Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9403">Miodrag Linta</a>

Miodrag Linta

Srpska napredna stranka

Govori

Poštovana predsednice, uvaženi članovi Vlade Republike Srbije, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, Deklaracija o nacionalnim i političkim pravima i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda jeste jedan od najvažnijih nacionalnih dokumenata kojim se šalje jasna poruka da su državni i nacionalni interesi temelj opstanka našeg naroda.

Ono što posebno želim istaći i naglasiti da se ovom Deklaracijom afirmiše mir, da se odbacuju bilo kakvi sukobi, da ova Deklaracija nije usmerena protiv bilo koga, protiv bilo kog naroda i protiv bilo koje države. U njoj se jasno govori o poštovanju Dejtonskog mirovnog sporazuma, iako svi dobro znamo da su Republici Srpskoj na grub i neprihvatljiv način otete 83 nadležnosti.

U njoj se takođe govori o potrebi i važnosti poštovanja Rezolucije 1244 i jasno se govori da su KiM neodvojivi deo Republike Srbije.

Zbog toga su apsolutno neprihvatljive zlonamerne i nerazumljive reakcije iz političkog Sarajeva, odnosno neprihvatljivi napadi bošnjačkog i hrvatskog člana Predsedništva BiH, Denisa Bećirovića i Željka Komšića, koji govore da je ova Deklaracija tobože udar na Bosnu i Hercegovinu, udar na Dejtonski mirovni sporazum.

Takođe, odbacujem i teze pojedinih kolega u Narodnoj skupštini Republike Srbije da ova Deklaracija ima za cilj nacionalnu dominaciju. To je jedna brutalna laž i upravo ova Deklaracija afirmiše ravnopravnost, afirmiše sve one temeljne vrednosti za koje se zalaže srpski narod i istovremeno poštuje da ta ista prava i vrednosti mogu da zastupaju i drugi narodi na prostoru zapadnog Balkana.

U Deklaraciji se ističe potreba borbe za istinu o događajima 90-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije i, naravno, borba za istinu o onome šta se zaista događalo u Srebrenici, ali ne samo jula 1995. godine, nego u čitavom periodu od 1992. do kraja rata.

Ovom Deklaracijom se jasno šalje poruka i odbacuje se monstruozna laž da su Srbija i srpski narod tobože vodili agresorske, napadačke ratove, a da su drugi vodili tobože odbrambene i oslobodilačke ratove. Brojne činjenice govore upravo suprotno.

U Deklaraciji se izražava pijetet prema svim žrtvama, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, ali istovremeno se govori o važnosti borbe za istinu o stradanju našeg naroda 90-ih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije. Činjenice jasno govore da je sa područja današnje Hrvatske proterano više od pola miliona Srba, da je sa područja današnje Federacije BiH takođe proterano više od pola miliona Srba i da je sa područja KiM proterano oko 250 hiljada Srba i drugih nealbanaca, da je stradalo više desetina hiljada Srba na prostoru bivše Jugoslavije.

Zbog toga je važno da Srbija vodi jednu sistematsku i plansku borbu za istinu o stradanju našeg naroda. Mislim da bi bilo dobro da imamo jednu posebnu državnu instituciju, memorijalni centar srpskih žrtava na prostoru bivše Jugoslavije koji bi se na jedan planski i sistemski način bavio ovim pitanjem.

U Deklaraciji se govori o internacionalizaciji počinjenoga genocida nad srpskim narodom u zloglasnoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Mislim da je važno da Skupština Srbije donese rezoluciju o osudi genocida nad Srbima, Romima i Jevrejima u NDH i da se osnuje memorijalni centar genocida nad srpskim narodom NDH, da se odredi dan sećanja na srpske žrtve genocida u NDH i da se započne jedna aktivna diplomatska politička borba za međunarodno priznanje genocida u NDH nad našim narodom, jer bez te činjenice nije moguće potpuno razumeti događaje iz devedesetih godina prošlog veka, koji su se dešavali na području bivše Jugoslavije.

Posebno je važno da se, između ostalog, u Deklaraciji govori da će Srbija i Republika Srpska nastaviti da snažno podržavaju srpske povratnike u Federaciji BiH.

Ja želim da se zahvalim Vladi Republike Srbije koja je u prethodnom periodu preduzela niz konkretnih mera sa ciljem pomoći srpskim povratnicima Federaciji BiH, a posebno u četiri opštine gde su Srbi većina ili značajna apsolutna ili relativna većina. Dakle, to su Drvar, Glamoč, Grahovo i Petrovac.

Srpski narod u Federaciji BiH se nalazi u veoma teškoj situaciji. Federalne i kantonalne vlasti krše jedan od temeljnih principa Dejtonskog sporazuma, princip zapošljavanja Srba u državnom i javnom sektoru. Takođe, Srbi u Federaciji BiH žive u selima bez dobrih puteva, bez vode, bez struje, bez ambulanti, bez mobilne mreže, bez prodavnica. Srbi u Federaciji BiH su nažalost građani ne drugog, nego petog reda.

Ono što posebno ističu naši zemljaci sa tog područja jeste važnost i značaj regionalnog puta Glamoč - Drvar. To je put dužine oko 60 kilometara. Svega nekoliko kilometara je asfaltirano, oko 17 kilometara je makadam, a oko 40 kilometara je deo puta gde je bio asfalt koji je sada potpuno uništen.

Naši zemljaci iz zavičajnog udruženja sa tog područja apeluju na Vladu Republike Srbije da pomogne asfaltiranje ovog veoma važnog puta, koji je jedan od ključnih preduslova opstanka našeg naroda na tom području i jedan od ključnih preduslova razvoja poljoprivrede, stočarstva i pčelarstva na tom području.

Takođe, veoma je važno, i to ističem u prvi plan, da se asfaltira put federalni Drvar – Istočni Drvar. Naime, svakodnevno više od 100 naših zemljaka putuje iz Istočnog Drvara u federalni Drvar na posao ali, nažalost, gotovo u nemogućim uslovima pokušavaju da pređu taj put, jer je put u katastrofalnom stanju.

Ono što bi bilo dobro jeste da se deklaracija dopuni sa nekoliko stvari. U deklaraciji se ne govori o pomoći srpskim povratnicima u Hrvatsku. Mislim da bi bilo važno da imamo jednu posebnu tačku vezano za naš narod koji živi i na krajiškom području i u hrvatskim gradovima, ali nažalost sve ih je manje i manje. Hrvatska vodi jednu plansku politiku diskriminacije preostalih Srba u Hrvatskoj. Sve ono što sam govorio za položaj Srba u Federaciji BiH važi i za položaj Srba u Hrvatskoj.

Dakle, na krajiškom području, hrvatska sela, vidite elektrifikaciju, dobre puteve, vodovod, prodavnice, mobilnu mrežu, a onda kada idete dalje naiđete na sela bez dobrih puteva, bez vode, vez struje, bez mobilne mreže, bez prodavnica, bez javnog prevoza, onda znate da ste ušli u srpska sela. To je nažalost jedna realnost, iako se Hrvatska obavezala, kad je ušla u EU, da će nastaviti da radi na ravnomernom razvoju svih njenih delova, uključujući i krajiško područje i područje u kojima živi preostali srpski narod.

Drugo važno pitanje koje nije istaknuto u deklaraciji, a mislim da je od suštinskog značaja, to je pitanje otetih imovinskih, stečenih statusnih prava preko milion proteranih Srba sa područja današnje Hrvatske , Federacije BiH i preko 250 hiljada Srba i drugih nealbanaca sa područja Kosova i Metohije. Često govorim o važnosti jednog trećeg međunarodnog sporazuma, pored Dejtonskog mirovnog sporazuma, pored Rezolucije 1244, a to je Bečki sporazum o sukcesiji koji je potpisan 2001. godine u Beču od strane predstavnika država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Taj Sporazum je ratifikovan u svim parlamentima, dakle i u parlamentu Slovenije, Hrvatske, BiH, tadašnje Savezne Republike Jugoslavije i Makedonije i po međunarodnom pravu, po ustavima tih država, taj Sporazum ima jaču pravnu snagu od svih domaćih zakona.

Bečki Sporazum o sukcesiji ima sedam aneksa. Suštinski je važan za građane, za pravna lica, za naše firme koje su imale ogromnu imovinu u Hrvatskoj. Aneks 7. tog Sporazuma - privatna svojina i stečena prava. U njemu se jasno kaže da svim građanima i pravnim subjektima moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31. decembra1990. godine, a svi ugovori, a bilo ih je mnogo, koji su sklopljeni pod pritiscima i pretnjama, moraju biti proglašeni ništavnim. Važno je kao država da insistiramo na poštovanju Bečkog Sporazuma o sukcesiji i, ponavljam, posebno Aneksa G tog sporazuma, koji nazivam Biblijom svih prognanih Srba i svih drugih oštećenih građana, jer imali smo dosta građana Srbije koji nisu rodom i poreklom iz tih krajeva, ali su do 1991. godine sagradili vikendice i kuće na jadranskoj obali i sada imaju problema kako da vrate svoja oteta imovinska i stečena prava.

Još bih samo ukratko rekao nekoliko važnih činjenica. Imamo konstantni progon časnih srpskih boraca koji su se borili za svoj narod i državu od strane pravosuđa u Zagrebu, Sarajevu i Prištini. Dakle, to nisu nezavisna, to nisu nepristrasna pravosuđa. To su etnički motivisana pravosuđa u funkciji državnih antisrpskih politika u Zagrebu, Sarajevu i Prištini. Važno je da Srbija stane iza srpskih boraca, da im pruži svu stručnu, pravnu i finansijsku pomoć. Oni nisu vodili privatne ratove, država treba da ih na svaki način pomogne da se brane u montiranim sudskim procesima koje, ponavljam, pokreće pravosuđe u Zagrebu, Sarajevu i Prištini.

Važno je da naše Tužilaštvo za ratne zločine pokrene, konačno, postupke za masovne, planske i brojne zločine nad našim narodom koji su počinjeni od strane hrvatskih, muslimanskih i albanskih paravojnih i vojnih formacija i nad našim ratnim zarobljenicima i nad našim civilima. Činjenica je da se zločin desio na svim stranama. Sada imamo nažalost jedan narativ, jednu matricu da se samo poštuju muslimanske, odnosno, bošnjačke, hrvatske i albanske žrtve, da se njima odaju počasti, a da se srpske žrtve omalovažavaju, ponižavaju i guraju u drugi plan. Upravo sudskim postupcima bi jasno pokazali koliko su bili masovni zločini nad našim narodom devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije.

Važno pitanje koje me svakodnevno pitaju moji zemljaci, krajiški borci, da Srbija konačno prizna sve pripadnike vojske i policije Republike Srpske Krajine za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. To su ljudi koji su se časno, čestito i hrabro borili za svoj narod i državu protiv proustaškog režima Franje Tuđmana i krajnje je vreme da država prizna njihovu časnu i čestitu borbu.

