Poštovani građani Srbije, cenjeni gospodine predsedniče, uvaženi potpredsedniče Vlade, cenjene ministarke, veliko zadovoljstvo mi je u ove pozne sate da se obratim građanima Srbije i da im kažem da mi je drago da smo uspeli večeras da zadržimo jedan pristojan civilizacijski nivo diskusije u Skupštini, a ja ću pokušati da se držim još jednom jedne kratke pouke još od vremena Aristotela kada je govorio o Sokratu i Platonu i kada se rešio ipak da mu je najveći prijatelj istina.

Nama bi u ovom visokom domu istina trebala da bude apsolutni prioritet. Upravo tako kao što je i ministarki Dariji Kisić Tepavčević apsolutni prioritet rast fertiliteta, odnosno, novorođenih beba u Srbiji. Sa radošću kažemo da je povećan broj novorođenih beba, a da je bitno smanjen broj neonatusa koji su letalno završili. Čestitam joj. Želim da se ovakav trend u Srbiji nastavi, da ne izlazimo iz ovog visokog doma sa idejom da bi najbolje bilo da izvršimo svi kolektivno samoubistvo, kao što bi se iz diskusija nekih uvaženih kolega moglo pretpostaviti. Naprotiv.

Srbija je zemlja gde se samo ove godine preko 20 miliona evra ulaže u projekat veštačke inteligencije. Mi smo jedna od retkih zemalja u svetu, a ja sam srećan da kažem da se to u Kliničko bolničkom centru „Dragiša Mišović“ radi, jedan od retkih projekata „hololensa“, veštačke inteligencije i primenjen na hirurgiju, anesteziju i radiologiju.

Mi smo zemlja u kojoj je urađeno najviše operacija na otvorenom srcu u Evropi, 25 u Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje.

Ove godine će milijarda više dinara biti opredeljeno za rekonstrukciju Kliničko bolničkog centra u Novom Sadu. Biće završen i Kliničko bolnički centar u Kragujevcu. Da to nisu samo zgrade, da to nisu samo lepo oplemenjeni prostori i arhitektonska savršenstva, poput one železničke stanice u Prokopu, već mesta gde se hiljade ljudi uspešno leči. Reći ću vam da u novoj bolnici KBC Mišović urađeno 60 hiljada opštih anestezija u prethodnom periodu.

Da li je to dovoljno, naravno da nije, ali moramo se ponovo držati objektivizacije istine. Ministar Mali će verovatno sa radošću moći da me citira kada budem analizirao izveštaj revizora koji kaže da je Ministarstvo zdravlja upotrebilo mali deo sredstava, apsorbovalo, svega 130 miliona od opredeljenih 570 za lečenje dece u inostranstvu, i to stavlja kao jednu od primedbi zdravstvenom sistemu. Umesto da budemo presrećni da se deca Srbije, ne kažem srpska deca, mali Bošnjaci, Hrvati, Mađari, leče u Srbiji, u zemlji gde postoji vrhunska medicina, gde se radi sve ono što se danas radi u svetu… Znači, kliničko bolnički centri nisu larpurlar. Ovaj sistem, ova Vlada i ova država ne čine nešto da bi opravdali visoki procenat zastupljenosti u nacionalnom parlamentu što predstavlja jednu objektivnu sliku političke scene u Srbiji i prepoznatljivost u evropskim razmerama, jer uporno ne tražimo krivce za loše političke rezultate u prethodnom periodu. Naprotiv. Pokušajmo da vozimo brzo automobil u rikverc, to niko nije uspeo. Mi moramo da gledamo napred, da pružimo ruku jedni drugima, da i posle ovih izbora 17. decembra izađemo kao moćna, snažna i zdrava Srbija. Želim vam svima uspeh na izborima, a SPS i SNS apsolutnu pobedu. Živela Srbija.

Poštovani gospodine predsedniče Skupštine, uvažene kolege narodni poslanici, par reči i pitanje za Ministarstvo zdravlja Republike Srbije.

Za lečenje u inostranstvu dece u periodu od 2008. do 2012. godine poslato je 440 dece, a u periodu 2012. do danas 4.887 dece, što je deset puta više dece sa retkim bolestima.

Povećan je i broj dece godišnje koja se leče u inostranstvu ili su ih lečili strani stručnjaci u zemlji. U periodu od 2008. do 2012. godine, to je bilo 88 dece, a od 2013. do 2022. godine 445 dece, skoro pet puta više.

Za troškove upućivanja, dijagnostiku i lečenje dece u inostranstvu u periodu od 2008. do 2012. godine izdvojeno je 592 miliona dinara, a nakon toga, od 2012. godine 3,67 milijarde dinara.

Upravo zbog toga, veoma je značajno i da se naglasi da je u periodu od 2008. do 2012. godine za lečenje retkih bolesti izdvojeno samo 130 miliona, a od 2012. godine 12,3 milijarde dinara ili preko 10 puta više.

Pitanje je sledeće, pored toga što se izdvajaju ogromna sredstva za lečenje dece u inostranstvu, da li se planiraju sredstva da se strani stručnjaci koji dolaze u Srbiju na određen način stimulišu i plate, jer će država imati dvostruku korist - postoperativni tok će biti sprovođen u domaćim bolnicama, domaća pamet će imati priliku da se dodatno obrazuje uz vrhunske stručnjake iz sveta, a i naša deca će biti u prirodnom okruženju sa svojim roditeljima i porodicom.

Druga stvar je takođe pitanje Ministarstvu zdravlja i Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, a odnosi se na lečenje cistične fibroze pluća. Predmet i lečenje cistične fibroze pluća, nažalost, u medijima je dosta predmet manipulacija. Moramo da naglasimo da se lekari države Srbije ne igraju Šindlerove liste kao ni Republički fond za zdravstveno osiguranje.

