| 17.10.2022. | Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima |
usvojen
|
Uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, duboko sam uverena da rešenja koja nudi Predlog zakona o policiji imaju za cilj dalju profesionalizaciju ovog vrlo važnog segmenta društva. Upravo suprotno od svega onoga što se u poslednje vreme spočitava Vladi koju predvodi naš premijer Aleksandar Vučić, koji je poverivši resor policije baš gospodinu Nebojši Stefanoviću, upravo zajedno sa njim učinio da ugled i percepcija policije od strane građana rastu i više nego postojano i kontinuirano.
Naviknuta na visok stepen upotrebe državnih organa u uskostranačke interese, današnja opozicija ni u pomisli nije bila da bi neka garnitura vlasti mogla imati potpuno drugačije ideje i namere. Zbog toga se izmišljaju afere, teorije koje se neretko graniče sa naučnom fantastikom, čak i u našim uslovima gde odavno nije nedostajalo senzacije. Ali, ko god šta priča, o sebi priča. Nama, predstavnicima građana je najvažnije šta o tome misle baš ti isti građani.
Opozicija se već navikla da ignoriše rezultate istraživanja javnog mnenja, da ignoriše većinske poruke koje stižu sa društvenih mreža, e onda će imati priliku da se uveri na izborima, na proleće kad procveta cveće i olista drveće, koje ipak neće moći da sakrije pravo stanje stvari. Uprkos svesnog ignoraciji činjenice da se predlozi zakona kreiraju u skladu sa evropskom agendom, u javnosti se svesno ubacuju dezinformacije o navodnom sužavanju ličnih i svih drugih prava građana, naročito tokom rasprave o Zakonu o javnim okupljanjima.
Kao da sloboda govora, npr, ili pravo na iskazivanje stavova kroz slobodu okupljanja podrazumeva anarhiju, anomiju, haos u kome se neki tako dobro snalaze, pre svega, zahvaljujući svom revolucionarnom bek graundu, sa svim onim instruktažama i obukama o tome kako se ruši vlast. Samo što su te lekcije odavno naučene i pročitane, prvenstveno od strane većinske javnosti. Građani, međutim, žele nešto sasvim suprotno. Oni žele uređeno društvo i državu u kojoj se znaju prava, ali i odgovornosti, kao i svaki red, počevši od onog komunalnog i koji odavno shvataju da nečija prava i slobode prestaju kada počinju da ugrožavaju slobode drugih. To je tako svuda u civilizovanom svetu, pa bi trebalo da bude i kod nas. Koliko god neka grupa imala pravo da javno iznosi svoje stavove, ne može zbog toga da ugrožava normalno i svako drugo funkcionisanje i ostvarivanje potreba drugih građana. Ne može i tačka.
Što se tiče Zakona o javnom redu i miru, slažem se sa predviđenim novčanim kaznama, npr, za prosjačenje i organizovanje prosjačenja, ali imam predlog da novčane kazne, koje će se verovatno pretvoriti u zatvorske sankcije, nekim budućim zakonom budu zamenjene tzv. društveno korisnim radom.
Ne mogu da ne pomenem regulaciju u oblasti upotrebe, tačnije zloupotrebe pirotehnički sredstava. Vidim u Predlogu zakona da se mere usmeravaju prevashodno na korisnike petardi, raketa i ostalih sve maštovitijih pirotehničkih sredstava. Naravno, njihovo korišćenje izaziva uznemiravanje ljudi, pa i životinja, ako hoćete, ali bih najstrožije kaznila one koji pirotehniku prodaju. To prosto nije preduzetništvo, već divlji biznis koji, osim što je u zoni sive ekonomije, jeste društveno opasan, ne samo po javni red i mir, već po zdravlje i život pojedinca, čak i kada sam sebe neko povredi, biće kriv, a da ne govorimo o tome da povredi drugog. Verujem da bi građani snažno podržali neko slično rešenje.
Za ilustraciju evo podatka iz jednog dnevnog lista – za zabranu prodaje ovih naprava glasalo je više od 80% posetioca ovog portala.
Građani se sa pravom čude kako je moguće da se pirotehnička sredstva prodaju u sred grada, u sred bela dana, na najprometnijim mestima? To što je za ovu trgovinu zadužena samo tržišna inspekcija sa poznatom pričom o ograničenim resursima, slaba nam je uteha. Ova pojava se mora iskoreniti pravim i dugoročno održivim merama, a ne samo kažnjavanjem korisnika, među kojima su najčešće deca.
