Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9403">Miodrag Linta</a>

Miodrag Linta

Srpska napredna stranka

Govori

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, dana 4. avgusta ove godine obeležićemo 20 godina od stradanja i progona Srba u Hrvatskoj u akciji „Oluja“. Tih dana hrvatske oružane snage proterale su preko 250 hiljada Srba, stradalo je preko dve hiljade Srba, a uništeno, popaljeno ili opljačkano preko 40 hiljada stambenih, privrednih i pomoćnih objekata.
U nastavku, posle akcije „Oluja“, hrvatsko-muslimansko-bošnjačke snage su sa područja zapadno krajiških opština proterale još 125 hiljada Srba, a 655 Srba je ubijeno. Posebno ističem masovnu grobnicu u Mrkonjić Gradu gde je ubijen 181 Srbin.
Ne smemo zaboraviti stradanja Srba i na drugim područjima bivše Jugoslavije. Podsećam na druge hrvatske vojno-policijske akcije, akcija „Otkos“ 1991. godine, kada je desetine hiljada Srba proterano sa područja zapadne Slavonije, većeg dela zapadne Slavonije, zatim operacija, odnosno akcije „Miljevački plato, Maslenica, Meljački džep“, akcija „Bljesak“ kojom su proterani Srbi 1. maja 1995. godine sa preostalog dela zapadne Slavonije koji je bio pod srpskom kontrolom.
Takođe, ne smemo zaboraviti stradanja Srba na području Bosne i Hercegovine. Pored stradanja Srba u zapadno krajiškim opštinama, imamo stradanja Srba u drugim delovima federacije BiH u Mostaru, Sarajevu, Bugojnu, Tuzli, Travniku i drugim gradovima.
Prema podacima Saveza logoraša Republike Srpske na području Bosne i Hercegovine, pre svega federacije BiH, bilo je 526 logora za Srbe.
Takođe, ne smemo zaboraviti stradanje Srba na području Kosova i Metohije odakle je proterane preko 200 hiljada Srba i drugih nealbanaca. Takođe, imamo nekoliko hiljada stradalih Srba na području Kosova i Metohije.
Zbog tih svi činjenica Vlada Republike Srbije na zajedničkoj sednici sa Vladom Republike Srpske je donela odluku da se 5. avgust proglasi danom sećanja nastradale i prognane Srbe.
Ja zaista želim u ime izbegličkih udruženja, u ime prognanih Srba da se zahvalim Vladi Republike Srbije, premijeru Vučiću koja je, to je prva Vlada, odnosno je to prvi put da jedna Vlada Republike Srbije na takav način odlučila da pokaže odnos prema stradalim i prognanim Srbima.
Želim da postavim dva pitanja. Prvo pitanje postavljam Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije, tužiocu Vladimiru Vukčeviću - koje konkretne mere aktivnosti Tužilaštvo za ratne zločine je preduzelo i preduzima da konačno počne kažnjavanje, procesiranje zločina nad Srbima?
Na žalost, činjenice pokazuju da hrvatsko pravosuđe i pravosuđe BiH, odnosno tužilaštvo i sud BiH imaju dvostruke standarde u suđenjima za ratne zločine, daleko strože za Srbe, daleko blaže za Hrvate i Bošnjake.
Ista situacija jeste i na području Kosova i Metohije od tzv. prištinskih vlasti. Mi velike nade polažemo u Tužilaštvo za ratne zločine i očekujemo da jednim aktivnim pristupom prema tužilaštvu Hrvatske, tužilaštvu Bosne i Hercegovine pokrene pitanje brojnih ratnih zločina nad Srbima u hrvatskih gradovima.
Pomenuću samo velike zločine na području BiH nad Srbija - Tuzlanska kolona, Sarajevska kolona, veliki zločini u Sarajevu. Veliki zločini pripadnika Petog korpusa armije BiH u zapadno krajiškim opštinama. Svi ti zločini su do danas ostali nekažnjeni i tužilaštvo za ratne zločine ima veliku odgovornost da ta pitanja konačno pokrene.
Postavljam takođe i pitanje Komisiji za nestala lica - koje je mere preduzela vezano za rešavanje pitanja nestalih lica?
Na kraju, želim da pozovem sve građane Republike Srbije da 5. avgusta dođu na parastos koji će se održati u crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu. Parastos će služiti njegova svetost patrijarh Irinej. To je u 11 časova.
U 14 časova istog dana, evo završavam, dakle 5. avgusta, u sredu, biće održana Velika memorijalna akademija u velikoj dvorani Sava Centra gde ćemo se prisetiti stradanja i progona srpskog naroda sa područja Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije.