Na inicijativu predsednika Republike, Aleksandra Vučića i Vlade Republike Srbije, od 2021. godine odobreno je lečenje 13 pacijenata sa cističnom fibrozom pluća. Danas, 2023. godine, uspešno lečimo 64 pacijenta sa cističnom fibrozom pluća lekom koji se zove "trikafta", čije lečenje po jednom pacijentu godišnje košta oko 300 hiljada evra, 64 pacijenta puta 300 hiljada evra. Izračunajte koliko je to. To ne govori samo o empatiji za građane i decu Srbije, već o ozbiljnom ekonomskom potencijalu i moći, kao i racionalnom trošenju sredstava Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

Uvođenje leka "trikafta" kao jedno od najvažnijih i najboljih sredstava u tom lečenju značajno smanjuje indikacije za transplantaciju pluća, faktički minimizuje, tako da apsolutno imamo izvanredne rezultate u terapijskom postupku.

Ponovo pitanje za Ministarstvo zdravlja Republike Srbije. Naime, 20. maja 1999. godine, u zločinačkom bombardovanju NATO alijanse pod nazivom "Milosrdni anđeo", bombardovana je bolnica za neurologiju Kliničko-bolničkog centra "dr Dragiša Mišović". Tada je poginulo troje pacijenata, domar bolnice i sedam vojnika koji su bili pored. U periodu koji je nastao posle toga, Kliničko-bolnički centar "dr Dragiša Mišović" je doživeo svoju potpunu reinkarnaciju, građevinsko, kadrovsko, strukturalno i naučno uzdignuće. Bio je jedna od nosećih bolnica za vreme kovid tragedije i te dramatične tragične epizode koja se promovisala i koja je učinila da se vrati poverenje u zdravstveni sistem Republike Srbije.

Moje pitanje za ministarku zdravlja je da li će biti u planu da se vrhunski kapaciteti Kliničko-bolničkog centra "dr Dragiša Mišović" dopune neurologijom, odnosno bolnicom za neurologiju i odeljenjem za spinalni deo tretmana neinvazivne patologije, što bi činilo da Kliničko-bolnički centar "dr Dragiša Mišović" bude apsolutno vrhunska svetska ustanova za taj deo medicine? Hvala.

Dobro.

Poštovani građani Republike Srbije, uvaženi predsedniče…

Ne morate, slobodno.

Lepo je, lepo je da se čuje ovako.

Naslušali smo se velikih priča o odbrani Srbije, pravdi …

Uvaženi predsedniče.

Sve je uredu.

O tempo reumores, što bi rekao Ciceron, čudnih ljudi, čudnih vremena i loših običaja. Naslušali smo se ovde priča o odbrani Srbije, o pravdi i nepravdi, o moralu i nemoralu, o zakonu i bezakonju. Ovo će biti priča o apologiji istine. I da ne bi bilo greške u tumačenju biće to priča o tumačenju, odbrani prava na istinu. Braneći istinu najbolje ćemo sačuvati i Srbiju i svoj ugled. Ovo će biti moj doprinos parlamentarnoj borbi protiv samoproklamovanih vlasnika prava na istinu koji potcenjuju ovaj narod.

Zna narod da ovaj protest nema nikakve suštinske veze s majskim tragedijama. Branićemo činjenicama istinu, ali i ličnosti čiju smenu tako ultimativno zahteva opozicija. Branićemo i pravo na drugačije mišljenje, branićemo pravo Matije Bećkovića da se rukuje sa Željkom Mitrovićem i Dragana Džajića na fudbalsku legendu da bude predsednik Fudbalskog saveza.

Gospodine predsedniče Narodne skupštine ovo je uvredljiv ambijent za Narodnu skupštinu i građane Srbije. Ja zaista u ovakvim uslovima ne želim da nastavljam dok se poslanici ne privedu shvatanju pristojnog ponašanja. Hvala.

Poštovani građani Srbije, uvaženi narodni poslanici, gospođo potpredsednice, drago mi je da su me citirali ovde, pominjući Cicerona. Ja sam govorio o njegovoj izreci „O temporo o mores“ o čudnim vremenima i čudnim običajima, o načinu krivi proglašavaju za nevine, a nevini za krive.

Naslušali smo se velikih priča o odbrani Srbije, pravdi i nepravdi, moralu i nemoralu, bolesti i zdravlju, zakonu i bezakonju, ali vrlo malo o istini.

Moja priča će biti epologija istine i da ne bi bilo greške u tumačenju biće to odbrana prava na istinu. Braneći istinu najbolje ćemo sačuvati svoj obraz i Srbiju i sve ono u šta se zaklinjemo. Ovo će biti moj doprinos parlamentarnoj borbi protiv samoproklamovanih vlasnika prava na istinu koji potcenjuju ovaj narod.

Zna ovaj narod da ovaj protest odavno nema nikakve suštinske veze sa majskim tragedijama. Branićemo činjenicama istinu, ali i ličnost čiju smenu tako ultimativno zahtevate. Branićemo i pravo na drugačije mišljenje, kao i pravo Matije Bećkovića da se rukuje sa Željkom Mitrovićem i Željka Mitrovića da se rukuje sa Matijom Bećkovićem, da ne budu stavljeni na stub srama. Branićemo ime i čast srpske legende Dragana Džajića koga pokušavaju da ukaljaju jer se prihvatio nezahvalne dužnosti predsednika Fudbalskog saveta.

Opomenućemo da Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije nikada u normalnoj zemlji ne bi smeo da bude meta jednokratnih likova podkastera koji se lažno predstavljaju kao novinari.

Da stane Srbija ako smenimo Batu Gašića. Zar mislite da je to zaista realno? Da li je stvarna meta Bata Gašić ili je cilj destabilizacija i smena vlasti u Srbiji? Tragičan povod u „Ribnikaru“ bio je za čuvare petooktobarske vatre idealan povod da se targetira Bata Gašić. Zbog čega? Zbog lojalnosti svom Kruševcu, svojoj porodici, svojim sugrađanima i crkvi i logično, zašto kriti, svom predsedniku Aleksandru Vučiću. Ali, neće biti domino efekta i ostaće ministar zato što su 962 bila preminula i tragično stradala 2007. godine u saobraćajnim nesrećama, a prošle godine duplo manje, što su obezglavljeni narko karteli, što na sreću imamo veoma uspešnu borbu protiv terorizma.