Stambeno pitanje. Želim da se zahvalim predsedniku Vučiću koji je avgusta prošle godine jasno rekao, prilikom dodele ključeva prognaničkim porodicama koji su dobili stanove u beogradskom naselju Ovča, da će Vlada Republike Srbije do 2028. godine da reši stambeno pitanje za još oko osam hiljada prognaničkih porodica iz Hrvatske, Federacije BiH, da se reši stambeno pitanje svih prognanih Srba i svih drugih nealbanaca sa područja Kosova i Metohije. Apelujem na Komesarijat za izbeglice da konačno raspiše četiri javna poziva za stanove, za građevinski materijal za one porodice koje nisu završile svoje kuće, za seoska imanja, za montažne kuće, da se ti javni oglasi objave na RTS, na „Hepiju“, na „Pinku“ i drugim televizija sa nacionalnom frekvencijom, da svi ti ljudi konačno konkurišu, da četiri komisije urade konačne liste i da se u skladu sa obećanjem predsednika Vučića ovo pitanje završi do 2028. godine.

Konačno, imamo takođe dve i po do tri hiljade vojnih beskućnika. To su naši borci koji su se borili 90-ih godina za svoj narod i državu. Oni su i dalje podstanari, punih 30 godina. Apel na Ministarstvo odbrane da odradi poseban kontingent stanova i da se reši njihovo stambeno pitanje. To su ljudi koji su zašli u sedmu, osmu, pa i devetu deceniju života, ne mogu više da dignu kredite i treba se naći jedno ljudsko rešenje da konačno reše svoje stambeno pitanje, a ne da žive po šupama, prostorijama, u kasarnama itd.

To su neka pitanja koja su važna, koja nisu u deklaraciji, ali ponavljam još jednom – ta pitanja treba staviti na dnevni red, treba odrediti mere, aktivnosti da se ona rešavaju u narednom periodu.

Želim još jednom, na kraju, da izrazim svoju punu podršku deklaraciji o nacionalnim i političkim pravima i zajedničkoj budućnosti srpskoga naroda. Apelujem na sve poslanike da podrže tu deklaraciju, jer ponavljam – ona je temelj opstanka našeg naroda u narednom periodu. Hvala.
Poštovani gospodine predsedniče, poštovani članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću u svom izlaganju govoriti o dva predloga zakona, a to su Predlog zakona o dopunama Zakona o ozakonjenju objekata i o Predlogu zakona o izmeni Zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti.

Još jednom snažno da pozdravim odluku Vlade Republike Srbije da pošalje u skupštinsku proceduru Predlog zakona o dopunama Zakona o ozakonjenju objekata. Mislim da je u pitanju zaista jedna humanitarna mera i da je cilj ovog zakona da građani koji žive u nelegalnim objektima konačno dobiju pravo da legalno priključe, odnosno privremeno priključe se na struju, vodu, gas i grejanje. Dobro je poznato i to je evropski standard da među ostala ljudska prava spada i pravo na osnovnu komunalnu infrastrukturu.

Ja sam u prethodnom periodu takođe imao veliki broj razgovora sa prognaničkim i drugim porodicama koja imaju taj problem i lično sam isto 24. maja uputio dopis ministru Vesiću sa spiskom od 42 prognaničke porodice koje su mise obratile iz naselja Busije, Grmovac, Plavi Horizonti, Altina, Šangaj, Mirijevo, Mali Mokri Lug, Sunčani Breg u opštini Rakovica i drugih mesta na području grada Beograda.

Dakle, radi se o više hiljada građana koji dugi niz godina žive bez struje u uslovima koji nisu dostojni čoveka u 21. veku. Biće da je gospodin Vesić veoma jasno rekao da sa ovim predlogom zakona se ne rešava pitanje ozakonjenja, ne rešava se pitanje statusa objekata i da se ovo ne odnosi na poslovne objekte.

Mislim da je veoma važno da se ovo pitanje konačno reši. Nadam se dakle da će veoma brzo nakon usvajanja uredbe od strane Vlade Republike Srbije svi građani koji imaju ovaj problem u roku od 30 dana se prijaviti i da će rešiti ovo važno civilizacijsko pitanje.

Ono što bih posebno hteo da istaknem da imamo takođe veliki broj problema vezano za legalizaciju. Takođe, obraća mi se veliki broj prognaničnih i drugih porodica koje ne mogu da reše to pitanje. Jedno od tih pitanja jesu i 22 prognaničke porodice koje žive u 11 dvojnih kuća u ulici Save Radovanovića i Braće Vojinović u Batajnici.

Naime, u pitanju su porodice koje su 2003. godine, dakle pre 20 godina dobile placeve od opštine Zemun, švajcarska organizacija SDC im je dala materijal i te su porodice 2004. godine same izgradile dvojne kuće, tako da svako od njih ima stan od 35 metara kvadratnih i visoko potkrovlje.

U ugovorima koje su dobili navedeno je da će u roku od pet godina, dakle do 2008. - 2009. godine, dobiti stanove u vlasništvu. Evo, prošlo je 19 godina kako su ove pordice uselile u ove stanove i još uvek nije rešeno pitanje vlasništva nad zemljom i pitanje legalizacije.

Mislim da je upravo pitanje legalizacije jedno od ključnih pitanja koje bi trebalo rešavati u narednom periodu i o tome je govorio ministar Vesić. Dakle, prema podacima Republičkog geodetskog zavoda u Srbiji imamo više od 2,5 miliona nelegalno sagrađenih objekata i trebalo bi pronaći mehanizam masovne legalizacije da se to pitanje konačno reši.

Nažalost, i pored nekoliko zakona o ozakonjenju koje su doneti u prethodnom periodu proces ozakonjenja je tekao veoma sporo iz više razloga, zbog neusaglašenosti propisa, zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, zbog nedovoljnih kapaciteta lokalnih samouprava, odnosno gradova i opština i ako bi se ovim tempom nastavio proces legalizacije on bi trajao narednih 100 i više godina.

Dakle, apel ministru Vesiću da nadležno ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u što kraćem vremenskom roku pronađe mehanizam masovne legalizacije, da se ovo važno pitanje reši i da konačno građani mogu da prometuju svoje nekretnine ili da ih založe za kredit, što sada nažalost, nije slučaj.

Drugo pitanje, odnosno Predlog zakona o izmeni Zakona o posebnim uslovima za legalizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Dakle, to je jedno veoma važno pitanje. Mi u Srbiji imamo nekoliko hiljada porodica vojnih beskućnika koji su najugroženija grupa građana u okviru Ministarstva odbrane. Radi se o borcima koji su se časno, hrabro i pošteno borili kao pripadnici oružanih snaga SFRJ za svoj narod i državu.

U bivšim jugoslovenskim republikama su im oduzeti stanovi i sva pokretna imovina. Nakon dolaska u Srbiju im je dodeljen tzv. privremeni smeštaj u kojima mnogi žive 30 i više godina. Nažalost, nisu obeštećeni i još uvek im nije rešeno njihovo stambeno pitanje. Velika većina njih se nalazi u životnoj dobi od 68 do 80 godina i imaju problem vezano za mehanizam kreditiranja, odnosno kupovine stanova na osnovu kredita.

Mislim da je ovde veoma važno da Ministarstvo odbrane nađe mehanizam da se reši ovo važno humanitarno ljudsko pitanje ovih nekoliko hiljada vojnih beskućnika, odnosno da se izdvoji poseban kontingent stanova da se ti ljudi reše i da konačno budu svoj na svome.

Dajem samo primer takođe od 25 porodica vojnih beskućnika koji su 2018/19. godine iselili iz vojnog hotela „Bristol“ u Beogradu, dobili su stanove na privremeno korišćenje, njihov apel i molba ministru odbrane jeste, i ja sam lično pisao pismo, da te porodice konačno dobiju pravo zakupa na određeno vreme da mogu konačno postati vlasnici tih stanova i da konačno reše svoje ključno pitanje, odnosno, pitanje integracije. Dakle, apel Ministarstvu odbrane da reši i ovo pitanje 25 porodica vojnih beskućnika da postanu vlasnici svojih stanova na području grada Beograda. Hvala.
Hvala.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pre sedam dana 20. juna obeležen je Svetski dan izbeglica, ali nažalost posle toliko godina od završetka ratova na prostoru bivše Jugoslavije nije rešeno ključno pitanje integracije jednog dela tih građana Srbije, a to je pitanje snovanja.

U Srbiji i dalje živi više od 12 hiljada prognanih porodica koje su podstanari ili žive u uslovima koji nisu dostojni čoveka od 21. veku. Takođe, imamo značajan broj porodica interno naseljenih lica sa KIM-a koji takođe nisu rešili svoje stambeno pitanje.

Premijerka Brnabić je 11. marta prošle godine primila na sastanak u Vladi delegaciju Odbora za rešavanje stambenog pitanja prognanih porodica i mene i na kraju sastanka je rekla dve ključne stvari - da će Vlada obezbediti krov nad glavom svakoj prognanoj porodici i da sredstva nisu i ne smeju biti problem.

U međuvremenu sam poslao nekoliko pisama premijerki Brnabić sa apelom i molbom da se što pre krene u realizaciju dogovora koji je postignut na tom sastanku 11. marta prošle godine u Vladi.

Moje pitanje Premijerki Brnabić jeste - kada će Vlada usvojiti program rešavanja stambenog pitanja navedenih 12 hiljada prognanih porodica sa područja Hrvatske i Federacije BIH-a i kada će obezbediti zajedno sa gradom Beogradom, gradom Novim Sadom i nizom drugih lokalnih samouprava lokacije i infrastrukturu za izgradnju stanova i kada će obezbediti sredstva za dodelu paketa, građevinskog materijala da jedan deo porodica završi svoje kuće, da se kupe seoska imanja i da se kupe montažne kuće?

Drugo pitanje upućujem ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja gospodinu Selakoviću. Ja sam uputio jedno pismo gospodinu Selakoviću vezano za više od dve hiljade prognanih porodica, čiji su stanovi izgrađeni sredstvima međunarodnih organizacija, stranih Vlada i te porodice u tim stanovima žive dugi niz godina, deset, petnaest, dvadeset i više godina, ali nažalost i dalje nemaju pravo otkupa tih stanova. Radi se više od 1.200 prognanih porodica u pedesetak opština i gradova, čiji su stanovi obezbeđeni u tzv. socijalno stanovanje u zaštitnim uslovima. Zatim, 530 prognanih porodica i drugih porodica u sedam lokalnih samouprava čiji su stanovi sagrađeni sredstvima Italijanske vlade i koji su se uselili u te stanove 2008. godine. Radi se o 300 prognanih porodica, odnosno porodica ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca, čiji su stanovi sagrađeni sredstvima Japanske vlade i manjim delom iz budžeta i imamo 52 ratna vojna invalida ili porodica poginulih boraca koji žive u Zemunskom naselju Kamendin.

Februara ove godine, i to je moja pohvala Ministru Selakoviću, doneto je rešenje o osnivanju radne grupe za izmenu i dopunu Zakona o izbeglicama. Moje pitanje gospodinu Selakoviću - kada će radna grupa da završi svoj rad, da napravi finalni nacrt sa izmenama dopuna Zakona o izbeglicama da ovih više od dve hiljade prognanih porodica tim mojim Zakonom o izbeglicama dobiju pravo otkupa svojih stanova, jer je samo u slučaju vlasništva nad tim stanovima oni su trajno integrisani u Srbiji?