Na toj će akademiji biti prikazan jedan petnaestominutni film o stradanju Srba i biće jedan kratak umetnički program. Hvala.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje ću uputiti Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu finansija i visokom predstavniku Vlade Republike Srbije za sukcesiju prof. Etinskom, vezano za opstrukciju sprovođenja jednog veoma važnog međudržavnog sporazuma koji se zove Bečki sporazum o sukcesiji, od strane Republike Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
Kao što je javnosti poznato 2001. godine, u Beču je potpisan Sporazum o sukcesiji od strane predstavnika država naslednica bivše Jugoslavije. Taj sporazum ima sedam aneksa vezano za regulisanje podele diplomatsko-konzularnih predstavništava, finansijske arhive, pasive, arhivske građe itd. Međutim, za pola miliona proteranih Srba koji žive u Srbiji iz Bosne i Hercegovine, odnosno iz Federacije BiH i Hrvatske i za preko 100.000 građana Srbije koji su rodom i poreklom iz Hrvatske i BiH, ključna stvar jeste da gotovo 15 godina se opstruiše sprovođenje od zvaničnoga Zagreba i Sarajeva, Aneks 7 tog sporazuma, ili Aneks G tog sporazuma, koji se zove – privatna svojina i stečena prava. U tome aneksu se veoma jasno kaže da svim građanima, ali i pravnim subjektima, moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata, pod pritiscima i pretnjama, moraju biti proglašeni ništavnim.
Parlament i država naslednica bivše Jugoslavije su taj sporazum ratifikovali do marta 2004. godine i juna 2004. godine taj sporazum je stupio zvanično na snagu. Prema Ustavu Republike Hrvatske, prema ustavima drugih država naslednica bivše Jugoslavije, prema međunarodnom pravu, ratifikovani međudržavni sporazumi imaju jaču snagu od domaćih zakona. Međutim zvanični Zagreb uporno opstruiše sprovođenje tog sporazuma.
Pomenuću samo neki od brojnih problema sa kojim se suočava pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH, ali i skoro 200.000 Srba koji žive sada u Hrvatskoj, skoro 100.000 Srba koji žive u Federaciji BiH. To je pitanje oduzetih 40.000 stanarskih prava. Oko 50.000 penzionera potražuje svoje zaostale neisplaćene penzije, ukupno 71 penzija po penzioneru. U Hrvatskoj je oteto od završetka rata, oteto 800.000 katastarskih parcela. Ponavljam, 800.000 katastarskih parcela poljoprivrednoga zemljišta. Preko 10.000 srpskih kuća je srušeno u klasičnim terorističkim akcijama za vreme rata po Hrvatskim gradovima gde nije bilo ratnih dejstava. Nekoliko hiljada proteranih Srba potražuje dinarsku deviznu štednju. Nekoliko hiljada proteranih Srba potražuje da se konačno ponište ugovori koji su sklopljeni pod pritiscima i pretnjama za vreme rata i da im se vrate njihove kuće. Nekoliko hiljada Srba potražuje da se ponište ugovori o prodaji njihovih kuća sistemom lažnih ugovora ili sistemom dvostrukih ugovora gde u Agenciji za privredne registre bio daleko veći iznos u ugovoru dok su oni dobili ugovor sa daleko manjim iznosom, a razlika je ostajala činovnicima u Agenciji i posrednicima.
Ono što je ključna stvar jeste da tražimo od Ministarstva spoljnih poslova, od Ministarstva finansija koji se bavi sukcesijom i od prof. Etinskog, visokog predstavnika Vlade Srbije za sukcesiju, da pokrenu pitanje osnivanja međudržavnih komisija za sprovođenje Aneksa G, Bečkog sporazuma o sukcesiji i sa Republikom Hrvatskom i sa BiH. Kada će se pokrenuti osnivanje tih međudržavnih komisija, s jedne strane, a sa druge strane da se izvrši pritisak na zvanični Zagreb i Sarajevo da konačno prihvate da se sastane stalni i mešoviti komitet za sprovođenje Bečkog sporazuma o sukcesiji koji je inače osnovan po tom sporazumu, koji se nije sastao od septembra 2009. godine, kada je održan poslednji sastanak u Beogradu. Bez sastanka tog komiteta, bez osnivanja ovih međudržavnih komisija, pitanje otetih imovinskih prava oštećenih građana i dalje će ostati ne rešeno i mi nećemo sigurno moći da govorimo između Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske je moguće uspostaviti najbolje odnose, preko leđa pola miliona Srba koji i dalje potražuju da se poštuje temeljna evropska vrednost, a to su ljudska prava. Hvala vam.
Poštovani gospodine predsedavajući, poštovana gospođo Joksimović i drugi gosti iz Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću govoriti o dve tačke današnjeg dnevnog reda. Prva se tiče Predloga zakona o izmeni i dopuni Zakona o posebnim uslovima na upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole.
Jedan od velikih problema u ovoj oblasti jeste činjenica da imamo preko milion i 300 hiljada nelegalno sagrađenih objekata. Od tog broja, prema prethodnom Zakonu o planiranju i izgradnji, za oko 700 hiljada objekata je podnet zahtev za legalizaciju, ali imamo i dalje preko 600 hiljada objekata za koje čak i nema zahtev za legalizaciju.
Šta je cilj ovog zakona koji je usvojen nedavno? Svi objekti, bez obzira da li su stambeni ili poslovni, vikendice, pomoćni objekti, ekonomski objekti itd, treba da se upišu u katastar i da vlasnici tih objekata znaju da su ti objekti sada tretirani u skladu sa zakonom.
Međutim, treba voditi računa da je to samo delimična legalizacija ili katastarska evidencija. Naime, pored svakog takvog objekta postoji jedna zabeležba da ta lica, vlasnici tih objekata, nisu platili naknadu za uređenje građevinskog zemljišta, nisu platili naknade za opremanje komunalnom infrastrukturom i nisu platili razne dažbine i takse.
Ono što je veoma važno istaći jeste da je ovo sada jedna prilika da se pokuša pronaći mehanizam da se podstaknu vlasnici tih milion i 300 hiljada nelegalnih objekata da urade i završnu, odnosno konačnu ili finalnu legalizaciju, što znači da su platili troškove vezano za dobijanje građevinske i upotrebne dozvole.
Pozdravljam izmene i dopune ovog zakona, pre svega zbog činjenice što je zaista u praksi bilo dosta primera zloupotreba od strane inspekcijskih službi koji su u obe varijante, i kod lica koja su već upisana u katastar i kod lica koja još nisu podnela zahtev, donosili rešenja o rušenju tih objekata. To je zaista neprihvatljivo i ova izmena ima puno opravdanje, iz razloga što se nijedan objekat neće moći rušiti bez pravosnažnog rešenja od strane nadležne instance.
Na koji način bi se moglo podstaći da svi ovi građani koji imaju nelegalne objekte, koji će upisati pravo svojine u katastar, ali to će biti delimična legalizacija, da urade konačnu legalizaciju? Želim da podsetim javnost u Srbiji da ovde živi preko pola miliona proteranih lica sa područja Hrvatske i Federacije BiH, da živi preko 200 hiljada proteranih lica, odnosno interno raseljenih lica sa područja KiM i da imamo zaista i veliki broj građana iz redova domaćeg stanovništva koji se nalaze u jednoj teškoj socijalno-ekonomskoj situaciji.
Šta je moj predlog? Ja predlažem da se usvoji jedan amandman na Zakon o planiranju i izgradnji da ove tri kategorije građana – izbegla lica, proterana lica iz Hrvatske i Federacije BiH i interno raseljena sa KiM i značajan broj građana iz redova domaćeg stanovništva, dobiju popust za konačnu legalizaciju. Naime, da se donese odluka da kada lokalne samouprave odrede naknadu za plaćanje građevinskog zemljišta, za komunalnu infrastrukturu, da se kaže: za ove tri kategorije lica biće popust 50% od cene koju odredi lokalna samouprava.
Na primer, kuća od 200 kvadrata, koja je sagrađena, recimo, na periferiji Novog Sada, konačna legalizacija košta oko 2.000 evra. Ono što je dodatni predlog, to je da se taj popust odnosi na prvih 100 kvadrata. Znači, da se uzme u obzir situacija i način na koji su ti ljudi došli, odnosno da su proterani iz svojih krajeva, da se uzme u obzir domaće stanovništvo koje ima nelegalno sagrađene objekte i da se kaže – za prvih 100 kvadrata stambenih objekata biće popust 50%, za ostale kvadrate, ako je kuća od 200 kvadrata, vlasnik će plaćati punu cenu, kao i ostali građani, od 100 do 200 kvadrata. Mislim da bi na taj način uputili jednu snažnu poruku ovim kategorijama građana, da država ima u vidu njihovu tešku situaciju, s jedne strane, da ima u vidu način na koji su došli u Srbiju i da im se na taj način oduži i pokaže jedno razumevanje zbog tragedije koju su doživeli.
Ovaj predlog je dobar i sa drugog stanovišta. Naime, to će podstaći veliki broj tih ljudi iz ovih navedenih kategorija da se odluče da urade i tu završnu legalizaciju, da kažu – ovo košta dve hiljade evra, ja sad dobijam popust, to će sada biti hiljadu evra, ja ću to da platim i da postanem u pravom smislu vlasnik, odnosno da tu kuću mogu da otuđim ili da dignem kredit, da počnem nekakvu proizvodnu aktivnost ili nešto slično. Mislim da bi to bila jedna pravedna i dobra stvar za ove građane.
Takođe, na kraju bih želeo kratko da podsetim javnost Srbije za jedan problem koji postoji. Naime, sredstvima međunarodnih organizacija izgrađeno je u prethodnih 20 godina oko 3.500 stambenih objekata vezano za rešavanje problema izbeglih i interno raseljenih lica. Po Zakonu o izbeglicama iz maja 2010. godine, oko 3.000 vlasnika tih stambenih jedinica ima pravo otkupa. To pravo otkupa samo nema 530 porodica čija su sredstva izrađena kroz SIRP sredstva, odnosno sredstva italijanske Vlade. Mislim da je nepravda da imate da recimo imate u jednom Nišu zgradu, hajde da uslovno kažemo nemačke vlade i da ti ljudi nisu plaćali kiriju godinama i da imaju sada pravo otkupa, a da sada ti isti ljudi, te iste populacije u zgradi pored ove zgrade koja je izgrađena sredstvima italijanske vlade su plaćali veliku kiriju i još nemaju pravo da otkupe te stanove.
Apelujem na nadležne ministre u Vladi, gospođu Mihajlović, gospodina Vujovića, gospodina Vulina da pokušamo naći rešenje i da izjednačimo te ljude u svojim pravima. To je isto kada imate troje dece i sada za dvoje dece kupite patike, a trećem detetu ne kupite patike. Znači, ili imate isti odnos prema svima da niko nema pravo otkupa od tih 3.500 porodica ili imaju svi pravo otkupa. Mislim da je to relativno lako rešiva stvar i da uz malo volje mislim da možemo ispraviti tu nepravdu prema 530 porodica, korisnika SIRP programa.
Podsećam da u toj grupaciji od 530 porodica imamo i 20% domaćeg stanovništva, socijalno ugroženog stanovništva koji takođe podržavaju ovu inicijativu i zaista bi bili zahvalni nadležnim ministrima da ovaj problem nakon šest godina agonije se reši.
Na kraju želim samo da kažem da ću u Danu za glasanje podržati ovaj paket zakonskih predloga jer mislim da je dobar i da doprinosi daljoj afirmaciji politike Vlade čiji je cilj stvaranje jedne uređene, moderne države. Hvala vam.
Hvala gospodine predsedavajući.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim tri pitanja ministru spoljnih poslova gospodinu Dačiću.

Povod za moje obraćanje jeste nedavna odluka gradonačelnika grada Zadra, Božidara Kalmete, da se uklone ostaci miniranih srpskih kuća bez saglasnosti njihovih vlasnika. Podsećam da su gradske vlasti Zadra još 2010. godine pokušale isto, ali je tadašnja Kancelarija za ljudska prava u Zagrebu stala na stanovište da se otklanjanje ruševina može sprovoditi isključivo uz saglasnost njihovih vlasnika i da bi njihovo uklanjanje bez saglasnosti vlasnika značilo kršenje načela nepovredivosti vlasništva.

Želim da podsetim javnost u Srbiji da je za vreme rata u nizu hrvatskih gradova, dakle, van područja ratnih delovanja, u klasičnim terorističkim akcijama srušeno, odnosno uništeno preko 10.000 srpskih kuća i privrednih objekata.

Daću samo dva primera. Na području grada Bjelovara srušeno je oko 600 kuća. Kada je tadašnji zamenik načelnika policijske uprave Bjelovar, Hrvat Ivan Srnec, hteo da se utvrde krivci, uskoro je bila njegova kuća minirana.

Takođe, još teži primer jeste slučaj grada Zadra, gde je bio žestoki obračun sa Srbima. Vrhunac tog obračuna bio je 2. maj 1991. godine, tzv. kristalna noć, kada je rulja naoružana metalnim štanglama i palicama razbijala, uništavala stotine srpskih kuća i objekata.

Ove činjenice pokazuju da nisu bili u pitanju izolovani incidenti, nego da je bila jedna organizovana akcija koja je bila koordinirana iz jednog centra, sa ciljem da se Srbima pošalje jasna poruka, da im čak i u hrvatskim gradovima gde nema rata nema života i da im je najbolje da se isele iz Hrvatske.

Takođe, želim da kažem da je grad Zadar uporan u svom insistiranju da se uklone te ruševine. Gradske vlasti vrše pritisak na Srbe koji su vlasnici tih ruševina, da moraju da potpišu rešenja o njihovom uklanjanju, a ako to ne potpišu da će ih gradske vlasti onda ukloniti, ali uz trošak samih vlasnika. Mislimo da je to nedopustivo i ja u tom smislu želim da postavim tri pitanja gospodinu Dačiću.

Prvo pitanje – kada će Ministarstvo spoljnih poslova da pokrene prema hrvatskoj strani inicijativu da se donese zabrana o uklanjanju miniranih srpskih kuća i privrednih objekata, dok se ne postigne saglasnost sa vlasnicima o načinu nadoknade ili obnove tih objekata u nekadašnjim gabaritima ili na drugi način?

Drugo pitanje - kada će Ministarstvo spoljnih poslova pokrenuti inicijativu prema hrvatskoj strani da se konačno procesuiraju nalogodavci, izvršioci vezano za rušenje preko 10.000 srpskih kuća i privrednih objekata u hrvatskim gradovima gde nije bilo ratnih dejstava?