Šta o migrantskoj krizi i ulozi Ministarstva policije i Bate Gašića o tome misli gospođa Johanskon, evropska komesarka za bezbednost, najbolje sami da pogledate.

Prošlo je 20 godina od ubistva Zorana Đinđića, ali niste se setili da mu napravite spomenik i nas iz SPS treba da bude sramota što nema spomenika Slobodanu Miloševiću. E, zbog toga što pamtimo kao člankovite gliste samo kratko i selektivno zato što nam je uvek neko drugi kriv, perući ruke kao Pontije Pilat i pokušavajući da sa sebe prebacimo krivicu na Batu Gašića nećemo napraviti ozbiljniju policiju, a kamoli ozbiljniju državu.

Da bi posle ove skaradne manifestacije u prvom delu pokazali bar malo ljudskosti i zajedništva predlažem da svi iduće nedelje damo krv, jer leti je uvek nestašica krvi, a taj spisak može da bude kod bilo kog narodnog poslanika Narodne skupštine Republike Srbije, ali da održimo reč, da damo krv za bolju Srbiju. Hvala.

Poštovani građani Srbije, poštovana predsednice Vlade Republike Srbije, uvaženi ministri, kolege narodni poslanici, nikad mi nije ovako teško palo da govorim. Upravo mislim da je besmisleno i ovo moje obraćanje pred kamerama, jer počeli smo svi da živimo život rijalitija. Ako nešto nije bilo pred kamerama, ako tuga nije bila javna, ako sveću nismo palili pred kamerama, kao da nismo ništa uradili.

Ali, ipak ću da govorim, jer nikad nisam osećao ni veću obavezu i odgovornost da u ovom visokom domu prozborim nešto o ovoj tragediji koja nas je sve zadesila, zadesila i brutalno podelila. Ponovo nas je podelila na Beograd i urbanu Srbiju, odnosno Beograd i ruralnu Srbiju, ponovo merimo da li je veći bol za decom iz „Ribnikara“ sa Vračara ili opština oko Smedereva. Postali smo, blago rečeno, veoma čudni i treba ozbiljno da se razmislimo.

Sada, kada je Srbija u crnini, kada smo već duboko zašli u 40 dana tuge i bola, kada nam nedostaju reči kojima smo izrazili ono što mislimo o onoj nacionalnoj tragediji, moramo da podsetimo da svaka izgovorena reč i svaki akt i te kako ima svoju težinu. Ne smemo da dozvolimo sebi da nas vrtlog strašnih i teških emocija odvede, i nas i Srbiju, u nedođiju, bezumlje, besciljnost i svega onoga što nudi politikanstvo.

Zato pozdravljamo ovaj odgovor Vlade Republike Srbije, pozdravljam vaše prisustvo ovde i sve ono što do sada pokušavamo da uradimo da se ovakve ili bar slične tragedije ne dešavaju ubuduće.

Ovo što se nama desilo nije eminentno samo državi Srbiji, nesreće su se dešavale i u Norveškoj na Olimpik stadionu i „Šarl Lebou“, imali su krvavi Božić i Austrijanci, da ne govorim o tragediji 11. septembra 2001. godine i kula bliznakinja u Njujorku. Da li je talačka kriza i zločinački teroristički akt u pozorištu „Dubrovkom“ u Moskvi manje bolan bio za taj narod i političke sisteme. Sve to tamo je dovodilo do ujedinjenja u patnji i bolu, do ujedinjenja u podršci države i merama koje je ta država sprovodila. Baš nigde nije dovelo do takve polarizacije i podela u društvu. Nisu tražene ostavke ni Džordža Buša mlađeg, ni Angele Merkel, ni Vladimira Putina, jedino se ovde traži histerična smena Vlade i predsednika Vučića.

Pominje se domino efekat, posle smene jednog ministra traže se smene i drugih ministara i smena Vlade. Moramo da poštujemo svakog ko je izašao na ovaj protest na ulicama Beograda, nošen tugom i voljom da našoj deci sutra bude bolje, ali svaki pokušaj politizacije i ljudske tragedije nikom ne služi na čast, zapamtite to.

Pokušaj poređenja ovih protesta sa petooktobarskim nije moguć, jer su petom oktobra predvideli izbori 24. septembra i dovođenje u pitanje regularnosti toga. Nedopustivo je poređenje izbora koji su imali i protesta koji su imali za cilj smenu vlasti u tadašnjoj državi i ovoga što se danas dešava, jer su nažalost i petooktobarska okupljanja bila delimično spontana i one su imale ozbiljnu podršku iz inostranstva. Ovo je ipak autohtoni srpski protest.

Želim da u to verujem bez obzira na onu simpatičnu gošću iz Z agreba koja je na „N1“ izjavila kako ništa nije imala pametnije da uradi, nego baš za vikend da dođe u Beograd i da podrži protest, ali Beograd jeste metropola i lepo je da dođe u Beograd. Ovi protesti su započeti nakon velike ljudske i nacionalne tragedije i zato niko ne može da pomisli da ćemo dozvoliti da nesreću koja je uništila živote desetina roditelja i porodica izpolitizujemo, a da neki opozicioni lideri recikliraju svoje potrošene političke biografije. Pozivaju danas preko Tvitera i studente na demonstracije. Profesorka Beogradskog univerziteta koja je dobila 3,2% glasova u odnosu na 58,59% ili 18,3% matematički precizno puta manje glasova od predsednika Vučića, smatra da treba da pozove studente. Naravno, svakom treba ta pamet energija, snaga, strast mladosti, ali ti studenti moraju da razmisle i za koje zastave stoje. Da li će krajnji put i destinacija i tog protesta biti ulazak u NATO? Nekritično prihvatanje Evroatlanskih integracija i da zajedno zapevaju sa svojim gostima adio Kosovo.

