Zahvaljujem, predsedavajući.

Svoje pitanje, koje je verovatno više molba i apel, upućujem ministru finansija, gospodinu Siniši Malom.

Naime, opština Temerin je negde još davne 1996. godine počela sa izgradnjom kanalizacije i taj projekat traje pune 23 godine. Najveći deo radova pokriven je sredstvima opštinskog budžeta kao i kreditima koje je lokalna samouprava uzimala u ovu svrhu.

Tokom druge polovine prošle godine, Ministarstvo zaštite životne sredine je pokazalo dobru volju da se iznosom od oko milion evra participira u realizaciji projekta izgradnje prečistača vrednog oko 3,5 miliona evra, koji bi zadovoljio potrebe kanalizacione mreže u Temerinu.

Spletom okolnosti sredstva nisu realizovana do kraja prošle godine, pa je ostao dogovor da ona budu realizovana tokom marta ili aprila ove godine, zbog čega ponovo nije došlo. U međuvremenu je Vlada AP Vojvodine bila spremna da pomogne za realizaciju projekta, međutim, na kraju se ipak ostalo na stanovištu da projekat zajednički isfinansiraju opština Temerin i Ministarstvo zaštite životne sredine.

Pre dva meseca je opština Temerin kontaktirana od strane Ministarstva da dopuni projektnu dokumentaciju i dostavi Ministarstvu, kao i novi zahtev na 120 miliona dinara.

Po informacijama koje imamo, u međuvremenu je rebalansu budžeta došlo do određenih promena apropriacijama, ali pored toga je Ministarstvo zaštite za zaštitu životne sredine uspelo da obezbedi sredstva i uputi molbu Ministarstvu finansija da odobri transfer sredstava. Tako da, iskoristio bih ovu formu poslaničkog pitanja da zamolim ministra Sinišu Malog da izađe u susret molbi i u interesu 30 hiljada građana opštine Temerin, koji nepune dve i po decenije čekaju završetak radova na kanalizacionoj mreži, i da da saglasnost na ovaj transfer sredstava.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, postaviću nekoliko pitanja republičkoj Vladi, Ministarstvu pravde, Republičkom javnom tužilaštvu, Ministarstvu finansija, Poreskoj upravi, Ministarstvu kulture i informisanja, Agenciji za privredne registre, kao i REM.

Pod jedan, da li je televizijske programe N1, Nova S i Sport klub, emituju domaći ili strani emiteri? Odakle se tačno emituju ti televizijski programi? Da li nadležni organi uključujući i REM i da li su izvršili proveru navoda da se sedište napred navedenih emitera kao i mesta odakle se emituju navedeni programi nalazi u Luksemburgu? Da li su nadležni organi uključujući REM izvršili proveru navoda da se ovi programi emituju iz studija u Beogradu i da li REM vrši monitoring ovih kanala, odnosno operatora koji reemituju ove programe? Da li emiteri programa N1, Nova S i Sport klub imaju neophodne dozvole za emitovanje televizijskog programa u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima u Srbiji? Da li emiteri programa N1, Nova S i Sport klub poštuju sve zakonske propise i plaćaju propisane nadoknade? Ukoliko plaćaju molio bih da mi odgovorite koje naknade i kome plaćaju i naravno u kom iznosu, a ukoliko ne plaćaju molio bih da mi se odgovori po kom osnovu ne plaćaju?

Sledeće pitanje, da li emiteri TV programa N1, Nova S i Sport klub, da li su upisani u registar medija koje vodi APR? Da li se emiteri TV programa N1, Nova S i Sport klub poreski obveznici u Srbiji i da li ispunjavaju sve svoje obaveze u celosti? Da li ovi napred pomenuti emiteri plaćaju naknadu SOKOJ-u i OFPS-u u kom iznosu i ukoliko ne plaćaju po kom osnovu su oslobođeni plaćanja naknade?

