DUNJA SIMONOVIĆ BRATIĆ

Socijalistička partija Srbije

Rođena 1981. godine, živi u Beogradu. Diplomirana filozofkinja i osnivačica Fondacije Sreten Stojanović, koja se bavi promovisanjem, zaštitom i unapređenjem umetnosti i kulture, nauke i obrazovanja.

Prvi put izabrana za narodnu poslanicu u Narodnoj skupštini Republike Srbije sa liste Ivica Dačić – „Socijalistička partija Srbije (SPS), Jedinstvena Srbija (JS) – Dragan Marković Palma“ u njenom 12. sazivu, mandat joj je potvrđen 20. maja 2021. godine.
Poslednji put ažurirano: 25.05.2021, 11:34

Osnovne informacije

Statistika

  • 6
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Četrnaesto vanredno zasedanje , 22.09.2021.

Zahvaljujem.

Poštovani gospodine Odaloviću, poštovani gospodine Krkobabiću, uvaženi ministri sa saradnicima, Zakon o zaštiti Hilandara je svojevrsno zaokruživanje jedne celine uz Zakon o muzejsko-bibliotečkoj delatnosti i Zakon o zaštiti ćirilice i uz podizanje Spomenika Stefanu Nemanji i Stefanu Lazareviću učestvujemo u renesansi srpskog srednjovekovlja i slavljenju srpske državnosti.

Ova godina će u kulturnom smislu biti jedna od onih koja će se pamtiti, puna jake simbolike i jakih emocije koje kada se probude traže i velika zadovoljenja.

Pripovest o Hilandaru je priča o našim duhovnim korenima, ali i o našim uzorima, o onome što nas, hteli mi to da priznamo ili, čini onakvima kakvi jesmo.

U svetogorskim aktima 1016. godine prvi put pomenut manastir ovog imena i najverovatnije ga je osnova grčki monah Georgije Hilandaris, što u prevodu znači – lađarev, što je svojstveno manastirima na Svetoj Gori da nose imena po zanimanju svojih osnivača.

Život Hilandara kao srpskog manastira počinje dolaskom Rastka Nemanjića na Svetu Goru, najmlađeg od trojice sinova Stefana Nemanje, velikog župana. Rođen oko 1174. godine Rastko je 1191. godine sa dozvolom roditelja da ide u lov zapravo sa ruskom monahom pobegao na Svetu Goru. Postoji mnogo predanja i puno legendi o tom njegovom dolasku i zamonašenju. Duhovnim preobraženjem Rastka u Savu počinje i duhovno svetosavska istorija Srba.

Veliki župan Stefan Nemanja zamonašen u Studenici 1197. godine kreće ka Svetoj Gori sa najbližim sledbenicima iz redova srpskog plemstva koji će biti prvo hilandarsko bratstvo.

Najvažniji dokument u istoriji Hilandara je Carska zlatopečatna povelja Aleksija III Anđela, vizantijskog cara iz 1198. godine, kojom se Hilandar daruje Srbima na poklon večno.

Najveći uzlet posle smrti Svetog Save 1236. godine dao je, uz sve vladare iz dinastije Nemanjića, Radislava, Uroša I, Dragutina, Milutina i kralj Stefan Dušan, osvajajući vizantijske teritorije osvojio je i Svetu goru, 1345. godine i te iste godine izradio Zlatopečatnu povelju kojom je garantovana autonomija Svete gore.

Period pod Turcima za Hilandar i Svetu goru počeo je 1430. godine, kada je određen jednogodišnji harač. Do 17. veka taj harač se uvećao 25 puta.

U teškom periodu veliki doprinos dali su razni ktitori, od Mare Branković preko Ivana Groznog. Ta istorija preživljavanja je omaž diplomatskoj veštini hilandarskog bratstva.

Najkritičniji period u očuvanju Hilandara verovatno jeste skoro pa preuzimanje od strane Bugara, pokušaj preotimanja Hilandara u 18. i 19. veku, sporova Zografa i Hilandara, Sanstefanski ugovor i Berlinski kongres obeležili su taj period.

