Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, kolege narodni poslanici danas se obraćam ministarki rudarstva i energetike, Dubravki Đedović Handanović, pitanjem koje verujem ne zanima samo mene, već i veliki broj građana Srbije koji se sa pravom pitaju – gde su bili predstavnici Ministarstva na jednom od najznačajnijih međunarodnih skupova u ovoj oblasti u ruskoj energetskoj nedelji, koja je održana u Moskvi od 15. do 17. oktobra?

Govorim o izostanku sa foruma koji je, kao što je svima dobro poznato, okupio predstavnike više od 100 država, predstavnike svetske naučne zajednice i vodećih svetskih energetskih kompanija. Govorim o skupu na kom su se razmenjivala iskustva, predstavljale inovacije i gradili temelji budućih partnerstava u oblastima koje direktno utiču na globalnu energetsku bezbednost, ali i na nacionalne interese svake zemlje, pa tako i Srbije.

Dok je u Moskvi ta tri dana bila celokupna svetska nuklearna zajednica, uz njih je događaju prisustvovalo 15 lidera različitih zemalja sveta, na stotine ministara i drugih visokih državnih funkcionera koji su potpisali preko 50 međunarodnih sporazuma, predstavnici Ministarstva rudarstva i energetike nisu imali interesa ili vremena da se pojave.

Zato ne mogu a da ne pitam ministarku – koji su to važni i neodložni državni poslovi sprečili da makar jedan predstavnik Ministarstva bude prisutan na najznačajnijem svetskom energetskom forumu u ovoj godini? Koje su to obaveze koje su za celo Ministarstvo, pre svega ministarku lično, kao i sve njene saradnike bile važnije od foruma na kome se razgovaralo o budućnosti energetike, o tehnologijama koje će oblikovati svet tokom narednih decenija, o inovacijama u korišćenju nuklearne energije, usklađene sa veštačkom inteligencijom?

Ukoliko se zaista u Ministarstvu tih dana odvijalo i toliko bitnih stvari zbog kojih niko nije mogao da otputuje, a na sajtu Ministarstva kao i u medijima nisam uspeo da pronađem ni jednu jedinu vest vezanu ne samo za ta tri dana, već za celokupnu nedelju koja je prethodila, voleo bih da ovim putem saznam šta je to ministarki i Ministarstvu bilo bitnije od interesa Republike Srbije da saznamo šta je to preče u ovom trenutku od energetske sigurnosti Srbije i njenih građana, naročito pred nadolazeću zimu u kojoj svaka zemlja traži načine da obezbedi stabilnost snabdevanja energentima i dugoročnu održivost svojih izvora energije?

Bilo bi lepo da saznamo da li je u pitanju neka strategija, slučajnost ili propust u planiranju ili je možda, eto, da ministarku i to pitam sasvim otvoreno, neko zabranio odlazak vama i vašim saradnicima?

Vrlo je moguće da je nekome u ovom trenutku neprijatno da Srbija ili on u ime Srbije se vidi na jednom takvom mestu gde se govori o suverenom pravu država da biraju svoje energetske partnere, gde se uvažava i sarađuje sa zemljama poput Rusije, Kine, Indije i drugih slobodnih država koje predstavljaju stubove svetske energetske stabilnosti.

Možda je neko izuzetno mudro procenio da je za Srbiju u ovom trenutku mnogo važnija saradnja sa, na primer, elektranom „Krško“, postrojenjem prve generacije nuklearki, starom gotovo pola veka, koja je izgrađena na tehnologiji sedamdesetih godina prošlog veka, od saradnje, na primer sa „Rosatom“, globalnim svetskim gigantom koji danas predvodi svet u razvoju novih reaktorskih tehnologija, fuzionih sistema i održivih izvora energetske budućnosti.

Ako je tako, ako je strateški interes Srbije da se oslanja na zastarele i odavno prevaziđene tehnologije, a ne na najsavremenije, onda građani Srbije imaju pravo da to znaju, kao što imaju pravo da znaju na čiju preporuku se to i radi.

Poštovana ministarko, da budemo jasni, moje pitanje nije postavljalo da bi se kritikovala forma, već da bi se osvetlila suština, a za mene je suština svakako i to da li Ministarstvo rudarstva i energetike ima jasnu strategiju u međunarodnom prisustvu i saradnji? Da li zna gde se kroje globalne energetske politike i da li Srbija ima svoje mesto za stolom onih koji oblikuju energetsku budućnost sveta ili ostajemo po strani čekajući da drugi odlučuju umesto nas i da nam potom kažu šta treba da radimo i gde smemo da idemo?

