Zahvaljujem se.
Uvaženi predsedavajući, gospođo ministarko sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege, kada govorimo o ova tri zakona, ovo su mogla biti tri nova zakona, trebala su da budu tri nova zakona da bismo se jače i brže usmerili ka EU i na taj način ubrzali svoj put, kada su u pitanju evropske integracije u domenu zaštite životne sredine i uopšte poglavlja 27.
Sa druge strane, mi već treću godinu zaredom imamo nastavak urušavanja sistema zaštite životne sredine, sistema upravljanja prirodnim resursima i danas sa ova tri zakona konačno derogiramo ono što je počelo da se uništava 2012. godine, a to su dva osnovna principa ili dva osnovna načela – zagađivač plaća i načelo predostrožnosti.
Ovde su svi pričali o taksi kao da se ona podrazumeva, da je namenska kategorija za korišćenje namenskih sredstava u oblasti životne sredine, a ne da je taksa prihod budžet kojem se gubi trag. Da mu se gubi trag, vidimo već tri godine, s obzirom da sav ekološki novac koji dolazi od naknada za zagađenje i ostalih sedam naknada po Zakonu o zaštiti životne sredine završava u budžetu, ne prati mu se trag i ne završava onih 40% u lokalnim samouprava gde su najveći zagađivači prisutni.
Nažalost, u poslednje tri godine ne pratimo tokove novca, i nemoguće je utvrditi tokove zelenog novca koji su namenski opredeljeni za zaštitu i unapređenje životne sredine. Zbog toga su besmislena sva objašnjenja taksi koja su prihod budžeta i koji će, onog trenutka kada uđu u budžet, kao što su i ove tri godine zaredom, izgubiti svaki trag i koristiti se nenamenski za popunjavanje budžetskih rupa, a ne za namensko trošenje sredstava za zaštitu i unapređenje životne sredine. Tako imamo novac koji se ne vraća u Obrenovac, a u Obrenovcu je najveće termoenergetsko postrojenje, u Obrenovcu je najveći broj obolele dece od astme, bronhitisa i opstruktivnog bronhitisa, kao i od alergijskih manifestacija. Imamo da se novac ne vraća u Lazarevac, da se novac ne vraća u Pančevo, u Smederevo, da se novac ne vraća u Bor, u sve one gradove gde se nalaze veliki zagađivači koji podležu plaćanju naknade za zagađenje.
Ono što je evidentno to je kriza upravljanja i nepostojanje ekološko autoriteta u Vladi Republike Srbije. Ono što je dalje evidentno, a na čemu „Zeleni Srbije“ insistiraju, to je posebno ministarstvo zaštite životne sredine i prirodne resurse. Već tri godine evidentno odsustvo tog ministarstva i totalna degradacija i devastacija sistema zaštite životne sredine. Od 2012. godine nešto je umanjena, zaista i jedini pravi pomak može da se kaže da je u poslednjoj godini otkako ste vi ministarka, jeste objedinjavanje zaštite životne sredine i upravljanje životnim resursima. Ali, osim objedinjavanja, nismo imali ni jedan kvalitativan pomak u zaštiti životne sredine.
Pored toga, a na to „Zeleni“ ukazuju već tri godine, nedostajući instrument je Fond za zaštitu životne sredine. Nedostajanje Fonda za zaštitu životne sredine ide u prilog postojanju naknada koje su namenska sredstva koja se koriste baš zbog toga da građani Srbije ne bi bili opterećeni izdvajanjem sredstava iz budžeta i time se trošio poreskih obveznika, nego upravo zbog toga postoje namenske naknade koje se sada već tri godine troše nenamenski, zbog toga što ulaze u budžet i gubi im se svaki trag.
Pored Fonda za zaštitu životne sredine neophodno je bilo vratiti Agenciju za hemikalije. Agenciju za hemikalije kao jednu od najvažnijih institucija u upravljanju hemikalijama, pre svega zbog toga što je „rič sistem“ EU jedan od najkomplikovanijih propisa koji u EU parlament ikada razmatrao, a mi smo preko njega prešli, evo preći ćemo u nekoliko sati, vrlo lako i vrlo brzo. Vratiti Agenciju za hemikalije zbog toga što je mišljenje Evropske komisije iz 12. oktobra 2011. godine u okviru analitičkog detaljnog izveštaja na 120 strani, konstatuje izuzetan značaj jačanja administrativnih kapaciteta Agencije za hemikalije.
