| 17.10.2022. | Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima |
usvojen
|
Hvala, gospodine predsedniče Skupštine.
Dame i gospodo narodni poslanici, ministarku ne vidim, ali mi je žao, set zakona, pre svega pravosudnih, kao i drugih dokumenata o kojima danas raspravljamo je brojan i značajan je za funkcionisanje ove države. Usvajanjem ovih zakona i drugih dokumenata o kojima raspravljamo, povećaće se efikasnost naše zemlje u različitim oblastima.
U mnogim od ovih zakona pomenuta je i ravnopravna participacija pripadnika nacionalnih manjina i onih u onim sredinama, naročito kojima pripadnici nacionalnih zajednica čine značajan procenat stanovništva.
Nažalost, mi, Romi, ne činimo gotovo nigde značajan procenat stanovništva, već smo disperzirani po svim teritorijama i po mnogim državama u svetu.
Ono što nas najviše muči je pitanje našeg jezika o kome Nacionalni savet mora malo više da povede računa, jer je jedna od oblasti u kojima deluje Nacionalni savet je pravo na upotrebu maternjeg jezika.
Jezik govori da je važan zbog toga što se u svim zakonskim aktima pominje i to da sudije i drugi službenici u sudovima moraju biti i pripadnici, recimo, romskog naroda.
Meni je poznato, uvažene dame i gospodo, da nema sudija u onom broju u kojem ga procentualno ima u ovoj zemlji, a mislim da ima tri ili četiri sudije i mislim da u ovoj zemlji ima tri ili četiri mladića ili devojaka koji rade na prevođenju u sudovima, sudskih prevodilaca.
Dakle, smatram da moja partija mora o ovome povesti računa, a moj predsednik, Aleksandar Vučić je pokrenuo inicijativu da nas bude što više u organima vlasti i ova inicijativa predsednika Vučića je da se u narednom periodu angažuje što veći broj Roma, oko stotinak i ja očekujem da to bude zaista ispoštovano.
Slušali smo ovih dva-tri dana i o problemima raznih naroda i narodnosti, ali o problemima jednoga naroda, romskog naroda gotovo da nije bilo reči. Pardon, pomenuo ih je Veroljub Arsić. To što je sudija Majić mislio kako je presudu doneo na osnovu svog mišljenja da je kod nas veoma značajno u kulturi to da se maloletni ženimo.
Argument koji je koristio sudija Majić je toliko beskrupulozan da ja njega neću komentarisati, jer sam ga komentarisao u ono vreme kada je bilo o tome reči. Hoću da verujem da on ne zna o tome, a ne o tome da je rasista, a vi prosudite sami. Možda ja nisam u pravu.
Završiću konstatacijom da će pravosudni zakoni o kojima raspravljamo doprineti poboljšanju položaju romske nacionalne manjine u Srbiji u pravu na koje ukazuju predsednik Vučić koji je nedavno govorio da bi pripadnici ovog naroda trebali da budu u Vladi i drugim organima izvršne vlasti, pa tu ima sudija, porotnici itd, na mestima kao što su pomoćnici ministara ili drugi, ali i državni sekretari i bar ona dva-tri ministarstva kojih je ranije bilo. U Srbiji sada toga nema, za sada još uvek.
Želim da ukažem na to da ako nas nema kvalifikovanih da budemo sudije, ima nas da budemo na nekim drugim mestima u sudskim organima.
Ako nemamo kadrove za sudije imamo kadrove za administrativne poslove, poput arhivara, porotnika, daktilografa, u najgorem slučaju i čistačice i drugih pomoćnika, pomoćnih radnika u sudskim institucijama.
Žalim, dakle, da ukažem na to da se o ovome mora povesti računa i da je zbog toga ova diskusija veoma doprinela da se i o tome misli. Hvala vam.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želim da vašu pažnju svratim na nešto o čemu nismo baš posebno razgovarali prilikom diskusije o rebalansu budžeta, a to je koliko je para predviđeno za ostvarivanje, odnosno unapređivanje i zaštitu ljudskih prava i sloboda. Prema mom skromnom znanju, izračunao sam da je to nekih šest milijardi.
