Poštovana predsednice, uvaženi članovi Vlade Republike Srbije, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, Deklaracija o nacionalnim i političkim pravima i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda jeste jedan od najvažnijih nacionalnih dokumenata kojim se šalje jasna poruka da su državni i nacionalni interesi temelj opstanka našeg naroda.
Ono što posebno želim istaći i naglasiti da se ovom Deklaracijom afirmiše mir, da se odbacuju bilo kakvi sukobi, da ova Deklaracija nije usmerena protiv bilo koga, protiv bilo kog naroda i protiv bilo koje države. U njoj se jasno govori o poštovanju Dejtonskog mirovnog sporazuma, iako svi dobro znamo da su Republici Srpskoj na grub i neprihvatljiv način otete 83 nadležnosti.
U njoj se takođe govori o potrebi i važnosti poštovanja Rezolucije 1244 i jasno se govori da su KiM neodvojivi deo Republike Srbije.
Zbog toga su apsolutno neprihvatljive zlonamerne i nerazumljive reakcije iz političkog Sarajeva, odnosno neprihvatljivi napadi bošnjačkog i hrvatskog člana Predsedništva BiH, Denisa Bećirovića i Željka Komšića, koji govore da je ova Deklaracija tobože udar na Bosnu i Hercegovinu, udar na Dejtonski mirovni sporazum.
Takođe, odbacujem i teze pojedinih kolega u Narodnoj skupštini Republike Srbije da ova Deklaracija ima za cilj nacionalnu dominaciju. To je jedna brutalna laž i upravo ova Deklaracija afirmiše ravnopravnost, afirmiše sve one temeljne vrednosti za koje se zalaže srpski narod i istovremeno poštuje da ta ista prava i vrednosti mogu da zastupaju i drugi narodi na prostoru zapadnog Balkana.
U Deklaraciji se ističe potreba borbe za istinu o događajima 90-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije i, naravno, borba za istinu o onome šta se zaista događalo u Srebrenici, ali ne samo jula 1995. godine, nego u čitavom periodu od 1992. do kraja rata.
Ovom Deklaracijom se jasno šalje poruka i odbacuje se monstruozna laž da su Srbija i srpski narod tobože vodili agresorske, napadačke ratove, a da su drugi vodili tobože odbrambene i oslobodilačke ratove. Brojne činjenice govore upravo suprotno.
U Deklaraciji se izražava pijetet prema svim žrtvama, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, ali istovremeno se govori o važnosti borbe za istinu o stradanju našeg naroda 90-ih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije. Činjenice jasno govore da je sa područja današnje Hrvatske proterano više od pola miliona Srba, da je sa područja današnje Federacije BiH takođe proterano više od pola miliona Srba i da je sa područja KiM proterano oko 250 hiljada Srba i drugih nealbanaca, da je stradalo više desetina hiljada Srba na prostoru bivše Jugoslavije.
Zbog toga je važno da Srbija vodi jednu sistematsku i plansku borbu za istinu o stradanju našeg naroda. Mislim da bi bilo dobro da imamo jednu posebnu državnu instituciju, memorijalni centar srpskih žrtava na prostoru bivše Jugoslavije koji bi se na jedan planski i sistemski način bavio ovim pitanjem.
U Deklaraciji se govori o internacionalizaciji počinjenoga genocida nad srpskim narodom u zloglasnoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Mislim da je važno da Skupština Srbije donese rezoluciju o osudi genocida nad Srbima, Romima i Jevrejima u NDH i da se osnuje memorijalni centar genocida nad srpskim narodom NDH, da se odredi dan sećanja na srpske žrtve genocida u NDH i da se započne jedna aktivna diplomatska politička borba za međunarodno priznanje genocida u NDH nad našim narodom, jer bez te činjenice nije moguće potpuno razumeti događaje iz devedesetih godina prošlog veka, koji su se dešavali na području bivše Jugoslavije.
Posebno je važno da se, između ostalog, u Deklaraciji govori da će Srbija i Republika Srpska nastaviti da snažno podržavaju srpske povratnike u Federaciji BiH.
Ja želim da se zahvalim Vladi Republike Srbije koja je u prethodnom periodu preduzela niz konkretnih mera sa ciljem pomoći srpskim povratnicima Federaciji BiH, a posebno u četiri opštine gde su Srbi većina ili značajna apsolutna ili relativna većina. Dakle, to su Drvar, Glamoč, Grahovo i Petrovac.
Srpski narod u Federaciji BiH se nalazi u veoma teškoj situaciji. Federalne i kantonalne vlasti krše jedan od temeljnih principa Dejtonskog sporazuma, princip zapošljavanja Srba u državnom i javnom sektoru. Takođe, Srbi u Federaciji BiH žive u selima bez dobrih puteva, bez vode, bez struje, bez ambulanti, bez mobilne mreže, bez prodavnica. Srbi u Federaciji BiH su nažalost građani ne drugog, nego petog reda.