Znam šta bih izabrao za Srbiju, a voleo bih da čujem i kakav je vaš izbor. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, polazeći od reči od čoveka koji je sa punim pravom bio dobitnik Nobelove nagrade za mir, Martina Lutera Kinga da na kraju nećemo pamtiti reči naših neprijatelja već ćutanje naših prijatelja, danas ne mogu da ćutim, već želim da se obratim Vladi Republike Srbije, kao i našoj javnosti povodom sramne odluke Nobelovog komiteta koji očigledno po diktatu zapadnih centara moći bio prinuđen da ovogodišnjim laureatom za doprinos svetskom miru proglasi Mariju Korinu Mačado, političarku iz Venecuele čije je delovanje sve samo ne borba za mir i demokratiju. Izgubivši poslednju trunku ljudskog dostojanstva članovi Nobelovog komiteta su svojom odlukom po ko zna koji put izazvali zgražavanje ljudi širom sveta. Nas sa Venecuelom povezuje iskreno i decenijsko prijateljstvo.

Hugo Čavez tadašnji predsednik Venecuele bio je jedan od retkih svetskih lidera koji je otvoreno osudio NATO agresiju 1999. godine i javno rekao da su Amerika i njeni NATO poslušnici počinili gnusni zločin nad našim nevinim civilnim stanovništvom. U vreme kada su mnogi ćutali, on je govorio i stao uz našu državu i narod. Njegov naslednik Nikolas Maduro, od prvog dana izražava punu podršku Srbiji, našem suverenitetu i teritorijalnom integritetu, kategorički odbijajući da prizna protiv-pravnu i jednostrano proglašenu nezavisnost tzv. Kosova. Zato se mi zbog moralne i političke odgovornosti prema prijateljskoj zemlji i narodu ne smemo praviti da ne vidimo svu sramotu koju nam je donela odluka Nobelovog komiteta. Marija Mačado borac za slobodu već dokazani američki agent i plaćenik. Žena čiji je jedini politički program izazivanje haosa u Veneculi, kao i oduzimanje svih ljudskih i građanskih i političkih prava, starosedelačkom indogenom stanovništvu Venecuele, glavnom nosiocu borbe za slobodu, jednakost i pravdu, idejama utemeljenim u tekovinama Čavizma i Bolivarske revolucije.

Tokom svoje sramne političke karijere Marija Mačado je više puta javno insistirala na uvođenju, a potom i pooštravanju sankcija sopstvenoj državi. Istovremeno, ona je javno pozivala Ameriku da izvrši vojnu agresiju svesna da bi takav sukob doneo razaranje države, građanski rat i odneo više desetina hiljada života.

U svojoj izjavi po objavljivanju sramne odluke Nobelovog komiteta Marija Mačado se naravno prvo zahvalila svojim nalogodavcima Americi i njenom predsedniku Trampu, uz put pomenuvši namučeni narod Venecuele, bestidno zaboravljajući da pozove tu Ameriku da njenom istinski namučenom narodu makar malo ublaži sankcije, tako mu olakša život i sačuva ga od gladi i bolesti, bedno i sramno čak i od strane tako bestidne osobe. Istorija njenog izdajstva nažalost je duga i bogata.

Davne 2002. godine bila je među prvima koji su javno podržali pokušaj oružanog svrgavanja legitimno izabranog predsednika Čaveza. Taj puč je trajao svega 48 časova i odneo stotinak života. To je bio klasičan primer pokušaja nasilne promene vlasti, uz podršku strane, tačnije američke obaveštajne službe.

Čavez se na vlast vratio uz pomoć vojske i najsiromašnijih slojeva stanovništva. Od tada pune dve decenije Marija Mačado je organizovala i podržavala brojne nasilne proteste tokom kojih su njene pristalice ubijale policajce, palile javne objekte i, što je najstrašnije, spalile više živih ljudi na ulicama Karakasa.

Kao što možete da vidite, to nisu metode demokratske borbe, to su zločini užasni, strašni, najteži zločini. Od tada do danas njeni pozivi na pobune i haos u zemlji su odneli preko 300 života građana Venecuele.