Konačno treće pitanje – kada će Ministarstvo spoljnih poslova pokrenuti inicijativu prema hrvatskoj strani da se pronađe konačno rešenje vezano za nadoknadu štete za te uništene objekte, odnosno kuće?

Predlažem sledeće. Sporazumom o normalizaciji odnosa iz 1996. godine predviđeno je i formiranje Komisije za naknadu štete. Ta komisija je osnovana zaista 1997. godine i do početka bombardovanja SRJ 1999. godine ona je održala 13 sastanaka. Posle 2000. godine njen rad je potpuno zamro i ona ne funkcioniše već punih 15 godina. Cilj te komisije jeste da se konačno napravi jedan nacrt sporazuma o naknadi štete i da se tim sporazumom definišu načini kako će se vlasnici porušenih 10.000 srpskih kuća i privrednih objekata u hrvatskim gradovima konačno obeštetiti.

Smatramo da je to jedno veoma važno pitanje i da bez rešavanja tog pitanja ne možemo govoriti o potpunoj primeni Sporazuma o normalizaciji odnosa između Srbije i Hrvatske i ne možemo govoriti o iskrenom pomirenju između dva naroda i najboljim odnosima između dve države. Hvala vam.
Gospodine predsedavajući, poštovani članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, Srbija je u majskim poplavama doživela najveću prirodnu katastrofu u svojoj istoriji. Sa tog aspekta treba posmatrati Izveštaj Vlade o kome danas raspravljamo. Moram priznati da ne razumem kritike opozicije koji taj izveštaj kvalifikuju negativno.
Ako uzmemo razmere katastrofe, možemo reći da je Vlada pokazala maksimalnu angažovanost, da je Vlada pokazala sposobnost i odgovornost da se nosi sa poplavama, da je Vlada učinila sve što je u njenoj moći da smanji razmere katastrofe. Međutim, moramo priznati da je u jednom delu lokalnih samouprava, na nižim nivoima, bilo nesnalaženja, da je bilo određenog javašluka, ali za to sigurno nije odgovorna Vlada i ministri koji su svakodnevno bili sa građanima, koji su pomagali lokalnim samoupravama u saniranju posledica tih poplava. Zbog toga maksimalno podržavam ovaj Izveštaj i želim da se zahvalim svim članovima Vlade, na čelu sa premijerom Vučićem, da se zahvalim svim pripadnicima vojske i policije, da se zahvalim hiljadama građana koji su se maksimalno angažovali. Posebno želim da istaknem jednu ciljnu grupu, a to su izbegla rasna lica, koji su se takođe u velikom broju odazvali da pomognu u izgradnji nasipa, da pomognu u prikupljanju humanitarne pomoći, jer to je populacija koja najbolje zna šta je tragedija i katastrofa. Nažalost, imamo takve građane koji su po drugi, treći put, doživeli tragediju. Prvi put su proterani sa svojih ognjišta, drugi put mnogi proterani sa KiM 1999. godine, a sada su neki od njih, po treći put, u dve decenije, doživeli ličnu tragediju, imaju ogromne probleme da se vrate u normalan život.
Što se tiče Predloga zakona o otklanjanju posledica poplava, mislim da je on dobar, da ističe dva važna momenta. To je maksimalno ubrzanje procedura da se završi obnova u sledećih godinu dana i, druga stvar, insistiranje na transparentnosti i trošenju sredstava na namenski način. Nažalost, u prethodnom periodu smo imali dosta slučajeva zloupotrebe tih sredstava. Želim da pomenem samo jedan primer. Banka za razvoj Saveta Evrope je 2004. godine odobrila kredit od 20 miliona evra za rešavanje stambenih potreba izbeglih i rasnih lica. Vlada Vojislava Koštunice je 2005. godine, nenamenski 10 miliona evra potrošila za sanaciju klizišta u Vojvodini. Ne znamo kako su ta sredstva potrošena. Vlada Mirka Cvetkovića je 2010. godine, od preostalih 10 miliona, osam miliona potrošila navodno za sanaciju posledica zemljotresa u Kraljevu. Potrošeno je 18 miliona evra nenamenski, a bilo je usmereno na rešavanje potreba jedne ugrožene ciljne grupe u Srbiji. Očekujem da Vlada, pored niza drugih potreba, preispita i trošenje tih 18 miliona evra koji su bili, ponavljam, namenjeni za izgradnju kuća izbeglim rasnim licima.
Na kraju, želim samo da kažem da ću u danu za glasanje podržati zakon o otklanjanju posledica poplava.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želim danas da postavim nekoliko pitanja ministru spoljnih poslova gospodinu Dačiću i visokom predstavniku Vlade Srbije u stalnom sastavu  Mešovitog komiteta za sprovođenje Bečkog sporazuma o sukcesiji profesoru Etinskom.
Kao što je javnosti poznato 2001. godine predstavnici država naslednice bivše Jugoslavije potpisali su Bečki sporazum o sukcesiji kojim je predviđeno da se konačno reše niz problema koji su opterećivali međusobne odnose država članica bivše Jugoslavije. Nakon potpisivanja sporazuma 2001. godine, tri godine je trebalo da države naslednice ratifikuju taj sporazuma u svojim parlamentima i konačno 2. juna 2004. godine Bečki sporazum o sukcesiji je stupio na snagu.
Pre desetak dana tačno je prošlo 10 godina od kada je Bečki sporazum stupio na snagu, međutim, od sedam aneksa tog sporazuma, jedan aneks je potpuno gurnut u stranu, nalazi se pod tepihom punih 10. To je Aneks „G“ Bečkog sporazuma o sukcesiji koji se zove „Privatna svojina i stečena prava“. To je aneks u kojim gledaju već 10 godina pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH, preko 100 hiljada građana Srbije koji nisu rodom iz tih krajeva, ali su između 1945. godine i 1990. godine u tim krajevima stekli svoju imovinu, vikendice, stanove, dinarsku, deviznu štednju, radni staž itd. U taj aneks takođe gledaju i stotine preduzeća iz Srbije koji su imali svoju imovinu na području Hrvatske i BiH.
Šta se desilo sa tim Aneksom „G“ Bečkog sporazuma o sukcesiji? Čim je Bečki sporazum stupio na snagu 2. juna 2004. godine tužilaštvo Republike Hrvatske je stalo na stanovište da taj sporazum nije moguće da se sprovodi direktno, odnosno taj Aneks „G“, nego da je potrebno da se potpišu bileteralni sporazumi za njegovo sprovođenje. Pet godina je Hrvatska, od 2004. godine do 2009. godine nastojala da uveri vlade Srbije da je potrebno potpisati bileteralni sporazum da bi konačno počelo njegovo sprovođenje. Važno je naglasiti da je odmah državno tužilaštvo Hrvatske dalo preporuku svojim sudovima da odbijaju sve zahteve fizičkih i pravnih lica Srbije da se vraća njihova imovina i druga stečena prava. Konačno 2009. godine, septembra, održan je treći sastanak stalnog mešovitog Komiteta u Beogradu, gde je tadašnja Vlada Srbije stala na stanovište Hrvatske da se ipak potpiše bilateralni sporazum za sprovođenje Aneksa „G“.
Zaista, Vlada Mirka Cvetkovića je 31.12.2009. godine, dakle, tri meseca posle tog sastanka, poslala je nacrt bilateralnog sporazuma Hrvatskoj strani za sprovođenje Aneksa „G“ Bečkog sporazuma. Od 31.12.2009. godine do dan danas Hrvatska strana se nije udostojila da makar odgovori na taj nacrti i da kaže šta nije dobro u tom nacrtu. Pet godina je tražila da se stane na njeno stanovište o potpisivanju bilateralnog sporazuma, a punih šest godina neće da odgovori na taj nacrt. Činjenica je da su vlade Srbije 2009. godine četiri puta slale urgencije hrvatskoj strani da konačno odgovori na taj nacrt, međutim, to je bilo bez uspeha.
Želim da postavim tri pitanja u vezi ovog problema, kao što sam rekao ministru spoljnih poslova, gospodinu Dačiću i visokom predstavniku Vlade Srbije za sprovođenje Bečkog sporazuma o sukcesiji, gospodinu Etinskom. Prvo, kada će biti konačno održan sledeći sastanak stalnog Mešovitog komiteta za sprovođenje Bečkog sporazuma o sukcesiji, pošto je poslednji održan, kao što sam rekao, tek septembra 2009. godine? Dakle, punih šest godina mi nismo imali sednicu tog komiteta koji treba da radi na rešavanju ovih problema.
Drugo pitanje, kada će Vlada Srbije da pokrene, odnosno Ministarstvo spoljnih poslova, da pokrene inicijativu prema Hrvatskoj strani da se formira jedna međudržavna komisija za sprovođenje Aneksa „G“ koja bi imala zadatak da pripremi konačno rešavanje ovih brojnih problema vezano za oduzeta stanarska prava, penzije, radni staž itd.
Konačno i treće pitanje, kada će i da li će Ministarstvo spoljnih poslova da upozna UN koje su depozitar Bečkog sporazuma o sukcesiji EU i druge međunarodne organizacije da Hrvatska odbija punih 10 godina da započne dijalog o sprovođenju Aneksa „G“ Bečkog sporazuma o sukcesiji koji je ponavljam ključan za pola miliona proteranih Srba koji čekaju da im se vrate njihova prava i stotine preduzeća iz Srbije. Hvala.
Gospodine predsedavajući, uvaženi predstavnici regulatornih tela, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo raspravu o tri veoma značajna izveštaja – Izveštaj Zaštitnika građana, Izveštaj o radu poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Izveštaj o sprovođenju zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka.
