Da, ljudski mislim to i ne prema svima, kao što su neki tajkunski mediji jedva sačekali da prenesu, nego prema tom čoveku i rekla sam da nikad neću više reći poštovani, jer nema od njega poštovanja nikakvog, nemam za njega poštovanja nikakvog, koji je pokušao da uruši kredibilitet i integritet takve žene u ovakvom trenutku.
(Boško Obradović: Možete li da ponovite koju reč ste upotrebili?)

Žao mi je što ste iskoristili 20 minuta da niste uzeli tu ženu u zaštitu od političara, ali to ponovo govori o tome da, u redu, evo, ja sam to rekla, super, ja ću da snosim političku odgovornost, nemam nikakav problem, ali je važno da vi niste stručnjaka uzeli u zaštitu, nego političara. Prelepo, zaista prelepo. Baš jedna vrednost koju svi mi odavde treba da pošaljemo u naš narod.
Ja ne razumem zašto cokćete?
(Narodni poslanik Stefan Jovanović dobacuje iz klupe.)

Cokću ljudi čiji je politički šef ovde u Skupštini pokušao da uruši integritet i kredibilitet jedne od najpoznatijih, najboljih stručnjaka za mentalno zdravlje dece i omladine, žene koja je na prvoj lijini fronta u ovom trenutku, i vi cokćete. Fenomenalno. U redu, neka građani čuju.
Dakle, odgovornost, svakako. Ne bežimo ni u jednom trenutku. Opet ne razumem zašto ne sakupite tih 85 potpisa da opozovete predsednika Republike?
(Aleksandar Jovanović: Dajte da se držimo teme.)
Zašto ne idemo na izbore? Zašto? Zašto želite da kadrirate po Vladi?
(Predsednik: I za drugog Jovanovića važi. I za Aleksandra Jovanovića važi da ne dobacuje iz klupe.)
Zašto je zahtev na protestima ostavka jednog ministra i direktora BIA-e? Zašto nije čitave Vlade, kada smo najgori, užasni, stvorili ovakav sistem vrednosti, ništa u Srbiji ne valja, urušili prosvetu, idoli su nam prostitutke i pevačice sumnjivog morala? Hajmo na izbore.
(Predrag Marsenić: Hajmo.)
Odlično, super. Evo, od vas samo 85 potpisa, nikakav problem. Vidim da ste svi kao zapete puške, samo da dođemo do tad.
Mi smo odgovorni za krizu vrednosti u našem društvu. Da se ne ponavljam, ali, opet, narodni poslanik Jovanov je potpuno u pravu. Sećam se da vi niste samo, vaš šef, vaše stranke, nije samo nasrnuo na predsednika Republike kada se govorilo o Kosovu i Metohiju i došao je ovde na poziv poslanika, pre svega opozicije, već je u tome i skinuo kravatu, da bi valjda i fizički pokazao da želi da se obračuna. I to je takođe nenasilna komunikacija, to je ta vrednost koju mi odavde i vi kao narodni poslanici, direktni predstavnici naroda i građana koji su vas svojim glasom izabrali da sedite tu, valjda su oni želeli to, fizički da se nasrne na predsednika Republike. Ali, verovatno smo i mi za to krivi, iznervirao vas je predsednik zato što je dao izveštaj, na poziv da dođe ovde i da izveštaj o Kosovu i Metohiji.
Vi i vaš predsednik, koji ste nas zvali izdajnici, vi mi govorite o vrednostima?! O tome kako mi treba da se ponašamo u društvu, kakve poruke treba da dajemo našim građanima. Sve je u redu. Hajde samo da uspostavimo neki minimum minimuma šta su crvene linije ispod kojih niko od nas ne sme da ide. Za mene je crvena linija da mi stručnjake koji nisu političari, nikad nisu bili političari, ne žele da se bave politikom, ne mešamo u politički obračun. Za mene je to apsolutna crvena linija. Posebno kada se radi o stručnjacima koji treba da imaju kredibilitet i integritet da rade sa decom u najosetljivijem trenutku. Vaše kolege su na to napale, a vi se niste oglasili.
I dobro, da izazovemo građanski rat, ja mislim da postoje ljudi koji pokušavaju da izazovu građanski rat i to su potpuno otvoreno oni ljudi koji zovu da se jure ljudi po ulicama. Mi nikada nismo i nikada nećemo zvati da bilo ko bilo koga u ovoj zemlji juri po ulicama. Mi mislimo da ljudi imaju pravo na različitu političku pripadnost, na različite vrednosti, na komunikaciju, na sopstveno mišljenje. Možemo da se ne slažemo sa tim, ali oni imaju pravo na to. Jedna demokratska država, institucija vladavine prava to mora da zaštiti. Vaše kolege pozivaju na to da se jurimo po ulicama.