Ono što posebno ističu naši zemljaci sa tog područja jeste važnost i značaj regionalnog puta Glamoč - Drvar. To je put dužine oko 60 kilometara. Svega nekoliko kilometara je asfaltirano, oko 17 kilometara je makadam, a oko 40 kilometara je deo puta gde je bio asfalt koji je sada potpuno uništen.
Naši zemljaci iz zavičajnog udruženja sa tog područja apeluju na Vladu Republike Srbije da pomogne asfaltiranje ovog veoma važnog puta, koji je jedan od ključnih preduslova opstanka našeg naroda na tom području i jedan od ključnih preduslova razvoja poljoprivrede, stočarstva i pčelarstva na tom području.
Takođe, veoma je važno, i to ističem u prvi plan, da se asfaltira put federalni Drvar – Istočni Drvar. Naime, svakodnevno više od 100 naših zemljaka putuje iz Istočnog Drvara u federalni Drvar na posao ali, nažalost, gotovo u nemogućim uslovima pokušavaju da pređu taj put, jer je put u katastrofalnom stanju.
Ono što bi bilo dobro jeste da se deklaracija dopuni sa nekoliko stvari. U deklaraciji se ne govori o pomoći srpskim povratnicima u Hrvatsku. Mislim da bi bilo važno da imamo jednu posebnu tačku vezano za naš narod koji živi i na krajiškom području i u hrvatskim gradovima, ali nažalost sve ih je manje i manje. Hrvatska vodi jednu plansku politiku diskriminacije preostalih Srba u Hrvatskoj. Sve ono što sam govorio za položaj Srba u Federaciji BiH važi i za položaj Srba u Hrvatskoj.
Dakle, na krajiškom području, hrvatska sela, vidite elektrifikaciju, dobre puteve, vodovod, prodavnice, mobilnu mrežu, a onda kada idete dalje naiđete na sela bez dobrih puteva, bez vode, vez struje, bez mobilne mreže, bez prodavnica, bez javnog prevoza, onda znate da ste ušli u srpska sela. To je nažalost jedna realnost, iako se Hrvatska obavezala, kad je ušla u EU, da će nastaviti da radi na ravnomernom razvoju svih njenih delova, uključujući i krajiško područje i područje u kojima živi preostali srpski narod.
Drugo važno pitanje koje nije istaknuto u deklaraciji, a mislim da je od suštinskog značaja, to je pitanje otetih imovinskih, stečenih statusnih prava preko milion proteranih Srba sa područja današnje Hrvatske , Federacije BiH i preko 250 hiljada Srba i drugih nealbanaca sa područja Kosova i Metohije. Često govorim o važnosti jednog trećeg međunarodnog sporazuma, pored Dejtonskog mirovnog sporazuma, pored Rezolucije 1244, a to je Bečki sporazum o sukcesiji koji je potpisan 2001. godine u Beču od strane predstavnika država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Taj Sporazum je ratifikovan u svim parlamentima, dakle i u parlamentu Slovenije, Hrvatske, BiH, tadašnje Savezne Republike Jugoslavije i Makedonije i po međunarodnom pravu, po ustavima tih država, taj Sporazum ima jaču pravnu snagu od svih domaćih zakona.
Bečki Sporazum o sukcesiji ima sedam aneksa. Suštinski je važan za građane, za pravna lica, za naše firme koje su imale ogromnu imovinu u Hrvatskoj. Aneks 7. tog Sporazuma - privatna svojina i stečena prava. U njemu se jasno kaže da svim građanima i pravnim subjektima moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31. decembra1990. godine, a svi ugovori, a bilo ih je mnogo, koji su sklopljeni pod pritiscima i pretnjama, moraju biti proglašeni ništavnim. Važno je kao država da insistiramo na poštovanju Bečkog Sporazuma o sukcesiji i, ponavljam, posebno Aneksa G tog sporazuma, koji nazivam Biblijom svih prognanih Srba i svih drugih oštećenih građana, jer imali smo dosta građana Srbije koji nisu rodom i poreklom iz tih krajeva, ali su do 1991. godine sagradili vikendice i kuće na jadranskoj obali i sada imaju problema kako da vrate svoja oteta imovinska i stečena prava.
Još bih samo ukratko rekao nekoliko važnih činjenica. Imamo konstantni progon časnih srpskih boraca koji su se borili za svoj narod i državu od strane pravosuđa u Zagrebu, Sarajevu i Prištini. Dakle, to nisu nezavisna, to nisu nepristrasna pravosuđa. To su etnički motivisana pravosuđa u funkciji državnih antisrpskih politika u Zagrebu, Sarajevu i Prištini. Važno je da Srbija stane iza srpskih boraca, da im pruži svu stručnu, pravnu i finansijsku pomoć. Oni nisu vodili privatne ratove, država treba da ih na svaki način pomogne da se brane u montiranim sudskim procesima koje, ponavljam, pokreće pravosuđe u Zagrebu, Sarajevu i Prištini.
