Hvala gospodine predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, ako ste mislili da je komunizam prestao da postoji pre 33 godine, prevarili ste se, nije, evo ga na delu. Javnost mora da bude šokirana. Stranke koje su srušile Jugoslaviju sa idejom da naprave bolje i demokratskije društvo danas traže da se zabranjuju mediji, da se ukidaju dozvole medijima za rad. To se ako niste znali poštovane dame i gospodo poslanici, zove cenzura. To je direktan napad na slobodu medija, na Ustav i demokratiju.

Šta je sloboda medija? Prema Minhenskoj deklaraciji o pravima i slobodama novinarima koja je krovni dokument za sve novinare sveta, stoji sledeće - da su mediji odgovorni svojoj publici, da su odgovorni svojoj savesti i da su odgovorni svojim redakcijama, odnosno vlasnicima medija. Zato mislim da će mediji u Srbiji biti slobodni onog trenutka kada političari prestanu da se bave slobodom medija. Zato mislim da je rasprava o Izveštaju REM-a najobičniji izgovor da se ovde u Skupštini Srbije pokuša da se izvrši jedna vrlo interesantna stvar, a to je da se medijima zabrani pravo na slobodu izražavanja.

Nezavisni mediji postoje samo na dva načina. Ukoliko su u pitanju štampani mediji, oni su nezavisni samo ukoliko nemaju nikakve druge prihode, osim od prodaje koju ostvare na kioscima. Ukoliko su u pitanju televizije, tu dolazimo do jednog zanimljivog slučaja. Televizije se finansiraju ako su komercijalne tako što žive od prodaje reklama. Ukoliko prodaju reklame, onda dolazimo do pretežne stvari, a to je ekonomski interes vlasnika. Kada dolazimo do ekonomskog interesa vlasnika, on biva jači ukoliko je ta televizija gledanija, odnosno postaje slabija ako televizija ima manje gledalaca.

Sada dolazimo do dve zanimljive stvari. Godine 2002. je donet Zakon o radiodifuziji. Taj zakon, kasnije Zakon o RATEL-u i kasnije Zakon o REM-u, nisu doneti da bi Srbiji pomogli da postane bolja i demokratskije društvo, doneti su iz jednog jedinog razloga, a to je da pomognu stranim, velikim televizijama i kompanijama da dođu i otvore svoja predstavništva na teritoriji Republike Srbije.

Mi smo taj zakon 2002. doneli. Ne mi, nego država Srbija ga je donela, tadašnja vlast pod izgovorom da želi da smanji uticaj države u medijima. Onda se sa etrom o kome mi danas pričamo da ga treba zaštiti od negativnih uticaja, desilo isto što i sa privredom. Sve lokalne medije su privatizovali i prodali svojim prijateljima da bi omogućili da dođu strane televizije kako bi oni mogli da stvore medijski konglomerat preko koga će kontrolisati političku filozofiju i državi Srbiji i preko koje će građanima ponuditi ono protiv čega se danas bore.

Kako je stvoren taj zakonodavni okvir? Nakon donošenja Zakona o radiodifuziji koji je prvi put donet 1912. godine u SAD, samo sa jednim razlogom, da se zabrani stranim državama da otvaraju radio stanice na teritoriji SAD. Dakle, tome je trebao da doprinese ovaj Zakon o radiodifuziji, međutim nije.

Godina 2006. je zanimljiva iz još jednog razloga. Tada je oduzeta frekvencija BK televiziji. A znate li iz kog razloga? Ne zato što BK televizija nije imala program koji je odgovarao konkursu. Naprotiv, BK televizija je u tom trenutku imala jedan izbalansiran program koji je sadržao dokumentarni, naučni, sportski itd. program, ali je BK televizija imala nešto što je trebalo jednom čoveku, koji je tako napravio veliki finansijski uspeh. BK televizija je imala ugovor o prenosu Svetskog fudbalskog prvenstva. Onda su oduzeli frekvenciju, RATEL je oduzeo frekvenciju BK televiziji, tu dozvolu za prenos utakmica svetskog prvenstva je otkupila jedna marketinška agencija, koja je kasnije sa RTS-om potpisala ugovor o prenosu utakmica svetskog prvenstva na RTS-u i prodavala reklamni prostor na RTS-u i tako se vlasnik te marketinške agencije obogatio, on se danas bavi politikom, predsednik je jedne opozicione partije s one druge strane.

Takođe smo čuli primedbe kako su „Pink“ i „Hepi“ propagandna mašinerija vlasti, kako one objavljuju vesti koje idu u prilog vladajućoj većini, a „Nova S“ i „N1“ nisu propagandne mašinerije opozicije, one uopšte ne objavljuju nijednu vest o tome šta opozicija radi i uopšte ne objavljuju nijednu vest koja je negativno konotirala ono što vlast radi. Dakle, „Nova S“ i „N1“ su primeri uzvišenog elitizma, a „Pink“ i „Hepi“ su primeri najopskurnijeg TV programa koji postoji u Srbiji. Pa ja se ne bih složio sa tim.

Zanimljiv je podatak recimo ovako, možete to da proverite na internetu. „Farma“ je jedan rijaliti program koji se emitovao u Srbiji na televiziji „Pink“, ali se u isto vreme emitovao i na „Novoj HR“, koja je deo ove grupacije koja danas tvrdi da je najelitnija, da je jedina objektivna, da ima najbolje vesti, najizbalansiranije vesti, koja se bori za slobodu medija.

Kada uđete tamo, piše da je „Farma“ rijaliti program koji se emituje na „Novoj HR“ od 2009. do 2017. godine. Ista ta „Farma“, samo sa drugim učesnicima, se emituje na televiziji u Srbiji isto od 2009. do 2017. godine. Znate kada nastaje problem? Kada televizija „Pink“ odbija da potpiše novi ugovor za emitovanje novog rijalitija sa istom marketinškom agencijom o kojoj sam malopre pričao. Ta ista marketinška agencija je imala 10% u vlasništvu „Pinka“ i tad je to sve bilo u redu. Isto tako, ova medijska grupacija koja je vlasnik „Nove S“ i „N1“ je otkupila vlasništvo „Pinka“ u Crnoj Gori i BiH. Sad čestiti i pošteni građani treba da se zapitaju o čemu je tu reč.

Dakle, kada je tu keš flou neki, kada postoji promet novca i kada postoje finansijski interesi koji odgovaraju ovoj grupaciji koja govori kako su „Pink“ i „Hepi“ najopskurnije televizije u Srbiji, onda je u redu, a kada je to suprotno, kada to ide u korist „Pinka“, onda to nije u redu.

Da se razumemo, ne gledam „Farmu“, ne gledam nikakve rijalitije, pojma nemam šta je „Zadruga“, ne gledam „Pink“, ne gledam „Hepi“, ne gledam nijednu televiziju. Gledao sam isključivo vesti ovih dana kada su se desile ove tragedije, da budem obavešten o onome šta se dešava.

Uverenje da izbori mogu da se dobiju na televiziji, a to je zapravo predmet interesovanja dama i gospode koji su predložili ovu tačku dnevnog reda, je po sredi. Dakle, oni misle ako imaju sve televizije na svojoj strani, ako „Pink“ i „Hepi“ postanu „N1“ i „Nova S“, da će oni da dobiju izbore. To jednostavno nije tačno. Godine 2012. Aleksandar Vučić i SNS nisu imali nijedan medij na svojoj strani, pa su dobili izbore.

Dakle, da bi se izbori dobili, potrebno je nešto više od puke propagande, potrebno je nešto više od pojavljivanja na televizijama i držanja govora na televizijama. Potrebno je da imate program, da imate viziju i potrebno je da imate građane koji smatraju da je ta vizija koju ste ponudili dobra i korisna za njih, pa će onda oni na izborima da glasaju za vas.