Kako je to podeljeno? Zaštitnik građana za unapređivanje zaštite ljudskih prava dobio je 232.693.000, što mislim da i nije mala suma. Poverenik za informisanje od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti dobio je za unapređenje i zaštitu ljudskih i manjinskih prava 296.193.000. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti polova dobio je 127.145.000. U Ministarstvu za informisanje je za podršku informisanju nacionalnih manjina na sopstvenom jeziku predviđeno 41.429.864 dinara. U Ministarstvu kulture je za društveno osetljive grupe odvojeno 59.922.000, a za ljudska i manjinska prava, odnosno za unapređenje i zaštitu ljudskih i manjinskih prava u ovom ministarstvu 427.370.000. Za stvaranje uslova za podsticaj ravnopravnosti izdvojeno je 59.790.000 i za unapređenje prava nacionalnih manjina 276.522.000. Tu bih samo dodao da je Komesarijat za izbeglice i migracije dobio 4.277.841.000 dinara.
Zašto sam ovo brojao i zašto sam sabirao? Zato što su nacionalni saveti, kojih ima 22, korisnici ovih sredstava i zbog toga što nacionalni saveti od 2014. godine dobijaju sredstava u iznosu od 21 milion. Mislim da ta sredstva nisu dovoljna i zbog toga sam se javio.
Ali, kada već imam reč, da kažem još nekoliko reči o Nacionalnom savetu romske nacionalne manjine. Ovim rebalansom mislim da je trebalo predvideti možda veća sredstva za ostvarivanje nekih od tih prava, ali dodajem tome i za šta. Za jednu izdavačku kuću koja bi radila izdanja na romskom jeziku, za Muzej romske kulture koji treba pravno regulisati, za biblioteku „Trifun Dimić“ koja i dalje ima 1500 knjiga u Novom Sadu, a trebalo bi da ih ima 5000, a možda i više. Smatram da bi u budžetu za narednu godinu ova sredstva trebalo predvideti i zato molim da se o tome vodi računa.
Takođe, molim da se vodi računa, obraćam pažnju svojim sugrađanima Romima, da 13. novembra, u nedelju, izađu na glasanje za Nacionalni savet romske nacionalne manjine. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, najpre bih vama ministre da kažem sledeće.
Danas govorimo o dve značajne odluke iz oblasti visokog obrazovanja, a ja bih gospodine ministre voleo da u vašem narednom mandatu dođete i kažete kako je osnovana katedra za romologiju i da tražite našu podršku, ako budemo ovde među poslanicima. Biće mi zadovoljstvo da se nešto učini na tu temu.
Ono o čemu se ovih dana razgovara je jedno pitanje o kome bih ja osim ovih pitanja o kojima ćemo na kraju dana glasati, a odnosi se na Marinkovu baru. Vidite, zahvaljujući nekim ljudima, pre svega Goranu Markoviću, želim da kažem sledeće.
Raspravljali smo i raspravljaćemo o svemu, ali o Marinkovoj bari sada i verovatno, nadam se, ne više. Ono što se zna je da tamo živi veliki broj Roma, da je živeo i da će verovatno živeti. Ono što se ne zna, najčešće je kako je Marinkova bara dobila ime. Dobila je ima po Marinku Marinkoviću, obor-knezu od Avale koji je imao tu svoja imanja, kao i još nekoliko imanja koja su postajala i koja su kasnije nazvana Marinkova bara, iako bara nije bilo močvarno zemljište, već jedno sasvim regularno zemljište na koje su se doselile nekoliko stotina kuća u periodu od 1920. do 1930. godine.
Da vam kažem još i to, ali pre svega to upućujem saznanje gospodinu Goranu Markoviću, ta ista Marinkova bara je imala ime i deo koji se zvao predgrađe Petra Mrkonjića. Ko je Petar Mrkonjić? Znamo svi ko je. Verovatno znaju i oni koji su se šalili na račun Marinkove bare.
Lično mislim da se ne treba šaliti ni na kakav račun, ni na čiji račun, posebno ne na račun izmeštanja spomenika ocu srpske nacije i tvorcu srpske države. Zašto to rade, verovatno to znaju i budući gradonačelnik i Goran Marković.