Takođe, kroz ove izmene i dopune Zakona o izbeglicama moj apel ministru Selakoviću da se omogući da hiljadu prognanih porodica koje su proterane sa područja Federacije BiH, sa područja Hrvatske, a nisu se formalno pravno prijavili i nemaju formalno pravni status izbeglog lica i Komesarijat za izbeglice i migracije ih sprečava da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja, da se kroz zakon i tim porodicama omogući da reše pitanje stanovanja i kada će taj nacrt biti poslat na Vladu da ga usvoji u formi predloga i pošalje u skupštinsku proceduru?

Sledeće pitanje takođe ministru Selakoviću. Uputio sam mu takođe jedno pismo vezano za izmene i dopune Zakona o pravima boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih lica rata i članova njihovih porodica, da je došlo krajnje vreme da sa svim pripadnicima vojske, policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Krajiški borci su se hrabro, časno i pošteno borili za svoj narod i državu i zaslužuju nakon toliko godina od završetka rata da budu priznati, da bude priznata njihova pravedna borba, da se tim izmenama i dopunama zakona omogući institut dva kvalifikovana svedoka za jedan deo krajiških boraca koji nemaju validne dokumente zbog dobro poznatih razloga, odnosno zbog niza zločinačkih akcija hrvatske vojske i policije, da se prizna status civilnog invalida rata jednom delu krajiških civila, jer je njihova invalidnina ukinuta nakon nestanka savezne države.

Sledeće pitanje ministru Vesiću, veoma kratko, završavam. Javio mi se veliki broj porodica koje su sagradile svoje kuće, a nemaju pravo na priključak struje zato što nije završen proces legalizacije. Apel ministru Vesiću da u što kraćem vremenskom roku se nađe rešenje da više od dve hiljade porodica koji sada žive u mraku da im se omogući privremeni priključak struje…

(Predsednik: Hvala vam.)

… dok konačno se ne reši pitanje legalizacije. Hvala.
Poštovani gospodine predsedniče, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici.

Ja ću govoriti o jednoj temi koja je jedna od važnih preduslova istinske normalizacije odnosa na prostoru bivše Jugoslavije. To je pitanje ratnih zločina. Nažalost prošlo je više od tri decenije od početka oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Mi i dalje imamo dvostruke standarde o suđenjima za ratne zločine u odnosu prema žrtvama.

Nažalost zapadni deo međunarodne zajednice i dalje zastupa lažni mit da su Srbi krivci za ratove na prostoru bivše Jugoslavije, da su oni zločinačka strana, da su oni agresori, a da su tobože Hrvati, Muslimani, kako se sada zovu Bošnjaci i Albanci nevine žrtve velikosrpske agresije.

Taj lažni mit zastupaju i službeni Zagreb, i službeno Sarajevo, i institucije privremene samouprave u Prištini. Postoje brojni dokazi da pravosuđe, hrvatsko pravosuđe, bošnjačko pravosuđe i pravosuđe u Prištini, nisu nezavisna, nepristrasna, pravosudna pravosuđa, u pitanju etnički motivisana pravosuđa, koja su u funkciji ratnih politika u Zagrebu, Sarajevu i Prištini.

Mogu samo da navedem nekoliko primera etnički motivisanih pravosuđa u regionu, od 1991. godine, do danas u tri decenije rada hrvatskog pravosuđa, dakle od dolaska na vlast proustaškog Franje Tuđmana, podignuto je, pokrenuto je više od tri hiljade 700 krivičnih postupaka za ratne zločine. Od tog broja 98,5 posto su krivični postupci protiv Srba, a 1,5 posto su svega krivični postupci protiv Hrvata, od tog broja je podignuto više od dve hiljade optužnica, protiv Srba, pripadnika bivša JNA i vojske i policije Republike srpske Krajine.

Takođe, donešeno je blizu 700 osuđujućih presuda protiv Srba. Istovremeno od ulaska Hrvatske u EU, imamo sve veći broj montiranih sudskih postupaka u Zagrebu protiv srpskih veterana koji su se časno, hrabro i pošteno borili za svoj narod i državu.

Šta je cilj etničkih motiva srpskog pravosuđa? Sa jedne strane da izaziva konstantni strah i da zastrašuje srpske borce, da se ne vraćaju svoja imanja, da ne posećuju svoj rodni kraj, sa jedne strane.

Sa druge strane da se sa donošenjem što većeg broja lažnih presuda verifikuje lažni mit koji je temelj hrvatske politike, a koji je formulisan u Deklaraciji o …..ratu, koji je Hrvatski sabor, konsenzusom doneo 2000. godine, a toj deklaraciji jasno stoji da su Srbija, JNA i Krajiški Srbi agresori, da je Hrvatska bila žrtva veliko srpske agresije.

Takođe, etnički motivi su na pravosuđe u Sarajevu. Navešću samo ko je takođe u funkciji Bošnjačke ratne politike. Imamo niz skandaloznih presuda. Navešću samo jednu od njih iz 2018. godine, kada je sud BiH oslobodio ratnog zločinca Nasera Orića i time amnestirao bošnjačke ratne zločince za brojne zločine koje su počinili nad srpskim narodom u zapadnom Podrinju i širom BiH.

Ono što je posebno važno i želim da se obratim gospođi ministarki Popović…
Vrlo brzo završavam. Ovo je veoma važna tema.

Obraća mi se veliki broj srpskih veterana koji su uplašeni i koji su prepušteni sami sebi.

Ja želim da zamolim gospođu ministarku pravde Popović, da bi bilo jako dobro da se u okviru Ministarstva pravde formira jedna kancelarija koja bi imala ozbiljan budžet, koja bi imala ozbiljne pravnike, advokate koji bi pružali svakodnevno stručnu i pravnu pomoć srpskim veteranima koje progoni muslimansko, odnosno bošnjačko i hrvatsko pravosuđe, da ti ljudi ne budu prepušteni sami sebi, jer su se, ponavljam borili časno i pošteno za svoj narod i državu, a sada mnogi od njih jedva sastavljaju kraj s krajem i zato im je veoma važno da se pomogne finansijski, stručno i pravno da se zaštite od montiranih sudskih postupaka.

Takođe je veoma važno da se učini sve što se može da se uspostave isti standardi vezano za žrtve. Sada, nažalost, bošnjačke, hrvatske i albanske žrtve se veličaju. Njima se odaju počasti, dok, s druge strane, srpske žrtve se nipodaštavaju, omalovažavaju, umanjuju, pa čak i negiraju.

Zbog toga bi bilo veoma važno da imamo jednu posebnu instituciju, to je memorijalni centar srpskih žrtava koje su stradale na prostoru bivše Jugoslavije, koji bi se borio snažno, politički, diplomatski, pravno, za istinu o stradanju našeg naroda na prostoru bivše Jugoslavije.

Takođe je veoma važno, gospođo Popović, da i naše Tužilaštvo za ratne zločine konačno počne da radi svoj posao. Prema podacima iz 2021. godine, koje je dostavilo Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, podignuto je 217 optužnica, od toga 190 protiv Srba, 21 protiv Albanaca, od kojih je 17 oslobođeno, to su pripadnici „Gnjilanske grupe“ koji su počinili stravične zločine na području Metohije, četiri svega protiv muslimana, bošnjaka i svega dve protiv Hrvata.

Mislim da je krajnje vreme došlo i ohrabrujući je korak što je naše tužilaštvo podiglo optužnice protiv četiri hrvatska pilota za stravične zločine na Petrovačkoj cesti mestu Svodna, ali moram da kažem da imamo brojne primere masovnih sistematskih i planskih zločina koji su počinjeni nad srpskim narodom, nad srpskim civilima, ratnim zarobljenicima na području današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine, KiM i da je krajnje vreme da naše tužilaštvo počne da pokreće istrage, podiže optužnice za te brojne i masovne zločine protiv srpskog naroda.

Samo uspostavom istih standarda osuđenima za ratne zločine i prema žrtvama možemo da idemo prema istinskoj normalizaciji.

Na kraju, posebno bih vas zamolio, gospođo Popović, kada se dešavaju česta hapšenja srpskih veterana od strane hrvatskog pravosuđa na osnovu hrvatskih poternica, da bi bilo veoma važno da uputite protesnu notu, da tražite razgovor sa hrvatskim ministrom pravosuđa i da kažete da je to neprihvatljivo za državu Srbiju, da se svake godine barem desetak srpskih boraca hapse na taj način jer su prepušteni sami sebi. Hvala.
Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, želim na početku da kažem da se Srbija suočava sa ogromnim brojem izazova koji našu zemlju dovode zaista u jednu tešku i složenu situaciju.

Uprkos tome, želim da pohvalim činjenicu da je predloženi budžet realan, dobro balansiran i da je njime predviđeno veliko i značajno povećanje sredstava i za kapitalne investicije i za energetiku, zaštitu životne sredine, prosvetu, zdravstvo, nauku, a ono što je meni posebno važno je za socijalnu zaštitu, odnosno zaštitu socijalno ugroženih kategorija, iako mislim da tu ima dosta prostora da se izdvoje dodatna sredstva za rešavanje tih kategorija građana Srbije.

Ja ću govoriti upravo o nekoliko tih kategorija socijalno ugroženih građana. Jedna od tih kategorija jesu prognana lica, odnosno prognani Srbi sa područja današnje Hrvatske, Federacije Bosne i Hercegovine, kao i prognani Srbi i drugi Albanci sa područja Kosova i Metohije.

Evo, prošlo je više od 27 godina od završetka ratova na prostoru današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine, ključno pitanje jednog dela prognanih Srba, a to je stambeno pitanje i dalje nije rešeno, kao i brojni drugi problemi.

Podsećam da je Srbija 2012. godine krenula u realizaciju jednog veoma važnog programa. To je Regionalni stambeni program koji su zajednički sprovodile Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora uz finansijsku podršku Evropske unije i niza drugih država i međunarodnih organizacija.

Tada je predviđeno, dakle početkom 2012. godine da će u narednih pet godina, do 2018. godine biti rešeno stambeno pitanje oko 20.000 prognanih porodica iz Hrvatske i Federacije Bosne i Hercegovine, kao da će se rešavati i rešava se stambeno pitanje prognanih Srba i drugih Albanaca sa područja Kosova i Metohije.

Nažalost, Regionalni stambeni program se sprovodio veoma sporo i prošlo je punih 10 godina od njegovog početka. Nedavno je, pre nekoliko dana, održana sednica Upravnog odbora Regionalnog stambenog programa u Beogradu, gde je konstatovano da Regionalni stambeni program završava 30. juna sledeće godine i da će do toga datuma biti rešeno svega oko 7.600 prognaničkih porodica.

Dakle, od obećanja 2012. godine da ćemo rešiti 20.000 prognaničkih porodica do 2017. godine u 10 godina biće rešeno nešto više od jedne trećine. Nažalost, odgovornost snose pojedine institucije koje taj program nisu radile ozbiljno i odgovorno, pre svega Komesarijat za izbeglice i migracije i Jedinica za pravljenje projekata pri Vladi Srbije u saradnji sa lokalnim samoupravama.