Mislim da su sva tri izveštaj veoma korisna i da je cilj tih izveštaja da ukažu na dobra strane, ali istovremeno da ukažu na određene slabosti u funkcionisanju institucija i potrebu da u narednom periodu se institucije osnaže i da rade svoj posao u skladu sa Ustavom i zakonom. Posebno je istaknut značaj i ključna važnost uspostave efikasnog i pravičnog pravosuđa s jedne strane i efikasne državne uprave sa druge strane. Takođe, veoma je važno i ojačati inspekcijske službe jer bez efikasnih inspekcijskih službi ne možemo govoriti i o sprovođenju i uvažavanja principa vladavine prava.
U svom nastupu ću se ograničiti na jedan segment koji, po mom mišljenju, nije uopšte obuhvaćen Izveštajem Zaštitnika građana za 2013. godinu, a mislim da je veoma značajan. U uvodnom delu u Izveštaju Zaštitnika građana navode se ugrožene ciljne grupe, posebno deca, osobe sa invaliditetom, zatim žene LGBT populacija, nacionalne manjine i izbegla i raseljena lica. Međutim, kada gledamo sadržaj Izveštaja Zaštitnika građana vidimo da je tih pet ciljnih grupa posebno obrađeno, znači od jedan do dva, pet prava deteta, prava nacionalnih manjina, rodna ravnopravnost i prava LGBT osoba, prava osoba sa invaliditetom i prava lica lišenih slobode i nacionalni mehanizam za prevenciju torture. Međutim, nigde u Izveštaju osim što su pomenuti na početku i još na jednom mestu sa jednom ili dve reči, ne govori se o problemima te populacije.
Smatram da su izbeglice i raseljena lica trebala dobiti posebno poglavlje u Izveštaju Zaštitnika građana ne samo za 2013. godinu, nego i u narednom periodu. Zbog čega? Ima dosta razloga.
Prvo, u Srbiji živi oko pola miliona proteranih Srba. Preko 300.000 sa područja Hrvatske, preko 200.000 sa područja Federacije BiH i živi preko 200.000 interno raseljenih lica sa KiM. Tih gotovo 10% stanovništva Srbije se suočava sa brojnim problemima, s jedne strane ostvarivanje svojih imovinskih, stečenih, statusnih i drugih prava koja su im oduzeta u mestima odakle su proterani, s jedne strane, ali sa brojnim problemima u procesu integracije u lokalnim sredinama u Srbiji.
Prvo ću govoriti o prvom aspektu problema. Prvi problem velikog broja izbeglih, interno raseljenih lica jeste pitanje stanovanja. U Izveštaju Zaštitnika građana se govori u segmentu socijalne politike o konceptu socijalnog stanovanja, o problemima vezano za realizaciju Zakona o socijalnom stanovanju, međutim, uopšte se ne dotiče ovaj problem.
Naime, veliki broj izbeglih i raseljenih lica živi gotovo dve decenije, a jedan deo njih čak i 23 godine od svog proterivanja u statusu podstanara. Oni 23 godine plaćaju svaki mesec kiriju vlasnicima stanova ili kuća u kojima žive. Da su tim ljudima bili obezbeđen krediti u tom iznosu koliko su isplatili, oni bi sada faktički imali svoje stanove, a ne bi morali da bacaju pare u bunar i da nikad nisu vlasnici toga stana ili kuće u kojoj žive.
U prethodnom periodu država nije mnogo učinila na rešavanju tih potreba, posebno do 2012. godine. Imamo oko 3.000 izgrađenih stambenih jedinica sredstvima međunarodnih organizacija. Imamo 500 stanova izgrađene sredstvima italijanske Vlade, ali veliki broj drugih ljudi nažalost nije rešio svoje stambeno pitanje. Javnost verovatno zna da je osnovan tzv. regionalni stambeni fond od strane međunarodne zajednice čiji je cilj da pomogne rešavanje stambenih potreba izbeglih raseljenih lica u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
Međutim, u realizaciji toga problema u Srbiji nailazimo na probleme. Koji su ključni problemi? Sredstvima iz tog stambenog fonda trebaju se ti problemi rešavati kroz dodelu paketa građevinskog materijala licima koji su počeli da grade kuće, kupovina montažnih kuća, kupovina seoskih imanja, izgradnja stanova. Mi imamo probleme u Gradu Beogradu i to je kritika prethodnoj vlasti Grada Beograda koja nije učinila dovoljno da se usvoje regulacioni planovi, posebno za naselja u kojima su izbegla raseljena lica izgradila svoje kuće.
Imamo, recimo, primere izbegličkih naselja Altine 2, zatim Grmovca, Busija, delova Batajnice, naselja Šangaj u opštini Zemun, ali takođe i naselja u opštini Palilula, kao što su Borča, Ovča, Krnjača i drugim delovima grada Beograda, gde sada međunarodna zajednica daje sredstva, ali da bi ljudi mogli konkurisati za građevinski materijal i montažne kuće, oni moraju da izvade lokacijske dozvole u Sekretarijatu za urbanizam Grada Beograda.
Pošto prethodna gradska vlast nije usvojila regulacione planove, proteklo je više od 15 godina, sada ti ljudi ne mogu da dobiju građevinski materijal i faktički propuštaju rokove da reše svoje stambeno pitanje. Mislimo da je to klasična diskriminacija. Apelujem na gradsku vlast Grada Beograda da u što kraćem roku usvoji regulacione planove za pomenuta naselja i brojna druga naselja u Gradu Beogradu i u drugim lokalnim samoupravama da bi izbegla lica bila izjednačena i imala mogućnost da dobiju građevinski materijal, da zadrže svoje kuće i da ne budu više podstanari.
Takođe, moram da kažem da u Izveštaju Zaštitnika građana nije pomenuta jedna druga državna institucija, a to je Komesarijat za izbeglice koji je nadležan za 700.000 proteranih građana iz Hrvatske, BiH i KiM. Naime, kao što sam pomenuo oko 2.000 izgrađenih stambenih objekata u kojima žive izbegla lica i dalje nije pravno regulisano.
Naime, maja 2010. godine Skupština Srbije je usvojila Zakon o izbeglicama gde je konačno omogućila da tih 2.000 porodica može da otkupi te stanove i kuće. Međutim, Komesarijat za izbeglice još uvek nije pripremio ugovore i još uvek nije te ugovore omogućio da regulišu pitanje vlasništva i da se upišu kao vlasnici u katastar. Ljudi žive u jednoj pravnoj neizvesnost i strahu da im možda ipak jednog dana neko te kuće i stanove neće oduzeti. Mislim da je vrlo važno da Zaštitnik građana obrati pažnju na taj deo izbeglih lica.
Poseban problem jeste, kao što sam pomenuo, 530 porodica čiji su stanovi izgrađeni sredstvima italijanske Vlade tokom 2007. i 2008. godine. Tih 530 stanova izgrađeno je u sedam gradova, u Nišu, Čačku, Valjevu, Kragujevcu, Pančevu i u Staroj Pazovi. Međutim, za razliku od ovih 2.000 porodica koje imaju pravo na otkup Zakon o izbeglicama iz 2010. godine ovih 530 porodica nije dobilo pravo otkupa. Isto je kada imate troje dece i dvoje dece dobiju čokoladu od oca i majke a jedno ne dobije.
Sada imate recimo u gradu Nišu zgradu nemačke Vlade, uslovno rečeno pošto je Nemačka dala sredstva. Te porodice imaju pravo otkupa tih stanova, doduše, kao što sam rekao, još uvek to nije završeno kroz ugovore, a imate pored toga zgradu italijanske Vlade gde je ista populacija izbeglička, raseljenička koja nema pravo otkupa. Kako možete objasniti izbegličkim porodicama koje žive u ovoj zgradi koju je sagradila italijanska Vlada da nemaju pravo otkupa?
Godinama vodimo borbu da i tih 530 porodica dobije pravo otkupa. Imali smo niz sastanaka. Nažalost nije prihvaćeno maja 2010. godine kada je usvojen novi Zakon o izbeglicama da se jednim članom omogući da i tih 530 porodica dobije pravo otkupa. Takođe bih apelovao na Zaštitnika građana da obrati pažnju na tih 530 porodica koje su apsolutno diskrimisane. Mi smo počeli razgovore sa bivšim ministrom građevine, gospodinom Ilićem na tu temu da Vlada usvoji jednu uredbu kojom bi omogućila da i tih 530 porodica bude izjednačeno sa ovih 2.000 koje već imaju pravo otkupa. To nažalost nije završeno. Nadamo se da ćemo u razgovorima sa gospođom Mihajlović i resornim ministrom konačno rešiti to pitanje i omogućiti tim ljudima da budu izjednačeni u svojim pravima.
Takođe, dosta je problema bilo u prethodnom periodu u gradu Beogradu prilikom konkursa za socijalne stanove, gde ste imali pravilnike koji su u svojim elementima bili često diskriminatorski. Na primer, imali ste pravilnik gde se kaže da pravo konkursa za socijalne stanove imaju porodice ako imaju ispod 80% proseka ličnog dohotka. Imate, na primer, jednu porodicu gde je, recimo, prosek bio pre dve-tri godine 31.000, a ta porodica je imala 33.000. Supruga je imala platu od 33.000, a muž i ćerka nisu radili. Faktički, zbog toga što je samo jedan član porodice zaposlen, za dve hiljade su oni prešli taj uslov da konkurišu i i dalje su podstanari.
Naše je mišljenje da bi trebalo gledati prosek po članu porodice, a ne po čitavoj porodici. Tako ispada da ako je čovek samac i ima platu 30.000, da on može konkurisati, a ako imate pet članova porodice koji imaju prihod 33.000, oni nemaju prava konkursa. Oni su apsolutno diskriminisani u pravu da konkurišu da dobiju socijalni stan.
