| 17.10.2022. | Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima |
usvojen
|
Hvala gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, ako ste mislili da je komunizam prestao da postoji pre 33 godine, prevarili ste se, nije, evo ga na delu. Javnost mora da bude šokirana. Stranke koje su srušile Jugoslaviju sa idejom da naprave bolje i demokratskije društvo danas traže da se zabranjuju mediji, da se ukidaju dozvole medijima za rad. To se ako niste znali poštovane dame i gospodo poslanici, zove cenzura. To je direktan napad na slobodu medija, na Ustav i demokratiju.
Šta je sloboda medija? Prema Minhenskoj deklaraciji o pravima i slobodama novinarima koja je krovni dokument za sve novinare sveta, stoji sledeće - da su mediji odgovorni svojoj publici, da su odgovorni svojoj savesti i da su odgovorni svojim redakcijama, odnosno vlasnicima medija. Zato mislim da će mediji u Srbiji biti slobodni onog trenutka kada političari prestanu da se bave slobodom medija. Zato mislim da je rasprava o Izveštaju REM-a najobičniji izgovor da se ovde u Skupštini Srbije pokuša da se izvrši jedna vrlo interesantna stvar, a to je da se medijima zabrani pravo na slobodu izražavanja.
Nezavisni mediji postoje samo na dva načina. Ukoliko su u pitanju štampani mediji, oni su nezavisni samo ukoliko nemaju nikakve druge prihode, osim od prodaje koju ostvare na kioscima. Ukoliko su u pitanju televizije, tu dolazimo do jednog zanimljivog slučaja. Televizije se finansiraju ako su komercijalne tako što žive od prodaje reklama. Ukoliko prodaju reklame, onda dolazimo do pretežne stvari, a to je ekonomski interes vlasnika. Kada dolazimo do ekonomskog interesa vlasnika, on biva jači ukoliko je ta televizija gledanija, odnosno postaje slabija ako televizija ima manje gledalaca.
Sada dolazimo do dve zanimljive stvari. Godine 2002. je donet Zakon o radiodifuziji. Taj zakon, kasnije Zakon o RATEL-u i kasnije Zakon o REM-u, nisu doneti da bi Srbiji pomogli da postane bolja i demokratskije društvo, doneti su iz jednog jedinog razloga, a to je da pomognu stranim, velikim televizijama i kompanijama da dođu i otvore svoja predstavništva na teritoriji Republike Srbije.
Mi smo taj zakon 2002. doneli. Ne mi, nego država Srbija ga je donela, tadašnja vlast pod izgovorom da želi da smanji uticaj države u medijima. Onda se sa etrom o kome mi danas pričamo da ga treba zaštiti od negativnih uticaja, desilo isto što i sa privredom. Sve lokalne medije su privatizovali i prodali svojim prijateljima da bi omogućili da dođu strane televizije kako bi oni mogli da stvore medijski konglomerat preko koga će kontrolisati političku filozofiju i državi Srbiji i preko koje će građanima ponuditi ono protiv čega se danas bore.
Kako je stvoren taj zakonodavni okvir? Nakon donošenja Zakona o radiodifuziji koji je prvi put donet 1912. godine u SAD, samo sa jednim razlogom, da se zabrani stranim državama da otvaraju radio stanice na teritoriji SAD. Dakle, tome je trebao da doprinese ovaj Zakon o radiodifuziji, međutim nije.
Godina 2006. je zanimljiva iz još jednog razloga. Tada je oduzeta frekvencija BK televiziji. A znate li iz kog razloga? Ne zato što BK televizija nije imala program koji je odgovarao konkursu. Naprotiv, BK televizija je u tom trenutku imala jedan izbalansiran program koji je sadržao dokumentarni, naučni, sportski itd. program, ali je BK televizija imala nešto što je trebalo jednom čoveku, koji je tako napravio veliki finansijski uspeh. BK televizija je imala ugovor o prenosu Svetskog fudbalskog prvenstva. Onda su oduzeli frekvenciju, RATEL je oduzeo frekvenciju BK televiziji, tu dozvolu za prenos utakmica svetskog prvenstva je otkupila jedna marketinška agencija, koja je kasnije sa RTS-om potpisala ugovor o prenosu utakmica svetskog prvenstva na RTS-u i prodavala reklamni prostor na RTS-u i tako se vlasnik te marketinške agencije obogatio, on se danas bavi politikom, predsednik je jedne opozicione partije s one druge strane.
