Zahvaljujem.

Poštovani gospodine Orliću, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani ministre sa saradnicima, pred nama se danas nalazi set vrlo važnih i konstruktivnih predloga zakona, a ja bih se lično osvrnuo upravo na Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa na Zapadnom Balkanu.

Istorija planete zemlje je obeležena i oblikovana raznim prirodnim katastrofama. Bez obzira na stepen tehnološke razvijenosti država, na njih nekada ne možemo uticati. Ono što znamo jeste da su neka područja sveta češće pogođena takvim događajima, a neka ne. U nekim mestima prirodne katastrofe ne nanose veću štetu i nema žrtava, a u nekima nanesu veliku materijalnu štetu i odnesu i po hiljade života.

Poslednjih decenija evidentan je trend povećanja broja prirodnih katastrofa, a prisutno je povećanje njihove destruktivnosti. Kada udare zemljotresi, poplave, i požari najranjivije su države u kojima manjka infrastruktura, logistike i dobre politike, a to za posledicu ima povećanje ljudske gubitke, materijalnu i nematerijalnu štetu i dolazi do usporavanja održivog razvoje društva u celini.

Novi izveštaji koje su UN objavile u septembru ove godine ukazuju na to da su se ekstremni vremenski događali povećali pet puta u poslednjih 50 godina, a da je u njima život izgubilo više od dva miliona ljudi, a samo u prethodnoj godini svet je pogodilo 980 prirodnih nepogoda koje su uzrokovale gubitak od najmanje osam hiljada i 200 ljudskih života.

Takođe, poplave, uragani, oluje, bujice ostavile su za sobom i materijalnu štetu koja se procenjuje na 210 milijardi američkih dolara što je znatno više od 166 milijardi dolara u 2019. godini.

Kada govorimo o Srbiji, prema podacima „World Risk Riport“ iz 2020. godine, od 181 zemlje koje su obuhvaćene analizom, Srbija se nalazi na 113 mestu. Da građani razumeju, na prvom mestu na tabeli se nalazi zemlja koja je najviše ugrožena od prirodnih katastrofa, a na zadnjem mestu zemlja koja je najmanje ugrožena.

Ono što je jako bitno istaći jeste da se ovaj izveštaj ne bazira samo na shvatanju da je rizik od katastrofa određen isključivo pojavom, intenzitetom i trajanjem ekstremnih prirodnih događaja, već u obzir uzima društvene, političke i ekonomske faktore jedne države i njihov uticaj na pojavu i sprečavanje prirodnih katastrofa.

Dakle, autori ovog izveštaja u obzir uzimaju i državnu politiku i njene posledice, dakle, kakve je infrastruktura, da li su građevine trošne i padaju i pri lakšem padu, kako se reaguje u slučaju prirodnih katastrofa, kako se pomaže u pogođenim područjima, itd.

Dakle, u tom pogledu, analizirajući ovaj izveštaj, Srbija je znatno napredovala, pogotovo u poslednjih 10 godina. Ono što je jako bitno i što svaki put pominjem kada se govori o ovoj temi jeste da se nikako ne smemo voditi politikom „neće nas“, jer smo pre samo par godina, tačnije maja 2014. godine videli da je svako društvo, pa i naše, ranjivo kada priroda odluči da ispolji svoju silu i jačinu.

Prirodne katastrofe su se dešavale i dešavaće se i to nije sporno, ali mi moramo uložiti sve napore kako bi se bolje organizovali i pripremili. Srbija kao ozbiljna država to i čini, a ovaj Predlog zakona govori u prilog moje konstatacije. Sporazum između država Zapadnog Balkana, odnosno Srbije, Albanije i Severne Makedonije o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa ima jasan cilj, a to je uređenje okvirnih uslova za saradnju u oblasti sprečavanja katastrofa, odnosno dobrovoljnog pružanja pomoći u slučaju katastrofa.

Da budemo precizniji, saradnja između ugovorenih strana pretežno obuhvata sledeće oblasti: Dakle, planiranje i sprovođenje mera za zaštitu od poplava, zemljotresa, požara, zagađenja životne sredine, plovidbenih nesreća, radioloških opasnosti, različitih pandemijskih, kao i industrijskih i drugih katastrofa, međusobno obaveštavanje o opasnostima, nastanku i posledicama katastrofe, međusobna pomoć pri spasavanju, pružanje pomoći i otklanjanje posledica katastrofa korišćenjem kopnenih i vazdušnih snaga i vozila za intervenciju u slučaju masovnih požara, poplava, zemljotresa i drugih katastrofa. Obrazovanje, osposobljavanje pripadnika službi, jedinica za zaštitu i spasavanje, jedinica protivpožarne zaštite i drugih pripadnika spasilačkih timova kroz informativne sastanke, kurseve, obuke, seminare i druge oblike saradnje, kao i organizovanje i obavljanje zajedničkih vežbi u oblasti spasavanja i pružanja pomoći, razmena naučnih i tehničkih podataka, kao i drugih dokumenata od značaja za zaštitu katastrofa i naravno saradnja pri razvoju i proizvodnji opreme za spasavanje i pružanje pomoći.

Zbog svega navedenog, ja ću lično, a nadam se i moje kolege, podržati ovaj kao i ostale predloge zakona u nadi da će upravo oni biti oslonac u borbi za jaku, modernu i bezbednu Srbiju. Živela Srbija.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovana gospođo Gojković sa saradnicom, pred nama se danas nalazi jedan od nacionalno najvažnijih predloga zakona, a to je bespogovorno Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i očuvanju ćiriličkog pisma.

Jezik je, kao što znamo, jedan od osnovnih konstitutivnih elemenata svakog naroda. Nastali zajedno, jezik i narod zajedno opstaju i ne postoje jedan bez drugog. Dakle, jezik i narod su sudbinski povezani. Jer, ono što se dešava u narodu, dešava se i u njegovom jeziku.

Ćirilica kao staroslovensko nasleđe i nasleđe srpskog jezika ostala je vezivna nit srpskog jezika kroz vekove na širokom prostoru dokle je dopirala.

Istorija srpskog naroda, pored svih drugih, beleži dve pobune zbog zabrane ćirilice. Prva takva pobuna desila se na prostoru nekadašnje Karlovačke mitropolije i trajala je od 1779. godine do 1785. godine, a povodom pokušaja prvo carice Marije Terezije, a zatim i njenog sina, cara Josifa, da u svojoj carevini zabrane štampanje knjiga ćirilicom i njenu upotrebu u školama.

Takođe, valja znati da je u tom vremenu zabrana upotrebe ćirilice uvek podrazumevala praktično i zabranu pisanja srpskim jezikom, a Srbi u nameri da sačuvaju svoj identitet i narodni karakter ćirilice, nisu hteli pisati nijednim drugim pismom.

Druga skoro sasvim zaboravljena i malo kome poznata pobuna zbog zabrane ćirilice desila se u Crnoj Gori, istoj onoj Crnoj Gori u kojoj se danas napada sve što je srpsko. Naime, nakon njene okupacije 1916. godine, kada je austrijska vlast naredbom generalnog guvernera Viktora Vebera zabranila upotrebu ćirilice u školama, ustanovama i poštanskom saobraćaju, a iz školskih programa isključila je narodne epske i patriotske pesme, kao i predmet "srpska istorija". Tome se, iako je bilo nezadovoljstva i u drugim sredinama, jedino odlučno podnošenjem otkaza na službu suprotstavila grupa učitelja iz Bijelopavlića, njih 14, zbog čega su ubrzo uhapšeni i stavljeni pod vojni sud. Ostavke koje su potpisali u vojnoj komandi u Danilovgradu, 19. oktobra 1916. godine, ovako su obrazložili - ćirilica je srpska istorija, arterija, aorta srpskog nacionalizma, a mi smo spremni da budemo srpski učitelji i nećemo da budemo anacionalni.

Dalje, šta je predstavljala ćirilica za Srbe i srpsku istoriju kroz vekove i što bi trebalo da predstavlja i danas, ako joj shvatimo značaj, govore reči onih koji su radili na njenom potiskivanju. Tako je na primer general Sarkotić kao predstavnik vojnih vlasti u BiH za vreme Prvog svetskog rata značaj ćirilice za srpsku istoriju, kulturu, identitet, shvatio i izrazio bolje od nas samih. On navodi, citiram: "Treba Srbima ćirilicu kao borbeno sredstvo učiniti neupotrebljivim, odnosno potrebno je da ćirilicu uklonimo iz javnog života i oduzmemo joj srpski nacionalni karakter. I pošto je po shvatanju južnoslovenskih naroda ćiriličko pismo izraz srpskih jezika, onda je ćirilica veleizdajnička pa zato mora biti proterana. Za onoga ko se ogreši o zabranu ćirilice, predviđena je novčana kazna u iznosu od 50 do 1.000 kuna".

Takođe, prva mera koja je preduzeta nakon izbijanja Prvog svetskog rata, konkretno u Hrvatskoj, bila je potiskivanje ćirilice iz javne upotrebe. Tako je već 3. oktobra 1914. godine Zemaljska vlada u Hrvatskoj ukinula učenje ćirilice u javnim i osnovnim školama, a novom naredbom Vlade od 3. januara 1915. godine u Hrvatskoj je ćirilica ukinuta i u radu administracije.

Tu nije kraj progonu srpskog nacionalnog pisma. Naime, nekoliko decenija kasnije, u Drugom svetskom ratu, samo desetak dana nakon preuzimanja vlasti, 21. aprila 1941. godine u NDH, donesena je zakonska odredba o zabrani ćirilice, koja je stupila na snagu 25. aprila 1945. godine, naravno, potpisana direktno od Ante Pavelića.

Ali, i pored svih zabrana, progona, potiskivanja, srpski jezik i ćiriličko pismo je opstalo i ne samo da je opstalo, nego je ćirilica svedok kontinuiteta i identiteta srpskog jezika i književnosti, srpske kulture i istorije, prepoznatljiv znak i simbol, pokazatelj koliko je srpsko nasleđe bogato i utemeljeno.

