Uvaženi predsedavajući, poštovani gospodine ministre, uvažene kolege poslanici, utvrđivanje i donošenje zakonske regulative za sankcionisanje svekolikih oblika korupcije je jedan od strateški važnih ciljeva naše države.
U tom smislu usvajanje zakona o zaštiti uzbunjivača je važan uslov za realizaciju nacionalne Strategije borbe protiv korupcije, koju sprovodi ova Vlada. Za održivost Strategije borbe protiv korupcije na duži rok neophodna je što veća saradnja i uključenost ne samo javnih subjekata, nego posebno građana pojedinaca koji su pored države ujedno i najveće žrtve korupcije.
Kratkoročno, usled nemogućnost da završe neki trenutni posao ili trenutni interes, a dugoročno jer se korupcija širi geometrijskom progresijom, sve do stepena krajnjeg urušavanja potpune blokade države u kojoj više ništa ne funkcioniše mimo koruptivnih tokova.
Brojni su primeri da građani prosto više ne žele da žive u jednoj takvoj državi. Između ostalih, to je i dalje apsolutna i dalje rastuća podrška vodećoj SNS čiji je programski cilj nulta tolerancija na korupciji, dobio do sada nezabeleženu podršku. Naravno, otud i obaveza vladajuće većine da taj projektovani zadatak ostvari kroz i pre svega, dobar pravni mehanizam koji je svakako predlog ovog zakona.
Takva plebiscitarna podrška referendumskih razmera, rekla bih, obavezuje i poslanike opozicije. Potpuno je sigurno da su i građani koje oni predstavljaju podjednako žrtve korupcije i da su i oni za raskidanje ovih okova. Građani su u ovom kontekstu najbolji saveznik države. Oni su ti koji u svojoj svakodnevnici svedoci brojnih koruptivnih radnji i kao takvi su najpozvaniji da detektuju korupciju i da ukažu na nju.
Zato reakcija nadležnih organa na uzbunu uzbunjivača mora biti krajnje odgovorna. U protivnom građani će se osetiti izdanim. Poput posla i boljeg standarda većina naših građana prosto vapi za pravednim društvom u čijem stvaranju moraju učestvovati, ali država i njen pravni sistem ima obavezu da ih zaštiti kada savesni građani reaguju na korupciju.
Znam da su u mnogim i brojnim segmentima našeg društva stvari otišle opasno predaleko, pa će trebati dosta vode da protekne da se građani uvere da država ozbiljno računa na njih, umesto da će i dalje misliti da vrana vrani oči ne vadi, pa je sve uzalud. Zato, kada bude usvojen ovaj zakon, mora da zaživi i da se građani kroz očigledne primere uvere da se korupcija prosto ne isplati i da će biti sankcionisana žestoko, odlučno i neselektivno. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovani građani Srbije, pred sobom imamo zadatak da kroz izmene i dopune poslednje verzije Zakona o sprečavanju dopinga u sportu, donetog pre devet godina, uskladimo ovaj deo sistemskih propisa sa onim međunarodnim, u skladu sa pravilima koje propisuje Svetska antidoping agencija.

S obzirom da najnovija verzija izmenjenog i dopunjenog Antidoping kodeksa stupa na snagu već sa prvim danom predstojeće godine, imamo veoma odgovornu ulogu, da usvojimo kvalitetan dokument koji je odlučujući pravni okvir za nastup naših sportista na međunarodnim sportskim takmičenjima.

Ako sam dobro razumela, svaka neusklađenost domaćeg antidoping zakonodavstva bila bi prepreka našim sportistima da svoj trud, rad i talenat verifikuju na međunarodnim sportskim arenama kroz eliminaciju u startu. Otud želim da verujem da su eksperti za ovu oblast sačinili u ovom momentu najkvalitetniji mogući predlog zakona i to u smislu njegovog saglasja sa međunarodnim aktima na čije smo se poštovanje obavezali ratifikacijom.

Zato je veoma bitno da prilikom diskusije i amandmana koji bi trebali da poprave ovaj predlog zakona, imperativ njegove pune i sveobuhvatne usaglašenosti sa Međunarodnim antidoping kodeksom.

U tom kontekstu, hoću da verujem da ćemo na ovoj temi pokazati visok stepen saglasnosti, odgovornosti i pre svega ekspeditivnosti, kako ne bismo ugrozili pravovremenost i pravnu valjanost nove verzije izmenjenog i dopunjenog zakona.

Ovo uverenje temeljim na činjenici da smo svi mi ovde, bez obzira kojoj ideologiji ili kojoj stranci pripadali, podjednako navijači naših sportskih klubova, kada izađu na međunarodnu scenu da odmere snage sa sportistima iz drugih zemalja. Kao što se, u to sam sigurna, možemo u startu složiti da su, a poslednjih godina naročito i sve više, naši sportisti možda najbolji ambasadori naše zemlje širom sveta, uprkos svemu i možda protivno logici da je sport danas uglavnom visokoprofesionalizovana delatnost i da izuzetni rezultati u njemu moraju biti produkt izuzetnih ulaganja u sportiste i u uslove u kojima oni rade i da to manje ili više mora biti i jeste u korelaciji sa visinom nacionalnog dohotka, odnosno stepenom ulaganja u vrhunski sport.

Nije tu više reč o političkoj ili drugoj vrsti dobre volje ili odluci da se u sport ulaže. Tu se, nažalost, radi o objektivnim mogućnostima i imperativima prioriteta. Ulaže se kada se i koliko može. Onda nas svako malo naši sportisti obraduju vrhunskim uspesima. Oni osvajaju neko od prvih mesta, medalje, čiji je sjaj obzirom na realnost, okolnosti višestruko blistaviji i za razliku od nekih drugih parametara gde smo u odnosu na ostali svet na nekom od začelja nekada trocifrenih odličnih dvocifrenih mesta, naši sportisti osvajaju tronove.

Zato oni i nisu samo naši najbolji ambasadori, nego i pravi kolektivni psihoterapeuti nacije. Oni nam hrane nacionalni ponos i nanovo nas podsećaju koliko možemo da budemo dobri kada se za nešto založimo, čak i onda kada nedostaje uslova i sredstava koji su nam vrlo često bili izgovori za samo nečinjenje i za odustajanje u samom startu.

Zalaganje za antidoping takođe jeste u osnovi zalaganje za koncept očuvanja suštinskog karaktera sporta, viteštvo i fer nadmetanje u sportskim veštinama, čije se granice svakodnevno i neslućeno pomeraju, u kojem uz bitan faktor sportske sreće pobeđuje trenutno bolji, pri čemu nije samo cilj, bar ne jedini, puka pobeda, već igra i nadmetanje, u kojem samo jedan može biti pobednik, ali je učesnika mnogo više i gde je najblistavija pobeda trijumf sportskog duha, istinskog i autentičnog, koji može uspešno biti prenet i u druge sfere života, gde smo se neretko već unapred predali i zanemarili sam smisao olimpijskog pokliča – brže, više, jače.