Kao međunarodni posmatrač na predsedničkim izborima prošle godine, imao sam priliku da se lično uverim u pravu prirodu delovanja Marije Mačado. Tokom izbornog dana javno je izjavila da neće priznati rezultate izbora i time pozvala svoje pristalice na proteste ukoliko njen kandidat ne pobedi, čime je otvoreno najavila nasilje i haos. Njene pristalice su već tokom popodneva počela sa napadima na policiju, blokadama ulica, paljevinama i oružanim sukobima.

Bio sam direktan svedok kako se nasilje širilo, ne samo Karakasom, već i širom Venecuele, ugrožavajući živote običnih građana, ali i nas međunarodnih posmatrača kojima je dan posle izbora prilikom povratka u hotel, u trenutku kada je već počela nasilna pobuna, prolaz na autoputu Valje-Hoče preprečilo više desetina naoružanih bandita na motorima, verovatno sa namerom da eliminišu nepotrebne i neželjene svedoke čiste pobede Nikolasa Madura na predsedničkim izborima. Tog dana nam je živote spasila hrabra i pravovremena reakcije venecuelanske policije. Hvala im na tome.

Zbog svega toga, imam moralnu obavezu da o svemu ovome ne ćutim i zato želim da odavde, iz Narodne skupštine Republike Srbije, pošaljem poruku da Srbija i njeni građani stoje uz principe suvereniteta, nenasilja i prava naroda da odlučuju o svojoj sudbini. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, kolege narodni poslanici, pitanje postavljam predsedniku Vlade Republike Srbije Đuri Macutu i ministru spoljnih poslova Marku Đuriću, a ono se odnosi na odluke prethodnih vlada Republike Srbije kojima se naša država usklađivala sa sankcijama koje su slobodnim državama i narodima sveta uvodile države globalnog zapada, tačnije Evropske unije i NATO.

Sankcije kao instrument spoljne politike zemalja anglosaksonske sfere uticaja su više nego sporne, kako sa političke, tako još više sa moralne, etičke i pravne strane. U najvećem broju slučajeva te sankcije nisu donete od strane Saveta bezbednosti UN, već uglavnom od strane pojedinih država kolektivnog zapada ili saveza tih država.

Kroz dobro razrađeni politički mehanizam evropska vladajuća oligarhija, u cilju zaštite svojih ličnih i uskopolitičkih interesa donosi odluku o uvođenju sankcija i potom, kako bi obezbedila kakvu-takvu podršku van kruga zemalja članica EU, vrši politički pritisak ucenjujući države kandidate za članstvo u EU, koje se najčešće mimo svoje volje, zbog ucene i pretnji da će im proces integracija biti uspored ili zaustavljen, usklađuju sa tim sankcijama.

Ukidanje sankcija, kao i uvođenje u potpunosti subjektivne je prirode i isključivo zavisi od političke volje donosioca, bez obzira da li razlozi njihovog uvođenja i dalje postoje ili su prestali. Da je tako, govore nam konkretni slučajevi uvođenja sankcija Belorusiji. Peti paket sankcija je oficijalno bio posledica tzv. migracione politike Belorusije, koja zbog povećanja broja letova iz Turske i Ujedinjenih Arapskih Emirata, gle zločina, povećala broj letova iz i prema državama svetskim turističkim top destinacijama, optužena da tim letovima organizovano prevozila migrante sa Bliskog istoka u svoju zemlju koja se graniči sa EU.

Drugi razlog je bio hapšenje prozapadnog novinama i opozicionog aktiviste Romana Protaševiča, koji je tada bio optužen za brojna krivična dela protiv bezbednosti države i građana. Tim sankcijama je teško pogođena beloruska državna aviokompanija „Belavija“, kojoj je zabranjen prelet kroz vazdušni prostor država članica EU i država kandidata za članstvo u EU, koje su bile prinuđene da se usklade sa sankcijama. Među njima je, nažalost, i Srbija.

Migrantska kriza na granicama Belorusije je odavno, tačnije 2022. godine, okončana, a Roman Protaševič je pred sudom u potpunosti priznao izvršenje svih dela koja su mu stavljena na teret, odslužio je deo kazne, pomilovan, još sredinom 2023. godine izašao na slobodu. Razloga za dalje postojanje sankcija nema, ali su kompanija „Belavija“, kao i građani Belorusije i dalje pod istim represivnim merama.