Danas mnogi Srbi, čak i neki misleći ljudi, mnoge nevladine organizacije kažu da je svejedno pisati ćirilicom ili latinicom, s tim što je latinica za njih danas pismo moderne nauke i kulture, jedno univerzalno pismo, bez koga je nezamisliv život savremenog čoveka, a da ćirilica to nije.

Nije mi jasno kako se npr. Helsinški odbor nije oglasio kada su čupani i razbijani brojni natpisi i table na ćirilici širom Hrvatske, gde su tada da brane slobode i ljudska prava, a istog momenta su reagovali kada je predložen zakon o zaštiti ćirilice, tvrdeći, citiram – Srbiji nije potreban zakon koji diskriminiše, odnosno ne postoji nijedan razlog da se ćirilica štiti.

Gospodo da nema razloga da se ćirilica štiti, zašto se onda ćirilica zabranjivala više puta tokom istorije? Zašto su spaljivane knjige pisane ćirilicom? Zašto su uništavane biblioteke u kojima se one čuvaju? Zašto se danas i dalje suzbija i zabranjuje ćirilica u nekim susednim zemljama?

Poštovane kolege, građani Srbije, uzmimo se u pamet, kao što je jezik osnova nacionalnih bića naroda, tako je nacionalno pismo osnova nacionalne kulture. Srpsko nacionalno pismo jeste ćirilica. Njome se mi Srbi služimo duže od osam vekova, njome su ispisani svi kulturni tragovi našeg naroda, njome smo stvorili svoju kulturu, kulturu evropskog nivoa, zato je moramo sačuvati po svaku cenu.

Razlozi za donošenje ovog zakona sasvim su jasni i sadržani su u potrebi da se ustanove dodatne mere čiji je cilj negovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma kao kulturnih i tradicionalnih vrednosti i pospeši, naravno, šira upotreba ćiriličkog pisma u javnom životu s obzirom na istorijski, kulturni i identitetski značaj ovog pisma.

Stoga, ja ću apsolutno podržati ovaj Predlog zakona, a nadam se da će isto učiniti moje kolege. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani ministre sa saradnicima, pred nama se danas nalazi set vrlo važnih i konstruktivnih predloga zakona, a ja bih pažnju posvetio upravo Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa.

Prirodne katastrofe sve ozbiljnije ugrožavaju bezbednost savremenog čovečanstva. Ne samo da je poslednjih decenija evidentan trend povećanja broja prirodnih katastrofa nego je prisutno i povećanje njihove destruktivnosti. To za posledicu ima povećane ljudske gubtke, materijalnu i nematerijalnu štetu, samim tim dolazi i do usporavanja održivog razvoja u celini.

Da budemo precizniji, novi izveštaji koje su UN objavile u septembru ove godine ukazuje na to da su se ekstremni vremenski događaji povećali pet puta u poslednjih 50 godina, a da je u njima život izgubilo više od dva miliona ljudi.

U ovom detaljnom izveštaju analizirano je oko 11.000 prirodnih katastrofa koje su se dogodile u poslednjih 50 godina. Izveštaj jasno ukazuje na trend ubrzanja prirodnih katastrofa, pri čemu je broj istih porastao za gotovo pet puta u periodu od 1970. do 2019. godine. Kada govorimo o prethodnoj godini svet je pogodilo 980 prirodnih nepogoda koje su uzrokovale gubitak od najmanje 8.200 ljudskih života.

Takođe, poplave, uragani, oluje, bujice ostavile su za sobom materijalnu štetu koja se procenjuje na 210 milijarde američkih dolara u 2020. godini, što je znatno više od 166 milijarde dolara u 2019. godini.

Specijalna predstavnica UN za smanjenje rizika od katastrofa Mami Mizutori izjavila je da je zbog prirodnih katastrofa prošle godine u svetu 31 milion ljudi raseljeno, a 26 miliona ljudi gurnuto u siromaštvo.

Dakle, evidentno je da živimo u jednom multi hazardnom svetu, svetu sa mnogim opasnostima i stoga je preko potrebno ulagati u oblast zaštite od katastrofa.

Ne smemo se voditi politikom – neće nas, jer smo pre par godina tačnije maja 2014. godine, videli da je svako društvo, pa i naše ranjivo kada priroda odluči da ispolji svoju silu i jačinu.

Dakle, prirodne katastrofe su se dešavale i dešavaće se. Stoga moramo uložiti sve napore, kako bi se bolje organizovali i pripremili. Srbija, kao ozbiljna država, to i čini, a ovaj predlog zakona govori u prilog mojoj konstataciji.

Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite o katastrofa ima jasan cilj, a to je uređenje okvirnih uslova za saradnju u oblasti sprečavanja katastrofa i pripremljenosti za katastrofe. Da budemo jasni, saradnja između strana pretežno obuhvata sledeće oblasti: pomoć u slučaju katastrofa, u zaštiti i spasavanju, kao i ublažavanje i uklanjanje njihovih posledica, uzajamno obaveštavanje o rizicima od katastrofa i njihovim posledicama, razmena naučnih i tehničkih znanja i transfer stručnog znanja i iskustava iz oblasti zaštite od katastrofa, obrazovanje i obuka zaposlenih koji učestvuju u aktivnostima zaštite i spasavanja, razvoj i proizvodnja opreme za zaštitu i spasavanje.

Takođe, iskoristio bih ovu priliku da zahvalim Republici Kipar na principijelnom stavu o nepriznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Na ovaj način, Kipar je pokazao da poštuje suverenitet i teritorijalni i integritet Republike Srbije, da poštuje principe međunarodnog prava, da je odgovoran i pouzdan partner i iskren prijatelj Republike Srbije. Samim tim, želja za unapređenjem bilateralnih odnosa između Srbije i Kipra sasvim je opravdana.

Zbog svega navedenog, ja ću lično, a nadam se i moje kolege, podržati ovaj, kao i ostale predloge, u nadi da će oni biti oslonac u borbi za jaku, modernu i bezbednu Srbiju. Živela Srbija!

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovana gospođo Vujović sa saradnicom, pred nama se danas nalazi set vrlo bitnih i konstruktivnih predloga zakona, a ja bih se lično osvrnuo upravo na Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko o saradnji u oblasti odbrane.

Pre svega, osećam potrebu i dužnost da se zahvalim Kraljevini Maroko na principijelnom stavu o ne priznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Na ovaj način Kraljevina Maroko je pokazala da poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, da je odgovoran i pouzdan partner. Samim tim želja za unapređenjem bilateralnih odnosa između Srbije i Maroka sasvim je opravdana.

Dakle, Kraljevina Maroko je iskreni prijatelj Srbije zato što je protiv jednostrano proglašenih rešenja, zato što je protiv separatizma, zato što je protiv ugrožavanja nacionalnog jedinstva Srbije.

S toga je razumljivo da postoji jedno jako prijateljstvo između naša dva naroda i da Srbija kao odgovorna država radi na jačanju saradnje sa Marokom u raznim formama i različitim oblastima.

Konkretno, danas je na dnevnom redu upravo Sporazum koji je rezultat te odgovorne politike i dobrih i prijateljskih odnosa naših dveju država. Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko u oblasti odbrane ima jasan cilj, a to je uspostavljanje jednog pravnog osnova za vojnu saradnju između ugovornih strana i njihovih nadležnih organa, pre svega u oblasti odbrambene i bezbednosne politike, vojno-ekonomske i naučno tehničke saradnje, vojnog obrazovanja, obuke i vojne medicine.

Da budemo precizniji, ovim Sporazumom saradnja između ugovornih strana može obuhvatati sledeće oblasti – obuka i vojne vežbe, industrija odbrane, logistička podrška, informaciona bezbednost i sajber odbrana, razmena iskustava i stručnosti, vojno zdravstvo, operacija održavanja mira, vojna istorija, arhive, i muzeologija i naravno drugi oblici saradnje o kojima se strane dogovore.

Dakle, sklapanje ovakvih sporazuma nije samo preka potreba već i obaveza svih nas, jer cilj opravdava sredstvo, a cilj je bezbednost Srbije i njenih građana.

Republika Srbija pomno prati promene u okruženju i prilagođava svoju odbrambenu i bezbednosnu politiku tim promenama, kako bi na najbolji način zaštitila svoje nacionalne i odbrambene interese, a to su, pre svega, očuvanje suverenosti i teritorijalne celovitosti, vojna neutralnost i briga o celokupnom srpskom rodu.

Zato ću ja lično, a nadam se i moje kolege, podržati ovaj, kao i ostale predloge, u nadi da će oni biti oslonac u borbi za jaku, modernu i pre svega bezbednu Srbiju. Živela Srbija!

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani ministre sa saradnicima, pred nama se danas nalazi set vrlo važnih i konstruktivnih predloga zakona. Ja bih svoju pažnju posvetio upravo Predlogu zakona o studentskom organizovanju.

Dve godine nakon potpisivanja Bolonjske deklaracije i tri godine nakon Sorbonske deklaracije održana je Praška konferencija na kojoj je potpisan tzv. Praški kominike. Podsećanja radi, pri potpisivanju Bolonjske deklaracije 1999. godine dogovoreno je da se na svake dve godine održavaju ministarske konferencije na kojima će se podnositi izveštaji o primeni Bolonjskog procesa, razmenjivati iskustva i obaviti potpisivanje kominikea, odnosno memoranduma ili zvaničnih izveštaja koji potpisuju sve zemlje koje su prihvatile Bolonjski proces. Tu ulaze i zemlje Evrope koje to nisu učinile 1999. godine, a odlučile su da prihvate Bolonjski proces.