Kao što znate izbori su i kao što svi znamo izbori su jedino legitimni i ovo je situacija rekao bih jedini moralni čin da se izabere vlast. Na tuđim suzama i tuđoj tragediji nećemo napraviti bolju Srbiju, a nećemo dozvoliti ni da bilo ko vođen i dajući podršku protestima protiv nasilja osvoji vlast bez izbora. Kako je moguće uopšte da samo dvadesetak dana od tragedije koja nas je sve paralisala i zbog koje smo zanemeli razapinjemo ljude koji vrše vlast pojedinačno, ne shvatajući da postoji kolektivna krivica svih nas? Da li je Pontije Pilat, rimski prokurator Judere, možda našao svoje najbolje učenike ovde u Beogradu danas kada svi pokušavamo da peremo krvave ruke i od zločina u školi „Vladislav Ribnikar“ i onoga što se desilo oko Smedereva.

Da li postoji naša krivica za sve to? Da li smo bili nemi na sve ono što se dešavalo u prošlosti? Da li su oni koji su i te kako aktivno učestvovali u vlasti generisali klimu prostakluka, primitivizma i agresije? Da li su reforme, nakaradne reforme prosvetnog sistema učinile školski sistem boljim u Srbiji? Da li je reformu pravosudnog sistema izvodila ministarka Maja Popović ili neki uvaženi ministri koji su bili u vladama pre? Vlast je pokazala svoju odgovornost uvodeći mere koje garantuju veći stepen kolektivne bezbednosti. Da li je to dovoljno? Videćemo. Uveren sam da je Vlada dala odgovor na zahteve roditelja, tragično i nevino nastradale dece u školi „Vladislav Ribnikar“.

Ti odgovori moraju da budu veoma dobro promišljeni, ne ishitreni, doneti preko kolena, da nikoga ne povrede, a da zadovolje i emocije i perspektivu te dece koje idu u „Ribnikar“. Uveren sam da će mere Vlade dati rezultate i da ćemo zahvaljujući tome osigurati mnogo bolju kontrolu naoružanja, ali promena svesti i onoga šta će nam toliko oružja moramo sami sa sobom da raščistimo. Nema toliko nesigurnosti u Srbiji. Nema terorizma. Nema migrantske krize. Nema svega onoga što bi moglo da opravda posedovanje oružja. Nemojmo da lažemo narod da je Srbija i da je Beograd najnesigurnija mesta za život na ovoj planeti. Svi pošteno znamo da nije baš tako i da ne bi za svaku Novu godinu desetine hiljada ljudi iz regiona dolazilo u Beograd da se boje za svoje živote. Nije li otac tragično preminulog, poginulog ili kako već, dečaka Periša, mladog vaterpoliste iz Splita najlepše rekao šta misli o bezbednosnom sistemu i ulozi policijskih struktura u funkciji i traganju za žrtvom.

Uveren sam da ćemo naći načina da u skladu sa zakonskim i pravnim mogućnostima, a i iznad toga da napravimo da ti zločinci nikada ne ugledaju svetlost dana. Pozdravljam plaćene kontrole mera društvenih mreža. Sankcionisanje govora mržnje i poziv na nasilje na tim istim društvenim mrežama, ali da zauzmemo ekvidistancu. Isti oni koji najsramnije, besramnije vređaju njegovu svetost patrijarha Porfirija, koji nude mošti Svetog Nikolaja Velimirovića psima. Na koji način oni indukuju agresiju? Da li misle da će neko na to da ostane nem? Kako nazivaju sutrašnju Svetosavsku liturgiju? Pred grupa mitingu nade Aleksandra Vučića? Sram ih bilo.To mora neko javno da kaže, bez povišenja tona i ja se trudim da moj ton bude primeren, 40 dana tuge i to očekujem od svih govornika ovde.

Pokušava se da se iznudi ostavka Bate Gašića. Bata Gašić je lično učestvovao u potrazi za ubicom iz Mladenovca, iskoristio sve mehanizme policije, ispoštovao sve procedure i bio na dan masakra i u osnovnoj školi i u selima oko Beograda. Šta više taj čovek kao ministar koji je svestan onoga što radi rizikujući i svoj život i živote tih policajaca koji su bili, šta on više da uradi? Da nam kaže, odlazim. Ne, ne odlazim i neću otići, želim bezbednu, mirnu i ponosnu Srbiju.

Ostali ministri ovde koji su bili, Nikola Selaković, Danica Grujčić, Maja Popović, doktorka Kisić, šta su oni mogli više da urade u sistemu koji pokušavamo zajednički da popravimo.

Primitivna bedna leksika kojom se neki obraćaju Ani Brnabić, sakrivajući se iza plašta intelektualaca i univerzitetskih profesora, ne zaslužuju komentar, zaslužuju samo prezir.

Životi dece i nevino i surovo prekinute mladosti ne možemo da vratimo. Ne možemo da umanjimo tugu njihovih porodica. Jedino što Vlada može da uradi, a uveren sam i da čini, jeste da preispita važeće zakone, da pooštri kaznenu politiku, da pojača mere bezbednosti i pruži svu potrebnu psihološku pomoć porodicama čije su živote ove tragedije zauvek promenile, ali promenile su i život Srbije. Ko može normalno da nastavi da živi posle ovakvih zločina?

Šta svako od nas može da učini? Da meri svaku svoju reč i postupak. Da učimo decu međusobnom poštovanju. Da decu volimo i da ih vaspitavamo kod kuće, a da prepustimo da ih škola obrazuje. Da vratimo dignitet i integritet učiteljima, da poštujemo autoritet profesora, da širimo empatiju i jednostavno da ujedinjeni u želji i nadi da Srbija ostane ponosna i slavna, da je pustimo da svoju tugu tuguje, da bude dostojanstvena, a mi da shvatimo da nas bescilje, beznađe, fatalizam nigde neće dovesti, da učinimo da deca u koju se svi zaklinjemo jednoga dana budu ponosna na Srbiju koju ćemo im ostaviti. Hvala.

Poštovani građani Republike Srbije, uvaženi predsedavajući, cenjene kolege narodni poslanici, ja ću govoriti ukratko o međunarodnim sporazumima, posebno ću se osvrnuti na ono što se odnosi na formiranje već koncipirano 2016. godine balkanskih medicinskih snaga za brza delovanja.