Zbog svega toga želim da iz parlamenta Republike Srbije pokrenem novu i inicijativu za stavljanje van snage odluke o usklađivanju sa sankcijama Republici Belorusiji, pošto zahtevi našeg lidera i osnivača Pokreta socijalista, Aleksandra Vulina, koji je kao član Vlade na njenim sednicama više puta predlagao ukidanje sankcija Belorusiji, nažalost nisu usvajani.

Jedan od najozbiljnijih argumenata da je pravo vreme za takvu odluku, jeste i činjenica da su Sjedinjene Američke Države pre tačno mesec dana javno priznale ne postojanje dalje potrebe za sankcijama avio-kompanije „Belavia“, ukinuli ih i uz to najavili obnavljanje međunarodnih letova, nastavak poslovne saradnje sa Belorusijom i ponovno otvaranje ambasade u Minsku.

Nadam se da se i ovaj put kao što je to bio slučaj prilikom glasanja u Ujedinjenim Nacijama nećemo kositi sa političkim stavovima Amerike, Rusije i Kine, a onda povlačiti svoj glas i izvinjavati se zbog svoje lakomislenosti.

S obzirom na sve izneto, očekujem odgovore na pitanja - da li je za Vladu Republike Srbije dovoljan razlog za stavljanje van snage Odluka o usklađivanju sa sankcijama uvedenim avio-kompaniji „Belavia“? Činjenica da nijedan od razloga zbog kojih su sankcije uvedene više ne postoji kao i činjenica da su Sjedinjene Američke Države ukidanjem istih sankcija to zvanično i priznale. Kada možemo očekivati da Ministarstvo spoljnih poslova uputi Vladi mišljenje o osnovanosti Odluke o usklađivanju sa sankcijama protiv Beloruske avio-kompanije „Belavia“, kao i eventualni predlog za stavljanje van snaga takve odluke?

Molim vas da ovo o čemu sam govorio pristupite maksimalno odgovorno pošto svi znamo da se radi o jednoj nama najprijateljskijih država koja je predviđena Aleksandrom Lukašenkom, nebrojeno puta do sada pokazala i dokazala svoje prijateljstvo prema Srbiji i srpskom narodu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Svoje pitanje, koje je verovatno više molba i apel, upućujem ministru finansija, gospodinu Siniši Malom.

Naime, opština Temerin je negde još davne 1996. godine počela sa izgradnjom kanalizacije i taj projekat traje pune 23 godine. Najveći deo radova pokriven je sredstvima opštinskog budžeta kao i kreditima koje je lokalna samouprava uzimala u ovu svrhu.

Tokom druge polovine prošle godine, Ministarstvo zaštite životne sredine je pokazalo dobru volju da se iznosom od oko milion evra participira u realizaciji projekta izgradnje prečistača vrednog oko 3,5 miliona evra, koji bi zadovoljio potrebe kanalizacione mreže u Temerinu.

Spletom okolnosti sredstva nisu realizovana do kraja prošle godine, pa je ostao dogovor da ona budu realizovana tokom marta ili aprila ove godine, zbog čega ponovo nije došlo. U međuvremenu je Vlada AP Vojvodine bila spremna da pomogne za realizaciju projekta, međutim, na kraju se ipak ostalo na stanovištu da projekat zajednički isfinansiraju opština Temerin i Ministarstvo zaštite životne sredine.

Pre dva meseca je opština Temerin kontaktirana od strane Ministarstva da dopuni projektnu dokumentaciju i dostavi Ministarstvu, kao i novi zahtev na 120 miliona dinara.

Po informacijama koje imamo, u međuvremenu je rebalansu budžeta došlo do određenih promena apropriacijama, ali pored toga je Ministarstvo zaštite za zaštitu životne sredine uspelo da obezbedi sredstva i uputi molbu Ministarstvu finansija da odobri transfer sredstava. Tako da, iskoristio bih ovu formu poslaničkog pitanja da zamolim ministra Sinišu Malog da izađe u susret molbi i u interesu 30 hiljada građana opštine Temerin, koji nepune dve i po decenije čekaju završetak radova na kanalizacionoj mreži, i da da saglasnost na ovaj transfer sredstava.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, postaviću nekoliko pitanja republičkoj Vladi, Ministarstvu pravde, Republičkom javnom tužilaštvu, Ministarstvu finansija, Poreskoj upravi, Ministarstvu kulture i informisanja, Agenciji za privredne registre, kao i REM.