Do danas je održano pet konferencija – Praška 2001. godine, Berlinska 2003. godine, kada je i Srbija zvanično pripadala Bolonjskom procesu i ratifikovala Bolonjsku deklaraciju. Nakon nje smo imali Bergensku konferenciju 2005. godine, londonsku 2007. godine i završnu u Briselu 2009. godine, da bi se 2010. godine završila implementacija Bolonjskog procesa.

Ono što je jako bitno za ovu tematiku jeste upravo Praška konferencija, odnosno Praški kominike, kada su studenti priznati kao ravnopravni partneri u donošenju odluka, odnosno kada se studenti zvanično smatraju punim članovima akademske zajednice. Od tada studentska participacija i studentsko organizovanje predstavlja proces uključivanja studenata u donošenje odluka na svim nivoima, pre svega institucionalnom, pa onda i nacionalnom, regionalnom, evropskom i naravno odlukama po svim pitanjima.

Dakle, studentsko organizovanje postaje važan činilac visokog obrazovanja, dok akademska zajednica predstavlja alarm koji u svakodnevnoj stvarnosti treba da detektuje važne probleme i da skreće pažnju na njih. I ne samo to. Akademska zajednica mora da daje analize na osnovu kojih će mediji i institucije da reaguju, a studenti kao punopravni članovi akademske zajednice imaju apsolutno pravo da učestvuju u tom procesu.

Nažalost, do 2012. godine akademska zajednica nije imala društvenu moć i svedena je, faktički, na marginu. Vladalo je odsustvo slobodne kritičke misli i jedna nesposobnost da se osmisli i odbrani opšti interes. Zakonom iz 2005. godine, tačnije Zakonom o visokom obrazovanju, daje se nekakav okvir učešća studenata u okvirima visokog školstva i propisuje se postojanje studentskog parlamenta. Međutim, pokazalo se da su od 2005. godine i perioda formiranja prvih studentskih parlamenata prakse na fakultetima i univerzitetima potpuno različite. Razvoj i način funkcionisanja zavisio je potpuno od lokalnih prilika.

Ovakva situacija u studentskom organizovanju dovela je do velikih poteškoća. Glas studenata gotovo da se nije ni čuo, potpuno je bilo ugroženo funkcionisanje ovog segmenta visokog školstva. Javašluk pojedinih profesora i fakulteta je išao tako daleko da su neki javno isticali kako ne prihvataju Bolonjsku deklaraciju, iako je država Srbija nju ratifikovala, te da će praksa i pravila na fakultetima odlučivati, oni, a ne država i resorno ministarstvo. Najzad se staje na put ovakvim anomalijama. Država Srbije i te kako prepoznaje glas mladih, odnosno glas studenata, a ovaj zakon, odnosno prvi predlog zakona o studentskom organizovanju, ide u prilog ovoj mojoj konstataciji.

Dakle, ovim predlogom zakona prvi put jasno se definiše funkcionisanje studentskih organizacija, pravi se distinkcija između studentskih organizacija i organizacija za studente, potpuno jasno se definišu studentska predstavnička tela, dakle, studentske konferencije i studentski parlamenti, propisuje se učešće studenata u stručnim organima i njihovim telima u proporciji od 20% i studentima se prvi put daje pravo glasa prilikom predlaganja kandidata za organ poslovođenja. Takođe, studentski parlament stiče pravo da donosi svoj finansijski plan, koji je sastavni deo finansijskog plana visokoškolske institucije, pa je stoga samo usvajanje finansijskog plana institucije ujedno i studentsko pitanje.

Dakle, ovo je jedan dobar, konstruktivan predlog zakona, koji jasno definiše prava studenata, stoga ću ja, a nadam i moje kolege podržati ovaj predlog zakona, u nadi da će on biti oslonac u borbi za jaku i modernu Srbiju. Živela Srbija!

Zahvaljujem.

Poštovani gospodine Orliću, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovana gospođo Popović, pred nama se danas nalazi set vrlo važnih i konstruktivnih predloga zakona, a ja bih svoju pažnju posvetio upravo Predlogu Zakona o nacionalnoj bazi podataka za sprečavanje i borbu protiv terorizma.

Terorizam kakav danas poznajemo, on nikako nije nova tvorevina, već se on perfidno krije u društvenoj zajednici u obliku taktike, strategije, doktrine, metode i sredstva oko kojih samo treba da se postigne konsenzus da bi izašao na svetlost dana.

Dok terorizam neki vide kao zločin, drugi ga opisuju kao svetu dužnost. I dokle god postoje ove dve dijametralno različite strane terorizma će zasigurno biti. Teroristi su danas obučeni i opremljeniji, samim tim i neuhvatljiviji, kao nikada do sada. To je dovelo da se ovaj fenomen brzo proširi i zahvati celu planetu.

Terorističke organizacije na sve moguće načine pokušavaju da ostvare svoje političke, ideološke ili društvene ciljeve i u najvećem broju slučajeva ne poštuju opšte prihvaćena pravila ratovanja, a kao rezultat toga imamo nedužne žrtve.

Terorizam nije prostorno ograničen, odnosno za terorizam se vezuje prostorna disperzija nasilja, budući da u slučaju terorističkih napada ne postoji sigurnost u smislu jasnog graničnog prostora na kome se izvode oružane akcije. Odnosno, u ovom slučaju ratište potencijalno može biti ceo svet. Tako da ni jedna država, bez obzira na stepen i njenu razvijenost. Nije zaštićena od ove pošasti današnjice koji nazivamo terorizmom.

Ja često terorizam slikovito objašnjavam, kao svojevrsan šumski požar koji brzo plane, još se brže razbukti i vrlo ga je teško ugasiti. Dakle, ponavljam, ni jedna država na kugli zemaljskoj nije imuna na terorizam, bez obzira na stepen njene vojne, informacione ili ekonomske razvijenosti, a tipični primeri za ovu moju konstataciju su sprovedeni teroristički napadi u SAD, Španiji, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Austriji itd.

Nalet terorističke beskrupuloznosti s početka 21. Veka, prestrašio je sve članice međunarodne zajednice. Stoga je početak novog milenijuma obeležen globalno raširenim strahom od međunarodnog terorizma.

Od tog momenta međunarodni terorizam postaje bezbednosna pretnja prvog reda za svaku državu.

Na osnovu svih relevantnih pokazatelja opravdano je terorizam okarakterisati kao globalno bezbednosnu pretnju koja ima potencijal da pogodi sve subjekte međunarodne zajednice.

Konstantna izloženost terorističkoj opasnosti posledično izaziva osećaj nebezbednosti i to jeste cilj terorista, da akcijama nasilja prema nedužnima privuku pažnju domaće i svetske javnosti i zastraše je ili pridobiju zastarenje interesa i ciljeva koje proklamuju.

Kako bi ta ista javnost izvršila pritisak na državu da udovolji zahtevima terorista, iako nije moguće precizirati istorijski razvoj terorizma.

Ova bezbednosna pretnja svakako da ima svoje razvojne etape, zbog čega savremeni oblici terorizma imaju značajno izmenjene karakteristike u odnosu na starije oblike i modalitete ispoljavanja. Savremeni terorizam nesumnjivo ima globalnu dimenziju i sve je učestaliji i akcije su sve brutalnije, veoma često sa smrtnih ishodom, izvode ih veoma opremljene i dobro povezane terorističke organizacije.

Žrtve su masovnije i materijalna razaranja su većih razmera, a državne granice nisu dovoljan bedem za produkt terorizma u svim njegovim oblicima.

Ono što svakako razlikuje oblike terorizma od ranije poznatih oblika jeste veća dostupnost informacija, bolja uvezanost ljudi kroz komunikaciju preko raznih medija, i prebrz tehnološki napredak, i naravno rast industrije i naoružanja.

Kao neko ko se duži niz godina bavi ovim fenomenom, mogu slobodno reći da Republika Srbija, prepoznaje terorizam, i da ozbiljno radi na prevenciji i borbi protiv terorizma.

Ono što je jako bitno jeste da Republika Srbija prepoznaje univerzalni karakter terorizma i ekstremizma i neophodnost kontinuirane i široke saradnje država na globalnom i regionalnom planu, radi uspostavljanja zajedničkog pristupa u ovoj osetljivoj temi.

Shodno tome, nedavno smo potpisali i sporazum sa Ruskom federacijom o saradnji u borbi protiv terorizma, i ovaj Sporazum je Srbiji doneo jako bitne oblike saradnje, koji se ogledaju u razmeni informacija terorističkim grupama, njihovim vođama i članovima, kao i u njihovim aktivnostima.

Dakle, država ozbiljno radi na očuvanju bezbednosti kako nje same tako i naših građana, i takav rad mora da se nastavi, pogotovo ako uzmemo u obzir podatke Europola, koji govore da terorizam na tlu Evrope i te kako postoji, i prema izveštaju Europola od 2018. godine, imali smo 129 terorističkih napada, a u 2019. godini 119 terorističkih napada.

Izveštaj za 2020. godinu još nije gotov, obično se on objavljuje krajem juna.

Ukoliko uzmemo sve ove informacije u obzir, mi ne smemo čekati neki svoj 11. septembar, već protiv terorističku borbu moramo postaviti na zdrave noge, odnosno na zavidnom nivou u praksi i upravo ovaj predlog zakona to i čini.

Ovim zakonom uređuje se i uspostavljanje i sadržine jedinstvene nacionalne baze podataka o fizičkim i pravnim licima, kao i grupama i organizacijama sa lista označenih lica UN i drugih međunarodnih organizacija, naravno u kojima je Republika Srbija član, sa lista označenih lica koja su doneta u skladu sa zakonom koje uređuje ograničavanje raspolaganje imovinom, u cilju sprečavanja terorizma, i sa konsolidovanih lista, na osnovu zakona koji uređuje međunarodne mere ograničavanja iz postojeće baze nadležnih organa, u skladu sa zakonom, što uključuje lica koja su osumnjičena, optužena ili osuđena za delo terorizam, i sa njim povezana krivična dela.