Ono što ja apelujem i što sam molio u više navrata predsednicu Vlade, gospođu Anu Brnabić, jeste da Vlada preuzme odgovornost i da u budžetu za sledeću godinu se izdvoji šest milijardi dinara, oko 50 miliona evra, za rešavanje stambenog pitanja i još oko 12.000 prognaničkih porodica koje su i dalje stambeno nerešene, koje žive kao podstanari ili u neljudskim uslovima.

Od tog broja 5.911 porodica su porodice koje su ostale ispod crte nakon objavljivanja lista vezano za stanove, montažne kuće, dodelu seoskih imanja i dodelu paketa građevinskog materijala za završetak njihovih kuća.

Dakle, imamo odmah skoro 6.000 porodica koje se mogu odmah rešavati ako imamo predviđena sredstva u budžetu. Ja se nadam, nažalost, ovde sada nema trenutno gospodina Malog, ministra finansija, da vidimo da li možemo, moj apel, ponavljam, predsednici Vlade i ministru finansija da izdvojimo šest milijardi dinara da odmah početkom sledeće godine krenemo u rešavanje stambenog pitanja ovih 12.000 prognaničkih porodica, kao i naravno prognaničkih porodica sa područja Kosova i Metohije. Mislim da je to jedno ljudsko, humano pitanje i da je krajnje vreme da najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije konačno reše ključno pitanje integracije.

Ono što je velika šteta jeste što je Srbija 2011. godine još zatražila 302 miliona evra za rešavanje tih 20 hiljada prognaničkih porodica, stambeno rešavanje tih porodica, a da smo ovih deset godina povukli svega 134 miliona evra, a 168 miliona evra nažalost nije povučeno donatorskih sredstava zbog, ponavljam, spore realizacije toga programa.

Dakle, važno je da građani Srbije znaju da smo imali veliku priliku da povučemo 302 miliona evra i da rešimo prognaničke porodice. Dakle, u najvećoj meri sa donatorskim sredstvima.

U procesu integracija ima dosta problema, ja ću navesti nekoliko njih. Imamo primer 383 porodice sa područja Beograda. Imali smo javni poziv 2018. godine za izgradnju 133 stana na Novom Beogradu u ulici dr Ivana Ribara, imali smo 2019. godine javni poziv za izgradnju 250 stanova u naselju Ovča.

Ovih 250 stanova su sagrađeni, ovih 133 stana, iako je javni poziv bio godinu dana ranije, još nisu ni počeli da se grade. Nismo iskoristili 4,7 miliona evra sredstava EU da te stanove sagradimo 2019, 2020. godine. Ja sam apelovao i ovom prilikom apelujem na premijerku Brnabić i ministra Maloga da u budžetu za sledeću godinu izdvojimo 780 miliona dinara, oko 6,5 miliona evra i da odmah nakon novogodišnjih praznika se raspiše javna nabavka, izabere izvođač radova, objavi konačna lista, da se počne sa gradnjom ova 133 stana, a da 250 porodica koje mogu već da se usele u stanove u Ovči ne mogu da se usele zato što se nije objavila konačna lista, jer još uvek nemamo rešenje za ove 133 porodice na Novom Beogradu.

Dakle, ponavljam još jednom, apel premijerki Brnabić, ministru Malom, da izdvojimo za sledeću godinu u budžetu šest milijardi dinara, oko 50 miliona evra za rešavanje stambenog pitanja 12.000 prognaničkih porodica koje su ostale ispod crte ili još uvek nisu konkurisale jer nije bilo javnih poziva i 780 miliona dinara ili oko 6,5 miliona evra za izgradnju 133 stana na Novom Beogradu.

Takođe, ono što želim da kažem da postoje i mnogi drugi brojni problemi u rešavanju ovog važnog pitanja integracije. Imamo brojne primere gde se kasni sa izgradnjom stanova, dodelom paketa građevinskog materijala. Na primer, u opštini Šid i opštini Šabac objavljene su konačne liste za stanove 2015. godine. Prošlo je sedam godina, te porodice, 12 porodica u Šidu, 25 porodica u Šapcu još uvek se nisu uselile u te stanove.

To je apsolutno neprihvatljivo i moramo da vidimo nadležne državne institucije da se ne mogu ponašati na takav način, da moramo pokazati ozbiljnost i odgovornost prema tim ljudima, kad imamo ta sredstva, da se to završi o rokovima i da ti ljudi konačno usele u svoje stanove.

Imamo 16 porodica u Sremskoj Mitrovici koji su pre dve godine dobile građevinski materijal na papiru. Još uvek taj materijal nije isporučen. Oni su dve godine i dalje podstanari, ne mogu da završe svoje kuće, i dalje plaćaju kiriju koja je sada zbog opšte poznate situacije uvećana za dva-tri puta.

Naravno da su ljudi ogorčeni, nezadovoljni, razočarani i apelujem na Vladu da pošalje jasnu poruku nadležnim državnim institucijama da se ti problemi rešavaju u razumnom vremenskom roku. Imamo primer, takođe, 20 porodica koje čekaju završetak stanova, odnosno završetak tehničkog prijema i dobijanja upotrebne dozvole u Vrnjačkoj Banji i dosta drugih lokalnih samouprava.

Takođe imamo velike probleme vezano za samo konkurisanje. Imamo, na primer, oko hiljadu prognaničkih porodica iz Hrvatske, Federacije BiH koje sticajem okolnosti, straha, neznanja, bolnog preživljavanja se nisu 1996. godine prijavili i nisu dobili status izbeglog i prognanog lica.

Tih 1.000 porodica nemaju pravo da konkurišu za rešavanje stambenog pitanja, što je velika nepravda. Tu je moj apel za premijerku Brnabić, da Vlada jednom uredbom ili zaključkom omogući i da tih 1.000 prognanih porodica može da konkuriše i da reši svoje stambeno pitanje.

Imamo velike probleme vezano za otkup stanova. Na primer, 530 stanova koji su sagrađeni 2005, 2006, 2007. godine sredstvima italijanske Vlade u sedam lokalnih samouprava Niš, Čačak, Valjevo, Kragujevac, Pančevo, Stara Pazova, odnosno naselje Banovci gde su te porodice uselile 2008. godine u svoje stanove, bilo je predviđeno da imaju pravo otkupa tih stanova. Evo, prošlo je punih 14 godina. Više godina sam pokušavao i sa bivšom ministarkom Mihajlović i bivšim ministrom Vulinom da tim ljudima omogućimo da postanu vlasnici tih stanova. Još uvek nismo uspeli. Srećna je okolnost što je to sada stiglo u kabinet predsednika Vučića. S tim se bavi šef kabineta gospodin Ivica Kojić. Ja se nadam da će uskoro to pitanje biti rešeno i da ćemo izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama ili donošenjem posebne uredbe omogućiti da tih 530 porodica u sedam lokalnih samouprava dobiju pravo otkupa i da im se otkupnu cenu uračuna plaćena kirija koju su plaćali gotovo po tržišnoj ceni iako je bila donacija italijanske Vlade.

Imamo 50 porodica u Beogradu koji koriste stanove Društva za iznajmljivanje nekretnina DIPOS. Tu žive već preko 30 godina u tim stanovima, neko 25, neko 27, neko 30 godina. Već su isplatili kroz kirije. To su inače stanovi bivšeg DDR-a Demokratske Republike Nemačke. To su stari, trošni stanovi. Ljudi su već isplatili kroz kiriju desetine hiljada maraka i evra. Sada se borim i nadam se da će uskoro i uz podršku kabineta predsednika Vučića te porodice dobiti pravo otkupa tih stanova i da konačno postanu vlasnici i da ne budu više podstanari nakon tri decenije.

Imamo posebnu kategoriju prognanih porodica, njih preko 1.200 koji žive u 50 lokalnih samouprava, čiji su stanovi sagrađeni kroz tzv. program socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima, u najvećoj meri donatorskim sredstvima raznih međunarodnih organizacija. Tim porodicama ima nešto i porodica domaćeg stanovništva, se takođe onemogućava da postanu vlasnici tih stanova. Ja sam lično posetio jednu lokalnu samoupravu u Sremskoj Mitrovici gde imamo dve zgrade. Jednu zgradu od 40 porodica, drugu zgradu od 34 porodice. Te porodice apeluju na Vladu, kao i njih 1.200 u ostalih pedesetak lokalnih samouprava Temerin, Kraljevo, Malo Crniće, Loznica i niz drugih opština i gradova, da im se jednom uredbom Vlade omogući da postanu vlasnici tih stanova.

Nepravedno je da su to donatorska sredstva i da sada preko leđa prognanih Srba se izgrađuje sistem socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima. Naravno, među tim porodicama ima i dosta porodica prognanih Srba i drugih ne Albanaca sa područja KiM. Dakle, nemojmo da gradimo sistem socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima donatorskim sredstvima preko leđa najvećih žrtava ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Dakle, to su neki od brojnih problema koje muče tu populaciju.

Posebno bi istakao jedan problem. Obratilo mi se četrdesetak prognanih porodica iz naselja Busije i drugih prigradskih naselja Beograda koji imaju problem sa strujom. Šta se dešava. Te su porodice sagradile svoje kuće, međutim nakon izmena i dopuna Zakona o ozakonjenju od 2018. godine, a pošto nemaju rešeno pitanje legalizacije, oni više nemaju pravo ni na privremeni priključak na električnu mrežu. Sada te porodice plaćaju kiriju, imaju skoro završene kuće i ne mogu da se usele u te kuće zato što nadležna lokalna administracija nije rešila pitanje legalizacije, a oni su podneli zahteve pre 10, 15 godina. Sada njih kažnjava jedan državni organ zato što lokalne samouprave nisu rešile njihove, ponavljam, zahteve za legalizaciju i oni nisu dobili rešenja o ozakonjenju.

Ja sam uputio dopis ministarki rudarstva i energetike gospođi Dubravki Đedović, jedno pismo, jednu molbu sa apelom da probamo naći rešenje i da se tim porodicama, a ima ih veliki broj, ne samo prognanih porodica, nego i desetine hiljada građana koji ne mogu da uđu u svoje kuće, ne mogu da normalno žive jer nemaju električnu energiju. Dakle, apel ministarki Đedović da pokušamo rešiti to pitanje i da konačno ti ljudi mogu makar privremeno da imaju priključak na električnu energiju, dok se ne reši pitanje o ozakonjenju njihovih stambenih objekata.

Na kraju bih hteo da pomenem jedno važno pitanje, pošto je ovde ministar za rad, zapošljavanje i boračka i socijalna pitanja, gospodin Selaković. To je pitanje koje me pita na hiljade prognanih Srba Krajišnika, to je pitanje ratnog staža. Dobro je poznato da je pre dve godine donet Zakon o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Tim zakonom nažalost nisu u celosti priznati pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine, odnosno priznat im je ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, dakle, dok je postojala formalno SFRJ, odnosno do 19. maja 1992. godine kada se JNA povukla sa područja bivših jugoslovenskih republika.