Ponovo, molim vas, ispravite me ako grešim, ali samo mi recite kada ste vi to osudili, jer ja to nisam čula? Ja to nisam čula. A mi rezultate tih poziva da se jurimo po ulicama takve borbe protiv nasilja imamo. Juče smo videli, politički analitičar Dejan Vuk Stanković i to takođe ne postoji ni u jednoj drugoj zemlji, da čovek koji je politički analitičar bude napadnut u centru grada, dok sedi mirno u kafiću i čeka svoju suprugu da izađe sa posla da bi otišli kući, samo zato što se nekom ne sviđaju njegovi stavovi i mišljenje. I čuli smo gromoglasnu tišinu od svih boraca protiv nasilja. Nijedan od vas nije osudio. Nijedan nije rekao – molim vas, nemojte više da pozivamo da se jurimo po ulicama, nije u redu, biće strašno, nemojte da napadate ljude. Niko. To je takva borba protiv nasilja.
Još jednom, upotrebili ste jednu neistinu koju su i vaši drugi koalicioni partneri istomišljenici koristili ovih dana, pa i u svojim javnim nastupima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, a to je da smo mi nekog nazvali rulja na tim protestima. Nikad niko od nas nikog od tih ljudi nije nazvao ruljom. Nađite gde sam ja rekla „rulja“ ili neko od nas, molim vas nađite. Dakle, niko, nikad. Da li smo rekli za određene ljude koji su na tim protestima da su lešinari i hijene, da, jesmo. Ja lično mislim da su lešinari oni koji su nakon protesta ili tokom tog protesta seli i uradili fotošop tako da se pokaže da ima više ljudi. I mislim da su lešinari ne samo prema svim građanima Srbije, već pre svega prema onim građanima koji su izašli da podrže taj protest, zato što su oni praktično njima rekli – znate kako, nama ovo nije dovoljno, mi se stidimo koliko je ljudi izašlo, pa ćemo sada da sednemo i na kompjuteru da obradimo sliku na način da će nas biti više. Za mene je taj čovek lešinar i hijena. I to radi na protestu protiv nasilja koji se desio posle onakvih tragedija.
Okej, ne mogu ni da kažem, pošto ste i sami rekli, to više nije bio komemorativni skup, ljudi su se smejali, zabavljali, pevali, pili, vikali svašta. U redu, nije bio komemorativni skup, samo ne razumem zašto je neki lešinar imao potrebu da fotošopira da postoji više ljudi. Takvi ljudi su mi lešinari.
Ima svakako ljudi koje takođe ne mogu da razumem niti šta će na skupu koji se makar deklarativno bori protiv nasilja ili poziva na nenasilje, niti razumem zašto organizatori nisu te ljude pozvali da ne budu na tom skupu, ljude kao što je Damjan Knežević iz Narodnih patrola, Mlađan Đorđević, raščinjeni monah Antonije, Mladen Obradović i Obraza, Dejan Petar Zlatanović koji poziva na ubistvo Srbije, Srđan Nogo, itd, itd. Ako se ti ljudi bore u Srbiji protiv nasilja, ako su to ljudi koji treba sutra našoj deci da nametnu vrednosti, ja mislim da je to onda sve osim borbe protiv nasilja. Ali ih niko nije zamolio da napuste skup, valjda zato što je taj broj ljudi toliko važan, e, biće nas 200 hiljada. U redu, to je u redu, sve je u redu. Biće i 300 i 500, sve je okej. Valjda su važne vrednosti, valjda je važno ko je tu, ko poziva, koje su poruke?
Dobro, toliko od mene. Mogla bih još mnogo, ali za kraj samo da kažem da zaista ne razumem da vi koristite neko pismo nekog čoveka iz 2018. godine, ni manje ni više, sada 2023. godine da pokažete da mi primoravamo ljude da idu na miting. Što ga niste iskoristili u 2018. godini? Što niste javili? Šta se desilo sa tim čovekom? Jel otpušten? Šta se desilo? Ne razumem.
Ja sam upravo suprotno na tajkunskim medijima videla jednu ženu koja je pričala – nemojte da idete na miting, ništa vam se neće desiti ako ne odete, ja nisam otišla na miting, ja i dalje radim u toj ustanovi. Sad ne razumem, ako imate tu ženu koja je javno na tajkunskim medijima izašla, pozvala da se ne ide i rekla – evo, ja nisam otišla, ništa mi se nije desilo, kako onda kažete da mi pretimo ljudima da idu na miting? Ja mogu da vam kažem ko je na tom mitingu svake nedelje, a za koga znam da radi u državnim institucijama ili u lokalnim samoupravama, zato što pregovaramo sa njima o nekim stvarima i dalje su na tom poslu. Ne da nisu otišli na naš miting, nego idu na taj miting gde se lepi na vrata Vlade doživotna robija i poziva se na ubistvo Aleksandra Vučića, pa su i dalje u javnoj upravu, imaju svoja mesta, svoje poslove. Nije im falila, hvala Bogu, dlaka sa glave. To je takav sistem, institucije. Mi jačamo naše institucije.
Nisam sigurna, zaista, 2018. godina, okej, mislim da nije u redu, ali vi ste izabrali tako da se borite i ta pisma da koristite. Na kraju krajeva, neka vam je na čast i to. Hvala.