Važno je da naše Tužilaštvo za ratne zločine pokrene, konačno, postupke za masovne, planske i brojne zločine nad našim narodom koji su počinjeni od strane hrvatskih, muslimanskih i albanskih paravojnih i vojnih formacija i nad našim ratnim zarobljenicima i nad našim civilima. Činjenica je da se zločin desio na svim stranama. Sada imamo nažalost jedan narativ, jednu matricu da se samo poštuju muslimanske, odnosno, bošnjačke, hrvatske i albanske žrtve, da se njima odaju počasti, a da se srpske žrtve omalovažavaju, ponižavaju i guraju u drugi plan. Upravo sudskim postupcima bi jasno pokazali koliko su bili masovni zločini nad našim narodom devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije.
Važno pitanje koje me svakodnevno pitaju moji zemljaci, krajiški borci, da Srbija konačno prizna sve pripadnike vojske i policije Republike Srpske Krajine za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. To su ljudi koji su se časno, čestito i hrabro borili za svoj narod i državu protiv proustaškog režima Franje Tuđmana i krajnje je vreme da država prizna njihovu časnu i čestitu borbu.
Stambeno pitanje. Želim da se zahvalim predsedniku Vučiću koji je avgusta prošle godine jasno rekao, prilikom dodele ključeva prognaničkim porodicama koji su dobili stanove u beogradskom naselju Ovča, da će Vlada Republike Srbije do 2028. godine da reši stambeno pitanje za još oko osam hiljada prognaničkih porodica iz Hrvatske, Federacije BiH, da se reši stambeno pitanje svih prognanih Srba i svih drugih nealbanaca sa područja Kosova i Metohije. Apelujem na Komesarijat za izbeglice da konačno raspiše četiri javna poziva za stanove, za građevinski materijal za one porodice koje nisu završile svoje kuće, za seoska imanja, za montažne kuće, da se ti javni oglasi objave na RTS, na „Hepiju“, na „Pinku“ i drugim televizija sa nacionalnom frekvencijom, da svi ti ljudi konačno konkurišu, da četiri komisije urade konačne liste i da se u skladu sa obećanjem predsednika Vučića ovo pitanje završi do 2028. godine.
Konačno, imamo takođe dve i po do tri hiljade vojnih beskućnika. To su naši borci koji su se borili 90-ih godina za svoj narod i državu. Oni su i dalje podstanari, punih 30 godina. Apel na Ministarstvo odbrane da odradi poseban kontingent stanova i da se reši njihovo stambeno pitanje. To su ljudi koji su zašli u sedmu, osmu, pa i devetu deceniju života, ne mogu više da dignu kredite i treba se naći jedno ljudsko rešenje da konačno reše svoje stambeno pitanje, a ne da žive po šupama, prostorijama, u kasarnama itd.
To su neka pitanja koja su važna, koja nisu u deklaraciji, ali ponavljam još jednom – ta pitanja treba staviti na dnevni red, treba odrediti mere, aktivnosti da se ona rešavaju u narednom periodu.
Želim još jednom, na kraju, da izrazim svoju punu podršku deklaraciji o nacionalnim i političkim pravima i zajedničkoj budućnosti srpskoga naroda. Apelujem na sve poslanike da podrže tu deklaraciju, jer ponavljam – ona je temelj opstanka našeg naroda u narednom periodu. Hvala.
Poštovani gospodine predsedniče, poštovani članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću u svom izlaganju govoriti o dva predloga zakona, a to su Predlog zakona o dopunama Zakona o ozakonjenju objekata i o Predlogu zakona o izmeni Zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti.
Još jednom snažno da pozdravim odluku Vlade Republike Srbije da pošalje u skupštinsku proceduru Predlog zakona o dopunama Zakona o ozakonjenju objekata. Mislim da je u pitanju zaista jedna humanitarna mera i da je cilj ovog zakona da građani koji žive u nelegalnim objektima konačno dobiju pravo da legalno priključe, odnosno privremeno priključe se na struju, vodu, gas i grejanje. Dobro je poznato i to je evropski standard da među ostala ljudska prava spada i pravo na osnovnu komunalnu infrastrukturu.
Ja sam u prethodnom periodu takođe imao veliki broj razgovora sa prognaničkim i drugim porodicama koja imaju taj problem i lično sam isto 24. maja uputio dopis ministru Vesiću sa spiskom od 42 prognaničke porodice koje su mise obratile iz naselja Busije, Grmovac, Plavi Horizonti, Altina, Šangaj, Mirijevo, Mali Mokri Lug, Sunčani Breg u opštini Rakovica i drugih mesta na području grada Beograda.
