| 17.10.2022. | Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima |
usvojen
|
Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim jedno pitanje Ministarstvu prosvete. Jedna od najvažnijih oblasti za što potpuniju emancipaciju Roma je obrazovanje, kao što je svima vama poznato. Poslednjih desetak godina u toj oblasti je nešto učinjeno, ali ja želim da postavim pitanje o jednoj oblasti u kojoj ništa nije učinjeno.
U tom segmentu veliku ulogu igra i obrazovanje na romskom jeziku i predmeta koji se zove romologija i koji govori o Romskom narodu.
Romologija se, naime, proučava od 1971. godine, i to baš na inicijativu mnogih naučnih i javnih radnika iz Srbije, odnosno ondašnje Jugoslavije, pa tako i katedre imamo i u Parizu, Londonu, Trstu i još nekim drugim gradovima, ali u Beogradu ne postoji ništa tome slično u onom odnosu kakav postoji u drugim gradovima.
Te prve inicijative koje su pokrenute 1971. godine rezultirale su da je do sada formirano devet katedri u evropskim i jedna u van evropskim zemljama, u Americi.
Jedna od zakonskih obaveza je svakako i to da se jezici narodnosti koriste kao jezici za predavanja i kao jezici za informisanje, itd.
Romski jezik ima svoje segmente, može se čuti na RTB, RTNS, itd, ali nije dovoljno da bi se učinilo nešto u naučnoj oblasti.
Te katedre su bile inicirane, odnosno katedra je bila inicirana pre nekoliko godina na Filološkom fakultetu u Beogradu i iz raznoraznih razloga katedra se ugasila, tako da u ovom trenutku imamo samo jednu oblast gde se proučava, to je u Višoj školi za vaspitače u Vršcu „Milenko Pavlov“, ali to je vaspitačka škola, kako bih rekao, i tu je romski jezik jedan od predmeta.
Takođe, u Školi romologije u Novom Sadu, to je jedna, da kažem, školica koju je osnova Senka Savić, romologija se proučava bez ikakvih obaveznih zadatosti. Proučava se kao neobavezan predmet, a mislim da se u poslednje vreme i ta katedra ugasila.
Jedino mesto gde postoji u ovom trenutku je katedra na Univerzitetu za mir UN u Beogradu, i to je katedra koju je osnovao dr Rajko Đurić, čiji sam zamenik dugo vremena bio, a posle njegove smrti sam se angažovao nešto više i na toj katedri.
Ono što želim da kao pitanje postavim je – kada će Filološki fakultet ili neki od državnih fakulteta izraziti želju da se formira katedra i nastavi sa proučavanjem istorije, kulture, jezika i svih onih oblasti koje su za nas Rome interesantne, ali interesantne i za pripadnike drugih naroda i narodnosti?
Ako ne postoji interes da se na državnom fakultetu formira takva katedra, ono što bih želeo da predložim je da se na nekom od privatnih fakulteta formira takva katedra i da konačno rešimo to pitanje koje smo prvi inicirali, a poslednji rešavamo.
Hvala, gospodine predsedniče.
Hvala, predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim pitanje koje nije postavljeno 80 godina, od rata pa na ovamo. Staro pitanje koje smo mi Romi pokušavali da postavimo, ali izgleda da nije imao ko da sluša. Sad se stekoše prilike i uslovi da se slušamo. Zato slušajte šta nas muči.
Romska akademska zajednica broji nekoliko stotina intelektualaca različitih provenijencija. Od 1971. godine smo se trudili, između ostalih i ja, da formiramo katedru za romologiju na nekom od univerziteta. To je bilo u staroj Jugoslaviji, čak smo i u Sloveniji pokušavali, ali ni tamo nismo uspeli. U Beogradu nekoliko puta. U Nišu nekoliko puta, ali ne.
Pitam se šta je razlog i gde romski narod, pre svega intelektualci, ali ne samo oni, da nauče nešto iz svoje istorije, kulture, jezika, ako ne na univerzitetu. Učimo o Indijancima, o kaubojima, o ne znam čemu, učimo najrazličitije stvari koje nam trebaju i ne trebaju, a o narodu sa kojim živimo nekoliko hiljada godina, mogao bih reći, skoro dve hiljade godina, ne znamo ništa. Zato sam mišljenja da akademska zajednica treba da pokrene ovo pitanje. Još jedanput ja ga ovde kao narodni poslanik postavljam, kao pitanje.