Opet smo uspeli da probijemo još neko dno ovim obraćanjem poštovane narodne poslanice.
U vezi sada sa posetom predsednika Aleksandra Vučića Malom Orašju i Duboni i razgovoru sa porodicama koje su izgubile svoje bližnje, svoje najdraže, gde narodna poslanica kaže verovali ili, a opet ne mogu da zamislim zaista, koliko ne možemo da budemo ljudi u ovom teškom trenutku, kaže da je kasno otišao predsednik Aleksandar Vučić. Kasno je otišao i kaže – sada je za te njegove suze kasno.
A ko ste vi da određujete šta je rano i šta je kasno? Ko ste vi i kako se uopšte ljudski usudite da pričate u ime tih porodica? Te porodice su danas sedele i razgovarale sa predsednikom svoje zemlje, plakali su zajedno, ali je neka određena narodna poslanica u Narodnoj skupštine Republike Srbije valjda tim porodicama rekla da je za te suze kasno. Kakve to veze ima sa politikom? Kako neko može da bude toliki nečovek?
Evo razmišljam od kada sam čula to, kada bih se nalazila u opoziciji da li bih ikad tako nešto mogla da izgovorim. Kao da sam portparol tih porodica koje su izgubile svoje najbliže i najmilije. Što je išao? Kasno je došao. Otkud vi znate? Šta da je otišao nakon 48 sati, šta bi vi rekli, rano je došao?
Ko ste vi da određujete tajming? Ko ste vi uopšte da se bavite toliko duboko o osetljivim i emotivnim stvarima? Kako sebi dajete to za pravo? Zašto mislite da je to uopšte domen političke borbe? Zašto mislite da je to ljudski dozvoljeno? Zar smo izgubili baš sve skrupule? Baš sav moral u ovako teškom trenutku.
Da vas pitam, 2007. godine kada je pobijeno devetoro ljudi, jel tadašnji predsednik Republike Srbije Boris Tadić uopšte išao da poseti porodice koje su izgubile svoje najbliže, pošto se ja ne sećam, ali ispravite me ako grešim. Devetoro porodica je izgubilo svoje najvoljenije, najmilije. Jel tada predsednik išao? To je bio predsednik iz vaše političke opcije.
Predsednik Aleksandar Vučić se video sa porodicama i neko se usudio da kaže otišao je kasno. Nije mi jasno, ali opet da me pitate, ne sećam se da je te 2007. godine bilo iz opozicije bilo šta oko toga zamerio vlasti. Ne sećam se ni da je zamerio predsedniku što nije otišao da obiđe porodice zato što je valjda postajala ljudskost pre politike, ali dobro sada je valjda sve politika. Valjda da imate ideju kako politički da nas pobedite i šta zaista da nam zamerite, ne bi morali da koristite ovu najužasniju ljudsku tragediju za političku borbu, ali smo došli do toga da najužasniju političku tragediju koristimo samo i isključivo za političku borbu, da opozicija ili neko iz opozicije odredi tajming kada predsednik da obiđe porodice koje su izgubile u tragediji, u masakru svoje najbliže. Da li je rano ili kasno.
Sigurna sam da nemate nikakvu komunikaciju sa porodicama, tako da vi to ne znate i ne znate da li je to za njih kasno, ali eto, pričate, zato što je valjda dozvoljeno u politici sve reći i valjda da pokušate da iskoristite kao politički oportunista za ne zna šta. Čak nije politički poen. Ne verujem da ćete na ovome dobiti bilo kakav politički poen. Čak sam ubeđena da nećete, ali valjda da Aleksandru Vučiću nanesete neku štetu. Nisam razumela. Zaista duboko mislim da je neljudski, ako ništa drugo.
Kažete, vi znate valjda šta je borba protiv nasilja, a mi ne znamo šta je borba protiv nasilja. Dobro, možda ste u pravu, nego mi recite pošto znate šta je borba protiv nasilja, što niste osudili Jovu Bakića? Jel mislite da nije poziv na nasilje jurićemo ih po ulicama, bacaćemo ih u Savu i Dunav, ne možemo da ih pobedimo na izborima, moraćemo da ih pobedimo revolucijom na ulici? Jel mislite da je to borba protiv nasilja, pošto se niste oglasili, niste osudili.
Takođe, još uvek nisam čula da je neko osudio od vas napad na Dejana Vuka Stankovića. Jel to nije bilo nasilje? To je bilo nasilje kao direktna rezultat upravo ovog što sam malopre rekla, što nikada niste osudili, pozive Jove Bakića da se jurimo po ulicama, odnosno da nas jurite po ulicama. Vi znate šta je borba protiv nasilja, a mi ne znamo šta je borba protiv nasilja.
Taj politički oportunizam u stvari je za mene napravio to političko blato i kaljugu u kome se mi, hteli ne hteli sada svi valjamo. I dalje se valjamo uprkos ovako užasnoj tragediji u našoj zemlji.
Nismo uspeli, ni ta tragedija nije uspela nas da vrati na mod ljudskosti. Ne, probudila je valjda u nama sve najgore, kao političara. Svakako je probudilo u vama sve najgore kao političara. A onda, evo već danima sedimo u ovoj Skupštini, pa mi kad moramo na to da odgovaramo, pa onda i mi postanemo isti ko i vi. Valjamo se u tom blatu. I to je nešto što zameram nama, ali takva je politička borba, nismo mogli, čini mi se, drugačije, a to je da ste uspeli, u saradnji i uz ogromnu pomoć i podršku određenih medija, da uvučete i nas i čitavu zemlju u to vrzino kolo ludila, i bukvalno vrzino kolo ludila, u kome zaista nema ni kraja, nema principa, nema nikakvih skrupula, nema nikakvih vrednosti, nema ničega. Postoji samo i isključivo politički oportunizam.
Evo, daću vam dva primera, a mogla bih da vam dam 202. Vidite, recimo, kada pričamo o vrednostima i šta mi iz ovog doma šaljemo kao vrednosti i principe i principijelnost našoj deci i našim građanima. Vidite, vama kada odgovara da širite ksenofobiju, na primer, vi širite ksenofobiju. Evo, ovde ste nas tokom korone optuživali da naseljavamo migrante. Vi se sećate toga, ovo je vaš tvit: „Koliko po migrantu, Vučiću? Naseljavate migrante, koristite kovid krizu, dovozite ih autobusima, Poštanska štedionica je već pripremila platne kartice za migrante, koliko po migrantu, Vučiću?“ Čista ksenofobija. Mržnja i strah prema migrantima, zato što je u tom trenutku bilo politički oportuno da nemaju te građanske valjda vrednosti, nego da bude malo onako na desnoj strani, a onda…
(Aleksandar Jovanović: Šta nam pokazujete to?)