S obzirom da prevencija i borba protiv terorizma predstavlja značajno pitanje ostvarivanje ciljeva bezbednosne politike, u nastojanju da se zaštiti bezbednost, meni ne ostaje ništa drugo, nego da podržim ovaj predlog zakona u nadi da će biti oslonac u borbi za jaku, modernu i bezbednu Srbiju.

Živela Srbija.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani ministre sa saradnicima, pred nama se danas nalazi set vrlo važnih predloga zakona, a ja bih se lično osvrnuo upravo na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta "Izgradnja stanova za pripadnike snaga bezbednosti".

Pripadnici snaga bezbednosti obavljaju izuzetno važan posao, koji se ogleda, pre svega, u očuvanju bezbednosti, u odbrani suvereniteta, u očuvanju nezavisnosti i teritorijalnoj celokupnosti države. To su ljudi koji su bedem ove zemlje, ljudi koji se bore za ovu zemlju, ljudi koji su svojoj otadžbini posvetili živote.

Biti pripadnik snaga bezbednosti bilo koje bezbednosne strukture i organizacije je više od posla, to je životni poziv, to je životna misija. Značaj pripadnika snaga bezbednosti je ogroman, kako u miru, tako i u vanrednom i, naravno, u onom najtežem, dakle, ratnom stanju.

U najtežim vremenima pripadnici bezbednosnih struktura su bili tu za nas. Oni su kroz istoriju bili, jesu i biće faktor stabilnosti, očuvanja mira i jasno upozorenje svima koji bi se usudili da napadnu Srbiju. Mesto koje oni uvažavaju u srpskom društvu ima dugačku tradiciju, oličenu kroz mnoga nedaća koje je naša zemlja kroz svoju istoriju prošla. Razlozi zbog takvog stanja stvari leže, pre svega, u specifičnoj geopolitičkoj, kulturnoj i religijskoj konfiguraciji ovog podneblja, što je neminovno predstavljalo preduslov formiranja tokom većeg dela istorije afirmativnog pogleda na pripadnike ovih struktura.

Nažalost, među pripadnicima ovih struktura često se nalaze oni koji nisu uspeli trajno da reše svoje stambeno pitanje. S obzirom da su vojnici, policajci i ostali pripadnici bezbednosnih struktura čuvari naše zemlje, njenog integriteta, slobode, branitelji našeg naroda, čuvari otadžbine, zaštitnici interesa države Srbije, ne mogu a da se ne složim sa predsednikom Srbije, koji kaže da država mora da nađe novac i mora da ulaže u ovaj sektor i u poboljšanje standarda njenih pripadnika.

Samo tada kada reše svoj najveći životni problem, kada im se obezbedi krov nad glavom, mogu da brinu samo i jedino o onome čemu su posvetili život, a to je bezbednost i sigurnost Srbije i njenih građana.

Zahvaljujući odgovornoj državotvornoj polici naše države donet je Zakon o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti i već su uručeni ključevi prvim stanarima.

Iskreno se nadam da će biti ispunjen cilj Ministarstva i da će do 2022. godine biti izgrađeno skoro 7.000 stanova za pripadnike bezbednosnih službi.

Posebno sam ponosan na činjenicu da se upravo u Zemunu, odakle dolazim i koji predstavljam, gradi 1.000 stanova.

Mislim da je bilo krajnje vreme da država uradi nešto ovako konkretno i time pokaže zahvalnosti svim pripadnicima službi bezbednosti na svemu što rade kako bi se mi, kao građani Srbije, osećali bezbedno.

Isto tako, projekat izgradnje stanova za bezbednjake signal je i ostalima, lekarima, učiteljima, nastavnicima, vaspitačima, profesorima, vatrogascima, svima koji rade za državni aparat i koji se bore za Srbiju, da postoji bolje sutra i da će se država Srbija brinuti u njima.

Uvidevši koliki je značaj ovog Predloga zakona, meni ne ostaje ništa drugo nego da ga podržim. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovana gospođo Popović, pred nama su se ovih dana našli vrlo bitni i konstruktivni predlozi zakona, a ja bih se lično osvrnuo na Predlog zakona o potvrđivanju Memoranduma između Vlade Republike Srbije i Vlade Komonvelta Dominike o saradnji u oblasti poljoprivrede.

Pre svega osećam potrebu da izrazim zahvalnost Dominiki koja je 2018. godine zamrznula Odluku o priznavanju nezavisnosti Kosova i time pokazala da poštuje teritorijalni integritet Srbije, ali i principe međunarodnog prava.

Ovim gestom Vlada Komonvelta Dominike je pokazala da nema jednostranih rešenja, već da je pitanje statusa južne srpske pokrajine, pitanje koje može biti rešeno jedino dijalogom Beograda i Prištine. Ako mene lično pitate, ja sam stava predsednika Srbije i građana Srbije, po kojima Kosovo i Metohija jesu i biće duša i srce Srbije, jesu i biće neotuđivi deo srpske teritorije, a za one koji drugačije misle i smatraju, citirao bih Svetog cara Lazara – od ruke im ništa ne rodilo, ni u polju Bjelica pšenica, ni u brdu vinova lozica.

Kada smo kod pšenice Bjelice i vinove lozice, vratio bih se na temu ovog Sporazuma, a to je poljoprivreda.

Poljoprivreda je privredna delatnost stara koliko i ljudsko društvo. Nastala je prevashodno iz težnje da se zadovolje osnovne čovekove potrebe, odnosno potrebe za hranom i samoodrženjem, da bi kroz razvoj ljudskog društva dobila prostor da se od proizvodnje naturalnog karaktera postepeno pretvori u sitnu robnu proizvodnju.

U takvim uslovima, gazdinstva su dobila mogućnost da viškove svojih prehrambenih proizvoda ponude na tržištu u zamenu za proizvode i usluge zanatskih delatnosti. Posmatrano na taj način, gazdinstvo ili poljoprivredno domaćinstvo sa jedne strane tretira se kao nosilac proizvodne aktivnosti, ali i kao potrošačka jedinica.

Danas je poljoprivreda privredna delatnost koja osim proizvoda namenjenih ishrani stanovništva obezbeđuje nezamenljive sirovine za farmaceutsku industriju i tekstilnu industriju, ali i građevinarstvo. Pored toga, nus produkti poljoprivrede postaju sve traženiji i kao alternativni izvori energije. Prilikom primanja Nobelove nagrade za ekonomiju 1979. godine, Teodor Šulc izgovorio je sjajnu rečenicu koja glasi – siromaštvo zemlje pokazatelj je nepoznavanja ekonomije poljoprivrede.

Suština ove izjave ogleda se u tome da su ekonomije svih zemalja na svetu u manjoj ili većoj meri, zavisne od poljoprivrede, tj. da je poljoprivreda bez sumnje privredna grana od vitalnog značaja za opstanak ljudske vrste.

Kada govorimo o Srbiji, Srbija ima izvanredne prirodne uslove za razvoj poljoprivrede. Mi smo nekada bili i trebali bi opet biti pre svega poljoprivredna zemlja, koja najveće prihode treba da ostvaruje upravo od ove delatnosti, naravno uz razvoj industrijskih grana koje troše sirovine iz poljoprivrede.

Koliko je poljoprivreda važna, videli smo upravo u periodu pandemije Kovida 19 kada su mnogi rafovi po radnjama širom regiona, Evrope i sveta bili prazni, Srbija je zahvaljujući odgovornoj politici, zahvaljujući odgovornim ulaganjem u poljoprivredu imala sve životne namirnice. I ne samo da je imala te namirnice na rafovima u radnjama širom Srbije, već je imala zalihe svih osnovnih životnih namirnica za godinu dana unapred. U 2020. godini pored pandemije korona virusa, prema podacima Ministarstva poljoprivrede, napravili smo rekorde i to u pogledu spoljnotrgovinske razmene u iznosu od 4,13 milijardi dolara, što nikada do sada nismo imali. Napravili smo suficit u agro biznisu za državu od 1,8 milijardi dolara i to je jako važna stvar za BDP. Podsetiću vas da je taj izvoz pre samo pet godina bio 2,5 milijarde dolara.

Takođe, moramo napomenuti da je upravo poljoprivreda i prehrambena industrija zaslužna za manji pad BDP-a u Srbiji. Iskreno se nadam da će se obistiniti predviđanja gospodina Nedimovića i da će udeo poljoprivrede u BDP-u biti rekordan i preći 9,5%.

Što se tiče samog Memoranduma između Vlade Republike Srbije i Vlade Komonvelta Dominike cilj je sasvim jasan, a to je svakako negovanje prijateljskih odnosa i poboljšanja saradnje u oblasti poljoprivrede i to kroz razmenu naučnih i tehničkih informacija i dostignuća, razvoj i uvođenje modernih tehnologija u oblasti poljoprivrede, ... tehnologije, podsticanje zajedničkih programa u oblasti poljoprivrede, podsticanje saradnje između preduzeća u oblasti poljoprivrede i povezanim sektorima, saradnja u veterinarskoj i fitosanitarnoj oblasti.

Uzimajući sve u obzir, ja ću lično, nadam se i moje kolege podržati i glasati za ovaj, kao i ostale predloge zakona, u nadi da će oni biti oslonac u borbi za jaku, modernu i zdraviju Srbiju. Živela Srbija.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovana gospođo Atanasković, pred nama se danas nalazi set vrlo važnih predloga zakona i sporazuma, a ja bih se lično osvrnuo upravo na jedan, možemo reći, veliki san koji građani Beograda i Srbije odavno sanjaju i žele da postane java, a to je, svakako, beogradski metro. Da budem precizniji, govorimo o aneksu Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske, a tiče se saradnje u oblasti sprovođenja prioritetnih projekata u Republici Srbiji.