Zanimljivo je takođe još nešto. Te 2006. godine o kojoj sam govorio, na tom konkursu za dodelu nacionalnih frekvencija javila se firma koja se zove Central European Media Enterprises. Zanimljivo je da je vlasnik te televizije, on je u međuvremenu postao pokojnik, bio bivši ambasador SAD u Budimpešti, Mart Palmer, koji je 1996. godine učestvovao na demonstracijama protiv Slobodana Miloševića u Jugoslaviji i koji je autor jedne zanimljive knjige „Kako srušiti sve režime do 2025. godine“, koji nisu navodno demokratski.

(Predsednik: Gospodine Bojoviću, samo da vas zamolim da privedete kraju.)

Dobro. Samo još jednu rečenicu.

Dakle, dame i gospodo, mišljenja sam da sloboda medija nije stvar koja može da se ograniči, koju može da ograniči bilo jedan pojedinac, bilo grupa. Mišljenja sam da političari, poslanici ovde, ne mogu da se bave gašenjem medija. Hajde da bacimo Ustav, da bacimo zakone, da spalimo dela Mila, Loka, Hobsa, Hjuma, svih koji su pisali o ljudskim pravima i slobodama i onda ćemo postati jedina zemlja u Evropi koja je posle ukidanja komunizma gasila medije. Hvala vam.

Hvala, uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana premijerko, uvaženi ministri, oprostićete mi što neću umeti da govorim tako prefinjenim jezikom i biranim rečima kao dame i gospoda sa one druge strane sale, što ne negujem uzvišeni i sofisticirani stil govorništva kao oni. Moje skromno mišljenje je da nema te metafore, nema te retoričke figure koja može da iskaže tugu očeva i majki, braće i sestara, dece ubijene u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i mladih u okolini Mladenovca.

Isto tako, mislim da ne treba, poput dama i gospode koji su tražili ovu sednicu, od tuge i nesreće iskivati priliku za sebičnu političku korist.

Kao i većina građana Srbije, voleo bih da je ova tema zaobišla Srbiju, da je ostala vest sa udaljenih meridijana koja zanima samo urednike koji smatraju da bezumni zločini privlače pažnju publike. Nažalost, porodice su zavijene u crno i Srbija je u šoku već 20 dana. Potreseni tugom, građani su sa pravom očekivali da ćemo temu zbog koje je ova sednica sazvana analizirati sa izuzetnim stepenom brige i smirenosti.

Naša zemlja je dovedena u jednu tešku situaciju koju je teško imenovati. Ova sednica je trebala da da odgovore, da da nove uvide, nove ishode, ali nije. Zahtev da se ova sednica održi došao je sa one druge strane.

Međutim, umesto predloga koji bi sadržao duh sveobuhvatne brige za društvo i koji je predložen iz načela čiste dobronamernosti, mi smo mogli da čujemo prekore, reči nipodaštavanja, zahteve i ultimatume. Sve što čujemo jeste jedan te isti poklič koji čujemo 11 godina – dole Vučić, dole „sendvičari“.

Dakle, umesto da se postave temelji međusobne uvaženosti, došlo je do ojačavanja grudobrana nepodnošljivosti. Umesto iskrene brige za društvo, ponuđena nam je nadmenost i za to nije odgovorna vladajuća većina. Ne postoji ni promil mogućnosti da se uspostavi dijalog razumevanja, ukoliko je jedna strana pod stalnom pretnjom i šikaniranjem, a ako druga strana u jednoj ruci drži Jevanđelje samilosti i saosećanja, a u drugoj ruci nosi bulu razdora, nosi ultimatum. Takva empatija je obmana, dame i gospodo. Takva empatija je marketinški trik i spin. To je smišljena diverzija da vlast ako prihvati jedan od zahteva bude predstavljena u javnosti kao slaba ili da bude prikazana kao bezosećajna, ukoliko se o neki od tih zahteva ogluši.

Šta može da uradi čovek koji je suočen sa ultimatumom? On ima dve mogućnosti – ili da ga odbaci ili da ga prihvati. To zna svako ko ultimatum ispostavlja. Mislim da nema nikoga u ovoj sali i da u to ne veruje ni jedan građanin Srbije da su oni koji su uspostavili ultimatum verovali da će Aleksandar Vučić i SNS i Vlada Srbije da takav ultimatum prihvate. Zašto je onda taj ultimatum ispostavljen?

Nameće se jedan logičan zaključak, da su zahtevi ispostavljeni pod pretpostavkom da će biti odbijeni, što implicira da su bili ispostavljeni kao izgovor za proteste.

Sve što smo čuli i ovde tokom četiri dana sednice i što smo čuli na ulici piše u knjigama Laša Sensena i Franka Furedija. Jedna knjiga se zove „Filozofija straha“, a od ovog Franka Furedija, britanskog sociologa „Politika straha“.

Ali, sve to piše i na još jednom mestu - u Priručniku za organizovanje nenasilnih protesta za svrgavanje vlasti, koja je objavljena na sajtu jedne ovdašnje organizacije, koja je učestvovala u svrgavanju nekoliko režima u Evropi i svetu.

Znate šta piše u tom Priručniku? Kaže – povod za proteste može biti događaj koji ima kapacitet da okupi veliki broj ljudi, samo ga pažljivo i pametno treba staviti u fokus najšire javnosti i treba ispostaviti zahteve po pravilu - ako ih prihvate kajaće se, ako ih odbiju kajaće se.

Dakle, svoj politički prosperitet oponenti vladajuće većine zasnivaju se na zastrašivanju građana parolama - ako SNS ostane na vlasti ništa neće da bude dobro, i nude im obmanu da ćemo odmah postati Finska ukoliko bi oni došli na vlast.

Međutim, nama istorija i to nedavna nudi drugačije uvide. Tokom Miloševićeve vladavine koristili su isti obrazac, tvrdili su da čim dođu na vlast Srbija će postati najbezbednija zemlja i biće najprosperitetnija zemlja. Umesto toga, Srbija je kada su došli na vlast došla nebezbednija, nego što je bila, što je stvarno bilo teško i postala je neprosperitetna u smislu - prodali smo sve što nismo trebali da prodamo, a mafija je zagospodarila Srbijom.

U to vreme oteto je i likvidirano je više ljudi nego tokom 90-ih godina i sada pazite, tvrde da je u to vreme sistem bio bolji, ali nam nisu ponudili nijedan dokaz koji to nedvosmisleno tvrdi.

Sada ne treba praviti bilijar zločina kada ih je bilo više, danas ili pre, ali ja hoću da dokažem jednu tendenciju. Ja ću govoriti samo o slučajevima koji sam pratio kao novinar i kasnije kao urednik.

U Futogu kod Novog Sada jedan čovek je 2001. godine usmrtio oca, majku, suprugu, jednog sina, a drugog sina je držao kao taoca šest sati. Niko od tadašnjih učesnika vlasti nije se zabrinuo za taj slučaj, nije izjavio saučešće, nije se uopšte interesovao šta će biti sa tim. Tadašnji ministar policije uopšte nije smatrao da treba da preuzme neku političku odgovornost.

Takođe sam pratio slučaj ubijenih gardista. Prema svedočenju oca od jednog od ubijenih ljudi rekao je da mu tadašnji predsednik Vlade nije izjavio saučešće.

Godine 2006. jedan student likvidirao je oca i majku i sada pazite to je prvi takav slučaj u Srbiji za koji se zna, ubio je oca i majku, jer je gledao jedan Holivudski film gde se dešavao jedan sličan zločin i zatim ih je raskomadao i razbacao po raznim kontejnerima u Novom Sadu. Tada se Srbija nije zgrožavala, tada nije tražena politička odgovornost. Tadašnji ministar policije opet nije smatrao da treba da se oglasi u javnosti.

Takođe sam pratio i slučaj stradalih vojnika na Pasuljanskim livadama i sada sve nije važno postavlja se pitanje šta je država kao sistem uradila posle svih ovih zločina koje sam ja pobrojao? Ništa.