Pod jedan, da li je televizijske programe N1, Nova S i Sport klub, emituju domaći ili strani emiteri? Odakle se tačno emituju ti televizijski programi? Da li nadležni organi uključujući i REM i da li su izvršili proveru navoda da se sedište napred navedenih emitera kao i mesta odakle se emituju navedeni programi nalazi u Luksemburgu? Da li su nadležni organi uključujući REM izvršili proveru navoda da se ovi programi emituju iz studija u Beogradu i da li REM vrši monitoring ovih kanala, odnosno operatora koji reemituju ove programe? Da li emiteri programa N1, Nova S i Sport klub imaju neophodne dozvole za emitovanje televizijskog programa u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima u Srbiji? Da li emiteri programa N1, Nova S i Sport klub poštuju sve zakonske propise i plaćaju propisane nadoknade? Ukoliko plaćaju molio bih da mi odgovorite koje naknade i kome plaćaju i naravno u kom iznosu, a ukoliko ne plaćaju molio bih da mi se odgovori po kom osnovu ne plaćaju?

Sledeće pitanje, da li emiteri TV programa N1, Nova S i Sport klub, da li su upisani u registar medija koje vodi APR? Da li se emiteri TV programa N1, Nova S i Sport klub poreski obveznici u Srbiji i da li ispunjavaju sve svoje obaveze u celosti? Da li ovi napred pomenuti emiteri plaćaju naknadu SOKOJ-u i OFPS-u u kom iznosu i ukoliko ne plaćaju po kom osnovu su oslobođeni plaćanja naknade?

Šta su nadležni državni organi, uključujući i Komisiju za zaštitu konkurencije, preduzeli po pitanju emitovanja reklama kod ovih nazovi inostranih TV kanala, pošto Zakon o elektronskim medijima zabranjuje da se menja izvorni sadržaj programa koji se u Srbiji reemituje, a ovi nazovi prekogranični kanali i dalje čitavog dana emituju višeminutne EPP blokove, kao i zašto niko od nadležnih državnih organa nije naložio kablovskim operaterima da iz mreže isključe sve prekogranične kanale koji krše zakon, a protiv odgovornih lica nije pokrenuo zakonske postupke?

Na koji način je REM utvrdio da N1, Nova S i Sport klub nisu domaći kanali, odnosno da su prekogranični, kao i da na tim kanalima nema domaćih reklama koje, izuzev njih, vide svi građani Republike Srbije?

Da li su nadležni organi preduzeli korake, ako nisu, kada će to učiniti, da utvrde da li se na prekograničnim kanalima čija su sedišta u inostranstvu, N1, Nova S i Sport klub, eventualno prekida izvorni signal koji ide sa mastera iz inostranstva i ubacuju reklame na srpskom jeziku? Ako se to dešava, ko to čini i kada će preduzeti odgovarajuće korake i pokrenuti postupke protiv odgovornih lica?

Podsetiću nadležne da Zakon o elektronskim medijima reguliše oblast reemitovanja tako što prema odredbama ovog zakona reemitovanje označava preuzimanje i istovremeno emitovanje programskih sadržaja bez menjanja, prekrajanja, ubacivanja bilo kojih drugih sadržaja, priloga, rubrika, reklama, oglasa i reportaža.

Takođe se članom 46. istog zakona garantuje sloboda prijema reemitovanja medijskih usluga iz drugih država koja je Republici Srbiji zajamčena potvrđenim međunarodnim ugovorima, a članom 100. određeno je da nadzor nad emiterima vrši REM. Takođe je propisano da je operator dužan da distribuira medijske usluge, radio i TV emitovanje istovremeno i u potpunosti bez promena, kao što je propisano da regulator vrši nadzor i stara se o izvršenju obaveza operatora propisanih odredbama ovog člana u saradnji sa RATEL-om.

Po Zakonu o oglašavanju, članom 74. stav 2. određeno je da nadzor nad primenom zakona u pogledu oglašavanja vrši regulatorno telo za elektronske medije, poznatije kao REM, a Konvencija o prekograničnoj televiziji precizno reguliše oblast reemitovanja prekograničnih kanala.