Podsećanja radi, pod članom 2. Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske, koji smo već usvojili, stoji tačka – prioritetni oblici saradnje, odnosno Faza 1 projekta „Beogradski metro“. Reč je o izuzetno važnom projektu za Beograd i Srbiju, koji će doprineti modernizaciji glavnog grada, ali i rasteretiti gužve u glavnom gradu koje su postale noćna mora svih Beograđana.

Mi smo, verovali ili ne, stigli do cifre od skoro 650.000 automobila u glavnom gradu. Došli smo u situaciju da imamo skoro dva automobila po porodici u Beogradu. Dakle, naša saobraćajna infrastruktura nije u stanju da se nosi sa tolikim brojem vozila, ali sa druge strane gužve su karakteristika velikih metropola, tako je u Rimu, tako je u Moskvi, tako je i u Parizu. Evidentno je da problem postoji. Ako danas izađete na ulicu i pitate bilo kojeg Beograđanina - šta je najveći problemu u gradu, dobićete isti odgovor - to su gužve u saobraćaju.

Beograd je veliki grad koji nezvanično sa širom okolinom, uzimajući u obzir veliki broj srpskih izbeglica iz Hrvatske, BiH, kao i proteranih lica sa KiM, studenata i ljudi popisanih u mestima njihovih stalnih prebivališta, a žive ili rade u Beogradu, potencijalno prelazi dva miliona. Nigde u svetu nećete videti da grad te veličine za osnovni podsistem javnog prevoza ima autobuski, već šinski i zato mi moramo ubrzano da radimo na izgradnji metroa. To je preduslov da počnemo da rešavamo saobraćajne probleme. Takođe, moram se složiti sa predsednikom Republike, koji kaže da izgradnja metroa nije način samo da se reše saobraćajne gužve, već je to pitanje prestiža i snage jednog grada, ali i države.

Verovali ili ne, izgradnja beogradskog metroa se obećava od 1971. godine, dakle, skoro 50 godina i od tada on ostaje mrtvo slovo na papiru i niko ništa konkretnije nije uradio po tom pitanju, osim što je pričao na ovu temu. Zahvaljujući odgovornoj politici naše države, mi se danas nalazimo nadomak izgradnje ovog ključnog infrastrukturnog projekta. Francuska kompanija „Ežis“ prema ugovoru sa gradom Beogradom završila je generalni projekat i prethodnu studiju opravdanosti kojom su do detalja iscrtane prve dve linije beogradskog metroa.

Ovim projektom usvojene su trase linije jedan, koja će povezivati Železnik i Mirijevo, dužine 21,3 kilometra sa 23 stanice, i linija dva, naravno, meni je draže, jer sam iz Zemuna, koja će povezivati železničku stanicu Zemun i Mirijevo, dužine 19,2 kilometra sa 20 stanica. Izgradnja će se odvijati u tri faze. Prva faza, gradnja će obuhvatati deo prve linije od Makiškog polja do Karaburme u dužini od 16,5 kilometara, u drugoj fazi izgrađen će biti deo druge linije od Mirijeva do opštine Novi Beograd, dužine 13,4 kilometara, koji će prelaziti preko Cvetkove pijace, Slavije, kao i Savskog trga. Konačno, u trećoj fazi biće produžene obe linije, prva od Karaburme do Mirijeva, a druga od opštine Novi Beograd do Zemuna.

Ovim sporazumom je za fazu jedan projekta beogradski metro predviđen maksimalni iznos od 454 miliona evra i dodatnih 127 miliona evra za projekat automatizacije elektrodistributivne mreže srednjeg napona, s tim što se Aneksom ovog sporazuma umesto preduzeća Elektroprivrede Srbije uvodi Elektrodistribucija Srbije.

Dakle, pored krize prouzrokovane pandemijom korona virusa, mi nastavljamo da ulažemo u krupne infrastrukturne projekte, koji su od vitalnog značaja za naše građane. Mi nastavljamo da ulažemo u kvalitetniji život našeg građana, radimo na privlačenju novih investicija, radimo na rastu i penzija i, što je najbitnije, ne odustajemo od obećanja koje smo dali građanima u predizbornoj kampanji, a tu upravo spada i izgradnja beogradskog metroa.

Poštovani građani, mnogi nisu verovali da ćemo od rugla od tzv. karton sitija napraviti novi centar, novi dragulj Beograda, zato znam da ćete od raznih političkih prevaranata i neznalica čuti da ni od ovog dugo očekivanog projekta, od beogradskog metroa nema ništa, ali budite sigurni da će naša država, naša Vlada, naš predsednik uraditi sve da održe datu reč i građanima izgraditi metro. Sam dokaz ovoj mojoj konstataciji je upravo ovaj sporazum.

Takođe, sa druge strane, kao član poslaničke grupe prijateljstva sa SAD ne mogu, a da ne pomenem i pohvalim Sporazum o podsticanju investicija između Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Američkih Država. Ovaj sporazum je ogromne važnosti za ekonomski razvoj naše zemlje, podstiče stopu rasta i potvrđuje da se Sporazum iz Vašingtona, što se srpske strane tiče, i dalje poštuje i dalje primenjuje.

Ovaj sporazum nam ukazuje na to da je Srbija sigurna i atraktivna destinacija za investitore, odnosno da SAD imaju veliko poverenje u ekonomski razvoj Srbije.

Uvidevši koliki je značaj ovih sporazuma, ja ću lično, a nadam se i moje kolege, podržati ih u nadi da će oni biti oslonac u borbi za jaku, modernu i zdraviju Srbiju. Živela Srbija.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovana gospođo Mihajlović, pred nama su se ovih dana našli vrlo bitni konstruktivni predlozi zakona iz oblasti energetike, a ja bih se lično osvrnuo upravo na Predlog zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije koji je podnela Vlada Republike Srbije.

Kada govorimo o obnovljivim izvorima energije važno je napomenuti da oni predstavljaju vrstu neiscrpnih izvora energije iz prirode koji se obnavljaju u određenom vremenskom intervalu, nekada u celosti, a nekada delimično.

Obnovljivi izvori energije se eksploatišu sa ciljem proizvodnje električne, toplotne i mehaničke energije, a njihova značajna održiva karakteristika jeste svakako neškodljivost za okolinu i smanjena ili redukovana emisija ugljen-dioksida u samom procesu proizvodnje energije.

Energija dobijena iz obnovljivih izvora, dakle, vode, vetra, sunca i biomase olakšava pristup čistoj i bezbednoj energiji velikom broju ljudi, samim tim ona može dati podsticaj za društveni i ekonomski razvoj, doprinoseći tome da se društvo uhvati u koštac sa izazovima životne sredine, ali i klimatskim promenama.

Dakle, tehnologija korišćenja obnovljivih izvora energije pruža priliku za ograničavanje emisija ugljenika u atmosferu, a da se pri tome ne ugrožava pristup energiji, što ima značajne implikacije na osporavanje klimatskih promena.

Značaj razvijanja obnovljivih izvora energije je ogroman i ogleda se pre svega u stvaranju pristupa energiji koja je neiscrpna, čime se smanjuje oslanjanje države na strane resurse, odnosno na uvoz energetskih sirovina, kao i električne energije a povećava se njena energetska sigurnost i energetska održivost.

Pored toga, bilo da se koriste u velikom obimu radi snabdevanja nekog rada energijom ili u manjem obimu za napajanja na primer neke male seoske elektromreže obnovljivi izvori energije donose velike zdravstvene koristi jer stvaraju čistu, bezbednu energiju, dakle energiju bez negativnih efekata.

Srbija kao odgovorna država, odnosno Vlada Republike Srbije je svesna važnosti obnovljivih izvora energije predlaže upravo ovaj predlog zakona, odnosno prvi zakon u Srbiji o obnovljivim izvorima energije.

Ovaj zakon, kao i unapređena zakonska rešenja u oblasti energetske efikasnosti, podstaći će investicije i omogućiti da privreda i građani više koriste, proizvode, ali i prodaju energiju iz obnovljivih izvora, kao i da racionalnije trošimo toplotnu i električnu energiju.

Ono što je jako bitno i što treba istaći građanima Srbije jeste da se ovim zakonom uvode tzv. prozjumeri, odnosno kupci-proizvođači. To su u suštini najčešće građani ili firme koji proizvode zelenu energiju za svoje potrebe i za potrebe prodaje, dakle, na tržištu.

Da budemo precizniji kupac-proizvođač ima prava da proizvodi električnu energiju za sopstvene potrebe, da je skladišti i da višak proizvedene električne energije isporuči u elektroenergetski sistem, naravno, radi prodaje. Takođe, kupac-proizvođač ima pravo na umanjenje računa u narednom obračunskom periodu, odnosno na naknadu od strane snabdevača za višak električne energije koju isporuči u elektroenergetski sistem.

Istim ovim zakonom uvode se tzv. energetske zajednice ili zadruge, odnosno kako tačno i precizno u Predlogu zakona piše zajednice obnovljivih izvora energije. Primarni cilj osnivanja ovih zajednica jeste korišćenje obnovljivih izvora energije za zadovoljenje energetskih potreba članova zajednice na održiv način koji obuhvata ekološke, ekonomske ili socijalne koristi za članove, za lokalnu zajednicu ali i za društvo u celini.

Zajednica razvija, investira i realizuje projekte obnovljivih izvora energije i energetske efikasnosti.

Još jedna, po meni, jako bitna stavka ovog predloga zakona koji svakako trebamo istaći građanima Srbije jeste korišćenje obnovljivih izvora energije u oblasti toplotne energije. Dakle, toplane, energetski subjekti kao i domaćinstva i zajednice koje energetski na efikasan način obavljaju delatnost proizvodnje, distribucije i snabdevanja kupaca toplotnom energijom mogu da steknu podsticajne mere ako koriste toplotne pumpe, solarnu energiju, geotermalnu energiju, energiju biorazgradivog otpada, biomasu i druge obnovljive izvore a jedinica lokalne samouprave je ta koja vodi registar ovih energetskih subjekata, propisuje podsticajne mere, uslove i postupak za sticanje prava na podsticajne mere, dakle, za te navedene subjekte.