Na kraju, ugrožavanje javnog reda i mira bukom iz ugostiteljskih objekata. Naravno da građani iz okolnih stambenih objekata imaju pravo na svoj mir, ali ima tu onoga što nazivamo „niskim strastima“. Na primer, voli komšija da prijavi komšiju čija porodica živi od tog ugostiteljskog objekta. Zato mislim da se rešenje za ovakve i slične probleme ne nalazi prevashodno u kažnjavanju, već u sferi pooštravanja uslova za izdavanje dozvola za ovakve i slične objekte, i to počev od lokacije. Ne smeju biti usred gradske zone i imati dozvolu za rad noću, ali i da objekat mora biti adaptiran tako da ima maksimalnu zvučnu izolaciju. To bi naravno izazvalo dodatne troškove ugostiteljima, ali bi oni svakako bili veći od kazni, a što je najvažnije zaštitili bi okolne građane od neželjene buke.
Još jednom, ja lično i SNS ćemo sa zadovoljstvom podržati ove zakone, naročito Zakon o policiji za koji smatramo da je ogroman korak napred u cilju profesionalizacije ovog vrlo važnog segmenta našeg društva. Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pre svega verujem da konvencija koju bi usvajanjem trebali da ratifikujemo, predstavlja dokument oko koga ćemo se jednoglasno složiti svi. Ovo tim pre što je konvenciju još pre 25 godina potpisala ondašnja SFRJ, kao što je i SR Jugoslavija, a time i Republika Srbija, kao njen pravni sukcesor, to učinila pre 14 godina, kako je dato u obrazloženju predloga.
Ako sam dobro razumela, samim činom ratifikacije, zaokružuje se formalno–pravni postupak prihvatanja otpočet potpisivanjem.
Kao što se svi ovde dobro sećamo, pre izvesnog vremena izmenili smo odredbe krivičnog zakona, kojim ste učešće naših državljana u vojsci drugih država, proglašava krivičnim delom koje se vrlo strogo sankcioniše, čime smo faktički ovu konvenciju već prihvatili, pa je ovo sada čin njenog de jure legitimisanja.
Fenomen poznat kao „psi rata“ figuriše u međunarodnoj zajednici već decenijama. Kao odgovor na njega, između ostalih razloga je i usvojena predmetna konvencija u Generalnoj skupštini još pre 26 godina.
Poslednjih godina, međutim, ovaj fenomen ne samo da dobija na širini svega onoga što podrazumeva, nego su i posledice svega što podrazumeva neuporedivo veće i značajnije u celoj međunarodnoj zajednici, a posebno na prostorima naše države i njenog bliskog okruženja.
Inostrani plaćenici su ranije išli na ratišta po svetu prevashodno materijalno motivisani, da ne kažem trbuhom za kruhom. Naravno da je legitimnost njihovog krvavog zanata uvek bila krajnje upitna sa moralnog stanovišta, a pre svega sa zakonskog iz čega je ova Konvencija i proistekla, kao međunarodni pravni okvir sa kojim će se usklađivati zakonodavstvo zemalja potpisnica.
U poslednje vreme svedoci smo metamorfoza u motivaciji plaćenika. Njima više nije prevashodni motiv novac, već njihova religijska i ideološka uverenja. Verujem da ćemo se svi složiti u oceni da je nešto manje opasno ako se radi zbog novca, nego ako je primarni motiv duboko lično uverenje. Posebno je problematično kada religija, bilo kako da se zove, postane najvažniji element ideologizovane svesti pojedinca, zatim i grupa i celih pokreta koji su poslednjih decenija naročito u dramatičnom porastu.
Ono što današnje pse rata, plaćenike, teroriste ili kako god da ih nazovemo karakteriše jeste potpuna negacija najvrednije svetinje koja se zove ljudski život. Kada imamo protivnika koji prosto rečeno, ne samo da je spreman da pogine, nego se radujući ide da pogine, onda je dodatna teškoća boriti se protiv njega. Ako gubitak života za njega ne predstavlja nikakav problem, naprotiv čak donosi čast, poštovanje i ugled njegovoj porodici, šta onda može biti faktor preventivnog obraćanja?
Na žalost, izgleda da je pravna odmazda, naravno ozakonjena, jedini način suzbijanja ovog krajnje zabrinjavajućeg trećemilenijumskog fenomena, kojim se moramo mnogo angažovanje pozabaviti na specijalističkim nivoima znanja.