Dakle, radi se o više hiljada građana koji dugi niz godina žive bez struje u uslovima koji nisu dostojni čoveka u 21. veku. Biće da je gospodin Vesić veoma jasno rekao da sa ovim predlogom zakona se ne rešava pitanje ozakonjenja, ne rešava se pitanje statusa objekata i da se ovo ne odnosi na poslovne objekte.
Mislim da je veoma važno da se ovo pitanje konačno reši. Nadam se dakle da će veoma brzo nakon usvajanja uredbe od strane Vlade Republike Srbije svi građani koji imaju ovaj problem u roku od 30 dana se prijaviti i da će rešiti ovo važno civilizacijsko pitanje.
Ono što bih posebno hteo da istaknem da imamo takođe veliki broj problema vezano za legalizaciju. Takođe, obraća mi se veliki broj prognaničnih i drugih porodica koje ne mogu da reše to pitanje. Jedno od tih pitanja jesu i 22 prognaničke porodice koje žive u 11 dvojnih kuća u ulici Save Radovanovića i Braće Vojinović u Batajnici.
Naime, u pitanju su porodice koje su 2003. godine, dakle pre 20 godina dobile placeve od opštine Zemun, švajcarska organizacija SDC im je dala materijal i te su porodice 2004. godine same izgradile dvojne kuće, tako da svako od njih ima stan od 35 metara kvadratnih i visoko potkrovlje.
U ugovorima koje su dobili navedeno je da će u roku od pet godina, dakle do 2008. - 2009. godine, dobiti stanove u vlasništvu. Evo, prošlo je 19 godina kako su ove pordice uselile u ove stanove i još uvek nije rešeno pitanje vlasništva nad zemljom i pitanje legalizacije.
Mislim da je upravo pitanje legalizacije jedno od ključnih pitanja koje bi trebalo rešavati u narednom periodu i o tome je govorio ministar Vesić. Dakle, prema podacima Republičkog geodetskog zavoda u Srbiji imamo više od 2,5 miliona nelegalno sagrađenih objekata i trebalo bi pronaći mehanizam masovne legalizacije da se to pitanje konačno reši.
Nažalost, i pored nekoliko zakona o ozakonjenju koje su doneti u prethodnom periodu proces ozakonjenja je tekao veoma sporo iz više razloga, zbog neusaglašenosti propisa, zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, zbog nedovoljnih kapaciteta lokalnih samouprava, odnosno gradova i opština i ako bi se ovim tempom nastavio proces legalizacije on bi trajao narednih 100 i više godina.
Dakle, apel ministru Vesiću da nadležno ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u što kraćem vremenskom roku pronađe mehanizam masovne legalizacije, da se ovo važno pitanje reši i da konačno građani mogu da prometuju svoje nekretnine ili da ih založe za kredit, što sada nažalost, nije slučaj.
Drugo pitanje, odnosno Predlog zakona o izmeni Zakona o posebnim uslovima za legalizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Dakle, to je jedno veoma važno pitanje. Mi u Srbiji imamo nekoliko hiljada porodica vojnih beskućnika koji su najugroženija grupa građana u okviru Ministarstva odbrane. Radi se o borcima koji su se časno, hrabro i pošteno borili kao pripadnici oružanih snaga SFRJ za svoj narod i državu.
U bivšim jugoslovenskim republikama su im oduzeti stanovi i sva pokretna imovina. Nakon dolaska u Srbiju im je dodeljen tzv. privremeni smeštaj u kojima mnogi žive 30 i više godina. Nažalost, nisu obeštećeni i još uvek im nije rešeno njihovo stambeno pitanje. Velika većina njih se nalazi u životnoj dobi od 68 do 80 godina i imaju problem vezano za mehanizam kreditiranja, odnosno kupovine stanova na osnovu kredita.
Mislim da je ovde veoma važno da Ministarstvo odbrane nađe mehanizam da se reši ovo važno humanitarno ljudsko pitanje ovih nekoliko hiljada vojnih beskućnika, odnosno da se izdvoji poseban kontingent stanova da se ti ljudi reše i da konačno budu svoj na svome.
Dajem samo primer takođe od 25 porodica vojnih beskućnika koji su 2018/19. godine iselili iz vojnog hotela „Bristol“ u Beogradu, dobili su stanove na privremeno korišćenje, njihov apel i molba ministru odbrane jeste, i ja sam lično pisao pismo, da te porodice konačno dobiju pravo zakupa na određeno vreme da mogu konačno postati vlasnici tih stanova i da konačno reše svoje ključno pitanje, odnosno, pitanje integracije. Dakle, apel Ministarstvu odbrane da reši i ovo pitanje 25 porodica vojnih beskućnika da postanu vlasnici svojih stanova na području grada Beograda. Hvala.