Ja apelujem na Zaštitnika građana da posebno obrati pažnju na pitanje stanovanja. Vidimo sada ovu tragediju oko poplava i vidimo koja je muka evakuisanih lica, s kojima mi saosećamo, da dočekaju da se za mesec, dva ili tri vrate u svoje kuće. Zamislite sada ljude koji 15, 20, 23 godine žive kao podstanari i ne mogu dočekati dan kada će živeti u svom stambenom prostoru. Radi se o velikom broju lica.
Drugi problem o kojem bih hteo da govorim jeste državljanstvo. Vi ste pomenuli u svom izveštaju da ima problema, odnosno da nadležna uprava u MUP-u ne rešava pitanje dobijanja državljanstva ili otpusta državljanstva na vreme. Mi imamo dosta naših ljudi koji su podneli zahtev za državljanstvo, odnosno izbeglih lica koja godinama čekaju da budu primljena u državljanstvo. Mislimo da je to neprihvatljivo, da bi zaista trebalo maksimalno skratiti rokove da ti ljudi dobiju državljanstvo u veoma kratkom vremenskom periodu.
Zatim, imamo nekoliko hiljada izbeglih lica koja su imala status izbeglice. Međutim, dok im je trajao status izbeglice nisu podneli zahtev za državljanstvo. Njima je ukinut izbeglički status i sada oni nemaju pravnu mogućnost da podnesu zahtev za državljanstvo. To su pravno nevidljiva lica i ti ljudi prosto u pravu ne postoje. Moramo da vidimo način kako da tim ljudima olakšamo. Da li je to možda mogućnost da im Komesarijat za izbeglice da ponovo oročeni izbeglički status na tri meseca, da mogu podneti zahtev za državljanstvo, da dobiju državljanstvo i posle izvade ličnu kartu i regulišu pitanje svog pravnoga statusa?
Sledeći problem o kome bih hteo govoriti jeste pitanje ratnog staža. Javnost zna da je za vreme Republike Srpske Krajine, od 1991. do 1995. godine, gotovo kompletno muško stanovništvu u Krajini bilo mobilisano i bilo u jedinicama JNA, teritorijalne odbrane, policije itd. Mi imamo veliki broj, većinu takvih građana kojima čak do 19. maja 1992. godine, pre osnivanja Savezne Republike Jugoslavije, nije priznat taj ratni staž. Ljudi smatraju da su u tome oštećeni.
Takođe, svi Krajišnici, ljudi iz tih krajeva koji su bili četiri godine na ratištu, smatraju da treba da im se prizna ratni staž do 5. avgusta 1995. godine, do završetka rata. Mi imamo čak da je pojedincima, recimo oficirima, podoficirima, koji su bili na čelu jedinica na području Krajine, priznat ratni staž u dvostrukom trajanju. Ti sami oficiri kažu – mi imamo sad osam godina ratnog staža, a nijednom mom vojniku kojim sam ja komandovao na nivou čete, bataljona, brigade, nije priznat ratni staž ni čak do 19. maja 1992. godine. Kome sam ja komandovao, ako je meni priznat ratni staž u trajanju od osam godina, a mom vojniku nije priznat nijedan dan ratnog staža? Smatramo da je tu takođe u pitanju diskriminacija.
Mi imamo informacije, gospodine Jankoviću, da su vam pojedini građani slali podneske vezano za ta pitanja i mi bi molili u narednom periodu jedan sastanak na tu temu, da vidimo zaista da ti ljudi zaista dobiju ono priznanje koje zaslužuju. Ako su zaista bili tamo, treba da im se prizna taj ratni staž u dvostrukom trajanju, a ne da se prizna njihovim komandantima a njima kao vojnicima ne.
Ovo su osnovni problemi u procesu integracije izbeglih ratnih lica. Kao što sam rekao, pitanje stanovanja, državljanstva i pitanje priznanja ratnog staža.
Drugi korpus problema koji bi hteo da pomenem jesu ova prava o kojima govorim. Mi smo smatrali da je u tom posebnom poglavlju o izmeni ratnih lica trebalo stajati jedno poglavlje, odnosno jedan deo u tom poglavlju gde bi Zaštitnik građana analizirao sprovođenje međudržavnih sporazuma. Mi imamo, i to je za nas biblija, za sve ljude iz tih krajeva koji su proterani, kojima nije vraćena imovina, Bečki sporazum o sukcesiji, međudržavni sporazum, koji je po međunarodnom pravu, o uslovima BiH, Hrvatske i Srbije i ima jaču pravnu snagu od svih domaćih zakona, a on se u praksi u velikom delu generalizuje. Uvek ističemo Aneks G, koji se zove – privatna svojina, stečena prava, koji ljudima garantuje prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine. Ako je Hrvatska članica EU, ako je Hrvatska zatvorila pregovore o Poglavlju 23 – pravosuđe i ljudska prava, znači da je Hrvatska ispala najviše standardna u oblasti pravosuđa i ljudskih prava i da treba da bude primer svim državama u regionu.
Mi imamo stotine hiljade građana koji ne mogu ostvariti svoja prava, 40.000 oduzetih stanarskih prava, 50.000 proteranih Srba koji ne mogu dobiti zaostale neisplaćene penzije, preko 10.000 srušenih kuća u klasičnim terorističkim akcijama na području hrvatskih gradova, preko 800.000 oduzetih katastarskih parcela poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta. Ljudi u sudskim postupcima ne mogu ostvariti svoja prava. Mi imamo nekoliko radnih grupa sa Hrvatskom. Imamo Radnu grupu za nestala lica, Radnu grupu za ratne zločine, Radnu grupu za penzije u okviru Ministarstva rada i socijalne politike, Radnu grupu za granice i Radnu grupu za sprovođenje Međunarodnog sporazum o zaštiti hrvatske manjine u Srbiji i srpske zajednice u Hrvatskoj. Nama bi bilo veoma važno da Zaštitnik građana vidi kako funkcionišu te komisije. One su osnovane pre pet, sedam, deset i više godina. Koji su efekti rada tih komisija? Mi očekujemo rezultate tih komisija.
Javnost zna da je 1996. godine potpisan Sporazum o normalizaciji odnosa između tada SRJ i Hrvatske. U članu 7. je stajalo da će biti formirana komisija za naknadu štete. To znači da će svim građanima kojima je uništena imovina biti nadoknađena šteta. Ta komisija je počela sa radom 1997. godine, a 1999. godine je prestala sa radom. Koliko znamo, formalno nije ukinuta. Nas zanima šta je sa tom komisijom. Da bi bila potpuna normalizacija odnosa između sada Srbije i Hrvatske, ta komisija mora završiti svoj zadatak, pripremiti nacrt sporazuma o naknadi štete za svu uništenu, oštećenu i nestalu imovinu.
U tom smislu, gospodine Jankoviću, mi smatramo da je ovde trebalo biti posebno poglavlje za 500.000 proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH i preko 200.000 interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije. Mislimo da oni zaslužuju ovo poglavlje i da svi ovi aspekti i pitanje problema u procesu integracije i pitanje ostvarivanja oduzetih imovinskih i drugih prava u zemljama porekla, odnosno u mestima gde su živeli do proterivanja, moraju imati veoma važno mesto, jer bez obraćanja pažnje na te probleme mi nismo dosledni u priči o poštovanju ljudskih prava. Ili poštujemo i insistiramo da se poštuju ljudska prava svih građana, ili pravimo selekciju. Zato apelujem na vas da u narednom izveštaju za 2014. godinu imate jedno posebno poglavlje vezano za ovu ugroženu grupu i da vidimo šta institucije preduzimaju, odnosno rade u rešavanju ovih problema.
Na kraju, želim da samo konstatujem da ću i ja lično, odnosno poslanička grupa SNS, podržati sva tri ova izveštaja, jer mislimo da su veoma korisni i da mogu samo doprineti da zaista Srbija postane jedna moderna država u kojoj će princip vladavine prava biti dominantan. Zahvaljujem.
Gospodo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, nije suština brige o Srbima u regionu da li imamo ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu, Kancelariju za dijasporu i Srbe u regionu ili imamo upravu za dijasporu i Srbe u regionu, koja je planirana ovim izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima.
Imali smo Ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu do 2012. godine. Šta je to Ministarstvo učinilo da se ostvare oduzeta imovinska, stečena, statusna i svaka druga prava stotina hiljada proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH? Da li je Ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu, koje je ponavljam postojalo do 2012. godine, pomoglo da se isplati 50.000 neisplaćenih, a dospelih penzija proteranim Srbima?
Da li je to ministarstvo pomoglo da se dobije naknada štete za 10.000 srušenih srpskih kuća u terorističkim akcijama van područja ratnih delovanja u Hrvatskoj? Da li je to ministarstvo pomoglo da se vrati 40.000 oduzetih stanarskih prava Srbima u Hrvatskoj? Da li je to ministarstvo pomoglo da se vrati 800.000 katastarskih parcela oduzete srpske zemlje u Hrvatskoj, na području Krajine? Da li je to ministarstvo pomoglo da se isplati desetinama hiljada srpskih porodica oduzeta dinarska i devizna štednja? Da li je to ministarstvo pomoglo da se Srbi ne brišu iz evidencije prebivališta u Hrvatskoj? Da li je to ministarstvo insistiralo i pomoglo da Hrvatska poštuje sopstveni ustavni zakon o pravima naseljenih manjina, koji je donet 2002. godine, i koji garantuje proporcionalnu zastupljenost Srba u organima lokalne samouprave i dvojezičnost? Nije pomoglo.
