Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, moram da se nadovežem na izlaganje gospodina Milićevića, da zaista svaki amandman koji su podnosili liči na onaj prethodni i ima za cilj jedino da iskaže nekakvu njihovu prividnu borbu za prava, koja im nikako nigde i nisu ugrožena. Zaista ne mogu da shvatim da ljudi koji žele ozbiljno da se bave politikom ovde nam morališu, države nam slovo kako bi mi morali da se ponašamo i pričaju nam o nekakvim svojim ugroženim pravima. Evo, treću sednicu za redom završavaju svoje bitisanje u ovoj sali nakon svega sat i po ili dva sata vremena.

Mislim da svaki dalji dijalog, monolog ili diskusija o njihovim amandmanima negde u suštine gubi svrhu, jer oni koji su podnosili ove amandmane nisu u sali da saslušaju, da nam odgovore ili eventualno da nam pojasne šta su hteli određenim amandmanom da postignu. Hipotetički govoreći, ja sam možda imao pitanje da nam uvažene kolege pojasne šta su hteli da postignu ovim amandmanom ili nekim sledećim, ali ja sada to pitanje nemam kome da postavim jer se oni ne nalaze u sali.

Kako ne bih želeo da svaku narednu diskusiju obesmislimo, ali opet ne našom krivicom, i opet se vraćam na to da za predstavnike SNS i vladajuće većine nikad dijalog nije bio problem, sada se u praksi to pokazuje. Jer evo, mi smo tu, sedimo, želimo da diskutujemo o svakom amandmanu koji su oni podnosili, ali, nažalost, oni se u sali ne nalaze.

Što se tiče samog ovog amandmana, a vezuju se jedan za drugi, iako sam materijal pročitao i spremao se, nisam shvatio suštinu ovog amandmana, kao ni jednog sledećeg. Opet ponavljam, kao neko ko ima prijatelje različitih veroispovesti, koji pripadaju različitim nacionalnim manjinama, nisam osetio sa njihove strane da su im bilo koja prava ugrožena ili da se osećaju negde diskriminisani.

Politika SNS, pre svega Aleksandra Vučića, uvek je bila i biće da su svi građani jednaki, bez obzira gde da žive, koje su nacionalne pripadnosti ili verske pripadnosti. Ne mogu da verujem da danas neko, kada smo na pragu da usvojimo zakon kojim će se otvoriti i širi dijalog među svima nama, opet pokušava da neke stvari spočitava i da sve ove predloge nekako unizi, a to čini samo radi proste kritike.

Da ne bih oduzimao vreme nekim budućim govornicima i da se ne bih javljao po svakom amandmanu, iako bi o svakom amandmanu imao svašta nešto da kažem, držaću se samo jednog amandmana koji mi je zaparao i oči i uši, a tiče se i Ministarstva unutrašnjih poslova koje će svakako doći na red. Ne mogu da verujem da neko toliko neodgovorno pristupa ovome, bez da razmisli o čemu se radi i u Ministarstvu unutrašnjih poslova i posebno o ovom amandmanu.

Oni su ovde podvukli da žele da se zapošljavanje pripadnika nacionalnih manjina, usaglašavanje strukture zaposlenih sa strukturom stanovništva u naseljenim mestima. Dakle, ja ne mogu da verujem da neko ko predstavlja nacionalnu manjinu ovim želi da broji krvna zrnca ljudima u okolini gde žive. Dakle, šta je sada neophodno, da donosite uverenje ili potvrdu da ste pripadnik neke nacionalne manjine, ja ne znam ko bi tu potvrdu i dao, da biste se negde zaposlili? Prosto mi je šokantno da na taj način želite da kreirate strukturu ili atmosferu, da je neko poželjan ili nepoželjan u odnosu na to kojoj naciji pripada ili koje je veroispovesti. Prosto mi je neverovatno.

Zamislite, hipotetički, da smo došli u situaciju da je neko iz vladajuće koalicije predložio ovako nešto. Pa, izbio bi skandal. Ovo vam je tipičan primer jedne vrste diskriminacije. Zapravo sam šokiran da je neko ko predstavlja nacionalnu manjinu, opet ću podvući, ovako nešto predložio.

Smatram da se ljudi isključivo dele, ako je posao u pitanju, na one koji dobro obavljaju svoj posao ili koji ga ne obavljaju dobro. Smatram da nigde nema mesta da se sudi ili se neko zapošljava u bilo kojoj strukturi na osnovu toga koja mu je nacionalna pripadnost ili verska. Ne mogu da verujem da smo danas i to čuli, ali to nam pokazuje sve ono što su prethodni govornici iz vladajuće koalicije pominjali, a to je činjenica da su ovi amandmani predloženi samo da bi im poslužili kao pozornica za njihovo sitno politikanstvo i prikupljanje jeftinih političkih poena.