Ogromni koraci su napravljeni od kad je formirana ova Vlada i ovaj saziv parlamenta, pogotovo u oblasti stanja životne sredine. Pre svega smo usvojili Zakon o klimatskim promenama čime se Srbija svrstava među prve zemlje Zapadnog Balkana koje pitanje ekologije i zaštite životne sredine postavlja kao svoje prioritete.

Radi se na nacionalnom planu za klimu i energetiku. Radi se na novoj strategiji razvoja energetike. Četiri zakona iz oblasti energetike i rudarstva prošla su javnu raspravu i danas mi o njima raspravljamo u Skupštini.

Dakle, ozbiljno se radi, pokreću se i donose fundamentalne odluke kojima se menja naš energetski sektor, a istovremeno brinemo i borimo se za zdraviju životnu sredinu.

Što se tiče samog Predloga zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije, kao i amandmana koji su podneti, reč je o važnim predlozima za Srbiju, jer se njima na sistematski način uređuje oblast korišćenja energije iz obnovljivih izvora, stoga ću ja lično, a nadam se i moje kolege u danu za glasanje podržati ovaj, kao i ostale predloge u nadi da će one biti oslonac u borbi za jaku i modernu Srbiju. Živela Srbija.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovana gospođo Gojković sa saradnicom, pred nama se danas nalazi set vrlo bitnih i konstruktivnih predloga zakona, ja bih se lično osvrnuo upravo na Predlog zakona o muzejskoj delatnosti, koji je podnela Vlada Republike Srbije.

Kulturno nasleđe predstavlja jedinstvenu i nezamenljivu kulturnu vrednost jednog naroda, jer stvarano generacijama direktno ukazuje na društveni, ali i celokupni obrazovni, kulturni, pa i civilizacijski nivo razvoja.

Često se ovaj termin vezuje samo za slike, crteže, skulpture, istorijske spomenike, građevine, ali i arheološka nalazišta. Sam pojam kulturnog nasleđa je daleko širi od toga i vremenom je narastao tako da uključuje sve dokaze ljudske kreativnosti i ekspresije, poput fotografija, dokumenata, knjiga, rukopisa, instrumenata, bilo kao pojedinačne predmete ili kao delove određene kolekcije.

Danas se gradovi, podvodno nasleđe, prirodno okruženje, takođe smatraju delom kulturnog nasleđa, jer se zajednice identifikuju sa prirodnim pejzažom.

Šta više, kulturno nasleđe nije ograničeno samo na materijalne predmete koje možemo videti i dodirnuti, već se sastoji od nematerijalnih elemenata, tradicije, usmene istorije, scenskih umetnosti, društvenih praksi, tradicionalne zanatske radinosti, predstava, plesova, muzike, rituala, znanje i veština koje se prenose sa generacije na generaciju, ili kao što naš narod kaže – sa koleno na koleno, naravno, unutar jedne zajednice.

Moramo napomenuti da kulturno nasleđe nije samo skup predmeta ili tradicije iz prošlosti, ona je takođe rezultat selekcionog procesa, procesa pamćenja i zaborava, koji karakteriše svako ljudsko društvo koje se neprestano bavi odabirom i iz kulturnih i iz političkih razloga.

Šta je važno sačuvati za buduće generacije, a šta ne? Vrednost kulturnog nasleđa, bilo da je reč o materijalnom ili nematerijalnom u konstantnom je porastu, zbog prirodno uslovljenog vremena trajanja, ali i zbog nestabilnog okruženja u smislu razvoja novih tehnologija i promene stila i načina života.

S toga je briga o očuvanju kulturnog nasleđa u XXI veku, ne samo deklarativna obaveza nadležnih institucija, već je to moralna uloga celokupnog savremenog društva, koji prepoznajući značaj kulturne baštine stvara uslove za njeno očuvanje i u budućnosti.

Moramo napomenuti da svi narodi daju svoj doprinos kulturi sveta, odnosno svetskoj kulturnoj baštini. Zbog toga je dodatno važno poštovati i čuvati nacionalno kulturno nasleđe kroz nacionalne zakone i naravno, međunarodne ugovore.

Upravo, ovaj Predlog zakona to i čini. U Republici Srbiji na snazi je Zakon o kulturnim dobrima usvojen još 1994. godine. Osim terminološke zastarelosti, pomenuti zakon je po svom karakteru opšti propis, jer uređuje zajednička pitanja zaštite kulturnih dobara, dakle, arhivistiku, muzeologiju, staru i retku knjigu, nepokretna kulturna dobra i kinoteku.

Uzimajući u obzir potrebu sistemskog uređenja svake pojedinačne oblasti zaštite kulturnih dobara, shodno specifičnostima, neophodno je donošenje propisa kojim bi se uredio sistem zaštite muzejske građe kao vrste pokretnih kulturnih dobara i muzejske dokumentacije.

Usvajanjem ovog zakona stvara se okvir za obezbeđenje potpune zaštite i očuvanja muzejske građe kao pokretnih kulturnih dobara na jedinstven način, bez obzira na oblik u kojem nastaje ili gde se nalazi, ali se i podiže svest o važnosti očuvanja muzejske građe kao pokretnih kulturnih dobara i naše baštine za buduće generacije, odnosno svesti da se najvažniji predmeti materijalnog i elementi nematerijalnog kulturnog nasleđa moraju zaštiti od uništenja.

Takođe, svaki put kada se govori o kulturi i očuvanju kulturne baštine napominjem da srpski narod iz Krajine, čiji sam i sam pripadnik, odavno čeka i vapi za jednim ozbiljnim krajiškim kulturnim centrom. Izgradnjom ovakvog centra mi čuvamo tradiciju, istoriju i običaje, mi čuvamo pravoslavnu veru, jezik i ćirilično pismo, dakle identitet Srba sa prostora Like, Dalmacije, Korduna, Banije, Slavonije i Baranje, odnosno identitet Srba nekadašnje Republike Srpske Krajine.

Nama Srbima iz Krajine uništili su i oteli rodni zavičaj, dedovinu, očevinu koja je nekada bila božiji raj. A, danas? Danas se tamo, poštovane kolege i građani Srbije, mogu snimati filmovi strave i užasa. Imanja su zapuštena, groblja zarasla, a Srba na viševekovnim ognjištima gotovo i da nema.

Stoga vas molim, poštovana gospođo Gojković, da imate snage, volje i sluha za nas. Izgradnjom jednog ovakvog kulturnog centa, na primer u Zemunu, upisujemo se u mudre narode koji čuvaju svoju istoriju, običaje i tradiciju.

Takođe, ovih dana smo imali prilike da vidimo skandaloznu objavu predizbornog materijala kandidata SDP-a za gradonačelnika Zagreba, Joška Klisovića, uz koji je prikazana karta velike Hrvatske gde su Hrvatskoj pripojeni Zemun, Sremska Mitrovica, Šid i Nacionalni park Fruška gora.

Ja kao narodni poslanik iz Zemuna i kao neko ko je poreklom iz Krajine ovo da prećutim ne mogu. Ovo je primer tipične provokacije i skupljanja političkih poena na antisrpskoj politici.

Zamislite samo kakva bi bila reakcija sveta i Evrope da, na primer, ja ovde kao narodni poslanik ili bilo koji drugi srpski zvaničnik izjavi da je vreme da Knin i Dubrovnik ponovo budu srpski ili, pak, da u predizbornoj kampanji štampamo materijal na kom su Knin ili Dubrovnik deo Srbije. U najmanju ruku osuli bi paljbu svi evropski i svetski zvaničnici.

Ako mene pitate, prečesti su ispadi hrvatskih zvaničnika. Skoro smo imali sličnu izjavu hrvatskog admirala u penziji Davora Domazeta Loša, koji je izjavio da su hrvatska zemlja Srem, Bačka i delovi Banata.

Dakle, slobodno možemo reći da je ovo stara pretnja, ali pretnja koja je u jednom momentu naše istorije bila i realnost.

Podsetimo se samo da je za vreme genocidne državne tvorevine NDH Zemun bio pod okupacijom i da je, na primer, Glavna u Zemunu nosila ime ustaškog zločinca Antea Pavelića, a Gospodska, u kojoj svi volimo da sedimo, Adolfa Hitlera.

Da li treba da se podsećamo te monstruozne, države zločina koja je prevazišla sve nacističke snove u istrebljenju nižih naroda i rasa, te grobnice najvećeg broja Srba ikada stradalih u svim dosadašnjim ratovima i sukobima, države čiji jedini smisao postojanja je bio da bude samo velika jama za Srbe? Srbi su ubijani samo iz jednog razloga, zato što su Srbi.

Da li treba da se podsećamo logora Jasenovca, Stare Gradiške, Jadovna, Jastrebarskog? Da li treba da se podsećamo jama smrti koje su preplavile Liku, Dalmaciju, Baniju, Kordun? Da li treba da se podsećamo ubijanja i klanja Srba sa sladostršću? Ustaše su ubijale Srbe ne zato što su bili primorani, već zato što je to bila državna politika.

Možemo se dotaći i novije politike Hrvatske, odnosno stvaranja etnički čiste Hrvatske, odnosno akcije Oluja kada je proterano preko 280.000 Srba, kada je uništeno 920 kulturno-istorijskih spomenika, kada je srušeno 78 crkava, popaljeno i opljačkano 40.000 domaćinstava.

Možemo se dotaći i novije evropske politike Hrvatske – ubi Srbina ili Srbe na vrbe. Ovakve parole i grafiti su skoro pa svakodnevnica i na njih niko ne reaguje. Hrvatska, država članica EU, u kojoj, prema Ustavu i zakonu, Srbi imaju zagarantovana prava, a ne mogu da se služe ni svojim jezikom, ni svojim pismom.