Zato je sport mnogo više od granica sportskog borilišta. On je način i filozofija življenja ili nešto prizemnije gledano, jedan od naših najboljih nacionalnih proizvoda, pravi nacionalni brend, pa je dobro zato ugledati se na naše sportiste. Oni su po svemu merljivom bolji deo nas. Zato je podrška ovom predlogu naš mali, skromni znak zahvalnosti za slavu koji naši sportisti pronose svetom i doprinose ugledu zemlje i svakoga od nas. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, kolege poslanici, medijski zakoni čije predloge danas imamo pred sobom trebalo bi da posluže kao institucionalna osnova i temelj za početak uređenja prilika, a naročito neprilika koje se poslednjih par decenija nagomilavale u sferi javnog informisanja.
Medijska tranzicija bivala je i do sada praćena sa više pokušaja sistemskog uređivanja, ali svedoci smo, davala je efekte koji nisu pogodovali ni kvalitetnijem javnom informisanju niti podizanju stepena medijskih sloboda, shodno svim temeljnim uzansama novinarske profesije.
Ne želim ovom prilikom da ponavljam sve one u javnosti već mnogo puta pominjane razloge zbog kojih bi ovi zakoni morali biti što skorije doneti, kao što su transparentnost vlasništva i finansiranje medija u celini, uvođenje mehanizama za kvalitetno finansiranje medija koji imaju status javnih servisa.
Pri svemu tome, u međuvremenu dobili smo nekoliko međusobno protivrečnih stavova. Sa jedne strane imamo građane koji imaju pravo na blagovremeno potpuno i istinito informisanje, ali i pravo na mogućnost izbora što kvalitetnije ponude na medijskom tržištu koje ne bi smelo biti monopolisano.
Na drugoj strani imamo zaposlene u medijima koji se pribojavaju za budućnost svog profesionalnog angažmana, pogotovo ako su angažovani u javnim servisima ili lokalnim medijima.
Treću samo uslovno rečeno interesnu stranu čini država koja želi i mora da se oslobodi bilo kakvog, u skladu sa evropskim standardima, direktnijeg upliva u medijsku sferu.
I na kraju, imamo lokalne samouprave koje pored prava da osnivaju lokalne medije, imaju sve teže ostvarivu obavezu da ih adekvatno i finansiraju.
U tom konglomeratu, po prirodi stvari, dosta suprotstavljenih i međusobno isključujućih interesa, moraćemo da odaberemo pravu meru, pri čemu bi nam glavna vodilja trebalo da budu ciljevi koji ovi zakoni moraju da počnu da ostvaruju i standardi koje pri tome, moraju da ispune.
Naša dosadašnja praksa nedvosmisleno pokazuje da to neće i ne može biti lak posao i brz proces, ali se sa raščišćavanjem početi mora. Na to nas obavezuje stanje koje na medijskoj sceni već dugo ukazuje na neodrživost dosadašnje prakse, a ona je takva da generiše brojne probleme koji prete da potpuno uruše upravo ono čime se medijski medijski poslenici najviše diče, a to je pravo da svoj posao rade u skladu sa kodeksom profesije i svim onim svetlim načelima na kojima je novinarstvo bar teoretski utemeljeno.
Medijske kuće u celini, a glavni urednici i novinari pogotovo, ne smeju biti šalteri za plaćene oglase, da bi obezbedili dalji opstanak svojih redakcija i svoje radno mesto, na kraju krajeva. Oni neretko bivaju prinuđeni da rade po narudžbini jer im egzistencija zavisi od oglašivača. Odakle god ti oglašivači dolazili, iz privatnog kapitala, formalnih ili neformalnih centara moći, pa čak iz kriminalizovanog i koruptivnog miljea. Ima li veće degradacije novinarske profesije od toga i sme li se dozvoliti da se g rađanima kroz medije protura iskrivljena, naručena i ciljana informacija, koja, hteli mi to ili ne, uveliko kreira javno mnjenje, i utiče na svest i volju građana.
Druga priča je kvalitet lokalnih medija, posebno opštinskih i gradskih televizija. Oni su u najvećoj većini prava transmisija lokalnih političkih moćnika koji drže šapu na kasi iz koje se ti isti lokalni mediji finansiraju, koliko god ona oskudna i skoro prazna.
Pored urušava ugleda i dostojanstva novinarske profesije, tu naročito stradaju standardi te iste profesije, novinari i tako sve više postaju forumski izveštači prateći u stopu ono što pretpostavljaju da nosioci lokalne vlasti žele, u čemu se počesto sa svim preigraju u količini preterivanja, pa postaju degutantni ne samo građanima, već i onima kojima poltronišu. Pri tome ne urušavaju samo svoj lični indignitet, već i ugled celokupne profesije u koju su očigledno sasvim zalutali.
U takvim okolnostima, naravno, najviše stradaju najkvalitetniji novinari, jer oni uglavnom nemaju stomak da igraju po zadatom taktu, i zato se onda neretko povlače u novinarski prosek ili podprosek, padajući sve više u rezignaciju i prepuštajući svoje redakcije za servilnost spremnim poluinteligentima. Uostalom, urednički koš je nepremostiva barijera a istinoljublje tako postaje precenjena kategorija.
Pored ličnih drama koje su nesporne, tu ipak najviše stradaju građani koji ne dobijaju ono što im je potrebno, a što su uostalom već iz svog džepa debelo platili.
Sa druge strane, imamo tzv. komercijalne medije koji su svoju tržišnu poziciju ipak prekomotno shvatili, u trci za gledanost, prodati tiraž, ili oglašivače, a svedoci smo urušavanja svih mogućih standarda, ne samo profesije, nego i strmoglavog spuštanja granice dobrog ukusa. Bili komercijalni ili ne, mediji pored obaveze da budu profitabilni i da imaju održivo poslovanje, imaju u suštini najvažniju društvenu ulogu koja se može nazvati edukativnom ili prosvetiteljskom, ako hoćete tako.
Nemaju pravo da uprostačuju, da ne kažem zagađuju javni prostor, utrkujući se u količini banalnosti i vulgarnosti u borbi za što više konzumenata.
Uostalom, oni tako samo šalju poruku šta misle o građanima i njihovom dobrom ukusu, tačnije neukusu. Posebna je priča samostalnost medija u odnosu na njihove finansijere. Nije to drumska kafana u kojoj važi prosto pravilo – čije pare, toga i muzika. Stvari su mnogo komplikovanije prirode i teško da ih je moguće u dogledno vreme razrešiti na opštu dobrobit.
Uostalom, to nije uspelo ni mnogo razvijenijim društvima, nego što je naše. Neki standardi ipak moraju da se postave. Naši građani, opterećeni materijalnom oskudicom, strahuju od predloženog modela finansiranja javnog servisa koji će sa sistema pretplate biti preveden na nivo takse sa višim stepenom obaveznosti. Dakle, to će biti po modelu primenjivanom svugde u svetu, uz predlog resornog ministra da takva taksa ne sme biti veća od 500 dinara i to počev od 2016. godine.
Do tada, pored rasta standarda u čije ostvarivanje duboko verujem, mora da se deci racionalizacija i u samim javnim servisima. Nije pitanje trebaju li nam oni ili ne, pravo je pitanje, kakvi nam javni servisi trebaju.
Drugo, koliko njih i na kom nivou organizacije, a treće, možda i najvažnije, šta smo od toga u stanju da dugoročno i održivo finansiramo, uz obaveznost ulaganja u tehničko-tehnološka i druga kvalitativna unapređenja, a ne samo u zarade zaposlenih.
Medijski poslenici u svemu tome i u još ponečemu moraju ovog puta da pokažu da su istinski na nivou profesije za koju su se odlučili, da budu dosledni saveznici građana i društva, koje ne sme da bude talac njihovog uhlebljenja po svaku cenu.
Uostalom, u novinarstvo se ne ide da bi se obogatilo. Novinari su kao i vlast, u stvari, sluge građana i promoteri i nosioci društvenog progresa u celini, a i u detaljima, ma kako to nekom naivno ili utopističko zvučalo.
Zbog ogromne uloge koju mediji imaju u svakom društvu, a koje teži da se razvija i napreduje, podržaću predložene zakonske tekstove, što će uraditi moja SNS i pozivam sve kolege da to isto učine. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo potpredsednice Vlade, gospodine ministre, gospođo ministarka, naš veliki Ivo Andrić je umeo da kaže da kada svakih pola veka veliki povodan naiđe ništa ne ujedini ljude onako kao zajednička nesreća. To je tačno, jer tada je Srbija disala jednom dušom u trenucima nezapamćene katastrofe.
Jedno je sigurno da je prethodnih godina preventiva bila bolja, da je država bila odlučna, efikasna, kao što je bila u danima za vreme i posle poplave razmere nacionalne drame bi bile daleko manje. Zato me čude disonantni tonovi koji se iz redova opozicije čuju čak i po ovom pitanju. Deo odgovornosti sviđalo se to nama ili ne moramo priznati snosimo i mi sami kao pojedinci.
Pogledajte samo najbližu reku ili potok, oni su odavno pretvoreni u deponije. Gradnju na geomehanički neadekvatnim terenima, to ne želim ni da pominjem. Sva ta nebriga država, lokalnih samouprava, maćehinski odnos svih nas kao pojedinaca plaćena je najstrašnijom cenom gubitkom ljudskih života i nebrojanim ličnim i porodičnim dramama. Dramama ljudi koji su primorani da život počnu ispočetka. To su ljudi kao i svi mi koji muku muče da prežive svakodnevnicu. Odjednom su suočeni sa saznanjem da do tog dana nisu imali ništa, a onda je naišla voda i odnela im sve.
Voda se polako povukla, a nama je ostala poplava problema i poplava pitanja da li je moralo baš ovako i ovoliko da nam se desi. Čime još sve priroda može da iznenadi društvo koje nije imalo snage da predviđa, predupređuje i sprečava katastrofalni scenario kakav ne bi smeo da nam se desi na početku trećeg milenijuma. Moramo da verujemo da nam je poplava pored sve nesreće donela i nešto korisno i upotrebljivo, da nam je donela ne samo opomenu već i poruku da se ovako više niti može niti sme i da sistem moramo urediti tako da nikada više ne bude toliko nemoćan pre stihijom prirode, za šta je neophodna ljudska priroda najboljeg kvaliteta u šta smo se uverili svi.
Građani kažu da ne smeju ni da zamisle šta bi se sve dogodilo sa tim sirotim, poplavljenim ljudima da nismo imali u tim strašnim trenucima ovakvog premijera koji je prosto snagom svoje ličnosti mobilisao celu državu u odbranu. Veoma je teško kada se govori o katastrofi koja nas je zadesila naći pravu meru reči. Zato opet citiram našeg nobelovca koji bi za nas rekao – tih dana smo bili ljudi.
Molim sve građane da to i ostanemo, da nastavimo sa upućivanjem pomoći za obnovu poplavljenih. Svaki, pa i najmanji prilog je značajan, dragocen. Još jednom podsećam, većina poplavljenih ljudi je verovala da nema ništa, a onda je došla voda i odnela im sve. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, uvažene kolege, poštovani građani države Srbije, pitanje nadzora elektronskih i ostalih oblika komunikacija građana jedno je od najdelikatnijih u svakom društvu koje teži da sebe uredi kao demokratsko. Tu imamo samo možda naizgled, a možda suštinski dva uzajamno isključujuća cilja.
Prvi cilj je da država kao institucija i kao personifikacija uređenosti društva u obavezi da svim svojim građanima obezbedi bezbednost sigurnost i ostale uslove za nesmetan život. Druga je obaveza vezana nepovredivosti privatnosti gde pravo na tajnost i nepovredivost pisane, usmene, elektronske, interpersonalne i svake druge komunikacije je u stvari alfa i omega svega što konotira na pravnu državu, vladavinu prava i postulata demokratije.
Kako razrešiti taj galimatijas, pitanje je od milion dolara i to ne samo za nas već i za društva koja imaju više vekovno i stabilno funkcionisanje demokratskih institucija. S toga je zakonska regulativa poput ove koju danas razmatramo uvek povod za pokretanje šire debate koja prevazilazi zidove zdanja u kome funkcioniše čak i najviši državni organ nacionalni parlament i to tako mora i treba da bude.
Pred nama je ovde i danas zadatak. Prvo, da odmerimo da li su predloženi članovi izmena i dopuna zakona kojima se daju proširena ovlašćenja bezbednosnim strukturama u skladu sa Ustavom, kao vrhovnim regulatorom u kome se ogledaju sva ostala sistemska rešenja.
Drugo, da se postaramo da funkcioniše ono što nazivamo parlamentarna kontrola bezbednosno obaveštajnih struktura, odnosno da se ne dozvoli stvaranje uslova da se te institucije otrgnu od države i samim tim od društva, i da kroz monopol na privilegovane informacije ne počnu da ih koriste u namene drugačije od onih kojim je propisao zakonodavac.
Sve ostale debate bi trebalo izmestiti na drugu scenu, na tribinu stručne, ali najšire javnosti koja ima pravo da zna i slobodu da svoje mišljenje iznosi otvoreno bez straha od bilo kakve represije, odakle god ona pretila da dođe. Na tom otvorenom javnom parlamentu svi građani, bilo da pripadaju različitim profilima stručne javnosti, bilo da su na nekoj državnoj javnoj ili društvenoj funkciji ili ulozi, bilo da je reč o običnom čoveku imaju pravo i obavezu i odgovornost da debatuju slobodno i sa svih aspekata.
Ti aspekti su vrlo raznoliki. Sa jedne strane imamo neravnomerno instaliran prag osetljivosti kada je u pitanju bilo kakav nadzor i ugrožavanje nepovredivosti prava na privatnost. S druge strane imamo zahteve da se društvo očisti od svih kriminogenih i koruptivnih elemenata iz struktura. Između toga stoje institucije demokratske provinijencije koje po vokaciji i formalno i suštinski moraju biti nezavisne, nepristrasne i objektivne. Možemo ih zvati kako god hoćemo. Neki ih zovu ministarstvima sile, ili ministarstvima straha ili monopolom koji proizilazi iz svega onoga što zovemo državom, tek oni moraju da ispunjavaju svoju Ustavom i zakonom dodeljenu ulogu, koja se sastoji u već pomenutoj obavezi da se obezbedi građanima bezbednost i sigurnost, ali i pravo na prezunkciju nevinosti uz obavezu iznošenja dokaza validnih za pravosudne instance.
Živimo u informatičkom društvu, u globalnom komunikacionom selu koje svakim danom otvara neslućene mogućnosti za do juče još nezamislivu komunikaciju na planetarnom nivou. Uz brojne prednosti nesumnjivo su i očigledne opasnosti i iskušenja kojima je vrlo često teško odoleti. U Velikoj Britaniji zvaničnoj kolevci parlamentarizma, kao bomba je odjeknula vest da se gotovo deceniju i po nadziru društvene mreže i da to nije u suprotnosti sa važećim zakonodavstvom.
Život građana SAD se dramatično promenio nakon 11. septembra zbog neprekidnog i rastućeg straha od međunarodnog terorizma, a da ne pominjemo Snoudena i sve ono što je svetskoj javnosti do sada obelodanio ukazujući na stvarnu adresu svevidećeg oka „velikog brata“. Za sve to vreme mi grcamo u nedopustivo kriminalizovanom društvu u kome se izvesne individue sumnjive prošlosti i još sumnjivije budućnosti usuđuju da pomisle da su jači od države koja mora, ako ne da im služi ono bar da im žmuri dok oni pletu mrežu u koju se upliće i zarobljava naše društvo.
Jedini koji ima pravo, ali još važnije i obavezu da se sa ovakvim anomalijama obračunava i sankcioniše jeste država, a deo te države tj. njen sam vrh smo mi od građana izabrani i ovlašćeni predstavnici. Prema tome verujem da ni danas ni u buduće kada o nečemu sličnom budemo raspravljali i odlučivali, ni jednog momenta nećemo zaboraviti niti ćemo imati dilemu o tome šta je više, važnije i svetije.
Zato ćemo moja stranka i ja lično podržati ove izmene i dopune, uz ponovni apel za stalnim parlamentarnim nadzorom institucija koje su zadužene za bezbednost, ali i demokratsko funkcionisanje našeg društva i države. Zahvaljujem.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, uvažene kolege poslanici i poštovani građani Srbije, koliko je problem zaštite potrošačkih prava živa i delikatna oblast pokazuje i podatak da se nakon samo dve godine posle usvajanja zakona koji je ovu oblast regulisao javila potreba za njegovim izmenama, i to u meri koja zahteva donošenje potpuno novog zakona.