Ono što je moj apel ministru Selakoviću, da otvorimo dijalog na tu temu i da vidimo u narednom periodu, da se istera ova velika nepravde i da se izmenama i dopunama pomenutog zakona omogući da svim krajiškim borcima bude priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. To su borci koji su se časno i pošteno borili za očuvanje teritorijalnog integriteta tadašnje države i borili se za svoj narod. Osećaju se ogorčeno, osećaju se razočarano. Mislim da bi bilo fer da se to pitanje reši na jedan pravedan način.

Poseban problem, ministre Selakoviću, jeste da čak i ovaj deo koji je priznat zakonom do 27. aprila 1992. godine u praksi se ne realizuje, jer centri Ministarstva odbrane kada im krajiški borci podnesu zahteve za priznanje ratnog staža za taj period donose negativna rešenja, sa obrazloženjem da štabovi jedinice krajiških centralnih odbrana nisu bili organizacijski deo JNA.

Dobro znamo da su teritorijalna odbrana i JNA bili sastavni deo oružanih snaga SFRJ i nije fer da čak i taj deo koji priznaje zakon, da jednim pravilnikom Ministarstva odbrane iz 2005. godine se odbacuju njihovi opravdani zahtevi da im se prizna ratni staž za taj period. Dakle, hajde da nađemo rešenje da se u ovoj prvoj vazi makar prizna rešenjima centara Ministarstva odbrane, ratni staž do 27. aprila 1992. godine, a da vidimo kroz razgovor da se nađe rešenje za ovaj drugi period.

Ključni njihov argument jeste – kako je moguće da je ratni staž priznat krajiškim oficirima i podoficirima za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju, a njihovim borcima nije. Sada se oni pitaju – s kim su ti oficiri i podoficiri komandovali kada je njima priznat ratni staž, a njima nije. Dakle, jedno važno pitanje. Ima ih još dosta.

Pitanje, kako da se dokaže ratni staž, pitanje zdravstvene zaštite, da ne idem dalje da mogu druge kolege da pričaju. Ovo su važna pitanja. Zahvaljujem.
Gospodine Zečeviću, kada sam govorio o problemima koji još uvek nisu rešeni, govorio sam o konkretnim državnim institucijama i koje nisu na odgovoran i ozbiljan način rešavale to pitanje, pre svega, stambeno pitanje.

Naravno, da treba pozdraviti činjenicu da je u prethodnom periodu rešeno 7.600 porodica, odnosno, njihovo stambeno pitanje, da treba reći da je Vlada Republike Srbije donela niz konkretnih mera, vezano za pružanje pomoći toj populaciji, da je Vlada Republike Srbije pomogla u finansijskom smislu Srbe koji žive u osam država regiona.

Posebno samo da istaknem primer Republike Srpske, gde je naša Vlada uz punu podršku predsednika Vučića pomogla velikim novčanim iznosima i Vladu Republike Srpske, nemamo nijednu opštinu na području Republike Srpske gde nemamo konkretan objekat koji je sagrađen sredstvima Srbije, od vrtića, škola, mostova i niza drugih objekata.

Nisam trebao da pozivam prognane Srbe i prekodrinske Srbe da glasaju za predsednika Vučića. Mislim da prekodrinski Srbi su dali poverenje puno poverenje predsedniku Vučiću. Posebno se ne zaboravlja činjenica da je 2015. godine, dakle, nakon 20 godina od završetka ratova na području današnje Hrvatske, da je konačno pitanje obeležavanja stradanja i progona krajiških Srba u zločinačkoj akciji „Oluja“, i nizu drugih zločinačkih akcija podignuto na najviši državni nivo i od 2015. godine imamo zvanično obeležavanje stradanje, progona našega naroda.

Moj apel jeste da samo nadležne državne institucije konačno na jedan ozbiljan i odgovoran način rešavaju preostale probleme našega naroda. Hvala.
Poštovani gospodine predsedniče, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, želim na početku da svim građanima Srbije čestitam slavu Mitrovdan, sa željom da je provedu i proslave u miru, veselju i dobrom raspoloženju.

Na današnji dan navršilo se 30 godina od kada su Nevesinjska brigada i druge jedinice Hercegovačkog korpusa odbranile Istočnu Hercegovinu i Republiku Srpsku od daleko nadmoćnijeg neprijatelja, od muslimansko-hrvatskih snaga.

Takođe, Nevesinjska brigada je odbranila Istočnu Hercegovinu i Republiku Srpsku u drugoj Nevesinjskoj bici dve godine kasnije, 1994. godine. Borci Nevesinjske brigade i drugih jedinica Republike Srpske su vodili teške, krvave borbe 1992. i 1994. godine i uspeli su nadčovečanskim naporima da odbrane Srpsku Hercegovinu i Republiku Srpsku.

U tim borbama pokazali su veliko junaštvo, herojstvo i spremnost na žrtvu. U slavnim Mitrovdanskim bitkama stradala su 63 borca Nevesinjske brigade i njihova žrtva ne sme nikad biti zaboravljena, kao što ne sme nikad biti zaboravljena žrtva više od 23.000 boraca koji su dali svoje živote za odbranu Republike Srpske i za odbranu svog naroda.

Želim da kažem jednu nespornu činjenicu, da se Srbija u prethodne tri godine suočava sa ogromnim izazovima i da se nalazi u veoma teškoj i složenoj situaciji. Svi se dobro sećamo 2020. i 2021. godine i pandemije korona virusa, nakon te pošasti imamo energetsku krizu koja se ogleda u povećanoj inflaciji, recesiji i višestruko uvećanim troškovima struje, gasa i nafte.

Moram da se zahvalim Vladi Republike Srbije koja je u prethodne tri godine pokazala ozbiljnost, odgovornost, preduzela niz konkretnih mera podrške privredi i građanima. Takođe pozdravljam mere koje je najavio ministar finansija, pomenuću samo neke od njih. Dakle, treći put imamo pomoć mladima od 16 do 29 godina u visini 5.000 dinara, prethodno smo imali dva puta po 100 evra, zatim imamo povećanje penzija za penzionere od 1. novembra u visini od 9%, a od 1. januara biće više od 12%, zatim veoma važna činjenica da je obezbeđeno 15 milijardi dinara za socijalno ugrožene kategorije građana, 16,5 milijardi dinara za podsticaje u poljoprivredi i niz drugih mera. Ono što bih želeo da posebno istaknem i da pohvalim da je Vlada u prethodne dve i po godine četiri puta obezbedila novčanu pomoć za jednu od ugroženih kategorija građana Srbije, to je 1,7 miliona penzionera.

Podsećam da je Vlada u četiri navrata dala pomoć. Dakle, 2020. godine 4.000 i 5.000, prošle godine 50 evra ili skoro 6.000 dinara i početkom ove godine 20.000 dinara. Dakle, penzioneri, korisnici Fonda PIO Srbije dobili su u prethodne dve i po godine novčanu pomoć u visini od 35.000 dinara i zaista sve pohvale za Vladu i za osetljivost koju je pokazala prema toj kategoriji građana Srbije.

Međutim, moram da kažem da ima jedna kategorija penzionera koji su diskriminisani i koji nisu bili obuhvaćeni ovim merama Vlade. Radi se o penzionerima koji su rodom i poreklom sa područja država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Radi se oko 100.000 penzionera sa područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine i oko 25.000 penzionera sa područja današnje Slovenije, Crne Gore i Makedonije. Velika većina njih nisu korisnici Fonda PIO Srbije, jer su svoj radni staž ostvarili u bivšim jugoslovenskim republikama.

Činjenica je da oni sa formalne strane nisu imali to pravo. Međutim, radi se o građanima koji savesno ispunjavaju svoje obaveze, koje su iskrene patriote i koji se osećaju diskriminisano i kao građani drugoga reda, zato što su smatrali da je njima država i Vlada treba da pomogne, da i oni lakše prebrode posledice pandemije korona virusa.

Apelovao bih na ministra finansija da vidimo mogućnost u ovom rebalansu budžeta ili ako nije moguće sada barem u budžetu za 2023. godinu, da se penzionerima koji su rodom i poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, nisu korisnici Fonda PIO Srbije, njih 120.000 da Vlada izdvoji sredstva i svakom tom penzioneru isplati po 35.000 dinara novčane pomoći i da na taj način ti penzioneri budu izjednačeni sa 1,7 miliona penzionera korisnika Fonda PIO Srbije. mislim da bi to bila jedna pravedna, humana mera i ti bi građani osećali da država Srbija i da Vlada ima jednak odnos i prema korisnicima Fonda PIO Srbije, ali i prema njima. Podsećam da velika većina tih penzionera ima veoma male penzije, mi imamo desetine hiljada penzionera iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine koji su prebacili svoja prebivališta sa područja Hrvatske, Republike Srpske, Federacije BiH u Srbiju i automatski su izgubili zaštitne dodatke. Na primer, minimalna penzija u Hrvatskoj je 120 evra, kada neko prebaci prebivalište iz Hrvatske u Srbiju njegova stvarna penzija je, recimo, 30 evra ili 35 evra. Znači, on dobija 40 evra. E sad, neki njegov komšija korisnik Fonda PIO Srbije koji ima penziju 50.000, on je u prethodne dve i po godine dobio 35.000 dinara novčane pomoći, što je za svaku pohvalu, ali ovaj penzioner iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Slovenije tu novčanu pomoć nije dobio.

Dakle, apel ministru finansija i Vladi da vidimo u ovom rebalansu budžeta ili ponavljam budžetu za 2023. godinu da se i ovoj kategoriji građana Srbije isplati ta novčana pomoć.

Takođe, za pohvalu je činjenica da je Vlada svim punoletnim građanima Srbije u četiri navrata isplatila novčanu pomoć takođe da lakše prebrode podsticaje korona virusa 2020. godine 100 evra, a prošle godine u tri navrata dva puta po 30 evra i treći put krajem prošle godine 20 evra. Međutim, jedna kategorija građana Srbije, njih 26.000 građana koji imaju i dalje formalno izbegličke ili prognaničke karte, dakle nemaju formalno prebivalište, nego imaju boravište u Srbiji, njima ta novčana pomoć nije isplaćena i ti se građani osećaju razočarano, ogorčeno, nezadovoljno, diskriminisano, jer tu izbegličku kartu je izdao MUP Republike Srbije, dakle Ministarstvo unutrašnjih poslova, i taj dokument je važeći pred svim nadležnim državnim i lokalnim organima i bilo bi fer da se i tim građanima isplati ta novčana pomoć u visini od 180 evra koju su dobili svi punoletni građani u prethodne dve godine.

Posebno važna tema jeste rešavanje stambenog pitanja ugroženih građana Srbije. Tu imamo posebnu kategoriju prognanih Srba sa područja Hrvatske, Federacije Bosne i Hercegovine, kao naravno i prognani Srbi i drugi nealbanci sa područja Kosova i Metohije. Podsećam da je Vlada 2012. godine počela realizaciju regionalnog stambenog programa, čiji cilj je bio da se u narednih pet do šest godina, dakle najkasnije do 2018. godine reši stambeno pitanje oko 20.000 prognaničkih porodica, u najvećoj meri sredstvima Evropske unije i drugih donatora.