Da li je to ministarstvo pomoglo da Srbi u Federaciji BiH ne budu građani drugoga reda, da Srbi u Federaciji BiH, koji konstitutivni narod od 2003. godine, budu proporcionalno zastupljeni u institucijama lokalne samouprave, kantona i čitave federacije? Nije pomoglo.
Dakle, Srbi u Hrvatskoj, u Federaciji BiH su građani drugoga reda. Oni ne mogu da ostvare svoja osnovna ljudska prava, ali Ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu nije ništa učinilo da se ti problemi reše. Kada smo mi videli aktivnu državnu politiku do 2012. godine u rešavanju tih problema. Mi smo do 2012. godine imali politiku lažnog pomirenja od strane režima u Beogradu, preko leđa stotina hiljada proteranih Srba. Ništa se na tom planu nije učinilo.
Sada pojedine kolege ovde u Skupštini govore da je forma suština. Ako uzmemo Republiku Hrvatsku, koja slovi kao država koja brine o Hrvatima izvan Hrvatske i Hrvatima u dijaspori, ona nema ni ministarstvo za dijasporu i Hrvate u regionu, nema ni kancelariju kao instituciju, nego ima Upravu za Hrvate u BiH i dijaspori u okviru Ministarstva vanjskih poslova Republike Hrvatske. Gospodine Veselinoviću, to možete slobodno da pogledate na sajtu Ministarstva vanjskih poslova Hrvatske, znači kao deo Ministarstva.
Suština priče jeste državna politika. Znači, pola miliona proteranih Srba koji žive u Srbiji iz Hrvatske i Federacije BiH, preko 100.000 građana Srbije koji nisu rodom ni poreklom iz Hrvatske i Federacije BiH, ali su od 1945. do 1990. godine deo svog života proveli u tim krajevima i sada potražuju svoja osnovna imovinska prava, srušene kuće, vikendice, stanove, dinarsku i deviznu štednju, itd.
Znači, mi očekujemo da će Vlada gospodina Vučića biti prva Vlada Republike Srbije od završetka rata u BiH i Hrvatskoj koja će voditi politiku čistih računa, koja će voditi politiku aktivne zaštite i borbe za ostvarivanje imovinski stečenih i statusnih prava oštećenih Srba. Samo aktivnom državnom politikom je moguće da se ti problemi reše.
Znači, mi očekujemo stalni dijalog, očekujemo da ti problemi dođu na sto, da se o njima razgovara u funkciji stvarnoga, a ne lažnoga pomirenja između Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. To je suština čitave priče. Koja će forma biti, to je manje bitno. Ponavljam, imali smo to Ministarstvo, ništa nam nije pomoglo da rešimo svoje probleme. Hvala.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, koalicija Udruženja izbeglica će u danu za glasanje podržati Predlog budžeta Vlade Republike Srbije za 2014. godinu iz dva razloga.
Prvi razlog jeste zato što je ovaj budžet realan i zaista je izraz teške socijalno-ekonomske situacije u kojoj se nalazi naša država. S druge strane, zato što Vlada Srbije pokazuje odlučnost da sprovede suštinske reforme i da stvori ambijent da se reši ključno pitanje građana Srbije, a to je pitanje nezaposlenosti.
Pozdravljamo napore Vlade da se smanji siva ekonomija, da se poveća naplata poreza, da se reši pitanje javnih preduzeća i da se stvori ambijent da dođe što veći priliv stranih investicija. Naravno, za to je potrebno doneti set zakona, kao što su Zakon o stečaju, Zakon o privatizaciji, a posebno Zakon o planiranju i izgradnji.
Posebno pozdravljamo što je već usvojen set pravosudnih zakona koji bi trebao da doprinese da se stvori jedno efikasno pravosuđe koje je jedan od ključnih elemenata stvaranja ambijenta za priliv stranih investicija.
Kratko bih se usredsredio na još dva pitanja vezano za budžet. To je pitanje Srba u regionu i pitanje izbeglih i prognanih lica. Položaj Srba u regionu je veoma težak. Posebno želim da istaknem pitanje Srba u Hrvatskoj i Srba u Federaciji BiH, koji se nalaze u veoma teškom položaju. Srbi u Hrvatskoj i Srbi u Federaciji BiH su građani drugog reda. Osnovni problem je diskriminacija u zakonodavstvu i ponašanju nadležnih državnih organa. Posebno ističem primer antisrpske kampanje koja se već mesecima odvija u Hrvatskoj. Zato želim posebno da pozdravim odluku Ministarstva spoljnih poslova Srbije i gospodina Mrkića koji je poslao jedan dokument svim našim DKP u svetu da se upozna međunarodna javnost sa brojnim incidentima, skidanjem i razbijanja dvojezičnih tabli i da se Vlada Republike Srbije maksimalno pomogne da se pitanje Srba u Hrvatskoj reši na jedan obostrano prihvatljiv način.
Takođe poseban problem jeste i položaj Srba u Federaciji BiH, posebno u Uvsko-Savskom kantonu, posebno u Livanskom kantonu veliki broj Srba se i dalje iseljava i mi očekujemo da Vlada Srbije, kao što ima nameru da pokrene to pitanje sa zvaničnim Sarajevom i da se to pitanje u narednom periodu rešava.
Što se tiče izbeglih i prognanih lica, želim istaći da u Srbiji živi 300 hiljada proteranih Srba iz Hrvatske, 200 hiljada proteranih Srba iz Federacije BiH, preko 200 hiljada interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije. Vlada pokazuje spremnost preko svojih institucija da rešava to pitanje i mi očekujemo da će se pokrenuti jedan stalni dijalog sa zvaničnim Zagrebom i Sarajevom i da će pitanje imovine, pitanje nestalih lica, pitanje ratnih zločina doći na dnevni red i da će se postići pravično i trajno rešenje tih problema. Hvala.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, postaviću nekoliko pitanja Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, a pre toga ću da izrazim svoje žaljenje da od 2001. godine, pa sve do 2012. godine nijedna vlast u Srbiji nije vodila politiku aktivne podrške i brige za Srbe u Hrvatskoj, ni za izbegle i proterane Srbe.
Hrvatska je usvojila 2002. godine Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina, koji garantuje slobodnu upotrebu srpskog jezika i ćiriličnog pisma u svim onim opštinama gde je učešće Srba preko 33%. Nažalost, ni vlada gospodina Koštunice, ni vlada gospodina Cvetkovića nije u razgovorima sa Vladom Hrvatske pokretala to pitanje. Nažalost, ni vlada gospodina Koštunice, ni vlada gospodina Cvetkovića nije tražila stalni dijalog da se brojni problemi preko 300.000 proteranih Srba koji žive u Srbiji, veliki broj u Republici Srpskoj i veliki broj u trećim zemljama, da se ta pitanja stave na dnevni red i da budu tema dijaloga između zvaničnog Zagreba i Beograda.
Nažalost, predsedniku Nikoliću i Vladi premijera Dačića ostalo je da počne rešavati taj problem nakon što je bio zamrznut 11 godina. Od 2001. godine vodila se politika lažnog pomirenja preko leđa Srba u Hrvatskoj, preko leđa izbeglih i prognanih Srba i naravno da nije moguće da nakon 11 godina ti problemi budu odmah rešeni.
Mi smo snažno pozdravili dolazak hrvatskog predsednika Josipovića, razgovore sa predsednikom Nikolićem. Pozdravili smo obraćanje hrvatskog predsednika Josipovića našem parlamentu, jer smatramo da je to čin zrelosti i tolerancije srpske strane. Naravno da ćemo očekivati u narednom periodu i da se srpski predsednik Nikolić obrati u hrvatskom Saboru. Mislim da treba na taj način pristupati ovim stvarima.
Reći ću konkretno nekoliko problema gde očekujem da naše Ministarstvo spoljnih poslova traži objašnjenje od hrvatskog Ministarstva spoljnih poslova. Prvo se tiče izbeglih i prognanih Srba koji primaju penzije iz Hrvatske. Hrvatska je odredila rok 31. oktobar do kada svi korisnici hrvatskih penzija moraju da dostave tzv. osobni identifikacioni broj ili OIB. Mi mislimo da je to bio kratak rok. Dobar deo naših penzionera nije uspeo da dostavi potrebna dokumenta, a to je popunjen zahtev i overena kopija lične karte ili pasoša. Mi smatramo da treba naše Ministarstvo spoljnih poslova da zatraži od hrvatske strane da se produži taj rok za dodeljivanje OIB, a da se u međuvremenu koristi tzv. potvrda o životu.
Imamo čak i slučaj gospođe Danice Dimitrijević, koja je poslala zahtev za OIB 27. aprila ove godine iz pošte u Mirijevu. Tek su joj sredinom oktobra, pet i po meseci kasnije, odgovorili da je njen zahtev za OIB zaplenjen. Strahujemo da ima dosta zloupotreba, da Poreska uprava Hrvatske ne radi to onom dinamikom kako bi trebalo da radi. Zato molimo naše ministarstvo da traži u razgovorima sa Zagrebom da se taj rok za dodeljivanje OIB produži.