Pozitivno je i to što je predlog ovog zakona proizašao kako iz strategije zaštite potrošača do 2018. godine, tako iz veoma žive i transparentne javne rasprave održane sredinom prošle godine, čime je u ovaj predlog i te kako ugrađeno mnoštvo primedbi iz te rasprave. Zato je Predlog zakona o zaštiti potrošača primer kako treba da se kreira institucionalni okvir uopšte u bilo kojoj materiji.

Ne bih se upuštala u detaljno komentarisanje članova ovog Predloga zakona, već bih za ovu priliku istakla samo šta je njegova suština.

Kao prvo, Predlog zakona o zaštiti prava potrošača je proistekao iz konkretne potrebe iskazane u proces unapređivanja potrošačkih prava koja se ne mogu osnažiti bez toga da ih prati institucionalni okvir i uporište u sistemskim propisima.

Kao drugo, mislim da je dobro što se paralelno sa jačanjem institucionalnog okvira zaštite potrošača istovremeno daju i sve veće ingerencije jedinicama lokalne samouprave. Njihovi organi i institucije po definiciji su bliži građanima i to bi mogla biti dobra osnova za verovanje da će se efikasnije rešavati eventualni sporovi iz oblasti osiguranja i zaštite prava potrošača.

Nadalje, veoma je dobro što se precizno definišu kontrolni mehanizmi za praćenje ostvarivanja prava potrošača. Posebna tekovina ovog zakonskog predloga je i jačanje uloga, ali i istinskih ovlašćenja kako asocijacija udruženja koja se bave ovom oblašću, tako i naročito civilnog sektora kome se pruža institucionalna i zakonska podrška da deluje, ne samo na planu edukacije potrošača u vezi sa njihovim pravima, nego i u formalno-pravnoj ulozi u vansudskim, ali i u sudskim potrošačkim sporovima.

Ako sam dobro razumela, organizacije građanskog društva postaju svojevrsni, uslovno rečeno, advokati građana koji zastupaju njihove interese. To je više nego odlično rešenje iz niza praktičnih razloga. U najkraćem, većina građana objektivno i ne poseduje mogućnost, da tako kažem, da stvar istera do kraja, čak i u slučajevima kada je povreda njihovih elementarnih prava i više nego očigledna.

Uostalom, u potrošačkim sporovima nije samo prioritet potvrda potrošačevog prava pred relevantnim institucijama, nego i pre svega preventivni karakter eventualnih sankcija, koje bi na potencijalne prekršioce trgovce pre svega trebalo da imaju odvraćajući efekat, tj. da proizvedu efekat nečinjenja povreda potrošačkog prava jer će u tom slučaju uslediti sankcije.

Uvođenje nacionalnog registra potrošačkih prigovora i njegova dostupnost svima putem interneta odličan je institut i mehanizam koji će značajno smanjiti kršenje potrošačkih prava, a isto tako omogućiti i jačanje pomalo zaboravljene etičke kategorije trgovačkog ugleda, kao i stalno podizanje svesti da je relacija prodavac – kupac prirodno društvena pojava i da unapređenje potrošačkih prava ne znači suspenziju prava trgovaca.