U prilog tome govori i to da su na deset imali jedno isto obrazloženje, a to je da smatramo da je predloženo rešenje svrsishodnije od onog u Predlogu zakona. Ne znam zaista šta je ovde svrsishodnije, ne znam zaista šta ovde pogađa suštinu i apsolutno ne mogu da shvatim šta su hteli ljudi ovim da postignu.

Za sam kraj, s time završavam, Vlada koju ćemo usvojiti tokom ove nedelje ima jasno zacrtane ciljeve i to su onih šest tačaka o kojima su pričale moje kolege. Ali, kada govorimo i ovim amandmanima, ne mogu da se ne osvrnem još jednom na činjenicu da je politika SNS, politika predsednika Aleksandra Vučića uvek bila razvitak svakog dela naše zemlje, razvitak mogućnosti da svako od ljudi, gde god živeo, kojoj god naciji da pripada, ima jednaku šansu da živi, ostvaruje se, radi, doprinosi boljem životu u svom okruženju i u svojoj zemlji i uveren sam da će naredna Vlada, sledeći politiku predsednika Aleksandra Vučića, omogućiti da svi zajedno od naše Srbije stvaramo još lepše i još bolje mesto za život i za generacije koje dolaze. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice narodne poslanice i kolege narodni poslanici, danas je jako bitan dan za našu Skupštinu, za našu zemlju i ne samo zato što ćemo mi ovim zakonom osnovati neka tri nova ministarstva, već zato što usvajanjem ovog zakona vladajuća većina pokazuje i ponovo dokazuje da je spremna da se iz dana u dan bori za interese građana Srbije gde god oni da žive, sa kakvim god problemom da se suočavaju, bilo koje da su veroispovesti, bilo kojoj nacionalnoj manjini da pripadaju.

Ono što je jako bitno istaći jeste i činjenica da smo danas čuli mnogo govornika i da oni koji su kritikovali ovaj zakon nisu se udostojili čak ni da saslušaju sve govornike, već kada su rekli sve ono što je bilo njima unapred napisano napustili su ovu skupštinsku salu. Isti slučaj je bio i u četvrtak. To pokazuje koliko je neko spreman da zaista učestvuje u radu Skupštine, koliko je spreman da suštinski se bori za bolji život Srbije.

Moje kolege su pokrile svaku temu. Mnogo toga je rečeno, a ja ću pokušati da se držim suštine i da kažem ono što negde u sebi duboko osećam i mislim.

Kolega Rističević je pričao o selu, o njegovoj najbližoj temi. Ja moram priznati da, iako sam ja rođen u Beogradu, moji roditelji nisu. Otac mi je rođen u Vrbasu, majka mi je rođena u malom mestu pored Vladičinog Hana koje se zove Polom i od nekih najranijih godina sam imao priliku da vidim sa kakvim se problemima suočavaju ljudi koji žive na selu i koji se bave poljoprivredom. Od tih nekih najranijih dana sam shvatio koliko je selo u velikom problemu i koliko zavisi od poljoprivrede.

Naš kolega, a dosadašnji ministar, gospodin Nedimović je mnogo toga uradio. Subvencije, podsticaji, razne olakšice za ljude koji se bave poljoprivredom unapredili su život na selu, ali smo svesni da to nije dovoljno i svesni smo da nije dovoljno samo da obezbedite nešto tim ljudima na selu da mogu lakše da se bave poljoprivredom. Morate im omogućiti da imaju i struju i vodu i kanalizaciju, da imaju taj dom kulture i da imaju mesta gde će se mladi ljudi tamo okupljati. Tu dolazimo do onoga o čemu je pričao predsednik Aleksandar Vučić, a to je „Srbija 2025“ koja podrazumeva da nemamo više ni jedan jedini dom u našoj zemlji gde nećemo imati kanalizaciju.

Vlada Republike Srbije je i u prethodnom periodu, sledeći odgovornu politiku predsednika Aleksandra Vučića, uradila mnogo toga na ovom planu, ali mi kao odgovorni ljudi koji smo dobili istorijsku podršku građana Srbije svesni smo da ne smemo da se uljuljkamo i svesni smo da imamo ogromnu odgovornost prema ljudima koji su glasali za nas, ali i prema onima koji nisu glasali za nas. Usvajanjem ovog zakona želimo da pokažemo da smo spremni da što detaljnije, da što predanije i sveobuhvatnije se uhvatimo u koštac sa problemima sa kojima se suočavaju naši građani.

