Zahvaljujem predsedavajući.

Uvažene kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, svoje današnje pitanje uputila bih Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.

„Železnice Srbije“ imaju dugu tradiciju, prva moderna pruga izgrađena je 1884. godine na relaciji Beograd – Niš. Grad Niš je pored Beograda i danas najveći železnički čvor sa pet železničkih linija i tu prolaze dva panevropska koridora i to Koridor 10 sa svojim krakovima. Srbija i Moravska dolina su idealna spona između istoka i zapada tj. između Grčke i Male Azije sa ostatkom Evrope kao najlakši prohodni put. Srbija nažalost je više decenija zapuštala železnički saobraćaj, a razlozi su bili različiti. Jedan od njih je svakako dotrajalost železničke infrastrukture.

Ali, ne treba zaboraviti da je železnica uz autoputeve važan saobraćajni resurs Srbije, koja je tranzitna zemlja i može značajno da prihoduje od svojih saobraćajnih koridora, kako direktno, tako i indirektno. Da bi železnica ponovo našla svoje mesto mora se modernizovati.

Pruga do Niša, preko Pirota, do Bugarske granice je jednokolosečna, u jednom delu prolazi kroz Niš i deli grad na dva dela, tako što dve opštine ostaju sa jedne strane, a ostale tri na drugoj strani. Postoji oko pedesetak pružnih prelaza, što usporava saobraćaj, kako železnički tako i drumski, a naročito je ugrožena bezbednost do sada je zabeleženo više desetina žrtava.

U zadnjih dvadesetak godina radi se na izmeštanju pruge, posebno na poslovima eksproprijacije zemljišta, koje koliko mi je poznato je pri kraju, ali pruga je i dalje tu gde je bila i još uvek se ne zna kada će biti izmeštena, zbog stalnih pomeranja rokova završetka obilaznica. Ovaj problem pokušavaju da reše sve dosadašnje vlasti u gradu Nišu, iako je u pitanju projekat od nacionalnog značaja. Da podsetim da je i predsednik Srbije najavio početak radova na rekonstrukciji i modernizacije železničke deonice Niš – Preševo, što potvrđuje da je Niški železnički čvor najaktuelniji projekat na toj magistrali.

Završetak obilaznice, odnosno izmeštanje pruge iz samog centra grada Niša poboljšalo bi uslove života građana, a naročito bezbednost u saobraćaju, dok bi kvalitet i brzina transporta bili povećani, a bilo bi i skraćeno vreme puta. Obilaznica je planirana u dužini od 22 kilometra i trebalo bi da bude elektrificirana. Istina, izmeštanje pruge zahteva dosta rušenja kako stambenih, tako i poslovnih objekata, kao i druge postojeće infrastrukture i zbog dugogodišnjeg odlaganja i pomeranja rokova za završetak obilaznice oko Niša, koja je neophodna ovom velikom gradskom i saobraćajnom centru, želim da uputim pitanje Ministarstvu saobraćaja - kada se planira početak radova na izmeštanju postojeće pruge i izgradnja železničke obilaznice oko Niša, za šta su predviđena i određena sredstva u budžetu Republike Srbije i za ovu godinu? U vezi s tim drugo pitanje bi bilo - kada se planira potpuni završetak ovog projekta? Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedniče.

Današnje pitanje upućujem Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.

Kao što znamo Srbija je sportska nacija, naročito u kolektivnim sportovima, a da bismo imali vrhunske rezultate, moramo razvijati masovni i školski sport i negovati sportske klubove i u manjim sredinama širom Srbije.

Fudbalski klub „Radnički“ iz Niša je osamdesetih godina prošlog veka, igrao zapaženu ulogu, kako u SFRJ tako i u Evropi kada je pobeđivao poznate klubove iz mnogih bogatijih zemalja, da bi bio ponovo konkurentan za titule i druge visoke domete potrebno je stvoriti uslove.

U prvom redu potrebno je završiti rekonstrukciju na stadionu „Čair“. Stadion „Čair“ je izgrađen 1963. godine, dakle pre skoro 60 godina, tako da je zbog dotrajalosti tri tribine istočne, severne i južne, i opasnosti zbog urušavanja od 1995. godine bilo zabranjeno korišćenje ovih tribina. Pomenute tri tribine su rekonstruisane 2011. godine sa kapacitetom od oko 18.000 mesta, a u 2020. godini su odobrena sredstva za završetak zapadne tribine, ali rekonstrukcija, nažalost nije završena, najverovatnije zbog aktuelne pandemije Kovid 19.