Oni tvrde da sistem danas ne radi dobro. Ja ću vam dokazati nešto suprotno. Sistem nije mogao da zakaže zato što ne može da bude odgovorno celo društvo za akciju pojedinca. Kont i Dirken tvrde da društvo čine svi ljudi i sada ja pitam – da li se neko u ovoj sali oseća odgovorno za ono što je učinio Kosta Kecmanović ili što je učinio Uroš Blažić? Da li je te ljude vaspitavao i podsticao na zločin bilo ko od nas ovde? Ja mislim da nije. Isto tako smatram da za vaspitanje tih ljudi nije odgovorna ni Vlada Srbije, ni predsednik Srbije, ali isto tako smatram da nije odgovoran niko sa one strane sale, niko iz opozicije. Odgovorni su njihovi roditelji. Sve što su ti ljudi hteli da postanu, a nisu, njihova je odgovornost i sve što su postali njihov je greh.

Ne možemo danas da krivimo nikoga zato što su učinili pojedinci, ali možemo da proverimo šta smo uradili. Mere koje je Vlada donela su da se oduzmu sva nelegalna oružja, da se izvrši revizija dozvola za nošenje oružja, da se zaposli 1.200 policajaca u školama, da se odobri zapošljavanje psihologa i pedagoga i da se spusti starosna granica za počinioce. To su mere koje su najvidljivije.

Zašto mislim da ne treba verovati damama i gospodi koji sede sa one druge strane sale da imaju dobre namere, da su imali dobre namere kada su sazivali ovu sednicu? Zato što na kraju tog njihovog zahteva stoji lični interes, a Aristotel u "Nikomahova etika" da je istinska dobronamernost samo ona koja ne očekuje i ne traži nikakvu nagradu.

Oni su ovde pred nama obelodanili da traže da ministar policije podnese ostavku, da šef BIA podnese ostavku i da će to onda unaprediti sistem bezbednosti. Ja mislim da neće.

Imam neke predloge u smislu šta bi moglo da se uradi da nam se ovakve stvari ne dešavaju. Mislim da treba izmeniti neke odredbe Zakona o porodici, donetog 2005. godine, koji je od roditelja načinio robove, a decu pretvorio u bogove, koji je nastavnom osoblju oduzeo autoritet i takođe predlažem da se kao mera unapređenja Interneta, jer Internet je nemoguće zabraniti i teško je ograničiti nivo dostignutih demokratskih prava, ali mi možemo da učinimo nešto što je jako važno. Možemo da digitalizujemo sve vrednosti, sve knjige, pošto je to važno, pošto naša deca svoj život provode na mobilnom telefonu, ne treba im dopustiti da Internet uređuje šta će oni da čitaju. Mi možemo da se potrudimo kao društvo da sve što nam je važno, svaku knjigu, svaki naučni rad, svako filozofsko delo digitalizujemo u skladu sa zakonom, postavimo ga na Internet i omogućimo da ga oni na svom mobilnom telefonu pročitaju, jer znate šta? To je istraživanje pokazalo, deca ne žele da idu u biblioteke, deca ne žele da idu u čitaonice. Ova stvar je njihova biblioteka.

Zato treba da učinimo da telefon prestane da bude mesto gde se igraju nasilne igrice i gde se gledaju nasilni sadržaji kojima se niko ne bavi, nego da postane Gunternbergova galaksija onako kako ju je video Makluan, da postane Aleksandrijska biblioteka novih generacija. Na taj način, dame i gospodo, treba misliti o budućnosti.

Ne može mera naše prošlosti da bude garancija budućnosti naše dece. Ne možemo da ignorišemo da Internet postoji, da mobilni telefoni postoje, ali možemo da pomognemo da u te mobilne telefone uđe nešto što će deci pomoći da budu bolja deca i što će dovesti do podizanja nivoa opšte kulture u društvu, da bi se izbegli ovakvi događaji.

U suprotnom, mi ćemo govoriti različitim jezicima, deca će ići jednim putem, mi ćemo ići drugim putem. Lično mislim da nikakvi protesti i nikakve ulične revolucije ne mogu promeniti tu činjenicu, a Tomas Pejn mudro kaže - narod je jedini izvor suvereniteta, a narod suverenitet prenosi na izborima, a ne na ulici. Hvala vam.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, uvaženi ministri sa saradnicima, pre tačno 250 godina Bendžamin Frenklin je napisao jedan vrlo zanimljiv esej. On je nosio naziv „Uputstvo kako od velike imperije napraviti malu“.

Sve što ste danas čuli sa one druge strane sale, sve predloge i sve zamerke u vezi sa današnjim dnevnim redom predstavljaju skup pouzdanih pravila kako od dobre države napraviti neuspešnu, tim pre što jedan broj stranaka sa one druge strane sale ima veliko iskustvo u tome kako od države napraviti malu po svim osnovama, od teritorije do ekonomije, od odnosa prema građanima do međunarodnog ugleda.

S druge strane sale imate vladajuću većinu i imate predstavnike Vlade koji mogu da se pohvale da su od razorene države napravili uspešnu i međunarodno poštovanu zemlju.

Dame i gospoda koji dokazuju da se danas ne živi bolje mogu možda da kažu za sebe da su bolji oratori od mene i zato ću ja, umesto floskula i fraza, pokušati činjenicama da dokažem da se danas živi neuporedivo bolje nego što se živelo onda.

Danas na dnevnom redu imamo veći broj zakona i sporazuma koji predviđaju značajna sredstva u investiranju razvoja lokalne samouprave, nauke, obrazovanja i zdravstva. Usvajanjem ovih predloga omogućiće se značajan investicioni ciklus vredan više, prema mojoj računici, od 1,2 milijarde evra.

Neko je sa one strane rekao da se ništa ne ulaže u razvoj komunalne infrastrukture na lokalnom planu. Ja ću vam reći samo nekoliko podataka za koje znam da su tačni.

U Mionici je trenutno u toku izgradnja 20 km kanalizacione mreže i gradnja dva prečistača otpadnih voda. U Malom Iđošu je izgrađen prečistač otpadnih voda vredan 700 miliona dinara. Kad je Novi Sad u pitanju, u većini prigradskih naselja gde je prethodna vlast svaki put kada dođu izbori najavljivala da će da izgradi kanalizaciju, dovlačila bagere, slikala se ispred tih bagera i čim kampanja prođe ti bageri se više nikada nisu pojavljivali u tim prigradskim naseljima, tek sada je izgrađena ta kanalizacija.

Takođe, na dnevnom redu su važni sporazumi koji predviđaju nastavak ulaganja u zdravstvo. Tu je 14 bolnica i instituta, da ih ne pobrajam sve. Za mene, kao građanina Novog Sada, je najvažnije ono što će biti urađeno, što je urađeno i što se radi u Novom Sadu.

U periodu od 2012. do 2022. godine ukupno su izgrađena četiri nova zdravstvena objekta ukupne površine 26.750 kvadrata, čija vrednost prelazi pet milijardi dinara. Izgrađena je nova zgrada Zavoda za hitnu medicinsku pomoć, tri doma zdravlja – u Futogu, Adicama i na Vidovdanskom naselju. Rekonstruisana su četiri doma zdravlja, ukupne površine od 10.300 kvadrata - Zavod za zdravstvenu zaštitu studenata, Dom zdravlja u ulici Vase Stajića, Dom zdravlja u Almaškoj ulici i Glavna zgrada novosadskog doma zdravlja, veličine preko 9.000 kvadrata. Izgrađena je i nova bolnica na Mišeluku, koja je tokom pandemije korišćena kao kovid bolnica.

U toku su radovi na rekonstrukciji Kliničkog centra Vojvodine, koji obuhvataju 33.275 kvadrata. Radovi su vredni 3,35 milijarde dinara.

Rekonstruisano je u međuvremenu, od 2012. godine do danas, 13 klinika Kliničkog centra Vojvodine, a period do 2012. godine kada je zdravstvo u pitanju ostaće upamćen po tome da je nestalo 156 miliona dinara na onoj čuvenoj rekonstrukciji zgrade „Heterlendi“ koja se nikad nije desila.