Pričam o tome šta smo svi mi uradili da dovedemo društvo u ovakvo stanje, ako niste ispratili. Ali mi ne smeta i da plastično objasnim.
Pričam o tome da iz ovog doma od strane uvažene narodne poslanice, da je slušaju deca, mladi, obični ljudi, ne bi znali uopšte koje su vrednosti. Ovde mrzite migrante, naseljavamo ih, uzimamo pare po migrantu, širenje ksenofobije, jedna od najstrašnijih pošasti u jednom normalnom, civilizovanom građanskom društvu.
A onda vidite ovde, kaže – biju migrante. Sramota. Obračunavaju se sa tim jadnim ljudima, bruka našu državu bezobzirnošću prama ljudima koji beže od strašne muke iz svojih zemalja. Isto, poštovana narodna poslanice Marinika Tepić, ksenofobija, kada odgovara i kada politički možete neki poen da dobijete i – građanske vrednosti. Sada mi bijemo ove migrante koje smo mi naseljavali i davali im platne kartice. Jel? Bez ikakvog izvinjenja. Nema veze. Vrzino kolo ludila. I tako iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu.
Iz ovog doma, ako ćete da krenemo od nas, čuju uvek potpuno različite poruke. Uvek. Potpuno različite vrednosti. Evo ovde, ako se sećate ovoga, to je kada sam postala prvi put predsednica Vlade, kada me je poštovana narodna poslanica nazvala homo-premijerkom. Dakle, vidite potpuno jednu homofobiju i širenje homofobije, mržnje, otvorene, prema ljudima drugačije seksualne orijentacije, jer kaže – kako će homo-premijerka državom upravljati bipolitički? Širenje homofobije.
Vidite onda nakon toga je li to bilo politički oportuno? To je tada bilo politički oportuno. Ali onda vidite ovde ista ta osoba ide da pruži podršku našim LGBT+ građanima i u subotu će šetati sa njima. Ovde je sada građanista. Ovde je homofob, ali ovde je građanista. I nema veze, sve može. I pričate o principima, o vrednostima, skrupulama, o tome šta mi odavde poručujemo našim građanima. Zanimljivo, zaista. Sve može i sve ide i sve je dozvoljeno.
Ali dobro, evo ja vam dajem još jednu šansu i, čujem, javili ste se za repliku pre pauze, evo izvolite, osudite pozive na nasilje od uvaženog profesora Beogradskog univerziteta Jove Bakića. Recite da je nasilje kada se zovu ljudi, da ljudi koji drugačije misle jure po ulicama. Pozovite, recite da je nasilje kada se pozivaju ljudi da kada nekog ne mogu da pobede na izborima, da ih jure po ulicama. Mislim da je to jedino primereno u ovom trenutku. Izvolite, osudite to što su neki mladići juče upravo to uradili i političkog analitičara Dejana Vuka Stankovića napali u centru Beograda. Osudite, molim vas, pošto vi znate šta je borba protiv nasilja, a mi ne znamo šta je borba protiv nasilja.
I vidite, poštovani građani, još jednu stvar, mada kredibilitet uvažene narodne poslanice, ja mislim, posle svega onoga i posle onog ranije što sam pričala o tome da je pozivala na to da treba da se odluči da li ćemo se vakcinisati na referendumu, da je korona virus koji je nastao u globalnim gibanjima itd, kokoške u Moroviću, gajenje marihuane na vojnom dobru itd, ne mislim da je zaista upitan njen kredibilitet. Mislim da je neupitan, njega nema. Ali dobro, i danas smo čuli to.
Vi ste na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, javnom TV servisu, RTS-u, nekoliko puta ponovili ovo što je i vaš kolega narodni poslanik ponovio, pa se izvinio, pa je rekao – nije istina da sam ja ove ljude koji su došli na skup, koji vi zovete „borba protiv nasilja“, da sam iz nazvala ruljom. Nikada nisam. Rekli ste neistinu. Nije vam prvi put, nije ni poslednji, ali je važno reći. Kao što ste rekli da sam ih nazvala, kako ste rekli, fekalijama. Nisam. I potpuno je bilo jasno da nisam. Ali kakve veze ima? Vama je i to primereno, i ako ljudi mogu sami da čuju, vi ćete čak i to da iskoristite, nemojte da verujete vašim ušima, nego verujte Mariniki Tepić. Pa dobro.
I da vam kažem, za ovog Predića, ja ne znam ko je to, koliko je odležao u zatvoru, šta se desilo, kada je izašao, šta radi, možete svakako da dobijete sve informacije, nije do mene, to je do sudske vlasti. Ali mi je neverovatno, evo, vi kažete – pročitali ste njegov tvit ili šta god, neku objavu na društvenim mrežama i pokazali kako je to užasno. Čovek je, opet, ne znam ko je, ali sam iz toga što ste pročitali zapamtila da je rekao da vlast može da se menja samo na izborima i da ne treba da se menja na ulici, on je užasan, nasilnik, siledžija, katastrofa. Ali Jovo Bakić koji je rekao da pošto ne mogu da pobede na izborima, oni će nas uliti po ulicama, on je uvaženi građanin, profesor beogradskog fakulteta i divan čovek, borac protiv nasilja, takođe učesnik u tim protestima za borbu protiv nasilja.
I tako je to vrzino kolo ludila. Oni koji pozivaju na nasilje, direktno i nesputano, oni su borci protiv nasilja. Ali mi, koji govorimo o tome da svako može da ima svoje mišljenje, da svako u zemlji mora da ima slobodu da iskaže svoje mišljenje i da niko ne sme zbog toga nikoga da dira i da će se vlast, naravno, menjati, ali voljom naroda i samo na izborima, mi smo nasilnici i ne znamo kako da se borimo protiv nasilja.
Zaista neverovatno, ali to je još jedno vrzino kolo ludila. Konačno, da zaključim. Iz svega onoga što smo čuli, a mogla bi da pričamo još dugo i o savetu roditelja. Kako se usudi uopšte da kaže da smo mi nekoga stavili u savet roditelja ili mi nekoga branimo u savetu roditelja. Kakve mi veze imamo sa savetom roditelja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ ili bilo kojoj drugoj osnovnoj školi. Šta smo mi. Da li smo mi birali savet roditelja?
(Marinika Tepić: Da li si ti realna? O čemu pričaš?)