Verujem da je ovo bio deo koji sam morao da kažem, a sada ću reći samo još nekoliko reči o toj istoj Marinkovoj bari, pa neka zapamte gospoda. U tom naselju je postajao fudbalski klub i imala je grupa glumaca amatera. Kada smo kod glumaca amatera, da vam kažem i tu činjenicu da roditelji Gorana Markovića, kao što svi znate, glumci. Ti isti glumci su 1941. i 1942. godine igrali predstavu zahvaljujući ministarstvu Velibora Jonjića, a moji sugrađani Romi, od kojih sam udaljen 200 metara vazdušnom linijom, su išli na streljanje u Jabuku i u mnoga druga mesta gde su ti ljudi streljani. Streljani su samo zato što su Romi i zato što se neko setio da Marinkovu baru treba očistiti od Roma i da je najbolji način da se pohvataju jedne noći, 18. oktobra 1941. godine i listom streljaju. Kada su 1945. godine romski aktivisti iz Društva Roma pokušali da ukažu da je među ubicama bilo onih kojima treba suditi, nije se niko naročito potrudio da misli o tome. Ostalo je nerazjašnjeno da li je to uradio kvinsliški režim ili je to uradila nemačka vlast.
Nemci su ih streljali, to je sigurno, ali imam pouzdane podatke da su ih pokupili pripadnici kvinsliškog režima, a da se neki u ovom trenutku sada ismejavaju, poput Gorana Markovića u jednoj od emisija o tome gde treba locirati spomenik koji je sagradio veliki vajar, a koji će verovatno stotinama godina stajati na tom mestu.
Da vam kažem još nešto poštovani prijatelji. Ovih dana se tom istom Marinkovom barom i još nekim drugim krajevima šetaju neki potpuno nepoznati ljudi iz nekih opozicionih partija i nude baš tim istim Romima koji se sete pred izbore, novac. Nude im da glasaju za njih i da na taj način podrže tzv. opozicione snage i partije čiji članovi i lideri misle tako, poput Vladete Jankovića i Gorana Markovića.
Hvala vam i izvinite zbog ovakvog načina govora. Hvala.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da uputim podršku našem predsedniku Aleksandru Vučiću u činjenima da situaciju, koliko god je to moguće, na Kosovu smiri i sagleda onako kako to državnici mogu da sagledaju i ne napravi neki potez koji može da nas skupo košta. Igra koju igraju kosovski političari zbog izbora, verovatno, bi mogla da napravi velike probleme u ovom trenutku, ali verujem predsedniku. Nema od toga ništa. Srbi na Kosovu će izdržati sve napore, a pored Srba na tom istom Kosovu živi i veliki broj Roma i njima želim da uputim podršku da se čuvaju i da vode računa šta rade i kako rade, jer od 1981. godine, i to ima veze sa mojim pitanjem, počelo je naglo iseljavanje pripadnika toga naroda sa Kosova i prema mojim podacima najmanje, oficijelno, 30.000 Roma je iseljeno u zemlje zapadne Evrope, a jedan broj Roma je iseljen u Crnu Goru i Srbiju.
Ono što želim da posebno apostrofiram je to da desetine hiljada Roma u Evropi živi bez državljanstva, bez rodnih listova, bez ličnih karata, pasoša i drugih dokumenata i često im se negiraju osnovna prava, kao što su pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, socijalnu pomoć i pravo glasa.
Ja sam se o ovom konsultovao sa brojnom literaturom, ali pre svega sa pojedincima koji se bave ovom problematikom i želim da se zahvalim Komesarijatu za izbeglice Srbije i posebno gospodinu Cuciću koji mi je ponudio nekoliko podataka koji su za mene vrlo značajni. Naime, rekao je da postoje sa Kosova lica koja imaju takav problem i da to treba, naravno, rešavati.