Pre nego što o ovome budem nastavio, želim da se osvrnem na ono što nikako ne sme da se ignoriše, na ono što se u ovom domu dogodilo pre dva dana kada je bio predsednik Vučić, da čuje šta mi mislimo o potencijalnom načinu rešavanja i modalitetima rešavanja kosovske tragedije i krize, krize koja traje decenijama i koja ne zahteva momentalno rešenje, ali zahteva kontinuiran, ozbiljan pristup hladne glave, da se očuvaju srpske svetinje, a te svetinje su ljudi koji žive na Kosovu. Upravo to nasrtanje na predsednika Republike, iracionalno, koje ni na koji način ne može da se objasni bila je slika na nedoraslosti istorijskim okolnostima, odsustva svesti i realnosti o onome što se događa na globalnom planu i ono što nas stavlja pred velike izbore, sa nažalost mogućim dalekosežnim posledicama.

Te slike kojima su se toliko radovali neprijatelji Srbije otišle su u svet, a nije prikrivena činjenica da je jedina meta tih nesvrsishodnih napada bio predsednik. Nismo čuli potencijalna rešenja, ničega konstruktivnog. Sednicu smo završili ipak se nečim dobrim, upravo sa onim što svi mi socijalisti i ja naravno vidim, a to je da Kosovo nikako ne sme da uđe u Ujedinjene nacije, da se naš narod ni na koji način ne sme prepustiti tuđoj volji ili zlovolji šiptarskog zuluma, ali nikako ni da dođe do sloma Srbije, jer teško smo izašli iz sloma 90-ih, iz ratova, urušavanja države, teško smo se povratili, teško smo ojačali, teško smo ponovo stekli samopoštovanje i odgojili pobednički mentalitet. Pobednički mentalitet danas zaista u Srbiji živi, živi liderska pijemontska pozicija Srbije na brdovitom Balkanu, živi njena uloga u formiranju Otvorenog Balkana. Nismo spremni da se toga odreknemo ni po malu, a ni po veliku cenu.

Slušali smo ovih dana i pozivale su se neke poslaničke grupe na akademike. Uvaženi akademici su govorili o svetinjama, o časti, proglasi su bili, ali zaboravili su predstavnici poslanički grupa koji su proglas uvaženih akademika ovde citirali, da je 21. septembra 2021. godine i predsednik Srpske akademije nauka uvaženi intelektualac profesor Vlada Kostić rekao da Akademija nema svoj zvanični stav, ima samo veliku brigu i želju da se uključi u sve društvene tokove koji će dovesti do pravednog rešenja za srpski narod na Kosovu.

Te godine je, pod uredništvom akademika Koste Čavoškog, objavljena knjiga urednika Dragana Vojvodića o očuvanju kulturnih baština. Nije objavljena knjiga o potencijalnim modalitetima rešavanja krize na Kosovu, o baštini, o časti, o moralu i svemu tome, svi mi zajedno brinemo i to je imanentno svim poslanicima ovde, i onima koji su opozicija i onima koji su u vlasti. Mnogi od nas su učestvovali u tim nesrećnim, tragičnim ratovima, ili kao žrtve razaranja i bombardovanja ili kao neposredni učesnici ratnih zbivanja.

Ja sam imao nesreću da učestvujem u oba rata, i u ratovima u Hrvatskoj i u Slavoniji, u Prvoj gardijskoj proleterskoj brigadi, čuvajući svoj obraz i dedinu kuću u Dalju, gde je Srpska patrijaršija. Za mene su i dan-danas Slavonija, Republika Srpska Krajina, Lika, Banija i Kordun isto srce Srbije, i Dalmacija, naravno, srpska Dalmacija, ali realnost je takva da zahteva mudrost, da zahteva snagu u odlučivanju i jedinstvo.

Da ponovim da, naravno, nema mesta Kosovu u Ujedinjenim nacijama, nema priznavanja, nema šale sa takvim stvarima, ali nema šale ni sa državom, nema šale sa budućnošću i sudbinom naše dece. Da nikad nijedan hirurg više ne amputira nogu na ruševinama beogradske televizije, kao što sam ja imao tragični zadatak. Da se naša deca školuju i usavršavaju da rade u Srbiji. To može samo mirna, stabilna, ozbiljna Srbija. Jer i u tim ratovima 90-ih i na Košarama nisu ginuli ni akademici, ni narodni poslanici. Ginula su njihova deca. Ne kažem naša deca, kažem njihova deca. Zato moramo da budemo odgovorni, upravo kao što je uvažena koleginica Raguš pre nekoliko dana rekla. Ne smemo da se krijemo iza nečijeg kišobrana. Moramo sami da izrazimo svoj stav, da kaže svako od nas šta misli i o Kosovu, ali i o državi i budućnosti države i sa onim što nas čeka. Ili da budemo nesvesni i da ulazimo u neizvesne istorijske tokove u kojima možemo samo da se poništimo i kao država i kao narod i kao nacija ili da pregovaramo i da se u tim pregovorima borimo svom snagom za mesto u novom svetu koji nastaje, nažalost i očigledno, na ruševinama tragične Ukrajine.

Žao mi je što kolega Šaip Kamberi nije ovde danas sa nama. Dobio je priliku da vređa predsednika Vučića posle petog izbornog ciklusa. Da vas podsetim da jedan mandat tad, mandat SPS, danas koristi gospodin Kamberi, uživajući sve demokratske blagodeti države Srbije, šta god o tom demagogizmu on mislio i genocidnosti.

Pregovori koje danas vode u Briselu Ivica Dačić i Aleksandar Vučić su verovatno slični kao oni koje bih ja vodio sa hirurzima iz „žute kuće“. Zaboravili smo i Andriju Tomanovića, mog kolegu iz prištinskog medicinskog kliničkog centra, i mnoge druge. Zato boli Snežanu Paunović kada joj neko pominje Kosova. A gde da se vrati? Kako da se vrati u rodnu Peć? Kako Metohiju ne može da izbaci iz srca? Ali za to moramo da se borimo svi zajedno, na način koji će Srbiju činiti jačom, prepoznatljivijom.

Ali da se vratim na temu. Da se vratim na formiranje balkanskih medicinskih snaga za brzo delovanje, koje predstavljaju multinacionalnu snagu za brza dejstva u vanrednim situacijama, prilikom zemljotresa, požara, poplava. To je 2016. godine oformljeno. Nije to velika snaga, ali govori o tome da može da se funkcioniše kvalitetno dobro, da možemo i te kako šta da ponudimo.