Jedan od pravaca aktivnosti jeste što više stručnih mišljenja i korisnih informacija koje bi trebalo konstantno publikovati najširo javnosti. To je, ne samo trenutni imperativ, nego i zadatak, bez ikakvog preterivanja, istorijskih razmera na kojem ne bismo smeli pasti, pogotovo ne bismo smeli dozvoliti da budemo isprovocirani. Iako nakon krvavog pira u Parizu sve više čujemo mišljenje kako je jedna od najviših vrednosti evropske zajednice država multikulturalnost, verujem da ćemo imati i snage i mudrosti da sebi samima i celom svetu dokažemo da možemo da budemo prava mala balkanska oaza u kojoj spokojno žive građani raznih nacionalnosti, verskih zajednica, uvažavajući se i poštujući se u potpunosti. Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, uvažene kolege narodni poslanici, kao neko ko je najveći deo svoje profesionalne karijere jeo prosvetarski hleb, uvek kada su ovakve teme na dnevnom redu imam moralnu i svaku drugu obavezu da se oglasim, pa bi tako trebalo i shvatiti moje današnje obraćanje.
To da su poslovi nastavnika vrednovani tako da su više nego obezvređeni vest je stara više decenija. To smo znali svi kada smo se za ovaj predivni posao opredeljivali, išli smo u prosvetu ne da bismo se obogatili, već iz razloga sasvim drugačijih. Biti učitelj, nastavnik, profesor, šta god, jednom rečju prosvetni radnik posebna je vrsta izazova, krajnje zahtevno zanimanje čiji se rezultati projektuju godinama i decenijama unapred.
Recimo kada sretnete nekog od vaših bivših đaka i vidite kako je sjajan čovek postao, uvereni ste da ste bar malo doprineli toj uspešnosti. Poštovanje koje vam godinama nakon završetka školovanja iskazuju vaši đaci svuda i u svakoj prilici sjajnije je priznanje od svih plakete i odličja i vrednije od bilo kolike jubilarne nagrade. Znam da se od te vrste satisfakcije ne živi, ali se sa njom lakše živi.
Sa druge strane, iz prosvete nam već decenijama stiže previše loših vesti, pri čemu je uvek najaktuelnija tema zarade prosvetnih radnika. S pravom, slažem se, jer je reč o visokoobrazovanoj kategoriji građana koji jedva mogu da dobace do republičkog proseka. Sve to po ko zna koji put rezultira štrajkom, koji đaci zdušno podrže, jer deca su ipak samo deca, jer gube časove koje, oni znaju već to dobro, će nadoknađivati samo formalno, ubrzano i po skraćenom postupku. Đački roditelji koji, na žalost, većinom imaju i manje prihode od prosvetara sve to nemoćno posmatraju pitajući se kako će platiti privatne časove svojoj deci, jer na kraju svega znanje je ipak najvažnije, a budući prijemni ispiti su nemilosrdni.
Tako da uz svu solidarnost sa kolegama prosvetarima, nisam ni sada, ni bilo kada ranije bila uverenja da je štrajk dobar način za rešenje ovog i te kako gorućeg i važnog društvenog problema.
Godinama unazad problem zarada prosvetnih radnika baca u senku neke druge, možda i veće probleme. Na primer, problem vršnjačkog nasilja koji je u porastu ili problem zastarelosti nastave, sa druge strane. Onda se samo po sebi nameće pitanje da li bi prevencija vršnjačkog nasilja bila bolja i da li bi bio kreativniji pristup nastavi kada bi se prosvetarima povećale zarade i ko treba da povuče prvi potez – nastavnici, koji će svojim radom većinski i na duži rok dokazati da zavređuju daleko veće poštovanje, a time i nagradu ili država koja će im u startu priznati zasluge, onako blanko i unapred, uz pretpostavku da većina nastavnika perfektno obavlja poverenu im ulogu i zadatke?
Reformisanje ovog važnog segmenta društva jeste istinski i gorući problem, pored administrativne mere, uvođenja platnih razreda i uvođenja koncepta dualnog obrazovanja moglo bi biti efikasna formula za rešavanje ovog problema.
Znači, pre svega raditi na povećanju upotrebljivosti znanja stečenih u školi, upotrebljivosti u praksi. Onog trenutka kada roditelji budu počeli da vrše pritisak na nastavnike da njihovoj deci prenesu što više upotrebljivog i korisnog znanja, umesto što im samo traže više ocene, to će biti znak da je celo društvo stalo na zelenu granu. Na tom FON-u je moguće tražiti pravac rešavanja zaista potcenjenog prosvetarskog posla.
Dotada, verujem da će moje kolege pokazati visok stepen društveno odgovornog ponašanja kroz razumevanje problema koje je ova Vlada nasledila i pokušava da ih razreši dugoročno. Time će na najjasniji mogući način pokazati da spadaju u istinsku društvenu elitu, koja ima misiju da kreira bolju budućnost zbog čega i zavređuje da bude i mnogo bolje materijalnog nagrađena. Zahvaljujem.
(Kragujevac, 31.08.2022.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 130000.00 | RSD | 01.08.2022 - |
| Odbornik | Skupština grada Kragujevca | Grad | Mesečno | 21000.00 | RSD | 01.09.2020 - |