Drugi problem jeste pitanje prebivališta naših ljudi u Hrvatskoj. Hrvatska je 29. decembra prošle godine usvojila Zakon o prebivalištu, gde je odredila da smo tri kategorije građana mogu da imaju hrvatsku ličnu kartu. To su oni koji su u postupku obnove, u postupku stambenog zbrinjavanja ili žive najmanje tri meseca na području Hrvatske. Mi tražio da naše Ministarstvo spoljnih poslova, u razgovorima sa Zagrebom, zatraži da se svi izbegli i prognani Srbi tretiraju hrvatskim programom povratka iz 1998. godine i da se pokaže sa hrvatske strane tolerancija u narednim godinama dok izbegli i prognani Srbi konačno ne reše svoja pitanja i ne odluče gde će da žive.
Istovremeno, moram da kažem da imamo informacije i da znamo da značajan broj građana Srbije hrvatske nacionalnosti ima takođe dve lične karte – i srpsku i hrvatsku. Srbija tu ne pravi problem. Mi se slažemo s tim da Srbija ne treba da pravi problem, ali očekujemo reciprocitet, očekujemo takođe da to isto učini i hrvatska strana.
Nedavno smo organizovali posebnu sednicu Odbora za dijasporu i Srbe u regionu vezano za položaj Srba u Federaciji BiH. Hoću da kažem da je položaj Srba u Federaciji BiH jako težak, da su Srbi u Federaciji BiH građani drugog reda. Posebno je teška situacija u srpskim opštinama u Zapadnoj Krajini, Glamoču, Grahovu, Bosanskom Petrovcu i Drvaru.
(Predsedavajući: Vreme.)
Završavam. Jedan od zahteva učesnika te posebne sednice, načelnika tih opština, srpskih poslanika u Skupštini BiH i parlamentu Federacije BiH jeste da se otvori srpski konzulat u Drvaru. Ta mera bi značajno ohrabrila Srbe koji žive u tim krajevima. Apelujem na naše Ministarstvo spoljnih poslova da vidi mogućnost da se u razumnom vremenskom roku otvori konzulat Srbije u Drvaru i na taj način olakša položaj Srba u tom delu Federacije BiH. Hvala.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, koalicija Udruženja izbeglica će u danu za glasanje podržati Predlog budžeta Vlade Republike Srbije za 2014. godinu iz dva razloga.
Prvi razlog jeste zato što je ovaj budžet realan i zaista je izraz teške socijalno-ekonomske situacije u kojoj se nalazi naša država. S druge strane, zato što Vlada Srbije pokazuje odlučnost da sprovede suštinske reforme i da stvori ambijent da se reši ključno pitanje građana Srbije, a to je pitanje nezaposlenosti.
Pozdravljamo napore Vlade da se smanji siva ekonomija, da se poveća naplata poreza, da se reši pitanje javnih preduzeća i da se stvori ambijent da dođe što veći priliv stranih investicija. Naravno, za to je potrebno doneti set zakona, kao što su Zakon o stečaju, Zakon o privatizaciji, a posebno Zakon o planiranju i izgradnji.
Posebno pozdravljamo što je već usvojen set pravosudnih zakona koji bi trebao da doprinese da se stvori jedno efikasno pravosuđe koje je jedan od ključnih elemenata stvaranja ambijenta za priliv stranih investicija.
Kratko bih se usredsredio na još dva pitanja vezano za budžet. To je pitanje Srba u regionu i pitanje izbeglih i prognanih lica. Položaj Srba u regionu je veoma težak. Posebno želim da istaknem pitanje Srba u Hrvatskoj i Srba u Federaciji BiH, koji se nalaze u veoma teškom položaju. Srbi u Hrvatskoj i Srbi u Federaciji BiH su građani drugog reda. Osnovni problem je diskriminacija u zakonodavstvu i ponašanju nadležnih državnih organa. Posebno ističem primer antisrpske kampanje koja se već mesecima odvija u Hrvatskoj. Zato želim posebno da pozdravim odluku Ministarstva spoljnih poslova Srbije i gospodina Mrkića koji je poslao jedan dokument svim našim DKP u svetu da se upozna međunarodna javnost sa brojnim incidentima, skidanjem i razbijanja dvojezičnih tabli i da se Vlada Republike Srbije maksimalno pomogne da se pitanje Srba u Hrvatskoj reši na jedan obostrano prihvatljiv način.
Takođe poseban problem jeste i položaj Srba u Federaciji BiH, posebno u Uvsko-Savskom kantonu, posebno u Livanskom kantonu veliki broj Srba se i dalje iseljava i mi očekujemo da Vlada Srbije, kao što ima nameru da pokrene to pitanje sa zvaničnim Sarajevom i da se to pitanje u narednom periodu rešava.
Što se tiče izbeglih i prognanih lica, želim istaći da u Srbiji živi 300 hiljada proteranih Srba iz Hrvatske, 200 hiljada proteranih Srba iz Federacije BiH, preko 200 hiljada interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije. Vlada pokazuje spremnost preko svojih institucija da rešava to pitanje i mi očekujemo da će se pokrenuti jedan stalni dijalog sa zvaničnim Zagrebom i Sarajevom i da će pitanje imovine, pitanje nestalih lica, pitanje ratnih zločina doći na dnevni red i da će se postići pravično i trajno rešenje tih problema. Hvala.
Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, postavio bih dva pitanja ministru pravde i državne uprave, vezano za hapšenja izbeglih i prognanih Srba, sa jedne strane, i srpskih povratnika u Hrvatskoj, sa druge strane.
Od strane nadležnih hrvatskih institucija često čujemo da se Republika Hrvatska zalaže za najbolje odnose sa Republikom Srbijom, za odnose međusobnog poštovanja, uvažavanja, za odnose poverenja i, u krajnjoj liniji, iskrenog pomirenja. Međutim, u praksi ponašanje Republike Hrvatske je suprotno. Nažalost, Republika Hrvatska i dalje u jednom svom delu vodi politiku zastrašivanja izbeglih i prognanih Srba i srpskih povratnika, stvara osećaj nesigurnosti i sprečava proterane Srbe da ostvaruju svoja osnovna ljudska prava.
Navešću četiri slučaja koja govore tome u prilog. Maja 2011. godine uhapšen je 83-godišnji magistar istorijskih nauka gospodin Mile Dakić kada se vraćao sa naučnog skupa iz Banja Luke na Rači, prebačen je u Sarajevo. Na osnovu hrvatske Interpolove poternice prebačen je u Zagreb. Vodi se obnova postupka već dve godine. Saslušano je 28 svedoka. Niko od tih 28 svedoka nije teretio gospodina Dakića da je učestvovao u ubistvu hrvatskih policajaca 1991. godine na Kordunu. Prekjuče je završeno, po treći put, saslušanje 28 svedoka putem video linka i apsolutno niko gospodina Dakića ne sumnjiči da je u tome učestvovao, ni kao izvršilac, ni kao nalogodavac.
Apelujem na Ministarstvo pravde i državne uprave da zatraži hitno objašnjenje hrvatskog Ministarstva pravosuđa, vezano za slučaj gospodina Dakića i da zatraži da se gospodin Dakić što pre pusti na slobodu, jer ovo zaista, što je rekao gospodin Pusić, istaknuti borac za ljudska prava u Hrvatskoj, predstavlja sramotu za hrvatsko pravosuđe.
Imamo drugi slučaj, 10. jula uhapšeno je 12 Srba u selu Trpinja, koji tamo žive, pod optužbom da su činili ratne zločine u Vukovaru. Devet njih je zadržano u pritvoru. Pritvor je određen na tri meseca. Sada je u oktobru taj pritvor produžen za još tri meseca. Sve činjenice pokazuju da hrvatska strana nema dokaze da je ovih devet Srba činilo zločine, ali se prosto na silu nastoji iskonstruisati optužnica, jer je još uvek nema, znači ide četvrti mesec od privođenja, da su činili zločine, iako to nije tačno.
Treći slučaj tiče se hapšenja srpskog povratnika Marka Carevića, sedam dana prije posete hrvatskog predsednika Josipovića Srbiji, 9. oktobra. Marko Carević se vratio u Hrvatsku 2005. godine. Znači, živi osam godina u Hrvatskoj, član je Hrvatske narodne stranke, u dva navrata bio je predsednik mesne zajednice Sjeniča Gornja Utinja kod Karlovca, aktivno se zalagao za povratak Srba iz Srbije i Republike Srpske, radio je na obnovi infrastrukture, vodovoda, električnih instalacija, puteva, zalagao se za najbolje odnose Srba i Hrvata. Sada zamislite, osam godina aktivni javni radnik u lokalnoj zajednici, Marko Carević je u jednoj spektakularnoj akciji 9. oktobra uhapšen kao da se radi o najvećem zločincu sa ovih prostora.
To hapšenje izazvalo je veliku nesigurnost kod njegovih sumještana, a istovremeno je u tom Gornjem Sjeničaku je avgusta 1995. godine, posle „Oluje“, pobijeno šest srpskih staraca. Nažalost, još uvek niko nije optužen ni osumnjičen ko je izvršio ubistva tih šest srpskih staraca, a hapsi se jedan Marko Carević, čovek koji osam godina aktivno radi u svojoj lokalnoj sredini.
Konačno, imamo poslednji slučaj hapšenja Slobodana Doklića, bivšeg oficira JNA, koji je uhapšen 18. oktobra, dan posle posete hrvatskog predsednika Srbiji, koji je optužen da je činio ratne zločine, iako je 1991. godine bio uhapšen, prebijen, sad je teški RVI. Krenuo je u posetu svojem ocu i majci u Korenicu. Nakon povratka iz te posete sa svojom porodicom, uhapšen je na granici sa Mađarskom, čovek koji živi već godinama u Australiji, ima srpsko državljanstvo. Da li je to doprinos u uspostavljanju odnosa između Srbije i Hrvatske, odnosa koji su najbolji?
(Predsedavajuća: Vreme.)