Lično sam se uverio da takav problem postoji pre nekoliko dana kada je dvoje Roma iz Italije došlo kod mene i pitali me da li hoću da im budem kum i da ih venčam. Rekao sam – hoću, naravno, nema problema, ali samo da izvadimo dokumente u Inđiji. Otišli su u Inđiju i nisu mogli da dobiju dokumente poput lične karte, jer bez lične karte ne mogu da se venčaju. Pitam sam ih koliko godina nemate dokumente, a devojka je rekla da 30 godina, koliko ih ima, upravo nema ni jedan jedini dokument, a da njene tri sestre, takođe, nemaju i da sve žive u Rimu. Pitam sam kako žive bez dokumenata. Kaže, policija nas u principu ne dira, ali to je vrlo težak problem.
Sa sličnim problemom sam se susreo kada sam razgovarao sa ljudima iz Danske i Holandije koji su mi, takođe, ukazali na to da brojni Romi nemaju baš nikakve dokumente i oni su potpuni apatridi. Inače, napominjem da ima mnogo Roma u Evropi koji su apatridi. Ni jedna država ih ne smatra svojim državljanima i često im se negiraju osnovna socijalna prava i sloboda kretanja.
Ovaj problem postoji u dosta evropskih zemalja ali je, kažu istraživači, posebno akutan u zemljama zapadnog Balkana, što sam i ja potvrdio, jer sam dobio brojne podatke o tome.
To već nekoliko godina postoji i Visoki komesarijat UN za izbeglice je imao programe na teritoriji zapadnog Balkana, rađena su brojna istraživanja ali i praktičan rad na dobijanju dokumenata poput ličnih karti, zdravstvenih knjižica i drugih identifikacionih listova. Kako to rešiti? Tako što bi države iz kojih ti ljudi potiču trebale daleko više da se zainteresuju preko svojih ambasada ili konzularnih predstavništava i pomognu tim ljudima da dobiju dokumente i pravo na život u ovom trenutku, ako se tako može reći.
Mnogi Romi nemaju rodni list pa će za njega morati da se obrate ovde, u zemlji u koju dođu, ali kako da dođu ako nemaju nikakve dokumente? To je jedan od velikih problema.
Moje pitanje se upravo i odnosi na to šta država Srbija može da učini za pripadnike svoga naroda koji živi rasejan, zbog razloga o kojima sam malo čas govorio, po čitavoj Evropi i čitavom svetu? Procenjujem da takvih ljudi ima nekoliko hiljada i bio bih vrlo srećan kada bi Ministarstvo pravde ili Ministarstvo unutrašnjih poslova, jer ja ne znam kome treba uputiti taj apel, a upućujem u ovom trenutku njima, da nešto učine kako bi se ovaj vrlo težak problem za pripadnike romskog naroda rešio. Hvala.
Gospodine predsedniče, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim nekoliko pitanja Ministarstvu pravde i Ministarstvu kulture. Jedno od pitanja koje želim da postavim se odnosi na stalne sudske tumače i prevodioce.
Naime, u svetu živi desetak miliona Roma kojima je maternji jezik romski, i isključivo njime govore. U Srbiji desetak hiljada Roma ne zna druge jezike dobro, već samo romski, i zato je potrebno da postoje sudski tumači i prevodioci za romski jezik. Ta rešenja o postavljanju stalnih sudskih tumača, stalnih sudskih prevodilaca za Rome i za druga lica, donosi ministar pravde. Ministar pravde je, koliko znam, u obavezi da dva puta u toku godine raspiše konkurs za takva lica.
U ranijim vremenima bilo je sudskih tumača za romski jezik, sada ih trenutno ima dva u nekim sudovima, ali mislim da je to potpuno nedovoljno. Na taj način bi se ispunila pravna obaveza, ali i zaposlio jedan broj ljudi koji ima visoku stručnu spremu, jer tumači moraju da imaju visoku stručnu spremu i da imaju odgovarajuće znanje jezika, osim romskog i druge jezike i da su najmanje pet godina imali iskustva u prevodilačkim poslovima. Tako da, dobili bismo vrlo kvalifikovane ljude. Kandidat koji nema odgovarajuće visoko obrazovanje podleže proveri i to bi bilo izvršeno onog trenutka kada budu prihvaćeni. Toliko o ovom pitanju.