Pismo predsednika upravnog odbora Evropske agencije za hemikalije o prijemu Agencije za hemikalije Republike Srbije u „Help net mrežu EHA“ u kom se navodi da sami zvaničnici EHA prepoznaju dobar koncept upravljanja hemikalijama, uspostavljenost u Srbiji, kao i dobru pripremljenost Agencije za hemikalije Republike Srbije kao odlične preduslove za učešće i doprinos u sprovođenju zajedničke politike EU u oblasti upravljanja hemikalijama.
Mi imamo Agenciju za hemikalije, koja je donela 45 podzakonskih propisa i preko 4000 strana koje su transponovane svi relevantni propisi EU. Mi imamo pre 2012. godine, agencije koje nisu ništa radile i nisu ukinute. Ukinuta je Agencija za hemikalije koja je imala najvidljiviji uspeh na putu pridruživanja EU i transponovanju svih relevantnih propisa. Nažalost, njih više nema u parlamentu Republike Srbije, ali oni koji su sahranili ekonomiju Republike Srbije sahranili četiri domaće banke, sahranili su i zaštitu životne sredine i jednu od najboljih javnih agencija koja je postojala na teritoriji Republike Srbije.
Javna agencija, dakako mnogo bolje može i delotvornije da vrši javna ovlašćenja nego što to može državni organ uprave. Upravo je konstituisanjem Agencije za hemikalije uspostavljena kontrola privatnog sektora, koji se jedino i isključivo rukovodi komercijalnim interesima. Ali, da se vratimo na nepostojanje sistema zaštite životne sredine, i da vam predložim još jedno kvalitetno rešenje. Tri rešenja smo vam predložili, posebno ministarstvo za zaštitu životne sredine, poseban fond za zaštitu životne sredine, slažem se, može da bude budžetski i posebnu agenciju za hemikalije.
Ono što Srbiji nedostaje je zeleni razvojni ili kapitalni investicioni fond, fond iz kojeg bi mogao da se ubrza razvoj, fond iz kojeg bi moglo da se vidi da ulaganja u životnu sredinu nisu trošak nego ulaganja u zelenu ekonomiju i ekološku ekonomiju i ulaganja u budućnost. Zeleni, razvojni, kapitalni, investicioni fond, recimo može da raspolaže sa 200 miliona tona pepela za gradnju puteva iz TE u Obrenovcu. Na taj način to prestaje da bude đubre i otpad, a postaje da bude sirovina i ulaganje. Vi na tome već tri godine niste uradili ništa.
Jalovišta velikih rudnika i površinskih kopova mogu da budu poligoni za brzo rastuće energetske zasade, na tome nije ništa urađeno zato što ne postoji zeleni razvojni, kapitalni, investicioni fond. Ravni krovovi mogu da budu solarni krovovi i da uvedemo princip energetske nezavisnosti zajednica. Vi na tome niste ništa uradili. Biomasa predstavlja jednu od najpotencijalnijih oblasti obnovljivih izvora energije, 1/3 drvne mase ostane u šumama. Znači, onaj ko upravlja šumama nije ništa uradio već 20 godina.
Neke zamerke se ne odnose samo na poslednje tri godine, većina zamerki u oblasti životne sredine, a to je i ministarka rekla, se odnosi na ne shvatanje principa zelene ekonomije, ne shvatanje da je neoliberalna ekonomija u 21. veku mrtva, da ekološka ekonomija i ekološke slobode pretpostavljaju sve ostale ekonomske slobode i da se ne možemo rukovoditi interesima velikih kompanija ili interesima velikih proizvođača, nego upravo zaštitom građana i zaštitom životne sredine.
Ekološke inovacije u Srbiji gotovo da ništa nije urađeno i samo je usvojen deo svih ovih politika, samo deo ekoloških politika i deo zelene ekonomije o kojima već tri godine. Da smo imali posebno ministarstvo i ovo namenske fondove mi bi danas imali deset hiljada novih radnih mesta i jednu milijardu investicija u ekološku ekonomiju. Nažalost, mi to danas nemamo i zbog toga se Srbija nalazi u veoma teškoj ekološkoj situaciji, svakodnevno se desi po jedan ekološki incident, manjih ili većih razmera. Ponekad se desi ekološka katastrofa, kapacitet životne sredine je na izdisaju i verovatno priroda i životna sredina Srbija to neće moći dugo da izdrži.