Pitanje ne znam kome da uputim zaista, da li nekom ministarstvu, da li univerzitetima, da li već bilo kome. Zašto? Zato što su 1971. godine, kada smo mi pokrenuli to pitanje, na univerzitetima u Londonu, Parizu, Pragu, Beču, Bukureštu i još nekim univerzitetima formirane katedre za romologiju. Učili su od nas. Bili smo im tamo vanredni profesori, profesori po pozivu, a ovde ništa nismo mogli da uradimo, pa molim da se o tome razmišlja.
Ima nas u ovoj zemlji osoba različitih profila koji možemo to da uradimo i mislim da bi dobro bilo da se ovo pitanje postavi i učini nešto u tom smeru.
Druga stvar o kojoj želim da kažem nekoliko reči je to da nijedno od ministarstava naših, šalim se jedno, nema sajt na romskom jeziku. Zašto?
Zašto da ne znamo šta Ministarstvo za boračka i socijalna pitanja u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, Rom može da vidi, dobije i da uradi. Zato predlažem da osim Ministarstva za saobraćaj i građevinarstvo koje ima sajt od 14. maja 2019. godine na romskom jeziku se naprave i sajtovi u drugim ministarstvima, pre svega u oblasti zapošljavanja, zdravstva, socijalne politike, informisanja, u Ministarstvu za kulturu, lokalnu upravu i samoupravu, ali najpre u Ministarstvu nacionalnih manjina.
Mislim da bi to bilo korisno. Mislim da bi korisno bilo i za ovu državu i za nas Rome. A šta bi bilo korisno za nas ovde, razmišljao sam nešto i želim da iniciram ili samo naznačim. Razmišljao sam o cenzusu za ulazak u parlament, cenzusu stranaka za ulazak u parlament.
Smanjenjem cenzusa na 3% dobili smo to što smo dobili. Ja sam na Fakultetu političkih nauka učio da se partije treba ukrupnjavati i da je mnogo bolje kada su partije velike, kao što je to u Americi, kao što je to u Engleskoj, kao što je u drugim velikim zemljama. Dve, tri, pet partija pa kod nas će ih bogami biti čak i romskih jedno 12, 13. To je neozbiljno.
Ja mislim u ovom trenutku da treba da počnemo da razmišljamo da za naredne izbore uvećamo cenzus i vratimo ga na onaj kakav je bio, 5% za partije, a 7% za koalicije i da time pokušamo da kao i ostali svet radimo ono što se radi. Hvala vam.
Hvala, gospodine predsedniče Skupštine.
Dame i gospodo narodni poslanici, ministarku ne vidim, ali mi je žao, set zakona, pre svega pravosudnih, kao i drugih dokumenata o kojima danas raspravljamo je brojan i značajan je za funkcionisanje ove države. Usvajanjem ovih zakona i drugih dokumenata o kojima raspravljamo, povećaće se efikasnost naše zemlje u različitim oblastima.
U mnogim od ovih zakona pomenuta je i ravnopravna participacija pripadnika nacionalnih manjina i onih u onim sredinama, naročito kojima pripadnici nacionalnih zajednica čine značajan procenat stanovništva.
Nažalost, mi, Romi, ne činimo gotovo nigde značajan procenat stanovništva, već smo disperzirani po svim teritorijama i po mnogim državama u svetu.
Ono što nas najviše muči je pitanje našeg jezika o kome Nacionalni savet mora malo više da povede računa, jer je jedna od oblasti u kojima deluje Nacionalni savet je pravo na upotrebu maternjeg jezika.
Jezik govori da je važan zbog toga što se u svim zakonskim aktima pominje i to da sudije i drugi službenici u sudovima moraju biti i pripadnici, recimo, romskog naroda.
Meni je poznato, uvažene dame i gospodo, da nema sudija u onom broju u kojem ga procentualno ima u ovoj zemlji, a mislim da ima tri ili četiri sudije i mislim da u ovoj zemlji ima tri ili četiri mladića ili devojaka koji rade na prevođenju u sudovima, sudskih prevodilaca.
Dakle, smatram da moja partija mora o ovome povesti računa, a moj predsednik, Aleksandar Vučić je pokrenuo inicijativu da nas bude što više u organima vlasti i ova inicijativa predsednika Vučića je da se u narednom periodu angažuje što veći broj Roma, oko stotinak i ja očekujem da to bude zaista ispoštovano.