Srbija je 2012. godine zatražila 302 miliona evra od Banke za razvoj Saveta Evropa koja je sprovodila taj projekat, međutim, u prethodnih deset godina mi smo povukli samo 134 miliona. Nažalost, 168 miliona evra nije povučeno zato što se taj program od nadležnih institucija, pre svega Komesarijata za izbeglice i Jedinice za upravljanje projektima pri Vladi Srbije realizovao izuzetno sporo. To je apsolutno nedopustivo, neprihvatljivo, da mi nismo povukli sva ta sredstva da rešimo stambeno pitanje najvećih žrtava ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Ja sam početkom marta imao sastanak sa predstavnicima Odbora za rešavanje stambenog pitanja prognanih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH sa ministarkom Brnabić. Premijerka Brnabić je obećala kada se formira nova Vlada da će nova Vlada doneti program rešavanja stambenog pitanja i da će u budžetu za narednu godinu biti obezbeđena značajna sredstva da krenemo u realizaciju tog programa.

Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije imamo blizu 6.000 porodica koje su ostale ispod crte, dakle koji imaju pravo da im se reši stambeno pitanje, bilo kroz gradnju stanova, dodelu paketa građevinskog materijala da završe svoje kuće, montažne kuće ako imaju svoj plac i kupovinu seoskih imanja.

Očekujem da Vlada, odnosno da se u budžetu za 2023. godinu obezbede, ponavljam, odnosno opredele značajna sredstva, da tih skoro šest hiljada porodica koji su bodovani, koji su ostali ispod crte, zato što nismo povukli sva sredstva od banaka za razvoj Saveta Evrope, počnu i konačno reše u razumnom vremenskom roku. Takođe, imamo još oko šest hiljada porodica za koje treba raspisati javne pozive. Za ova četiri vida rešavanja stambenog pitanja s ciljem da Vlada ispuni svoje obećanje iz 2012. godine i reši to važno humanitarno pitanje.

Na kraju bih želeo samo dati jedan primer loše i spore realizacije tog programa, o tome više zna gospodin Vesić, to je pitanje 133 stana u ulici dr Ivana Ribara na Novom Beogradu. Naime, 2018. godine raspisan je javni poziv za gradnju 133 stana na Novom Beogradu i 250 stanova u naselju Ovča sledeće 2019. godine. Sada 250 stanova u naselju Ovča je gotovo završeno, a još uvek nije počela gradnja 133 stana za porodice na Novom Beogradu.

Šta je problem? Od banke za razvoj Saveta Evrope obezbeđeno je 4,7 miliona evra za izgradnju te zgrade pošto se kasnilo u realizaciji, povećani su troškovi gradnje. Vlada je obezbedila dodatna sredstva u visini od 1,6 miliona evra i svi smo očekivali da će izvođač radova da krene u avgustu, septembru sa gradnjom te zgrade, međutim izvođač radova je iz neobjašnjivih razloga raskinuo ugovor sa jedinicom za pravljenje projekata sa JUPOM i sada su ti ljudi ogorčeni. Četiri godine čekaju da se sagradi ta zgrada. Među njima imamo porodice sa bolesnom decom i kojima ta lokacija upravo treba zbog lečenja svoje dece.

Želim da apelujem i na ministra finansija i gospodina Vesića i na Vladu, da ako možemo već u ovom rebalansu budžet da obezbedimo 6,5 miliona evra koliko košta izgradnja te zgrade, da ispnimo obećanje za te 133 porodice, da se ta zgrada konačno sagradi, da država kaže mi smo preuzeli obaveze, mi ispunjavamo obaveze, građani ne trebaju, te porodice ne trebaju da snose posledice zato što nadležni državi organi nisu odgovorno i ozbiljno pristupili realizaciji tog projekta.

Molim vas, ako možemo već sada u ovom rebalansu budžeta da obezbedimo, ponavljam, to je negde oko 750 miliona dinara, za izgradnju zgrade u dr Ivana Ribara, dakle 133 stana i da se konačno objavi konačna lista i da se ti ljudi sledeće godine konačno usele u svoje stanove. Hvala.
Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ova dva dana slušali smo neargumentovane kritike vezano za Predloga zakona o ministarstvima. Zbog malo vremena koje preostalo našoj poslaničkoj grupi, ja ću vrlo kratko na tu temu govoriti i ponoviću jednu činjenicu.

Dakle, pitanje broja ministarstava nije suštinsko pitanje. To je, pre svega, tehničko pitanje, pitanje za mandatara i njegovu viziju Vlade sa kojom će raditi u narednom periodu. Mi smo mogli da imamo Predlog zakona o ministarstvima sa 10, 12 ili 15 ministarstava, a da sa druge strane imamo, u tom smanjenom broju ministarstava, 20 ili 30 novih sektora na čelu sa državnim sekretarima. Šta bi suštinski promenili? Ne bi suštinski ništa promenili. Dakle, ključna stvar nije broj ministarstava, nego program buduće Vlade i realizacija toga programa u narednom periodu i rezultati koje ćemo meriti, dakle, nakon isteka mandata te Vlade.

Ono što je važno istaći jeste da se Srbija suočava sa brojnim i teškim izazovima u današnjem vremenu. Na prvom mestu su brutalni, sve žešći pritisci vezano za KiM i sukob u Ukrajini. Stav državnog rukovodstva je veoma jasan. Dakle, Srbija nikada neće priznati lažnu državu Kosovo, Srbija se zalaže za postizanje pravednog, trajnog rešenja koji će poštovati Ustav naše države i Rezoluciju 1244. Naravno, do tog rešenja treba doći isključivo putem dijaloga.

Koji su drugi brojni izazovi? Znači, to je pitanje daljnjeg ekonomskog razvoja i napretka i očuvanja i povećanja životnog standarda građana u teškim uslovima, koji su izazvani sukobom u Ukrajini, vezano za nestašicu hrane, vezano za nedostatak energenata, povećanu inflaciju itd.

Sledeći izazov tiče se zdravstvene situacije, odnosno potencijalne opasnosti da ćemo u nastupajućoj zimi imati možda novi talas korona virusa i potrebno je maksimalno jačati kapacitete našeg zdravstva.

Naredni izazov tiče se energetske krize. Naravno, svi smo svedoci činjenice da je jedno od ključnih pitanja u današnjem svetu pitanje cene nabavke energije, energenata, odnosno da se naša država, ali i sve druge države u svetu suočavaju sa pitanjem nabavke energenata.

Sledeći izazov tiče se odbrambene i vojne moći, odnosno važnost da nova Vlada nastavi sa jačanjem naše policije i vojske vezano za opremu, naoružanje i povećanje životnih standarda njenih pripadnika.

Važno pitanje, takođe, jeste pitanje demografije, jedno od ključnih pitanja. Činjenica jeste da su prethodne Vlade preduzele niz konkretnih mera i aktivnosti sa ciljem da se poveća natalitet. Naravno, rezultati nisu zadovoljavajući, ali to nije problem samo Srbije. To je problem niza razvijenih zemalja i treba da vidimo iskustva tih pojedinih zemalja koje su bile uspešne u borbi protiv pada nataliteta, da učimo iz tih iskustava i da sami preduzmemo dodatne sistemske mere u tom pravcu.

Takođe važno pitanje jeste pitanje poljoprivrede i dodatnih ulaganja vezano za proizvodnju hrane.

U drugom delu izlaganja dao bih akcenat na dva važna pitanja, a jedno se tiče položaja Srba u regionu. U osam država regiona živi blizu dva miliona Srba. Možemo reći da samo u dve države položaj Srba je dobar, odnosno da današnja Mađarska i Rumunija poštuju prava Srba, poštuju njihov nacionalni, verski i kulturni identitet.

U ostalim državama regiona, nažalost, položaj Srba je težak. Posebno je tragičan na području današnje Hrvatske i Federacije BiH gde imamo ratno nasleđe. Dakle, pola miliona proteranih Srba sa područja današnje Hrvatske, pola miliona proteranih Srba sa područja današnje Federacije BiH.

Naravno, problem Srba u Sloveniji i pitanje njihovog statusa. Srbi kao najveća etnička grupacija i dalje nemaju status nacionalne manjine, dok slovenačka nacionalna manjina u Srbiji, kojih ima svega 5.000, imaju taj status. Treba da ga imaju, ali mislim da je to važno pitanje da konačno se reši pitanje statusa našeg naroda u Sloveniji.

Takođe, težak položaj Srba u Crnoj Gori, Makedoniji, Albaniji vezano, dakle, za diskriminaciju i u delu zakonodavstva, ali pre svega za diskriminaciju u postupanju nadležnih državnih i lokalnih vlasti. U tom smislu mislim da bi bilo dobro razmišljati da imamo ministarstvo za Srbe u regionu. Dakle, da imamo jedno ministarstvo koje bi imalo dve snažne pravne službe – pravnu službu za Hrvatsku, pravnu službu za BiH, jer u Srbiji živi stotine hiljada proteranih Srba, a veliki broj proteranih Srba živi širom sveta, dakle, u današnjoj Evropi, evropskim zemljama, Americi, Australiji, Novom Zelandu i na drugim mestima. Velika većina njih nisu ostvarili svoja imovinska, stečena i statusna prava. Mislim da bi te dve pravne službe trebale zajedno sa tim ministarstvom da vode aktivnu borbu za povratak tih oduzetih imovinskih, stečenih i statusnih prava vezano za stanarska prava, vezano za oteto poljoprivredno, šumsko zemljište, za naknadu štete za uništenu imovinu, zaostale neisplaćene penzije, otete stanove, lokale i niz drugih pitanja.

Potrebno je pokrenuti suštinski dijalog. Temelj tog dijaloga treba da bude jedan veoma važan međudržavni sporazum. To je Bečki sporazum o sukcesiji koji je ratifikovan u parlamentima svih država naslednica bivše Jugoslavije i po međunarodnom pravu i po ustavima tih država ima jaču pravnu snagu od domaćih zakona. Posebno je značajan Aneks sedam toga Sporazuma koji se zove privatna svojina i stečena prava. U njemu se veoma jasno kaže da svim građanima i svim pravnim subjektima moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31. decembar 1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim.

Drugo važno pitanje jeste pitanje progona časnih i čestitih srpskih veterana. Mi smo svedoci činjenice da etnički motivisana pravosuđa u Zagrebu, Sarajevu i Prištini pokreću montirane sudske postupke, otvaraju istrage, podižu optužnice, organizuju suđenja na osnovu lažnih dokaza, na osnovu lažnih izjava svedoka saradnika, a imaju dva cilja. Prvi cilj je zastrašivanje srpskih veterana i prognanih Srba i drugih oštećenih građana da se ne vraćaju na svoja ognjišta, a drugi cilj jeste da se verifikuje bezočna laž, odnosno lažni mit o srpskoj agresiji 90-ih godina. To jedna brutalna izmišljotina.

Srpski narod 90-ih godina nije bio agresor, srpski narod je vodio oslobodilačke ratove i na području današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine i na području Kosova i Metohije.

Imamo primer današnje skandalozne presude predsedniku Privrednog veća opštine Zvečan, Ivanu Todosijeviću, koji je osuđen od strane Osnovnog suda u Prištini zbog verbalnog delikta, odnosno samo zbog toga što je rekao nespornu istinu, da je Račak izmišljena stvar i da je to bio povod za NATO agresiju. Nadam se da će više istance imati dovoljno razuma i mudrosti da se poništi ova skandalozna i sramna presuda.