Takođe smo čuli primedbe kako su „Pink“ i „Hepi“ propagandna mašinerija vlasti, kako one objavljuju vesti koje idu u prilog vladajućoj većini, a „Nova S“ i „N1“ nisu propagandne mašinerije opozicije, one uopšte ne objavljuju nijednu vest o tome šta opozicija radi i uopšte ne objavljuju nijednu vest koja je negativno konotirala ono što vlast radi. Dakle, „Nova S“ i „N1“ su primeri uzvišenog elitizma, a „Pink“ i „Hepi“ su primeri najopskurnijeg TV programa koji postoji u Srbiji. Pa ja se ne bih složio sa tim.
Zanimljiv je podatak recimo ovako, možete to da proverite na internetu. „Farma“ je jedan rijaliti program koji se emitovao u Srbiji na televiziji „Pink“, ali se u isto vreme emitovao i na „Novoj HR“, koja je deo ove grupacije koja danas tvrdi da je najelitnija, da je jedina objektivna, da ima najbolje vesti, najizbalansiranije vesti, koja se bori za slobodu medija.
Kada uđete tamo, piše da je „Farma“ rijaliti program koji se emituje na „Novoj HR“ od 2009. do 2017. godine. Ista ta „Farma“, samo sa drugim učesnicima, se emituje na televiziji u Srbiji isto od 2009. do 2017. godine. Znate kada nastaje problem? Kada televizija „Pink“ odbija da potpiše novi ugovor za emitovanje novog rijalitija sa istom marketinškom agencijom o kojoj sam malopre pričao. Ta ista marketinška agencija je imala 10% u vlasništvu „Pinka“ i tad je to sve bilo u redu. Isto tako, ova medijska grupacija koja je vlasnik „Nove S“ i „N1“ je otkupila vlasništvo „Pinka“ u Crnoj Gori i BiH. Sad čestiti i pošteni građani treba da se zapitaju o čemu je tu reč.
Dakle, kada je tu keš flou neki, kada postoji promet novca i kada postoje finansijski interesi koji odgovaraju ovoj grupaciji koja govori kako su „Pink“ i „Hepi“ najopskurnije televizije u Srbiji, onda je u redu, a kada je to suprotno, kada to ide u korist „Pinka“, onda to nije u redu.
Da se razumemo, ne gledam „Farmu“, ne gledam nikakve rijalitije, pojma nemam šta je „Zadruga“, ne gledam „Pink“, ne gledam „Hepi“, ne gledam nijednu televiziju. Gledao sam isključivo vesti ovih dana kada su se desile ove tragedije, da budem obavešten o onome šta se dešava.
Uverenje da izbori mogu da se dobiju na televiziji, a to je zapravo predmet interesovanja dama i gospode koji su predložili ovu tačku dnevnog reda, je po sredi. Dakle, oni misle ako imaju sve televizije na svojoj strani, ako „Pink“ i „Hepi“ postanu „N1“ i „Nova S“, da će oni da dobiju izbore. To jednostavno nije tačno. Godine 2012. Aleksandar Vučić i SNS nisu imali nijedan medij na svojoj strani, pa su dobili izbore.
Dakle, da bi se izbori dobili, potrebno je nešto više od puke propagande, potrebno je nešto više od pojavljivanja na televizijama i držanja govora na televizijama. Potrebno je da imate program, da imate viziju i potrebno je da imate građane koji smatraju da je ta vizija koju ste ponudili dobra i korisna za njih, pa će onda oni na izborima da glasaju za vas.
Zanimljivo je takođe još nešto. Te 2006. godine o kojoj sam govorio, na tom konkursu za dodelu nacionalnih frekvencija javila se firma koja se zove Central European Media Enterprises. Zanimljivo je da je vlasnik te televizije, on je u međuvremenu postao pokojnik, bio bivši ambasador SAD u Budimpešti, Mart Palmer, koji je 1996. godine učestvovao na demonstracijama protiv Slobodana Miloševića u Jugoslaviji i koji je autor jedne zanimljive knjige „Kako srušiti sve režime do 2025. godine“, koji nisu navodno demokratski.