Samo da vam kažem poštovani građani, pošto niste čuli, da, kažu, mi smo birali i savet roditelja. Samo da čujete koliko je to smisleno i koliko i na kakvom nivou se u ovom domu uopšte vodi rasprava na ovako važne i osetljive teme.
Šta god da smo čuli, znate šta nismo čuli? To i je važno. Ni jedan jedini predlog, ni jednu jedinu meru, ni jedan jedini savet kako da deca budu bezbednija, šta nije uredu šta našim merama, šta nije tu nešto što je moguće raditi ili neće raditi, kako da ih korigujemo, od kojih možda da odustanemo i šta dodatno da radimo za bezbednost naše dece? O tome nismo čuli ni jednu jedinu reč. Hvala.

Hvala vam.
Neverovatno je opet da pominjemo taj slučaj, ni manje ni više pedofilije i za to optužujete ponovo vlast i SNS. Evo, ja pitam još jednog građane Republike Srbije, sve građane, bez obzira na to koga politički podržavaju, koga ne podržavaju, koga vole, koga ne vole, ljudi da li se ikada ovo dešavalo u Srbiji?
Da li je ikada iko politiku i političku borbu i debatu u Srbiji sveo na ovu razinu, na ovaj nivo, osim ovih ljudi? Čekajte, hoćete da mi kažete, a znam da je drugačije, da u strankama kojima pripadate ili kojima ste pripadali, nije bilo ljudi koji su napadali svoju porodicu, svoje žene, maltretirali, bili nasilnici porodični, najbrutalniji porodični nasilnici, da nije bilo ljudi koji su optuženi ili osuđeni za silovanje, silovatelja, da nije bilo narko-dilera? Pa, bilo je i ima ih. Ali SNS-u, ali i našim koalicionim partnerima, zaista da budem iskrena, nikada nije palo napamet da kaže - svi ste vi silovatelji, vi ste svi nasilnici, vi ste svi pedofili, vi ste svi narko-dileri. Nikada, to jednostavno nije ljudski.
Ja ću stoti put da kažem - ljudi, postoje neke stvari koje su ljudske i neke stvari koje nisu. Ja ne znam kakvo je to sredstvo političke borbe i političkog obračuna. Jel vi zaista ne znate ništa drugo da nam zamerite? Jel vi mislite da će tako neko da glasa za vas, tako što ćete nas da optužite za pedofiliju? Vi mislite da je to ozbiljno? Vi možete da padnete na takve grane i da odete kući kod vaših porodica i kod vaše dece i da kažete - nešto dobro sam danas uradila za Srbiju. Meni je to neshvatljivo. I na sve što sam ja vama rekla, pozvala, i na sve što sam vam rekla, što sam vas pozvala, molila, zamolila najljudskije. Molim vas, evo ja verujem da se vi borite protiv nasilja, kao što ja verujem da se mi svi ovde borimo protiv nasilja.
Evo, osudite pozive na linč od strane univerzitetskog profesora Jove Bakića koji je svaki dan sa mladim ljudima, sa studentima, osudite. Jeste li ih osudili? Niste. Osudite napadače na Dejana Vuka Stankovića, da ti ljudi znaju da bez obzira ko je politički vlast, opozicija, a ko šta misli i kako razmišlja, šta kažemo jedni drugima, da je nedopustivo da ljude napadate na ulicama. Jeste li osudili? Niste.
(Tatjana Manojlović: Napadate na radnim mestima.)

Osudite Milovana Brkića koji je na prvom protestu protiv, kako vi kažete, nasilja, koji je bio takođe i komemorativni skup, pozivao da se Aleksandru Vučiću otkine glava, odrubi glava ili šta god, koji je rekao da treba mladi klinci puškama da reše sudbinu Srbije.

Da vas podsetim, niste se još ogradili. I na sve što sam rekla, evo, vi ste rekli - u redu, predsednik Aleksandar Vučić, šta kažete, kasno je otišao. Njegove suze više nikome ne trebaju.

(Aleksandar Jovanović: To se već ponavlja. Dajte dalje.)