Da vam kažem da u svim evropskim zemljama Romi imaju svoje listove i časopise, to nije nikakva novina. Imali smo ih i mi od 1935. godine, „Krlo e romengo“, pa 1972. godine, pa list „Em“ 1980. godine, pa, „Romano nevipe“ 2000. godine i onda više nemamo nijedan.
Moje pitanje je – zašto se ne obrati pažnja na jednu takvo važnu oblast, jer list ne služi samo o informisanju, već i kodifikaciji jezika, i služi svemu onome čemu su novine i listovi namenjeni?
Takođe, smo imali dva časopisa, časopis „Romologija“ i časopis „Romološke studije“. U ovom trenutku Romi nemaju niti jedno, niti drugo. Situacija u kojoj se Romi nalaze u vezi sa tim, bi morala da se promeni, jer nema razloga, ima kadrova, ima mogućnosti, ima i para, a ima i želje, koliko vidim među funkcionerima u državi da se ovo pitanje razreši. Zato smatram da bi se u najskorije vreme o tome trebalo povesti diskusija, i pododbor za Rome u Skupštini Srbije će pokrenuti ova pitanja.
Ono što posebno želim da apostrofiram je smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije koja ove godine proslavlja 50 godina postojanja. Nažalost, već dvadesetak godina je nema. Zašto je nema je? Nema je zato što nema dovoljno interesovanja, moram da kažem i među samim Romima, ali pre svega, kod države koja je obezbeđivala uglavnom, finansijska sredstva.
Poštovani narodni poslanici, Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije je okupljala preko 50.000 Roma, koji su učestvovali u tim manifestacijama i vrlo je tužno i žalosno da tako nešto bude ugašeno samo zato što je nemarnost u pitanju. Nema tu ničega drugog, nema tu ni mnogo para, nema tu ni mržnje, nema tu ni zlovolje, nema ničega, jednostavno nemarnost je u pitanju.
Moj predlog je da se Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije u najskorije vreme obnovi, da Ministarstvo kulture i informisanja i druga ministarstva, jer ova manifestacija nije bila samo kulturna manifestacija, obezbede sredstva, a da se romski lideri i Nacionalni savet Romske nacionalne manjine posebno zainteresuju za ono što je učinila ova institucija, ova manifestacija, tokom proteklih 50 godina.
Ja ću dati mali svoj doprinos, napraviću malu studiju o ostajanju Smotre kulturnih dostignuća Roma Srbije i tu će mi pomoći Ministarstvo za informisanje i kulturu, na čemu sam veoma zahvalan. Hvala i vama.
Oprostite i zahvaljujem. Gospodine predsedniče Narodne Skupštine Republike Srbije, poštovane poslanice i poslanici, građani Srbije, ja ću vašu pažnju vratiti na vrlo važno pitanje za zemlju Srbiju i narod romski, a to je obrazovanje Roma.
Svoja pitanja ću i postaviti u tom smislu nadležnom ministarstvu.
Naime, Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2009. godine, Institut pedagoški asistent, prepoznat je od strane Ministarstva prosvete Republike Srbije, od tada do danas je oko 220 pedagoških asistenata angažovano u školama u Srbiji. O tome su ovih dana sa Ministrom prosvete, gospodinom Ružićem razgovarali i poslanica u Narodnoj Skupštini Sandra Joković i predsednik Nacionalnom Saveta romske nacionalne manjine, gospodin Nakić.
Gospodin Nakić i poslanica Joković su mi rekli da su razgovorom u Ministarstvu zadovoljni i da je njihovo posebno interesovanje bilo pitanje upisa romske dece u srednje škole i na fakultete, afirmativna akcija.
Naime, u vreme kada je ministar prosvete bio Žarko Obradović, uvedena je kvota za upis romskih studenata od 1 posto. Po rečima Petra Nikolića, urednika romskog programa na RTV Vojvodina, koji je gospodina Obradovića pitao zašto je kvota za upis romske dece 1 procenat, ministar mu je odgovorio da je to predložio tadašnji predsednik Romskog nacionalnog Saveta Vitomir Mihajlović, i da je tako od strane Vlade prihvaćeno. Ja verujem tadašnjem ministru na rečima, ali ne mogu to da prihvatim, da predsednik Mihajlović, još tada je predložio, jer smatram da je ta kvota za romsku decu mala i da je treba povećati ili najbolje ako bi mogla kvota za upis romske dece za upis u škole i na fakultete, da se ukine. Mislim da bi najbolje bilo da se ukine.