(Predsednik: Gospodine Bojoviću, samo da vas zamolim da privedete kraju.)
Dobro. Samo još jednu rečenicu.
Dakle, dame i gospodo, mišljenja sam da sloboda medija nije stvar koja može da se ograniči, koju može da ograniči bilo jedan pojedinac, bilo grupa. Mišljenja sam da političari, poslanici ovde, ne mogu da se bave gašenjem medija. Hajde da bacimo Ustav, da bacimo zakone, da spalimo dela Mila, Loka, Hobsa, Hjuma, svih koji su pisali o ljudskim pravima i slobodama i onda ćemo postati jedina zemlja u Evropi koja je posle ukidanja komunizma gasila medije. Hvala vam.
Hvala, uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana premijerko, uvaženi ministri, oprostićete mi što neću umeti da govorim tako prefinjenim jezikom i biranim rečima kao dame i gospoda sa one druge strane sale, što ne negujem uzvišeni i sofisticirani stil govorništva kao oni. Moje skromno mišljenje je da nema te metafore, nema te retoričke figure koja može da iskaže tugu očeva i majki, braće i sestara, dece ubijene u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i mladih u okolini Mladenovca.
Isto tako, mislim da ne treba, poput dama i gospode koji su tražili ovu sednicu, od tuge i nesreće iskivati priliku za sebičnu političku korist.
Kao i većina građana Srbije, voleo bih da je ova tema zaobišla Srbiju, da je ostala vest sa udaljenih meridijana koja zanima samo urednike koji smatraju da bezumni zločini privlače pažnju publike. Nažalost, porodice su zavijene u crno i Srbija je u šoku već 20 dana. Potreseni tugom, građani su sa pravom očekivali da ćemo temu zbog koje je ova sednica sazvana analizirati sa izuzetnim stepenom brige i smirenosti.
Naša zemlja je dovedena u jednu tešku situaciju koju je teško imenovati. Ova sednica je trebala da da odgovore, da da nove uvide, nove ishode, ali nije. Zahtev da se ova sednica održi došao je sa one druge strane.
Međutim, umesto predloga koji bi sadržao duh sveobuhvatne brige za društvo i koji je predložen iz načela čiste dobronamernosti, mi smo mogli da čujemo prekore, reči nipodaštavanja, zahteve i ultimatume. Sve što čujemo jeste jedan te isti poklič koji čujemo 11 godina – dole Vučić, dole „sendvičari“.
Dakle, umesto da se postave temelji međusobne uvaženosti, došlo je do ojačavanja grudobrana nepodnošljivosti. Umesto iskrene brige za društvo, ponuđena nam je nadmenost i za to nije odgovorna vladajuća većina. Ne postoji ni promil mogućnosti da se uspostavi dijalog razumevanja, ukoliko je jedna strana pod stalnom pretnjom i šikaniranjem, a ako druga strana u jednoj ruci drži Jevanđelje samilosti i saosećanja, a u drugoj ruci nosi bulu razdora, nosi ultimatum. Takva empatija je obmana, dame i gospodo. Takva empatija je marketinški trik i spin. To je smišljena diverzija da vlast ako prihvati jedan od zahteva bude predstavljena u javnosti kao slaba ili da bude prikazana kao bezosećajna, ukoliko se o neki od tih zahteva ogluši.
Šta može da uradi čovek koji je suočen sa ultimatumom? On ima dve mogućnosti – ili da ga odbaci ili da ga prihvati. To zna svako ko ultimatum ispostavlja. Mislim da nema nikoga u ovoj sali i da u to ne veruje ni jedan građanin Srbije da su oni koji su uspostavili ultimatum verovali da će Aleksandar Vučić i SNS i Vlada Srbije da takav ultimatum prihvate. Zašto je onda taj ultimatum ispostavljen?