Kada govorimo o agenciji za hemikalije, ona je uspostavila informacioni pult za pružanje stručne pomoći privrednim subjektima i u 2011. godini je preko svog info pulta odgovorila na preko 2000 pitanja privrednih subjekata, a za dve i po godine rada, pre 2012. godine održala je 30 prezentacija, propisa i obuka za privredu i pripremila 16 uputstava za pomoć privredi u primeni propisa i uspostavila saradnju sa Privrednom komorom Srbije.
Ono što je i dalje veoma interesantno, da je sa ova tri zakona definitivno derogirano načelo – zagađivač plaća i definitivno su ukinuta naknade kao namenski prihodi i definitivno će se izgubiti svaki trag novca koji se namenski prikuplja za zaštitu životne sredine i za unapređenje životne sredine. Zbog toga smatramo da bezbedna kontrola hemikalija ne trpi improvizacije i da to samo može da uradi nezavisna agencija za hemikalije.
Kada govorimo šta se sve to desilo u međuvremenu od kako je ukinuta Agencija za hemikalije, ne možemo da ne pomenemo plato i primer o platola je klasičan primer kako Zakon o hemikalijama nije sproveden, a kako nepostojanje Agencije za hemikalije dovodi do problema. Izveštaji iz vazduha i samog materijala tretiranih o platolom vidi se da oni sadrže benzen, veoma opasnu supstancu koja izaziva rak i genetske poremećaje. Benzen je zabranjen prema Zakonu o hemikalijama, a to znači da nije smeo da se nađe na tržištu.
Slično je u propisima Nemačke, Francuske i slično bi trebalo da bude u propisima koji uređuju građevinske materijale, nažalost za to je nadležno Ministarstvo građevine i saobraćaja u kojima bi trebalo da budu propisane sve isparljive koncentracije organskih jedinjenja koji pojedini građevinski materijali ne bi smeli da imaju u sebi. Zna se zašto se to propisuje, zašto je štetno i boraviti u prostoru gde postoje ovakva isparenja, a nažalost naša zemlja nije ni započela proces preuzimanja uredbe EU o građevinskim proizvodima, niti je Ministarstvo građevine shvatilo da je ono odgovorno, jer ovakva vrsta neuređene oblasti građevinskih proizvoda je dovela do grdnih problema i stanarima samih zgrada i investitorima.
Drugi zanimljiv problem su narukvice od gume. Sećate se da je bila afera oko toga. Negde pred kraja leta se pojavila još jedna priča u vezi sa Zakonom o hemikalijama. Govorilo se da su od gumica od kojih su naša deca pravili rukavice u Velikoj Britaniji pronađeni ftalati. Nažalost, to je zabranjena hemikalija. Međutim, radi se o nestručnoj debati u medijima i ona je potekla od lošeg prevoda gde se u originalnom članku može videti da ftalati nisu pronađeni u gumicama, niti je bilo moguće da budu pronađeni u gumicama, jer se oni dodaju u PVC plastiku, a ne u silikone ili gumice ili lateks.
Najviše obeshrabruje izjava i to govori o apsurdnosti vašeg predloga u medijskom predstavljanju problema, jer je sanitarna inspekcija izjavila da je proverila sve gumice. Gumice nije trebalo ni proveravati. Trebalo je proveriti sadržaj ftalate u plastičnim delovima narukvice. Ovo navodi na zaključak da niko ni iz jedne inspekcije nije ništa ni proveravao i da je odgovor laponski donet samo da bi se umirila javnost. Znači da se ovde radi o nestručnosti koja je već tri godine na videlu.
Mi nažalost još uvek imamo Pravilnik kada govorimo o igračkama, još uvek imamo Pravilnik koji govori o bezbednosti igračaka, a on iz 1983. godine i vi govorite o transponovanju propisa EU. Mi imamo kontrolu biocidnih proizvoda u artiklima i usaglašavamo ga sa Direktivom iz 1998. godine, a ne usaglašavamo ga sa Direktivom 528 iz 2012. godine.
