Gospodine, Jovanoviću što mi sad to govorite.
(Aleksandar Jovanović: Nemojte da me prekidate.)
Nemojte da vičete.
Što mi sada to govorite?
(Aleksandar Jovanović: Nemojte više da me prekidate. Kradete vreme.)
Ovo sada namerno radite. Samo sedite, nemate dozvolu da prilazite. Vratite se na svoje mesto.
(Aleksandar Jovanović: Ne vičem na vas. Ne možete tako da se ponašate.)
Gore se prijavljujete za reč. Gore vam uključujem mikrofon i gore možete da govorite.
(Aleksandar Jovanović: Nemojte to više da radite.)
Vratite se tamo, pa se ponovo prijavite.
Nemojte da vičete, da govorite u glas sa mnom.
(Aleksandar Jovanović: Ne vičem.)
Vratite se gore pa se ponovo prijavite i nastavićete.
Gospodine Jovanoviću zbog narušavanja reda na sednici, izričem vam prvu opomenu za danas. Vaša se jedinica nalazi tu i sa tog mesta možete da govorite, ne ovde, ne odavde, ne sa bilo kog drugog mesta u sali, sa tog.
(Aleksandar Jovanović: Nećete mi krasti vreme, ne možete to da radite.)
Dakle, ono što sam krenuo da govorim vama, pre nego što ste teatralno sišli ovde, da vičete ponovo nešto i da pretite.
Nemojte da govorite te stvari meni, ne znam šta je ideja, da me uvredite, nema smisla, nećete to postići, ali nije stvar u tome, vi ljudi, tražite posle od mene da ja vodim računa da li se govori o amandmanu. A kako vi govorite o amandmanu, za koji ste se javili sada da nešto kažete? Tako što meni pričate neke stvari, misleći da ćete da me uvredite. Kakve to veze ima sa bilo čime, sa elementarnim pravilima, elementarnim obzirima.
(Aleksandar Jovanović: Hajde dajte mi reč.)
Uključiću ja vama jedinicu, nije to nikakav problem, hajde samo pokušajte da govorite makar minimalno korektno. Evo, čuli ste, govore i drugi šta oni smatraju da treba da se kaže, i da to nikakve veze sa amandmanom nema, u ovoj lokalnoj samoupravi ovo, ono i ono.
Jeste se prijavili ponovo? Hoćete da govorite lepo?
(Nebojša Cakić: Pa, nemojte da pretite sad vi. Na šta ovo liči?)
Nemojte, Cakiću sada da vičete vi.