U tom odsutnom momentu, 1896. godine, Aleksandar Obrenović je krenuo na otvaranje modernih olimpijskih igara u Atini. Ovo je zaista zanimljiva istorijska paralela, budući da su te olimpijske igre sinonim za dominaciju imperijalizma i uništenje čoveka kao duhovnog i slobodarskog bića. Paradoks je da je taj trenutak spasio pravoslavlje. Treba reći da su Antičke olimpijske igre bile uzor za ove moderne, a one su bile u slavu grčkih bogova, tj. paganska svečanost "par ekselans". Znamo kako je paganizam prošao od strane hrišćanstva - u lidu cara Teodosija, koji je 380. godine hrišćanstvo proglasio jedinom zvaničnom religijom u Rimskom carstvu i zabranio kako olimpijske igre i druge paganske svečanosti, tako i spalio i uništio hramove i biblioteke.

Aleksandar Obrenović je tada otkupio, tj. vratio dugove Hilandara i spasio kako monahe tako i ceo kompleks Hilandara. U znak zahvalnosti, monasi su Aleksandru poklonili Miroslavljevo jevanđelje i Jevanđelje po Vukanu.

Šta se dalje dešavalo u 20. veku više je poznato javnosti. Poenta je da su manje-više od svog osnivanja Hilandar i njegovo bratstvo bili skoro pa u neraskidivoj vezi sa maticom Srbijom i njenim vladarima, tj. rukovodstvom.

Ono što je važno a što smo već čuli jeste činjenica da ćemo usvajanjem ovog zakona obezbediti kontinuiranu brigu o Hilandaru i monasima koji tamo žive. To naravno ne isključuje i mnoge pojedince koji odlaze i daruju manastir, kojih je iz godine u godinu sve više.

Izuzimajući godinu koju je obeležila pandemija korona virusa, u proseku, zadnje tri godine, po podacima našeg konzulata u Solunu, između 10 i 11 hiljada naših građana godišnje boravi u Hilandaru.

Na kraju, pravo pitanje je šta nama danas znači Hilandar i šta ovaj zakon treba da vaspostavi? Pre svega, jednu kulturu sećanja, koja će između ostalog afirmisati vizantološke studije i izučavanje naše državnosti, umetnosti, kulture, kao što mnogi istraživači idu u Vatikan kao sedište zapadne civilizacije, otvoriti vrata bogate manastirske riznice Hilandara za što veći broj naučnika i istraživača.

Takođe, Svetosavskom kultu dati snagu filosofije koja će omogućiti prelaz sa Svetosavlja kao religioznog učenja na Svetosavlje koje u sebi sadrži životvorni princip zasnovan na slobodarskoj samosvesti srpskog naroda.

Sveta gora je mesto koje postoji. Nije utopija. Velelepni izuzetak posvećen majci prirodi i majci božijoj, gde se živi u slozi i jednakosti, u sabornosti, dostojanstveno i u različitosti, u ćutanju i tihovanju, u samodovoljnosti, ali i u ljubavi i molitvi za ceo svet.

U pripovesti o osnivanju Hilandara kao temelj stoji najlepša oda roditeljskoj ljubavi. Naime, sedamnaestogodišnji dečak Rastko poveo je ne samo svog oca, Velikog župana Stefana Nemanju, već i ceo srpski rod na put kojim sada idemo mi, a zajedno sa nama i ispred nas idu naša deca. Zahvaljujem.

Trinaesto vanredno zasedanje , 15.09.2021.

Zahvaljujem.

Što se tiče naših amandmana, tj. amandmana koje je i Vlada prihvatila, ovde ne bih previše o njima pričala, budući da su prihvaćeni, ali bih želela da se osvrnem na ove teme, u stvari suštinski na službenu upotrebu našeg jezika, tj. u našim najvažnijim institucijama.

Naime, u raspravi u načelu u ponedeljak ja sam navela primer šta se dešava u Odeljenju za tužilaštvo Višeg suda u Beogradu, ratno tužilaštvo, i primer odnosa naših sudija i sudijskih saradnika prema našim herojima. Konkretno, u predmetu pružanja međunarodne pravne pomoći uručenjem rešenja o sprovođenju istrage Županijskog državnog odvetništva u Zagrebu protiv naših generala i pilota zbog sumnje da su izvršili bombardovanje Banskog dvora u Zagrebu 7.10.1991. godine, u nameri da ubiju Franju Tuđmana, komandanta pobunjeničkih snaga, i njihovog saslušanja u Beogradu.