Možemo da ponudimo našim vojnim snagama, jer je VMA države Srbije… Malo lekcije iz istorije koju će mnogi voleti da čuju od mene, kao i uvek. Dakle, 1844. godine osnovana je VMA, odnosno glavna bolnica Srbije ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića Drugog.

Glavan bolnica američke vojske „Volter Rid“, kasnije integrisana sa Betezda bolnicom tek 1890. godine. Pola veka. Znači, Srbija ima čime da se ponosi danas. Ima da se ponosi ne samo svojom vojskom, odbrambenim snagama, već i srpskim vojnim sanitetom, mojim kolegama koji rade u ustanovama vojnog sistema Republike Srbije.

Itekako da da se ponosimo onim što smo radili u poslednje vreme. Ja zato želim da ova Skupština počne da liči na ono na šta je ličio Odbor za nauku i kulturu na kojem je pre nekoliko dana kolega Atlagić govorio, bez konflikta, sa poštovanjem, sa diskusijama i opozicije i pozicije o projektima u kojima Srbija učestvuje i koji će danas biti kao tema sporazuma za glasanje, projektu „Horizon“ ili projektima Erasmus, gde je sve funkcionisalo onako kako i ova Skupština treba da funkcioniše - odgovorno, ozbiljno, sa poštovanjem jedni prema drugima.

Ja se nadam da će ovaj moj govor isto biti jedan mali doprinos boljem i skladnijem funkcionisanju Skupštine.

Hvala lepo.

Cenjeni gospodine predsedniče, uvažena gospođo i gospodo ministri, građani Srbije, onima koji slave Mitrovdan, želim srećan praznik.

Danas ću govoriti o onome što najbolje znam, a što će verovatno građane Srbije najviše interesovati da čuju mene, a to je moj osvrt na razdel 27. koji se odnosi na rebalans budžeta Srbije, odnosi se na zdravlje i zdravstvenu politiku.

Predviđeno je 44 milijarde 306 miliona i 542 hiljade, što predstavlja 27% povećanje, imamo i dodatnih 9,5 milijardi u sistemu zdravstva što je zaista izuzetno značajno imajući u vidu politički, geostrateški momenat i sve drugo što nas je snašlo u ovom nesrećnom, trogodišnjem periodu od početka korone pa do danas, do rata u Ukrajini.

Razvoj kvaliteta i unapređenja zdravstvene zaštite je uvećan za milijardu i skoro 300 miliona, što predstavlja izuzetno značajno povećanje i zajedno sa odgovorom države Srbije na kovid, ukupno preko pet milijardi, odnosno pet milijardi 355 miliona. Šta to podrazumeva? Kakav je odgovor države Srbije? To je kupovina novih 325 vozila hitne pomoći, 55 skenera koji će biti raspoređeni u svim zdravstvenim centrima ove države i 135 digitalnih rendgen aparata koji će dati pun doprinos i smislu digitalizaciji informacionog sistema u zdravstvo Republike Srbije.

Ovde su pomenute i tri kovid bolnice. Prvo, građani Srbije moraju da znaju šta je to kovid bolnica. Kovid bolnica u svojoj leksici ne postoji kao kovid bolnica, to je snažan odgovor ekonomski oporavljene države na pošast Kovid-19. To su u suštini multifunkcionalne bolnice koje sadrže i operacione sale, jedinice intenzivne nege, odeljenja hemodijalize i najmodernije aparate za asistiranu ventilaciju. Ustanove koje mogu potpuno da preuzmu sa svojih dve hiljade postelja funkciju u zdravstvenom sistemu Republike Srbije.

Znači, to su te kovid bolnice. To nisu poljske bolnice. To nije nešto što je napravljeno na brzinu da bi se još brže raspalo, već nešto što će tajno ostati ovom narodu.

Da li je to nešto što čini prepoznatljivim ovaj rebalans? Pa ne. Još više pod shvatanje da je Uprava za biomedicinu u ovom dosadašnjem periodu nedovoljno iskorišćena, da treba jačati kapacitet Uprave za biomedicinu čije se aktivnosti odnose na problem transfuzije organizacije i transfuzija krvi na biološki potpomognutu oplodnju i na program transplantacije tkiva i organa.

Transplantacija u ovoj zemlji je počela veoma uspešno, ali čitav problem oko korone dovodi do toga da smo morali da se vraćamo nečemu što je veoma dobro, veoma značajno. Ali, pošto svi vole sada da se vraćaju u istoriju, jedan čas istorije medicine od mene da čujete.

Godine 1967. urađena je prva transplantacija srca u Kejptaunu, gde je Kristijan Barnard Luisu Vaškanskom ugradio prvo transplantirano srce. Međutim, nedovoljno je organa, pa je 1962. godine poznati svetski hirurg Denton Kuli, zajedno sa Dominikom Liotom uradio prvo veštačko srce.

Mi smo imali sreću da ova država ima ekonomski potencijal da naši građanima omogućimo tzv. bridžing ili premošćavanje od momenta kada srce prestane da funkcioniše, kada je funkcija takva da životno ugrožava pacijenta da mi ugrađujemo veštačko srce.

Koliko je veštačkih srca ugrađeno u Srbiji? Od 2013. godine do danas preko 100. Tačnije, 110 u Kliničkom centru Srbije, a u novoizgrađenom Institutu za kardio-vaskularne bolesti „Dedinje“, u njegovom drugom delu, pored svetskog rekorda u broju operacija na otvorenom srcu, urađeno je i totalnih 15 veštačkih srca.

Cena jednog veštačkog srca nije zanemarljiva. To je oko 200.000. Alel vada ili leftventrikularni i onih koji je urađeno 110 u Kliničkom, preko 80.000. Sve su to cifre koje može država čija je ekonomija snažna i moćna da uradi, da se svrstamo u red zemalja koje pružaju najmodernije lečenje iz oblasti medicine.