U danu za glasanje takođe će nam se naći i sporazum sa Nemačkom o saradnji u oblasti kulture, obrazovanja i nauke. Mi u Novom Sadu izuzetno znamo koliko je to važno. U Novom Sadu se nalazi naučno-tehnološki centar, nalazi se institut „Bio Sens“, otvorio je nemački „Kontinental“ dve fabrike, japanski „Nidek“ je otvorio jednu fabriku i uskoro će, za mesec dana, otvoriti još jednu. Tu rade novosadski IT inženjeri i Novi Sad i Srbija mogu da kažu da ne kasne više u svemu nego da diktiraju svetske trendove kada su nauka i tehnologija u pitanju.

Za sve ovo bio je potreban dobar privredni ambijent, stabilan politički ambijent i mir i sigurnost, jer samo to garantuje stranim i domaćim investitorima sigurnost ekonomskih ulaganja.

Opozicija neprestano insistira na razlikama između njihovog vremena i vremena od 2012. do današnjeg dana. Ja to podržavam i treba da insistiraju na tome, jer na taj način pomažu građanima da shvate o kakvim razlikama je reč. Sada ću vam reći na primeru Novog Sada.

Godine 2012. bilo je 40 hiljada zaposlenih manje nego danas. Prosečna plata je iznosila 47.000 dinara, a krajem prošle godine prosečna plata je iznosila 103.000 dinara. Kada to prevedemo u brojeve, Novosađanin sa prosečnom platom danas može da kupi 849 kilograma hleba više nego pre 10 godina, može da kupi 22 litre ulja više, ili čak 119 kilograma svinjskog mesa više nego što je to mogao pre 10 godina.

Ako u kući radi dvoje Novosađana, što je danas moguće pretpostaviti jer je zaposleno 40 hiljada ljudi, oni prihoduju 206 hiljada dinara, što je za 112 hiljada dinara više nego što su primali dvoje zaposlenih Novosađana pre 10 godina. U Novom Sadu je u prethodnih 10 godina otvoreno 10 novih fabrika.

Poštovane kolege, poštovani ministri, da li znate koliko fabrika je otvoreno od 2000. do 2012. godine? Nije nijedna. A znate li koliko ih je zatvoreno? Sve. Od 35 novosadskih giganata, koji su zapošljavali 80-ih godina 70.000 ljudi, sve su zatvorene i svi su ostali bez posla. Zatvorene su i sve ostale manje fabrike.

Umesto toga, znate li šta su uradili? Izmislili su Fond za razvoj novih tehnologija. Sad ću da vam ispričam kako je to funkcionisalo. Nađu staru fabriku i staru tehnologiju, to predstave kao novu tehnologiju, daju pare iz budžeta Pokrajine, slikaju se za medije, te mašine služe kao kulisa za fotografisanje, kad se pare izvuku iz budžeta, ide se u sledeću opštinu.

Sad ću vam ja navesti jedan primer koji smo mi istraživali u „NS reporteru“ kad sam ja bio glavni urednik. Iz pokrajinskog budžeta, iz tog Fonda za razvoj novih tehnologija, dali su 370 hiljada evra za jednu fabriku u Sremskim Karlovcima koja treba da proizvodi nove solarne panele. Moji se novinari predstave, njih troje, kao kupci solarnih panela. Pet dana su ih ti ljudi koji su ostavili svoj mobilni telefon zavlačili i na kraju su im rekli – fabrike nema, mi smo je zatvorili. Na licu mesta smo utvrdili da fabrika nikada nije ni otvara, nego da je na tuđu adresu registrovano predstavništvo fabrike.

Zašto je sve ovo važno? Ako se složimo da su Aristotel i Šopenhauer u pravu kada tvrde da je karakter nepromenjiv, dame i gospoda sa one druge strane sale koji kritikuju ovu vlast i tvrde da bi oni radili nešto bolje, u istim okolnostima, kada bi se te okolnosti ukazale, radili bi isto što su radili u periodu kada su vladali Srbijom. Za manje od 10 godina prepolovili su vrednost dinara, otpustili su, kako smo čuli od ministra rada, oko 500 hiljada ljudi.

Danas je potpuno druga situacija. Dinar već 10 godina vredi isto, i to je dobro i za građane i za privredu. Nije dobro samo za tajkune kojima su oni pomagali dok su bili na vlasti.

Dame i gospodo, da se vratim na početak svog izlaganja, na onog Bendžamina Frenklina. Ja ću nastaviti da ohrabrujem opoziciju, da nastavi sa vođenjem pogrešne politike, jer je to dobro za građane i za Srbiju. Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, gotovo je neverovatno da stranke koje su 12 godina na vlasti dolazile predstavljajući se za evropske vrednosti, dva dana, iz sve snage vode borbu protiv evropskih vrednosti.

Van svake sumnje nezavisno pravosuđe, kome se oni na sav glas protive spada među najuzvišenije evropske vrednosti. Neiskusan posmatrač bi mogao pomisliti da je reč o paradoksu, ali, ne. Kršenje zakona, uništavanje države i društva je najuzvišenija vrednost stranaka koje se protive nezavisnosti pravosuđa.

Od 5. oktobra 2000. godine do maja 2012. postoji mnogo dokaza da je njihova borba za evropske vrednosti bila izgovor za opstanak na vlasti, kako bi zarad lične koristi nesmetano mogli da sprovedu potpuno uništenje privrede i rasprodaju najvažnijih resursa države i naroda. Sve pod izgovorom borbe za demokratizaciju društva.

Koji su ključni efekti te demokratizacije? Sve do 2000. godine građani su za narko mafiju znali samo iz holivudskih filmova i iz knjiga Marija Puza, a onda su došli Surčinski klan, Zemunski klan, Veternički klan, Šarićev klan. Narko biznis je odjednom postao privredna grana. Ali, narko mafija nije jedino dostignuće tog vremena. Imali smo privatizacionu mafiju, stečajnu mafiju, urbanističku mafiju, medijsku i reklamnu mafiju i na kraju imali smo i pravosudnu mafiju. Ova poslednja bila je kičma njihovog političkog sistema, žila kucavica i glavni osigurač njihove vladavine.

Da smo od 2000. godine do 2012. godine imali nezavisno pravosuđe, ne bi mogla da se izvrši pljačkaška privatizacija koja je bila, složićemo se, zločin s predumišljajem. Stotine hiljada radnika je ostalo bez posla i bez mogućnosti da se pred sudom izbore za svoja prava. Ja znam to. izveštavao sam o propasti novosadskih fabrika, „Noviteta“, „Jugoalata“, „Jugodenta“, „Hinsa“, „Pobede“. Izveštavao sam i o privatizacijama šećerana. Niko od radnika u većini tih privatizacija nije dobio ni jedan jedini dinar, niti je na sudu mogao da se izbori za to pravo, jer su sudovi stali na stranu tajkuna.

Da bi usavršila svoju pravosudnu hobotnicu, tadašnja vlast je 2006. godine usvojila Nacionalnu strategiju za reformu pravosuđa, navodno radi usklađivanja sa novim Ustavom, ali umesto toga ta strategija se zasnivala na … argumentima koje smo i tokom rasprave ovih dana čuli sa one druge strane.

Sve sudije su rekli, da moraju da se razreše i da se ponovo izaberu, jer im nisu politički odgovarale samo zato što su bile sudije pre njihovog dolaska na vlast. Stalnost sudijske funkcije u takvom poimanju demokratije nije imala nikakvu vrednost. Proces uvođenja apsolutno kontrole nad pravosuđem, započet 2007. godine, kada su usvojeni zakoni koji su omogućili otpuštanje svih sudija i tužilaca, završen je 2009. godine čuvenim reizborom. Tokom tog reizbora, bez posla je ostalo 837 sudija i 220 tužilaca.

Čuli smo od gospodina Jovanova šta su bili ključni kriterijumi za taj reizbor sudija i tužilaca, da li su oni i njihove porodice podržavali tadašnju vlast. Zašto je bila važna ova egzegeza koju sam sada ovde izneo? Da bismo smo se sporili o detaljima da li su zakoni dobri ili nisu, moramo da utvrdimo principe, moramo da ustanovimo činjenice, a reforma pravosuđa koja je sprovedena tada, sprovedena je da bi se zaštitila tadašnja vladajuća nomenklatura.