Molim vas, samo da postavim kratko dva pitanja ministru pravde i državne uprave, gospodinu Selakoviću, da zatraži da Hrvatska prestane sa manipulacijom spiskova osumnjičenih, optuženih i osuđenih Srba sa jedne strane, a s druge strane, da zatraži da se povedu ozbiljni razgovori i da se postigne sporazum da se suđenja za ratne zločine i druga teška krivična dela organizuju prema mestu prebivališta, odnosno da Hrvatska dostavi sve one predmete za koje smatra da su Srbi činili zločine, da se suđenje nalazi u Srbiji. Onaj ko je kriv, taj treba da bude osuđen, ko nije kriv, treba da ima punu slobodu kretanja. Hrvatska mora da prestane sa manipulacijom, sa hapšenjima Srba, sa ciljem da odustanu od povratka ili da se bore za svoja ljudska prava. Hvala.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, postavio bih dva pitanja Ministarstvu pravde i državne uprave.
Prvo se tiče ratnih zločina. Naime, pre jedno 15 dana, hrvatsko Ministarstvo pravosuđa dostavilo je spisak od 1.587 lica koja su osumnjičena, optužena ili osuđena za ratne zločine u Hrvatskoj. To je već treći spisak koji hrvatska strana dostavlja srpskoj strani. Prvi spisak dostavljen je 2010. godine, pre tri godine. Taj spisak ima i 1.534 imena. Zatim, januara 2011. godine dostavljen je drugi spisak koji ima 1.549 imena. Između prvog i drugog spiska broj osumnjičenih, optuženih i osuđenih lica je porastao za 15, a u odnosu na januar 2011. godine, u odnosu na ovaj najnoviji od pre 15 dana, broj osumnjičenih, optuženih i osuđenih lica je porastao za 28. Sada 300.000 Srba koji su proterani iz Hrvatske čeka da se konačno reši pitanje njihove slobode kretanja i da konačno prestane manipulacija sa tim spiskovima.
Šta se desilo? Pre nekoliko dana u selu Trpinja hrvatske specijalne snage su upale ujutro, u pola sedam, to je nekoliko kilometara selo od Vukovara, sa fantomkama na glavi, uhapsile 12 Srba, zatvorili sve izlaze i ulaze u selu. Ljudi koji nisu bili u tim kućama, išli su na radna mesta, hapsili su ih zbog navodnih zločina protiv hrvatskog civilnog stanovništva 1991. godine u Vukovaru. Ono što je paradoks u svemu tome jeste, kada je izvršena provera tih 12 Srba koji su uhapšeni, ni jednog od tih Srba nema na spisku koji je Hrvatska dostavila simbolički 1. jula, kada je postala članica EU. Sad zamislite, 10 dana kasnije hapsi se 12 Srba a nijedan se ne nalazi na spisku od 1.577 imena.
Kako 300.000 Srba, od kojih je barem jedan jedan dan živeo u Krajini između 1991. i 1995. godine, se može osećati sigurnim kada 10 dana nakon najnovijeg spiska se hapsi 12 Srba a nijednog od tih nema na spisku osumnjičenih, optuženih i osuđenih lica? Hrvatska, nažalost, 18 godina koristi mehanizam spiskova kao sredstvo zastrašivanja izbeglih i prognanih Srba, koji se ne mogu vraćati svojim kućama, čak ni oni koji žele da odu u Hrvatsku da reše svoja imovinska i druga pitanja se ne usude, jer se plaše da će nakon trećeg ili četvrtog odlaska biti privedeni i zatvoreni pod raznim optužbama.
Šta je tu još problem? Mi imamo ovaj spisak od 1.577 lica za ratne zločine. Šta se desilo gospodinu Mili Dakiću, čoveku od 83 godine, koji je maja 2011. godine proverio da li se nalazi na tom spisku? Dobio je potvrdu od našeg ministarstva da ga nema na hrvatskom spisku osumnjičenih, optuženih i osuđenih lica za ratne zločine. Otišao je na naučni skup u Banjaluku, maja 2011. godine. U povratku, na Rači je uhapšen, prebačen u Sarajevo, a avgusta 2011. godine, na osnovu hrvatske interpolove poternice, je prebačen u Zagreb i tamo mu se sudi.
Kad smo pitali kako je moguće da je taj čovek uhapšen, rekli su – ne, on se ne nalazi na ovom spisku osumnjičenih, osuđenih i optuženih za ratne zločine, on je osuđen za krivično delo podstrekivanja na ubistvo. To znači da ako 1.577 Srba dobije potvrdu da nije na spisku za ratne zločine, niko mu ne garantuje kad ode u Hrvatsku, ili bilo koju treću zemlju, da će biti uhapšen i da će mu se reći – ne, ti nisi uhapšen zbog ratnih zločina, ti si optužen za silovanje, podstrekivanje na ubistvo, krivična dela krađe itd.
Mi tražimo da se konačno raščisti pitanje ratnih zločina i drugih teških krivičnih dela. Mi se zalažemo da svako onaj ko je činio ratne zločine i teška krivična dela mora da bude procesuiran, ali ne mogu se spiskovi koristiti i zastrašivanje ljudi i stvaranje opšte nesigurnosti.
U tom smislu, smatramo da je došlo konačno vreme, to je moje pitanje Ministarstvu pravde i državne uprave Republike Srbije, da pokrene jedan ozbiljan dijalog sa hrvatskom stranom, da zatraži podršku Evropske unije i drugih međunarodnih organizacija, da se napravi jedan sporazum. Po tom sporazumu treba da se sudi prema mestu boravka.
(Predsednik: Vreme.)
Drugi deo sporazuma je da jedna strana drugoj ustupa predmete i dokaze ko je činio ratne zločine. To znači, ako Hrvatska ima dokaze, neka te dokaze dostavi i našem ministarstvu, naše Ministarstvo pravosuđa će da sudi tom čoveku. Ako se dokaže da nije na spisku, da nije kriv, on će biti skinut sa spiska i Srbija će garantovati njegovu slobodu kretanja.
(Predsednik: Hvala, gospodine Linta, pet minuta i 26 sekundi.)
Još jedno moje pitanje jeste, izvinjavam se, da takođe Ministarstvo pravde i državne uprave pokrene jedan dijalog u vezi gospodina Mine Dakića, čovek koji ima 83 godine, 28 svedoka je saslušano, niko ga nije krivio za podstrekivanje na ubistvo, da se konačno taj proces u Hrvatskoj završi na jedan pravičan i zakonit način. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, danas je Svetski dan izbeglica i dobar povod da se podsetimo na najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije. U Srbiji živi preko pola miliona proteranih Srba sa područja BiH i Hrvatske, živi preko 200.000 internoraseljenih lica sa KiM.
U Srbiji, takođe, živi preko 100.000 građana Srbije koji nisu ni izbeglice, ni interno raseljena lica, ali koji su u međuvremenu, između 1945. i 1990. godine, stekli imovinu, stečena prava u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, ali ta prava ne mogu da ostvare. Jedna od naših aktivnosti jesu građani koji četiri, pet generacija žive u Novom Sadu, Zrenjaninu, Požarevcu, ali nažalost ne mogu da vrate svoje stanove, vikendice na području Hrvatske.
Želeo bih posebno da se zahvalim predsedniku Narodne skupštine gospodinu Stefanoviću što je juče primio delegaciju izbegličkih udruženja povodom svetskog dana izbeglica i pokazao veliko razumevanje za naše probleme. Na sastanku je doneto nekoliko zaključaka. Prvi jeste da se do kraja ove godine, najkasnije, sazove posebna sednica Narodne skupštine koja bi raspravljala o kršenju ljudskih prava proteranih Srba iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine. Na kraju te rasprave se usvojila Rezolucija o poštovanju ljudskih prava izbeglih i prognanih lica i drugih oštećenih građana iz Hrvatske i BiH.
Šta je cilj te rezolucije? Cilj Rezolucije jeste da dodatno obaveže Vladu Srbije da još snažnije vodi dijalog sa predstavnicima vlasti u Zagrebu i Sarajevu, da dodatno upozna međunarodne organizacije, kao UN, koje su depozitar Bečkog sporazuma o sukcesiji, EU, Savet Evrope, OSC, da je neprihvatljivo, da ne možemo govoriti o pomirenju ako imamo stotine hiljada građana koji su oštećeni u svojim ljudskim pravima.
Postavio bih tri pitanja. Prvo pitanje postavljam državnom sekretaru u Ministarstvu spoljnih poslova gospođi Veri Mavrić, koja koordinira radne grupe koje treba da rade na pronalaženju konkretnih rešenja, vezano za penzije, imovinu, nestala lica itd. Dokle se stiglo u pregovorima sa zvaničnim Zagrebom i Sarajevom oko rešavanja konkretnih problema?
Drugo pitanje bih postavio visokom predstavniku Vlade Srbije za sprovođenje Bečkog sporazuma o sukcesiji. Da li su započeti razgovori, a vezano za implementaciju aneksa G Bečkog sporazuma o sukcesiji, koji se zove – privatna svojina i stečena prava? U tom aneksu se vrlo jasno kaže da svim građanima moraju biti vraćena njihova prava koja su imali na dan 31. decembra 1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama biće proglašeni ništavnim. Podsećam da Bečki sporazum o sukcesiji ima veću pravnu snagu od domaćih zakona i po Ustavu Hrvatske, Srbije, BiH, ali i po međunarodnom pravu.
Treće pitanje, to je takođe bio jedan od zaključaka jučerašnjeg sastanka, a to je pitanje komesaru za izbeglice i migracije Vladimiru Cuciću, a vezano za sredstva sa međunarodne donatorske konferencije. Planirano je da Srbija dobije 300 miliona evra u narednih šest godina za rešavanje 17.000 porodica koje su podstanari ili žive u kolektivnim centrima. Pitanje – koja će biti dinamika trošenja tih sredstava, koliko Srbija treba da dobije u 2013. godini sredstava za rešavanje stambenih pitanja izbeglica, u smislu gradnje stanova, kupovine seoskih imanja, kupovine montažnih kuća i vezano za dodelu paketa građevinskog materijala? Hvala.