Slušali smo ovih dva-tri dana i o problemima raznih naroda i narodnosti, ali o problemima jednoga naroda, romskog naroda gotovo da nije bilo reči. Pardon, pomenuo ih je Veroljub Arsić. To što je sudija Majić mislio kako je presudu doneo na osnovu svog mišljenja da je kod nas veoma značajno u kulturi to da se maloletni ženimo.
Argument koji je koristio sudija Majić je toliko beskrupulozan da ja njega neću komentarisati, jer sam ga komentarisao u ono vreme kada je bilo o tome reči. Hoću da verujem da on ne zna o tome, a ne o tome da je rasista, a vi prosudite sami. Možda ja nisam u pravu.
Završiću konstatacijom da će pravosudni zakoni o kojima raspravljamo doprineti poboljšanju položaju romske nacionalne manjine u Srbiji u pravu na koje ukazuju predsednik Vučić koji je nedavno govorio da bi pripadnici ovog naroda trebali da budu u Vladi i drugim organima izvršne vlasti, pa tu ima sudija, porotnici itd, na mestima kao što su pomoćnici ministara ili drugi, ali i državni sekretari i bar ona dva-tri ministarstva kojih je ranije bilo. U Srbiji sada toga nema, za sada još uvek.
Želim da ukažem na to da ako nas nema kvalifikovanih da budemo sudije, ima nas da budemo na nekim drugim mestima u sudskim organima.
Ako nemamo kadrove za sudije imamo kadrove za administrativne poslove, poput arhivara, porotnika, daktilografa, u najgorem slučaju i čistačice i drugih pomoćnika, pomoćnih radnika u sudskim institucijama.
Žalim, dakle, da ukažem na to da se o ovome mora povesti računa i da je zbog toga ova diskusija veoma doprinela da se i o tome misli. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim jedno pitanje Ministarstvu prosvete. Jedna od najvažnijih oblasti za što potpuniju emancipaciju Roma je obrazovanje, kao što je svima vama poznato. Poslednjih desetak godina u toj oblasti je nešto učinjeno, ali ja želim da postavim pitanje o jednoj oblasti u kojoj ništa nije učinjeno.
U tom segmentu veliku ulogu igra i obrazovanje na romskom jeziku i predmeta koji se zove romologija i koji govori o Romskom narodu.
Romologija se, naime, proučava od 1971. godine, i to baš na inicijativu mnogih naučnih i javnih radnika iz Srbije, odnosno ondašnje Jugoslavije, pa tako i katedre imamo i u Parizu, Londonu, Trstu i još nekim drugim gradovima, ali u Beogradu ne postoji ništa tome slično u onom odnosu kakav postoji u drugim gradovima.
Te prve inicijative koje su pokrenute 1971. godine rezultirale su da je do sada formirano devet katedri u evropskim i jedna u van evropskim zemljama, u Americi.
Jedna od zakonskih obaveza je svakako i to da se jezici narodnosti koriste kao jezici za predavanja i kao jezici za informisanje, itd.
Romski jezik ima svoje segmente, može se čuti na RTB, RTNS, itd, ali nije dovoljno da bi se učinilo nešto u naučnoj oblasti.
Te katedre su bile inicirane, odnosno katedra je bila inicirana pre nekoliko godina na Filološkom fakultetu u Beogradu i iz raznoraznih razloga katedra se ugasila, tako da u ovom trenutku imamo samo jednu oblast gde se proučava, to je u Višoj školi za vaspitače u Vršcu „Milenko Pavlov“, ali to je vaspitačka škola, kako bih rekao, i tu je romski jezik jedan od predmeta.
Takođe, u Školi romologije u Novom Sadu, to je jedna, da kažem, školica koju je osnova Senka Savić, romologija se proučava bez ikakvih obaveznih zadatosti. Proučava se kao neobavezan predmet, a mislim da se u poslednje vreme i ta katedra ugasila.
Jedino mesto gde postoji u ovom trenutku je katedra na Univerzitetu za mir UN u Beogradu, i to je katedra koju je osnovao dr Rajko Đurić, čiji sam zamenik dugo vremena bio, a posle njegove smrti sam se angažovao nešto više i na toj katedri.
Ono što želim da kao pitanje postavim je – kada će Filološki fakultet ili neki od državnih fakulteta izraziti želju da se formira katedra i nastavi sa proučavanjem istorije, kulture, jezika i svih onih oblasti koje su za nas Rome interesantne, ali interesantne i za pripadnike drugih naroda i narodnosti?