Šta su nadležni državni organi, uključujući i Komisiju za zaštitu konkurencije, preduzeli po pitanju emitovanja reklama kod ovih nazovi inostranih TV kanala, pošto Zakon o elektronskim medijima zabranjuje da se menja izvorni sadržaj programa koji se u Srbiji reemituje, a ovi nazovi prekogranični kanali i dalje čitavog dana emituju višeminutne EPP blokove, kao i zašto niko od nadležnih državnih organa nije naložio kablovskim operaterima da iz mreže isključe sve prekogranične kanale koji krše zakon, a protiv odgovornih lica nije pokrenuo zakonske postupke?

Na koji način je REM utvrdio da N1, Nova S i Sport klub nisu domaći kanali, odnosno da su prekogranični, kao i da na tim kanalima nema domaćih reklama koje, izuzev njih, vide svi građani Republike Srbije?

Da li su nadležni organi preduzeli korake, ako nisu, kada će to učiniti, da utvrde da li se na prekograničnim kanalima čija su sedišta u inostranstvu, N1, Nova S i Sport klub, eventualno prekida izvorni signal koji ide sa mastera iz inostranstva i ubacuju reklame na srpskom jeziku? Ako se to dešava, ko to čini i kada će preduzeti odgovarajuće korake i pokrenuti postupke protiv odgovornih lica?

Podsetiću nadležne da Zakon o elektronskim medijima reguliše oblast reemitovanja tako što prema odredbama ovog zakona reemitovanje označava preuzimanje i istovremeno emitovanje programskih sadržaja bez menjanja, prekrajanja, ubacivanja bilo kojih drugih sadržaja, priloga, rubrika, reklama, oglasa i reportaža.

Takođe se članom 46. istog zakona garantuje sloboda prijema reemitovanja medijskih usluga iz drugih država koja je Republici Srbiji zajamčena potvrđenim međunarodnim ugovorima, a članom 100. određeno je da nadzor nad emiterima vrši REM. Takođe je propisano da je operator dužan da distribuira medijske usluge, radio i TV emitovanje istovremeno i u potpunosti bez promena, kao što je propisano da regulator vrši nadzor i stara se o izvršenju obaveza operatora propisanih odredbama ovog člana u saradnji sa RATEL-om.

Po Zakonu o oglašavanju, članom 74. stav 2. određeno je da nadzor nad primenom zakona u pogledu oglašavanja vrši regulatorno telo za elektronske medije, poznatije kao REM, a Konvencija o prekograničnoj televiziji precizno reguliše oblast reemitovanja prekograničnih kanala.

Kako eventualno kršenje ovih propisa, kao i propisa kojima se reguliše pitanje poreskih i drugih obaveza, može predstavljati radnju niza privrednih prestupa i bitnih obeležja niza krivičnih dela za koje se goni po službenoj dužnosti, očekujem da ukoliko se nije pristupilo proveri svih do sada saznanja koja imaju nadležni organi u utvrđivanju činjeničnog stanja i ocene da li ima ili ne elemenata za pokretanje prekršajnih i krivičnih postupaka, da se to učini u najkraćem roku, koliko odmah, kao i da ova moja pitanja tretiraju kao prekršajne i krivične prijave protiv odgovornih lica ova tri emitera. Hvala.

Zahvaljujem.

Opšte je poznato da su čuvanje zdravlja i briga o obolelima među glavnim zadacima svakog društva u kome je humanost jedna od središnjih vrednosti, ali smo i svedoci kako pojedinci već duže vreme sprovode negativnu kampanju protiv aktuelne republičke Vlade i Ministarstva zdravlja umanjujući ulogu države u lečenju građana Srbije u inostranstvu.