Fudbalski savez Srbije je planirao pre desetak godina odigravanje međunarodnih reprezentativnih utakmica, ali stadion nije ispunjavao uslove. Iako su tri tribine završene, preostala zapadna je nebezbedna i ne može se koristiti.

Kao što znamo, grad Niš se prostire u jugoistočnom Srbije i predstavlja najveći administrativni i privredni, kulturni i sportski centar ovog dela zemlje. Te po broju stanovnika zauzima treće mesto, posle Beograda i Novog Sada. S toga zaslužuje da ima osposobljen stadion što bi pomoglo turizmu grada Niša, kao i mladim ljudima da se aktiviraju, jer stadion „Čair“ nije samo fudbalski, već i gradski stadion, koji ima atletsku stazu.

Fudbalske legende, poput Kneževića, Pantelića i sadašnjeg selektora Dragana Stojkovića Piksija, koji su potekli sa ovog stadiona, zaslužuju da imaju fudbalske naslednike.

S toga upućujem pitanje Ministarstvu građevinarstva, infrastrukture i saobraćaja, da li Ministarstvo može pomoći gradu Nišu da stadion dobije izgled modernog i sportskog objekta, kakav grad Niš i fudbalski klub „Radnički“ zaslužuju?

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, svoje današnje pitanje upućujem Ministarstvu privrede.

Opšte je poznato da je voda izvor života, a sve smo bliži vremenu kada će pijaća voda biti skupa kao zlato. U Srbiji ima preko 700 izvora. Dakle, ne govorim o običnim pijaćim vodama, već želim da kažem da njihovo korišćenje nije ni izdaleka onoliko koliko nam je priroda te izvore dala.

Jedan od ne baš svetlih primera danas jeste prirodna mineralna voda „Milan Toplica“, koja izvire u selu Viča u Topličkom okrugu ispod brda Duvarina snagom od 18 litara u sekundi i postoji više izvora.

Fabrika za punjenje i flaširanje vode sa još 12 vrsta sokova radila je do kraja prošlog veka i zapošljavala do 170 radnika, uglavnom iz okolnih mesta. Privatizacija je izvršena 2003. godine, ali zbog stečajnih afera i smrti jednog investitora proizvodnja nikada nije obnovljena. Agencija za privatizaciju je raskinula ugovor 2011. godine i tada je prodata novom vlasniku, ali proizvodnja opet nije počela, iako je bilo najava.

Selo Viča je poznato kao grad Toplice Milana, tj. po ostacima tog grada. Tu protiče reka Toplica i tu je sa leve strane radila fabrika za flaširanje vode i drugih proizvoda.

Voda „Milan Toplica“ je nagrađivana zlatnim medaljama u Parizu i Londonu i osvojila je čak dva „Grand Prija“ i tri puta je proglašena za „Zlatnog Pobednika“ Beograda. Dodala bih da je mineralna voda „Milan Toplica“ takođe bila bivši brend, tj. brend u bivšoj Jugoslaviji, a i mnogo šire.

Na samo par stotina metara prolazi pruga i auto-put Niš-Pločnik-Priština koji počinje da se gradi ove godine i on prolazi pored same fabrike. Dodala bih da na jugu Srbije postoji nekoliko banja i lečilišta koje predstavljaju istinski biser netaknute prirode, koje nisu dovoljno eksploatisane, a kao primer pomenuću nekoliko. Tu su Vranjska banja, Kuršumlijska i nažalost zapostavljena Zvonačka banja.

Kao što rekoh, svoje današnje pitanje upućujem Ministarstvu privrede, da li može da podstakne proizvodnju prirodne mineralne vode „Milan Toplica“ ili da pronađe drugog strateškog partnera, tj. investitora kako nadaleko poznata voda ne bi oticala u reku?

To bi bila nada kako za stanovništvo ovog kraja Toplice, tako i za opstanak mladih ljudi na selu, a moglo bi se razmišljati o razvoju turističke ponude, s obzirom na to da se blizini nalazi selo Pločnik, koje je poznato po arheološkom nalazištu iz doba neolita. Zahvaljujem.