Ako ne postoji interes da se na državnom fakultetu formira takva katedra, ono što bih želeo da predložim je da se na nekom od privatnih fakulteta formira takva katedra i da konačno rešimo to pitanje koje smo prvi inicirali, a poslednji rešavamo.
Hvala, gospodine predsedniče.
Hvala, predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim pitanje koje nije postavljeno 80 godina, od rata pa na ovamo. Staro pitanje koje smo mi Romi pokušavali da postavimo, ali izgleda da nije imao ko da sluša. Sad se stekoše prilike i uslovi da se slušamo. Zato slušajte šta nas muči.
Romska akademska zajednica broji nekoliko stotina intelektualaca različitih provenijencija. Od 1971. godine smo se trudili, između ostalih i ja, da formiramo katedru za romologiju na nekom od univerziteta. To je bilo u staroj Jugoslaviji, čak smo i u Sloveniji pokušavali, ali ni tamo nismo uspeli. U Beogradu nekoliko puta. U Nišu nekoliko puta, ali ne.
Pitam se šta je razlog i gde romski narod, pre svega intelektualci, ali ne samo oni, da nauče nešto iz svoje istorije, kulture, jezika, ako ne na univerzitetu. Učimo o Indijancima, o kaubojima, o ne znam čemu, učimo najrazličitije stvari koje nam trebaju i ne trebaju, a o narodu sa kojim živimo nekoliko hiljada godina, mogao bih reći, skoro dve hiljade godina, ne znamo ništa. Zato sam mišljenja da akademska zajednica treba da pokrene ovo pitanje. Još jedanput ja ga ovde kao narodni poslanik postavljam, kao pitanje.
Pitanje ne znam kome da uputim zaista, da li nekom ministarstvu, da li univerzitetima, da li već bilo kome. Zašto? Zato što su 1971. godine, kada smo mi pokrenuli to pitanje, na univerzitetima u Londonu, Parizu, Pragu, Beču, Bukureštu i još nekim univerzitetima formirane katedre za romologiju. Učili su od nas. Bili smo im tamo vanredni profesori, profesori po pozivu, a ovde ništa nismo mogli da uradimo, pa molim da se o tome razmišlja.
Ima nas u ovoj zemlji osoba različitih profila koji možemo to da uradimo i mislim da bi dobro bilo da se ovo pitanje postavi i učini nešto u tom smeru.
Druga stvar o kojoj želim da kažem nekoliko reči je to da nijedno od ministarstava naših, šalim se jedno, nema sajt na romskom jeziku. Zašto?
Zašto da ne znamo šta Ministarstvo za boračka i socijalna pitanja u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, Rom može da vidi, dobije i da uradi. Zato predlažem da osim Ministarstva za saobraćaj i građevinarstvo koje ima sajt od 14. maja 2019. godine na romskom jeziku se naprave i sajtovi u drugim ministarstvima, pre svega u oblasti zapošljavanja, zdravstva, socijalne politike, informisanja, u Ministarstvu za kulturu, lokalnu upravu i samoupravu, ali najpre u Ministarstvu nacionalnih manjina.
Mislim da bi to bilo korisno. Mislim da bi korisno bilo i za ovu državu i za nas Rome. A šta bi bilo korisno za nas ovde, razmišljao sam nešto i želim da iniciram ili samo naznačim. Razmišljao sam o cenzusu za ulazak u parlament, cenzusu stranaka za ulazak u parlament.
Smanjenjem cenzusa na 3% dobili smo to što smo dobili. Ja sam na Fakultetu političkih nauka učio da se partije treba ukrupnjavati i da je mnogo bolje kada su partije velike, kao što je to u Americi, kao što je to u Engleskoj, kao što je u drugim velikim zemljama. Dve, tri, pet partija pa kod nas će ih bogami biti čak i romskih jedno 12, 13. To je neozbiljno.