Evo dokaza. Da je postojalo nezavisno pravosuđe, zar mislite da bi mogla da bude opljačkana i ugašena Razvojna banka Vojvodine koja je u trenutku gašenja imala 27 milijardi dinara nenaplativih plasmana. Da smo imali nezavisno pravosuđe, da li bi mogla da bude opljačkana i ugašena Tesla banka iz koje je nestalo dva i po miliona evra?

Da smo imali nezavisno pravosuđe, ne bi moglo da nestane sedam milijardi dinara preko Fonda za razvoj novih, lažnih tehnologija i još toliko preko Fonda za kapitalna ulaganja. Da smo imali nezavisno pravosuđe, ne bi mogao da bude usvojen neustavni Statut Vojvodine, preko kog su godinama finansirane neustavne u nezakonite funkcije institucije i pravljenja država unutar države.

Da smo imali nezavisno pravosuđe, ne bi mogla da bude uništena kompletna Vojvođanska banka i kompletna srpska privreda. Da smo imali nezavisno pravosuđe, ne bi tajkuni mogli da postanu vlasnici cele Srbije, a učesnici tadašnje vlasti najbogatija klasa u Srbiji.

Čuo sam kako na njihovim televizijama ovih dana izjavljuju da ovi zakoni neće omogućiti sudijama da budu nezavisni, jer će im plate biti male. Imala je Nata Mesarović platu od 402.000 dinara, jel pravosuđe bilo nezavisno? Nije. Bio je specijalni knjigovodstveni biro za zaštitu tadašnje vlasti.

Takođe, od dama i gospode sa one druge strane sale čuli smo i opasne ideje. Da je SNS kada je došao na vlast trebao da uhapsi i zatvori sve korumpirane sudije. Tako oni vide politiku. Tako bi radili kada bi došli na vlast. Ponašali bi se kao vojna hunta, hapsili bi i zatvarali bez odluke suda, kao u srednjem veku.

Za razliku od opozicije koja je to tražila i predlagala, vladajuća većina nije želela i ne želi da se meša u sudsku vlast. Naprotiv, ova vlast pokazuje visoku demokratsku zrelost, jer pristaje da se odrekne prava koje pri tome, postoji u svim državama razvijene Evrope i zapada, da zakonodavna vlast više ne utiče na izbor sudija i tužilaca. Sudije i tužioci ubuduće biraće sami sebe.

Znate zašto je to važno? Oni više neće moći da imaju izgovor da moraju da osluškuju mišljenje javnog mnjenja, medija ili politike. Njihova etika i njihove sposobnosti biće jedino merilo njihove slobode. Kada se sve ovo sumira, jasno je zašto se ova dva dana sa one suprotne strane protive uspostavljanju nezavisnog pravosuđa. Zato što se potajno nadaju da će nekada u nekoj dalekoj budućnosti ponovo uspeti da se domognu vlasti i smeta im što neće moći da kontrolišu pravosuđe kao nekada, jer kada pravosuđe učinite nezavisnim jednom, to je proces koji ne može da se vrati nazad.

Prvo, zato što to neće dozvoliti EU, neće dozvoliti same sudije i tužioci, ali što je još važnije, neće dozvoliti građani, jer će im nezavisno pravosuđe, koje će nakon izglasavanja ovih zakona biti ustanovljeno, omogućiti da lakše, brže i kvalitetnije ostvare svoja prava.

(Predsednik: To je bilo vreme poslaničke grupe. Dovršite rečenicu.)

Za sam kraj, Stari Rimljani su govorili – neka živi pravda, pa neka propadne svet.

Uvažene dame i gospoda koja se protive uspostavljanju nezavisnog pravosuđa misle drugačije. Oni se vode maksimom – neka propadne Srbije da bi nama bilo dobro. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.

Poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ja ne znam ni jednu zemlju na svetu u kojoj političari u medijima svakog dana govore da mediji nisu slobodni. Isto tako ne znam ni jednu zemlju u kojoj mediji toliko slobodno mogu da objavljuju šta god hoće, o kome god hoće, koliko god hoće, kao u Srbiji, mimo svih uzusa novinarstva. Dakle, nije sloboda medija ono o čemu danas raspravljamo i nije sloboda medija ono za šta se bore predstavnici opozicije. U stvari u pitanju je njihova potreba da sve medije podrede sebi i svojoj politici, zato postoje mnogi dokazi, teorijski i empirijski.

Krenućemo prvo od ovih teorijskih. Da bi jedan mediji bio slobodan neophodno je da nema vlasnika. Svi mediji sveta od kada su nastali do danas imaju svoje vlasnike i oni zastupaju političke interese ili ekonomske interese svog vlasnika. Mi imamo dve televizije i 23 druga medija koji pripadaju jednoj medijskoj grupaciji koja uporno godinama tvrde da im je nešto zabranjeno da pišu i da rade. Poslednjih meseci oni vode kampanju da im se dodeli jednoj od te dve televizije frekvencija za emitovanje programa na nacionalnom nivou. Da bismo utvrdili kako to funkcioniše u skladu sa zemljama zapadne demokratije na koju se poslanici sa one druge strane tako često pozivaju, ja ću vas podsetiti da u SAD koja za ove naše kolege sa suprotne strane sale nesumnjivi bastion demokratije, nijedan mediji, nijedno lice, nijedna strana vlada ne može da osnuje nijedan mediji na teritoriji SAD.

Dakle, šta je tu suština? Etar kao vrednost pripada građanima i građani bi u svim zemljama sveta trebali da odlučuju kome će da dodele taj etar. U zemlji Srbiji mi imamo nezavisno Regulatorno telo, REM koje odlučuje o frekvencijama na jedan objektivan način, odolevajući pritiscima koje ova grupacija o kojoj sam govorio 25 medija sprovodi već nekoliko meseci.

Poslanici sa one druge strane sale su danas često puta rekli da su slobodni samo oni mediji koji izveštavaju o delatnostima opozicije. Ja ne znam nijedan udžbenik, teorije države i prava, ne znam nijedno političko filozofsko delo koje na nedvosmislen način može da kaže da su slobodni samo oni mediji koji izveštavaju o opoziciji. Zapravo su stvari drugačije. Postoje političke organizacije koje se nadmeću da dođu na vlast. Oni koji bolje rade svoj posao, koji imaju bolji program, koji su agilniji na terenu, dođu na vlast, a oni koji nisu ostanu u opoziciji. Nigde i nikada ni u jednoj državi sveta nije propisano da bi mediji bili objektivniji, slobodniji ili nezavisniji ako pozitivno izveštavaju o jednima, a negativno o drugima.

Kako to funkcioniše? Ova grupacija od 25 medija, otvoreno navija za opoziciju i ja smatram da mediji ne mogu biti slobodni ukoliko zastupaju interese bilo koje političke stranke. To je sa jedne strane. Sa druge strane, ovde smo čuli da su RTV, odnosno Redio-televizija Vojvodine i RTS zavisni zato što verovatno ne izveštavaju o tome kako opozicija ima super program, o oni o tome ne žele da izveštavaju. Ali je u isto vreme 2013. godine kada je Strategija razvoja RTV potpisao Bojan Pajtić i pisao je zajedno sa menadžmentom RTV, bila super slobodna. Znate zašto je bila slobodna? Da ne izveštava o onih 112 pogona lažnih tehnologija o kojima stalno pričam. Od tih 112 pogona lažnih tehnologija izveštavao je samo „Građanski list“. Mi smo nedvosmisleno utvrdili na 112 lokacija da nijedan od tih pogona lažnih tehnologija nikada nije realizovan osim što su u njega upumpane pare iz pokrajinskog budžeta. Dakle, RTV je tada bila jedan privatni servis jedne političke garniture.