Kako eventualno kršenje ovih propisa, kao i propisa kojima se reguliše pitanje poreskih i drugih obaveza, može predstavljati radnju niza privrednih prestupa i bitnih obeležja niza krivičnih dela za koje se goni po službenoj dužnosti, očekujem da ukoliko se nije pristupilo proveri svih do sada saznanja koja imaju nadležni organi u utvrđivanju činjeničnog stanja i ocene da li ima ili ne elemenata za pokretanje prekršajnih i krivičnih postupaka, da se to učini u najkraćem roku, koliko odmah, kao i da ova moja pitanja tretiraju kao prekršajne i krivične prijave protiv odgovornih lica ova tri emitera. Hvala.

Zahvaljujem.

Opšte je poznato da su čuvanje zdravlja i briga o obolelima među glavnim zadacima svakog društva u kome je humanost jedna od središnjih vrednosti, ali smo i svedoci kako pojedinci već duže vreme sprovode negativnu kampanju protiv aktuelne republičke Vlade i Ministarstva zdravlja umanjujući ulogu države u lečenju građana Srbije u inostranstvu.

Ne znam da li je potrebno posebno napominjati da je u novembru 2014. godine Vlada Republike Srbije na inicijativu tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića, osnovala budžetski fond za lečenje oboljenja, stanja i povreda koje se ne mogu uspešno lečiti u Srbiji, kako bi pored sredstava koja se daju iz RFZO obezbedila dodatnu institucionalnu pomoć za lečenje dece i odraslih u inostranstvu, kao ni da je 1. oktobra 2018. godine u rad puštena prva info linija na kojoj zainteresovani građani mogu u direktnom razgovoru sa operaterima RFZO da se informišu o potrebnoj dokumentaciji za lečenje u inostranstvu, načinu podnošenja zahteva, statusu predate molbe, trenutnoj fazi obrade podnetog zahteva, ali ni o tome da je ministar Zlatibor Lončar, sredinom novembra prošle godine potpisao Sporazum o saradnji sa domaćim avio prevoznikom Er Srbijom, kojim je predviđeno da se srpski državljani, kojima je za uspešan nastavak lečenja o trošku države neophodna odlazak u inostranstvo, obezbedi besplatan prevoz na svim destinacijama na kojim Er Srbija leti.

Ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru upućujem pitanjem – koliko je građana, svake kalendarske godine od 1. januara 2010. godine do danas lečeno u inostranstvu na račun obaveznog zdravstvenog osiguranja, koja su najčešća oboljenja zbog kojih je odobravano lečenje u inostranstvu i koliki broj od ukupnog broja lečenih čine odrasli, a koliki deca? Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Pitanje ću uputiti premijerki Ani Brnabić, ali pre toga da dam nekoliko napomena.

Za dvadesetak dana napuniće se dve decenije kako je bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i suprotno međunarodnom pravu otpočela agresija najveće i najjače vojne alijanse u istoriji ljudske civilizacije na jednu malu i suverenu zemlju. Tokom 78 dana uništena je gotovo celokupna infrastruktura jedne države, ali ono što je teže, ono što je nenadoknadivo u odnosu na mostove, fabrike i stambene zgrade i vojne objekte su životi nevinog stanovništva i hrabrih branilaca.

Kako je taj nepravedni rat izgledao u brojkama? U ratu je na strani alijanse učestvovalo 19 država članica, ako se uračunaju i one zemlje koje nisu bile članice NATO pakta a koje su dale na raspolaganje svoje aerodrome i drugu pomoć, SR Jugoslaviju je napalo 26 država. Procena ukupne materijalne štete se kreće od 30 do 100 milijardi dolara. NATO je tokom agresije pogodio oko 3.350 objekata infrastrukture, od čega je uništeno oko 1.400 objekata, a više ili manje je oštećeno oko 1.950 objekata. Ono što znamo jeste da je agresor potpuno razorio sedam industrijskih i privrednih objekata, 11 energetskih postrojenja, 38 mostova, 28 radio i TV repetitora, 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga, oštećeno je 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečijih vrtića, 69 osnovnih i srednjih škola, 29 manastira i 35 crkava. Zemlje agresori su u tom trenutku imale 744 miliona stanovnika i državni budžet od 3.312 milijardi dolara, a tadašnja SR Jugoslavija 11,5 miliona stanovnika i budžet od 3,85 miliona dolara. NATO je agresiju započeo sa 464 letelice, a završio sa 1.040.