Uzimate sebi za pravo da pričate u ime porodica koje su izgubile najmilije.
Ja vam kažem - a gde je bio predsednik Boris Tadić 2007. godine? Jel on otišao rano ili kasno ili se nikada nije pojavio, i nikada čak ni oglasio povodom tog masakra, nikada? Jeste tada vi nešto rekli predsedniku? Sramota i skandal šta vi sebi dopuštate, a šta drugima zamerite.
I konačno, poštovani građani Srbije, i mislim da je ovo u stvari i najbolji pokazatelj toga kakve su vaše vrednosti i na šta se svodi čitava ova naša debata u parlamentu, kako god bilo, na sve što sam ja vama rekla, vi ste meni odgovorili ličnom uvredom, ličnom uvredom.
Ne čudi me da ništa ne razumete, pošto sam ja glupa, ja sam mutava, ja sam nikakva. To je, eto, to je odgovor poštovane narodne poslanice na sve što sam rekla. Vi ste glupi, vi ništa ne razumete. Lična uvreda i ništa više. I svaka naša rasprava na kraju o bilo kojoj temi, pa i o ovoj najtežoj, se svodi na to, na lične uvrede, oni su pametni, mi smo glupi, oni su lepi, mi smo ružni, oni su obrazovani, mi smo neobrazovani. Oni valjda imaju sve zube, bele, predivan osmeh, a mi smo bezubi i krezubi. I sve je to tako. Eto, lična uvreda, opali, kad ne znaš šta drugo da kažeš i to je to. I eto borbe protiv nasilja, samo lična uvreda, šta god vam neko kaže, nemoj da koristite argumente, pošto ih nemate, već uvredite lično. Nikakav problem. Ja sam glupa, nemam problem sa tim. Sve je u redu. I homo premijerka sam i mutava sam i glupa sam i sve je u redu, nego samo vi osudite nasilje i pozive na nasilje Jove Bakića. Eto, tako, da završimo time. Hvala.

Hvala vam.
Poštovani narodni poslaniče, poštovani gospodine Mirkoviću, žao mi je zbog toga što ste doživeli, ali nisam videla ponovo da se ovi kvazi borci protiv nasilja, da su se preterano uzbudili zbog toga.
Vidite, kao što sam rekla pre neki dan, deluje da u tom sistemu vrednosti kada jure nas, onda nije nasilje. Kada vređaju nas, onda nije nasilje zato što postoji valjda u njihovom koordinatnom sistemu, postoje građani prvog i drugog reda, a oni su građani prvog reda, oni smeju da zatvaraju saobraćaj, oni smeju da određuju slobodu kretanja, oni smeju da prete jurenjem i dok se bore protiv nasilja ništa od toga im nije sporno.
Vidite, poštovani narodni poslanik je govorio i rekao mi je, između ostalog, da opozicija ne odgovara za ponašanje Jove Bakića. Nisam ja ni mislila da opozicija odgovara za ponašanje Jove Bakića. Ja sam samo tražila da ukoliko se borite protiv nasilja zaista, i to u ovako delikatnom trenutku, da ćete vi te pozive osuditi, a posebno zato što dolaze od univerzitetskog profesora. I niste ih osudili. Niste čak iskoristili ni vaše obraćanje da osudite, već ste se izvlačili na to da niste vi odgovorni za njegovo ponašanje. Pa, nisam ni rekla da jeste.
Evo, ako nećete da osudite Milovana Brkića, zato što kažete da on nije valjda vaše društvo, iako je bio u vašem društvu, onda osudite Jovu Bakića. On jeste vaše društvo, u svakom smislu. Učestvuje sa vama na TV emisijama, na debatama, poštovan je, priznat, pozivan, sa najvećim poštovanjem dolazi i vi ga primate na te skupove protiv nasilja. Sve je okej, ali što ne osudite kada kaže da treba da se jurimo po ulicama? Toliko o borbi protiv nasilja.
Samo kratko za ova dva pitanja - da li je u Duboni ili Malom Orašju bilo policije? Naravno da je bilo, kao što postoje pripadnici MUP da čuvaju javni red i mir u svakom mestu u Republici Srbiji. Ali, ne mogu da budu pet, 10 ili 15 njih do zuba naoružanih uz svakog građanina Republike Srbije. Naravno da je nemoguće, nažalost, sprečiti u tom smislu ili prevenirati ovakve masovne zločine. Da je moguće, ne bi se dešavali širom sveta. Reagovali su odmah, uhvatili ga odmah. Ne znam kako očekujete da će jedan pripadnik MUP ili dva sprečiti ovakve stvari? Nisu bili na tom mestu u tom trenutku.
Konačno, za naoružanje, vi kažete - celo selo je znalo da je počinilac naoružan. Zašto nisu prijavili to pripadnicima MUP ili bilo kojoj nadležnoj instituciji? Nemamo nijednu prijavu.
(Aleksandar Jovanović: Kako nema, 15 prijava ima protiv njega?!)
Nama je juče došla anonimna prijava u vezi sa …
Gospodin narodni poslanik, koji je jedan od predvodnika tzv. protesta protiv nasilja, je najmanje nekonfliktna osoba koju ja znam. I to je valjda borba protiv nasilja. Verbalno nasilje je ovde od trenutka kada uđemo, do trenutka kada izađemo od strane boraca protiv nasilja. To su vrednosti koje baštinite.
(Narodni poslanici opozicije dobacuju s mesta.)