Setimo se samo prizora kada je 20.000 Splićana dočekalo srpsku vojsku kao oslobodioce u Prvom svetskom ratu, a danas? Danas u tom istom Splitu Srbe bacaju u more samo zato što su Srbi.

Eto, poštovane kolege poslanici i poštovani građani Srbije, to vam je politika jedne evropske države.

Poštovane kolege poslanici, ja sve ovo pominjem zato što svaki Srbin iz Krajine i svaki pripadnik srpskog naroda isto ovo oseti, isto ovo pomisli kada vidi kartu velike Hrvatske, a Evropa i dalje ćuti i dalje ne reaguje i pitam se kakvu nam poruku ona time šalje?

Dakle, proustaška politika odavno je prisutna u hrvatskom društvu, tako da mene lično ovakvi stavovi ne iznenađuju, niti me iznenađuje to što je ovaj ispad učinio jedan profesionalni diplomata Joško Klisović. Ono što mi smeta i što me zabrinjava i što ću uvek isticati jeste nemost i ćutanje EU.

Hvala dragom Bogu da je Srbija danas ekonomski i vojno stabilna zemlja. Dobrom državotvornom politikom, pre svega našeg predsednika, modernizovana je vojska, stabilizovana je ekonomija. Srbija je danas snažnija i moćnija, ne preti nikome, ali ceni živote svojih građana i spremna je da ih zaštiti u svakom momentu. Izvinjavam se što sam možda otišao malo od teme.

Što se tiče samog Predloga zakona, reč je o važnom zakonu za Srbiju koji doprinosi sistemskom uređenju u oblasti zaštite kulturnih dobara. Zato ću ja lično, a nadam se i moje kolege u danu za glasanje podržati ovaj, kao i ostale predloge u nadi da će oni biti oslonac u borbi za jaku i modernu Srbiju. Živela Srbija.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovana ministarka sa saradnicima, danas bih iskoristio priliku i pažnju posvetio Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu koji se tiče projekta izgradnje širokopojasne komunikacione infrastrukture u ruralnim predelima između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj.

Pre više od 30 godina dogodila se stvar koja je iz korena promenila tok čovečanstva i svet kakav poznajemo. Mreža svih mreža ili internet, kako ga mi kolokvijalno zovemo, rođen je 12. marta 1979. godine i nakon samo nekoliko godina postojanja internet je eksplodirao i postao sveprisutna stvar u životu svakog čoveka.

U našoj zemlji internet se pojavio nekoliko godina kasnije, tačnije 1996. godine. Od tada internet i sve ostale kompjuterske i informacione tehnologije napreduju nezamislivom brzinom. Značaj interneta se povećavao i povećava se u skladu sa njegovim razvojem. Isprva je predstavljao prenos samo određenih vrsta informacija. Danas internet bukvalno predstavlja dostupnost svim vrstama informacija.

Prednosti današnjeg interneta su ogromne i ogledaju se pre svega u mogućnostima učenja putem interneta, brze dostupnosti informacijama, pregled aktuelnih vesti, komunikacije sa drugim ljudima, razmeni iskustava, mišljenja i informacija sa drugim ljudima itd.

Internet nam danas pruža sve moguće informacije i uputstva u bilo kom trenutku za nekoliko milisekundi. Na osnovu podataka Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija ustanovljeno je da je za nešto više od pola miliona domaćinstava u ruralnim predelima ne postoji ekonomski interes operatora za razvoj mreža nove generacije, odnosno pristup internetu velikih brzina. Da budemo precizniji, u medijima se pojavila informacija da pola miliona domaćinstava u Republici Srbiji nema internet pristup, ali to je greška. To je notorna laž i neistina. Dakle, ova domaćinstva imaju internet, ali ne i pristup internetu velikih brzina.

Daljom analizom Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija utvrđeno je da samo 5% domaćinstava, odnosno oko 125 hiljada domaćinstava nema fiksni pristup internetu. Iako je ovaj broj domaćinstava mali, Srbija kao odgovorna država svesna važnosti interneta u 21. veku odlučila je da pokrene projekat razvoja širokopojasne infrastrukture u ruralnim sredinama, a rezultat je upravo ovaj Predlog zakona.

Kolika je važnost interneta imali smo prilike da vidimo u periodu korona krize kada je veliki broj građana Srbije bio u izolaciji. Dobar i brz internet omogućio je upravo tom delu građana da budu u kontaktu sa svojim najbližima, da kupuju onlajn, da dobiju pravovremene informacije i da lakše prebrode krizu. Zahvaljujući internetu omogućena je digitalna nastava za veliki broj đaka i studenata. Takođe, omogućen je rad od kuće velikom broju zaposlenih, pogotovo u periodu vanredne situacije, čime je jednim delom privreda nastavila da funkcioniše.

Cilj ovog Predloga zakona jeste razvoj brzih širokopojasnih mreža u belim zonama, odnosno područjima koja nemaju pristup brzom internetu, tačnije u ruralnim područjima širom Republike Srbije, fokusirajući se na škole kao pristupne tačke i prioritetne korisnike.

Ovim Predlogom zakona o zajmu biće omogućena izgradnja širokopojasne infrastrukture koja će povezivati 500 škola i javnih ustanova u naseljima u belim zonama, odnosno tim seoskim područjima sa postojećom širokopojasnom infrastrukturom i obezbediti besplatno i dugoročno pravo korišćenja operatorima elektronskih komunikacija izabranih putem javnog tendera.

Zauzvrat, izabrani operatori paralelno će graditi infrastrukturu koja prenosi signale iz širokopojasne mreže na relativno maloj udaljenosti, tačnije od kuće do kuće, koja povezuje škole do 80 hiljada okolnih domaćinstava.

Moramo napomenuti da je ovaj projekat, odnosno Predlog zakona, deo šire inicijative i predstavlja prvu od dve faze, gde druga faza targetira i do 900 škola i javnih ustanova i do 135 hiljada domaćinstava i planirana je kao zaseban projekat u 2021, odnosno 2022. godini.

Dakle, i pored krize prouzrokovane pandemijom korona virusa, ulaže se u projekte koji su od vitalnog značaja za naše građane, konstantno se radi na privlačenju novih investicija, na rastu plata i penzija, na izgradnji novih saobraćajnica. Sada, u ovom trenutku, poštovane kolege i poštovani građani Srbije, radi se na izgradnji četiri auto-puta, a ideja je da do 1. decembra započne izgradnja još četiri auto-puta. Tako nešto u istoriji Srbije nije zabeleženo. Na ovaj način Srbija ide krupnim koracima napred i pristiže one koji su ispred nje.

Takođe, moram iskoristiti ovu priliku i pohvaliti visprenost našeg predsednika i naše Vlade u borbi protiv korona virusa i nabavke vakcina. Srbija sprovodi jedan od najbržih programa vakcinacije protiv korona virusa u Evropi, obezbedila je građanima dostupnost svih svetskih vakcina. O tome ne govorim samo ja, već pišu američki „Blumberg“ i nemački „Frankfurter algemane cajtung“.

Politika predsednika Republike Srbije, predsednice Vlade Republike Srbije, uprkos krizi koja je snašla ceo svet pa i nas, ruši sve barijere, otvara ekonomsku perspektivu, kako bismo išli što brže i što krupnijim koracima napred.

Što se tiče širokopojasnog interneta o kome sam maločas govorio, on značajno utiče na brži pristup informacijama, na porast BDP-a, na zapošljavanje, na suzbijanje digitalnog jaza između urbanih i ruralnih područja i od ključnog je značaja za ravnomeran regionalni razvoj. Zato ću ja lično, a nadam se i moje kolege, u danu za glasanje podržati ovaj, kao i ostale predloge zakona, u nadi da će oni biti oslonac u borbi za jaku i modernu Srbiju. Živela Srbija!

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovana ministarsko sa saradnicima, danas bih iskoristio priliku i još jednom se osvrnuo na Predlog zakona o klimatskim promenama koje je podnela Vlada Republike Srbije.

Naime, kada govorimo o klimatskim promenama važno je napomenuti da se klima na Zemlji konstantno menja, odnosno da se oduvek menjala, s tim što razlikujemo promenu klime do početka industrijske revolucije, kada se klima menjala kao rezultat promena prirodnih okolnosti i nakon industrijske revolucije, gde termin klimatske promene koristimo kada govorimo o promenama klime koja je nastala kao rezultat ljudskih aktivnosti.

Klimatske promene ne događaju se same od sebe, već su posledica antropogenog uticaja. Sagorevanje fosilnih goriva u sektorima kao što su energetika, saobraćaj i industrija, krčenje šuma, urbanizacija, direktno utiču na promene klime, a kao rezultat imamo sve češću i sve intenzivniju pojavu elementarnih nepogoda i prirodnih katastrofa.

Dakle, svedoci smo sve češćih i sve intenzivnijih posledica promene klime, kao što su: suše, poplave, šumski požari, smanjenje prinosa poljoprivrednih proizvoda, smanjenje dostupnosti vode, izlivanje kanalizacije tokom jakih padavina, pucanje asfalta, pojava bolesti i štetočina, ali i pojava novih oboljenja.

Sve ovo direktno vodi povećanju štete i gubitaka i samim tim umanjuje raspoloživa sredstva za dalje investicije, koje su potrebne za razvoj jedne države. Ako ovome pridodamo podatak da su ukupne štete izazvane klimatskim promenama u Srbiji od 2005. godine sedam milijardi evra, sasvim je razumljivo što se jedan ovakav zakon i predlaže.

Srbija je odgovorna država, svesna je pretnji koje nose klimatske promene, a ovaj konstruktivni, moderni i prvi predlog zakona o klimatskim promenama u Srbiji je rezultat te odgovornosti.