Ono što je za ovu priliku ipak najbitnije jeste da nakon usvajanja ovog zakona on postane svojevrsni okidač za početak sveopšte edukacije, najpre samih potrošača, ali i svih drugih učesnika u kupoprodajnom procesu. Svakom potrošaču moraju da postanu dostupne kvalitetne i upotrebljive informacije o tome šta su njegova prava. Time bi se izbegla praksa prevelike potrebe za bilo kojim oblikom arbitraže, nepotrebno obostrano iscrpljivanje i neracionalno angažovanje resursa vansudskih, a naročito sudskih. Jer, ne treba smetnuti s uma činjenicu da su potrošači uglavnom ozlojađeni sopstvenom nemoći usled predugog pada kupovne moći počesto skloni ponašanju koje prevazilazi okvire zaštite njihovih prava, zato što je potrošač uvek u pravu, sem kada nije u pravu, jer najčešće nije dovoljno bogat da kupuje jeftine stvari, već ih kupuje zato što drugačije ne može, pa je onda, sa konkretnim povodom ili ne, osetljiv i na samu pomisao da bude prevaren. Tako da, u samom kontekstu zaštite prava potrošača kod nas, nije tek pitanje unapređenja njihovih prava, nego i pre svega jedan od mehanizama zaštite standarda građana. Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovani građani Srbije, govoriću o Zakonu o smanjenju neto prihoda licima zaposlenim u javnom sektoru.
Prva stvar koju moram da primetim u vezi sa predlogom ovog zakona jeste da je Predlog zakona sasvim eksplicitan i jasan. Predlagač nas je poštedeo fascinacije svojom stručnošću, a sa druge strane otklonio svaku sumnju u eventualne skrivene namere koje iz praktične primene zakona mogu da proisteknu.
Iz Predloga zakona nije izostalo ništa, niti je išta dodato u odnosu na ono što je pre više nedelja najavljivano i predstavljeno javnosti. Reakcija na najavljeni predlog mera bile su sasvim oprečne. Jedni su smatrali da je samo zagrebano po površini i da su mere trebale biti radikalnije, a drugi su jadikovali nad sudbinom nosilaca najplaćenijih funkcija koji su navodno opet nepravedno zakinuti. Na sve to ministar Krstić kaže da se radi o blagim rezovima koji su neophodni da ne bi došlo do oštrih. Kako bi to izgledalo treba da se setimo Argentine ili da pogledamo Grčku i da shvatimo ako se ne preduzme nešto sad i odmah, katastrofa je naša sutrašnjica, a ne daleka budućnost.
Zašto ove mere nisu bile preduzete na vreme? Pravi je trenutak bio kada započela velika svetska ekonomska kriza. Odgovor glasi, nisu imali petlju i nisu smeli. Bivša vlast je odabrala da sistematski gura probleme pod tepih, da im ne bi izmakla stolica, odnosno presto sa koga su stolovali, žarili i palili. I sada kada neka druga vlast, različita od njih i etički i politički želi da otpočne odvoz toksina, groznih produkata njihove stručnosti i dobronamernosti oni drže slovo o svemu i svačemu, pa i o vođenju finansija.
Kao da je ova vlast izumela partijsko zapošljavanje i nagomilavanje činovnika po lokalnim samoupravama. U mom Kragujevcu se priča da službenici gradske uprave dolaze na posao ujutru što ranije, ne bi li ugrabili stolicu za taj dan. Za stolove se doduše ne otimaju jer objektivno na broj zaposlenih većina od njih nema šta ni da radi. Slično je i u javnim preduzećima, ali to su već dobro poznate svima turobne priče.
Sada se očekuje od vlasti da čarobnim štapićem značajno promeni stanje u zemlji, ali ako je moguće da ostane isto, barem onima kojima je dobro ili pošteno rečeno, manje loše nego drugima. Zato se od nečega mora početi. Teret krize, a posebno njenog prevazilaženja treba da podnesu najpre oni koji bi restriktivnim merama bili najmanje ugroženi, svakako ne egzistencijalno. To je pošteno i pravedno i pred bogom i pred ljudima i to je dostojanstveno. Ako su univerzitetski profesori, lekari, sudije i visoki državni činovnici, ako su, a jesu, najuglednije profesije u društvu onda neka budu dostojni svog ugleda i svog prestiža.
Društvene elite po definiciji moraju da poseduju najviši stepen odgovornosti isto tako i ugleda, kao i sposobnost da razumeju društveni trenutak i da se postave u skladu sa njim, jer u protivnom niti će imati koga da leče, niti koga da uče, niti bilo šta drugo. Elitizam se ne meri samo visinom mesečnih prinadležnosti nego i pre svega, odgovornošću prema zajednicu u kojoj su rođeni, koja ih je školovala i kojoj su ovako ili onako odabrali da žive.
Odlaganje rešavanja problema stvorilo bi od naše države duboku konfliktnu podeljenu zajednicu gde postoji opasnost da konflikti eskaliraju u stanje koje neće biti moguće kontrolisati institucijama.
Prosto, mogli bi već sutra da nam se dogodi da izlazak iz supermerketa sa kesama punih namirnica postane prosto avantura, sindrom paklene pomorandže, bojim se bliži nem je nego što se to čini jer se u stvarnosti vidi iskrivljeno kroz skupe zavese na prozorima sa rešetkama ili kroz blindirana stakla skupocenih automobila.
Od vajkanja opozicije koje je u stvari ulagivanje odabranim ciljnim grupama pred buduće izbore koje kobajagi traže, a Boga mole da ih ne bude, mnogo je važnije pitanje šta treba učiniti da se eliminiše uravnilovka u narečenim profesijama i da se jasno napravi razlika između dobrih i loših profesora, dobrih i loših lekara, dobrih i loših sudija, dobrih i loših činovnika. Da ne govorimo o nizu mera koje nam predstoje da o zakonima koje će eliminisati surovu činjenicu da su plate u privatnom sektoru za čitavu trećinu manje nego u javnom.
Nastavi li se ovako moglo bi nam se hipotetički desiti da se jednog jutra probudimo u državi u kojoj su svi okačeni o budžet koji se puni isključivo iz skupih stranih kredita. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, kolege poslanici i poslanice, uvaženi gospodine Stefanoviću, želim samo da se u najkraćim crtama uključim u raspravu o Predlogu ovog zakona i da mu pružim punu podršku.
Usvajanje jednog ovakvog rešenja shvatam kao realizaciju jednog u nizu nastojanja da barem malo ublažimo nagomilane višegodišnje, dugogodišnje nepravde. Na tom zadatku pre svega treba zaštiti najranjivije kategorije, a to su svakako trudnice, porodilje i deca, mada, istini za volju, nisu jedini.
Ono na šta bih ovde htela posebno da skrenem pažnju je mogući problem oko usvajanja podzakonskih akata neophodnih da se ovaj zakon u praksi sprovede. Preveliko administriranje i eventualna neažurnost mogu dovesti da se obesmisli namera zakonodavca i da se kompromituje ova nadasve humana i časna namera.
Naravno da je i u ovom slučaju pitanje svih pitanja gde i kako naći novac za zdravstveno osiguranje dece, trudnica i porodilja, kao i to kako se sve to uklapa u koncept štednje, na koji smo se kao država i društvo obavezali. Da li uopšte treba pominjati da ulaganje u zaštitu zdravlja nacije nije trošak nego investicija i to dobra, sigurna i održiva investicija, za razliku od mnogih drugih, koje su bile sasvim promašene i da se ne sme štedeti na uštrb elementarnih potreba onih na kojima počiva ne samo budućnost, nego i nacionalni državni opstanak. Inače to kasnije košta neuporedivo više.
Uostalom, štednja podrazumeva racionalizaciju troškova, i to pre svega, a tu se baš i nisu proslavili danas najglasniji navodni čuvari državne kase. Tako, niko ne ume da objasni otkud toliko službenih automobila i njima pripadajućih stalnih troškova. Da ne nabrajamo silna putovanja, gde je najveći učinak bio da se na aerodromu sretnu, recimo, sa samim sobom. Pa onda, naši silni ekonomski ambasadori, od čijeg pregalaštva po ekskluzivnim svetskim destinacijama društvo nije videlo ni dinara. A tek luksuzna renoviranja kabineta, čak i nižerazrednih državnih nameštenika, nameštenih neretko i isključivo za nameštanje poslova javnih nabavki. Pa čuvene kožne jakne za službenike jednog od ministarstava, nabavljene o trošku poreskih obveznika, u čijoj koži dotični niti mogu niti hoće sebe da zamisle.
Uostalom, ko sme da preuzme odgovornost za nemogućnost obezbeđivanja zdravstvene zaštite trudnica, porodilja i dece i sme li to jedno uređeno društvo da prepusti stihiji? Zato treba da zanemarimo sve zajedljive primedbe o populizmu, o ulagivanju građanima pred izbore i slične otrcane fraze. Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, uvažene kolege narodni poslanici, uverena sam da je sistemsko uređivanje sektora pružanja usluga privatnog obezbeđenja imperativ svakog društva koje teži da bude uređeno na principima pravne države i vladavine prava, i to iz najmanje milion razloga, od kojih ću za ovu priliku navesti samo nekoliko, po ličnom mišljenju, veoma značajnih.