Hvala.
Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pre sedam dana 20. juna obeležen je Svetski dan izbeglica, ali nažalost posle toliko godina od završetka ratova na prostoru bivše Jugoslavije nije rešeno ključno pitanje integracije jednog dela tih građana Srbije, a to je pitanje snovanja.
U Srbiji i dalje živi više od 12 hiljada prognanih porodica koje su podstanari ili žive u uslovima koji nisu dostojni čoveka od 21. veku. Takođe, imamo značajan broj porodica interno naseljenih lica sa KIM-a koji takođe nisu rešili svoje stambeno pitanje.
Premijerka Brnabić je 11. marta prošle godine primila na sastanak u Vladi delegaciju Odbora za rešavanje stambenog pitanja prognanih porodica i mene i na kraju sastanka je rekla dve ključne stvari - da će Vlada obezbediti krov nad glavom svakoj prognanoj porodici i da sredstva nisu i ne smeju biti problem.
U međuvremenu sam poslao nekoliko pisama premijerki Brnabić sa apelom i molbom da se što pre krene u realizaciju dogovora koji je postignut na tom sastanku 11. marta prošle godine u Vladi.
Moje pitanje Premijerki Brnabić jeste - kada će Vlada usvojiti program rešavanja stambenog pitanja navedenih 12 hiljada prognanih porodica sa područja Hrvatske i Federacije BIH-a i kada će obezbediti zajedno sa gradom Beogradom, gradom Novim Sadom i nizom drugih lokalnih samouprava lokacije i infrastrukturu za izgradnju stanova i kada će obezbediti sredstva za dodelu paketa, građevinskog materijala da jedan deo porodica završi svoje kuće, da se kupe seoska imanja i da se kupe montažne kuće?
Drugo pitanje upućujem ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja gospodinu Selakoviću. Ja sam uputio jedno pismo gospodinu Selakoviću vezano za više od dve hiljade prognanih porodica, čiji su stanovi izgrađeni sredstvima međunarodnih organizacija, stranih Vlada i te porodice u tim stanovima žive dugi niz godina, deset, petnaest, dvadeset i više godina, ali nažalost i dalje nemaju pravo otkupa tih stanova. Radi se više od 1.200 prognanih porodica u pedesetak opština i gradova, čiji su stanovi obezbeđeni u tzv. socijalno stanovanje u zaštitnim uslovima. Zatim, 530 prognanih porodica i drugih porodica u sedam lokalnih samouprava čiji su stanovi sagrađeni sredstvima Italijanske vlade i koji su se uselili u te stanove 2008. godine. Radi se o 300 prognanih porodica, odnosno porodica ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca, čiji su stanovi sagrađeni sredstvima Japanske vlade i manjim delom iz budžeta i imamo 52 ratna vojna invalida ili porodica poginulih boraca koji žive u Zemunskom naselju Kamendin.
Februara ove godine, i to je moja pohvala Ministru Selakoviću, doneto je rešenje o osnivanju radne grupe za izmenu i dopunu Zakona o izbeglicama. Moje pitanje gospodinu Selakoviću - kada će radna grupa da završi svoj rad, da napravi finalni nacrt sa izmenama dopuna Zakona o izbeglicama da ovih više od dve hiljade prognanih porodica tim mojim Zakonom o izbeglicama dobiju pravo otkupa svojih stanova, jer je samo u slučaju vlasništva nad tim stanovima oni su trajno integrisani u Srbiji?
Takođe, kroz ove izmene i dopune Zakona o izbeglicama moj apel ministru Selakoviću da se omogući da hiljadu prognanih porodica koje su proterane sa područja Federacije BiH, sa područja Hrvatske, a nisu se formalno pravno prijavili i nemaju formalno pravni status izbeglog lica i Komesarijat za izbeglice i migracije ih sprečava da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja, da se kroz zakon i tim porodicama omogući da reše pitanje stanovanja i kada će taj nacrt biti poslat na Vladu da ga usvoji u formi predloga i pošalje u skupštinsku proceduru?
Sledeće pitanje takođe ministru Selakoviću. Uputio sam mu takođe jedno pismo vezano za izmene i dopune Zakona o pravima boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih lica rata i članova njihovih porodica, da je došlo krajnje vreme da sa svim pripadnicima vojske, policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Krajiški borci su se hrabro, časno i pošteno borili za svoj narod i državu i zaslužuju nakon toliko godina od završetka rata da budu priznati, da bude priznata njihova pravedna borba, da se tim izmenama i dopunama zakona omogući institut dva kvalifikovana svedoka za jedan deo krajiških boraca koji nemaju validne dokumente zbog dobro poznatih razloga, odnosno zbog niza zločinačkih akcija hrvatske vojske i policije, da se prizna status civilnog invalida rata jednom delu krajiških civila, jer je njihova invalidnina ukinuta nakon nestanka savezne države.