Takođe, sa one druge strane čujemo da ih je malo bilo u medijima, a da Vučića ima previše i da je Vučića bilo u medijima više kada je bio u opoziciji. To je tačno, ali ću vam ja reći da u vreme koje oni pominju Vučić je predstavljao političku organizaciju koja je pojedinačno bila najjača politička snaga u Srbiji, koja je osvajala preko dva miliona glasova. U skladu sa tim je on bio dva puta manje u medijima, na RTS-u i drugim medijima, nego što su oni danas. Dakle, oni svi zajedno danas imaju u pola manje od onoga što je Vučić imao tada kao opozicionar, tako da taj njihov argument apsolutno nije tačan.

Takođe, kažu – Radio-televizija Srbija navija za vlast. Možemo da se složimo sa tim. Javni medijski servis u svakoj državi sveta postoji da izveštava o aktivnostima vlasti koje su važne za građane te države. Dakle, ne izveštava RTS privatno o građaninu Aleksandru Vučiću ili privatno o bilo kom građaninu, ministru. Radio-televizija Srbije izveštava o aktivnostima Vlade Srbije, o aktivnostima predsednika koje se tiču budućnosti i razvoja države Srbije. Dakle, i tu smo stvar rešili.

Takođe bi trebalo da se definiše sledeće. Kada se tako razmatra strategija razvoja javnog medijskog servisa, trebalo bi da svako sa one druge strane sale ko je spremana da traži od RTS-a da mu zabrani da o njemu izveštava kada dođe na vlasat, to potpiše i overi kod notara, uz klauzulu da podnese neopozivu ostavku ako bude postupao drugačije. Da li znate šta će se desiti? Niko se neće zakleti. Niko neće otići kod notara da overi tu zakletvu, jer šta? Kada bi došli na vlast, ali, kako da vam kažem, dosadašnji politički rezultati pokazuju da se to neće desiti skoro, ali da postavimo to kao hipotetičku tezu, kada bi se desilo da oni dođu na vlast da li znate šta bi radili? Doneli bi još gori Zakon o javnom informisanju nego što su ga doneli 2009. godine, kada su propisali drakonske kazne za urednike i novinare, kada su zabranili novinarima da izveštavaju o aktivnostima i mahinacijama političara sve dok se ne donese pravosnažno sudska presuda.

Pošto je tema jednog od prethodnih govornika bila to, pravosuđe, ja ću vam reći da li znate kako je to bilo moguće? To pravosuđe su isto reformisali kada su doneli 2009. godine skandalozni Zakon o javnom informisanju na način da sudije i tužioci mogu da postanu samo osobe koje su dovoljno komunikativne.

Ja sam kao urednik dobio od jednog sudije rešenje kojim je odbijena njegova kandidatura za sudiju uz to obrazloženje, da nije dovoljno komunikativan. Šta to znači možemo samo da pretpostavimo - da nije hteo da sudi onako kako mu se traži iz tadašnje vladajuće stranke.

Osim toga, u to vreme koje nam se predstavlja kao vreme slobode demokratije, kada bi ponovo oni došli na vlast, znate šta bi radili? Isto što su radili u to vreme - stavili bi medije pod uticaj tako što bi ponovo plasirali sve novce iz svih kompanija u Srbiji preko dve marketinške agencije, pa bi onda vlasnici, urednici, direktori medija bili ucenjeni. Ukoliko krenu da nešto kritikuju, ostajali bi bez novca za reklame. Takođe, vršili bi pritisak na kolportere da opstruišu distribuciju štampe.

To su radili. Ja to pouzdano znam. Naređivali su kolporterima da dve trećine tiraža drže ispod tezge, da ga nikada ne stave u prodaju, a onda su posle mesec dana vlasnici medija, smatrajući da ne mogu da prodaju svoje novine, smanjivali tiraže i tako dolazili u poziciju da njihov medij postane manje uticajan.

I, na kraju, samo ću reći još ovo. Mediji nisu tu da bi o njima odlučivali političari na način kako se ovde traži. Mediji treba da budu slobodni u skladu sa svojom uređivačkom politikom. Nezavisna regulatorna tela treba da budu slobodna i da se ponašaju isključivo prema svom Statutu, kao što se to radi i danas.

Ne možemo da se vratimo, da se ne vratimo na početak. Nije ovde u pitanju borba za slobodu medija, ovde je u pitanju borba za to da opozicija kontroliše sve medije i samo tada, kada bi svi mediji izveštavali njima u korist, mediji bi postali slobodni. Znate šta bi se desilo kada bi „Pink“ kojim čudom počeo pozitivno da izveštava o njima, zaboravili bi i „Zadrugu“ i „Parove“ i sve, a kada bi RTS izveštavao u meri u kojoj oni žele da izveštava o njima, oprostili bi Bujoševiću sve što su izgovorili o njemu do sada.

Hvala vam.

Poštovana potpredsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni predstavnici Vlade Republike Srbije, nisam vičan parolama i nisam vičan spinovima, ja sam novinar, a to je nekako posao poslanika sa one druge strane sale. Ja to dokazujem 22 godine koliko se bavim novinarstvom.

Dekart kaže da ne mogu postojati dve istine, jedna objektivna i jedna privatna i zato ću ja o budžetu Republike Srbije za 2023. godinu pokušati da govorim isključivo jezikom činjenica. Podržaću ovaj budžet zato što je tri puta veći od budžeta koji je usvojen 2012. godine, koji je predstavljan kao sjajan budžet usvojen nakon decenije neviđenog blagostanja pod dosom, a to blagostanje je izgledalo tako što je Srbija ostala bez 750 radnika.

Takođe, u budžetu piše da su kapitalne investicije predviđene u iznosu od 423 milijarde dinara. Premijerka reče da je to četiri puta više nego 2017. godine, a ja sam izračunao nešto drugo, da je to deset puta više nego 2012. godine kada je budžet za kapitalne investicije iznosio samo 42 milijarde dinara.

Podržaću ovaj budžet zato što su ulaganja u odbranu Srbije tri puta veća nego 2012. godine. Dakle, u budžetu 2012. godine izdvajanja za odbranu zemlje bila su 52 milijarde, a danas su, odnosno 2023. godine biće 160,2 milijarde dinara. Šta to znači? Da nam vojnici neće ići kao prosjaci, znači da će nam vojska biti opremljenija i da će plate vojnika i oficira biti veće nego ikada u istoriji.

Sad dolazimo do nečeg drugog, 2012. godine u ovaj dom je stigao jedan izveštaj Ministarstva odbrane, tadašnje, koji je nosio oznaku „strogo poverljivo“. Taj izveštaj je važan zbog nekoliko razloga. Prvo ćemo saznati da je u tom izveštaju navedeno da vojska nije obučena, da nije opremljena, da nam je oružje zastarelo i generalno da nismo spremni za odbranu zemlje. Tada sam bio glavni urednik „Građanskog lista“ i jedini sam urednik u Srbiji koji je smeo da objavi taj izveštaj, on je nuđen svim poslanicima u ovoj Skupštini, nuđen je svim urednicima, nikoga nije objavio.

Znate šta se desilo posle objavljivanja toga izveštaja o katastrofalnom stanju odbrane Republike Srbije? Hapsili su mene i novinarku koja je taj tekst objavila umesto da traže one koji su urušili odbranu zemlje i upropastili vojsku. Znate šta se još desilo? Formirali su preki sud, kao u vreme komunizma da meni i novinarki sude po hitnom postupku zato što smo odali državnu tajnu.

Četiri puta sam saslušavan u službi državne bezbednosti, odnosno, BIA, i znate šta su pokušavali da saznaju, ko je nama dao taj izveštaj. Nisu tražili način da utvrde ko je urušio odbranu zemlje, nego da mi njima kažemo ko je odao taj tajni izveštaj koji je poslat ovde.

Inkvizicija koju su vodili nad slobodnim medijima za koju se načelno bore je zaustavljena tako što je OEBS tražio da se taj tajni, odnosno, hitni postupak obustavi. Znate ko je od ovih boraca za slobodu medija i borbu za slobodu informisanja potpisao peticiju da se taj postupak zaustavi? Niko.