Takođe, međunarodna pravna pomoć se pružala u vidu uručenja rešenja o sprovođenju istrage i kada pročitaju saslušanje na navode optužbi iz tog rešenja. Nikada im to nije uručeno, nikada nisu pročitali jer su odbili, pošto nije bila na njihovom jeziku, na ćiriličkom pismu, nego na novohrvatskom, a dotični sudija Dilparić ih je ipak saslušao jer im je prepričao šta tu piše. Znači, naši vojni piloti

se brane od takve optužbe, a time brane od takvih optužbi i Republiku Srbiju, a da suštinski ni nemaju rešenje o istrazi zato što im nije prevedeno na njihovo pismo, na ćirilicu, na srpski jezik sa novohrvatskog.

Trenutno je i u Hrvatskom saboru velika hajka na nas i predsednika Srbije zbog isticanja naše zastave. U celom tom kontekstu mi zaista ovim zakonom treba da konačno napravimo jednu distancu u odnosu sa prošlim vremenom, ali s obzirom na to kako se oni ponašaju prema nama, mi prvenstveno moramo da poštujemo sami sebe u našim institucijama. Znači, ne možemo da dozvolimo da se u Višem sudu u Beogradu nalaze sudije i da sutra takve sudijske pripravnike koji trenutno to i rade nagrađujemo u ovom svetom domu izborom u zvanje sudija. Znači, mora da postoji zaista jedna odgovornost i odnosi se na službenu upotrebu našeg jezika.

Moram da se nadovežem na ono što sam rekla u ponedeljak u kontekstu osnivanja leksikografskog zavoda Srbije. Znači, to nije nova priča. Uvaženi profesor Ljušić i uvaženi pravnik Balinovac o tome mogu mnogo više da kažu, budući da je i u „Službenom glasniku“ postojala velika inicijativa da se leksikografski zavod Srbije osnuje, doduše, ruku na srce, da budemo pošteni, moramo reći da je ta inicijativa postojala, ali od prethodnog rukovodstva u „Službenom glasniku“, ali 2013. i 2014. godine nismo bili dovoljno ekonomski jaki kao što smo sada, zahvaljujući ovim izvanrednim rezultatima naše Vlade i našeg predsednika.

Prema tome, sada je možda pravi trenutak da mi, ako zaista želimo da sačuvamo naš jezik i da vratimo tu jednu vrstu samopoštovanja, onda moramo da to ispratimo i institucionalno, a leksikografski zavod Srbije bi bio prava adresa za takvu stvar, budući da bi svaki leksikon bio ispoštovan maksimalno, da su to sve moguće teme koje naše intelektualci mogu da pruže i da imamo jedan korak sa vremenom, a da ne kažem što u Republici Hrvatskoj postoji Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“. Mi treba da pamtimo našeg prvog leksikografa, čuvenog akademika Stanoja Stanojevića. Znači, to su ljudi koji su mnogo pre svih njih takve stvari ovde i radili i pravili, na naš ponos. A inače zvanje Leksikografskog zavoda u Zagrebu „Miroslav Krleža“ zaslužio je Miroslav Krleža. On je dolazio ovde, bio je veliki idol našim intelektualcima i naši intelektualci su njemu davali delove koje su oni puštali u njihovu enciklopediju. Inače, čisto ovako kao istorijski podatak, i Franjo Tuđman je radio u Leksikografskom zavodu.

Prema tome, moj apel odavde ponovo jeste da se razmotri i da naše rukovodstvo razmotri osnivanje ovakvog jednog zavoda koji bi bio stvarno na ponos svih nas i naših intelektualaca koji bi tu našli svoju šansu i mladih istraživača da mogu da doprinesu našoj kulturi i istoriji i očuvanju svega onoga što mi jesmo. Toliko o tome.

Ja se nadam da ćemo svi glasati za ovaj zakon i zaista se radujem što ćemo u isto vreme imati tu jaku simboliku da će i u Republici Srpskoj, u Banjaluci, u isto vreme da se glasa za ovaj zakon. Zahvaljujem.

