Gospodine Lazoviću, mnogo ste hrabri, moram da priznam. Čekali ste da odem na potpredsedničko mesto da bi mi se opet obratili sa istim recikliranim stvarima koje smo, nadala sam se, raspravili malo pre toga, ali očigledno nismo.

Vi na taj način, upravo na ovaj način, verbalnim nasiljem koje forsirate sve vreme, posebno vi ovde, a onda se prebacite na televiziju N1, „Nova S“ i tu nastavite istim tempom, svi vi zajedno i onda se čudite. Nemate potrebu da se izvinite kada pročitamo za narodne poslanice i ovo uvrede nisu upućene samo meni. Ovakva vrsta uvreda se upućuje i Neveni Đurić, Danijeli Vujičić, Nataši Jovanović i svim ostalim mojim koleginicama ovde. Vama je najlakše da na nas bacite stigmu, pa da nam onda govore da smo prostitutke, da smo kurve, da smo silikonske glupače, botoks sponzoruše, jeftine drolje, smeće sa plavog mosta itd.

Mene je sramota ovo da izgovorim. Ne znate koliko ovoga nisam izgovorila, jer se plašim da neko dete sedi ispred ekrana i ne treba ovo da sluša. Ovo ste vi, ovo su vaši botovi. Da se razumemo samo vrlo dobro. Ovo nije samo sa „Tvitera“. Pojedini od vas davali su intervjue u novinama gde su mene nazivali banderašicom. Jedna od vas ovde, Marinika Tepić, je targetirala moje dete lično imenom i prezimenom. Na toj laži furiozno danima politički pokušavala da profitira. O čemu vi pričate?

Spominjete nam decu. Vi ih pozivate na vaše proteste, tobož protiv nasilja, da se povedu deca, da dođu porodice. Što? Da gledaju kako se zapišavaju vrata, kako se urinira po vratima Vlade Republike Srbije. Nemam lepši način da to izgovorim. Žao mi je. Pokušala bih da nađem. Ne vredi.

Prema tome, spomenuli ste maločas, ja sam rekla, za sve što pogrešim u političkoj karijeri, nije mi problem da kažem izvini, apsolutno nikada, ali od vas ni jednog, od prvog do poslednjeg, nikada nismo čuli izvini. Ni za pretnju da će nam deca završavati u šahtama kao Gadafi. Istog trenutka je otišao iz sale. Meni je žao što gospodina Milivojevića nema u sali i da čujemo da li postoji izvini za to. Da li postoji izvini za lutku koja je obešena na protestima, koju ste pokušali kvarno da podmetnete SNS? Svaki put kada se nešto desi, vi pokušate nama to da podmetnete, a onda se brže, bolje ispostavi iskazima i sudskim odlukama da ste to ipak vi.

Pogledajte se, gospodine Lazoviću, ujutru u ogledalo i pokušajte opet da operete taj obraz. Nešto vam ne ide.

Miodrag Gavrilović je u sistemu.
Vi ste po povredi Poslovnika?

Molim vas, pa to je bilo pre pauze.

Gospodine Gavriloviću, sada ste ušli u repliku, a da ne kažem da nemate ni osnov za povredu Poslovnika, jer sve to što pričate se desilo pre mnogo vremena.

Na povredu Poslovnika se direktno ukazuje nakon govora.
Zahvaljujem.

Gospodine Gavriloviću, ja ne mogu vama bez osnova dati reč.
(Miodrag Gavrilović: Ajde da napravimo atmosferu. Dajte mi da završim misao.)
To o čemu vi govorite nije demokratija. To je anarhija.
(Miodrag Gavrilović: Zašto to radite?)
Gospodin Radomir Lazović ima reč.

Zahvaljujem.
Po redosledu prijavljenih za reč, Borko Puškić.
Aleksandar Marković ima reč.

Da li je realno da ne možete ni minut da ostanete mirni, da pustite ministra da govori?

Nije vaše da razumete kako je postavljeno pitanje i da vi formulišete odgovor.

Bez vikanja, Lazoviću. Lazoviću, zašto uvek morate da pokažete koliko ste nekulturni i nevaspitani? Ja vas molim, nije na vama da formulišete i pitanja i odgovore.

(Boško Obradović: Onda vodite sednicu.)

Ja je vodim, onako kako treba da je vodim.

Molim vas da se strpite toliko.

Nastavite, ministre.

Gospodine Obradoviću, ja vas molim da ne dobacujete i ne vičete sa mesta. To je praksa, to vi u poslednje vreme non-stop činite. Ja vas molim da se smirite.

(Boško Obradović: Šta je obaveza ministra poslednjeg četvrtka u mesecu?)

Da odgovara na pitanja, i to čini. Ja ne znam šta je vama sporno da čujete malo istine.

(Boško Obradović: Šta on radi sad?)

Znam da vas boli, ja vas sve zaista razumem, ali moraćete da se smirite i da saslušate do kraja. Zahvaljujem, gospodine Obradoviću, sve smo vas čuli. Molim vas da nastavimo sednicu u miru.

(Boško Obradović: Da li ga je neko od nas pitao nešto? Vi recite da li ga je neko nešto pitao ili nije.)

Mislite da on samo odgovara na vaša pitanja. Da li mislite da vi treba da formulišete i odgovore i pitanja? Ne želim s vama da polemišem, baš zato što pokušavam da vodim sednicu po Poslovniku.

(Boško Obradović: Da li ga je neko nešto pitao?)

Molim vas da ovaj deo sednice na miru nastavimo.

(Boško Obradović: Ne može da se iživljava.)

Ako ćemo o iživljavanju, ja mislim da to samo iz vaše poslaničke klupe možemo da čujemo, jer ne prestajete da vrištite, da urlate, da vičete, da vređate. Molim vas prestanite i vi, Milivojeviću, vas svi najbolje čujemo.

(Boško Obradović: Na osnovu čega ste mu dali reč?)

Gospodine Obradoviću, imate upozorenje, kao i vi, gospodine Milivojeviću. Ja vas molim, dopustite da nastavimo sednicu u miru. Vodim je upravo i neću se uopšte libiti da vam dam opomene.

Nastavite, gospodine Martinoviću.

Gospodine Obradoviću, ja razumem da se vama ne sviđa odgovor gospodina ministra Martinovića, ali morate da se smirite i da budete strpljivi i da saslušate.

(Boško Obradović: Ovo je vreme za naša pitanja, a ne za njegovu priču.)

Dobićete i vi priliku da pitate, ništa se ne sekirajte. Strpite se da saslušate odgovor. Ne znači da odgovor svaki može i mora da vam se svidi.

(Boško Obradović: Ovo ga niko nije pitao. Zašto mu dajete pravo na reč?)

Nemojte to da radite, zaista, već nekoliko dana uzastop, ja vas molim. Dajte malo strpljenja i da nastavimo sednicu.

Možete, gospodine Martinoviću.

(Boško Obradović: Ne može.)

Dok ja vodim sednicu može, a vi možete da dobijete opomenu. Ako vam se ne dopada, možete i na vrata. Ja ne. Možda gospodin Orlić bude imao više razumevanja za vas.

Zahvaljujem, ministre.
Dva minuta, Snežana Paunović.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka Maja Popović.

Zahvaljujem.
Reč ima premijerka.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima Radomir Lazović.
Izvinjavam se, reč ima premijerka.