Nameće se jedan logičan zaključak, da su zahtevi ispostavljeni pod pretpostavkom da će biti odbijeni, što implicira da su bili ispostavljeni kao izgovor za proteste.
Sve što smo čuli i ovde tokom četiri dana sednice i što smo čuli na ulici piše u knjigama Laša Sensena i Franka Furedija. Jedna knjiga se zove „Filozofija straha“, a od ovog Franka Furedija, britanskog sociologa „Politika straha“.
Ali, sve to piše i na još jednom mestu - u Priručniku za organizovanje nenasilnih protesta za svrgavanje vlasti, koja je objavljena na sajtu jedne ovdašnje organizacije, koja je učestvovala u svrgavanju nekoliko režima u Evropi i svetu.
Znate šta piše u tom Priručniku? Kaže – povod za proteste može biti događaj koji ima kapacitet da okupi veliki broj ljudi, samo ga pažljivo i pametno treba staviti u fokus najšire javnosti i treba ispostaviti zahteve po pravilu - ako ih prihvate kajaće se, ako ih odbiju kajaće se.
Dakle, svoj politički prosperitet oponenti vladajuće većine zasnivaju se na zastrašivanju građana parolama - ako SNS ostane na vlasti ništa neće da bude dobro, i nude im obmanu da ćemo odmah postati Finska ukoliko bi oni došli na vlast.
Međutim, nama istorija i to nedavna nudi drugačije uvide. Tokom Miloševićeve vladavine koristili su isti obrazac, tvrdili su da čim dođu na vlast Srbija će postati najbezbednija zemlja i biće najprosperitetnija zemlja. Umesto toga, Srbija je kada su došli na vlast došla nebezbednija, nego što je bila, što je stvarno bilo teško i postala je neprosperitetna u smislu - prodali smo sve što nismo trebali da prodamo, a mafija je zagospodarila Srbijom.
U to vreme oteto je i likvidirano je više ljudi nego tokom 90-ih godina i sada pazite, tvrde da je u to vreme sistem bio bolji, ali nam nisu ponudili nijedan dokaz koji to nedvosmisleno tvrdi.
Sada ne treba praviti bilijar zločina kada ih je bilo više, danas ili pre, ali ja hoću da dokažem jednu tendenciju. Ja ću govoriti samo o slučajevima koji sam pratio kao novinar i kasnije kao urednik.
U Futogu kod Novog Sada jedan čovek je 2001. godine usmrtio oca, majku, suprugu, jednog sina, a drugog sina je držao kao taoca šest sati. Niko od tadašnjih učesnika vlasti nije se zabrinuo za taj slučaj, nije izjavio saučešće, nije se uopšte interesovao šta će biti sa tim. Tadašnji ministar policije uopšte nije smatrao da treba da preuzme neku političku odgovornost.
Takođe sam pratio slučaj ubijenih gardista. Prema svedočenju oca od jednog od ubijenih ljudi rekao je da mu tadašnji predsednik Vlade nije izjavio saučešće.
Godine 2006. jedan student likvidirao je oca i majku i sada pazite to je prvi takav slučaj u Srbiji za koji se zna, ubio je oca i majku, jer je gledao jedan Holivudski film gde se dešavao jedan sličan zločin i zatim ih je raskomadao i razbacao po raznim kontejnerima u Novom Sadu. Tada se Srbija nije zgrožavala, tada nije tražena politička odgovornost. Tadašnji ministar policije opet nije smatrao da treba da se oglasi u javnosti.
Takođe sam pratio i slučaj stradalih vojnika na Pasuljanskim livadama i sada sve nije važno postavlja se pitanje šta je država kao sistem uradila posle svih ovih zločina koje sam ja pobrojao? Ništa.
Oni tvrde da sistem danas ne radi dobro. Ja ću vam dokazati nešto suprotno. Sistem nije mogao da zakaže zato što ne može da bude odgovorno celo društvo za akciju pojedinca. Kont i Dirken tvrde da društvo čine svi ljudi i sada ja pitam – da li se neko u ovoj sali oseća odgovorno za ono što je učinio Kosta Kecmanović ili što je učinio Uroš Blažić? Da li je te ljude vaspitavao i podsticao na zločin bilo ko od nas ovde? Ja mislim da nije. Isto tako smatram da za vaspitanje tih ljudi nije odgovorna ni Vlada Srbije, ni predsednik Srbije, ali isto tako smatram da nije odgovoran niko sa one strane sale, niko iz opozicije. Odgovorni su njihovi roditelji. Sve što su ti ljudi hteli da postanu, a nisu, njihova je odgovornost i sve što su postali njihov je greh.