Smatram da Zakon o ljudskim i manjinskim pravima, koji je donet 2002. godine, u delu koji govori o uvođenju u afirmativnih mera za romsku decu, pri upisu u srednje i visoke škole, jasno i glasno kaže, da se tada nisu upisivala po kvoti, već prema svojim željama.
Podržavam želju te romske dece i pitam se da li može da se odluka o uvođenju kvota ukinuti ili ako nije moguće, može li se kvota povećati bar na 3%?
Zašto to pitam? Ovo pitam na osnovu broja Roma u ukupnom broju stanovnika zemlje Srbije, jer ne verujem u podatak Statističkog zavoda, da je nas Roma 149 hiljada i nekoliko stotina, već da nas je bar dva, tri puta više.
Dakle, upisivanje romske dece u srednje škole i na fakultete, afirmativnim merama, kao i njihov smeštaj u srednjoškolske i studentske domove trebalo bi činiti van sada predviđene kvote ili tu kvotu uvećati na 3%.
Zašto? Zašto se zalažem za ovakav pristup romske dece? Zato što je na 14 fakulteta u Novom Sadu ove školske godine upisano šest studenata, a nekada je ta kvota bila 35 i 40 studenata. Zato sada u Novom Sadu, dragi moji prijatelji, ima četiri doktora nauka, od kojih su tri žene, a u Beogradu samo jedan. To je prvo pitanje koje želim da postavim.
Drugo pitanje se odnosi na status pedagoških asistenata u školama, kojih, kao što sam na početku rekoh 220, čiji broj po mom mišljenju, a kako sam saznao od predsednika Nacionalnog saveta i mišljenju resornog ministra, gospodina Branka Ružića, nedovoljan i da ga treba povećati. Sa tim se naravno slažem.
Tu se slažemo, ali moram da pitam dokle će se pedagoškim asistentima u Ugovoru o angažovanju produžavati na godinu dana? To se činilo od 2009. godine, što znači više od jednog desetleća. Kada su romski asistenti počinjali sa radom, tvrde oni u svojim obraćanjima meni, da su od Ministarstva prosvete dobijali uveravanja da će oblast njihovog radnog-pravnog statusa biti uređena, tako što će stvoriti mogućnost da budu zaposleni na neodređeno vreme.
Predsednik Udruženja pedagoških asistenata, Božidar Nikolić kaže da je u poslednjih četiri godine promenjen pristup rešavanju tog pitanja i da je doneta odluka da se ne vrše izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, već da se izradi podzakonski akt, koji se zove – Pravilnik o pedagoškom i andragoškom asistentu i koji je već usvojen u decembru 2019. godine.
Problem stalnog zaposlenja nemaju samo romski pedagoški asistenti, već i zdravstveni medijatori, kao i većina romskih koordinatora u lokalnim samoupravama. Predstavnici pedagoških asistenata, kao što su npr. Božidar Nikolić ili Severdžan Alijević u svojim dopisima Skupštini podsećaju da Zakon o radu nalaže poslodavcima da ako je neko zaposlen više od pet godina kod jednog poslodavca stiče pravo na zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme.
Zato ja podsećam da je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru ukinuta i pitam – kada će pedagoški asistenti, romski koordinatori, zdravstveni medijatori od kojih neki rade i po desetak godina biti stalno zaposleni?
Oni i njihove porodice čekaju taj dan, a ja vam se u njihovo ime zahvaljujem što sam imao mogućnost da postavim ovih nekoliko, za nas Rome, izuzetno važnih pitanja.
Hvala, predsedniče.
(Beograd, 31.08.2022.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 63000.00 | RSD | 03.08.2020 - 01.08.2022. |
| Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (Penzioner) | Republika | 60000.00 | RSD | 30.12.2017 - | ||
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 63000.00 | RSD | 01.08.2022 - |