Tokom 78 dana i noći bombardovanja u oko 30.000 vazdušnih naleta ispaljeno je 50.000 razornih projektila i preko 1.000 krstarećih raketa. Ukupna masa ovih ubojnih sredstava je oko 22.000 tona. Srpske snage su od 24. marta do 10. juna imale 753 poginula, od toga 589 vojnika i 172 policajca. Poginulo je preko 2.500, a ranjeno je oko 12.500 civila. Agresor je ubio 97 dece, od kojih je najmlađe imalo nepunih 11 meseci.

Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele. Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu porodica Milić je stradala u jednom trenu, otac Dragomir, majka Dragica i njihova kćerka Snežana. Pod bombama je ugašen život i najmlađe žrtve NATO agresije, jedanaestomesečne Bojane Tošović i njenog oca Božine iz Merdara kod Kuršumlije. U Novom Pazaru stradali su zajedno dvogodišnji Marko Simić i njegov otac Vladan. U Batajnici je ubijena trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije, Milana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Na Varvarinskom mostu bomba je pogodila petnaestogodišnju Sanju Milenković, devojčicu kojoj su svi profesori predviđali briljantnu karijeru matematičara. Pod ruševinama porodične kuće u Ralji kod Sopota završio je život malih Pavlovića, osmogodišnjeg Stefana i petogodišnje Dajane. Najveći deo podataka kojim raspolažemo su utvrđeni tokom prvih godinu dana posle NATO agresije, pošto u oktobru 2000. godine dolazi do promene vlasti u Srbiji i nova republička vlast ne obraća mnogo pažnje na posledice NATO agresije.

Pitanje za premijerku Anu Brnabić glasi – da li postoji mogućnost da Vlada Srbije formira radno telo koje bi utvrdilo tačan broj svih, a naročito civilnih žrtava kao i njihova imena i prezimena. Svedoci smo činjenice da zbog nemara i određenih političkih zabluda propustili priliku da po završetku Drugog svetskog rata evidentiramo sve zločine nad srpskim narodom što otvara prostor raznim političkim revizionistima da manipulišu broj nevinih žrtava, naročito u pogledu žrtava sistema logora smrti Jasenovac, kao i sistema logora smrti Gospić, Jadovno i Pag. Pored tačnog broja identiteta žrtava bilo bi dobro da se utvrdi tačna visina materijalne štete koja je tokom agresije naneta Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Postavljam pitanje ministru unutrašnjih poslova i nadležnom tužilaštvu, da li su u prethodnih desetak dana preduzimane bilo kakve službene radnje po pitanju sramnog teksta koji je na društvenim mrežama o premijerki Srbije, Ani Brnabić objavio predsedavajući Đilasovog saveza za pljačku Srbije i predsednik udruženih sindikata Srbije Sloga, Željko Veselinović. Dovoljan je bio jedan jedini status objavljen na društvenim mreži da nam pokaže kako oni koji javno pozivaju vojsku i policiju da otkažu poslušnost i koji javno prete rumunskim scenariom u Srbiji, vide tu istu Srbiju u kojoj bi oni bili vlast, Srbiju u kojoj bi političke protivnike kažnjavali silovanjem, koji bi direktno prenosili putem nacionalne televizije.

Šta je ovo ako nije ozbiljna pretnja ne samo premijerki Ani Brnabić već i svim građanima Srbije koji ne misle isto kao Željko Veselinović, Dragan Đilas, Vuk Jeremić ili Boško Obradović. Šta je govor mržnje ako nije pretnja zatvaranjem u četiri zida, bez ključa sa jednim obdarenim Afroamerikancem tek puštenim iz zatvora. Treba li da posebno napomenem da sve što je napisano u tekstu ne samo da je vulgarno i prostački nego je i otvorena diskriminacija i rasizam i da ne spominjem sve gadosti iznete na račun premijerke Ane Brnabić kako drugačije nazvati pisanje o Afroamerikancima koje Željko Veselinović predstavlja kao krvoločne, divlje zveri koje siluju žene, ako ne čistim rasizmom.