Juče nam je, da vam dam primer kako se postupa kada postoji bilo kakva prijava da je neko naoružan, pa čak i da ima legalno oružje, a da je opasan. Pripadnici MUP odmah izlaze na teren, odmah proveravaju i odmah deluju.
Juče je tužilaštvu stigla anonimna prijava u vezi sa jednom porodicom za koju su rekli da je naoružana, a ima potencijalno neki problem zbog kojeg su ti ljudi, koji su opet anonimno dojavili, zabrinuti. Odmah su izašli pripadnici MUP, ušli u stan, dobili nalog, napravili pretres, priveli ljude, razgovarali. Znate šta? Ništa nisu našli. Bila anonimna prijava. Da li se neko šalio, neko je želeo da im naudi, kako god, ali policija je svoj posao uradila, kao i tužilaštvo. Tako da, celo selo zna ne pomaže mnogo ako neko u tom selu nešto ne prijavi, a pripadnici MUP će po tome uvek postupati kao što postupaju.
Ostalo je još vremena. Osudite univerzitetskog profesora Jovu Bakića. Niste odgovorni za to šta kaže, ali osudite pozive na nasilje, makar od strane čoveka koji je svaki dan sa mladim ljudima, sa studentima na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Hvala.
(Aleksandar Olenik: Replika.)

Hvala vam.
Ministar Gašić je otišao zato što treba da putuje u Priboj, treba da razgovara sa ljudima u Priboju zbog incidenta koji se desio, smrtnog ishoda i tenzija koje postoje u Priboju, da država bude tamo još prisutnija i da ti ljudi osete da smo tu za njih. Ja sam tu, tako da ja mogu da vam odgovaram na sva pitanja i, opet kažem, koliko god je potrebno, koliko god dana je potrebno, možemo i bez pauze, nikakav problem.
Vidite, kažete gde je bio sistem da smanji naoružanje. Ja ne znam sada da li se mi toliko ne slušamo ili vi izlazite, pa se vraćate, pa ne čujete sve, pa ste toliko zainteresovani, ali ovo što ću vam reći je, mislim, sigurno šesti put da pričam od kada je počela ova sednica na ovu temu, ali najmanje šesti put. Dakle, ovako, od 2012. godine opada trend broja komada oružja koje se drži i nosi. Godine 2008. je taj broj bio najveći. To je bilo 1.172.468. Do sada je 761.415, poslednji put kada smo podvukli crtu. Pre nego što je krenulo ovo razoružanje u okviru akcije, a u okviru koje smo do sada oduzeli, kao što sam rekla, građani su predali preko 35.000 komada oružja.
Vidite, to je odgovoran odnos države. Ja ću ponoviti još jednom kako izgleda neodgovoran odnos države u odnosu na odgovornu državu. Godine 2002. je bio masakr u Leskovcu, sedmoro mrtvih. U tom trenutku Vlada je tako adekvatno reagovala, toliko je to ozbiljno shvatila, tako su preduzeli ažurne mere da se od tada do sledećeg masakra 2007. godine broj izdatih dozvola u Republici Srbiji za držanje i nošenje oružja podigao za nekih 200.000. Kada se 2007. godine desio Jabukovac sa devetoro poginulih, ni nakon toga nije krenulo razoružavanje Srbije.
Većina poštovanih narodnih poslanika opozicije, većina, ne kažem svi, većina, ali hvala i vama što pokazujete na vaše kolege zato se makar razumemo i slažemo, većina je tada bila na vlasti i ništa nisu uradili, prstom nisu mrdnuli da razoružaju Srbiju, da podignu mere obezbeđenja, da učine da se ljudi osećaju bezbedno.
Nasuprot tome, mi smo od 2012. godine sistematski smanjivali broj dozvola izdatih za nošenje i držanje oružja i sada ćemo oduzeti 90% tog oružja.
Danas imamo određene medije na koje se i vi pozivate, a koji su već krenuli da kritikuju te mere, da kritikuju mere razoružanja. Danas imate tekst kako može da se tumači da je moratorijum na izdavanje dozvola za oružje od dve godine diskriminatorna mera. U tim medijima koji nas svaki dan kritikuju da nismo uradili dovoljno za bezbednost građana. Ne može biti i neće biti da je jedno i drugo. O tome pričam kada pričam o tom vrzinom kolu ludila. Nije važan ni jedan postulat, ni jedna vrednost, ništa, samo je važno da budete protiv nečega što vlast radi, bez obzira da li ste nešto drugo govorili juče, da li tu pričamo o političkoj opoziciji ili o medijima koji ih podržavaju, a opet koji se ponašaju kao politička stranka.
Konačno, da vam kažem za te ubačene elemente na protestima. Koliko god, vidim da vam je ta mantra zanimljiva, vi morate da shvatite da je nemoguće da mi ubacimo nekog na protest ako će onda da poziva na ubistvo nas ili predsednika naše stranke, a predsednika Republike Srbije, a pri tome je to osoba koja svakodnevno u svim svojim novinama, nastupima itd, govori sve najgore o predsedniku Vučiću i njegovoj porodici.
(Narodni poslanik Tatjana Manojlović dobacuje sa mesta.)