Prvo, količina oružja u ovom sektoru navodi na zaključak da ovde imamo posla sa pravom oružanom silom. Naime, 47 hiljada komada raznih cevi brojka je koja čak i da je precenjena, a znalci tvrde da nije, jeste ozbiljna potencijalna pretnja bezbednosti, sigurnosti, a posebno spokojstvu građana, onog običnog sveta koji se pita šta će nekome oružje osim ako nije trofejno ili porodično srebro koje je obrađeno tako da ne može da puca, a kamoli da rani ili ubije.
Kao običan čovek, ne mogu a da se ne zapitam kako je ovako nešto uopšte moguće, kako su se stvari toliko otele kontroli, a naročito kako nijedna vlast do sada nije istrajala u nameri da ovu oblast ozbiljno i odgovorno uredi? Zamislite sada da su se ljudi zaposleni u ovom sektoru pobunili i izašli na ulice da izvrše pritisak na državu da se njihova delatnost sistemski uredi, i to sa sve dugim i kratkim cevima, u svojim radnim uniformama i opremi, kao što štrajkuju lekari u belim mantilima ili mučeni rudari, kako smo svojevremeno imali prilike da čujemo za vreme pobune jedne policijske jedinice?
Drugi problem je tržišne prirode – obrt od 150 miliona evra godišnje u sivoj i crnoj zoni, pod privilegovanim uslovima, da li je uzrokovan nemarom ili svesnom namerom iz interesa sasvim opipljive prirode, koji su uvek lični i grupni, a nikada društveni i državni?
Zbog čega se okreće glava i žmuri na jedno ili oba oka, ili će neko možda da kaže da je glava okretana da bi se smanjio socijalni pritisak, kao što smo popustili da ulična prodaja po buvljim pijacama postane takmac realnom sektoru koji tu konkurenciju sve teže izdržava.
Kada se savesno stvara država u kojoj građane prepuštate samosnalaženju pa i pripadnici državnih bezbednosnih institucija svoj rad u slobodno vreme nude na tržištu, doduše crnom kao mrak, a često kao i obraz i status onih koji za te i takve usluge bili spremni i mogli da plate, na ruke naravno, mimo svih legalnih finansijskih tokova.
Uporedna praksa nekih evropskih zakonodavstava čije je kratki pregled naveden u obrazloženju ovog Predloga zakona, je kako vidimo veoma raznolika. Broj nelegalnog oružja kao i nasleđeno stanje u društvu i državi nalaže pronalaženje najefikasnijih rešenja za našu praksu, naročito u oblasti podzakonskih akata koji je ovu materiju preciznije i detaljnije regulisati.
Obeshrabrujući podaci o rastućoj brojci raznih oblika kliničke depresije i monstruoznih ubistava iz nepoznatih motiva, kako inače glasi zvanična verzija u istragama ovih nemilih događaja, vape za organizovanom sistemskom i efikasnom akcijom države.
U tom smislu deluje mi pomalo sporna i odredba o petogodišnjem trajanju licence, pogotovo u delu koji je definisan kao psihofizičke sposobnosti i bezbednosna provera. Verujem da će institucije koje budu zadužene za monitoring, podzakonskim aktima dobiti ovlašćenja u smislu vanrednih provera lica koje po prirodi posla poseduju vatreno oružje ili imaju pravo da legitimišu, pretresaju i koriste metode krajnje nužde i nužne odbrane.
U rukama mentalno nestabilnih osoba nošenje oružja podrazumeva moć i stvari olako skliznu u ono što zovemo prekoračenje ovlašćenja, ili prekomerna zlouptreba sile, pogotovo ako je reč o žestokim momcima koji pretenduju da budu legende, makar u svom kraju, barem kao i mrtvi heroji.
Treba se barem za momenat staviti i u kožu raznih bodigarda, koji svakodnevno, kao žive pokretne mete zarađuju za život štiteći nekog pod znacima navoda biznismena, koga još moraju da oslovljavaju sa gospodine npr, jer ga država još uvek nije smestila tamo gde istinski pripada, a kriminalom stečenu imovinu trajno zaplenila. Od takvih stvari može se zaljuljati mentalno najstabilniji čovek koji tu po pravilu radi za sitniš, dok npr. prenosi torbe pune keša, i to u čvrstoj valuti.
Na kraju, ako izdavanje licenci postane državni biznis, odnosno ako troškovi licenciranja privatnog obezbeđenja budu nerazumno visoki, bojim se da će mnogi korisnici i dalje potražiti davaoce usluga ove vrste u sivoj i u crnoj zoni, što opet nije samo stvar narušavanja tržišta i nelojalne konkurencije, nego i nova potencijalna opasnost za građane kojima je i ovako odavno dosta svih onih koji na najrazličitije, i uglavnom sasvim uvredljive načine demonstriraju svoje, makar i parčence formalne ili neformalne moći. Ali, rodilo se, valja ga ljuljati.
Privatno obezbeđenje je tekovina tržišno-liberalizovanog društva sa ekonomijom u kojoj je sve na prodaju po slobodno formiranim cenama pa čak i ljudski, nažalost i moralni integritet. Nova profesija koju je izrodilo potrošačko društvo koje, barem je tako u sređenom svetu, uvek reguliše pravila igre, pa ćemo i mi valjda usvajanjem predloga ovog zakona, to konačno i da uradimo. Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, uvaženi gospodine Babiću, Predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika koji danas razmatramo proistekao je iz sasvim očigledne činjenice da zakon mora da oponaša život, u stvari da život ne sme predugo da čeka. Vesti iz svakodnevnog života, nažalost, najjači su argument u prilog neophodnosti ovakvih zakonskih rešenja.
Ono što mene kao građanku ovde najviše zanima jeste pitanje – kako smo uopšte stigli do ovde? Kako je moguće da u jednoj staroj evropskoj civilizaciji bude poremećen osećaj za odgovornost, za društveno dobro, solidarnost da ne pominjemo, može li materijalna beda da bude opravdanje za duhovnu bedu velikog dela društva? Kako objasniti toliti stepen, rekla bih, socijalno sasvim autističkog ponašanja zabrinjavajućeg velikog broja pojedinaca koji mirne duše posegnu npr. za poklopcem od šahte, ne razmišljajući o mogućim posledicama? Da ne govorim o društvancima koji seku bakarne žice, skidaju železničke šine da bi ih preprodali.
Kako uopšte funkcioniše trgovina tim materijalima, odnosno kako je moguće da se ne može stati u kraj toj vrsti tržišta crnog da crnje ne može biti? Uporedo sa ovakvim zakonskim rešenjima neophodno je pojačati nadzor nad prometom sekundarnih sirovina, jer je to najlogičniji red poteza.
Krađa javnih dobara, o kojima ovde govorimo, tada će biti incident, pojedinačni incident, a ne društvena pojava. Ovde su zatajile mnoge druge institucije, npr. komunalna policija, koja i te kako košta poreske obveznike. Dešava se da čovek pravi kolica za prevoz ogreva, pa nabavi točkiće sa kontejnera, onih istih u koje neretko ubacuje neugašen pepeo jer vodu plaća lično, a kontejnere plaća neko drugi, državno, društveno, ničije, svačije, javna svojina kao ortačka kobila, mada po kuloarima nekih lokalnih samouprava čak i kruže nekakve informacije da ne haju mnogo za takve štete. Nabaviće oni nove kontejnere, eto prilike za ono što se zove 10%, pa ako je tako, neka gore.
Mnogi su skloni da krivicu za ovakve oblike društvene bahatosti pripišu roditeljima, porodici, odsustvu domaćeg vaspitanja, školi koja zanemaruje svoju vaspitnu ulogu. Verovatno da u svakom od tih segmenata leži deo objašnjenja ovih problema, jer sasvim je tačno da se ne može društvo uređivati visokim stepenom represivnih mera, bar ne isključivo rigoroznim kaznama.
Suvišno je i podsećati da je u predvorju svakog zakona moralna norma čija je sankcija griža savesti na ličnom planu, a osuda sredine na grupnom planu, ali klinci danas sve češće misle da nije ni nemoralno krasti, ni kažnjivo krasti, osim ako nisi glup da te uhvate ili ako nemaš neku zaštitu, ili ako nemaš para za skupe advokate.
Uostalom, sve ono što nam se desilo u bliskoj prošlosti, od otimačine ondašnje društvene svojine do divljačke i, malo je reći, nepravedne privatizacije, i na ovaj način nam danas stiže na naplatu, jer se godinama iz političkih i privrednih elita slala nemušta, ali sasvim jasna poruka da je prihvatljivo sve što je korisno i da moral ne stanuje ovde i da se društveni ugled može kupiti novcem ili svakojakim oblicima moći.
Sada je u toku veliko spremanje u kojem država šalje jasnu poruku da se krasti niti sme, niti se isplati bilo da su politički istomišljenici ili neistomišljenici, kao i da će počinioci biti kažnjeni, a nelegalno prisvojena imovina oduzeta i vraćena onima od kojih je oteta i da će najviše usta nahraniti narodna kuhinja koja se zove pravda čije porcije moraju biti jednake za sve. Zahvaljujem.