Takođe moram napomenuti ovom prilikom da bavljenje ekologijom i zaštitom životne sredine iziskuje veliku količinu finansijskih sredstava, gde samo ekonomski stabilne zemlje mogu sebi to da priušte. Dakle, do ove teme i do ovog predloga zakona, mi smo, poštovane kolege i poštovani građani Srbije, došli odgovornom i državotvornom politikom našeg predsednika i naše Vlade koji su izvukli ovu zemlju, u poslednjem trenutku, iz ruku prethodne, neodgovorne i bahate vlasti koja je Srbiju dovela do ruba propasti.

Danas je Srbija finansijski i ekonomski stabilna zemlja, zemlja u kojoj je nezaposlenost na rekordno niskom nivou, zemlja gde je prosečna plata veća od 500 evra, zemlja u kojoj se plate i penzije konstantno povećavaju i zemlja koja se na međunarodnom nivou poštuje i uvažava.

Sam predlog zakona ima jasan cilj, a to je ograničenje emisije gasova sa efektom staklene bašte na isplativ i ekonomski efikasan način, čime se doprinosi dostizanju naučno neophodnih nivoa emisije ovih gasova i kako bi se izbegle opasne promene klime na globalnom nivou, kao i nepovoljni uticaji promene klime. Da budemo jasniji, zakon postavlja pravni okvir za dalje delovanje sa ciljem smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte i prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove, što je ujedno jedan od pet strateških ciljeva Evropske unije i osnova zelene i cirkularne ekonomije.

Takođe, ovim predlogom zakona obavezuje se Ministarstvo za zaštitu životne sredine da će izraditi strategiju niskougljeničnog razvoja, akcioni plan za sprovođenje te strategije, kao i program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove. Usvajanjem ovih dokumenata, kao i samog zakona ispunjavamo i obaveze prema međunarodnoj zajednici, odnosno Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o promeni klime i Sporazuma iz Pariza. Na ovaj način približavamo se za još jedan korak ka pravnim tekovinama Evropske unije, što je suštinski i logičan cilj naše države, jer je Srbija kandidat za članstvo u Evropskoj uniji.

Da zaključimo još jednom, suštinski benefiti Zakona o klimatskim promenama za Republiku Srbiju su ograničenje emisije gasova sa efektom staklene bašte, povećanje otpornosti društva u celini na negativne efekte klimatskih promena, plansko prilagođavanje svih relevantnih sektora na izmenjene klimatske uslove, uspostavljanje mehanizama za izveštavanje i verifikaciju informacija o ispunjenju obaveza prema međunarodnoj zajednici, povećana konkurentnost naše privrede i privlačenje investicija, posebno u skladu sa standardima i zahtevima tržišta Evropske unije, iz čega kasnije proizilaze brži i jači privredni rast i razvoj.

Takođe, predložena su tri vrlo konstruktivna amandmana koji za cilj imaju upotpunjavanje ovog predloga zakona.

Stoga ću ja lično, a nadam se i moje kolege glasati za Predlog zakona o klimatskim promenama, kao i za predložene amandmane, u nadi da će oni biti oslonac u borbi za jaku, modernu i zdraviju Srbiju. Živela Srbija!

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, pred nama se danas nalazi set vrlo bitnih i konstruktivnih predloga zakona, a ja bih se lično osvrnuo upravo na Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade države Palestine u oblasti bezbednosne saradnje.

Pre svega, osećam potrebu i dužnost da se zahvalim državi Palestini na principijelnom stavu o ne priznavanju jednostrane proglašene nezavisnosti Kosova. Isto tako, još jednom veliko hvala Palestini na protivljenju ulasku lažne države „Kosovo“ u pojedine međunarodne organizacije.

Ovakvim stavovima Palestina je pokazala da poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, da je odgovoran i pouzdan partner, samim tim želja za unapređenjem bilateralnih odnosa između Srbije i Palestine sasvim je opravdana.

Nesporno je da postoji tradicionalno prijateljstvo i da imamo veoma dobre odnose sa Palestinom, s toga je Srbija kao odgovorna država odlučila da radi na jačanju saradnje sa Palestinom u raznim formama i različitim oblastima.

Konstantan i neumoran rad na jačanju i razvijanju odnosa naše dve države, reflektuje pravo prijateljstvo koje postoji između Srbije i Palestine i kao rezultat ovakve odgovorne politike i ovakvih prijateljskih odnosa nastao je upravo ovaj sporazum.

Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade države Palestine u oblasti bezbednosne saradnje ima jasan cilj, a to je unapređenje saradnje pre svega u oblasti borbe protiv kriminala.

Da budemo precizniji, ovim sporazumom ove strane se obavezuju na saradnju u borbi protiv kriminala i to u svim njegovim oblicima, sa posebnim akcentom na terorizam i finansiranje terorizma, organizovani kriminal, nezakonitu trgovinu oružjem i opasnim materijama, trgovinu ljudima, krijumčarenje, krivična dela protiv intelektualne svojine, visokotehnološki kriminal, civilna odbrana i spasavanje, falsifikovanje, posedovanje i upotreba falsifikovanih isprava i novca i nezakonita trgovina narkoticima i psihotropnim supstancama.

Takođe, Sporazumom je predviđena oblast civilne odbrane i spasavanje, kao i drugi oblici saradnje o kojima se strane dogovore.

Trgovina ljudima, trgovina narkoticima, trgovina oružjem smatraju se najvećim i najprofitabilnijim globalnim kriminalnim aktivnostima. Terorizam koji je takođe predmet ovog sporazuma ima globalan transnacionalni karakter. Dakle, ne postoji ni jedna zemlja na svetu, bez obzira na stepen njene vojne ili ekonomske razvijenosti, koja je imuna na terorizam, kao i prethodno pomenute kriminalne delatnosti.

S toga, sklapanje ovakvih sporazuma nije samo preka potreba, već i obaveza svih nas, jer cilj opravdava sredstvo, a cilj je bezbednost Srbije i njenih građana. Zato ja lično, a nadam se i moje kolege, podržavamo i glasaćemo za ovaj, kao i ostale predloge, u nadi da će oni biti oslonac u borbi za jaku i bezbednu Srbiju. Živela Srbija.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, pred nama se danas nalazi set vrlo bitnih i konstruktivnih predloga zakona. Ja bih se lično osvrnuo upravo na Predlog zakona koji se tiče ovog projektnog zajma vezanog za infrastrukturu u kulturi.

Politika ulaganja u kulturu je jedna vrlo isplativa strategija, jer uvek stvara pozitivan efekat. Kultura je ta koja oblikuje naše misli i naše ponašanje. Svaka ulaganja u kulturu su svojevrsne investicije u naše buduće generacije. Umetnost, folklor, tradicija, jezik definišu naše ličnosti, a kultura je ta koja nama daje identitet i pomaže nam da izgradimo svoj karakter.

Kultura na ujedinjuje i daje nam osećaj bezbednosti. Jezik kojim govorimo, umetnost, književnost i baština kojom se ponosimo, običaji, tradicija zajedno čine našu kulturu. Oni postaju deo naše svakodnevnice i utiču na nas na mnogo načina, stoga je svako ulaganje u kulturu opravdano i slobodno možemo reći da bez kulture i stvaralaštva nema jake zemlje, nema jake Srbije.

Naša država i naša Vlada su to prepoznali. Uprkos zdravstvenoj krizi koja je zadesila ceo svet pa i Srbiju, sektor kulture i informisanja nije ostao po strani, već je budžet znatno veći u odnosu na 2020. godinu i to veći za 10%, iznosi 12,7 milijardi dinara. Dakle, budžet za kulturu je razvojni. Vidan je finansijski napredak u odnosu na prethodne godine. Imaćemo stabilno finansiranje ustanova kulture, a iznosi, za skoro sve konkurse iz ove oblasti kulture i informisanja, su znatno povećana.

Kada govorimo o okvirnom Sporazumu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije za projektni zajam infrastrukture u kulturi, moramo napomenuti da je ovo prva Vlada koja je od međunarodnih finansijskih institucija, u ovom slučaju od Razvojne banke Saveta Evrope uzela kredit od 20 miliona evra samo i isključivo za ulaganje u infrastrukturu u kulturi i poboljšanju uslova rada za naše umetnike generalno. Ako tome pridodamo da je ovim zajmom predviđeno sprovođenje brojnih aktivnosti na renoviranju, obnavljanju i proširenju ustanova kulture, uključujući muzeje, pozorišta, kulturne centre i slične ustanove sa fokusom na renoviranju i unapređenju stanja postojećih zgrada, slobodno možemo reći da je ovo ulaganje i opravdano.

Dakle, ovim zajmom predviđeno je obnavljanje Narodnog pozorišta u Beogradu, Muzej Jugoslavije u Beogradu, Narodnog pozorišta u Nišu, Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“, digitalizacija 11 centara kulture u celoj Srbiji, obnova i pretvaranje stare železničke stanice u muzej, obnova ložionice stare Železničke stanice u Beogradu, izgradnja Galerije umetnosti na Kosančićevom vencu u Beogradu, kao i više funkcionalni Kulturni centar u Pirotu.

Takođe bih iskoristio ovu priliku, kada već pominjemo kulturne centre, da i srpski narod iz Krajine, čiji sam i sam pripadnik, odavno čeka i vapi za jednim ozbiljnim krajičkim kulturnim centrom. Mi Srbi, koji vodimo poreklo iz Republike Srpske Krajine, imali smo trnovitu i burnu istoriju, suzbijanu kulturu, istrzanu duhovnost. Stoga se nadam da ćete imati snage, volje i sluha za nas gospodine ministre.

Potrebno je da svi damo malo napora i time učinimo mnogo. Izgradnjom ovakvog kulturnog centra, na primer u Zemunu, upisujemo se u mudre narode koji čuvaju svoju istoriju, običaje i tradiciju.

Što se tiče sporazuma o kome sam govorio…