako bi se bolje organizovali i pripremili. Srbija, kao ozbiljna država, to i čini, a ovaj predlog zakona govori u prilog mojoj konstataciji.

Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite o katastrofa ima jasan cilj, a to je uređenje okvirnih uslova za saradnju u oblasti sprečavanja katastrofa i pripremljenosti za katastrofe. Da budemo jasni, saradnja između strana pretežno obuhvata sledeće oblasti: pomoć u slučaju katastrofa, u zaštiti i spasavanju, kao i ublažavanje i uklanjanje njihovih posledica, uzajamno obaveštavanje o rizicima od katastrofa i njihovim posledicama, razmena naučnih i tehničkih znanja i transfer stručnog znanja i iskustava iz oblasti zaštite od katastrofa, obrazovanje i obuka zaposlenih koji učestvuju u aktivnostima zaštite i spasavanja, razvoj i proizvodnja opreme za zaštitu i spasavanje.

Takođe, iskoristio bih ovu priliku da zahvalim Republici Kipar na principijelnom stavu o nepriznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Na ovaj način, Kipar je pokazao da poštuje suverenitet i teritorijalni i integritet Republike Srbije, da poštuje principe međunarodnog prava, da je odgovoran i pouzdan partner i iskren prijatelj Republike Srbije. Samim tim, želja za unapređenjem bilateralnih odnosa između Srbije i Kipra sasvim je opravdana.

Zbog svega navedenog, ja ću lično, a nadam se i moje kolege, podržati ovaj, kao i ostale predloge, u nadi da će oni biti oslonac u borbi za jaku, modernu i bezbednu Srbiju. Živela Srbija!

Jedanaesto vanredno zasedanje , 08.09.2021.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovana gospođo Vujović sa saradnicom, pred nama se danas nalazi set vrlo bitnih i konstruktivnih predloga zakona, a ja bih se lično osvrnuo upravo na Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko o saradnji u oblasti odbrane.

Pre svega, osećam potrebu i dužnost da se zahvalim Kraljevini Maroko na principijelnom stavu o ne priznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Na ovaj način Kraljevina Maroko je pokazala da poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, da je odgovoran i pouzdan partner. Samim tim želja za unapređenjem bilateralnih odnosa između Srbije i Maroka sasvim je opravdana.

Dakle, Kraljevina Maroko je iskreni prijatelj Srbije zato što je protiv jednostrano proglašenih rešenja, zato što je protiv separatizma, zato što je protiv ugrožavanja nacionalnog jedinstva Srbije.

S toga je razumljivo da postoji jedno jako prijateljstvo između naša dva naroda i da Srbija kao odgovorna država radi na jačanju saradnje sa Marokom u raznim formama i različitim oblastima.

Konkretno, danas je na dnevnom redu upravo Sporazum koji je rezultat te odgovorne politike i dobrih i prijateljskih odnosa naših dveju država. Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko u oblasti odbrane ima jasan cilj, a to je uspostavljanje jednog pravnog osnova za vojnu saradnju između ugovornih strana i njihovih nadležnih organa, pre svega u oblasti odbrambene i bezbednosne politike, vojno-ekonomske i naučno tehničke saradnje, vojnog obrazovanja, obuke i vojne medicine.

Da budemo precizniji, ovim Sporazumom saradnja između ugovornih strana može obuhvatati sledeće oblasti – obuka i vojne vežbe, industrija odbrane, logistička podrška, informaciona bezbednost i sajber odbrana, razmena iskustava i stručnosti, vojno zdravstvo, operacija održavanja mira, vojna istorija, arhive, i muzeologija i naravno drugi oblici saradnje o kojima se strane dogovore.

Dakle, sklapanje ovakvih sporazuma nije samo preka potreba već i obaveza svih nas, jer cilj opravdava sredstvo, a cilj je bezbednost Srbije i njenih građana.

Republika Srbija pomno prati promene u okruženju i prilagođava svoju odbrambenu i bezbednosnu politiku tim promenama, kako bi na najbolji način zaštitila svoje nacionalne i odbrambene interese, a to su, pre svega, očuvanje suverenosti i teritorijalne celovitosti, vojna neutralnost i briga o celokupnom srpskom rodu.

Zato ću ja lično, a nadam se i moje kolege, podržati ovaj, kao i ostale predloge, u nadi da će oni biti oslonac u borbi za jaku, modernu i pre svega bezbednu Srbiju. Živela Srbija!