Trinaesto vanredno zasedanje , 13.09.2021.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko sa saradnicom, drage kolege poslanici, pre oko dve i po hiljade godina stari Grci su sve one koji nisu govorili grčki jezik zvali varvarima. Mi koji govorimo srpskim jezikom i živimo okruženi narodima koji govore skoro pa istim jezikom kao i mi zovemo susedima. Vrlo lepo rečeno i ima prizvuk lepe saradnje. Ali, kada dođemo na teren našeg pisma i naše ćirilice zapadamo u veliki problem.

Naime, ovim zakonom treba konačno da ispravimo ono što su ti naši susedi odavno učinili. Konkretno, nijedan akt našeg Tužilaštva za ratne zločine ne ode u Hrvatsku bez prevoda na hrvatski i latinicu. Ne ode, jer hrvatski državni organi takve akte vraćaju. Nijedno pismo iz Srbije adresirano ćirilicom ne stiže na odredište, već se vraća sa oznakom „nedozvoljeno“.

Prema propisima o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, države između sebe mogu da opšte i na jeziku zemlje molilje, ali pismena koja se uručuju građanima moraju biti prevedena na službeni jezik i pismo, ovde Republike Srbije. Najmanje što može da se očekuje, jeste da se poštuje, a sada i ozakoni princip reciprociteta.

I sada, vrlo konkretno, da li ćemo posle usvajanja ovog zakona moći da imamo sudije u Odeljenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, poput skoro penzionisanog Milana Dilparića koji je na zahtev naših generala da im se obezbedi prevod na srpski jezik i ćiriličko pismo sa novohrvatskog jezika odgovorio, citiram: „Pročitaću vam na čisto šumadijskom jeziku“, sve pred prisutnim tužiocem Republike Hrvatske koji se zadovoljno smeškao na genijalnost ovog našeg Dilparića?

Takođe, sudijski saradnik u Odeljenju za ratne zločine osumnjičenim ratnim pilotima naše vojske, na zahtev da im se uruče rešenja o sprovođenju istrage na našem jeziku i ćiriličkom pismu, to je odbio sa obrazloženjem da nemaju na to pravo, jer je Haški sud rekao da su bosanski, hrvatski i srpski jezik isti jezik. Ovo se sve nalazi u predmetu UK2PO2-116/2018. Da li ćemo mi sutra birati tog sudijskog saradnika za sudiju u ovom svetom domu?

Ovo je, nažalost, nešto što godinama traje. Zato u ovom predloženom zakonu u Savetu Vlade za srpski jezik treba da bude kako predstavnik Ministarstva pravde, tako i predstavnik Ministarstva odbrane Republike Srbije jer, molim vas, šta je ćirilica? Ćirilica je razlog proterivanja 250.000 Srba iz Hrvatske u vojnoj operaciji „Oluja“. Ćirilica je razlog raketiranja kolone izbeglica na Petrovačkoj cesti u mestu Svodna gde su ubijeni i deca i žene i na desetine ranjeno. Ako je jezik kuća bića, kako kaže čuveni nemački filozof Martin Hajdeger, ko je onda ovde čuvar tog našeg bića?

Danas je veliki dan. Zakon koji iz sveg srca podržavamo biće temeljni zakon naše države koji će zaustaviti sramote o kojima sam malopre govorila. Ali ovaj zakon treba da bude samo prvi korak ka uvođenju još jednog zakona, a to je zakon o osnivanju leksikografskog zavoda Srbije, krovne institucije koja će baštiniti i negovati naš jezik i našu ćirilicu i našim intelektualcima koji su prave patriote dati šansu koju toliko čekaju.

Dosta slušamo one koji našu istoriju i naš jezik prekrajaju iz haških pravilnika. Te intelektualce iz tzv. kruga dvojke stalno viđamo u medijima, dok patriotska inteligencija živi ne u krugu dvojke, nego neretko u krugovima pakla stigmatizovano od te tzv. elite. To su naši heroji koje mi najviše volimo, nažalost, od onog trenutka kada više nisu sa nama.

Vi ste, gospođo Gojković, u vašim intervjuima otvoreno i hrabro ozvaničili borbu za ovu stvar. Vi imate i volju i moć da ovakve stvari od suštinskog značaja za naš identitet sprovedete u delo. U tome imate bezrezervnu podršku svih nas iz SPS i ja verujem svih kolega ovde, kao i celokupnog srpskog naroda, gde god se on nalazio. Čestitam vam na toj hrabrosti i želim vam da istrajete u toj borbi.

Živela Srbija!