Ne možemo danas da krivimo nikoga zato što su učinili pojedinci, ali možemo da proverimo šta smo uradili. Mere koje je Vlada donela su da se oduzmu sva nelegalna oružja, da se izvrši revizija dozvola za nošenje oružja, da se zaposli 1.200 policajaca u školama, da se odobri zapošljavanje psihologa i pedagoga i da se spusti starosna granica za počinioce. To su mere koje su najvidljivije.
Zašto mislim da ne treba verovati damama i gospodi koji sede sa one druge strane sale da imaju dobre namere, da su imali dobre namere kada su sazivali ovu sednicu? Zato što na kraju tog njihovog zahteva stoji lični interes, a Aristotel u "Nikomahova etika" da je istinska dobronamernost samo ona koja ne očekuje i ne traži nikakvu nagradu.
Oni su ovde pred nama obelodanili da traže da ministar policije podnese ostavku, da šef BIA podnese ostavku i da će to onda unaprediti sistem bezbednosti. Ja mislim da neće.
Imam neke predloge u smislu šta bi moglo da se uradi da nam se ovakve stvari ne dešavaju. Mislim da treba izmeniti neke odredbe Zakona o porodici, donetog 2005. godine, koji je od roditelja načinio robove, a decu pretvorio u bogove, koji je nastavnom osoblju oduzeo autoritet i takođe predlažem da se kao mera unapređenja Interneta, jer Internet je nemoguće zabraniti i teško je ograničiti nivo dostignutih demokratskih prava, ali mi možemo da učinimo nešto što je jako važno. Možemo da digitalizujemo sve vrednosti, sve knjige, pošto je to važno, pošto naša deca svoj život provode na mobilnom telefonu, ne treba im dopustiti da Internet uređuje šta će oni da čitaju. Mi možemo da se potrudimo kao društvo da sve što nam je važno, svaku knjigu, svaki naučni rad, svako filozofsko delo digitalizujemo u skladu sa zakonom, postavimo ga na Internet i omogućimo da ga oni na svom mobilnom telefonu pročitaju, jer znate šta? To je istraživanje pokazalo, deca ne žele da idu u biblioteke, deca ne žele da idu u čitaonice. Ova stvar je njihova biblioteka.
Zato treba da učinimo da telefon prestane da bude mesto gde se igraju nasilne igrice i gde se gledaju nasilni sadržaji kojima se niko ne bavi, nego da postane Gunternbergova galaksija onako kako ju je video Makluan, da postane Aleksandrijska biblioteka novih generacija. Na taj način, dame i gospodo, treba misliti o budućnosti.
Ne može mera naše prošlosti da bude garancija budućnosti naše dece. Ne možemo da ignorišemo da Internet postoji, da mobilni telefoni postoje, ali možemo da pomognemo da u te mobilne telefone uđe nešto što će deci pomoći da budu bolja deca i što će dovesti do podizanja nivoa opšte kulture u društvu, da bi se izbegli ovakvi događaji.
U suprotnom, mi ćemo govoriti različitim jezicima, deca će ići jednim putem, mi ćemo ići drugim putem. Lično mislim da nikakvi protesti i nikakve ulične revolucije ne mogu promeniti tu činjenicu, a Tomas Pejn mudro kaže - narod je jedini izvor suvereniteta, a narod suverenitet prenosi na izborima, a ne na ulici. Hvala vam.
Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, uvaženi ministri sa saradnicima, pre tačno 250 godina Bendžamin Frenklin je napisao jedan vrlo zanimljiv esej. On je nosio naziv „Uputstvo kako od velike imperije napraviti malu“.