Šta je sad? On je blizak nama.
Da ne ulazimo ni u to, mislim da je narodu potpuno jasno, ali da kažemo ovako – ubačeni elementi na protestima koji su se sada pobili na tom protestu protiv nasilja. Pobio se Savo Manojlović iz „Kreni-pokreni“ ili kako ja volim da kažem, nakon onog ražnja od strane Zelenih, kreni-okreni, sa narodnim patrolama. Narodne patrole samo mi hapsili 2020. godine. Branio ih je Zoran Lutovac. Sad mi recite koji je naš tu od tih što su se tukli? Ove što smo hapsili, Savo Manojlović ili Lutovac? Koji je tačno tu naš od svih koji su se tukli i koji su ih branili? Neće biti baš da je tako.
Ako vam tako prija i ako vam tako odgovara, a vi onda samo tako i sutra, prekosutra, kad god imate sledeći protest dobrodošli. Kažem, ovo je demokratska zemlja, otvorena zemlja. Nikad nisam nazivala te ljude ruljom, to ste lagali, govorili ste neistinu. Molila sam samo da ne sprečavaju slobodu kretanja drugim građanima zato što je to nasilje nad svim drugim građanima. To je Ustavom zagarantovana sloboda, pravo građana na slobodno kretanje.
Samo to da ne rade, a ovo ostalo, što se mene tiče, ako vi želite na vašim protestima da imate Dejana Petra Zlatanovića, koji poziva na ubistvo predsednika, koji kaže – ko potpiše njega ubiše, ako želite Mlađana Đorđevića, Mladena Obradovića iz „Obraza“, ako želite Milovana Brkića, Srđana Noga, ovoga raspopa i ostale, izvolite ljudi, ovo je slobodna zemlja. Možete da se šetate sa njima koliko god hoćete, samo vam kažem da ti ljudi, možda, nisu protiv nasilja.
Na kraju krajeva, i taj protest vam organizuje kolega narodni poslanik koji je prvi pozivao na ubistvo Danila i Andreja Vučića, pa i to možete da podvedete, valjda, pod tu borbu protiv nasilja. Hvala.

Hvala vam.
Dakle, čuli smo da sam se juče trudila da potrošim sve vreme kako narodni poslanici ne bi mogli da postave pitanja. Pričala sam 30 minuta i danas sam se vratila.
(Narodni poslanik Radomir Lazović dobacuje iz klupe.)

Trideset minuta sam pričala, odgovarala na brojna pitanja i otvorene teme koje ste mi postavili, odgovorno, zato što je važno za sve naše građane da čuju odgovore Vlade Republike Srbije kao izvršne vlasti na sve ono što ste pokrenuli kao teme, vratila se danas i sedeću ovde i danas i sutra i prekosutra i za tri dana i za pet dana i za 10 dana, koliko god treba, da razgovaramo o ovim temama.
Dakle, ne znam kako sam potrošila sve vreme da narodni poslanici ne bi mogli da postavljaju pitanja. Pa, evo, postavili ste pitanje, evo, ja sam tu da odgovaram dalje na pitanja. Čemu to? Čemu te neistine? To bi bila istina da sam odgovarala juče pola sata i da se danas nisam vratila. Tu sam i biću sutra tu ako treba i prekosutra. Postavljajte pitanja, ja ću odgovarati na ta pitanja, zato što nemam šta da krijem.
Kao odgovorna Vlada i kao predsednica Vlade tu sam ako treba 10 dana, 15 dana, 20 dana, da obrazložimo šta smo radili. Ali, meni je žao što vi ništa niste slušali od onoga što sam ja pričala. Tako je izgledao taj dijalog. Ja vas pažljivo slušam i odgovaram, trudim se da odgovorim na svako pitanje i svaku temu.
Vi mene ništa juče niste slušali. Vi meni danas ponovo, meni, nama kao Vladi, zamerate, kažete - razoružavanje ste trebali da počnete ranije, a ne nakon ovih tragedija. Ja sam vam juče dala egzaktne brojeve o naoružanju, o izdatim dozvolama, koji pokazuju koliko smo mi smanjili broj dozvola i koliko je oružja oduzeto od građana Srbije. I ponovo sam vam rekla, od 2002. godine, kada se desila prva velika tragedija, masovno ubistvo u Leskovcu, kada je broj komada oružja koje se drži i nosi pod dozvolom organa unutrašnjih poslova bio 1.064.595, do, na primer, 2007. godine, kada se desila još veća tragedija, još veći zločin, masovno ubistvo u Jabukovcu, se povećao broj dozvola i broj oružja u posedu naših građana 1.160.277 i nakon toga ti ljudi koji su bili u tadašnjoj vlasti, većina koja sedi ovde u opoziciji, su nastavili da izdaju dozvole za oružje i 2008. godine smo mi imali u Republici Srbiji maksimalni broj izdatih dozvola za oružje od 2000. godine, preko milion i 100 hiljada.
Mi smo krenuli da smanjujemo broj izdatih dozvola i broj oružja tako da smo ga sa tih 1.172.468 smanjili na 761.415. Da ste me slušali, ne bi danas ponovili netačnu tezu da nismo to radili pre ovih zločina. Ali, niste me slušali, zato što vam nije ni važno. Važno je ponavljanje floskula, da bi se samo reklo nešto da kao ispadne da mi nešto nismo radili, što sam vam juče faktografski objasnila da smo radili.
Zašto sada opet? Pa, zato što ste mi ponovo ponovili istu laž. Eto, zato. Laž da nismo razoružavali pre ove tragedije, da smo trebali da oduzimamo oružje i pre tragedije, a ne nakon.
(Narodni poslanik Siniša Kovačević dobacuje s mesta.)