Znači da je trebalo da radimo sasvim novi zakon i nemojte da se usaglašavamo sa predlozima EU od pre deceniju i po. Hajde da se usaglašavamo sa onim što će doći na dnevni red sutra. Imaćemo problema pri izvozu cipela, imaćemo problema pri izvozu nekih drugih proizvoda, nameštaja, zbog toga što ne postoje uputstva i pravilnici čime bi mogli da tretiramo i kojim to biocidnim proizvodima da tretiramo ovo o čemu govorimo.
Kada govorimo o biocidnim proizvodima imamo jednu priču o učešću konsultanata, pa vi kažete da su predstavnicima, koji su učestvovali u konsultaciji oko izrade ovog zakona, da su stručnjaci članice EU na seminarima koji su organizovani uz pomoć Biroa za tehničku pomoć i razmenu informacija EU Tajeks, skraćeno na seminarima organizovani u okviru drugih projekata, davali podršku za ovakva zakonska rešenja. Naime, nijedan Tajeks seminar nije bio posle 2012. godine. Prema tome, ovo je prepisano iz zakona iz 2008. i 2009. godine iz obrazloženja koje ste tada dali, tj. ko je neko tada dao kada je bio ministar zaštite životne sredine.
Kada govorimo o Zakonu o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja opet je diskutabilno ovo usvajanje zakona, jer se ni ono ne usklađuje sa onom Direktivom o industrijskim emisijama, već se radi samo o transpoziciji direktive o kojoj vi ovde govorite, APPS direktive.
Mi imamo Direktivu o industrijskim emisijama iz decembra 2010. godine i umesto da novi Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja usklađujemo sa obe ove direktive, mi se vraćamo na direktivu iz 2008. godine i time otvaramo prostor da industrija koja ne mora biti dovoljno informisana ulaže novac u bat tehnike shodno direktivi iz 2008. godine, a koja će verovatno biti ili jedan deo njih će biti neodgovarajući kada budemo usvojili Direktivu o industrijskim emisijama, uključujući sve zahteve za smanjenje emisija i dupliranju napora da se izdaju dozvole po staroj APPS direktivi. Govorim staroj u slučaju usvajanja Direktive o industrijskom zagađenju.
Mi ovde dovodimo u pitanje trenutnu praksu probnog rada. Ne samo da je u suprotnosti sa Direktivom o industrijskim emisijama, nego je još i kršen princip pravne sigurnosti i posledica toga može biti da se velika industrija ili buduća ulaganja i ljudi koji bi mogli da donesu nove investicije u Srbiju obeshrabre i na taj način da se prekine svaka nova investicija u Srbiji. Bat tehnologija je po definiciji najbolje dostupna tehnologija i obuhvata idejni projekat, izgradnju, upotrebu i zatvaranje postrojenja.
Zaključci najbolje dostupnih tehnologija trebalo bi da budu inkorporirani i u sve ostale procedure, vodna dozvola, građevinska dozvola, dozvola za upravljanje otpadom i trebalo bi da promenimo praksu da se integrisana dozvola daje na kraju linije, da tako kažem, celog ovog procesa zbog toga što je onda nemoguće ostale dozvole koje prethode integrisanoj dozvoli da obuhvate sve bat zahteve.
Na kraju, zato je trebalo ponuditi kompletno novi zakon, zakon koji transponuje obe direktive, APPS iz 2008. godine i Direktivu o industrijskim emisijama iz 2010. godine. Do sada je izdato 10 dozvola, a i to smo čuli već nekoliko puta. Nije dovoljno da rok pomerimo za 2020. godinu. Ako po ovoj dinamici budemo radili, mi ćemo rok morati da pomerimo za 2120. godinu i verovatno ako ovako budemo upravljali životnom sredinom, nećemo ni ranije ući u EU, ako je do tada bude i verovatno će kada Poglavlje 27 dođe na dnevni red da se pregovara shvatićemo da je mnogo teže nego sva ostala poglavlja, da ćemo imati mnogo više problema i tek onda ćemo shvatiti da je Berlinski zid pao 1990. godine. Zahvaljujem se.