Sve što ste danas čuli sa one druge strane sale, sve predloge i sve zamerke u vezi sa današnjim dnevnim redom predstavljaju skup pouzdanih pravila kako od dobre države napraviti neuspešnu, tim pre što jedan broj stranaka sa one druge strane sale ima veliko iskustvo u tome kako od države napraviti malu po svim osnovama, od teritorije do ekonomije, od odnosa prema građanima do međunarodnog ugleda.
S druge strane sale imate vladajuću većinu i imate predstavnike Vlade koji mogu da se pohvale da su od razorene države napravili uspešnu i međunarodno poštovanu zemlju.
Dame i gospoda koji dokazuju da se danas ne živi bolje mogu možda da kažu za sebe da su bolji oratori od mene i zato ću ja, umesto floskula i fraza, pokušati činjenicama da dokažem da se danas živi neuporedivo bolje nego što se živelo onda.
Danas na dnevnom redu imamo veći broj zakona i sporazuma koji predviđaju značajna sredstva u investiranju razvoja lokalne samouprave, nauke, obrazovanja i zdravstva. Usvajanjem ovih predloga omogućiće se značajan investicioni ciklus vredan više, prema mojoj računici, od 1,2 milijarde evra.
Neko je sa one strane rekao da se ništa ne ulaže u razvoj komunalne infrastrukture na lokalnom planu. Ja ću vam reći samo nekoliko podataka za koje znam da su tačni.
U Mionici je trenutno u toku izgradnja 20 km kanalizacione mreže i gradnja dva prečistača otpadnih voda. U Malom Iđošu je izgrađen prečistač otpadnih voda vredan 700 miliona dinara. Kad je Novi Sad u pitanju, u većini prigradskih naselja gde je prethodna vlast svaki put kada dođu izbori najavljivala da će da izgradi kanalizaciju, dovlačila bagere, slikala se ispred tih bagera i čim kampanja prođe ti bageri se više nikada nisu pojavljivali u tim prigradskim naseljima, tek sada je izgrađena ta kanalizacija.
Takođe, na dnevnom redu su važni sporazumi koji predviđaju nastavak ulaganja u zdravstvo. Tu je 14 bolnica i instituta, da ih ne pobrajam sve. Za mene, kao građanina Novog Sada, je najvažnije ono što će biti urađeno, što je urađeno i što se radi u Novom Sadu.
U periodu od 2012. do 2022. godine ukupno su izgrađena četiri nova zdravstvena objekta ukupne površine 26.750 kvadrata, čija vrednost prelazi pet milijardi dinara. Izgrađena je nova zgrada Zavoda za hitnu medicinsku pomoć, tri doma zdravlja – u Futogu, Adicama i na Vidovdanskom naselju. Rekonstruisana su četiri doma zdravlja, ukupne površine od 10.300 kvadrata - Zavod za zdravstvenu zaštitu studenata, Dom zdravlja u ulici Vase Stajića, Dom zdravlja u Almaškoj ulici i Glavna zgrada novosadskog doma zdravlja, veličine preko 9.000 kvadrata. Izgrađena je i nova bolnica na Mišeluku, koja je tokom pandemije korišćena kao kovid bolnica.
U toku su radovi na rekonstrukciji Kliničkog centra Vojvodine, koji obuhvataju 33.275 kvadrata. Radovi su vredni 3,35 milijarde dinara.
Rekonstruisano je u međuvremenu, od 2012. godine do danas, 13 klinika Kliničkog centra Vojvodine, a period do 2012. godine kada je zdravstvo u pitanju ostaće upamćen po tome da je nestalo 156 miliona dinara na onoj čuvenoj rekonstrukciji zgrade „Heterlendi“ koja se nikad nije desila.
U danu za glasanje takođe će nam se naći i sporazum sa Nemačkom o saradnji u oblasti kulture, obrazovanja i nauke. Mi u Novom Sadu izuzetno znamo koliko je to važno. U Novom Sadu se nalazi naučno-tehnološki centar, nalazi se institut „Bio Sens“, otvorio je nemački „Kontinental“ dve fabrike, japanski „Nidek“ je otvorio jednu fabriku i uskoro će, za mesec dana, otvoriti još jednu. Tu rade novosadski IT inženjeri i Novi Sad i Srbija mogu da kažu da ne kasne više u svemu nego da diktiraju svetske trendove kada su nauka i tehnologija u pitanju.