Sledeće pitanje ministru Vesiću, veoma kratko, završavam. Javio mi se veliki broj porodica koje su sagradile svoje kuće, a nemaju pravo na priključak struje zato što nije završen proces legalizacije. Apel ministru Vesiću da u što kraćem vremenskom roku se nađe rešenje da više od dve hiljade porodica koji sada žive u mraku da im se omogući privremeni priključak struje…
(Predsednik: Hvala vam.)
… dok konačno se ne reši pitanje legalizacije. Hvala.
Hvala.
Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pre sedam dana 20. juna obeležen je Svetski dan izbeglica, ali nažalost posle toliko godina od završetka ratova na prostoru bivše Jugoslavije nije rešeno ključno pitanje integracije jednog dela tih građana Srbije, a to je pitanje snovanja.
U Srbiji i dalje živi više od 12 hiljada prognanih porodica koje su podstanari ili žive u uslovima koji nisu dostojni čoveka od 21. veku. Takođe, imamo značajan broj porodica interno naseljenih lica sa KIM-a koji takođe nisu rešili svoje stambeno pitanje.
Premijerka Brnabić je 11. marta prošle godine primila na sastanak u Vladi delegaciju Odbora za rešavanje stambenog pitanja prognanih porodica i mene i na kraju sastanka je rekla dve ključne stvari - da će Vlada obezbediti krov nad glavom svakoj prognanoj porodici i da sredstva nisu i ne smeju biti problem.
U međuvremenu sam poslao nekoliko pisama premijerki Brnabić sa apelom i molbom da se što pre krene u realizaciju dogovora koji je postignut na tom sastanku 11. marta prošle godine u Vladi.
Moje pitanje Premijerki Brnabić jeste - kada će Vlada usvojiti program rešavanja stambenog pitanja navedenih 12 hiljada prognanih porodica sa područja Hrvatske i Federacije BIH-a i kada će obezbediti zajedno sa gradom Beogradom, gradom Novim Sadom i nizom drugih lokalnih samouprava lokacije i infrastrukturu za izgradnju stanova i kada će obezbediti sredstva za dodelu paketa, građevinskog materijala da jedan deo porodica završi svoje kuće, da se kupe seoska imanja i da se kupe montažne kuće?
Drugo pitanje upućujem ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja gospodinu Selakoviću. Ja sam uputio jedno pismo gospodinu Selakoviću vezano za više od dve hiljade prognanih porodica, čiji su stanovi izgrađeni sredstvima međunarodnih organizacija, stranih Vlada i te porodice u tim stanovima žive dugi niz godina, deset, petnaest, dvadeset i više godina, ali nažalost i dalje nemaju pravo otkupa tih stanova. Radi se više od 1.200 prognanih porodica u pedesetak opština i gradova, čiji su stanovi obezbeđeni u tzv. socijalno stanovanje u zaštitnim uslovima. Zatim, 530 prognanih porodica i drugih porodica u sedam lokalnih samouprava čiji su stanovi sagrađeni sredstvima Italijanske vlade i koji su se uselili u te stanove 2008. godine. Radi se o 300 prognanih porodica, odnosno porodica ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca, čiji su stanovi sagrađeni sredstvima Japanske vlade i manjim delom iz budžeta i imamo 52 ratna vojna invalida ili porodica poginulih boraca koji žive u Zemunskom naselju Kamendin.
Februara ove godine, i to je moja pohvala Ministru Selakoviću, doneto je rešenje o osnivanju radne grupe za izmenu i dopunu Zakona o izbeglicama. Moje pitanje gospodinu Selakoviću - kada će radna grupa da završi svoj rad, da napravi finalni nacrt sa izmenama dopuna Zakona o izbeglicama da ovih više od dve hiljade prognanih porodica tim mojim Zakonom o izbeglicama dobiju pravo otkupa svojih stanova, jer je samo u slučaju vlasništva nad tim stanovima oni su trajno integrisani u Srbiji?
Takođe, kroz ove izmene i dopune Zakona o izbeglicama moj apel ministru Selakoviću da se omogući da hiljadu prognanih porodica koje su proterane sa područja Federacije BiH, sa područja Hrvatske, a nisu se formalno pravno prijavili i nemaju formalno pravni status izbeglog lica i Komesarijat za izbeglice i migracije ih sprečava da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja, da se kroz zakon i tim porodicama omogući da reše pitanje stanovanja i kada će taj nacrt biti poslat na Vladu da ga usvoji u formi predloga i pošalje u skupštinsku proceduru?