Sada bih se fokusirao na drugi deo, takođe, veoma značajan koji se odnosi na povećanje budžeta za retke bolesti. Predviđeno je 600 miliona ili preko pet miliona evra više za retke bolesti, odnosno 4,3 milijarde.

Kako se kretao budžet za retke bolesti u zdravstvenom sistemu Republike Srbije? Godine 2012. bilo je predviđeno 132 miliona, 2020. godine značajne 2,4 milijarde, 2022. godine 4,3 milijarde ili preko 30 puta više nego 2012. godine.

Da li smo te 2012. godine 32 puta manje voleli naše građane, manje voleli srpsku decu, decu Bošnjake, male Mađare i Hrvate, koji su se rađali u ovoj zemlji sa nesrećom da boluju od retkih bolesti? Retke bolesti to su one pet na 10.000 građana. Ne, nismo, ali smo danas veoma ekonomski snažniji da možemo da to omogućimo, jer šta ta cifra predstavlja? Nije mehanicistički pristup, nije to samo real time pokušaj da se napravi politički marketing, već jednostavno da se u najosetljivijim segmentu zdravstvenog sistema tim retkim bolestima prikaže napredak jednog zdravstvenog sistema, koji je moćnom genetikom i dijagnostikom genetskih malformacija, koje su 80% tih bolesti, omogući ranu detekciju da se uvede u standardni protokol neonatalnog skrininga u ovoj državi, nešto što sprečava i omogućava fatalne komplikacije spinalne miotrofičke atrofije, SMA.

Da se genetski modifikovani terapijom spreče komplikacije i lekovima. Ti lekovi su neverovatno skupi. Spinraza košta preko 200.000 jedna doza. Prva godina Spinraze preko 700.000 evra, dakle 750.000 evra. Lek Zolgensma preko 2.000.000 evra.

Ne govori to da smo mi prebogati, govori o tome koliko smo odgovorni, koliko smo lojalni ovom narodu i svemu tome i zato smatram da je veoma značajno povećanje. Svaki dinar uložen u zdravlje i zdravstvenu politiku je uložen u bezbednost ove države, u snagu ovog naroda, u moć da se kroz ova teška vremena prođe što lakše i što bezbolnije.

Jesmo mi država i narod sa ovim predsednikom i Vladom koji pravdaju pravljen most preko uzburkanih voda na Balkanu, ali je neophodno je da imamo zdrav narod i zdravu vojsku. Zato je zdravstveni sistem jedna od prvih brana toga.

U zaključku mogu da kažem da će Socijalistička partija Srbije, naravno, podržati ovaj rebalans. Podržaće, kao i do sada, sve ono što daje snagu državnom zdravstvu, zdravstvu koje daje mogućnost svima da se jednako leče, da se država socijalne pravde pretvori u svaki segment ove države, za šta se od prvog dana Socijalistička partija i zalaže. Zato smatram da je ovaj rebalans veoma fer, a ja ću u budućem budžetu za 2023. godinu govoriti još detaljnije, mnogo ambicioznije sa pozicija Socijalističke partije Srbije i građana ove zemlje kojima želim, kao i vama, dobro zdravlje i svu sreću.

Hvala.

Uvaženi predsedavajući, budući ministri, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Srbije, veliko mi je zadovoljstvo da u ime SPS, njene poslaničke grupe stanem na stanovište da apsolutno podržavamo izbor ove Vlade i njenih ministara i premijerke naravno. Zbog čega? Pa, zbog toga što ću u ovom kraćem govoru govoriti o nečemu što uglavnom znam, imajući u vidu da svi u ovoj sali znaju sa kakvim geostrateškim i političkim izazovima se Srbija, u ovom momentu nalazi.

Upravo zbog toga moramo da pokažemo da svi razumemo tešku poziciju i predsednika republike i članove buduće Vlade, da se svi zajednički borimo da se odbrani pozicija, nesvrstana pozicija i normalna, jedina životna pozicija naše Srbije, da se sačuva njena ekonomija, samostalnost i da se sačuva budućnost.

Ono što mi je najmilije, mogu da kažem da većinu ministara poznajem i zato ću govoriti o tome da njihov moralni kredibilitet, profesionalnost, ozbiljne radne biografije i sve ono što su učinili u mestima koja su ih delegirala da prvo budu predstavnici naroda i svojih stranaka, koje su birali, čine mi posebnu čast. Mnoge od njih i lično poznajem i te koje dobro poznajem ne bih pominjao. Ali, nadovezujući se na jučerašnju diskusiju o obrazovanju određenih ministara, pa i same premijerke, analizirao sam kakav je to Nortud univerzitet i Hanlu univerzitet.

Došao sam do toga da možemo da budemo ponosni i na obrazovanje naše premijerke, a posebno na obrazovanje buduće ministarke energetike, gospođe Đedović koja je magistrirala, a diplomirala na Buhoni univerzitetu, matičnoj kući mnogih evropskih ekonomista, vrhunskog kova i nobelovaca. Jednog od retkih nosilaca Nobelove nagrade koje su došli sa Bukonija. Kasnije, na Nekstenšn studijama, u Americi, bila na Prinstonu, bila na Jejlu i na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu. Upravo se podudara sa izborom premijera Velike Britanije, Sanka koji je svoje školovanje kompletirao na Prinstonu.

Znači, ponosni smo na njihovu radnu biografiju, ponosni smo na sve ono što su uradili do sada, ministri iz medicinske grupe, koje ja veoma dobro poznajem i daću im apsolutnu podršku u borbi sa ljudima nevidljivih lica, sa tvitera, svih onih koji negiraju radne biografije i ono što su do sada učinili.

Sada ću par reči o zdravstvenom sistemu, o svemu onome što je do sad bilo crvena linija, jedan od apsolutnih prioriteta naše Vlade. Zdravstvo nije samo problem narodnog zdravlja, problem je stvar bezbednosti ove države, par ekselans. U prethodnom periodu u našoj borbi protiv Korone, pokazalo se da ova država ima i snage, i znanja i pameti da se izbori i sa Koronom i sa svima onima koji su pričali da će država i zdravstvo i zdravstveni sistem da puknu. Sistem ne da nije pukao, nego je pokazao snagu, mogućnost reformisanja i pretvaranja u nešto bolje, kvalitetnije i efikasnije.