Zbog svega navedenog želeo bih da znam da li su Ministarstvo unutrašnjim poslova i nadležno tužilaštvo preduzeli bilo kakve radnje, pošto činjenica da je Željko Veselinović obrisao tekst sa svog naloga ne znači da je isti stvarno bio plod Vasiljevićeve brzopletosti, nerazmišljanja i da ne oslikava njegovu čvrstu rešenost da tu ili neku drugu gadost već koliko sutra u slučaju dolaska na vlast sprovede u delo. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, prvo pitanje upućujem ministru pravde i ministru unutrašnjih poslova – da li su njihova dva ministarstva nešto preduzimala po pitanju fiktivnog subvencionisanja 110 projekata uglavnom nepostojećih proizvodnih pogona, koje je isplaćivano iz Pokrajinskog fonda za sufinansiranje novih tehnologija za otvaranje pogona u AP Vojvodini, a preko kojih su Bojan Pajtić i Dragoslav Petrović oštetili pokrajinski budžet za oko 35 miliona evra?

Od 110 subvencionisanih preduzeća 60-ak je vrlo brzo, po dobijanju subvencija, završilo u stečaju, ali i u milijunskim gubicima ne ispunivši odredbe ugovora i ne vrativši subvencije. Da li je utvrđena odgovornost Bojana Pajtića, tadašnjeg predsednika Pokrajinske vlade, i Dragoslava Petrovića, tadašnjeg pokrajinskog sekretara, pošto nisu podneli ni jednu krivičnu prijavu za prevaru protiv firmi koje nisu vratile subvencije i nisu zaposlile nove radnike kako je to bilo precizirano u ugovorom?

Drugo pitanje, takođe, upućujem ministru pravde i ministru unutrašnjih poslova. Tokom održavanja poslednjih lokalnih izbora 2016. godine Opštinska izborna komisija u Baču donela je 13. marta Odluku o odbijanju liste DS, da bi dan kasnije 14. marta Pokrajinska vlada, odnosno njena Kancelarija za inkluziju Roma, koja je pripadala Pokrajinskom sekretarijatu za privredu i zapošljavanje, kojim je rukovodio predsednik pokrajinskog odbora DS Miroslav Vasin, poslala kamion sa 350 prehrambenih paketa nepostojećoj kancelariji za inkluziju Roma u Mesnoj zajednici Vajska u opštini Bač kako bi obezbedila neophodne potpise za predaju nove liste.

Ono što je najsramnije jeste da ni u jednoj opštini u Vojvodini ne postoji registrovana opštinska kancelarija za inkluziju Roma, a pogotovo ne u mesnim zajednicama, a na otpremnicama za pakete stoji adresa nepostojeće kancelarije u Vajskoj, a na navodnoj adresi te kancelarije živi, koja se nalazi u ulici Pere Segedinca broj 12, živi Zoran Petrović koji je bio kandidat DS za odbornike u Skupštine opštine Bač i koji se na njihovoj listi nalazio na petom mestu. Pored toga što se na adresi na koju je upućeno 350 prehrambenih paketa, ne postoji nikakva kancelarija za inkluziju Roma i na toj adresi stanuje kandidat DS iz opštinskog odbora, zanimljivo je da se na prijemnici robe, umesto pečata te nepostojeće kancelarije za inkluziju Roma Vajska, kojoj je pomoć navodno upućena, nalazi pečat Udruženja građana Romkinje Bača koje čak i nije iz Vajske, već iz Selenče. Sve to ukazuje da se ne radi ni o kakvoj pomoći, već o klasičnom kriminalu i kupovini glasova.

Ista lica su bila članovi i kandidati DS na lokalnim izborima i prevozili su pakete kamionom marke „Mercedes“ registrovanim u Loznici, a isto su počinili nekoliko dana kasnije kada su, tačnije 24. marta, te iste pakete, koji su bili pakovani u zamislite žute kese, delili u susednoj Selenči. Pošto je priča o kupovini glasova putem nepostojeće kancelarije za inkluziju Roma u Vajskoj dospela u javnost, par dana posle toga registrovano je Udruženje Romi Vajske na čije ime, ali ne i adresu, ponovo stiže nova količina prehrambenih paketa, ali ovaj put u dva kamiona. Adresa isporuke i podele paketa nije bila adresa sedišta Udruženja Romi Vajske, već je ponovo bila adresa u ulici Pere Segedinca broj 12 gde stanuje kandidat DS za odbornika Zoran Petrović, a koji je robu prevozio svojim ličnim kamionom, verovatno do onih čiji glasovi su trebali biti kupljeni, da slučajno ne zaborave od koga su te pakete dobili.

Pitanje glasi – da li je ministarstvo, jedno i drugo, bilo šta povelo po ovim navodima? Hvala.