Ne znam da li je potrebno posebno napominjati da je u novembru 2014. godine Vlada Republike Srbije na inicijativu tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića, osnovala budžetski fond za lečenje oboljenja, stanja i povreda koje se ne mogu uspešno lečiti u Srbiji, kako bi pored sredstava koja se daju iz RFZO obezbedila dodatnu institucionalnu pomoć za lečenje dece i odraslih u inostranstvu, kao ni da je 1. oktobra 2018. godine u rad puštena prva info linija na kojoj zainteresovani građani mogu u direktnom razgovoru sa operaterima RFZO da se informišu o potrebnoj dokumentaciji za lečenje u inostranstvu, načinu podnošenja zahteva, statusu predate molbe, trenutnoj fazi obrade podnetog zahteva, ali ni o tome da je ministar Zlatibor Lončar, sredinom novembra prošle godine potpisao Sporazum o saradnji sa domaćim avio prevoznikom Er Srbijom, kojim je predviđeno da se srpski državljani, kojima je za uspešan nastavak lečenja o trošku države neophodna odlazak u inostranstvo, obezbedi besplatan prevoz na svim destinacijama na kojim Er Srbija leti.

Ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru upućujem pitanjem – koliko je građana, svake kalendarske godine od 1. januara 2010. godine do danas lečeno u inostranstvu na račun obaveznog zdravstvenog osiguranja, koja su najčešća oboljenja zbog kojih je odobravano lečenje u inostranstvu i koliki broj od ukupnog broja lečenih čine odrasli, a koliki deca? Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Pitanje ću uputiti premijerki Ani Brnabić, ali pre toga da dam nekoliko napomena.

Za dvadesetak dana napuniće se dve decenije kako je bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i suprotno međunarodnom pravu otpočela agresija najveće i najjače vojne alijanse u istoriji ljudske civilizacije na jednu malu i suverenu zemlju. Tokom 78 dana uništena je gotovo celokupna infrastruktura jedne države, ali ono što je teže, ono što je nenadoknadivo u odnosu na mostove, fabrike i stambene zgrade i vojne objekte su životi nevinog stanovništva i hrabrih branilaca.

Kako je taj nepravedni rat izgledao u brojkama? U ratu je na strani alijanse učestvovalo 19 država članica, ako se uračunaju i one zemlje koje nisu bile članice NATO pakta a koje su dale na raspolaganje svoje aerodrome i drugu pomoć, SR Jugoslaviju je napalo 26 država. Procena ukupne materijalne štete se kreće od 30 do 100 milijardi dolara. NATO je tokom agresije pogodio oko 3.350 objekata infrastrukture, od čega je uništeno oko 1.400 objekata, a više ili manje je oštećeno oko 1.950 objekata. Ono što znamo jeste da je agresor potpuno razorio sedam industrijskih i privrednih objekata, 11 energetskih postrojenja, 38 mostova, 28 radio i TV repetitora, 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga, oštećeno je 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečijih vrtića, 69 osnovnih i srednjih škola, 29 manastira i 35 crkava. Zemlje agresori su u tom trenutku imale 744 miliona stanovnika i državni budžet od 3.312 milijardi dolara, a tadašnja SR Jugoslavija 11,5 miliona stanovnika i budžet od 3,85 miliona dolara. NATO je agresiju započeo sa 464 letelice, a završio sa 1.040.

Tokom 78 dana i noći bombardovanja u oko 30.000 vazdušnih naleta ispaljeno je 50.000 razornih projektila i preko 1.000 krstarećih raketa. Ukupna masa ovih ubojnih sredstava je oko 22.000 tona. Srpske snage su od 24. marta do 10. juna imale 753 poginula, od toga 589 vojnika i 172 policajca. Poginulo je preko 2.500, a ranjeno je oko 12.500 civila. Agresor je ubio 97 dece, od kojih je najmlađe imalo nepunih 11 meseci.

Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele. Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu porodica Milić je stradala u jednom trenu, otac Dragomir, majka Dragica i njihova kćerka Snežana. Pod bombama je ugašen život i najmlađe žrtve NATO agresije, jedanaestomesečne Bojane Tošović i njenog oca Božine iz Merdara kod Kuršumlije. U Novom Pazaru stradali su zajedno dvogodišnji Marko Simić i njegov otac Vladan. U Batajnici je ubijena trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije, Milana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Na Varvarinskom mostu bomba je pogodila petnaestogodišnju Sanju Milenković, devojčicu kojoj su svi profesori predviđali briljantnu karijeru matematičara. Pod ruševinama porodične kuće u Ralji kod Sopota završio je život malih Pavlovića, osmogodišnjeg Stefana i petogodišnje Dajane. Najveći deo podataka kojim raspolažemo su utvrđeni tokom prvih godinu dana posle NATO agresije, pošto u oktobru 2000. godine dolazi do promene vlasti u Srbiji i nova republička vlast ne obraća mnogo pažnje na posledice NATO agresije.

Pitanje za premijerku Anu Brnabić glasi – da li postoji mogućnost da Vlada Srbije formira radno telo koje bi utvrdilo tačan broj svih, a naročito civilnih žrtava kao i njihova imena i prezimena. Svedoci smo činjenice da zbog nemara i određenih političkih zabluda propustili priliku da po završetku Drugog svetskog rata evidentiramo sve zločine nad srpskim narodom što otvara prostor raznim političkim revizionistima da manipulišu broj nevinih žrtava, naročito u pogledu žrtava sistema logora smrti Jasenovac, kao i sistema logora smrti Gospić, Jadovno i Pag. Pored tačnog broja identiteta žrtava bilo bi dobro da se utvrdi tačna visina materijalne štete koja je tokom agresije naneta Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Postavljam pitanje ministru unutrašnjih poslova i nadležnom tužilaštvu, da li su u prethodnih desetak dana preduzimane bilo kakve službene radnje po pitanju sramnog teksta koji je na društvenim mrežama o premijerki Srbije, Ani Brnabić objavio predsedavajući Đilasovog saveza za pljačku Srbije i predsednik udruženih sindikata Srbije Sloga, Željko Veselinović. Dovoljan je bio jedan jedini status objavljen na društvenim mreži da nam pokaže kako oni koji javno pozivaju vojsku i policiju da otkažu poslušnost i koji javno prete rumunskim scenariom u Srbiji, vide tu istu Srbiju u kojoj bi oni bili vlast, Srbiju u kojoj bi političke protivnike kažnjavali silovanjem, koji bi direktno prenosili putem nacionalne televizije.

Šta je ovo ako nije ozbiljna pretnja ne samo premijerki Ani Brnabić već i svim građanima Srbije koji ne misle isto kao Željko Veselinović, Dragan Đilas, Vuk Jeremić ili Boško Obradović. Šta je govor mržnje ako nije pretnja zatvaranjem u četiri zida, bez ključa sa jednim obdarenim Afroamerikancem tek puštenim iz zatvora. Treba li da posebno napomenem da sve što je napisano u tekstu ne samo da je vulgarno i prostački nego je i otvorena diskriminacija i rasizam i da ne spominjem sve gadosti iznete na račun premijerke Ane Brnabić kako drugačije nazvati pisanje o Afroamerikancima koje Željko Veselinović predstavlja kao krvoločne, divlje zveri koje siluju žene, ako ne čistim rasizmom.

Zbog svega navedenog želeo bih da znam da li su Ministarstvo unutrašnjim poslova i nadležno tužilaštvo preduzeli bilo kakve radnje, pošto činjenica da je Željko Veselinović obrisao tekst sa svog naloga ne znači da je isti stvarno bio plod Vasiljevićeve brzopletosti, nerazmišljanja i da ne oslikava njegovu čvrstu rešenost da tu ili neku drugu gadost već koliko sutra u slučaju dolaska na vlast sprovede u delo. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, prvo pitanje upućujem ministru pravde i ministru unutrašnjih poslova – da li su njihova dva ministarstva nešto preduzimala po pitanju fiktivnog subvencionisanja 110 projekata uglavnom nepostojećih proizvodnih pogona, koje je isplaćivano iz Pokrajinskog fonda za sufinansiranje novih tehnologija za otvaranje pogona u AP Vojvodini, a preko kojih su Bojan Pajtić i Dragoslav Petrović oštetili pokrajinski budžet za oko 35 miliona evra?