Poštovane koleginice narodne poslanice, poštovane kolege narodni poslanici, uzimam sebi za pravo da verujem da su pitanja polne i rodne ravnopravnosti, kao i zalaganja usmerena protiv bilo kakvog i bilo kog oblika diskriminacije i nasilja kao njegove ekstremne varijante već ugrađeni u korpus temeljnih društvenih vrednosti oko kojih postoji opšti konsenzus u političkim elitama, a i najšire u društvu, i to ne samo deklarativno, već i suštinski.
Kako se sad te temeljne vrednosti ostvaruju u praksi, to je opet pitanje za sebe. Evo, već na samom početku u svom obraćanju vama naglašeno sam obratila pažnju na korektnost, da se ne bih ogrešila o lingvističke standarde u vezi sa onim što zovemo rodnom, mada je reč o polnoj ravnopravnosti.
I u ovoj Konvenciji se to razgraničenje potencira, ali nisam želela da mi to bude forkus diskusije, mada priznajem da ne mogu da odolim da ovom prilikom da naglasim da nisam baš sasvim sigurna u delotvornost ovih jezičkih rogobatnosti, tipa psihološkinja, sociološkinja i slično, kao i u kojoj meri je tu baš reč o suštinski antidiskriminatorskoj kulturi naspram fasadne antidiskriminatorske kulture.
Verujem da dame koje se bave navedenim profesijama imaju drugačije probleme u vezi sa diskriminacijom od pitanja prirodnog ili gramatičkog roda, ali, dobro, standardi su standardi, pa čak i kad nisu baš sasvim smisleni.
Naravno da nemam dilemu da ćemo usvojiti obe ove konvencije, ali se samim usvajanjem i primenom konvencija i na njima utemeljenim zakonima situacija ne može bitno promeniti, pa verujem da ćemo se složiti da je nužno zagrebati mnogo dublje i mnogo temeljnije.
Ključno je i pitanje svih pitanja - koji to uzroci dovode do diskriminacija i nasilja prema ženama i deci, ali i muškarcima u porodici ili drugim društvenim ustanovama?
Sigurna sam da referentne naučne institucije imaju niz projekata u kojima su dali odgovor na ovo pitanje, ali se bojim da je rešenje ipak negde tamo daleko ili barem malo dalje i da se nalazi u ekonomsko-socijalnoj zoni.
Teška ekonomska situacija, koja već predugo traje, snažno generiše osećaj nemoći kod svakog pojedinca koji nije u stanju da ostvari svoju ulogu unutar vlastite primarne socijalne grupe, porodice, a to je obezbeđivanje materijalne i ukupne egzistencije za sebe i za svoju porodicu.
Verovatno je da se ta frustracija dominantnije ispoljava kod muškaraca, shodno kod nas još snažno prisutnom obrascu da je „pater familias“ onaj koji snosi najveći deo u obezbeđivanju materijalne osnove za funkcionisanje porodice. Da li tu nemoć onda iskaljuju na najbližima, supružnicima i deci, da bi na sasvim pogrešan način pokazali ko je glavni u kući i čija se važi? Nisam stručnjak ali sam sklona da poverujem u to, sem naravno kad je reč o pojedincu sa psihopatskom strukturom ličnosti, što spada u domen pojedinačnog, a ne opšte-društvenog i mi se ovde nećemo baviti.
Svakim danom smo svedoci groznih vesti o vršnjačkom nasilju sve češće i u samim školama. Hajde da prestanemo da krivimo filmove i igrice koje podstiču agresivnost, mada ni to ne treba zanemariti.
Kako to da kod nas zakon ulice postaje sve dominantniji obrazac društvenog ponašanja, čak i u institucijama koje bi trebale da budu protivteža svakom socijalnom „andergraundu“, kao što su porodica i škola?
Nemoćni da svojoj deci obezbede počesto i minimalnu, a kamoli pristojnu egzistenciju, roditelji su izgubili poštovanje svoje dece. Oni prestaju da budu uzor i svojoj deci, a tradicionalni modeli vaspitanja sa svim oni vrednostima, kao što su marljivost, poštenje, pravičnost, polako odlaze u muzeje starina, jer su neupotrebljivi u društvu koje počiva na socijalnoj nepravdi pojedinaca, koji nikako konačno da odgovore na čuveno pitanje – kako su zaradili svoj prvi milion?.
Posebno je zatajio obrazovni sistem, koji se sasvim ispustio u svojoj vaspitnoj komponenti. Loš materijalni položaj prosvetara ne može biti opravdanje za to, jer se u prosvetu nikada zbog para nije ni išlo.
Naše društvo se zbog svega toga dramatičnom brzinom raslojava u pravcu nepravednog i zašto nas onda čudi nasilje i diskriminacija? Ispoljavanje agresije u masovnijim razmerama uvek je kao okidač imalo određeni oblik i stepen socijalne nemoći pojedinca.
Posebna priča su žene. Tu bih se složila sa koleginicom iz DS o takozvanoj strukturnoj diskriminaciji koja se sprovodi nad ženama. Pored toga što su najčešće žrtve nasilja kroz razne oblike zlostavljanja i kada to nisu, one su diskriminisane odsustvom uređene mreže najrazličitijih oblika servisne podrške koja bi im omogućila da se rasterete i ravnopravno sa muškarcima posvete profesionalnoj karijeri, a da pri tome ne zanemare svoju tradicionalnu ulogu majke i supruge, koje naše žene na svu sreću nisu spremne da se odreknu.
Zaposlena žena, ako već nema sreće da ima „baka servis“ za pomoć u kući i oko dece, ona bukvalno ima barem osamnaestočasovno radno vreme. Zaista neverovatno u situaciji kada je toliko žena nezaposleno da kod nas nije masovnije zaživela mreža svakovrsnih usluga tipa pomoći u kući, oko čuvanja dece ili pomoći u školskim obavezama. Te usluge su ostale privilegija bogate šačice tankog sloja društva koji zapošljavaju žene uglavnom na crno i koje su potpuno nevidljive sistemu.
Da ne pričamo o tome da su kod nas gotovo izumrle profesije kao što su bebisiterke, dadilje ili guvernante ako hoćete, gde je neophodno da se i one sistemski urede, a njihove profesije postanu vidljive. Umesto što funkcionišu na crno, bez ikakvih standarda, što to onda ugrožava obe zainteresovane strane i korisnike i davaoce usluga.
Deca trećeg milenijuma ne mogu i ne smeju da žive standardom svojih baba i deda. Pa nije ni čudo da se rađa sve manje beba barem na nacionalnom nivou. Zalud anahrone žalopojke o našim slavnim babama koje su rađale po desetoro dece – pa šta nam fali? Civilizacijski, to je veoma retrogradna priča, a za društvo i sistem potpuno neodrživa.
Bez pretenzija da vam dalje detaljišem o stvarima koje su vam sasvim dobro poznate, želim još jednom da u ovom visokom domu uputim apel da prestanemo da odlažemo rešavanje uzroka problema, nasilja i diskriminacije, jer naša uloga nije samo da donosimo sistemska rešenja, nego da veoma aktivno učestvujemo u društvenim promenama kako bismo stvorili uslove za pristojno društvo u kome verujem da svi želimo da živimo.
Naravno da će SNS glasati i za jednu i za drugu konvenciju. Naravno da SNS se svojim bićem bori protiv diskriminacije nad ženama. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, iako izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju koje danas razmatramo po hitnom postupku sadrže i odredbe vezane za visokoškolske institucije iz oblasti nacionalne bezbednosti, samo kratko ću se zadržati na onim delovima koji se odnose na izmene uslova u vezi sa budžetskim finansiranjem studiranja.
Znamo da je danas u velikoj većini slučajeva školovanje dece na fakultetima za njihove roditelje gotovo nemoguća misija, pogotovo kada je reč o studentima iz unutrašnjosti, čak i kada imaju sreće da se dokopaju smeštaja u studentskim domovima i da ostvare pravo na stipendiju, to školovanje traži ogromna finansijska odricanja za njihove porodice. Da ne govorimo o zadivljujućem entuzijazmu ovih mladih ljudi, ali i njihovih roditelja koji i dalje gaje uverenja da je školovanje najsigurniji put ka boljem životu, čak i kada ga moraju potražiti pod suncem nekog tuđeg neba, što je i dalje jedna od najstrašnijih socijalnih posledica krize koju živimo već nedopustivo dugo, pri čemu samo poklici: „ostajte ovde“ slabo mogu biti dovoljna mera da se zauzda i dalje rastuća tendencija odliva mozgova.
Daleko da je dovoljno i to što ćemo, verujem, izaći danas u susret njihovim zahtevima, ali je barem za mene lično to još jedan od dokaza da funkcionišu institucije sistema, a da mi kao izabrani predstavnici građana reagujemo na njihove zahteve uvek kada su razumni i društveno opravdani, što je u ovom slučaju istina.
Prihvatanje studentskih zahteva će u stvari biti neka satisfakcija za zastrašujuće podatke objavljene nedavno u okviru jednog oficijalnog projekta „Relevantne naučne institucije“. Verujem da ste čuli o tome svi, ali da ponovim. Više od 10 puta smanjen je procenat dece iz radničkih i seoskih porodica koji prelaze u viši socijalni status putem obrazovanja koje je odavno i po definiciji najznačajniji kanal socijalne pokretljivosti putem kojeg se ostvaruje bolje socijalno pozicioniranje dece u odnosu na generaciju svojih roditelja.
Danas je taj procenat jedva 4%, dok je pre samo par decenija bio preko 39%. Običnim jezikom rečeno, ako ste rođeni u siromašnoj porodici, imate 96% šanse da i vaša porodica bude siromašna. Dame i gospodo, da li je to socijalna pravda za koju se svi, barem deklarativno, zalažemo?
Kriminalna i divljačka privatizacija dovela je do dramatičnog raslojavanja našeg društva i ozbiljno zaljuljala do tada važeći sistem vrednosti u kome je znanje i obrazovanje bio garant ili bar ulaznica i kvalifikacija za pristojan život, a one koji stalno lamentiraju nad strašnim devedesetim želim da pozovem da izađu svojim glasom u susret deci koja su se rađala baš tih devedesetih, a danas su stasala da budu studenti uprkos svemu i pomognu barem ovako njihovim roditeljima koji su tih istih devedesetih donosili decu na svet, verujući da je kriza privremena, a ne zato što vole da rađaju sirotinju.
Previše su se današnji studenti, a i njihovi roditelji u međuvremenu nagledali svakojakih društvenih nepravdi da bismo danas imali pravo da se oglušimo o njihove zahteve. Gorka pošalica iz tog vremena: „Samo da diplomiram, pa da emigriram“ aktuelna je i danas, uz jednu još crnohumorniju: „Do kraja studija imam još 1.500 evra“.
Da ne pominjem onu čuvenu reklamu onog privatnog univerziteta, nešto u smislu – diplomiraj i pali napolje. Previše je tu tragičnog da bi bilo smešto i previše toga su naše generacije ostavile lošeg ovim današnjim studentima, tako da bi glas za njihov zahtev bio barem neki minimum pristojnosti, gest kojim danas treba da pokažemo da su naša deca najvažnija.
Naravno, da se setimo svi one čuvene indijanske mudrosti, koja kaže – zemlju ne nasleđujemo od predaka, već je pozajmljujemo od potomaka.
Izlišno je naglašavati da će Srpska napredna stranka u danu za glasanje naravno, podržati predlog studenata. Zahvaljujem.