Neću da govorim o izgrađenim bolnicama, o medicinskom hardveru, o 69 novih skenera koji su nabavljeni u međuvremenu, o nuklearnim i linearnim akceleratorima, o iks i gama noževima. To je ono što se podrazumeva da se ovako prosperitetna i normalna država trudi da nabavi svojim građanima. Govoriću o onome što je učinjeno da se vrati poverenje u zdravstveni sistem i u ovu državu. Zdravstvo je personifikacija svake normalne i uspešne države. To poverenje je generisao predsednik Aleksandar Vučić poštovanjem zdravstvenim radnicima. Nije sve u platama, mnogo je više u poverenju i poštovanju. Poštovanju kojem je Ivica Dačić ukazao da SPS danas ima prvu ženu u istoriji ovog parlamenta, višu medicinsku sestru Natašu Bogunović koja sedi sa nama u ovim klupama, poštovanje onih 100.000 medicinskih sestara i zdravstvenih radnika koji su u ovoj korona pošasti podneli lavovski deo posla. Zdravstvo je samo po sebi izazov za nove investicije, za investiranje u bio tehnologije i u farmaceutsku industriju. U farmaceutsku industriju po kojoj je Srbija bila poznata u ovom delu Evrope, bila je devastirana. Ponižena i uništena. Međutim, imamo prilike da vizionarskim poduhvatom koji je otelotvoren u projektu Otvoreni Balkan pokažemo šta ova država može da ponudi zemljama u regionu, a zdravstveni radnici i medicinski fakulteti u ovoj zemlji i te kako da pomognu razvoju medicine i medicinske nauke u zemljama koje se nalaze oko nas.

Par reči o nauci, najvažnija činjenica je da se u ovoj zemlji u ovom momentu ulaže prema podacima Fonda za nauku Republike Srbije u pet aktuelnih projekata 72,5 miliona evra. Učinjeno je to zbog toga što smo Fond osnovali 2019. godine. Znači, taj fond funkcioniše tek tri godine. Na njegovom formiranju najviše su učinili premijerka i ministar prosvete Branko Ružić. Sada dolazi nova ministarka nauke, žena koja je imala snage i intelektualnog kapaciteta i znanja da učini da se Institut za molekuralnu biologiju i genetiku i sve druge funkcije tog instituta stave u odbranu države, čineći da profunkcionišu vatreno oko, te moderne sofisticirane laboratorije i da se razvija centar za sekvencioniranje genoma. Koliko zemalja u svetu danas ima tako nešto? Koliko ima ljudi koji mogu tom tehnologijom da vladaju? Koliko ljudi u ovoj Srbiji i zna šta je sekvencionirani genom, ali i te kako dobro znaju šta znači genska imuno terapija karcinoma koja je građanima i osiguranicima ove zemlje omogućena predanim, ozbiljnim i domaćinskim radom Fonda za zdravstveno osiguranje ove države.

Zbog svega toga, smatram da je važno da se kaže da su projekti Fonda za nauku koji se finansiraju od Vlade imaju nekoliko segmenata, da ne misle da smo mi fah zaljubljenici, da sam opčinjen medicinom i biomedicinom i biotehnologijom, naprotiv, najtvrđe sam stajao, a i SPS me je u tome podržavala da program „Identiteti“ koji se odnosi na istorijske, humanističke nauke, na filozofiju, sociologiju, na pravne nauke dobiju ozbiljna sredstva, jer bez kritične intelektualne misli, bez mislećih ljudi ove zemlje, bez ljudi koji imaju pravo svima da kažu istinu u oči, ali argumentima i onima koji su na vlasti i onima u opoziciji, jer danas oni koji su na vlasti sutra će biti u opoziciji, mi to u SPS i te kako dobro znamo i kako izgleda kako avion poleće, kada leti i kada sleće. Na sreću, zahvaljujući mudrosti i snazi biračkog tela i ljudima koji su odlučivali o našoj sudbini, nismo doživeli da taj avion potpuno padne.

Znači, identiteti. Pored identiteta sada je aktuelan program prizme. Program u koji se uključuju mladi naučnici. Po podacima Zajednice instituta, njihovih 66 instituta, mi trenutno imamo 15.000 ljudi istraživača koji učestvuju u razvoju naučne misli ove države. Međutim, ono što želim da naglasim i da zamolim buduću ministarku nauke, da joj kažem da imamo mnogo instituta, da svi ti instituti moraju da budu strateški partneri resornim ministarstvima, da ne plaćamo u buduće neke tink tenkove koji će misliti u ime nas, već da našu pamet iskoristimo u funkciji građana i onih koji su za nas glasali. Da iz sve snage podržimo projekat „Bio 4 kampusa“ koji će sadržati četiri fakulteta i osam instituta.

Treba čvrsto da stane iza toga da sve nas koji želimo dobro naučnoj zajednici ove države i da kaže da je neophodno da stanemo i da ubrzamo, da ne čekamo 2023. godinu, da ne bi morali da radimo nešto što je već izmišljeno u nekim drugim segmentima naučne zajednice, već da objedinimo naše snage i da pokažemo da je ova država, kao i u prošlosti, imala snage da izabere najbolje, najpredanije i najhrabrije za najodlučnije bitke.

Ministri koji će predstavljati i koji će biti u ovoj Vladi, pored svega toga, vrednoće, rada i ozbiljnosti, imaju nešto što je meni i te kako značajno, da vole ovu zemlju i što su učinili da ovu zemlju vole i budući ministar Žigmanov i kolege koji dolaze iz Raške oblasti, ili iz Sandžaka, potpuno je nebitno kako se zove, jer mi smo sa zdravstvenim centrom u Pazaru potpisali ugovor o saradnji i pomoći. Lekari iz Beograda su ušli u Pazar kada je bila korona, išli su lekari iz Kragujevca. Mi smo na delu pokazali da je Srbija jedna, da živimo kao jedno i da ćemo uvek u budućnosti biti jedna složna i harmonična Srbija. Živela Srbija!