Takođe, podržaću ovaj budžet zato što se u njemu vidi nastavak distanciranja vlasti u odnosu na medije. To je važno, za razliku od vremena kada su bila samo tri slobodna medija u Srbiji, „Građanski list“, „Novi standard“ i „Pečat“. Svi drugi su bili u službi ondašnjeg režima.

Samo da vam kažem još nešto, tada je 2009. godine donet najgori zakon o javnom informisanju na teritoriji Evrope. Tada je novinarima izričito zabranjeno zakonskim odredbama da smeju da pišu o korupciji i kriminalu bez pravosnažne sudske presude. Znate zašto su to uradili? Zato da novinari ne izveštavaju o njihovim korupcionaškim aferama.

Takođe, podržaću ovaj budžet zato što se u njemu vidi decentralizacija kulture. Pošto znam da će drugi poslanici tvrditi da je budžet za kulturu mali, izneću vam podatke koji dokazuju suprotno.

Kada se saberu budžeti lokalnih samouprava, AP Vojvodine i budžet koji izdvaja Ministarstvo kulture dođemo do 2,2% ukupnog budžeta Republike Srbije. Napravio sam jednu jednostavnu formulu. Izneću vam te podatke.

Ministarstvo kulture za kulturu izdvaja 14 milijardi dinara. Budžet Novog Sada je tri milijarde, AP Vojvodine 6,3 milijarde, Beograda 6,4 milijarde, Subotice 1,5 milijarde, Niša 890 miliona, itd. Kada se uđe u strukturu budžeta lokalnih samouprava prostom računicom, prostom jednačinom dođe se do podatka da su izdvajanja za kulturu na nivou Republike Srbije oko 2,2% od ukupnog budžeta Republike Srbije.

Takođe, podržaću budžet zbog toga što on podstiče razvoj lokalnih samouprava. Dopustićete da vam to dočaram kroz podatke koji se tiču Novog Sada. Od 2012. godine do danas iz budžeta grada izdvojena je jedna milijarda i 400 miliona dinara za podsticaj zapošljavanja, otvoreno je devet fabrika, zaposleno je 35.000 ljudi. Budžet je povećan sa realizovanih 17 milijardi na 40 milijardi i 800 miliona dinara.

Pazite sada podatke koji dokazuju da se Novi Sad razvija. Godine 2012. u Novom Sadu je ostvareno 220.000 noćenja, a ove godine za prvih 10 meseci ukupno 43.000 noćenja. Dakle, to je neosporan dokaz da se u Novom Sadu živi bolje nego što se živelo.

Takođe, čini mi se da je neophodno da razjasnimo i neke detalje o javnom dugu. Pošto čujemo tvrdnje sa one druge strane da se tim podacima neprestano manipuliše, možda gospoda i dame sa one druge strane imaju fleš bek.

U svojoj sam arhivi pronašao primerak „Vremena“ iz 2012. godine, tamo je objavljen deo izveštaja Fiskalnog saveta i izjava tadašnjeg ministra u Vladi, Mlađana Dinkića. U tekstu se navodi da je javni dug tamo nije tačno iskazan, nego da je sakriveno 135 milijardi dinara da bi se pokazalo da je javni dug manji nego što stvarno jeste. U tom tekstu se navodi da je javni dug stvarno bio 62,5%, a i čak kad bi se smanjio ogromni deficit koji je iskazan u tom budžetu, javni dug bi i dalje iznosio 57,2%.

Takođe, je neophodno da razjasnimo i da razvoj Srbije nije fingiran, kako se ovde tvrdi. Zato bih predložio da svi zajedno odemo do Novog Sada i da uđemo u jednu od dve fabrike Kontinentala, koja se izgradila u Novom Sadu, koja je već počela da radi. Tamo ćete videti najsavremenije kokpite za najsavremenije automobile, koje dizajniraju novosadski IT inženjeri, i proizvode novosadski IT radnici.

Posle toga, svi zajedno možemo da odemo u Debeljaču, tamo je potpredsednik tadašnje vladajuće stranke i predsednik pokrajinske vlade, zajedno sa svojim narodnim poslanikom kupio dva kineska skutera, provozao se sa njima malo po Debeljači, i kazao kako će tu da se gradi najsavremenija fabrika električnih automobila i električnih skutera, i poklonio tom svom partijskom kolegi 800 hiljada evra iz pokrajinskog budžeta.

Fabrike električnih automobila nema, a nema ni onih 800 hiljada evra iz pokrajinskog budžeta koji su mu poklonjeni, kao što nema ni 700 milijardi dinara koji su nestali nad sličnih 112 pogona novih tehnologija koje nikada nisu otvorene.

Na kraju, reći ću samo još nešto. Da biste služili svom narodu, morate naučiti da ga cenite i da poštujete izbore tog naroda. Građani već 10 godina glasaju protiv nove petooktobarske revolucije. Treba ih razumeti, oni imaju egzistencijalnih atavizam, oni to rade iz straha, oni se plaše da ako bi stranke sa one druge strane sale došle na vlast da bi ponovo bile zatvorene fabrike, da bi ponovo ostajali bez posla i građani ne žele da padnu u dužničko ropstvo i zato treba poštovati njihove izbore.

Zato ću podržati ovaj budžet, zato što on predstavlja svrhu koja predstavlja ujedinjenje volje većine građana. Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, neću podržati predloženi amandman jer on ni na koji način ne unapređuje predložena rešenja iz zakona o rebalansu budžeta.

Ovaj amandman, kao i ostali amandmani opozicije, zapravo predstavlja tendenciju da se rasprava sa terena činjenica premesti na teren manipulacije. To se čini tako što se, čini mi se, interpretiraju na način koji odgovara njihovom političkom cilju, a ne na način koji odgovara istini. Međutim, istina ne zavisi od interpretacije. Brojevi neumoljivo svedoče da oponenti vlasti nisu u pravu kada tvrde da se danas u Srbiji ne živi bolje nego u njihovo vreme.

Da bih to ilustrovao, ja ću navesti nekoliko podataka koji se odnose na grad Novi Sad, odakle dolazim. Na primer, prosečna plata na teritoriji grada Novog Sada u 2012. godini iznosila je 47.502 dinara. U oktobru ove godine prosečna neto zarada u Novom Sadu iznosila je 89.207 dinara, što je tačno 88% više nego pre 10 godina.

Pored toga, prihodi od poreza na zarade u Novom Sadu su u 2012. godini iznosili 6,9 milijardi dinara, a ove godine iznosiće 12 milijardi i 300 miliona dinara, a to je ukupno 80% više nego pre 10 godina. Takođe, drastično su uvećani prihodi od poreza na imovinu. Na primer, 2012. godine ostvareno je milijardi i 100 miliona dinara, dok će ove godine biti ostvareno četiri milijarde i 520 miliona. To je uvećanje od 310% u odnosu na 2012. godinu. Takođe, broj zaposlenih ukazuje da se u Novom Sadu kao i u ostatku Srbije drastično bolje živi nego pre 10 godina. Evo, recimo, zanimljiv podatak, ukupan broj zaposlenih na teritoriji grada Novog Sada 2012. godine iznosio je 130 hiljada 721 lice, u 2022. godini broj zaposlenih iznosi 167 hiljada 636 lica. Dakle, iz ovih podataka je jasno da se u Novom Sadu živi drastično bolje nego pre 10 godina.

Zanimljiv je i ovaj podatak, od 2012. godine na teritoriji Novog Sada otvoreno je 14 novih fabrika koje zapošljavaju novih sedam hiljada 564 radnika. Do 2012. godine u Novom Sadu nije otvorena nijedna fabrika, naprotiv sve su bile zatvorene u privatizaciji, o čemu smo prethodnih dana ovde slušali. U periodu od 2000. godine do 2004. godine bio izveštač nekoliko beogradskih listova, Politike, lista Danas itd. Lično sam u amfiteatru Spensa prisustvovao tim privatizacijama, ja znam kako su one izgledale. Ljude koje smo znali iz grada kao osobe koje nemaju nikakvu imovinu i nemaju novac da kupuju firme, pojavljivali su se u amfiteatru, kupovali firme, rasprodavali ono što nađu na lageru tih firmi, rasprodavali opremu i onda se ugovor o privatizaciji raskidao.