Hvala.
Gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, slušajući izlaganja svojih uvaženih kolega, posebno iz opozicije, gotovo da sam podlegla iskušenju da atmosferu u društvu uporedim sa onim čuvenim nešto preinačenim manifestnim usklikom – bauk kruži Srbijom, bauk bankrota iz straha od rebalansa.
Strah i paniku širi sadašnja opozicija, a bivša vlast, koja od kako su građani najurili iz vlasti ne može dovoljno da im se osveti. Zarad umišljenih i unapred politički promašenih jeftinih političkih poena, dotična gospoda iz
opozicije pokušavaju da poseju strah kod građana, što najbolje govori o tome kako i koliko iste te građane poštuju, tačnije potcenjuju, kao i da mali Perica već ne zna da država ne bankrotira iz razloga nastalih preko noći, kao i da se višegodišnji nagomilavani problemi gurani pod tepih ne mogu za godinu dana rešiti.
Uostalom, ko je vama, gospodo iz opozicije, branio da mnogo ranije počnete sa suočavanjem sa istinom i primenom bolnih rezova? Niko, sem rezultata istraživanja javnog mnjenja, koji su za vas bili važniji od sudbine ljudi. Možda ste znajući da je kriza javnog duga, da se mora rešavati samo dugoročnim merama, unapred odustajali u strahu da će neko drugi politički profitirati, pa su dopustili divljačku privatizaciju, uništavanje ono malo realnog sektora što je preostalo.
Nakon 90-tih, koje jesu bile strašne, a na koje se tolik pozivate, ostalo je bar nešto da se ponovi. Nakon vaših 2000. kuća je ostala prazna, jer sve su pojeli skakavci. Potpuno mi neverovatno izgleda ponašanje većine opozicije, da likuje nad problemima u kojima se našla država, pogotovo zato što su za finansijske probleme naše države u najvećoj meri oni sami odgovorni.
Bivša vlast, a sadašnja opozicija, razmažena prevelikom uzurpacijom vlasti, zaboravlja šta je kokoška a šta jaje, a naročito ono kukavičje, pa zadovoljno likuju nad činjenicom da je aktuelna Vlada odlučila da već sada predloži rebalans.
Je li vama, gospodo iz opozicije, važnije da se pokaže da ste bili u pravu, ako ste uopšte i bili u pravu, ili vam je važnija sudbina zemlje koja je za vas majka samo kada ste na vlasti? Da li stvarno mislite da građane uopšte interesuje vaša "nepogrešivo tačna prognoza" i da će to biti krunski dokaz da vi opet treba da dođete na vlast? Zar vas u vezi sa tim ne demantuju rezultati poslednjih lokalnih izbora?
Pošto nisam sklona da se petljam u sve i svašta poput samozvanih stručnjaka opšte prakse, mene kod teme rebalansa zanimaju najšire socijalne posledice koje će usvojena rešenja doneti u svakodnevnom životu običnih građana. Jer, svako zna da se kanta štedi od vrha, a ovoj vladi ostavljena je posuda toliko prazna da joj je i dno izbušeno. I šta sad raditi a da se ne proizvede još veća beda? Stezanje kaiša? Opšta štednja lepo zvuči, ali, štedi se samo kada se ima, a kaiš je kod većine građana već napukao od višegodišnjeg pritezanja.
Ostvarenje što većeg stepena socijalne pravde jedan je od temeljnih principa ove vlade. Ono podrazumeva raspoređivanje tereta društvene krize tako što bi najveći doprinos dali oni koji imaju najviše, odnosno najmanje su ugroženi pa će i posledice za njihov standard biti manje bolne. Zato je odlučeno da se u štednju prvo krene od sebe, od ministarstava, od organa državne uprave i javnih preduzeća, kroz racionalizaciju trošenja budžetskih sredstava. Problem je što se tu zatvara krug. Jer, najveća javna preduzeća imaju problem sa niskom naplativošću usluga od građana i privrede, koji baš i nisu najsolventniji korisnici.
Ali, među njima ima i dobar broj onih koji su naviknuti da ne plaćaju ništa. Najčešće su bili bliski sa nekim iz vlasti, pa su praktično bili nedodirljivi. Zato, bar za početak, treba krenuti od njih, pa da vidimo ko su stvarno dobri i uspešni biznismeni koji servisiraju sve obaveze državi, a ko posluje i živi pod protekcionističkim uslovima, šepureći se lažnim sposobnostima. Dosadašnja vlast se prema njima odnosila kao Alan Fordov Superhik – uzimamo od siromašnih da bi davali bogatima.
Precizno odrađene socijalne karte – praksa sa kojom se već krenulo u nekim ministarstvima – možda i jesu najbolji način da socijalna pravda bude zadovoljena, barem u meri realnoj i mogućoj. Posebno sam zabrinuta za sudbinu onih 55 hiljada radnika u državnim preduzećima u kojima traje višegodišnje formalno restruktuiranje, a stvarno se finansiraju iz budžeta.
Šta će biti sa onima čija su radna mesta, kako nedavno reče ministar Dinkić, fiktivna, a ja bih dodala – bez njihove krivice? Znamo da je uglavnom reč o ljudima poodmakle životne dobi koji neće biti dobrodošli ni u jednoj stranoj kompaniji. Zato posebno pozdravljam odluku o povećanju iznosa budžetskih sredstava tzv. tranzicionom fondu koji će dobiti 5,2 milijarde dinara umesto dosadašnjih 1,6 milijardi. Ovaj fond je namenjen za rešavanje statusa zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom u privrednim društvima čiji se status rešava. To praktično znači da je izdvojen dodatni novac za isplatu otpremnina ljudima koji će ostati bez posla nakon gašenja gubitaša.
Želim ovom prilikom posebno da upozorim Vladu da se građani masovno žale na neskriveni "ejdžizam" odnosno diskriminaciju po starosnom kriterijumu, pogotovo kada je reč o stranim poslodavcima. Naravno, država ne može da im se meša u poslovnu politiku ali može bar delimično da ih uslovi ili da ih stimuliše kada zaposle nekog od tih starih lavova, kako su ih nazivali Nemci i Francuzi kada su ih iz penzija vraćali na posao zbog njihovog ogromnog znanja i iskustva koje im je nedostajalo u poslovnoj praksi. Ovako, bojim se da smo ideju o zapošljavanju mladih i stručnih pretvorili u mantru koju su poslodavci zloupotrebili na najbrutalniji način.
Zbog svega ovoga, kao legitimni predstavnik građana, želim da podsetim kreatore rebalansa da ne zaborave da iza brojki koje premeštaju iz desne u levu kolonu i obrnuto stoje živi ljudi, realni ljudi i njihove životne sudbine za koje smo mi u najvećoj meri odgovorni jer su nas ti isti građani ovlastili, poklanjajući nam poverenje, da u njihovo ime vršimo vlast. Zahvaljujem.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, uvažene kolege poslanice i poslanici, mi koji smo dosadašnji radni vek proveli u prosveti uvek sa nestrpljenjem očekujemo predloge zakonskih rešenja iz oblasti obrazovanja, kao što se makar i potajno nadamo, da će doći dan kada ćemo ovaj posao otpočeti širokim opšte društvenim konsenzusom o tome kakav nam obrazovni sistem zaista treba, kako do njega doći i kako obezbediti da on zaista funkcioniše sa relativno malim odstupanjima između proklamovanog i stvarnog.
Prvo pitanje na koje treba odgovoriti jeste – da li iz obrazovnog sistema, ali i iz ostalih delova društva, već poodavno stižu sasvim očigledni signali da se mora obaviti istinsko veliko spremanje koje podrazumeva sasvim novi obrazovni koncept, jer smo se do sada uglavnom bavili njegovim kozmetičkim prepravkama?
Da parafraziram onu čuvenu – mnogi su se do sada bavili pokušajima poboljšavanja obrazovnog sistema, ali radi se zapravo o tome da se on suštinski menja. Da bi se to desilo, mora se postići saglasnost u najmanje dva relativno opšta pitanja. Prvo, da problemi i nedoumice koje i danas a i od ranije prate obrazovanje nisu izvornog porekla, tačnije, oni nisu nastali ni u školi, ni u ostalim institucijama koje se obrazovanjem bave, nego su alocirani u neke druge segmente društva. U vezi sa tim je i suočavanje sa činjenicom da ih onda tim i takvim redosledom treba i rešavati, barem ako želimo trajnija, sveobuhvatnija i održiva rešenja.
Drugo pitanje jeste shvatanje uloge značaja obrazovanja kao temeljnog segmenta društva. Da li ono što društveno autistično gledano i jeste čini trošak, stavku na rashodovnoj strani budžeta ili je ulaganje u obrazovanje investicija rizična i neizvesna, pogotovo ukoliko nemamo dobar društveni projekat za realizaciju?
U samom uvodnom delu obrazloženja ovih rešenja govori se o tome da su oni odgovor na zahtev da se svaki segment obrazovanja posebno sistemski uredi u skladu sa najopštijim opšte-obrazovnim zakonom, kao i da su ovi zakoni doneti odavno, sa mnogo izmena i dopuna u međuvremenu, pa otud potreba da se sve ovo lepo upakuje u jedinstvene, samo donekle redizajnirane sistemske okvire.
Ako posmatramo samo ponuđena zakonska rešenja, njima se načelno i formalno nema mnogo toga šta ni zameriti. Predlagač je zahvatio najširi krug zadataka i aktivnosti koje se u ovom sistemu realizuju, pa i nema mnogo razloga za kritiku barem u načelu. Stvari, međutim, mnogo lošije stoje kada se usredsredimo na realnost. Naime, i do sada smo većinu ovih rešenja imali, ali su u praksi ona funkcionisala po metodu mrtvog slova na papiru, formalno, birokratski i bez stvarnih značajnih pomaka u obrazovnoj praksi.
Uzeću za primer srednje obrazovanje jer mi je to profesionalno iskustveno najbliže. Recimo, krovna dokumenta jedne škole, školski razvojni plan i školski program, prava su noćna mora za rukovodstva škola koje utroše grdnu energiju i vreme da ih sastave, često ih prepisujući od onih škola koje imaju kvalifikovaniji kadar, pa ih onda godinama troše, menjajući samo datume, sve da bi udovoljili nadležnima koji su zaduženi da ih kontrolišu.
Njihovo mišljenje je smisao života, jer bi od toga moglo da zavisi direktorsko nameštenje, između ostalog. Da ne govorim o školskim timovima za prevenciju nasilja, delikvencije, alkoholizma, narkomanije. O čemu se govori u ovim zakonima? Da će se pojačati uloga škole u njihovom rešavanju. To uopšte i nije sporno, ali samo treba da vidite kako oni funkcionišu i da li su uopšte kvalifikovani da obavljaju tu ulogu.
Da li se organi škole, počev od razrednog starešine, preko psihologa, pedagoga, pa sve do timova i direktora bave prevencijom ili nastupaju kao kaznena ekspedicija, pri čemu su i sami učenici, kako oni to kažu, provalili da ih neće najuriti iz škole jer profesorima trebaju đaci da bi imali fond časova?
Dostojno aforizma po ugledu na one – olovka piše srcem, škola postoji da bi nastavnici imali normu. Kako se to ostvaruje, koga briga? Ista logika važi i za učenje. U mnogim srednjim stručnim školama loši đaci krenu da uče krajem maja, imaju šemu – ova dva ću da polažem, ova dva ću na razredni ispit a ovo ću da popravim i bude tako. Kakva se poruka onda šalje drugim đacima, manje ambicioznim, sem da se tako može, jer uspeva svake godine. Naši đaci svoju inteligenciju nažalost sve više troše i koriste na hvatanje krivina nego na sticanje znanja i veština. Kad pristanu da vam se otvore, što je vrlo retko, jer i nastavnike i školu doživljavaju kao strano telo, dođete do poražavajućih saznanja da idu u školu jer nemaju šta drugo da rade, da im školska diploma ničemu ne koristi ako nemaju dobru vezu da se negde utrape, po mogućnosti u javni sektor.
Deca su shvatila da je državna služba majka i da se do posla dolazi na način koji veze nema ni sa stručnošću ni sa marljivošću, ni sa ličnom odgovornošću. Počesto otvoreno, sažaljivo gledaju na nastavnike koji se svim silama upinju da ih nešto nauče, trošeći svoje znanje, veštinu i energiju. Dok, sa druge strane imaju i nastavnike kojima je posao u prosveti da pretrče nastavni plan i da daju ocene. Često predaju diktirajući, dok čitaju iz nekakvih beleški, bez osećaja, potrebe da učenicima pojasne materiju, da ne govorim o problemskim diskusijama i slično, da ne govorim o pravu učenika da sazna svoju ocenu i da mu se ona obrazloži, kao i normativi za ocenjivanje koji se ne primenjuju koje ne primenjuju ni nastavnici, neki što ih ne znaju, drugi što ih ignorišu, a treći što ne smeju jer bi rezultati bili poražavajući. Ishod je katastrofalan u sve tri situacije.
Pre neki dan ministar obrazovanja je rekao, da nije tačno da nam je obrazovni sistem loš jer su nam naši mladi stručnjaci veoma cenjeni u svetu, pa tamo su otišli najbolji. One koje ne može ništa da odvrati od njihovih ličnih ambicija, odgovornosti i istrajnosti, koje se multiplikuju kada se nađu u uređenom sistemu. Možda je baš tu putokaz rešenja.
Zašto su nam pre bili bolji i đaci i škole? Zato što su znali da im je diploma ulaznica za socijalnu promociju i da će svoj trud moći da materijalizuju kroz svoje zaposlenje i to takvo od koga će moći da žive, zasnuju brak, dobiju decu, koju će moći da izdržavaju. Mogu li to današnje generacije srednjoškolaca i diplomaca i to legalnim kanalima, profesionalnog angažovanja i napredovanja? Šta će im onda škola, koliko god ona sjajna bila. Nade ima samo za ekstra talente, jer takvih je uvek malo. Njihovi rezultati su najčešće lična dostignuća, jer nastavnici nemaju vremena da se bave njima, jer moraju da se bave najgorima. Nisu ni motivisani, pa se sve prepušta ličnom entuzijazmu, kako učenika tako i nastavnika i roditelja.
Posebna priča su đački roditelji koji su zakonski treći stub obrazovno vaspitnog procesa. U stvarnosti oni služe da pravdaju deci časove krijući ih i lažući za njih. Zato što i dobri đaci beže sa časova, jer počesto nemaju razumevanja od nastavnika da nisu objektivno mogli da se spreme za taj dan. Sedi jedan, sve češći je pedagoški slogan u našim školama ili da je sve više roditelja koji od nastavnika svoje dece traže ocenu umesto da traže da im se prenese znanje. Ocena je postala sama sebi cilj, a do posla se sve češće, ionako ide prekvalifikacijom, što je za škole finansijski benefit, i onako su sve više preduzeća i to dosta loša, nerentabilna, nefleksibilna, rekla bih.
Tako je, dragi moji, u koji god deo da taknete. Đaci imaju zakonom garantovana prava, koja ili ne razumeju u potpunosti ili ne znaju načine kako da ih ostvare, ili ti kanali prosto ne funkcionišu. Onda se stvara zla kob gde učenici neretko nasrnu na svoje nastavnike, što je naravno nedopustivo, ali ponekad i nije sasvim neobjašnjivo i neočekivano, ali je uvek štetno za "stranke u sukobu" i svi su ugroženi i stradaju na ovaj ili na onaj način. Zbir pojedinačnih incidenata raste i pretvara se u društveni incident, kao što su nam i pobednici na školskim svetskim olimpijadama incidenti a ne očekivani ishod, a mi se nadamo da se vrate u svoju zemlju i da daju svoj doprinos. Šta ćemo to da im damo da rade, a da pri tome ne ugrozimo njihovo napredovanje a naročito nagrađivanje?
Predlagač se dalje pobrinuo da se dotakne pitanja školskog sporta, kao i kreativnog korišćenja slobodnog vremena. Koliko naših škola nema fiskulturne sale a koliko njih škole daju u najam rekreativcima ili privatnim školama sporta da bi došli do neke crkavice. Da ne govorim o kvalitetu nastave fiskulture, koja često nezadovoljava ni minimum da se profesor bar zadrži na času pošto ga upiše, ili podeli đake na male goliće ili slično, osim jednog cenjenog kolege koji je svoj posao ozbiljno shvatio pa šalje đake na popravni ispit iz fizičkog.
Ne pričam sve ovo da bih izblamirala svoje dojučerašnje kolege, ni đake, ni njihove roditelje. Verujte mi da je situacija u školstvu u velikom broju slučajeva takva da morate da imate jak stomak da sve to izdržite, čak i da je materijalna satisfakcija daleko iznad republičkog proseka, zato je priča o obrazovnim zakonima i kritici član po član za mene kao i za moje kolege zaposlene u prosveti potpuno izlišna u datim okolnostima. Škola je poligon na kojem se tako očigledno prelamaju sve naše opšte društvene poteškoće. Odlaganje njihovog temeljnog, sveoubhvatnog rešavanja gura nas sve dublje i oduzima šansu ne samo ovoj nego i budućim generacijama dece kojih je svake godine sve manje i manje u školama ne zato što neće u školu, već iz razloga sasvim drugih i dubljih i zato kada iskritikujemo, poboljšamo i uslovima ovaj set obrazovnih zakona viće poput onoga da smo prešli nastavni plan i program, prodavali ocene a znanje je ostalo samo u dnevniku, jer naši đaci sve više uče samo za ocenu a ne da bi postali obrazovaniji, stručniji, naročito da bi iz škole izašli kao bolji, marljiviji i odgovorniji ljudi na ličnu, na radost porodice, ali i dobrobit društvu u celini.
Škola i previše oponaša svakodnevni život koji se našoj deci nimalo ne dopada, a mi smo u obavezi da im stvorimo uslove i da mogu da ga promene po svojoj a ne po našoj meri, ionako smo im već potrošili previše budućnosti. U nadi da će biti mnogo bolje od ove slike koja je verujte ni siva, gledana kroz ružičaste naočare glasaću za ovaj zakon.