Kada govorimo o zakonu, tj. o Ministarstvu za ljudska, manjinska prava i društveni dijalog žao mi je, opet ponavljam, što predstavnici nacionalnih manjina koji su kritikovali ovo samo radi kritike i kojima ovo služi kao pozornica za sitno razračunavanje i prikupljanje jeftinih političkih poena nisu u sali da čuju i da nam argumentovano objasne o čemu se ovde radi, zašto su protiv ovoga.

Čini mi se, slušajuću njih, da ja nisam dobio isti materijal koji su i oni dobili. Priča se o nekakvom planu, o određenim kadrovskim rešenjima, šta će to konkretno doneti, ali ne mogu da shvatim da ljudi koji se ozbiljno bave politikom i ozbiljno shvataju poslanički mandat ne mogu da razumeju da je formiranje ova tri nova ministarstva samo prvi korak u ostvarivanju zadatih zadataka i ostvarivanju svega onoga što piše u ovom predlogu. Ne mogu da shvatim da oni ne razumeju da je usvajanje ovog zakona samo temelj kuće koju ćemo zajedno graditi.

Ako pričamo o dijalogu, moram da istaknem još jednu činjenicu da niko od ljudi koji se danas nalaze u skupštinskoj sali, a predstavlja SNS nikada nije bežao od dijaloga. Nikada nije bežao od dijaloga ni predsednik Aleksandar Vučić, ni ministri, ni premijerka. Niko se nikad nije sakrio pred nekim teškim pitanjem ili izazovom, ali isto tako moramo da budemo svesni, i žao mi je što je malo ljudi to pomenulo tokom današnje sednice, za dijalog je potrebno dvoje, odnosno za dijalog su potrebne dve strane. Hajde da budemo iskreni sami prema sebi, bez obzira kojoj stranci pripadamo i da se pogledamo u oči i kažemo kada to neko iz SNS se nije odazvao nekom razgovoru, nekom dijalogu, nekom panelu.

U ovoj sali sede ljudi koji su se odazvali i panelu koji je organizovan na Fakultetu političkih nauka, gde su pred njih iznošeni ne zahtevi, već ucene, gde se samo tražio razlog da se oni nadure i da izađu i napuste te pregovore. Da paradoks bude još veći, ta klika koja predstavlja ništa drugo do raspali režim DS, oličena sada umišljenom lideru Draganu Đilasu, pojavili su se na jednom panelu, nek me učesnici isprave, sa zahtevom da im se usvoje svih zahtevi koji se stavljaju pred njih. Kada su ih moje kolege iz SNS upitali gde su ti zahtevi, koje su to tačke. Oni te zahteve i te tačke nisu ni imali. Pogledali su se, sagledali su se i napustili su taj sastanak.

Dakle, nije problem u SNS kao što vidite i danas sede poslanici SNS u ovom parlamentu i spremni su da diskutuju o svakom pitanju. Što se mene lično tiče, ja sam se uvek zalagao za dijalog u okviru institucija, za dijalog u okviru parlamenta, jer mu je tu i mesto. Nemam mnogo godina, ali imam čak 11 godina iskustva u parlamentu na različitim nivoima, od opštinskog do gradskog, a evo sad, hvala bogu i ovog republičko i ne mogu da shvatim da je nekome preče, interesantnije da svoj dijalog sprovodi na ulici nasiljem nego da dođe, izađe na izbore, osvoje određen broj glasova i ovde u parlamentu predstavlja građane koji su glasali za njega, ali i zastupa politiku koju on predstavlja.

Žalosno je što je Dragan Đilas, Vuk Jeremić, pa i ovaj doskorašnji poslanik Boško Obradović, što su u svom dijalogu reči zamenili motkama. Argumente zamenili kamenicama, a dijalog koji je morao da se vodi u institucijama, razumno, preneli na ulice gde su se tukli sa saobraćajnim znacima, napadali ovu instituciju, pokušavali da je sruše, zapale i u tom svom divljačkom piru su povredili više od 130 policajaca.

Dakle, nije problem u SNS i nikada neće biti. Posebno me raduje što su ovde naglašena i sva udruženja, sve organizacije, predstavnici civilnog društva, isto tako i predstavnici javnog i privatnog sektora. To će nam omogućiti da imamo najširi mogući dijalog i da svi zajedno kao jedan tim koji igra samo za Srbiju, ni za koga drugog, učinimo nešto dobro za građane Srbije, jer od interesa građana Srbije za nas iz SNS ništa nema preče.

Kada je dijalog u interesu građana Srbije, taj dijalog je uvek dobar gde god se on vodio, koliko god on trajao, sa kim god ga vodite. Ukoliko je to u interesu građana morate ga voditi i morate stati iza tog dijaloga.