Takođe, bih kao dodatak da se danas živi bolje nego pre 10 godina naveo i sledeće. Prema stepenu razvijenosti grad Novi Sad do 2012. godine je bio 11, danas spada među gradove čiji je stepen razvijenosti iznad republičkog proseka, odnosno on se odmah posle Beograda nalazi na drugom mestu.

Još jedan zanimljiv podatak, budžet grada Novog Sada 2012. godine realizovan je u sledećem iznosu 16 milijardi 93 miliona dinara, ove godine budžet je planiran od 41 milijarde i osam miliona dinara.

Dakle, ovo su nedvosmisleni podaci da je privreda Novog Sada u apsolutnom usponu i da se drastično u Novom Sadu bolje živi nego pre 10 godina. Ali, izneću vam još jedan zanimljiv podatak koji se odnosi na jedan globalni nivo.

Videli smo iz Zakona o rebalansu da su ukupni prihodi uvećani za 192,7 milijardi dinara. To nam govori sledeće, da je to 11 puta više nego ukupni budžet grada Novog Sada 2012. godine, odnosno čak duplo više nego što je 2012. godine iznosio budžet grada Beograda.

Na kraju, da vam kažem još nekoliko stvari. Ovde smo čuli da se govorilo o nekoj korupciji u Novom Sadu. Znate šta je korupcija u Novom Sadu? Kada iz Razvojne banke Vojvodine nestane 27 milijardi dinara preko kredita koji nisu mogli da se naplate ili kada preko Tesla banke za godinu dana nestane 2,5 milijarde dinara, takođe preko kredita koji nisu mogli da se naplate.

Korupcija na teritoriji Vojvodine i Novog Sada je sledeće, to je 112 lažnih pogona novih tehnologija u koje je upumpano iz budžeta AP Vojvodine sedam milijardi dinara, nijedan taj pogon nije zaposlio nijednog radnika, niti je proizveo ikakvu novu tehnologiju. Dakle, ovo su činjenice i mi smo pre nekoliko meseci pročitali informaciju da rukovodilac tog fonda za famozni razvoj novih tehnologija se nalazi pod krivičnom istragom.

Samo još nekoliko činjenica da vam navedem. Osim podataka koji su navedeni u međuvremenu, da ne želimo da ukinemo naplatu parkinga kod zdravstvenih ustanova, ja ću podsetiti poštovane poslanike Narodne skupštine Republike Srbije da su govornici koji su to pominjali ovde u ovom domu, njihova stranka je vladala Novim Sadom od 2008. do 2012. godine, imali su priliku da ukinu naplatu parkinga kod Kliničkog centra Vojvodine i kod Instituta za kardiovaskularne i plućne bolesti u Sremskoj Kamenici, ali nisu to učinili. Dakle, kada smo na vlasti, nama pogoduje da prikazujemo kako naša preduzeća posluju dobro tako što naplaćujemo parkinge kod zdravstvenih ustanova, a kada odemo u opoziciju, onda tvrdimo kako bi to trebalo ukinuti.

Dakle, kada govorimo jezikom argumenata, sve je lako objasniti, kada manipulišemo činjenicama, onda istina izgleda drugačije. Hvala vam.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, predlog da se ne usvoji ministarstvo za javna ulaganja neću podržati zato što postoji nekoliko razloga zbog kojih je ovo ministarstvo neophodno.

Jedan od ključnih razloga nalazi se upravo u Novom Sadu iz kog dolazim, a to je most u produžetku Bulevara Evrope koji će povezati Novi Sad sa Fruškom gorom. Zašto je ovaj most važan? Zato što u poslednjih tri meseca ovaj most predstavlja predmet manipulacija koje nemaju nikakve veze sa činjenicama.

Ja sam novinar od 2000. godine i pamtim da je u periodu od 2008. godine ovaj most predstavljao jednu od ključnih tačaka promocije tadašnje vlasti. Tadašnji gradonačelnik je u tri intervjua datim „Večernjima novostima“, „Politici“ i ugašeno besplatniku „24 sata“ upravo taj most promovisao kao ključnu tačku razvoja Novog Sada.

U tim intervjuima tadašnji gradonačelnik, kaže da taj most treba da bude izgrađen sredstvima Evropske investicione banke i da će koštati oko 120 miliona evra.

Jedan narodni poslanik koji je sa nama danas ovde, a koji je juče učestvovao u protestima na Šodrošu je bio direktor gradskog preduzeća koje je na tadašnjem Sajmu investicija „Invest ekspo“ predstavljala taj most, kao jedan od ključnih zamajaca razvoja Novog Sada.

U čemu je suština i važnost ovog projekta za Novi Sad i zašto je važno da javne investicije budu kao posebno ministarstvo? Ovaj most ne predstavlja to što ljudi koji protestuju na Šodrošu tvrde, taj most predstavlja izmeštanje teretnog i tranzitnog saobraćaja iz Novog Sada, Sremske Kamenice ispod Fruške gore. To je jedan segment važnosti ovog mosta.

Drugi segment važnosti ovog mosta je sledeći. Taj most će skratiti putovanje između Bačke i Banata do Srema za 40 minuta. To znaju svi koji voze automobile. Put od Novog Sada do Fruške gore uz Iriški venac traje najmanje 40 minuta i obratno.

S druge strane, protesti protiv ovog mosta su ekološki orjentisani. Pre šest dana na Fruškoj gori je ispala jedna cisterna koja je prevozila opasni otpad. Kada bude izgrađen ovaj most, sav teretni saobraćaj biće izmešten na novi most koji se gradi.

Da vam kažem još nešto, zašto je važno ministarstvo za javna ulaganja? Opozicija već tri dana tvrdi da je Srbiji neophodna promena spoljne politike, stavovi jednog dela opozicije su iracionalni, a drugi su krajnje emotivni i takođe iracionalni.

Ja sam izračunao pre 10 dana i objavio sam to u autorskom tekstu za list „Dnevnik“, da kada se razmotre razlozi za ne uvođenje sankcija Rusiji oni mogu da se iskažu kao štednja od milijardu i 200 miliona evra, što je više nego što smo dobili od EU za 22 godine. Do ove razlike u ceni se jasno i lako dođe, tako što kada se uporedi berzanska cena gasa i cena koju je pregovarao predsednik Vučić sa predsednikom Putinom utvrdi se da smo od EU za 22 godine dobili tri milijarde i 600 miliona, a u toj transakciji sa gasom štedimo četiri milijarde i 800 miliona evra.

Još nešto, dva dana slušamo da će Vlada imati mnogo ministarstava. U odbranu argumenata svojih opozicija je rekla da vlade Finske, Austrije i Švajcarske imaju po 10 ili 11 ministarstava. To je tačno, ali je tačno da oni nisu imali DOS. Posle DOS-a Srbiji je malo 100 ministarstava da oporavi Srbiju. To je posebno bitno posle izbijanja rusko-ukrajinskog konflikta, tada se razotkrila sva pogubnost politike koja je vođena do 2012. godine.

Neko je ovde pominjao cene mleka i sada ću vam ja reći, tačno je da je mleko najskuplje, ali znate li zašto? Zato što je do 2004. godine kompletna mlekarska industrija predata strancima u ruke. Vlasnici naših mlekara su Francuzi, Englezi i Nemci.

Vi danas kada kažete da je mleko skupo, nemojte da gledate na ovu stranu sale. Pogledajte oko sebe, ljudi koji su prodali srpsko mleko i prehrambenu industriju, nalaze se tu pored vas.

Takođe da vam kažem, kada kritikujete buduću vladu da je velika i da će imati 25 ministarstava, setite se da je spoljni dug Srbije 2012. godine iznosio 86,5% društvenog proizvoda. Zato Srbija nije Švajcarska. Zato je potrebno 25 ministarstava. Jedna decenija je malo da se zašiju sve rane koje ste joj vi napravili. Hvala.