Gospodine predsedavajući, uvažene kolege poslanici, gospodine ministre, prethodnim Zakonom o železnici, koji je donet 2005. godine, pokazao se u praksi vrlo malo primenljiv, što je dovelo do brojnih loših posledica, pre svega do izostajanja bilo kakvih zdravih investicija u ovu oblast, ali i nemogućnosti restrukturiranja celog sistema.
Stari zakon o železnici je tipičan primer da je politika hiperaktivnog donošenja zakona, koju je praktikovala prethodna vlada, bila u suštini sasvim pogrešna, makar se ti zakoni formalno zvali i evropskim.
Hvalisanjem brojem donetih zakona koji su u većini slučajeva ostajali mrtvo slovo na papiru, odnosno usvajanjem zakona za koje se već unapred znalo da su neprimenljivi ili da ne pružaju zadovoljavajući pravni okvir, da se reše suštinski problemi u oblastima koje reguliše nas je dovelo da danas raspravljamo o predlogu novog sasvim drugačijeg zakona o železnici.
Novi zakon o železnici ima za cilj usklađivanje domaćeg sa zakonodavstvom EU kako bi se "Železnice Srbije" mogle uključiti u sistem železničkog prevoza, odnosno kako bi se mogli primenjivati standardi koji za ovu oblast važe u zemljama EU, bilo da se radi o rentabilnosti, o ekonomičnosti, o efikasnosti, o konkurentnosti ili šta god drugo.
Ono što je najvažnije, najvažniji predlog koji nudi ovaj zakon je to što će on izložiti "Železnicu Srbije" tržišnim mehanizmima na račun prirodnog monopola koji uvek ima država kao osnivač upravljača železničkom infrastrukturom. Zato će SNS glasati za ovaj zakon i zdušno podržati njegovu primenu. Zahvaljujem.