Za sve ovo bio je potreban dobar privredni ambijent, stabilan politički ambijent i mir i sigurnost, jer samo to garantuje stranim i domaćim investitorima sigurnost ekonomskih ulaganja.
Opozicija neprestano insistira na razlikama između njihovog vremena i vremena od 2012. do današnjeg dana. Ja to podržavam i treba da insistiraju na tome, jer na taj način pomažu građanima da shvate o kakvim razlikama je reč. Sada ću vam reći na primeru Novog Sada.
Godine 2012. bilo je 40 hiljada zaposlenih manje nego danas. Prosečna plata je iznosila 47.000 dinara, a krajem prošle godine prosečna plata je iznosila 103.000 dinara. Kada to prevedemo u brojeve, Novosađanin sa prosečnom platom danas može da kupi 849 kilograma hleba više nego pre 10 godina, može da kupi 22 litre ulja više, ili čak 119 kilograma svinjskog mesa više nego što je to mogao pre 10 godina.
Ako u kući radi dvoje Novosađana, što je danas moguće pretpostaviti jer je zaposleno 40 hiljada ljudi, oni prihoduju 206 hiljada dinara, što je za 112 hiljada dinara više nego što su primali dvoje zaposlenih Novosađana pre 10 godina. U Novom Sadu je u prethodnih 10 godina otvoreno 10 novih fabrika.
Poštovane kolege, poštovani ministri, da li znate koliko fabrika je otvoreno od 2000. do 2012. godine? Nije nijedna. A znate li koliko ih je zatvoreno? Sve. Od 35 novosadskih giganata, koji su zapošljavali 80-ih godina 70.000 ljudi, sve su zatvorene i svi su ostali bez posla. Zatvorene su i sve ostale manje fabrike.
Umesto toga, znate li šta su uradili? Izmislili su Fond za razvoj novih tehnologija. Sad ću da vam ispričam kako je to funkcionisalo. Nađu staru fabriku i staru tehnologiju, to predstave kao novu tehnologiju, daju pare iz budžeta Pokrajine, slikaju se za medije, te mašine služe kao kulisa za fotografisanje, kad se pare izvuku iz budžeta, ide se u sledeću opštinu.
Sad ću vam ja navesti jedan primer koji smo mi istraživali u „NS reporteru“ kad sam ja bio glavni urednik. Iz pokrajinskog budžeta, iz tog Fonda za razvoj novih tehnologija, dali su 370 hiljada evra za jednu fabriku u Sremskim Karlovcima koja treba da proizvodi nove solarne panele. Moji se novinari predstave, njih troje, kao kupci solarnih panela. Pet dana su ih ti ljudi koji su ostavili svoj mobilni telefon zavlačili i na kraju su im rekli – fabrike nema, mi smo je zatvorili. Na licu mesta smo utvrdili da fabrika nikada nije ni otvara, nego da je na tuđu adresu registrovano predstavništvo fabrike.
Zašto je sve ovo važno? Ako se složimo da su Aristotel i Šopenhauer u pravu kada tvrde da je karakter nepromenjiv, dame i gospoda sa one druge strane sale koji kritikuju ovu vlast i tvrde da bi oni radili nešto bolje, u istim okolnostima, kada bi se te okolnosti ukazale, radili bi isto što su radili u periodu kada su vladali Srbijom. Za manje od 10 godina prepolovili su vrednost dinara, otpustili su, kako smo čuli od ministra rada, oko 500 hiljada ljudi.
Danas je potpuno druga situacija. Dinar već 10 godina vredi isto, i to je dobro i za građane i za privredu. Nije dobro samo za tajkune kojima su oni pomagali dok su bili na vlasti.
Dame i gospodo, da se vratim na početak svog izlaganja, na onog Bendžamina Frenklina. Ja ću nastaviti da ohrabrujem opoziciju, da nastavi sa vođenjem pogrešne politike, jer je to dobro za građane i za Srbiju. Hvala.
(Novi Sad, 31.08.2022.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 27320.00 | RSD | 01.08.2022 - |