Treba da razmišljamo o tome da imamo jednu posebnu instituciju, kancelariju za pomoć osumnjičenim, optuženim i osuđenim Srbima za ratne zločine. Ta bi kancelarija trebala da ima ozbiljan budžet i da pruža svu stručnu, pravnu i finansijsku pomoć časnim srpskim veteranima koji su se borili za svoj narod i svoju državu, da im pomogne da se brane od montiranih sudskih postupaka koje, ponavljam, pokreću etnički motivisana pravosuđa u Zagrebu, Sarajevu i Prištini.
Zahvaljujem, poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, takođe kao i prethodni govornici, smatram donošenje zakona čiji je cilj novčana pomoć mladima od 16 do 30 godina u visini od 100 evra opravdanom merom Vlade Republike Srbije, kao i niz drugih mera koje je Vlada Republike Srbije preduzimala u prethodnom periodu i koje će preduzimati u narednom razdoblju. Podsećam da uskoro će biti isplata u visini od 10.000 dinara za zaposlene u zdravstvu, a u februaru se očekuje isplata u visini od 20.000 dinara za penzionere.

Ono što bih hteo da istaknem u svom kratkom izlaganju jeste da imamo dve ciljne grupe koje u prethodne dve godine, dakle, od početka korona virusa nisu bile obuhvaćene merama Vlade Republike Srbije. Jedna od njih jesu penzioneri koji su rodom i poreklom sa područja država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Radi se o oko 125.000 penzionera, od toga 59.000 sa područja današnje Hrvatske, 41.000 sa područja današnje Bosne i Hercegovine i oko 25.000 sa područja Slovenije, Makedonije i Crne Gore.

Podsećam da velika većina ovih penzionera koji su rodom i poreklom sa prostora bivše Jugoslavije nisu korisnici Fonda PIO Srbije, svega manji deo njih nije, i to je bio razlog za Vladu Republike Srbije da se toj grupi građana ne isplati novčana pomoć. Podsećam da je Vlada Republike Srbije 2020. godine isplatila u dva navrata 9.000 dinara novčane pomoći penzionerima. Ove godine to je bilo 6.000 dinara, a kao što sam rekao u februaru se očekuje isplata još 20.000 dinara novčane pomoći za penzionere.

Moram da kažem da me je u prethodnom periodu zvao veliki broj penzionera koji su rodom i poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, ti su ljudi ogorčeni, razočarani, nezadovoljni. Smatram da je u pitanju diskriminacija. Velika većina tih penzionera imaju veoma male penzije, izgubili su zaštitne dodatke u državama u kojima su ostvarili svoje penzije. Veoma savesno ispunjavaju svoje obaveze. Apelovao bih na gospođu ministarku Matić da prenese i premijerki Brnabić i članovima Vlade da se nađe mehanizam i način da se isplati novčana pomoć i penzionerima koji su rodom i poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, a nisu korisnici Fonda PIO Srbije. Mislim da i tim penzionerima treba pomoći da lakše prebrode posledice koje je izazvala pandemija korona virusa. Dakle, radi se ukupno o 35.000 dinara. Dakle, ponavljam, 9.000 dinara 2020. godine, 6.000 dinara prošle godine i 20.000 dinara biće isplaćeno u februaru ove godine.

Druga ciljna grupa koja nije bila obuhvaćena ovim veoma korisnim merama Vlade Republike Srbije jeste oko 26.000 građana Srbije koji imaju i dalje status izbeglih i prognanih lica, dakle nemaju formalnopravno prebivalište, ličnu kartu, nego imaju prijavljeno boravište i imaju izbegličke ili prognaničke karte koje isto izdaje MUP Republike Srbije na onom istom mestu gde se izdaju lične karte za građane Srbije.

Podsećam, 2020. godine svi punoletni građani su dobili novčanu pomoć u visini 100 evra, prošle godine ta pomoć je iznosila u tri tranše 80 evra, dakle, ukupno 180 evra, uz dodatne mere su dobili građani Republike Srbije koji su punoletni i koji imaju prebivalište. Samo tu novčanu pomoć u visini od 180 evra 2020. i 2021. godine nije dobilo 26.000 prognanih lica sa područja Hrvatske i Federacije Bosne i Hercegovine. Takođe apelujem na gospođu Matić da prenese premijerki Brnabić da se nađe način da se i za ovih 26.000 građana Republike Srbije koji imaju status izbeglih i prognanih lica takođe isplati novčana pomoć. Ti se ljudi osećaju takođe razočarano. Smatram da se radi o diskriminaciji. Mislim da bi bilo fer i pošteno da ove dve ciljne grupe, 26.000 prognanih lica sa područja Hrvatske i Federacije BiH i oko 25.000 penzionera koji su rodom i poreklom sa područja bivše Jugoslavije takođe budu obuhvaćeni, ponavljam, ovim veoma korisnim i odgovornim merama Vlade Republike Srbije. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Deveti put predlažem da se dnevni red sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.

Podsećam da ja Vlada Republike Srbije 2012. godine započela realizaciju tzv. regionalnog stabilnog programa čiji je cilj bio da se u narednih pet godina, dakle do 2017. godine konačno na trajan i sveobuhvatan način reši pitanje stanovanja gotovo 20 hiljada prognanih Srba sa područja Hrvatske i Federacija BiH.

Nažalost, program se sprovodio i sprovodi se nedopustivo sporo, aljkavo, neažurno. Glavnu odgovornost snose državne institucije, Komesarijat za izbeglice i migracije i jedinica za upravljanje projektima.

Komesarijat za izbeglice i migracije izašao je nedavno sa skandaloznim saopštenjem da će do kraja 2022. godine biti rešeno svega nešto više od sedam hiljada prognanih porodica sa područja Hrvatske i Federacije BiH, što je apsolutno nedopustivo.

Dakle, više od 12 hiljada prognaničkih porodica sa područja Hrvatske i Federacije BiH ostalo bi i dalje u statusu podstanara ili bi ostali da žive u nezavršenim ili starim, trošnim stambenim objektima. Zbog toga tražim od Vlade Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program i da se ispuni obećanje dato najvećim žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije, a to su prognana lica, da konačno reše ključno pitanje integracije.

Dao sam punu podršku grupi prognanih Srba koji su podstanari, koji su realizovali akciju anketiranja u prethodnih mesec i po dana. Više od 8.400 prognaničkih porodica se prijavilo, odnosno popunilo anketni upitnik upravo apelujući na najviše državne organe da se nastavi regionalni stambeni program i da se konačno reši ovo važno humanitarno pitanje.

Pored toga, imamo niz drugih problema. Imamo nekoliko kategorija prognaničkih porodica koja i dalje nemaju pravo otkupa svojih stambenih jedinica koji su izgrađeni sredstvima međunarodnih organizacija ili EU ili pojedinih država.

To je 530 korisnika tzv. SIR programa, programa italijanske Vlade u sedam lokalnih samouprava koji punih 13 godina čekaju da dobiju pravo otkupa svojih stanova pod povoljnim uslovima.

Tu je takođe više od 50 prognaničkih porodica koji žive u stanovima koje iznajmljuje društvo za iznajmljivanje nekretnina "Dipos" koji su prethodnih 25, 30 godina isplatili desetine hiljada maraka, odnosno evra, i dalje nisu svoj na svome i apelujemo da se reši to pitanje i da te porodice dobiju pravo otkupa svojih stanova.

Takođe, imamo više od 500 prognaničkih porodica koji žive u stanovima koji su dobili kroz tzv. program socijalnog stanovanja i socijalnog stanovanja o zaštitnim uslovima, za njih takođe apelujem i tražim da Vlada donese odluku da dobiju pravo otkupa svojih stanova i da konačno postanu vlasnici tih stanova, a ne i da dalje budu podstanari.

Dakle, problema ima mnogo. Ono što posebno želim da istaknem zbog građana Srbije, da ne bi bilo nikakve zabune, to nisu sredstva iz budžeta Srbije, to su donatorska sredstva, sredstva koja u najvećoj meri daje EU, međunarodne organizacije i jedan značajan broj država. Dakle, zaista je velika šteta, bila bi velika šteta i tragedija da se ne reši preostalih više od 12 hiljada prognaničkih porodica sa područja Hrvatske i Federacije BiH, da se reši njihovo stambeno pitanje i da se reši ključno pitanje integracije.

Iz tog razloga predlažem da se dnevni red današnje sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama. Hvala.
Hvala.

Šesti put predlažem da se dnevni red sednice dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Glavni razlog zbog čega predlažem ove izmene i dopune jeste činjenica što smatram da je došlo krajnje vreme da se na jedna sveobuhvatan, pravičan i trajan način reši pitanje krajiških boraca koji su diskriminisani postojećim zakonom.

Dakle, postojećim zakonskim odredbama krajiški borci su priznati samo do 27. aprila 1992. godine, što je apsolutno neprihvatljivo i predstavlja brutalnu diskriminaciju. Krajiški borci su ogorčeni, razočarani, nezadovoljni, osećaju se obespravljeno, osećaju se poniženo i osećaju se uvređeno.

Pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine su se časno, hrabro borili za očuvanje suvereniteta i integriteta tadašnje države Jugoslavije i za slobodu svoga naroda od proustaškog režima Franje Tuđmana čiji je cilj bio stvaranje etnički čiste Hrvatske države.

Posebno skandalozna činjenica jeste da čak i ovaj period do 27. aprila 1992. godine ne priznaje se od strane Ministarstva odbrane. Naime, kada krajiški borci podnesu u centre Ministarstva odbrane da im se makar prizna ovaj period do 27. aprila 1992. godine, oni dobijaju negativna rešenja sa skandaloznim obrazloženjem da teritorijalna odbrana SAO Krajine, SAO zapadna Slavonija, SAO Slavonija, Baranja, zapadni Srem i Republika Srpska Krajina nisu bili deo oružanih snaga SFRJ. To je apsolutno neprihvatljivo.

Imamo, s druge strane, činjenicu, kada su mobilisani borci od strane TO Knjaževca, Subotice, Beograda, Sombora, Rume, njima se priznaje ratni staž, a borci koji su mobilisani od strane krajiških organa njima se ne priznaje ovaj ratni staž.

Dakle, ispada da Pravilnik Ministarstva odbrane ima jaču pravnu snagu od zakona, što je apsolutno neprihvatljivo. Tu insistiramo da ministar odbrane konačno reši to pitanje i da se makar ovaj, za sada ovaj period koji je priznat zakonom, dakle do 27. aprila 1992. godine, konačno prizna u praksi.

Svojim predlogom zakona, pre svega, tražim da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Kako je moguće da je ratni staž priznat krajiškim oficirima i podoficirima? Postavlja se pitanje – s kim su oni komandovali kad je njima priznat ratni staž, a njihovim borcima nije?

Takođe, svojim predlogom zakona tražim da se reši pitanje diskriminacije vezano za kategorizaciju, jer ispada da jedan dan ratovanja na Kosovu i Metohiji vredi tri dana ratovanja na području Republike Srpske Krajine.

Takođe, tražim da se otvori novi rok za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida na osnovu ranjavanja, na osnovu postraumatskog stresnog poremećaja i drugih bolesti.