Što se tiče dijaloga i priče o diskriminaciji, moram iskren da budem da sam ponosan što se u poslaničkoj grupi kojoj ja pripadam, poslaničkoj grupi SNS nalaze izuzetne dame, pametne, sposobne, vredne i predane svom poslu, kojima nije teško i koje se nekad, moram to priznati, neće se kolege poslanici ljutiti, nekad čak i strastvenije, borbenije bore za interese Srbije.

Ponosan sam što smo i u prethodnom periodu jedna od retkih zemalja koje na dve od tri ključne funkcije u zemlji imala dame. To je bila premijerka Ana Brnabić i predsednica Skupštine Maja Gojković, kojoj nisam imao priliku da se zahvalim na prošloj sednici, da joj ukažem jedno veliko poštovanje, jedno veliko hvala, zato što je uspela da se izbori svojim intelektualnim sposobnostima, ali i trpeljivošću sa ljudima koji su joj konstantno priređivali kako psihičko, tako bogami i fizičko nasilje. Da joj se zahvalim za to što je uspela da sačuva dostojanstvo ovog doma, ali Boga mi, da sačuva volju i izborno pravo građana koji su jasno odlučili da žele da ih Srpska napredna stranka predvodi.

Uverena sam da ćemo i u narednom periodu i tokom sledeće nedelje na ključna mesta izabrati još neke dame koje će opravdati to poverenje, i kao i do sada nositi svoju odgovornost i uspeti da pomognu građanima Srbije da svi zajedno od Srbije pravimo još bolje mesto za život, jer ponekad, mi muškarci, hteli to da prihvatimo ili ne, stub svake kuće ili svake porodice je žena.

Kada smo već kod porodice, nadovezujemo se i na treće ministarstvo koje iskreno iz mog ugla i meni na srcu najdraže, jer koliko god to god ljudi hteli negde na prenebregnu, stub svake jake zemlje, svake jake države, svake zdrave države, svake zdrave zemlje, jeste porodica. Ako nemamo jaku porodicu, zdravu porodicu, zasigurno nećemo imati ni jaku državu.

Koleginice pre mene su iznele podatke i moram istaći da od 2018. godine, podsticaji koje je davala država su ogromni i istorijski. Ovde se neko pozivao na izveštaje Republičkog zavoda za statistiku i žao mi je što nije spomenuo da smo 2019. godine, imali blizu 600 beba više u odnosu na 2018. godinu. To pokazuje da podsticaji koje je država dala omogućila negde su počeli da daju rezultate.

Ono što je meni jako bitno da istaknem jeste i činjenica da porodica kao stub svakog društva mora da bude poštovana. Žao mi je što dežurni kritičari koji kritikuju sve, pa makar i znali ili ne znali o čemu pričaju, su oni ljudi koji su upropastili ne samo Srbiju, već i Grad Beograd.

Kao neko ko je šef odborničke grupe u Skupštini grada Srpske napredne stranke, bliska mi je ta tematika, i gospodin Đukanović je malopre rekao da nam je Dragan Đilas ostavio milijardu i 200 miliona duga iza sebe.

Ali, morate da znate još jednu stvar, u Gradu Beogradu je taj isti čovek oštetio 15 hiljada porodica, jer im je duplo naplaćivao vrtiće. Te dugove danas vraća gradska vlast. Eto, kako je on vodio računa o porodici i deci. Tada, u njegovo vreme vrtićima je bilo obuhvaćeno svega 44.000 dece. Liste čekanja su bile abnormalne. Danas imamo 77.000 dece u vrtićima, plus gradska vlast će u naredne tri godine izgraditi čak 17 novih vrtića, i na taj način ćemo se rešiti liste čekanja.

Sve ovo što sam sada izneo su činjenice i podaci sa kojima verujem da ste se susreli mnogo puta, ali ono što želim za sam kraj da kažem Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boris Tadić, bilo ko predstavlja bivši režim Demokratske stranke, svoju šansu da nešto urade za našu zemlju su imali i nisu iskoristili. Štaviše doveli su nas na rub propasti, na štetu građana se obogatili i postali jedni od najbogatijih ljudi u Evropi.

Dosta je, i sa time je dosta. Uveren sam da će i ovaj saziv kao i usvajanje ovog zakona, formiranje nove vlade tokom iduće nedelje, biti samo nastavak kontinuiteta odgovorne politike Srpske napredne stranke, koja podrazumeva ono što predsednik Aleksandar Vučić non-stop ističe, a to je bolje sutra za svu našu decu, za generacije koje dolaze, za sve naše građane, bolje sutra za našu Srbiju.

Hvala vam. Živela Srbija.