Od 110 subvencionisanih preduzeća 60-ak je vrlo brzo, po dobijanju subvencija, završilo u stečaju, ali i u milijunskim gubicima ne ispunivši odredbe ugovora i ne vrativši subvencije. Da li je utvrđena odgovornost Bojana Pajtića, tadašnjeg predsednika Pokrajinske vlade, i Dragoslava Petrovića, tadašnjeg pokrajinskog sekretara, pošto nisu podneli ni jednu krivičnu prijavu za prevaru protiv firmi koje nisu vratile subvencije i nisu zaposlile nove radnike kako je to bilo precizirano u ugovorom?

Drugo pitanje, takođe, upućujem ministru pravde i ministru unutrašnjih poslova. Tokom održavanja poslednjih lokalnih izbora 2016. godine Opštinska izborna komisija u Baču donela je 13. marta Odluku o odbijanju liste DS, da bi dan kasnije 14. marta Pokrajinska vlada, odnosno njena Kancelarija za inkluziju Roma, koja je pripadala Pokrajinskom sekretarijatu za privredu i zapošljavanje, kojim je rukovodio predsednik pokrajinskog odbora DS Miroslav Vasin, poslala kamion sa 350 prehrambenih paketa nepostojećoj kancelariji za inkluziju Roma u Mesnoj zajednici Vajska u opštini Bač kako bi obezbedila neophodne potpise za predaju nove liste.

Ono što je najsramnije jeste da ni u jednoj opštini u Vojvodini ne postoji registrovana opštinska kancelarija za inkluziju Roma, a pogotovo ne u mesnim zajednicama, a na otpremnicama za pakete stoji adresa nepostojeće kancelarije u Vajskoj, a na navodnoj adresi te kancelarije živi, koja se nalazi u ulici Pere Segedinca broj 12, živi Zoran Petrović koji je bio kandidat DS za odbornike u Skupštine opštine Bač i koji se na njihovoj listi nalazio na petom mestu. Pored toga što se na adresi na koju je upućeno 350 prehrambenih paketa, ne postoji nikakva kancelarija za inkluziju Roma i na toj adresi stanuje kandidat DS iz opštinskog odbora, zanimljivo je da se na prijemnici robe, umesto pečata te nepostojeće kancelarije za inkluziju Roma Vajska, kojoj je pomoć navodno upućena, nalazi pečat Udruženja građana Romkinje Bača koje čak i nije iz Vajske, već iz Selenče. Sve to ukazuje da se ne radi ni o kakvoj pomoći, već o klasičnom kriminalu i kupovini glasova.

Ista lica su bila članovi i kandidati DS na lokalnim izborima i prevozili su pakete kamionom marke „Mercedes“ registrovanim u Loznici, a isto su počinili nekoliko dana kasnije kada su, tačnije 24. marta, te iste pakete, koji su bili pakovani u zamislite žute kese, delili u susednoj Selenči. Pošto je priča o kupovini glasova putem nepostojeće kancelarije za inkluziju Roma u Vajskoj dospela u javnost, par dana posle toga registrovano je Udruženje Romi Vajske na čije ime, ali ne i adresu, ponovo stiže nova količina prehrambenih paketa, ali ovaj put u dva kamiona. Adresa isporuke i podele paketa nije bila adresa sedišta Udruženja Romi Vajske, već je ponovo bila adresa u ulici Pere Segedinca broj 12 gde stanuje kandidat DS za odbornika Zoran Petrović, a koji je robu prevozio svojim ličnim kamionom, verovatno do onih čiji glasovi su trebali biti kupljeni, da slučajno ne zaborave od koga su te pakete dobili.

Pitanje glasi – da li je ministarstvo, jedno i drugo, bilo šta povelo po ovim navodima? Hvala.