Takođe, tražim da se prizna svojstvo civilnog invalida rata za najmanje 12 civilnih invalida rata sa područja Republike Srpske krajine, da se konačno priznaju originalni pismeni dokazi sa područja SAO Krajine, sa područja Republike Srpske Krajine, dakle vojna knjižica i svi drugi originalni dokumenti, u slučaju da krajiški borci nemaju ta dokumenta, a znamo da smo imali zločinačke akcije „Bljesak“, „Oluja“ i mnoge druge, da se prizna institut dva kvalifikovana svedoka.

Znači, suština čitave priče jeste da se konačno pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine izjednače u pravima sa svim ostalim srpskim borcima. Dakle, to je temelj i suština čitave moje inicijative. Neprihvatljivo je da je deo srpskih boraca diskriminisan u odnosu na druge borce, na pripadnike JNA i na pripadnike Vojske Jugoslavije. Hvala.
Zahvaljujem.

U nezavisnoj državi Hrvatskoj izvršen je nezapamćeni genocid nad srpskim narodom. Iz tog razloga ja danas predlažem da se dnevni red sednice, dopuni mojim predlogom zakona o Memorijalnom centru „Genocida nad Srbima“ u nezavisnoj državi Hrvatskoj.

Temelj genocidne ustaške politike najbolje je formulisao Mile Budak u svojoj zloglasnoj formuli da trećinu Srba treba pobiti, trećinu pokatoličiti, a trećinu proterati.

Nezavisna država Hrvatska je bila jedina država na svetu u kojoj su postojali logori za decu. U Staroj Gradiški, Sisku, Jasenovcu, Uštici, Mlaki, Jablancu, Jasterbarskom, u Gornjoj Rijeci kod Križevaca i Lobogradu u hrvatskom Zagorju.

Na području nezavisne države Hrvatske bilo je više od 1000 statišta na kojima je sistematski ubijan srpski narod. Ja ću pomenuti samo najveća od njih. Dakle, kompleks logora Jasenovac, kompleks logora Jadovno, Gospić, Pag, zatim veliko stratište gde je ubijeno preko 30.000 Srba su Garavice kod Bihaća, zatim ubijeno šest hiljada Srba u Starom Brodu, Miloševićima kod Višegrada, zatim oko 5.500 ubijeno u Šušnjaru kod Savskog mosta, itd.

Ja svojim predlogom zakona, definišem četiri cilja Memorijalnog centra „Genocida nad Srbima“, u nezavisnoj državi Hrvatskoj.

Prvi cilj jeste utvrđivanje tačnog broja stradalih Srba, drugi cilj jeste čuvanje trajnog sećanja na srpske žrtve genocida u NDH. Treći cilj, upoznavanje domaće i međunarodne javnosti o utvrđenim činjenicama o izveštaju o genocidu nad našim narodom u NDH i četvrto, borba za međunarodno priznanje genocida nad srpskim narodom u nezavisnoj državi Hrvatskoj.

Mojim predlogom zakona, predviđeno je da u okviru Memorijalnog centra „Genocida nad Srbima“ u NDH, postoji šest jedinica i pet službi. Jedinice bi bile muzej, arhiv, biblioteka, škola za obrazovanje o genocidu, Institut za istraživanje genocida i uprava za spomen obeležja i stradale čiji bi cilj bio da se insistira na postavljanju spomenika i spomen obeležja na svim onim svratištima gde ubija srpski narod na području nezavisne države Hrvatske. Takođe, postojala bi služba za izdavačku delatnost, služba za međunarodnu saradnju, služba za opšte poslove, služba za informisanje i služba za informacione tehnologije koja bi se bavila popisom srpskih žrtava i tekućih aktivnosti.

Predlažem da Memorijalni centar „Genocida nad Srbima“ u NDH obuhvata odgovarajući prostor na teritoriji Grada Beograda, konkretnije na području opštine Novi Beograd ili opštine Zemun, na levoj obali Save, dakle na području koje je bilo u sastavu genocidne nezavisne NDH. Potrebno je da Grad Beograd obezbedi zemljište veličine najmanje šest hektara i pravne i tehničke uslove, a Vlada Republike Srbije da obezbedi finansijska sredstva za izgradnju objekata memorijalnog centra i nabavku nepokretnosti i opreme. Memorijalni centar bi imao memorijalni park gde bi strani državnici posadili drvo u čast srpskih žrtava genocida, a u okviru memorijalnog centra, postojao bi veliki spomenik posvećen srpskim žrtvama genocida u NDH i mesto gde gori večna vatra. Dakle, predlažem da se dnevni red današnje sednice dopuni novim Predlogom zakona o memorijalnom centru genocida nad Srbima u NDH. Hvala.
Hvala, predsedavajući.

Osmi put tražim da se dnevni red sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.

Podsećam da je 2012. godine započeta realizacija regionalno stambenog programa čiji cilj je bio rešavanje stambenog pitanja oko 20.000 prognanih porodica sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH.

Podsećam da su sredstva za realizaciju toga programa obezbedili strani donatori, pre svega EU i niz drugih država i međunarodnih organizacija.

Dogovor je bio da se regionalni stambeni program završi u narednih pet godina, dakle do 2017. godine i da se reši stambeno pitanje svih prognanih lica. Nažalost program se sprovodio i sprovodio se nedopustivo sporo.

Imamo skandaloznu izjavu Komesarijata za izbeglice i migracije, da će do 2022. godine biti stambeno rešeno svega nešto više od 7.000 prognanih porodica. Dakle, oko 12.000 prognanih porodica će ostati stambeno nezbrinuto.

To je apsolutno neprihvatljivo i ja apelujem, i uputio sam četiri pisma premijerki Brbanić, da Vlada donese odluku da se nastavi regionalni stambeni program, da se Vlada obrati Evropskoj komisiji, da zatraži preostala donatorska sredstva i da se reši ključno pitanje integracije.

Imamo mnogo problema u realizaciji regionalnog stamenog programa. Zvalo me je desetine prognanih porodica. Konkretno, dajem primer realizacije regularnog stambenog programa u Beogradu. Izabrano je 388 prognanih porodica, da se njihovi stanovi sagrade na području naselja Ovča 250 stanova i na području Novog Beograda 133 stana. Nažalost, gradnja zgrade u dr Ivana Ribara na Novom Beogradu još uvek nije počela, jer nedostaje milion evra.

Apleujem na Vladu Srbije, apelujem na grad Beograd sa se hitno obezbede nedostajuća sredstva i da započne gradnja te zgrade, da 133 prognane porodice ne bi ostale bez smeštaja, iako su izabrane da se reši njihovo stambeno pitanje.

Takođe, imamo niz drugih problema vezano za otkup stanova prognanih porodica sa područja Hrvatske i Federacije BiH. Na primer, imamo 530 porodica čiji su stanovi izgrađeni sredstvima italijanske Vlade, tzv. … program. Evo, 13 godina se borim zajedno sa njima da dobiju pravo otkupa tih stanova. Apelujem na Vladu Republike Srbije da konačno reši to pitanje i da te porodice dobiju pravo otkupa svojih stanova pod povoljnijim uslovima.

Imamo 50 prognanih porodica koji žive u stanovima Diposa. Dali su desetine hiljada evra i maraka za zakupninu. Apelujem, takođe, na Vladu da se reši to pitanje, da se tim porodicama omogući pravo otkupa tih stanova.

Završavam. Imamo više stotina porodica koji žive u stanovima koji su izgrađeni kroz program socijalnog stanovanja, da se njima takođe omogući pravo otkupa po povoljnim uslovima. Radi se u velikom broju slučaja o ratnim vojnim invalidima i porodicama palih boraca. Dakle, apelujem da se dnevni red današnje sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.

Hvala.
Hvala.

Peti put predlažem da se dnevni red sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Postojeći zakon, nažalost, diskriminiše krajiške borce, jer su priznati samo do 27. aprila 1992. godine, dakle do dana kada je prestala da postoji Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Nažalost, u praksi čak i ova odredba se ne poštuje, jer krajiški borci ne mogu da ostvare ratni staž.

Imamo jedan skandalozni Pravilnik Ministarstva odbrane na osnovu koga centri Ministarstva odbrane donose rešenja da se krajiškim borcima ne prizna čak ni ovaj period, dakle do 27. aprila 1992. godine, sa sramnim obrazloženjem da teritorijalna odbrana … Krajine, Zapadna Slavonija, Slavonije, Baranja, Zapadni Srem i Republika Srpska Krajina nisu bili u sastavu oružanih snaga SFRJ. To je apsolutno neprihvatljivo obrazloženje. Dobro je poznato da su se oružane snage SFRJ sastojale od dva osnovna vida, od JNA i od teritorijalne odbrane.

Sa ovim predlogom zakona tražim ključnu stvar, da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Navodim četiri osnovna argumenta.

Naime, krajiškim oficirima i podoficirima je priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju i postavlja se logično pitanje - kako je moguće da je krajiškim podoficirima priznat ratni staž a njihovim borcima nije? Kome su onda oni komandovali, kad oni imaju pravo da im se prizna ratni staž a njihovim borcima se to ne priznaje?

Drugo, podsećam da je hrvatski Sabor još 1993. godine doneo izmene Zakona o penzijskom osiguranju, gde je svim preživelim ustašama, domobranima, oružnicima, žandarmima, pripadnicima Pavelićevog telesnog zdruga, priznao ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju, za vreme postojanja NDH. Dakle, hrvatski Sabor je doneo anticivilizacijsku skandaloznu odluku da se za izvršeni genocid nad Srbima pripadnicima oružanih snaga NDH priznaje ratni staž. Prema podacima zagrebačkog "Jutarnjeg lista" Hrvatska iz svoga budžeta svake godine izdvaja 50 miliona evra godišnje za penzije preživelim ustašama, domobranima i članovima njihovih porodica.

Treće, Hrvatska je 2017. godine donela zakon kojim je sve pripadnike hrvatskog Veća odbrane sa područja BiH u potpunosti izjednačila sa pravima pripadnika hrvatske vojske i nikoga nije pitala kada je donela tu zakonsku odredbu. Konačno, Nemačka je 1951. godine donela zakon kojim je svim pripadnicima nemačkog Vermahta dala penzije.

Dakle, ovo su jasni argumenti zbog kojih smatram da bi trebalo usvojiti moj predlog zakona, da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Nisu valjda krajiški borci gori od nacista i od ustaša kojima su Hrvatska i Nemačka priznali ratni staž i dale penzije.

Smatram da bi bilo veoma važno da se otvori novi vremenski rok i da se svim borcima da mogućnost da podnesu zahtev za priznanje svojstva ratnog vojnog invalida na osnovu ranjavanja i na osnovu bolesti, odnosno posttraumatskog stresnog poremećaja, da se prizna svojstvo civilnog invalida rata još za najmanje 12 civilnih invalida rata sa područja Republike Srpske Krajine.

Krajiški borci, moram to da ponovim jer me mnogo njih zove, su razočarani, ogorčeni, nezadovoljni, osećaju se obespravljeno i zbog toga moj apel da se konačno ispravi velika nepravda prema pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine i da im se, ponavljam, prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Hvala.