Ja mislim u ovom trenutku da treba da počnemo da razmišljamo da za naredne izbore uvećamo cenzus i vratimo ga na onaj kakav je bio, 5% za partije, a 7% za koalicije i da time pokušamo da kao i ostali svet radimo ono što se radi. Hvala vam.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da uputim podršku našem predsedniku Aleksandru Vučiću u činjenima da situaciju, koliko god je to moguće, na Kosovu smiri i sagleda onako kako to državnici mogu da sagledaju i ne napravi neki potez koji može da nas skupo košta. Igra koju igraju kosovski političari zbog izbora, verovatno, bi mogla da napravi velike probleme u ovom trenutku, ali verujem predsedniku. Nema od toga ništa. Srbi na Kosovu će izdržati sve napore, a pored Srba na tom istom Kosovu živi i veliki broj Roma i njima želim da uputim podršku da se čuvaju i da vode računa šta rade i kako rade, jer od 1981. godine, i to ima veze sa mojim pitanjem, počelo je naglo iseljavanje pripadnika toga naroda sa Kosova i prema mojim podacima najmanje, oficijelno, 30.000 Roma je iseljeno u zemlje zapadne Evrope, a jedan broj Roma je iseljen u Crnu Goru i Srbiju.
Ono što želim da posebno apostrofiram je to da desetine hiljada Roma u Evropi živi bez državljanstva, bez rodnih listova, bez ličnih karata, pasoša i drugih dokumenata i često im se negiraju osnovna prava, kao što su pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, socijalnu pomoć i pravo glasa.
Ja sam se o ovom konsultovao sa brojnom literaturom, ali pre svega sa pojedincima koji se bave ovom problematikom i želim da se zahvalim Komesarijatu za izbeglice Srbije i posebno gospodinu Cuciću koji mi je ponudio nekoliko podataka koji su za mene vrlo značajni. Naime, rekao je da postoje sa Kosova lica koja imaju takav problem i da to treba, naravno, rešavati.
Lično sam se uverio da takav problem postoji pre nekoliko dana kada je dvoje Roma iz Italije došlo kod mene i pitali me da li hoću da im budem kum i da ih venčam. Rekao sam – hoću, naravno, nema problema, ali samo da izvadimo dokumente u Inđiji. Otišli su u Inđiju i nisu mogli da dobiju dokumente poput lične karte, jer bez lične karte ne mogu da se venčaju. Pitam sam ih koliko godina nemate dokumente, a devojka je rekla da 30 godina, koliko ih ima, upravo nema ni jedan jedini dokument, a da njene tri sestre, takođe, nemaju i da sve žive u Rimu. Pitam sam kako žive bez dokumenata. Kaže, policija nas u principu ne dira, ali to je vrlo težak problem.
Sa sličnim problemom sam se susreo kada sam razgovarao sa ljudima iz Danske i Holandije koji su mi, takođe, ukazali na to da brojni Romi nemaju baš nikakve dokumente i oni su potpuni apatridi. Inače, napominjem da ima mnogo Roma u Evropi koji su apatridi. Ni jedna država ih ne smatra svojim državljanima i često im se negiraju osnovna socijalna prava i sloboda kretanja.
Ovaj problem postoji u dosta evropskih zemalja ali je, kažu istraživači, posebno akutan u zemljama zapadnog Balkana, što sam i ja potvrdio, jer sam dobio brojne podatke o tome.
To već nekoliko godina postoji i Visoki komesarijat UN za izbeglice je imao programe na teritoriji zapadnog Balkana, rađena su brojna istraživanja ali i praktičan rad na dobijanju dokumenata poput ličnih karti, zdravstvenih knjižica i drugih identifikacionih listova. Kako to rešiti? Tako što bi države iz kojih ti ljudi potiču trebale daleko više da se zainteresuju preko svojih ambasada ili konzularnih predstavništava i pomognu tim ljudima da dobiju dokumente i pravo na život u ovom trenutku, ako se tako može reći.
Mnogi Romi nemaju rodni list pa će za njega morati da se obrate ovde, u zemlji u koju dođu, ali kako da dođu ako nemaju nikakve dokumente? To je jedan od velikih problema.
Moje pitanje se upravo i odnosi na to šta država Srbija može da učini za pripadnike svoga naroda koji živi rasejan, zbog razloga o kojima sam malo čas govorio, po čitavoj Evropi i čitavom svetu? Procenjujem da takvih ljudi ima nekoliko hiljada i bio bih vrlo srećan kada bi Ministarstvo pravde ili Ministarstvo unutrašnjih poslova, jer ja ne znam kome treba uputiti taj apel, a upućujem u ovom trenutku njima, da nešto učine kako bi se ovaj vrlo težak problem za pripadnike romskog naroda rešio. Hvala.
(Beograd, 31.08.2022.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 63000.00 | RSD | 03.08.2020 - 01.08.2022. |
| Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (Penzioner) | Republika | 60000.00 | RSD | 30.12.2017 - | ||
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 63000.00 | RSD | 01.08.2022 - |