Sledeće pitanje takođe ministru Selakoviću. Uputio sam mu takođe jedno pismo vezano za izmene i dopune Zakona o pravima boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih lica rata i članova njihovih porodica, da je došlo krajnje vreme da sa svim pripadnicima vojske, policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Krajiški borci su se hrabro, časno i pošteno borili za svoj narod i državu i zaslužuju nakon toliko godina od završetka rata da budu priznati, da bude priznata njihova pravedna borba, da se tim izmenama i dopunama zakona omogući institut dva kvalifikovana svedoka za jedan deo krajiških boraca koji nemaju validne dokumente zbog dobro poznatih razloga, odnosno zbog niza zločinačkih akcija hrvatske vojske i policije, da se prizna status civilnog invalida rata jednom delu krajiških civila, jer je njihova invalidnina ukinuta nakon nestanka savezne države.
Sledeće pitanje ministru Vesiću, veoma kratko, završavam. Javio mi se veliki broj porodica koje su sagradile svoje kuće, a nemaju pravo na priključak struje zato što nije završen proces legalizacije. Apel ministru Vesiću da u što kraćem vremenskom roku se nađe rešenje da više od dve hiljade porodica koji sada žive u mraku da im se omogući privremeni priključak struje…
(Predsednik: Hvala vam.)
… dok konačno se ne reši pitanje legalizacije. Hvala.
Hvala, gospodine predsedniče.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da uputim nekoliko pitanja Vladi Republike Srbije.
Prvo pitanje tiče se rešavanja stambenog pitanja proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH. Naime, u Srbiji živi više od 12 hiljada prognaničkih porodica iz Hrvatske i Federacije BiH koji još uvek nisu rešili svoje stambeno pitanje. Takođe, živi više od hiljadu prognaničkih porodica kojima Komesarijat za izbeglice i migracije ne omogućava da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja, jer se formalno nisu prijavili kao izbegla lica na popisu 1996. godine. Takođe, ima značajan broj prognaničkih porodica kojima se onemogućava pravo otkupa svojih stanova koji su izgrađeni sredstvima međunarodnih donacija i EU.
Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program u saradnji sa EU i da konačno reši stambeno pitanje svih prognaničkih porodica i sva ostala nerešena pitanja u procesu integracije?
Drugo pitanje tiče se otete i uzurpirane imovine i stečenih prava stotina hiljada proteranih Srba sa područja Hrvatske i Federacije BiH. Naime, tokom rata i posle rata proteranim Srbima u Hrvatskoj i Federaciji BiH uzurpirana je ili oteta imovina, poljoprivredno i šumsko zemljište, zaostale neisplaćene penzije, stanarska prava, nepriznat deo radnog staža, nije omogućena naknada štete za uništenu i oštećenu imovinu u klasičnim terorističkim akcija širom hrvatskih gradova i gradova u Federaciji BiH i niz drugih pitanja.
Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da pokrene suštinski dijalog sa zvaničnim Zagrebom i Sarajevom o pronalaženju pravičnog i trajnog rešenja otete i uzurpirane imovine i stečenih prava proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH? Temelj tog dijaloga mora da bude jedan veoma važan međudržavni sporazum, Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno Aneks Sedam toga sporazuma koji se zove Privatna svojina i stečena prava i u njemu se jasno kaže da svim građanima moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Taj Bečki sporazum o sukcesiji ima jaču pravnu snagu od zakona u BiH i Hrvatskoj zato što je taj sporazum ratifikovan i u Skupštini BiH i u Saboru Republike Hrvatske.
Treće pitanje odnosi se na progon, sudski progon pripadnika bivše JNA, pripadnika Vojske Republike Srpske i pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine za ratne zločine. Naime, u prethodnih 26 godina etnički motivisano pravosuđe u Zagrebu i Sarajevu vršu progon časnih srpskih boraca koji su se borili za svoj narod i državu, koji su se borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije. Šta je cilj etnički motivisanog pravosuđa u Sarajevu i Zagrebu? Cilj je da se donese što više lažnih presuda na osnovu lažnih dokaza, na osnovu lažnih iskaza svedoka saradnika da bi se opravdala besmislena i potpuna laž i izmišljotina bošnjačkih i hrvatskih političara da je Srbija i Srbi tobože izvršili agresiju na BiH i Hrvatsku, a da su Bošnjaci i Hrvati tobože bile nevine žrtve veliko-srpske agresije.
Postavljam pitanje Vladi – da li će Vlada Republike Srbije da osnuje kancelariju za pomoć optuženim, osumnjičenim i osuđenim Srbima za ratne zločine, da im pruži punu pravnu, finansijsku, stručnu pomoć da se brane od montiranih sudskih postupaka pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu?
Konačno, postavljam pitanje Tužilaštvu za ratne zločine – da li će Tužilaštvo za ratne zločine konačno da počne da pokreće istrage i podiže optužnice za brojne brutalne, masovne i svirepe zločine koje su počinili pripadnici tzv. armije BiH, hrvatske vojske, raznih bošnjačkih i hrvatskih paravojnih formacija?
U prethodnom periodu Tužilaštvo za ratne zločine, dakle, od svog osnivanja 2003. godine do kraja prošle godine na osnovu informacije koja im je dostavljena podiglo je 217 optužnica. Nacionalna struktura tih optužnica je sramna i skandalozna. Od tih 217 optužnica 190 je podignuto protiv Srba, 21 protiv Albanaca od kojih je 17 iz dinarske grupe oslobođeno ekspresno iako su postojali brojni dokazi za zločine protiv našeg naroda na području Metohije, četiri optužnice protiv Bošnjaka i svega dve optužnice protiv Hrvata. To je apsolutno skandalozni i sramni rad Tužilaštva za ratne zločine.
Dakle, postavljam pitanje, još jednom – kada će Tužilaštvo za ratne zločine da procesuira sve odgovorne za brojne brutalne i masovne zločine nad srpskim civilima i srpskim ratnim zarobljenicima tokom građanskog rata u Hrvatskoj i BiH?
Hvala.
Uvažena predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih postavio poslaničko pitanje Ministarstvu za rad i zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Kao što je dobro poznato u Srbiji živi više stotina hiljada građana koji su učestvovali u ratovima 90-tih godina prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije. Radi se o više stotina hiljada boraca i svi oni očekuju da konačno njihovo pitanje bude rešeno na jedan sistemski način donošenjem novog zakona o borcima, o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i porodica palih boraca.
Proces pripreme donošenja zakona traje već više godina i svi očekujemo da on uskoro uđe u Skupštinsku proceduru. Među ključnim pitanjima koje borci očekuju da budu rešena jeste između ostalog i pitanje boračkog dodatka, zatim pitanje regulisanja postraumatskog stresa, pitanje boračke penzije i niz drugih pitanja.
Opet ću kao što sam to radio više puta u Skupštini istaći jedan poseban problem, a tiče se preko 50 hiljada pripadnika vojske Republike Srpske Krajine, čije statusno pitanje obim Predlogom zakona nije obuhvaćeno.
Naime, ovim Predlogom zakona krajiškim borcima priznaje se ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, do dana stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. Ovim Predlogom zakona ne priznaje se period posle 27. aprila 1992. godine i zbog te činjenice 50 hiljada krajiških boraca se oseća ogorčeno jer smatraju da nisu vodili nikakav privatni rat nego da su se časno i pošteno borili za interese svog naroda, za Srbiju i Jugoslaviju.
Želim samo navesti nekoliko primera zbog čega smatram da krajiškim borcima treba priznati ratni staž. Prvo, već u prethodnom periodu svim krajiškim oficirima i podoficirima priznat je ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata. Postavlja se pitanje – sa kim su krajiški oficiri i podoficiri komandovali ako se njima priznaje ratni staž, a njihovim borcima ne?
Takođe podsećam i o tome sam govorio više puta da je Hrvatska svojim zakonom o pravima hrvatskih veterana pre nekoliko godina u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske i u tom smislu nije pravila nikakvu razliku. Dakle, moje mišljenje je da ovaj Predlog zakona mora da bude dopunjen sa ovom odredbom, da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Mislim da bi na taj način bila ispravljena istorijska nepravda i da bi na taj način Srbija poslala jasnu poruku da priznaje krajiške borce i da priznaje njihovu časnu i poštenu borbu. U suprotnom ispašće tačna lažna teza hrvatske strane da su Srbi, odnosno Krajišnici izvršili agresiju na Hrvatsku, što je apsolutna laž.
Takođe bih postavio pitanje Ministarstvu pravde – da li će konačno biti obezbeđena sredstva da se pomogne optuženim Srbima za ratne zločine u njihovoj odbrani? Velika većina boraca živi u veoma teškoj situaciji i jedva sastavlja kraj sa krajem, a sada se suočava sa velikim brojem optužnica koje podiže hrvatsko tužilaštvo, tužilaštvo BiH, a najveći broj tih optužnica zasnovan je na lažnim činjenicama. Dakle, očekujem i tražim da Ministarstvo pravde pomogne krajiškim borcima, odnosno svim borcima da u njihovoj odbrani za istinu i pravdu. Inače, u suprotnom ispašće tačna teza Sarajeva i Zagreba da su Srbi tobože bili agresori i zločinci, a da su Hrvati i Bošnjaci tobože bili žrtve koji su vodili oslobodilačke ratove. To je apsolutno neprihvatljivo i zbog toga je veoma važno da Srbija pomogne odbranu boraca vezano za ratne zločine.
(Beograd, 06.09.2022.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 80000.00 | RSD | 03.07.2016 - 03.08.2020. |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 126000.00 | RSD | 03.08.2020 - 01.08.2022. |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 126000.00 | RSD | 01.08.2022 - |